Црњански, Милош - Сеобе 2
На лутку. А држао се охоло. На трикорну је имао росијску кокарду. Али његово лице, које је секунд‑секретара грофа Кајзерлинга било сетило ратника, који убијају жену, да не падне у
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ЕДЕН (показујући кокарду): Лáѕд, éдеѕ аттуáм. СВИ: Иљен! ШЕРБУЛИЋ. (глади Едена по образу): Ко ти је дао то? ЖУТИЛОВ: Не говори српски.
НАНЧИКА: Но ја видим у сваког готово по једну кокарду; зар оћете да носите по две? ЛЕПРШИЋ: Ово су кокарде маџарске, а наша је жеља имати српске. НАНЧИКА: Добро.
ЗЕЛЕНИЋКА: И сви мађарони с маџарским кокардама! ШЕРБУЛИЋ: Проклет Србин који се њима жели дичити! (Скида своју кокарду и баци је на земљу.) СМРДИЋ: И ја умем осећати шта је Српство. (То исто учини.
Србин! Ха, ха, ха! ЖУТИЛОВ: Шта је, господо моја? ЛЕПРШИЋ: Не стидите се метнути маџарску кокарду? ЖУТИЛОВ: Метнућете је и ви. СМРДИЋ: Да бог сачува! ЛЕПРШИЋ: Пре би дао руку си одсећи.
ЛЕПРШИЋ: Да се уверите како љубим слогу, ево пристајем на све; и за љубов вашу скидам и кокарду. ШЕРБУЛИЋ: То је врло паметно, јер би се Маџари јако нашли увређени. СМРДИЋ: И ја тако велим. (Поскидају кокарде.
ШЕРБУЛИЋ: Живио господин Лепршић! Заиста паметан дечко! ЛЕПРШИЋ. (придевајући кокарду): Чекајте док буде душаново царство, пак ћете видити. 5. ГАВРИЛОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ СМРДИЋ: Ево и господина Гавриловића.
Вама је народност будалаштина? ГАВРИЛОВИЋ: Народност није будалаштина; али да човек није народан ако не метне кокарду, то је будалаштина. ШЕРБУЛИЋ: Па зашто Маџари носе? ГАВРИЛОВИЋ: Ми ваљда нећемо у Маџара памет тражити?
Мене ће поразити капља, то јест шлог. Ја морам пасти у несвест! ЛЕПРШИЋ (одгрне хаљину и покаже српску кокарду): Госпоја ујна, гледајте шта је ово. ЗЕЛЕНИЋКА: Кокарда српска! Како се може Србин и Маџар сложити? То је нечувено.
Сви да приденемо маџарске кокарде. ГАВРИЛОВИЋ: Ето ти сад опет. ЗЕЛЕНИЋКА: Који не метне маџарску кокарду, тај је мађарон, тај је издајица. (Гавриловићу.) Ја знам, ви нећете.
ГАВРИЛОВИЋ (слеже раменима). ЗЕЛЕНИЋКА: Видите! дакле, одбаците од себе све противнародне мисли и метните маџарску кокарду, да се свет о вашем родољубију увери. ГАВРИЛОВИЋ: Ја кокарду не мећем ни српску, а камол’ маџарску.
ГАВРИЛОВИЋ: Ја кокарду не мећем ни српску, а камол’ маџарску. ЗЕЛЕНИЋКА: добро се промислите. ГАВРИЛОВИЋ: Ја сам се промислио.
НАНЧИКА: Прави мађарон. ЛЕПРШИЋ: Сад је већ јасно. ЗЕЛЕНИЋКА: Гори од самог Маџара. ЛЕПРШИЋ: Кад и маџарску кокарду одбацује. ЗЕЛЕНИЋКА (Нанчики): Не, друштво, ништа него друштво; то је од неопходиме потребе. ЛЕПРШИЋ: Какво друштво?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Нереди почињу. Руље војника задржавају трамваје и вичу: „Напоље официри, доле кокарду.“ Хватају официре и скидају им, ножем, хабсбуршку розету, са капе, а каткад, у гурњави, и официрске звезде, секући
На једном пуковском свештенику први пут видим и кокарду нашу. После неколико дана распада се Аустрија, као у театру. Она дозвољава такозваним „државама наследницама“ да
Поред мог имам онај једног хрватског песника (Фелдмана?). Атмосфера је тешка. Неки међу официрима носе триколору као кокарду на месту розете Хабсбурга; други имају црвене сомотске шапке, а за кокарду три златом извезена слова: СХС.
Неки међу официрима носе триколору као кокарду на месту розете Хабсбурга; други имају црвене сомотске шапке, а за кокарду три златом извезена слова: СХС. Изгледа, каткад, да ће доћи до тучâ и до пуцања из револвера.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Није ни зинуо! — додаје сеиз. — Их, ала га је потрефило посред звезде! — објашњава мој посилни, загледајући ону кокарду и изговарајући оно „з“ као деца која кажу „дзик“. Сви смо уморни и суморни.