Употреба речи кола у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Каткада је по седам-осам стотина кола застало да се у каквоме риту или шуми одморе. Изгледаше као чета дивљих Авара, с том једном разликом што у нашој

Маџари! Сад је тек настала права забуна. Кола се ломише, а под точковима кола ломише се кости. Мати је тражила своје дете, а јадно дете изгубљену мајку...

Маџари! Сад је тек настала права забуна. Кола се ломише, а под точковима кола ломише се кости. Мати је тражила своје дете, а јадно дете изгубљену мајку...

Ја сам га пољубио. И он ме је разумео. — И тако, сине, ја ћу послати кола по њих; па ако се приволе, за два дана могу доћи — а, међутим, ти ћеш распремити твоју радионицу и све ћеш пренети у

Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!... Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години...

Већ су се многи, ознојени и уморни, пустили из кола, само још понеки момак и девојка играју, али усиљено; само Чукурова Стана што је високо дигла главу, па се лукаво

„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом? Зар нема девојака?“ Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: — Ох, сад знам! Сад знам све!... Ено, оне златне белензуке!

То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...

— Отеше ми те, грлице моја! — И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

То јоште говорећи, кад ето ти кола прођу тyда, погазе је и сатру. Наравоученије Ми смо људи подобни птицама, које се све у једнаким мрежама хватају и

За такове учене лепо приличествује она наша пословица: „Гди су кола мудрости, ту су двоја лудости”, и баш је тако у ономе који је тобож учен а лукав и зао.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Како су ћутљиви Чеси и Тиролци! Мирни Пруси неће ни мрава да згазе! Разваљена кола, бачве, противколци, пун коњске и људске мокраће и газе завичај; и пламте још амбари пуни жита и мишева; некошена

Опет смрт са мном у мом оделу под истом кулом на вису! Опет се рањено сунце повлачи, без кола, без коња, без бродова, и буква шињел облачи, и храст цокуле обува.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

је мед био; на казан 2 гроша; наједио маторо крме 6 пара — и који је спа’ија близу своји’ села, дотерају му по која кола дрва, и то је био сав данак спа’ијама.

Ја добро памтим кад су натоварили све на кола, заокупили стоку, па смо се онда сви кренули и дођемо у село Скелу према Купинову, и ту у качари Јована Зазића

Крилатица, и да се онде свагда брала за Турака скупштина од непозвати̓ времена, а и за Немца, када су хотели робијаше, кола, профунту и друге робије, све су се онде кметови скупљали и договоре и разрезе чинили, а и ми смо за Карађорђа.

” — Он каже: „Куда сте и дошли”. — На то му одговорим, да ја не смем на чуну покрај Београда, „но дајте ви мени кола да идем преко, и на Бољевце да пређем”...

Док мајор дође и полако нам рече: „Но, ћутите ту, док Турци из парлаторије оду; добићете кола, обрштер одобрио”. Одоше Турци, а они нама контроманска кола, те ти ми у кола, на голим даскама, од Земуна у Бољевце:

Одоше Турци, а они нама контроманска кола, те ти ми у кола, на голим даскама, од Земуна у Бољевце: а оданде у Забрежје пређемо 18. фебруара.

Одоше Турци, а они нама контроманска кола, те ти ми у кола, на голим даскама, од Земуна у Бољевце: а оданде у Забрежје пређемо 18. фебруара.

Дођу нам контроманска кола; седне Црни Ђорђе, Катић Јанко и ја, и момак Карађорђев Антоније Пљакић. И дођемо у Земун, у ђенералову башту.

— Тако опет ми на кола седнемо и одемо; пређемо у Остружницу, и ту се договоримо да иде Црни Ђорђе и Јанко Катић да купе војску, а ја у овај

Осташе наша кола и богажја, а ми сами у чамцу пређемо у Могиљев у карантин. Тек ми излазимо из чамца, а дотрча пет молдовански̓ момака

Изађемо из контроманца, и тек што пођемо у Каменец Подолски Константину царевићу, а кола нам се поломе. Чиновници нађу нам мајсторе, раскопају кола и поправе што је фалило.

Чиновници нађу нам мајсторе, раскопају кола и поправе што је фалило. Натоваримо опет нашу богажњу и дођемо у Каменец Подолски.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Та није то, него ове јастуке — рече Радан и показа му руком предњи и стражњи јастук у кола. — А је ли то старо, брале? — упита господин.

— Две рубље. Извади господин одмах две рубље из шпага па Радану у руке, и прими сврдо. Завири у кола, па видев торбу са стварима, упита: — А шта ти је брале ово? — Ето торба?

Неко пије вино, неко ракију; неко погађа »попа«, а неко »у каиш«. Док стадоше кола пред механом. Врата се отворише и уђе Радан. — Добар вече вам, браћо! — назва свима скупа. — Бог ти помог̓о, Радане!

« упита га Радан. »Изгубио сам козе, па не смем кући.« — »А чији си ти?« Оно плаче, не хтеде казати. — »Оди на кола«, рече му Радан. Оно одмах, јечећи, скочи на кола. Радан седи на предњем јастуку и натера волове на воду.

« — »А чији си ти?« Оно плаче, не хтеде казати. — »Оди на кола«, рече му Радан. Оно одмах, јечећи, скочи на кола. Радан седи на предњем јастуку и натера волове на воду.

Мрдне мало да се стресе, аја — још горе притеже! — Волови запели, једва помичу кола. Да му је барем на обалу изићи. Ошину их што игда може — те једва извукоше кола на обалу...

— Волови запели, једва помичу кола. Да му је барем на обалу изићи. Ошину их што игда може — те једва извукоше кола на обалу... Сиђе Радан полако с кола, да бар воловима олакша. Кад, али — хоће оно да га обори.

Да му је барем на обалу изићи. Ошину их што игда може — те једва извукоше кола на обалу... Сиђе Радан полако с кола, да бар воловима олакша. Кад, али — хоће оно да га обори. Омане да стресе — не можеш маћи. Притеже, кости му пуцају.

Кад, али — хоће оно да га обори. Омане да стресе — не можеш маћи. Притеже, кости му пуцају. Попне се на кола, не могу волови готово да макну. Пуца онај јастук под њим, као да је натоварен воденични точак.

— одговори пандур смахнув левом руком фес с кићанком до рамена за врат. — И ти ћеш са мном... Реци нек окрену кола. — Кола се окренуше и капетан уседе, па махну руком на Ђуку: — Хај̓д, пењи се! — Ђуко се посади у кола према капетану.

— И ти ћеш са мном... Реци нек окрену кола. — Кола се окренуше и капетан уседе, па махну руком на Ђуку: — Хај̓д, пењи се! — Ђуко се посади у кола према капетану.

— Кола се окренуше и капетан уседе, па махну руком на Ђуку: — Хај̓д, пењи се! — Ђуко се посади у кола према капетану.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Знао је сваког Црпобарца по имену; знао је сваког младића, ишао је кућама сељачким, долазио у кола где младеж игра, па се ту разговарао и шалио... Једном речи: хтео је пошто-пото да се саживи са Црнобарцима.

Два момка а једна девојка! Баш није право!... Морао се ту неки враг излећи!... Било у колу, било да из кола иду, Станко, и Лазар су уз Јелицу. Она их гледа обојицу. Оба из добрих домова, оба добри момци...

Ако ико, он ће први од нас у гору. Кућа му крај друма, па као оно дрво украј пута: која год кола прођу, она се о њега очешу. Ономадне одем у Прњавор, те с нађем с њим, па ми рече: „Е, довде дође!

Лаку ноћ!... И стадоше се поздрављати... Кум и старојко наредише да им се кола спреме. — Зар нећете ноћити? — питају Алекса и Петра. — Нека, нећемо!... — вели Јова.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Док из сухе стене бије нова вода, И плави цветови из старога пања, И сијају као у сâм дан постања Сва звездана кола са великог свода.

Твој луч севну да се ужди ореола; И носиш, до јуче непозната ником, Све сунчане мреже и звездана кола; И вриш под огњиштем и под жртвеником.

Бела пара из њихових уста и са тела дизала се у једном заједничком прамену магле. Кола су напорно одмицала напред. Они су ишли мирно, погнути и задувани.

— А ти ћеш одговорити звездама и зорама: „Из моје љубави се рађају млечни путеви и небеска кола, и мирна свитања на планини. Јер ваша вечност и ваша светлост нису друго него атрибути љубави.

И капљу росе рађаш у жедној латици. И сав је свод небески у твоме кориту, И сва звездана кола на твојој матици. А данас сва румена од крви детиње, Течеш у море песме и мит о царима: Заједно стрељаху овде људе

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Чим изиђосмо из болнице, сретосмо нашег друга Мишу на фијакеру. Он стаде, потрпа и нас у кола и одвуче на Саву, где смо се поштено искупали. Купање оживи човека и опет га њиха и успављује.

Ђорђе је дошао да се опрости. Одлазак је ту, све је већ спремно. И запрегнута кола већ их не знам где чекају, и не знам где ће још вечерас на конак, па ће сутра рано да грабе даље да не знам где опет

Она тужно слеже раменима и послушно показа очима на оца. — И сад одмах седате на кола, сад одмах путујете? Одмах? — Одмах! Не знам како смо се опростили. Ништа нисам видео.

Сутра му купио нове амове: висе ремени до ниже колена и бију га ројте по вилицама. Упрегао га у кола, а столицу турио на дућанска врата, па кроз варош рррррр!, да све излеће калдрма испод ногу.

Трговци завирују у вреће и пипају јагњад. Новак пандур дере се и одређује где ће ко да притера кола. Деца краду трешње. Сретен ћата иде с добошарем по вароши и чита да се забрањује пуштати свиње по улицама.

Ни жена Маринка магазације не хтеде сести у кола, већ пође са својим маленим друштвом пешице, окрећући час по леђа онима с којима је говорила и то не из

— Ала ми је и то лађа! Санћим онда иде брже од кола! Да је човек сео на каку му драго мрцину — где би био досада! Пиха! Шта велите, на добром коњу?

— А ово је већ које доба! да сам ја само знао!... Него не бих га, опет, смео товарити на кола. Истина, његов друг Јоле каже: лако је рањен, сасвим лако; али опет, знате, рана је, а ја бих њега на кола!

Истина, његов друг Јоле каже: лако је рањен, сасвим лако; али опет, знате, рана је, а ја бих њега на кола! Ех, кака је била у мог мајстора кобила!... Еј ти, слепи мишу! донеси још ракије... Кобила као срна!

А ја у плот, па кад лупи главом, ја мислим оде дођавола и она, и ја, и кола, и све! А оно ништа! Па после још иде мирно као буба! Али нико други није умео с њом као ја.

— Видак испусти узде, па легне у кола, а она све преко чагрћа, па по јендецима, па трчи, па трчи, па трчи... Звони! Јелте да звони? Да платим!

А она: ђем на зуб, па овако! Па како је летела, онако у авлију! А кола закаче; па стражњи точкови остану пред капијом, а мајстор у капију, а сандук њега по глави, а предњи точкови код орâ,

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

прве године, као млад попа, заборавивши свој немешаг, па чак и чин, умешао међу ону гомилу која обично салета кумова кола, па се дере: »Куме, изгоре ти кеса!

Била је субота после подне. Баш је звонило на вечерње кад прођоше Великим сокаком једна кола и у њима један млад човек.

да је нежењен, јер пóшу око врата носи баш ирошки; један му крај све лепеће преко левог рамена к’о барјак на дамшифу. Кола стадоше пред Великом биртијом, тамо где само господа и Жиде свраћају, а од ових из села одлази тамо само господин

Пред ту су, дакле, кафану стала кола и кочијаш скин’о два сандука; један већи а други мањи, оба врло смешна изгледа, а видело се по њима да су оба много

Све је то скинуто с кола у присуству путника и унето у кафану. Чим се умио и очеткао, запита путник бирташа Швабу где је поп-Спирина кућа.

— Јесте, очекивали смо вас жељно, — вели Аркадија. — Чим која кола прођу, а ми мислимо: ето га! А кад оно нисте ви него какав Жида што долази за перје, жито или кукуруз.

Пет прозора са сокака, а прозори пуни цвећа, а међу цвећем два кавеза са канаринкама. Пешаци улазе на врата, а кола на браун-капију са дугачким и честим ексерима са врховима горе поређанима због лопова, а још више због Мађарице

Давно су прошла и последња кола попиним сокаком, и прашина која се била дигла високо изнад кућа, спуштала се полако и слагала мирно два педља дебело,

Нико живи не иде више сокаком. Изумире полако и бахат људи и топот коња и тандрк кола и торокање жена. Једна по једна клупа испред кућа под багрењем остаје празна.

— Ержа, о Ержа! — викну гђа Перса кад чу да стадоше кола пред капију — остави то пиле, ја ћу га очупати, па стрчи и отвори капију, ето нам милостивог господина с пута.

Затутњила Ержа онако босонога, и отвори капију кроз која улазе кола, а у њима поп Ћира, сав прашан, у неком старом шеширу који је још ђаком купио. — Добро дошли!

— Добро дошли! — Боље вас наш’о — рече поп Ћира, скидајући се с кола. Ја сам се мало подуже задрж’о на путу. Хе, ал’ шта му знаш; те ’ајд’ ово, ’ајд’ оно...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

ИИИ У селу Х. млада дућанџиница изгледа на дућанским вратима. На крају сокака јако је запрашено. Иду нека кола арњевима покривена. Кочијаш бесно тера. Када дођу до дућана, госа заповеди да стане, па промоли главу испод арњева.

Гости оду. Чекмеџијићу дуго чекати, па трећи дан седне на кола и оде у село Ж. да се сам са попом разговара. Када дође у село Ж., а Савкин тата лепо га прими као госта, части га.

У селу С. има лепа девојка у једног грка, која има преко две хиљаде. Љуба дâ оправити кола и арњеве, па иде у С. Кад онамо стигне, дочека га лепо грк Сима Редић.

Младој госпођи Перси отац је тутор. — Кола са арњевима већ су у приправности, и после једног сата већ су просиоци на путу. Када стигну у село Ј., траже бирцауз.

Љубиног кума отац тутор је те девојке. Љуба се није дуго мислио. Кола с арњевима већ су готова. Са чика-Гавром иде у село П., најпре кумовом оцу, па онда девојци.

Прођу две три недеље, мати га гони, чантра. Напослетку, Љуба се реши и приправи на пут, хоће богату девојку да узме. Кола са арњевима готова су, Љуба тек да се крене, ал’ ето ти писмоноше — носи писмо Љуби. Љуба чита писмо.

Уђе у дућан, седне на тезгу, узме перо и хартију, па овакав рачун прави: „Ради женидбе купио сам кола са арњевима; да се нисам женио, не би ми требала — коштају ме четири стотине форинти.

Миливој се обуче што лепше може, погледа се на огледалу, заковрчи бркове, па хајд’ напоље те се убаци у кола Алкина. Кочијаш јури. Миливој поносно седи, једну ногу ноншалантно на вратанца бацио.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Познајем га лично и познајем његова кола, свако је прошао поред мене. Баш главом барон Гизел, господо Бога ми, части ми!

— Дакле мобилизација, рат! — Нек је са срећом! Али како у том моменту наиђоше однекуд она тешка гвоздена кола за поливање, вучена огромним мекленбуршким коњима, који су тромо и гломазно газили средином улице, оно заглушујуће

У оном полуосветљеном ходнику, у коме су били сасвим сами, њено богато, дражеће и топло тело, при трускању оних кола, примицало се, одмицало и додиривало га, и док се његове збуњене речи губиле у оној ритмичној лупи точкова, она са

И све се у каламбуру неке крваве магле збрка око њега. Онда, у црном оквиру кола, иза замагљеног стакла, ишчезе његова бела силуета.

Онда, у црном оквиру кола, иза замагљеног стакла, ишчезе његова бела силуета. И док су кола муњевито клизала по смрзлом снегу, све се још чаробно блистало на зрацима месечине. Х.

Африка

Ноћу се за бродом вукла фосфорна река, свако вече, што смо били даље на југу, све светлија. Читава звездана кола одскакала су од брода, и губила се у води.

Остављасмо са стране невидљива Канарска острва. Велика Кола била су све ближе на хоризонту; са друге стране, појављивао се Јужни Крст. То беше сасвим друго небо.

Вуијеа сустижем у моменту када се спрема да се утовари на кола. Седам крај њега, и гладан и жедан; почињем одмах своју причу о Комои и шалупи.

Затим се моја кола удаљују; Вуије гледа за њима и врло дуго остаје на друму машући ми. Не обзирујући се на црнце, на боја, на кувара, на

Зато су они и искористили да организују два разна там–тама. Овде се жене, које искачу из кола да би играле у средини, дохватају упаљених грана и разносе их по ивици круга.

Иако жури — јер ко зна где ћемо бити приморани да ноћимо — он зауставља кола чим му се учини да бих ја нешто да погледам или сликам.

Меј је отишао својим путем. У правцу којим ми продужавамо, кроз густу савану, не могу се пробијати ниједна кола. Никакав пут ту није обележен, нити је икада иједан белац туда пролазио.

Представништво води са својим црним слугама један једини белац. Отишао сам прво њему, да му захвалим на употреби кола и без његове дозволе.

већ реноом Фонтеновим, који ће нас за неколико сати пребацити у Сикасо, на двеста педесет километара од Бобоа. Кола су тако мала да једва могу стати све моје ствари на њих, и пре но што пођем треба да се опростим са својим црним

Фонтен увиђа шта се догодило и, исто тако, да једино што може то је да ме охрабри. Пре но што ће сести у кола он хоће лично да види некога црнца, кога зову Коњушар и који треба да ме служи док сам у Сикасоу.

Предео је био бескрајан, а наша кола на њему: мала покварена играчка. Шофер је радио на расклопљеној машини а сви наши црнци били су око њега.

) Шофер изводи; он врло Добро зна да је кривица до њега, а да би комедија била што већа, он чак као заустави кола, чим се јаребица нађе пред њима. У сваком случају Либанца је сасвим прошла воља за ловом.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Кад си носио путуња, пуко кајшу и просуло си толику кљук, пет форинта... Сломио си точку на кола, опет пет форинта... Сад си ми просо сиркјету, три аков по десет форинта, тридесет форинта.

Црњански, Милош - Сеобе 2

“ Ето, крај те Махале, и Темишвара, прошла су била, једног дана, у пролеће године 1752, црна, путничка кола и ушла у град, кроз капије, које су чувале тобџије.

Била су то мала, брза, црна, путничка кола, тако рећи само један сандук, постављен црним, свиленим велуром. Сандук, који је висио са четири велика точка.

Он је угледао полк на утрини, чим су кола изишла под сводом капије принца Евгенија Савојскога. И све док није стигао до параде, није више ником дао мира.

Хтео је и сада да изазове код хусара и кирасира, који су пратили кола, што више смеха. Кад су, међутим, кола команданта стигла ближе испршеним редовима подунавске милиције, Гарсули спусти

Хтео је и сада да изазове код хусара и кирасира, који су пратили кола, што више смеха. Кад су, међутим, кола команданта стигла ближе испршеним редовима подунавске милиције, Гарсули спусти свој дурбин и дохвати се свог лорњона.

колона је за то време почела да се лелуја и маршује ближе павиљону, који је био подигнут крај новог друма, на ком су кола стала. Полк је ударао ногама, као да се земља тресла, и савијао се око павиљона као нека, џиновска, сказаљка.

Процедио је кроз зубе заповест да му се припреме кола. Стајао је загледан у ту гомилу, која се, испод павиљона, сад, гурала као пијана, у којој се видело како неке везују и

Поплашени коњи почели су да јуре по утрини. Кад су почели да преврћу и кола, неки хусари почеше да пуцају, из пиштоља. У ваздух. Од страха.

За њим се орило, као завијање вукова: „Нећемо да будемо павори!“ Кад су његова кола хтела да крену, неки су се били бацили на узде, и хтели да свуку кочијаша са кола, али он им се оте и у њиховим рукама

“ Кад су његова кола хтела да крену, неки су се били бацили на узде, и хтели да свуку кочијаша са кола, али он им се оте и у њиховим рукама оста само његова, напудрована, перика.

Међутим, кад је кочијаш ошинуо коње и кад су коњи, пропевши се, повукли тешка кола, гомила је само викала за њима, али их је пропустила. Нико није потрчао за колима.

Кад је видео да га нико не дира, да га нико не убија, Гарсули је искочио из кола и осврнуо се да види, шта би са осталима. Сви су већ били стигли до њега.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Тек су 1914. године Срби подигли друм кроз Радику, на који излазе путање што се спуштају из мијачке области. Кола, па чак и двоколице били су тамо потпуно непознати. Преносило се само на коњима и магарцима.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

“ ПРВА ГЛАВА Тајанствена кола, још тајанственији џак и врло тајанствено мицање у џаку — Да ли јеџак господин, свиња или разбојник?

Ноге на себи носе читаво једно магаре. Магаре за собом вуче мала кола, а кола возе једног срдитог чичу и један завезан џак. Сваки час чича се окреће и нешто љутито разговара са џаком.

Ноге на себи носе читаво једно магаре. Магаре за собом вуче мала кола, а кола возе једног срдитог чичу и један завезан џак. Сваки час чича се окреће и нешто љутито разговара са џаком.

А тај Неко сигурно мисли: — Знам и ја да ми се смркло, јер се у џаку ништа не види. Поред кола промиче ред старих врба. Кола, значи, путују крај неке ријеке. — Сад ћеш ти мени у воду, свињо једна!

Поред кола промиче ред старих врба. Кола, значи, путују крај неке ријеке. — Сад ћеш ти мени у воду, свињо једна! — гунђа чича и опет се окреће.

Свиња џак само се стресе као да се уплашио, али ништа не одговара. Чича сваки час силази с кола и својим зеленим очима буљи у модре вирове ријеке, али му се ниједан од њих не допада.

Тако ћу, најзад, стићи и до краја ријеке, а посао неће бити готов. Забринути чича опет скаче у кола и вози даље, а кад поново наиђе на дубок вир, он се окрене свом џаку, жалостиво климне главом и вели: — Видиш, ни

Куд ли ме ово вози мој чича?“ ТРЕЋА ГЛАВА Млин код кога не долази подне — Од пилеће до слоновске џигерице — Пуна кола лоповлука — Мириси из непознате крчме — О, баш морам да умлатим овога свога крадљивца, овога љенчину, овога

имаш толико тешких крађа, крупних лоповлука, грдних подвала и масних превара да то једва може стати у једна добра кола. Још сам те мале гријехе оставио код куће да магарету које нас вози не буде превише тешко.

— И прве и задње ноге у трк! — њакну магарац... — И мој џак укорак! — фркну мачак. Кола са чичом и џаком у облаку прашине замакоше иза друмске окуке.

Ауф, сад сам баш заборавио, не знам ко кога треба да баци. Тетурајући, чича дође до кола, упрти џак на леђа и спусти се на обалу, па се тужно развика: — Хајде, џаче, баци ме у воду!

ПЕТА ГЛАВА Тражење — Шта каже сом — Пуна кола пуних џакова — Двије киле проса за три царевине — Киша од ракије — Мудри оглас и проглас Ујутру, кад се добро

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

ту мараму белу Шта да се лажемо 3 Неђу те упртити на кркаче Нећу те однети куд ми кажеш Нећу ни златом поткован Ни у кола ветра на три точка упрегнут Ни дугином уздом зауздан Немој да ме купујеш Нећу ни с ногама у џепу Ни уденут у иглу ни

посољен Нећу ни у сну Немој да се завараваш Ништа не пали нећу 4 Напоље из мога зазиданог бескраја Из звезданог кола око мога срца Из мога залогаја сунца Напоље из смешног мора моје крви Из моје плиме из моје осеке Напоље из мог

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

КАД УВЕЧЕ ДОТЕРА КОЛА У ГАРАЖУ КОЛЕГЕ О ЊЕМУ ПРИЧАЈУ СВЕ НАЈ, НАЈ, АЛИ МУ ЈЕ НАЈДРАЖЕ КАДА КАЖУ: — Е ДАНАС СИ ВОЗИО КАО ПРАВИ ЗМАЈ!

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

СПАСОЈЕ: Не, још не. Молио бих вас још за једну услугу. Моја су кола доле, седите у њих и идите хитно на станицу, јер нема пет-шест минута до воза.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

најстаријег брата кога је Сулејман вукао према Тиси, а онда и друга директора, мог очуха, који ми је седајући у кола само рекао да ћемо још вечерас расправљати о свему, а онда убацио у трећу брзину остављајући облаке прашине за собом.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— И то је добро, — рече Кречар. — За све то требамо троја јака кола са арњеви; у свака упрегнути по три јака коња. — И то ће бити.

— И то ће бити. — Даље, треба четврта кола, путешествена, на којима ћемо седети ми са кочијашем. У ова кола спремићемо рану и пиће за пут.

— И то ће бити. — Даље, треба четврта кола, путешествена, на којима ћемо седети ми са кочијашем. У ова кола спремићемо рану и пиће за пут. — То се разуме, и та кола морају бити са арњеви, — одговори Кречар.

У ова кола спремићемо рану и пиће за пут. — То се разуме, и та кола морају бити са арњеви, — одговори Кречар. — Но, да се путни трошак исплати, то ће овако бити.

Господар Софра имао је толико својих коња, да је могао у сва троја кола своје упрегнути, но он ће дати од својих јачих коња два у прва кола, у којима ће се њих тројица возити, а једног ће

је толико својих коња, да је могао у сва троја кола своје упрегнути, но он ће дати од својих јачих коња два у прва кола, у којима ће се њих тројица возити, а једног ће додати Кречар, и још ће купити три јака коња, за трећа даће опет

Сутрадан ујутро сва четвора кола су већ у авлији код господар-Софре, па ево долазе и Кречар и Чамча. — Добро јутро, Софро, јесмо л’ готови?

И код господара Софре у првим колима пуно је све, сав „провијант”: канда ће преко океана путовати. Сва кола са арњевима. — Седите, још да доручкујемо, и ми и кочијаши. За све је приправљено јело и пиће. Седну и једу.

А ’де је „ауспрух”? — У први коли, де ћемо ми седети, није добро; мора доћи у велики сандук у друга кола;, у сандук нек’ се метне сено. Је л’ у два бурета? — Јесте.

ће стати у један сандук, јер у први коли не сме ништа бити осим оног што сваки час потребујемо, а остало све у друга кола, јер дугачак је пут, да можемо у први коли комотно и лежати и спавати. Јеси л’ повео стиве луле? — Јесам три.

— А како је са оружјем? — Једна пушка, два пиштоља и наџак. — Добро је. Сад је све у реду. Само нека се из први’ кола премести све што онде не треба да буде у други’ коли. Господар Софра наложи Пери, и за тили час све је у реду.

Сад већ седају. Све ваљани, јаки кочијаши. Кола тако изватирана са бундама, да према тим колима на „ајслибану” салонски купе није ништа.

Црњански, Милош - Сеобе 1

И заиста, тек што се вратио са поласка војника, успевши се, тешко, узбрдо, указаше се, са друге стране, велика, шарена кола, која одмах опколише слуге. Било је већ сасвим видно. Киша је била престала.

Пола у несвести, опуштена, она је грчевито понављала: „Умрећу, умрећу.“ Дотле је његов брат изишао из кола, сув, жут, у дугачком ћурку од курјачине, са бројаницама од ћилибара у руци, као крупним, зрелим грожђем.

Наредио је да окрену кола, растерао љубазно свет, даривајући скоро свакога ко му је пришао руци. Рекавши још неколико речи слугама, кир Аранђел

У кућерку у ком су иначе становали, зими, пастири. Слуга је био обучен да, чим старији изиђе из куће и ускочи у кола, ошине коње И, тако, све се зби за тренут.

Пољубише се брзо, и, старији ускочи у кола, просувши млађем бројанице по блату. Кад чу јурњаву коња и вику света, она, дотле не слутећи ништа, потрча на врата и

Кад чу јурњаву коња и вику света, она, дотле не слутећи ништа, потрча на врата и виде кола како нестају у жбуњу, иза дудова, већ на другој страни утрине.

Тада, подвикнувши слугама и стискајући дете на груди, опипа оружје, гуњеве и чизме на дну кола, нове новцате амове, сребром оковане, и дукате и нож и сат, округао као јаје, у пасу. Ништа није био заборавио.

Над ритинама и врбацима почело је да се ведри и крај кола зачуше се прве шеве. Видик је био пун јата врана и све више светао од безмерних, равних поплава и бара.

Путем, уз обалу, уз брда, која су опет падала и спуштала се у мокре травуљине, кола су брзо стигла три велика, црна чамца, што су доле, на реци, лагано одмицала.

Задржа зато кола код једног реда високих јабланова. Изљубивши заспало дете, остави га у колима, и слуге га опет попеше на коња.

Ујахавши у неко ниско жбуње, он је мирно дочекао да претоваре ствари, из кола на коње, уклонио се да могу да окрену кола и, отпустивши братовљеве слуге, дуго је стајао тако и гледао за колима што

Ујахавши у неко ниско жбуње, он је мирно дочекао да претоваре ствари, из кола на коње, уклонио се да могу да окрену кола и, отпустивши братовљеве слуге, дуго је стајао тако и гледао за колима што су се враћала натраг, кроз густу травуљину,

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

У Призрену, наводи Тихомир Р. Ђорђевић, „кад сватови с младом сретну волујска кола, онај чија су треба да испрегне једног вола док сватови прођу“.

¹⁰⁶ Када жени у Хомољу умиру деца, она следеће дете, чим се роди, провуче кроз обруч или точак од кола. Смисао провлачења јесте у томе да се детету на магијски начин индукује снага, како би се одржало у животу.

У Хомољу, када бабица дете провуче кроз обруч или точак од кола и зањише га три пута према истоку, онда она три пута, стојећи на прагу, упита породиљу: „Волиш ли сунце, ја ли месец?

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За човека који на гроб пријатеља не посади трешње ни брезе, који са кола и седленика у родном крају никада не сиђе да постоји на гробу пређа.

је у рату задобио седам рана без пребола, да има на прсима ожиљака више него у грудобрана, да му још телом метак кола. За војника кога кад борба прође баце као сломљену пушку у старо гвожђе.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Онако, као кроз изврнут двоглед, наопачке. Вратимо се тако до њихових кола, кад тамо украли брисаче! Још и то. Да ми је само знати ко их је здипио, био бих у стању да га задавим на лицу места.

Славио нечије рођендане. Певао без слуха. Мумлао на оним местима песме где не знам речи. Возио полако крај слупаних кола из којих су односили мртве. Куповао потковице на сточним вашарима, за срећу.

Понекад би успео да завергла машину, али углавном је испуштао неки кркљав звук који као да издише, па смо кола сваке ноћи паркирали на низбрдици како бисмо изјутра успели некако да кренемо отпуштајући ручну кочницу, убацујући

Никада нисте могли бити сигурни да ћете наставити пут, мада је акумулатор на издисају понекад успевао да покрене кола отпрве, што је такво јутро претварало у праву малу свечаност.

Сатима сам гурао та стара олупана кола све док сам себи не почех да личим на неког аутомобилског Сизифа. Познаници који су ме виђали како гурам аутомобил у

у најразличитијим градовима по Обали, мислили су да је у питању нека нова друштвена игра или опклада типа »гурајући кола кроз Југославију«!

Један љубазан човек, који се разумевао у аутомобиле, подиже поклопац на стражњем делу кола и ја тако најзад дознадох да се мотор налази позади, а не напред као што сам претпостављао.

је две дугачке жице из свог акумулатора и упалио нам мотор, а онда нам рече да до Београда више не смемо гасити кола, ма шта се уз пут дешавало. Возите без заустављања, казао је, ако желите да уопште стигнете кући!

планински потоци окрећу ражњеве, додавали су нам печену јагњетину, а на Иван-планини сеоска деца су нам трчећи уз бок кола продавала шљиве у малим корпама од храстове коре.

Стара незаустављива кола са цркнутим акумулатором носе ме сада средином носталгичне матице сарајевске јесени 1953, када је Сеад зарађивао за

Могао сам изићи из кола и додирнути неки зид, неку травку, неки камен, неку руку, лице, а нисам — јер да то учиним више не бих могао наставити

У ваздуху су непокретно лебдели милиони водених капи из поливачких кола и неколико минута прашина им није могла ништа.

Матавуљ, Симо - УСКОК

— Много, много — рече Јанко, градећи се да рачуна, а помишљајући да им је до шале. Њеко га зовну из кола. Зачу се више гласова: — Ускок!... Јанко!... Ускок! Кнез га ухвати за рамена и рече: — Да и ти поиграш.

Заробисмо једног ђенерала, преко четрдесет официра и хиљаду три стотине солдата. Узесмо педесет топова и силесију кола с храном и џебаном! Ето тако прође славни Мармон. — Замрмоња, богме! — рече Стијепо.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

једном заувек, и сада кроз склопљене трепавице: Испред њега трепери златан и тих јесењи дан, друмом се котрљају кола и пролазе људи, али старац их скоро не види, чује само разговор и шкрипу кола, и то му је доста.

и тих јесењи дан, друмом се котрљају кола и пролазе људи, али старац их скоро не види, чује само разговор и шкрипу кола, и то му је доста. Значи, још се живи, ради и путује по свијету.

руке, слабашна учитељица Антонија, не успевајући да помогне чак ни једном једином несрећнику чија су се воловска кола заглибила у блату.

Блистави деветерац, гибак, течан, дрхтав, са узлетима и посрнућима народног кола, тако срећно озвучен целом дужином фразе, у другом делу књиге наједном стане да шепа. Да не дуљим.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, највећи родољупци — коњи? ЛЕПРШИЋ: Ето, тако нам ствари стоје. Волио је сићи с кола и ући пешке у варош него да га сјајно вуку. ЗЕЛЕНИЋКА: Је ли то све истина забога? ЛЕПРШИЋ: Права, цела истина.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

(Од Островског: Зла свекрва /Гроза/, 1881, и Кола мудрости, двоја лудости /На всякаго мудреца довольно простоты/, 1882; од Данченка Нов посао /Новое дѣло/, 1892; од

Село, идилично село, село прела, сéла, кола, просидбе, свадбе, село ашиковања, то ће бити његов омиљени предмет. Он ће то село видети само са најлепше стране, као

Милићевић, Вук - Беспуће

Он се попе у кола и стајаше на прозору. Из чекаонице треће класе појури једно разнолико мноштво: сељаци и сељакиње, с кошарама и

су их тиштали, с пушкама, са савијеним кабаницама преко груди, путујући на одређено мјесто; достојанствено се пењала у кола два жандарма, с бајонетима на пушкама, правећи некоме друштво.

Они пројурише поред њега, са пјесмом, грајом и галамом, надвикивајући лупњаву жељезничких кола. Са прозора му махну руком онај с којим је проговорио неколико ријечи. Гавре Ђаковић се силом осмјехну и махну руком.

Вазда, кад је отварао очи, видио је, у другом, најудаљенијем ћошку кола, у прљавој свјетлости напола застрте свјетиљке, једног човјечуљка, мршавог и кржљавог, с малим, неуредним,

И Гавре Ђаковић стрпљиво силажаше с кола кад су коњи ишли уза страну, примао поздраве од сељака, склањао се колима која су јурила низ брдо, узвитлавајући густу

Заустављао се по осамљеним брдским крчмама пред којима закрчивала цесту високо натоварена кола са робом, сандуцима и бурадима; сијено и трава прострта испред коња који одмахују главама са натакнутим зобницама, док

у глави кас коња и звецкала сјецкајући звека бронза; још непрестано као да одскачу точкови од камења, уз труцкање кола и пуцкетање бича. Спустио се с кола, осјећајући слој прашине који се био нахватао и налијепио по њему.

Спустио се с кола, осјећајући слој прашине који се био нахватао и налијепио по њему. И у једном тренутку застријепио је од нечега.

пуну нестрпљивости и ишчекивања, из које вјечито извирује мати коју варају уши, која од сваког шума чује зврјање кола и топот коња, — кућу које се не тиче спољашњи свијет, гдје све само њега чека, гдје се мјесец дана мисли и говори о

А вјетар снаша намете и засипа сњежном прашином у лице. Кола и путници ријетки; тек што, покадгод, јато гавранова зацрни снијег, једини живот што се јавља.

Стају, силазе с кола, кочијаш таре сијеном задахтале коње, док бура хоће да стрга с рамена и да однесе шубу; они траже пут, подупиру

Сиротиња је била јача. Мати га није чула, кад, пред подне, стадоше његова кола пред кућом. Само што се помоли једна уплакана баба, нека његова рођака, повезана црним рупцем, и поздрави га.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

И ви други дуж Дунава, И ви други де је Драва, И сви други тамо, амо, Амо да се поиграмо! Ватите се кола тога, Од вишњег је оно Бога: Руком држи братац брата, Близу срца њега вата.

Те ти онда започе мислити Како ли ће понајбоље бити: Кола немам, немам ни парипа, А пешице рђаво се ђипа, По равни ће бити доста лако, И по брди ајде којекако, Али како да

О, тако су дивна браћа била, Шта ће без њи овдје сеја мила? Мурто-бего, ђаво те излегô, Па у кола своја те упрегô, Нећеш видет дивотне хурије Да о врату пуста се савије; Ти загази у крвави брчак, Бићеш ђавлу

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Гром га убио и Веселицу! Путује се, путује, понекад и јури уз клепет и зврјање кола, а ипак ...ипак ти је глупава поруга стално испред самог носа, никуд од ње побјећи.

То је већ био јасан знак да је држава пала на најниже гране. — Е, мој дорате, док је спало на то да ти кола извлачиш из блата, не ваља нам работа — уздисао је дјед Раде, опраштајући се од коња сузних очију као да испраћа на

Крстарио калајџија најприје кроз она села ближе вароши, па чим напуни кола, он се врати у „Отпад“, преда робу и опет у село.

Пред Рожљикином кућом је некакав неуобичајен неред. Каца изваљена испод надстрешнице, неки алат на гомили, троја кола у авлији. — Шта је, куме, да нећеш нашим циганским путем, у чергарење? — Па тако нешто, Отпадниче — селим.

као да тражи излаза, а поплашени Ураган, оставши неким чудом жив, покаскао је неких десетак метара низ друм, преврнуо кола и остао стрпљиво да чека кад ће неко по њега доћи. Што да се више сикира.

Друмом, већ издалека, чује се зврјање кола. Пантелија затеже блузу и креће на рампу. — Ви, момци, будите спремни — опомиње он своју наоружану братију поваљану

Сељак се загледа у Пантелију, изненађено гакне и скаче из кола. — Ма јеси ли ти то, Панто, јабуко моја, кумићу мој рођени?! Откуда баш ти овдје?

Шушкао је тамо нешто са женама, па онда сви сиђоше с кола и с легитимацијама у рукама приђоше рампи. Предњачио је кум кочијаш. — Ево, кад није друге, ту су легитимације.

Пролазе и кола с материјалом, горе се подиже трибина. Спрема се прослава двадесетогодишњице чувене битке у којој је до ногу потучена

— Станидер мало, ево нашег Стеве. Придошлица излази из кола и весело поздравља: — Здраво, Стево, соколе, како си ми? — Како? Па нешто боље нег они горе, веселници, на брду.

Шта ћемо с тобом? — Гледај ти друге, а за мене је лако. Сједај без бриге у та твоја кола, па свршавај послове. — Е, Стево, невољо моја, у рату ми је лако с тобом било. Само ми кажу: тамо је Стево, не брини.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

будаци, црепови и кречане, сви надзорници, дунђери, црнотравци, земљомери, тесари и циглари, и каменоресци, сва кола и сви волови, све кириџије, скелеџије, сакаџије, рабаџије, кувари, и понајбоља земља! Али ни једно женско!

Човек верује да је сав савцит од челика, а оно испадне да је тај челик восак између нечијег палца и кажипрста. Кола носе и невидљиви точкови... Али дај боже да си ти у праву...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Требало га је само видети, кад нешто подиже или вуче каква натоварена кола, а на лицу му се не види ни трага од каквог напрегнућа, умора или неугодности.

И све би добро било, да га попа уторак не позва и нареди му да преже кола. — Кола, Димитријо! — рече попа кад га овај зачуђено погледа. — Зар не знаш да Тода треба да иде у село?

И све би добро било, да га попа уторак не позва и нареди му да преже кола. — Кола, Димитријо! — рече попа кад га овај зачуђено погледа. — Зар не знаш да Тода треба да иде у село? — Хајд, спреми!

Одједном чу како кола стадоше пред капијом, па онда како сви изиђоше, па попин дрхтав благослов, јецање Тодино, плакање и угушено ридање

и... и... — кола одзврјаше! Димитрија се стресе, стисну главу и скочи па полете за колима на улицу. — Димитријо! — викнуше сви

— Димитријо! — викнуше сви пренеражено кад га видеше онако крвава. Али он само ману руком и истрча... Виде кола на коју страну одоше па се пусти за њима. И настаде трка.

У чистом, сувом ваздуху осећаше се она свежина и драж што влада у летње дане пре жеге. Кола су ишла полако, Димитрија је за њима трчао да их стигне. Али, да ли страх, узневереност, забезекнутост или нешто друго?

по нози и саплиће; чакшире му се смакле, минтани разлелујали те се виђаху црвене, космате, никад не опране, груди. Кола су ишла. Он им се поче приближавати.

Одједном кола почеше брзо силазити низ пут, Димитрија се стресе, полете за њима, али му се ноге укочише, и он се поче бесно издизати,

Хтеде да виче, али га глас издаде. Кола се одмицаху и умало да се изгубе. Димитрија напреже сву своју снагу и крикну: — Аууу!... — Крик беше ужасан.

— Крик беше ужасан. Тода га чу, осврну се, позна га и заустави кола. И падајући, ваљајући се, дође до њих. Сав упрљан, раздрљан, крвав, силно дахћући, наслони се на кола, и дрхћући

И падајући, ваљајући се, дође до њих. Сав упрљан, раздрљан, крвав, силно дахћући, наслони се на кола, и дрхћући целом снагом, убезекнут наднесе се, зину и упре у Тоду широк, блесаст поглед.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Ил' је капља светог зноја, што је с кола канула, па кô крвца усред боја на пупољак панула? Ил' је суза од милина, лед самоће растопљен, што је видô са

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина, кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан нареди да се начини

Чобан кад чује то отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола, па откопају врата од подрума и крену благо кући.

— Помоз' бог стари! — Бог помаже. — А што, стари, на леђима носиш та дрва, зар немаш својих кола? — Немам, богме, јер сам сиромах, па не могу да купим коња и кола.

— Немам, богме, јер сам сиромах, па не могу да купим коња и кола. — Ево ти тридесет форината, па купи себи једног коња и кола — рече Несрећа.

— Ево ти тридесет форината, па купи себи једног коња и кола — рече Несрећа. — Хвала ти на дару и бог те благословио — рече старац, затим прими новце, спусти их себи у недра и

— Но стари, — пита га Несрећа — где су ти кола? Зар опет идеш пешице у дрва? Каже јој старац по души како је прошао са оним новцем.

Узме старац новце и однесе их кући, па их запреће у брашнари у брашно, па оде да гледа да купи каква кола и коња. Мало време затим постојало а дођу слепци старчевој кући.

Хе, ко ће сад са старцем! Одмах купи коња и кола, оправи своју кућицу, па почне боље животарити. Идући једном у дрва на својим колима, сукобе га Срећа и Несрећа, па га

Идући једном у дрва на својим колима, сукобе га Срећа и Несрећа, па га упитају откуд му коњ и кола. А он им све приповеди. — Видиш Несрећо, — рече Срећа — да ти не можеш усрећити ако нема среће!

Па онда свеже Соломуна и метне га на једна проста кола, па га са својим момцима н дворанима поведе на поље да погуби.

Кад су тако ишли, Соломун се кроз кола био загледао у предње точкове, пак се уједанпут насмије. Цар који је поред њега јахао на коњу запита га што се смије,

Кад је дошло време да се виногради беру, види човек где сви људи одоше у бербу, те и он натовари кацу на кола, па оде у виноград да бере.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЉУБА: Начини се наоколо као обруч тврдо, да се не може угнути. СТАНИЈА: Па кад оћеш да се попнеш на кола, или да седнеш? ЉУБА: Онда морам рукама да у<ј>дурисавам. СТАНИЈА: Видиш како је покварен свет.

СТАНИЈА: Та то је, моја кјерко. Како дојде Неша, таки да ми тражи кола, нећу да умрем у овом вилајету. (Чује се тутањ од каруца.) Што се то тресе кућа? ЉУБА: Каруце, мајка, пролазе.

(Чује се тутањ од каруца.) Што се то тресе кућа? ЉУБА: Каруце, мајка, пролазе. СТАНИЈА: Што је то каруце? ЉУБА: Кола лепа од коже. СТАНИЈА: Па што тако трче? ЉУБА: Тако се иде на каруцама. СТАНИЈА: Да ти се истресе душа.

) СТАНИЈА (дуго га гледи, па онда Љуби): Ајде код Неша. ЉУБА: Сад Же он доћи. СТАНИЈА: Јок, јок, ајде да ми тражи кола, да идем. ЉУБА: А што, мајка? СТАНИЈА (жалостиво): Да идем, да идем. ЉУБА: Шта ти се опет не допада?

НЕША: Ама немој да ми градиш бруку. СТАНИЈА: Ја видим, код вас је све брука, па добро. Ајде да ми тражиш кола. НЕША: Немој, побогу, што ћу рећи кад ме запитају људи?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

а уз то тако отмену даму, с пелцом од лисице која је управо мењала длаку јер је био фебруар, изашао је из својих кола и поклонио бакути хемијску оловку од лажног злата, на којој је писало Рицхард Никсон.

а уз то тако отмену даму, с пелцом од лисице која је управо мењала длаку јер је био фебруар, изашао је из својих кола и поклонио бакути хемијску оловку од лажног злата, на којој је писало Рицхард Никсон.

Две порције пет хиљада лира! Стигао сам до Београда за осам сати мојим „ровером“. Нема шта, сјајна су то кола, мада коштају девет милиона! И замисли шта ми се догоди!

могу да предвидим читав заплет унапред, чак и то како тај блесавко поред мене на каучу почиње недељом да пере своја кола у дворишту, а то је више него могу да поднесем. То кад се недељом перу кола, мислим!

То кад се недељом перу кола, мислим! Маман опет тврди да нисам као остали свет и да једноставно немам права да говорим на тај начин о целом

кључевима од подрума, а ја бих, као, запитала Мишелина (тако да келнери чују) да ли се сећа где смо паркирали наша кола. Није био забораван као други. Паркирали смо их у Фордовом излогу на крају Васине улице.

Волела сам га због тога што сте некако били сигурни да неће заборавити место на којем је паркирао своја кола, ма о чему се узбудљивом причало пре тога. Е, па једне ноћи изађосмо тако из Голфијане.

трчала кроз траву, да ћу једног дана обавезно враћати клинце и клинцезе без везе из старе Голфијане, ако немају своја кола. Упаркираћу се лепо негде са стране, у полумраку, и посматрати ко све седи унутра.

кувар обожавати и терати да непрестано излазим кроз њихову кујну; изаћи ћу, дакле, пре њих и упалити мотор својих кола, као баш тада и ја идем у град, мислим, да се не би увредили, да не би помислили да се правим важна или нешто слично.

Као, знам ја да и они имају своја кола, али зашто да их троше кад су моја већ упаљена, као, чине ми услугу, у ствари, на часну реч, возићу их после све до

Казала сам: Тенк јури велику мачку и пошла лево! Најзанимљивије је то што су Енглези углавном возили своја кола баш том, левом страном стрита. (А код њих невероватно, све улице се зову стреет!

Једанпут је по ноћи возио од Славије до Теразија у рикверц! Некако му се учинило да му кола имају само рикверц, па је фурао само унатрашке.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Жар-крилима дуси бију о планинску мистерију: просипају диљем дола живог жара троја кола. Од сијања широм горе божји кути зажуборе.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Журим се кући, баш ми се дријема, а мама за ме вечеру спрема.“ Тако се Сунце поздрави с другом, у кола скочи, зави се дугом, за гору крену четири хата, румена магла за њим се хвата.

Кад би нам тога казала пола, била би пуна четвора кола. Негде, на пример, на старом газу заглиби турски топ, а након тога, столећа другог, упаде пијан поп.

Гласаћу зато за нешто слично: дедицу ја ћу појести лично!“ Премудри лисац у том се јави испред зверињег кола: „Нек буде право лаву и вуку, сваком дедице пола!“ Истом ти мечка забрунда нека: „Навали, суде, старина чека!

Чудан је коњиц у тате мога, клизи, не иде касом, за собом вуче стотину кола и звижди снажним гласом. Вијори за њим димљива грива, бела, црна и сива, брже од ветра по свету јури

“ „Ево је, момче, на леђима!“ „Зар то вам кућа? Превара гола! Па то су кола.“ „Ово је кућа, права, без грешке, она се вози, ја идем пешке.

Познаје деда и стара кола и њихов мотор, два спора вола, ти су га вукли, куне се брком, пужевим трком. Кад фењер-месец обасја свод и земља

Оџак се дими, пиштаљка свира, а бабе вичу: „Ево га, Ћира!“ Знате ли деду? Храбар је он, ауто позна, камион. Кола без коња! Ђавоља справа! Ту ти је вечно у торби глава.

Сама, пуста, завијена муком, маше мала поцрњелом руком. Зврје кола, промичу љескари, трака пута у бескрај се вије, идем, кажу, на велике школе, у чудесни кошмар гимназије.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Он сиса влагу из воде, кроз влагу пројектује месец, дугуљасто издужен. Земља је црна, и звездана кола, кроз огромне просторе око ње, и путују не нарушавајући непојмљиве зависности у безмерним перспективама.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола, И гавран над њима гракне. За тим се разговор чује. То се комшија Панта сигурно из горе враћа, Па журно испреже стоку

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

тако се ето на сваком народу сломију кола и по више пута те почну литургије Сотони заиста значења нису пренесена пссст!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А овако, идем у непознато место, међу туђ свет. Сељаци су пристизали у масама. Пописана кола закрчила улице. На угловима се окупили ђаци и весело разговарају, а трговци задовољно трљају руке. На станици жагор.

На станици жагор. Дугачка композиција, пуна муниције, креће... На рампи утоварују кола и коње. Испред перона постројена чета инжењераца, у пуној ратној спреми, чека да се попне у воз...

Застадосмо... Негде је загушило. Чујемо како треба пропустити сељачка кола, са избеглицама. Вочићи миле, шкрипе кола, и чује се детињи плач.

Застадосмо... Негде је загушило. Чујемо како треба пропустити сељачка кола, са избеглицама. Вочићи миле, шкрипе кола, и чује се детињи плач. Тек када се разданило уочили смо колико су испијена лица у људи.

Ни њему није лако. У близини Коцељева сретосмо дугачку по ворку воловских кола, на којима су лежали рањеници... Бледа лица, потамнелих очију, гледали су они болно некуд далеко, и, заузети својим

Сетих се онога мртвога војника, чије су ноге слободно климале изван кола... — Потпоручник Александар! — чусмо одсечан глас командантов, који нам је однекуда заишао иза леђа.

Сељаци се прибили са стране пута и чекају да возови прођу. Жене и старци стоје испред вочића, а дечица, пуна их кола, наслонила се на лотре и машу ручицама.

Наилазимо на биваке разних слагалишта и муниционих кола. Коморџије су јако забринуте због близине непријатеља. Не маре они за себе, боже сачувај, него им је стало до

Ишли смо лагано. Гледао сам непрекидно у планину пред нама, али се ништа није видело. Сретосмо кола са рањеницима. — Бре, друже, да ти човек позавиди! — обрати се један од послужиоца неком рањенику.

Пут је био слободан. Као неке огромне, црне и згрчене птичурине у ноћи, промицала су кола натоварена чамцима. Војници сувоземне војске, ненавикнути на овакве призоре, начетили се поред пута и посматрају

Закрвављених очију и избезумљена лица, уз страховиту дерњаву и запомагање, људи су се газили, тукли за прелаз, кола су се у заокрету превртала, људске груди и ноге животиња су прскале, уз очајан јаук и вриску...

— Музика, музика! — викао је један официр. — Свирај, свирај! — говорио је млатарајући рукама. Нека кола налетеше иза нас на једно дрво и с треском се поломише. Људи јаучу...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Баш тада уђоше у двориште кола са учитељевим стварима. Учитељица застаде у недоумици: ваљало је прозборити још коју реч са новим другом, али се он

Чича Стојан, школски послужитељ, скидајући ствари с кола, објашњаваше нешто учитељу: — Немој ти њима, братићу, низ длаку: они ће тебе ома’ зубима.

коло, а у средини стоји Гојко сасвим друкчији, достојанственији, па показује нешто једном дечку, који је сео у средини кола. »Бог га видео, кад их пре научи песми! помисли Љубица.

и Љубица весело прижељкују у топлој соби, шапућући једно другому о љубави и срећи, а у то време дојурише сокаком једна кола и зауставише се далеко од школских вратница. Изиђе из њих једна слабуњава, суха жена у варошком оделу, отвори.

И младенци и часници — цела свадба — поседаше сви у једна кола и одоше на ручак Љубичину оцу, а пред вече се сви вратише, да би се сутра рано могао наставити редован посао...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

тебе кор’јен расте, Вјетар пуна, гране ти подвија; Сврх тебе се град Будва виђаше, У Будву се млад Јово жењаше, Из кола му вила кликоваше; У тај данак, у који с’ жењаше, Танка га књига допаде, Да иде дужду на војску, Она му млада

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Тај Ненад, мој прадед, био је толико тежак, да су сељаци притезали левче кад би се пео у кола. Поп Мита, мој дед, по оцу, на старим фотографијама личи на неког сеоског Толстоја. Био је риђ, плах, строг.

Са тог брдашца мало се наших у шуме иза нас вратило. То вече, рањеници су одвезени тако да су ноге и руке висиле из кола, као кад телад возе на кланицу. Био сам се грдно препао. Видео сам да ћу погинути.

Пијем у славу пука Банаћана, који беху верне слуге Бечког ћесара. У славу кола Банаћана, што се ту играло око столова на које су их бацали и секли.

Пијем у славу кола Банаћана. Нек се у мом вину, што га ево просипам пијан, на ваш бео чаршав, затресе сила очајне радости, и стида,

А ни интернационалистима, јер није личила на Рембрантову матер. Ја пијем у славу њиховог кола вечерњег, недељом. Светиљке су биле прашњаве и мале.

У славу кола Банаћана које је тако радо играо. У славу поруке његове! Поручио нам је да се, на повратку са стрељања, отпева банаћанс

Нек моја здравица проспе ово вино што не може да утоли жеђ. Нек моје вино зарумени у славу кола Банаћана, пуног бећараца, што се играло бесно, без јаука, у једној венеричној болници дичне хабзбуршке династије.

Из Швајцарске извештавају, аустријски шпијуни. Мајор ми каже, сутрадан, да се спремим. Дошла су кола по мене, која ће ме одвести на положај.

Већ идућег дана, по подне, зову ме у ађутантуру и кажу ми да се спремим, враћам се у Сан Вито. Кола ме чекају. Дали су ми веле, печену гуску, и флашу шампањца. Могу вечерати на путу.

Видим на брдашцу и падину дединог винограда. Мати га је продали. Кола ми пролазе и крај сиромашних, завејаних кућа мојих наполичара и рођака. Многи међу њима неће се вратити више, никада.

Са њега се диже мокра пара и пада у кола, у маглу око фењера. Три сата већ батргамо се од хотела до хотела. Он ми ређа само имена и мирно додаје да је све

Ипак су одрпани. Једнако прелазимо преко мостова. Тежак и огроман мрак Арсенала задржава кола и коњи полазе у корак. Доле, у дубини магле, осећам воду. Све је мокро. Он ми се међутим једнако јада. Мирним гласом.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Онај седе са мном и одведе ме некуд, а са свију страна јури за колима светина. Кола се зауставише пред једном пространом, ониском, а запуштеном кућом. — Где смо сад ово?

— Где смо сад ово? — упитам онога кмета (бар ја га тако зовем), што је набавио кола, а и он са мном сео унутра. — То је наша Полиција.

— То је наша Полиција. Кад изиђем из кола, видим двојицу где се туку пред самим вратима Полиције. Пандури около стоје и посматрају борбу, а и шеф полиције и сви

народа да поздраве великог странца, а већ још у зору пред кућу министра председника докрцкаше лагано тешко натоварена кола разних одликовања за врлог странца.

опасности, и све то набраја, гунђајући за свој рачун, лутита, у страху и бризи: „Хууу, врдне коњ у страну, па одоше кола у јаругу!... Неће да пазе, но ће тако негде да истреште очи у јарузи.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Буди те шкрипање кола и вика деце, која скачу од тебе и трче пред кола, на којима је кошар пун кукуруза. Дижеш се и ти, па заједно са колима

Буди те шкрипање кола и вика деце, која скачу од тебе и трче пред кола, на којима је кошар пун кукуруза. Дижеш се и ти, па заједно са колима и целом гунгулом улазиш у авлију, а тамо, под

теоци прснуше куд који, а ждребак окупи куражног вочића, па трепте преко чајира ка' звезде... Кола стадоше, рабаџија отвара вратнице, око којих су се начетила говеда: чекају чобана, па да иду на пашу.

Сивоња га гледа и мрда левим увом, а тиме му казује, да се потпуно слаже са њим, баш к'о наш кмет са капетаном... Кола пролазе, а за њима и говеда јуре у потес.

Говеда замакоше, а за њима и чобан, са тојагом и недоплетеном котарицом. Кола се већ спустила у осоје; ево шумарице, ево три дивљаке, ево брдашца и — пред тобом се ствара пространо поље...

Ево нас у њиви. Кола стадоше под велики брест. Чак са дна њиве чује се песма, смеј, говор, шала, а све то зачињава често пуцање корења...

Шушти плева и слама, подузета силним ветром од кола, полети у вис, савије се у колут, па се отпушти и пада, као прах, чак на други крај гумна...

А ватра пуцка и греје, звони једначит глас приповедача, а тамо са друма чује се крчање пуних кола и суморно извијање сетних »двојеница«.... Сунце се смирило. Обран последњи ред кукуруза и натоварен на кола.

Сунце се смирило. Обран последњи ред кукуруза и натоварен на кола. Скупљају се радници под брест. Сретен ми води ситог »Султана«, пребацује преко њега гуњац и колани га тканицама.

Редара купи судове и меће на кола, па, узгред, баци и по неку суву гранчицу да са њом вари млеко. Певачице утањише и друштво се крену.

Кад бесмо на »Бачком брду«, сасвим се смрачи. И ми се ућутали, поред нас крче пуна двоја кола; сити вочићи прегли па грабе да пре стигну. Таман ми хоћемо на осоје, а пред нас искрсну коњаник. —— Добро ви вече!

Он одмах проба са колико »ћутака« може да загреје собу, израчуна: колико му кола треба за целу зиму, а колико дневно. Преко тога рачуна није се смео утрошити ни један ћутак.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

И ми ћемо одатле, баш од његова доласка, и почети нашу приповетку. Чим је стигао у село, скинуо ствари с кола и ушао у школску зграду, одмах је имао пуно узрока да се љути.

Ко је ближе вратима, тај умакне и без капе у оближњу кафану, а ко не могне, него остане, на томе се сломе кола. Осећа свет да је крив па бега куд зна, јер од десет послатих дописа тек један и два ако се штампају.

Уз бутину спусти на дугачком каишу криву бритвицу отприлике од оне сорте каквих је Афис паша понео неколико кола да њима замени ножеве и јатагане Сретиних дедова, па се онако лепо провео на Иванковцу.

— Добро вече — вели ћир Ђорђе, а гледа га чкиљећи очима, а затим одмах похита вратима да види где су кола. — Дад’ ми једну ракију — рече Срета седајући, — чашу свеже воде и све новине од последњих дана. — Саг, саг! Одма’.

Гледа га поиздаље. Измакавши се подаље, ћир Ђорђе виде да је путник, али му чудно што нит’ види пред механом кола, нит’ опет уз путника торбу или куфер. — А куде остависте, на прилику, куферче? — Код куће — вели учитељ.

Ето тако је Срета мало помало али постојано разглављивао — да се послужим фигуром — општинска кола и кљуцао својим критичарским кесером стару и трошну општинску зграду, док није постигао оно што је хтео. И заиста!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ВАТРОГАСЦИ ПОСЛЕ ПОЖАРА Посматрао сам ватрогасна кола Кад се, покуњена, са пожара враћају: То нису кола, то су кола бола, Клонула и безвољна ко дани кад краћају.

ВАТРОГАСЦИ ПОСЛЕ ПОЖАРА Посматрао сам ватрогасна кола Кад се, покуњена, са пожара враћају: То нису кола, то су кола бола, Клонула и безвољна ко дани кад краћају. А како су малочас завијале сирене!

ПОСЛЕ ПОЖАРА Посматрао сам ватрогасна кола Кад се, покуњена, са пожара враћају: То нису кола, то су кола бола, Клонула и безвољна ко дани кад краћају. А како су малочас завијале сирене!

Јуре кола у хиљаду смерова, Аутомобили бржи су од керова, Па због тога, у овоме столећу, Пси под аута непрестано подлећу.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

А магла пада, тихо крије Мочарне њиве, поља гола, Студена киша стално лије И рабаџијска шкрипе кола. Тело се тресе, шкрипе зуби, Осећам мрак у мојој души. Ко плеснив скелет да ме љуби И коштуњавом руком гуши.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ДАНИЛО Боже драги, који све управљаш, који сједиш на престол небесни те могућим зажижеш погледом сва свијетла кола у простору; ти, који си развијâ прашину испод твога трона свијетлога и назвâ је твојим мировима, те си прашак сваки

У ћитапу не пише једнако за два брата једноимењака². Пред Бечом је Бурак посрнуо, обрнуше кола низа страну. Не требује царство нељудима, нâко да се пред свијетом руже.

боље него игда, прострта је слама испред огња, прекршћени на огњу бадњаци; пушке пучу, врте се пецива, гусле гуде, а кола пјевају, с унучађу ђедови играју, по три пâса врте се у коло, — све би рекâ једногодишници, све радошћу дивном

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

очи, оне њене чувене, крупне очи са изведеним обрвама и врелим јагодицама, тако би јој се сјале а уста срећно играла. Кола би силазила наниже.

Магда преплашена устрча уз басамаке, да горњи бој осветли. Ускоро пред њихну капију стадоше кола и Софка чу већ готово стран јој али ипак давно познат глас: — Отварајте!

| На отвореној капији испод свећа, заиста угледаше како из кола силази он. Лице му не видеше, али по оделу га познаше.

Сигурно је то био купац куће. И пошто исплатише свирача, грнетара, и кочијаша, а привезаног остраг за кола, лепог оседланог алата уведоше унутра и привезаше за шамдуд (сигурно је то био коњ онога купца на коме ће он после

да се одмори, док ми спремимо друге волове — јер на коњским колима нисмо смели да га возимо, коњи иду брзо, и кола се труцкају... а ко је знао да хоће то да учини!

Али, кад се доцкан у ноћ отвори шитом и осветли капија, и на њој се указаше гломазна рабаџијска кола, која су вукли два јака, стара и црна бивола, а кола су била пуна свеже и меке сламе и поврх ње, у среди, црнео се

шитом и осветли капија, и на њој се указаше гломазна рабаџијска кола, која су вукли два јака, стара и црна бивола, а кола су била пуна свеже и меке сламе и поврх ње, у среди, црнео се Марко мртав, испружен, укочен и покривен широком гуњом,

ње, у среди, црнео се Марко мртав, испружен, укочен и покривен широком гуњом, онда Арса не даде да га ико други с кола скида.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Јесен... Свуда јесен! ВАТРЕ СПАСЕЊА Ватре спасења у даљини букте У свести мојој. Кроз ноћ црну лете Гвоздена кола. Задихано хукте. Промичу брзо мутне силуете. Прејурили смо поља, вијадукте, Шуме н реке.

– Кроз тамнозелене завесе. Нечији коњиц на улици рже... Сунчане зраке у магли дâве се. Јоване! кола, за станицу – брже!

Ја ипак видим из мртвачких кола Невине људе, и крај злобе њине; Осећам снагу целог светског бола, Знам да су деца земље и прашине.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Најзад расковаше га и поведоше к неким старим, бабастим војничким старјешинама. Отуда с њиме у кола те право у онај велики двор, под високијем брдима. Овај пут једва се попе уза стубе, тако изнемогао бјеше.

Ту пробавише Јан и Елвира око два сата, па накљукани слаткишима и исцмококани, сједоше на кола која је гроф наредио да се упрегну. Цијелога љета, у дугим подневним часовима, како ужинај, дјеца одлети у шуму.

Многи не знадијаху ништа о томе, што сад први пут чуше. Сви обрнуше главе пут кола, па тражаху очима Стану, а, знамо, да им није требало много тражити. „Шта ти велиш на то, сердару?

„Е, фала ти!“ рече она, пољубивши му руку. Стана, у тај час, таман дође из кола. „Јеси ли се наиграла?“ запита је отац, па је загрли и притиште к срцу, дирнут, јако дирнут.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Забадати трн у здраву ногу. Зидати куле по облаку. Змију у њедрима носити. Извлачити за другог кола из блата. Изувати се пре воде. Ићи с грлом у јагоде. Ићи с решетом на воду.

— Свађа братства — ископ манастиру. — Боље с миром него с чиром. — Пркос кола ломи. — Од ината нема горега заната. О ШТЕДЊИ — Штедња је прва добит. — Штедња вреди колико и радња.

Али роб не марећи ништа за то, одговори му: „И то ће проћи“. На несрећном се увек кола ломе. — Ишли путем два човека: срећан и несрећан, а према њима у силовитом трку нагло избију упрегнути коњи у кола,

— Ишли путем два човека: срећан и несрећан, а према њима у силовитом трку нагло избију упрегнути коњи у кола, који су се били отргли из возаревих дизгина.

Али, кад кола дођоше тик до њега, коњи се као преплашени уставише и, пропети увис, скретоше с колима у јарак, где се био склонио

Остала су ми лагала у селу, него дај ми кола и волове да их донесем, па ћу ти онда лагати колико ти драго (приповиједају да је некакав лажа одговорио цару, кад му

— И здрав си ми, брате! За здравље нашега кола и поља! Да бог да да нам коло води, а поље роди, поље нам родило вином и пшеницом, наше коло мушком дјечицом, планине

(Кукуруз) 9 — Јас ти кажем, јас ти показујем? (Јаз) 10 — Која сен може се руком ухватити и пуна их кола натоварити, па чак и пећ њима наложити? (Јасен) 11 — Ко је лијеп и сваком драг? Ако не погодио, љубио те црни враг?

За све то време коло пева, а играчица му на песму одговара песмом, чинећи пред сваким играчем и играчицом из кола грациозна увијања и превијања телом, уз враголаст поглед и љубак смешак.

проскура псоглави — натприродна бића, људског облика а псеће главе пура — ћурка путо — гвозден ланац, саставни део кола до лотре; негве, букагије пушћеница — распуштеница разрасхатлеисати се — слободно се провести забављајући се,

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

86. Човек с гувна поручује жени за врећу, кад се наоблачи, 87. Човек поручује жени из воденице, да му пошље кола да носи брашно. 88. Воденица. 89. Ждралови. 90. Вид очињи. 91. Зуби. 92. Свијећа. 93. Звијезде. 94.

125. Игла. 126. Свињче и жирка. 127. Кад се ноктима утуче буа, или уш. 128. Црв у зубу. 129. Пера, или спице у кола. 130. Јаје. 131. Кућа и чељад. 132. Воденица и ваљалица. 133. Винова лоза. 134. Пенџери на соби. 135. Бијели лук.

Док су они још то говорили, а то се помоле кола и коњи и мазге и магарци с ручком. Кад се ручах донесе, Међедовић рече да ће он то све сам појести.

” Чобан кад чује то, отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола па откопају врата од подрума и крену благо кући.

Онда цар седне с њим на кола и пође на оно место да види јели истина, кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини

Па онда свеже Соломуна и метне га на једна проста кола, па га са својим момцима и двора | нима поведе на поље да погуби.

Кад су тако ишли Соломун се кроз кола био загледао у предње точкове, пак, се у један пут насмије. Цар који је поред њега јахао на коњу запита га што се

Мало за тијем удари онуда један чоек с колима, и нашавши лисицу на путу дигне је и баци у кола мислећи кад дође кући да је одере. Овај | је чоек имао у колима у торби три сирца.

Ону исту вечер затисне се окно од јаже и зауставе се кола од млина брашненога, а млинар истрчи да види шта је, кад нађе они ковчежић, и отворивши га види јадну ђечицу, али кад

дио од онога великога добра што је био нама твој покојни отац учинио, али не знамо другога начина, него ћемо сви твоја кола и тебе у њима вући.“ И тако одријеши један од њих два коња, а они се подупрегну у кола и стану га вући.

“ И тако одријеши један од њих два коња, а они се подупрегну у кола и стану га вући. Зачуђен младић од таке и толике почасти, а и онако дичан, пушти се да га вуку.

Кад дома дође, упита га матер: „Камо ти кола и коњи?“ А он јој одговори: „Тешко свуда без пријатеља, моја мајко! оставио сам их пријатељима твога мужа и мога

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Уметрена дрва, окречен јабучар! Или направиш рецимо кола! А точкови још миришу на храстове! Изађеш прèткућу, што си урадио ту је, види се, расте, знаш чему служи!

А шта ако држи квартир за официре? А шта ако је у вези с нашом командом? ТАНАСКО: Можда је нека из Кола српских сестара. Можда је жена баш нека патриоткиња... МАНОЈЛО: Патриоти су нас и удесили!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

НАЦА (отрчи иза куће десно). СЛУГА (долази с лева и стаје под доксат): Да отворим капију? Коње и кола да изводим? МАРИЈА Не, не смеш, не смеш. Док се он не дигне, он не обуче, и оде — не смеш ништа.

Док се он не дигне, он не обуче, и оде — не смеш ништа. Немој да капија почне да шкрипи, коњи и кола да лупају и да се због тога он пробуди, па знаш после... СЛУГА Е па како ћу? (Показује на сунце.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Друго, ко је у колеси, ако ће бити пра[ха] да се загуши, он мора оним путем ићи куд остала кола иду, ако му се и неће.

им се не само очи, уши и [х]аљине пра[х]ом, него и носови и уста, зашто морају дисати и одисати; пак ако најпређна кола стадоше, сва за њима, ако ће и[х] [х]иљада бити, ту ваља да стоје гди су се нашла, и не знајући ни зашто ни за колико

— ћелија кир — господин књигоношњи — поштански књигопечатња — штампарија ко — к, ка кол — колико колеса — кола колико крат — колико пута колми — колико колонел — пуковник комбост — врста јела од купуса и белог лука комодан —

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Кад у њекој продолини хтједоше пријећи цесту, два коња летијаху пут њих, упрегнута у господска кола. Фратар их причека, па и кола стадоше поред њега.

Фратар их причека, па и кола стадоше поред њега. На предњем мјесту сједијаше човјек са фесом на глави, који лијепо поздрави: „Ваљен Исус!

Али је Велика оштарија знатна била што бјеше на средокраћи између двију варошица и што се пред њом поштанска кола мијењаху. Пред крчмом бјеше големи орах и њеколико јасенова. Под орахом одмарало се њеколико путника.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

линија ћерамида под снегом примаче му се до трепавица, и он, по калдрми и балези, с муком стиже до колоне воловских кола.

Над њим, по асури, шушти зрнасти снег, шкрипе и крцају кола трзана издуженим воловским вратовима, сударају се рогови у помрчини.

дукати жуље и пеку. Боли њихова тежина у недрима. Сићи ће с кола и ићи пешке. Вратиће се у Паланку. Сачекаће дан. Хтеде страх да повери Толи, чу његово звиждукање, па гласно рече: —

Крцкање асуре и шкрипа кола неподношљиво тутње у бубним опнама, нараслим, великим као надувене гајде; воловски папци топћу му по трбуху.

Само ће у његовом кревету други с њом да спава. Друге шаке гњечиће њене слабине. Вукашин ће појести имање. Да скочи с кола, сломи пушку о точак, завитла у Врзину кесу из недара и пође пешице по пртини? Да запева у инат свима?

— Не лажи. Мене ни отац не жали. Пред друмском механом волови нагло стадоше, хукћући у ситно крцкање кола. Ђорђу се не свраћа: при светлости СВИ ће му видети лице. Рабаџије се гомилају пред механом, а снег облеће око фењера.

После, младић се на путу, уз тешко роктање свиња и шкрипу кола, претворио у ћутљивог и строгог газду, који је младића добро памтио и о њему, под месечином, облацима и звездама, по

Ђорђе сиђе с кола, стаде и загледа се у густ дрворед јасенова заривен у таму. Као кроз сан чује: — Облизнила ти се жена, Толе!

„Две њиве и ливаду.“ Нема разговора. „И забран одозго, и виноград одозго!“ Јок. „И краве, кола, плуг, и кућу да ти направим.“ Јок. „Цело имање и све злато у готовини.“ Мало је то, газда-Ђорђе, за њега.

И из куће. Не би се опирао, нити би био увређен. На пољском путу лежи тако нека сломљена грана и газе је свачија кола и опанци. ...

стаје и грдио Мијата што галами на телад, љутила га вика сељака по сокацима, враћали су се с њива, љутило га тандркање кола, пси, сваки глас, шум; за време вечере послао је Милунку да опомене надничаре да не лупају кашикама и хтео да заустави

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Има три улаза: један на средини, велики, за кола, и по један мањи, са сваке стране, за пешаке. Капија кије само капија: то је тврђавица, са окованим дверима, са

Са мање од тридесет година конструисао је лаки пешадијски топ и прва борна кола на Балкану. И једно и друго се, са успехом, користило још и у Првом светском рату.

Тај деда му се понекад јавља у сну и тражи од њега да буде научник а не војник. Кад је завршио и пројекат борних кола, дотада здрав као дрен, капетан се разболео од сушице. Путовао је по Европи и тражио лека.

се како Филип Вишњић, слепи гуцлар, старац, једном годишње, у августу, кад се звезде отварају, сам истера своја кола и коње у ноћ, под небеску пустињу, и онда пева тужбалицу коју нико никада неће забележити. ДОДАТАК.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

и ви други дуж Дунава, и ви други где је Драва, и сви други, тамо, амо, Амо да се поиграмо! Хватите се кола тога, од вишњег је оно Бога! ........................... ........................... Бр.

Тутун пуши, амбру праву, Дим се диже, дим се мути, Стварају се, шарају се, Силна кола и колути. А из сваког вири лице Лица дивна, лица сјајна, Милостива, жалостива, Поносита, сетна, бајна; Па се смеше

мене; Док из сухе стене бије нова вода, И плави цветови из старога пања, И сијају као у сам дан постања Сва звездана кола са великог свода!

По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола, И гавран над њима гракне. За тим се разговор чује. То се комшија Панта сигурно из горе враћа, Па журно испреже стоку

Ту, чекајући на долазак кола, У сухој трави ћутасмо нас двоје: Он - жилав, снажан; ја - слаб и пун бола. Сваки у мисли утонуо своје.

Само сам узда'н'о, К'о да ме стрела кроз прса пробола! Лежах к'о мртав... А затим, лагано, С још два чувара, уђосмо у кола. И тад к'о дуси јурити узесмо, Преко мостова, брда, и долина, У дивљем трку...

к'о царица нека, Свесна своје моћи, поносна и хола, К'о дочаран санак времена далека, Стала је по среди нашег тмурног кола.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

На просторе китнијех ливадах врсте су се непрегледне садах у правилне расуле редове и на дивна кола изувиле; ту се горде кедри и јаблани и породе неизбројне дрвах, све породе само небу сличне, врхове им једва

Над високим престолом престолах у воздух се сјајно коло креће, ка и друга што се кола крећу над престолма првијех ангелах; ма је оно милионе путах од свакога веће и сјајније; миријаде сјајнијех

Изнад тихе небесне равнине милиони лећаху шаровах на уредна кола и редове, колик' луна на телескоп видна, а лунина цв'јета и свјетлости; на њих бјеше бесамртна рука различите

и умножим колах у највећи степен счисленија што бесмртно твоје твореније вообразит својим умом може), насијата кола са сунцима; свако сунце предводи мирове колика си коме обредио, а мир сваки своју сферу има.

Међу кола мећем растојање, ради славе божескога вкуса: кола даља ближа обузимљу, ка шар већи што обузме мањи; стога коло што

Међу кола мећем растојање, ради славе божескога вкуса: кола даља ближа обузимљу, ка шар већи што обузме мањи; стога коло што је које даље јесте више, су више шаровах.

све њих у грдне комате раздробио, у бездне зајмио, па бих друге изнова свјетове из мрачнога лона воскреснуо и на кола окрунио њина.

Сва небесна кола миродржна, и движима и неподвижима, празноваће сјутра у хорима удар страшни могуће деснице. Грдне бездне, мрачне и

воде заузео, која кипи с ужасном љутошћу, пружајући блиједе пламове, смртне страве и вида пунане, с пламовима кола дима смрадна, те мијеша мраке са бљедношћу.

Од Господње стријеле удара потресе се осв'јетљено биће: непрегледна сва небесна кола; миријаде св'јетлијех мировах тајном судбом и страшнијем стресом из својијех колах искочише, сројише се творцу око

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

звијезде све по небесима просуте цјелим, Снажног Оријона, Плејаде и к томе Хијаде, Медвједа, ког још зову и Кола, који се врти На мјесту истоме свеђ, Оријона непрестано мотри, Он у Океану од свих звијезда се не купа никад“.

„Постепено ћу вас упознати са свим тим звездама, а данас ћу вам растумачити звездано јато небеских кола“. Пошто је своје младе ученике упознао са овим звезданим јатом, одвојио их је у две подједнаке половине, једној од

Сви погледаше онамо, а Питагора настави: „Ту звезду можете лако пронаћи на небу помоћу јата Кола, које је сваке ведре ноћи јасно видљиво на небу.

Продужите, у мислима, дуж ограничену стражњим точковима тих кола за петоструку њену дужину, па ће вам око запети на ту звезду.

њихови одговори задовољили, он им рече: „Погледајте сада на ону светлу звезду што лежи на крају руде великих небеских кола, спојите је у мислима са поларном звездом, па пропратите погледом путању те звезде коју бисмо добили кад бисмо један

бисмо добили кад бисмо један крак огромног једног шестара забили у поларну звезду, а други у ту крајњу звезду небеских кола, па тим шестаром описали круг око поларне звезде.

Не чини ли вам се да ће, крећући се по тој кружној путањи, та звезда небеских кола промаћи таман изнад површине мора, не заронивши се у њу.

Сваког од њих праћаху њихова убојна кола, управљана Ником, односно Амфитритом, а иза ових њихова остала пратња, на страни Атене: Хермес, Кекропс и његова деца,

Када се сви окупише око стола да ручају, чу се топот коња и тандркање кола. Они ослушнуше. Кола се зауставише пред капијом дворишта, а пас објави својим лајањем да су стигли неки странци.

Када се сви окупише око стола да ручају, чу се топот коња и тандркање кола. Они ослушнуше. Кола се зауставише пред капијом дворишта, а пас објави својим лајањем да су стигли неки странци.

Он се срдачно опрости са свима, обећа да ће опет скоро доћи, седе на своја кола и крену у Улздорп. Предео којим је терао своја кола виђао је до сада небројено пута и увек га посматрао равнодушно.

Предео којим је терао своја кола виђао је до сада небројено пута и увек га посматрао равнодушно. Но овог пута изгледаше му као измењен и далеко лепши

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

ни сам не знајући шта чиним, па сам својеручно дохватио њене ствари тешке као олово, натоварио на леђа и носио од кола до кола. Кум буквално није знао где му је глава.

сам не знајући шта чиним, па сам својеручно дохватио њене ствари тешке као олово, натоварио на леђа и носио од кола до кола. Кум буквално није знао где му је глава.

спао, али он га није тражио, већ је питао мене да ли је понео још један, резервни и да ли знам где му је, пео се на кола и скидао док су му купусаре испадале из џепова.

А она се смејала, рекла нам да смо дивни, да ће нас волети као што нас воли Никола, па нам је, после, кад се кола кренуше путем у село, причала о томе како је синоћ вешто и лако умакла из куће.

пун страсти дах зоре пролећа, кад је ваздух сав од мириса и од цвркута, зујања оса, веселих узвика, звона, шкрипе кола, одјека мотике што цепа мирисну земљу; сву сласт оног ђив-ђив несташних врабаца, чија неуморна и страсна препирка, уз

Ноћ тиха. По белом, од месечеве светлости и прашине, путу, вочићи одмичу сами, кола шкрипе, циче, велики Месец залази за дубраву, и брује бандере и Морава шуми, а он испружен, на сену, гледа у небо пуно

Једно предвече спрема се командант за варош и чекају га жута заплењена кола на путу, кад му приђе једна постарија сељанка. — Добар вече, господине. — Бог ти помог'о. Које добро, снаја?

да се врати у фабрику и протестује због безразложног отпуста пред надзорником, она шкрипа и трескање натоварених кола старом гвожђуријом и оно својствено, оштро струјање и ломњава у организму фабричког колоса, помутило га је, па се, не

Једног само тренутка урезала му се у мозак напрегнута нека радозналост пролазника што су застајали, скакали брзо с кола или притрчавали с разних страна, али не с каквим запрепашћењем или ужасом него просто да виде у чему је ствар, или

одигао увис од земље, над којом се она очајно копрцала, све докле је другим, опет извежбаним покретом не убаци у кола са решеткама окружена дреком дечурлије.

Свилар се унезвереним, неспретним и смешним скоковима са опасношћу провлачио између многих каруца, коња, трамвајских кола што су се ту укрштала и кад једва стиже на тротоар стаде трчати уз кикот радозналих жена и деце што куљаху из неког

Па се враћамо кући лети о распусту и срца би нам цветала од среће да није оне страве. Журно силазимо с кола, стрепимо, не видимо га на великој капији где нас остали чекају. Премиремо, без даха смо, улазимо.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

И у њиховом се чаврљању, свакако, бар десетак пута навраћала ријеч „кола”, „наша кола“, у разним спрегама , као код вјежба у падежима.

И у њиховом се чаврљању, свакако, бар десетак пута навраћала ријеч „кола”, „наша кола“, у разним спрегама , као код вјежба у падежима.

Додуше, пут није најбољи, али кола су нова, имају добре амортизере, па хвала богу! возит ћемо нешто полаганије! И тако, посједали су у кола, Виктор је

возит ћемо нешто полаганије! И тако, посједали су у кола, Виктор је сјео за волан, припалио цигару, и цигара није још ни догорјела, а већ су били ту... Али гдје је Звонко?

Али гдје је Звонко? Увијек он некуд шмугне! Но, сигурно је доље, код кола... Само, забога, да не би што такнуо!... Али неће, без бриге, разуман је он у тим стварима...

с нашим колима, то значи свега пар минута разлике, а то не игра никакву улогу, нема заиста никаква смисла штрапацирати кола. Уосталом, доњи пут којим су дошли ипак је углавном пристојан, и зашто би сад рискирали...

Ни њему, ни њему, он је очекивао горе, много горе... Смјештају се у кола. Виктор сједа за волан, припаљује нову цигару, намјешта зелени шеширић, зелени шеширић с рунолистом, увлачи у кола и

Виктор сједа за волан, припаљује нову цигару, намјешта зелени шеширић, зелени шеширић с рунолистом, увлачи у кола и посљедњу ногу. Звонко сједа поред њега. Плеуритично кашљуцну залупнута врата — и кола крећу.

Звонко сједа поред њега. Плеуритично кашљуцну залупнута врата — и кола крећу. Вјероватно доњим, старим путем. XXXВ Јутрос сам листао ове биљешке и опет се насмијао над самим собом.

и педесет сантима свако може да има свој сталле де цотé на великој опери, па и да даде извикивати своје име за најамна кола која га чекају.

— Зар нећемо пјешице? — Не, одвест ћемо се колима. — Колима, велиш? — Теби је, изгледа, нешто смијешна та ријеч „кола”? — Тако .... Побуђује ми инфантилне асоцијације.

За први мах, то ће бити најбоље. Наручимо најамну кочију, пошаљемо Кату да купи нешто јела за пут, па се потрпамо у кола и кренемо, пред вјеровнички разочараним очима гледалаца.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Сунце удараше готово хоризонтално у капке на прозору, на улици се народ живо креташе, зврјање кола и топот коњских ногу чуо се свакога тренутка, а он непрестано сеђаше у свом куту непомичан, укочен, сав удубљен у

— Од муке, мој старче, није од залуднице. А, вала, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни кола довући. — Хајде не дроби ту, но причај шта је било. — Кажем ти, море, шта је било.

— Нађи, старче, и кола. Кад је свадба, нек бар буде сватовски... Их, пôс му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!...

Их, пôс му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!... Вујо оде да нађе људе и кола, јер беху наступили заранци. ... Три часа већ путују необични сватови на двојим колима.

Младић, који је силазио с кола и распитивао у механама, намести се на предње седиште, ошину бичем и кола појурише. Требало је на сваки начин да

Младић, који је силазио с кола и распитивао у механама, намести се на предње седиште, ошину бичем и кола појурише. Требало је на сваки начин да стигну калуђера, јер кад се за њим затворе манастирска врата, онда им је сав

то се отац Симеон слободи кроз клисуру, којом се долази до манастира. Кад га стигоше, Пантовац скочи с кола и пође пешице поред старца, а кола одјурише напред и за неколико минута стадоше близу манастирских врата.

Кад га стигоше, Пантовац скочи с кола и пође пешице поред старца, а кола одјурише напред и за неколико минута стадоше близу манастирских врата. Замало стиже и Пантовац са Симеоном.

Хајдуци поскакаше у кола и одјурише кроз кланац брзим касом... А старац Симеон затвори се у ћелију, па, не скидајући се, стаде да пише два

И више се ничега није сећао... А варош ври од нестрпљења... Капетан је напослетку добио тачно извешће. Кола са мртвим Пантовцем очекују се свакога часа, а појединости напада познате су, већим делом, свима.

Ипак се нестрпљиво очекује писар Мита, који ће сав догађај испричати онако, како је у истини било. По подне стигоше кола са спроводницима, писаром и доктором.

Велику муку имађаше среска послуга, док уведе кола у среско двориште. Жандарми одмах скидоше Пантовца и простреше га по зеленој ледини. Народ се окупи уоколо.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Чобан, кад је чуо то, отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола, па откопају врата од подрума и крену благо кући.

Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина, кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини

Насусрет му је ишао један човек који је завезао дванаест натоварених кола за појас, надувао гајде те свира, и вуче сва кола.

му је ишао један човек који је завезао дванаест натоварених кола за појас, надувао гајде те свира, и вуче сва кола. Кад јунак срете овога човека, замоли га да га негде сакрије, јер га неко гони.

Овај ни пет ни шест, одреши широке чакшире, па га сакри у њих. Повезе кола, засвира у своје гајде и продужи пут даље.

Кад мало затим стиже делија и стаде пред овога човека, заустави кола и поче питати шта би са човеком који је бежао путем.

Продужи колар да вуче своја кола, па и заборави на јунака у чакширама. Кад би вече, хтеде колар да седне, а поче јунак из чакшира да виче: — Полако,

Мало затијем удари онуда један чоек с колима, и нашавши лисицу на путу, дигне је и баци у кола мислећи, кад дође кући, да је одере. Овај је чоек имао у колима у торби три сирца.

Па онда свеже Соломуна и метне га на једна проста кола, па га са својим момцима и дворанима поведе на поље да погуби.

Кад су тако ишли, Соломун се кроз кола био загледао у предње точкове, пак се уједанпут насмије. Цар, који је поред њега јахао на коњу, запита га што се

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

1912. Доћи ће ми скоро све што је потребно За одлазак дуге, једнолике патње: И постеља чудна, и звоно погребно, И кола, и сузе — сав обичај пратње.

Доћи ће ми скоро све што је потребно За одлазак дуге, једнолике патње: И постеља чуда, и звоно погребно, И кола и сузе — сав обичај пратње. 1913.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

приликом повезао је у шетњу неког свог пријатеља, који је из немара дозволио да му се скупоцена бунда таре о точак кола. Мој отац му је скренуо пажњу на то, рекавши: “ Повуци тај капут, оштетићеш ми точак.

Један предузимљив, млад трговац основао је ватрогасну бригаду. Купљена су нова ватрогасна кола, набављене униформе и увежбани људи за рад и за параду.

Срећом, овај недостатак није пресудан, пошто се правилним одмеравањем резонантних кола може постићи ефикасност од 85 процената.

импулса, сваки дијагонално постављени пар био је постепено везан серијски са примарним калемом за побуђивање кола детектора.

поништавају се и уз то подложност свим врстама сметњи се редукује на половину због усмерачких карактеристика кола.

”Ми немамо новца”, рекао је, ”већ пуна кола златних полуга и бићемо великодушни.“ Рекао сам му да прво желим да видим шта ће бити са мојим изумима у Америци и

Несрећа је у томе што сам у патенту, послушавши савет својих адвоката, назначио да се њиме управља помоћу једног кола и једног добро познатог детектора због тога што тада још нисам обезбедио заштиту својих метода и инструмената за

У ствари, својим макетама брода сам управљао садејством више кола, тако да је свака интерференција била искључена. Најчешће сам користио кола у облику петљи са кондензаторима, зато што

Најчешће сам користио кола у облику петљи са кондензаторима, зато што је приликом пражњења мог предајника високог напона долазило до јонизације

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

ме отац строго погледа и упита да ли сам ја заборавио оно што ми је често говорио да грмљавина настаје услед тандркања кола светог Илије када се вози кроз рај и да ли ја мислим да тај Американац Франклин који се играо змајевима као беспослено

После доручка показао ми је како да их зауздам и упрегнем у кола. Онда сам сврстан у ред кола која су вукла ђубре на њиве.

После доручка показао ми је како да их зауздам и упрегнем у кола. Онда сам сврстан у ред кола која су вукла ђубре на њиве.

Кристијан ми је рекао да је то један богати пекар, али велика циција, чија су кола пред хотелом и која вапију за бојењем. И ја сам приметио да се ни слова не могу више прочитати на колима.

Следећег дана ручао сам са пекаревом породицом, како је било предвиђено уговором, а после ручка, чим су се кола вратила са свога свакодневног крстарења, почео сам посао и нисам га прекидао до вечере.

- али мене треба кривити, јер сам немерно избегао да кажем Михајлу да дода то средство у боју којом је бојио пекарева кола. Хтео сам да од једног посла направим два.

отац - јер је сутрадан после писања слова на пекаревим колима падала киша и сва свежа боја била је спрана па су кола изгледала жалосно.

да се крећем мање-више без циља, да бих се угрејао и изближе упознао са приликама у великом граду, почео сам да следим кола која су преносила угаљ.

Неколико дана касније Пол ме извести да су власници фабрике већ чули како сам се прочуо бојадисањем пекарских кола и подрума у Лексингтон авенији, да су сазнали да сам се истакао и као цртач планова за машине у Купер унији па су

После извесног времена неке колеге забављао сам српском поезијом и играњем српског кола. Радио сам све да их натерам да забораве да сам балкански “Дивљак”.

Када нас је угледала, брзо је принела марамицу очима а моја сестра рече: ”Мајка плаче!” Скочио сам из кола и потрчао јој у загрљај.

Када нас је угледала, брзо је принела марамицу очима а моја сестра рече: ”Мајка плаче!” Скочио сам из кола и потрчао јој у загрљај.

Ћипико, Иво - Приповетке

Дошло вријеме, људи духан просушили, покупили и средили; у кола га укрцали, па с њиме правце у чаршију к Осман—ефендији. Њега не нађоше код куће, већ брата му замјеника.

Старац, срдит, одмах се не сјети да је Спасоје заостао, а послије, кад су кола одмакла, помисли: „Пожуриће пријечицом, па ће их достићи”.

” Још му је пред очима мали комад цесте, па да заокрене пријечицом, и, сигурно,изићи ће пред кола. Уто, као да га је сама напаст нанијела, угледа прама себи на коњу Осман—ефендију. Јаше и долази к њему.

Па потрча, држећи пушку у руци, напријечац. Потресен, изиђе пред кола; види се, напреже се да се смири, али залуду: очи му звијерају на све стране, а горња усница једнако дрхти.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

У суседству с другим умотворинама, у контексту малога кола, песма се јасније сагледавала и другачије почела да чита.

г. (И, 249), записао је Вук у хитњи оловком на полеђини возне карте за поштанска кола која су 3. јула 1820. г., у седам часова изјутра, полазила из Беча за Земун, и свакако да ју је у то време и негде на

године, „Анђа капиџија“ налази се под бројем 468, а одмах иза ње, под бројем 469, долази песма „Краљ и бан код кола“.

Тако поред песме „Краљ и бан код кола“, за коју је означено да потиче из Горњег приморја, постоји још једна која је такође из Горњег приморја и такође

Под брезом где је лето свукло зелену кошуљу. У топлој сенци звезданих кола, као у санаторијуму, заспао сам на трави. Први томе би се наша аналитичка мрежа морала све више ширити.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

да вас замолим, госпођо, да не испадне после као да сам ја преотимала мужа младој госпођи, па на мени да се скрхају кола. ЖИВКА: Ама, казала сам вам, не брините. АНКА: Ако се млада госпођа наљути на мене?

То не би било нимало лепо. И, најзад, не видим да је он ту крив. ЧЕДА: Па није, ал' видите, обично се кола крхају на ономе који није крив. КАЛЕНИЋ: Јесте ли ви баш сигурни да ће он дати оставку?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

у колима која се крећу, главни јунак види облаке отприлике онако како су виђени и у првој реченици романа: „Видевши из кола, над високим брдима, како пролазе облаци, учини му се да се сливају доле, као и огромни потоци камења са врхова, под

нам доста јасно саопштава и аутор: „Возећи се за пуком, као неки огромни мех, пун вина, Вук Исакович је пропуштао крај кола свет, као неки сан“. 334 Стога се предео у виђењу главног јунака делимице помера или, боље рећи, привидно се креће.

Та се сцена готово цела може навести: „Уморан од труцкања кола и изнемогао од непрекидног размишљања, о свом прошлом животу и жени и деци, посматрао је пажљиво,

Она је, по свему судећи, настала услед укрштања тактилног утиска о трењу ваздушне струје по лицу при кретању кола (одатле и помињање ветра) и визуелног утиска који око даје кад се такође при кретању посматрају снопови сунчевог

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

из Солуна... Но куд си све, учини ми и последњу услугу — нареди једна кола да пренесем сина... А–а, јуначе, немој се омрзнути!..

А кад приведоше кола са подницама, она при подизању леша ником не допусти Јабланову главу, но је сама пажљиво спусти, па приђе Вујани н

Да га не гледам. Али опет као у прикојаси: железна кола јуре преко опеване равнице, а ја и не подижући очи осећам где сам — на Паун-Пољу, покрај Бресја или испод Враголије...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

бих лежат’ мирно Где с’ не чује тичји глас, Ни човеков плач, ни попев, Ни жуборак, ни талас, Нит’ улицом грмеж кола, Нити сатов тикатак — Одмору ми да не смета Ни мог срца удар лак...

Зато, браћо мила, не кидајмо кола Што се данас хвата на гробу сокола. Засадимо овде слоге наше цвеће, И виле нас српске оставити неће: На потоку

Краков, Станислав - КРИЛА

На све је стране летело перје од гусака. Један жутичави војник дрешио је тешки гвоздени ланац са кола, и трпао га себи у ранац.

Ускоро се вратио намрштен и рекао Бори и Сергију да њих траже. Напољу су из кола повиривале две чупаве главе, и махале сунцобранима и рукама. Зизи је искочила из кола, и потрчала да загрли Бору.

Напољу су из кола повиривале две чупаве главе, и махале сунцобранима и рукама. Зизи је искочила из кола, и потрчала да загрли Бору. Кроз грање се видела у шатору плава коса Ивонина. — Шта ћете ви овде?

Једна мала Енглескиња са лицем мршавим и ситним, и шишаном косом помаже да официра сместе у кола. Осети додир једне мале женске руке на својим плећима, и уздрхта лако целим измученим телом.

Још је овај дан био његов. Аутомобил их је носио прашљивим путем кроз бараке н логоре. Тешка зелена кола се тресла и енглески возари су поздрављали одсечно кратким бичевима. У Микри су стоварили храну са бродова.

И умирали. Прљави сељак је терао путем мршаво магаре. Прошли су кроз село, на газу су испљускали кола водом, и сада су ишли неравним каменитим путем. Једна је гума пукла, и кола су стала.

Једна је гума пукла, и кола су стала. Оставили су кола и шофера на путу, а они се верали падином кроз жбуње и бодљикаве четинаре.

Једна је гума пукла, и кола су стала. Оставили су кола и шофера на путу, а они се верали падином кроз жбуње и бодљикаве четинаре. Пењали се каменом стазицом.

мотор је опет забректао, а прљави грчки поп из Галатишта, коме су бацили две сребрне драхме, благосиљао је љубавнике и кола.

Петровић, Растко - АФРИКА

Ноћу се за бродом вукла фосфорна река, свако вече, што смо били даље на југу, све светлија. Читава звездана кола одскакала су од брода, и губила се у води.

Остављасмо са стране невидљива Канарска острва. Велика Кола била су све ближе на хоризонту; са друге стране, појављивао се Јужни Крст. То беше сасвим друго небо.

Вуијеа сустижем у моменту када се спрема да се утовари на кола. Седам крај њега, и гладан и жедан; почињем одмах своју причу о Комои и шалупи.

Затим се моја кола удаљују; Вуије гледа за њима и врло дуго остаје на друму машући ми. Не обзирујући се на црнце, на боја, на кувара, на

Зато су они и искористили да организују два разна там–тама. Овде се жене, које искачу из кола да би играле у средини, дохватају упаљених грана и разносе их по ивици круга.

Иако жури — јер ко зна где ћемо бити приморани да ноћимо — он зауставља кола чим му се учини да бих ја нешто да погледам или сликам.

Меј је отишао својим путем. У правцу којим ми продужавамо, кроз густу савану, не могу се пробијати ниједна кола. Никакав пут ту није обележен, нити је икада иједан белац туда пролазио.

Представништво води са својим црним слугама један једини белац. Отишао сам прво њему, да му захвалим на употреби кола и без његове дозволе.

већ реноом Фонтеновим, који ће нас за неколико сати пребацити у Сикасо, на двеста педесет километара од Бобоа. Кола су тако мала да једва могу стати све моје ствари на њих, и пре но што пођем треба да се опростим са својим црним

Фонтен увиђа шта се догодило и, исто тако, да једино што може то је да ме охрабри. Пре но што ће сести у кола он хоће лично да види некога црнца, кога зову Коњушар и који треба да ме служи док сам у Сикасоу.

Предео је био бескрајан, а наша кола на њему: мала покварена играчка. Шофер је радио на расклопљеној машини а сви наши црнци били су око њега.

) Шофер изводи; он врло Добро зна да је кривица до њега, а да би комедија била што већа, он чак као заустави кола, чим се јаребица нађе пред њима. У сваком случају Либанца је сасвим прошла воља за ловом.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

протом Ј. Ј. Напред је ишао Черњајев ца својом свитом, за њим неколико кола, а за њима наше кочије. А у кочијама отац прота ца пуно којекаких ћилимова, јастука, бунада, шалова, сандучића,

драгу ноћ чује се нека врева, комешање, све је у покрету; из даљине се чује рзање и бат коња, тутњава артиљеријских кола, жагор људских гласова — сва је прилика да ћемо сутра бити нападнути«.

А кроз ово море од људи снују на све стране коморџиска и болничка кола, тобџијске каре, сеном натоварени коњи, чопори волова, оваца, коза.

Ту су жене, старци, дуги редови воловских кола, натоварених свакојаким сиротињским покућанством: корита, чабрице, сита, по који завезак брашна, поњаве, јастуци, а на

Гунгула и галама дизала се са свију страна: — Еј, бежи, погазиће те кола — чује се вика с једне стране. — Полако, манита главо, видиш где ти се левча пребила. — Коме се левча пребила?

Тај је гинуо за сиротињу. Сад нема таквих попова... — Говорећи ово, једнако је оправљао кола. Упитам га одакле је. — Не знам одакле сам; заборавио сам већ откад сам на граници — одговори ми он — а скоро ћу

Куршуми су у маси падали у шанац; сваки час су зврцали о дебеле шине топовских кола и пошто се ту од удара распљоште са зврком се зарију у земљу.

Пошто сам то извршио, мало доцније Черњајев ми рече: — Узмите ову чету добровољаца г. Кола Рашића, па је изведите горе на бујимирјски вис; поставите страже спрам Мораве, а један ланац истакните као стражу

Ми це прилично проредили, многи од наших остали уз пут рањени и побијени; један део Кола Рашића иза нас отворио ватру па и он пуца некуд преко нас (други део Колетове чете беше се помео у шуми и наишао на

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Наиђох на место где је у ивицу ударила. разорна граната од мерзера, па је експлозијом проширила канал да би се и кола могла сместити. Около је било разбацано камење.

— и обрати се дами: „Хоћете ли да узмемо такси?“ Пристала је, разуме се. Мој пријатељ оде по кола, а ми остадосмо сами. Тхе!... Познанство на силу, случајно, где је мој друг заинтересован.

Зато се нисам ни старао да јој моје присуство учиним пријатнијим. Дошао је најзад и мој пријатељ, те седосмо у кола. Када смо изишли из главне улице, њих двоје држали су се за руке, као да су стари познаници.

Сутон је пао, и већ сам почео да помишљам како ћемо се извући из овога сплета кратких и кривих уличица. Кола зађоше у једну мрачну и уску улицу, успорише ход и пред једном високом кућом зауставише се.

Провлачимо се некако, гледајући са стране да неко дрво не запара кола. Сад идемо живље... У близини сточне пијаце стајемо да би неко склонио бивола, који млитаво прежива насред пута.

А на њеној десној обали, налазило се село. Пред једном зиданом чесмом шофер зауставља кола да би налио воде у хладњак мотора. Поред чесме налазило се камено корито, где су сељанке испирале рубље. Сишли смо.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Живо, браћо, живо, подвикујте хаја-хуј! Михаљ-бачи хегедуш, серпска кола хегедуј!“ Милош често замиче својим црним брком, А ножица за ногом поскакује трком; Перјанице све лете момком око

” Тајно се спремише људи, и жене, и деца и старци. Дрвена веће зашкрипаше кола кроз шуму и гору; Рикање, блејање с мекањем смешане даваху гласе.

У вторник се на ледина Младо, старо сакупило, Ту је сваке игре било, Витка кола и кетуше, И паргара помодарца, И весела јастучића.

како мртвеукопатељи са клештама и чакљама из куће, собе или које друге стаје немило, као скота гола нага извлаче, на кола товаре и у гробнице опште между многе мертваце бацају.

бунду постављену астраганом, с јаком од самура; по бунди неке свилене пегице као мушице, а ми деца све идемо око кола, пак рукама његову бунду пипамо, љубопитни да дознамо каква је материја.

А друго, нас има овде неколико Сербаља који туже са мном заједно за гласом наших свирала, кетеуша, кола, момачке игре, коледа, сватовца, и кумовске н невјестине пратње.

Пиво је скупо, Вино још скупље, За ракију много ишту, Воде не могу. Таљиге су скупе, Кола су још скупља, За каруце много ишту, Пешке не могу.

аутора и у следећем скраћеном облику: Пиво је скупо, Вино је још скупље, За ракију новац немам, Воде не могу. Кола су скупа, Каруце су још скупље, А за хинтов много ишту, Рјешке не могу.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

да сунце отме поносна, хола, Хрхтава снага хита, хита, Славом се пита — У неврат гони победна кола. 4. СПОМЕН Велбужд!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Скитницама се назвасмо, друмска нас попала сета, Путка и Ждрала сатре нам пут, и кола, кочијашу, Где проминемо клоне се и занеме. На конаку нам као злој вести неради, друже.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И поред тога, ту, до капије, испод ње, навек нагомилано, истовремено по неколико кола греда и камења што је ту и зими и лети заривено у земљи стајало, чекало за нека зидања, потребу ако се укаже.

Одмах затим виде како, да би се дуже, јаче и боље могао видети, у двоја-троја кола натоварен дар, пронесен отуда из улице, пође чаршијом и заобилазећи, праћен свирком одостраг, опет уђе у улицу и

с којим се одскора оделио, откад му жена постала гледарица и почела нагло да се богати — да јој он отвори, и уведе кола. Баба Стана сиђе и приђе кући. За њом је носио слуга бошчу. Пред њу изиђе чак и сама гледарица.

Трчкарају око њега преплашене комшије и почну да му говоре како су они све спремили, посакривали ствари, натоварили на кола и само њега чекају да се он реши и пође. — Хајде, већ Грделица пала. Ено по селима већ се виђају Срби.

Чисто чека да они оду, што пре, као у инат неком да оду, да их испрати, а он да умре. Младен стојећи на капији, до кола у којима су већ били брат му и снаха, гледао је матер.

и сада, на последњем можда растанку, мора да је према њој строг, сув, чисто да је пресече и заповеди да што пре седа у кола, да би што пре отишла. Мора, јер ено друм почео све више да се пуни, црни, закрчује колима осталих бегунаца.

Сам је он морао да јој принесе свој образ њеним устима да би га пољубила. Сам ју је морао да унесе у кола, ни толико она није могла, и да брзо, ужурбано, као да прекине, уништи све то: сузе, бол, стежући грло, још једном

За све се он унапред постарао. — И сад збогом! Срећан вам пут! И с тим обрну се од кола, не могући више да их гледа, нарочито матер, чију је главу видео како подржавана, наслоњена у снајкино крило, само се

Седе да мирно, строго чека шта ће бити. Да слуша како чаршијом крче једнако кола бежанаца Срба и Турака, и варош се празни, камени, очекујући грмљавину топова и пушака, која се још није чула

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

На к. одлете и кола намазана вештичином машћу (СЕЗ, 41, № 180). На к. пада ала која сатире грожђе у винограду (ибід., № 114). За к.

девојке и момци на последњим струковима разнобојним пољским цвећем везују по неколико струкова заједно (праве »кола«) — »да би се узели млади и ,зелени̓ као што је кукуруз«, и бацају увис и укрштају мотике — да би к.

струк сви заједнички загрну земљом, оките га најлепшим цвећем и листове му завежу онолико пута колико желе да имају кола, а затим на гомили »закрсте« мотике, да би к. добро родио, и око струка седећи певају, СЕЗ, 83, 163). Купина. Око к.

и кукуруз потече (побуја) из земље као вода низ реку« (СЕЗ, 19, 361; 70, 543); »Кад се полази у бербу грожђа, онда се кола оките разним цвећем (најобичније невеном, смиљкитом и босиљком), те да би виноград (лозје) окитио родом и догодине«

Затим као истресају мотике од земље над њим и ударају ушицама једну о другу мотику, шалећи се и вичући: ,Толико кола кукуруза!̓« (СЕЗ, 16, 362). Налик на ово је и врачање око последњег струка кукуруза (СЕЗ, 70, 543; 83, 163).

Ћипико, Иво - Пауци

Одумио је овога Божића повести из кола прву која му се свиди. А некако досада био је тешке среће. Први пут, било му је тада дванаестак година, доведе му отац

Једнако снијег пада; захватио је са свих страна, као да је накастио цијели дан падати. Жао му је, боји се неће бити кола, ни уметања, а паљење из кубуре не може да савлада његове забрекле момачке снаге. Гдје ће је утрошити?

Радивој каза једном Цвијети да ће је цурске недјеље у вароши из кола са собом повести. Већ вријеме је, јер, откада му је мајка умрла, у кући живе као живине: нема ко да их држи у реду, ни

брате, — вели му, а над поплашеним очима затрепташе трепавице и поникну, — неће ти жао ако ме у недјељу Радивој из кола својој кући поведе? — Па и земан је, — одговори Раде. — Да са срећом буде! — Али ја не смијем рећи оцу, а ни мајци.

Цурске недјеље Радивој у чаршији бијесно игра у колу; унеке истрже се из кола са Цвијетом и одјелито, посебице заигра с њоме.

И жељаху неки просена сјерчана круха као мане божје... Све се село скупило да бискупа причека и на догледу градских кола стаде праска прангија и пушака. Харамбаша предводи рондаре окићене заставама, а капетан кућне старјешине.

Путем сунце жеже. По пољу жетеоци и жетелице жањући попјевају, и даље, негдје на пољскоме путу, шкрипају сеоска кола. —Данас бих био и ја жео, — вели Војкан, —— вријеме је...

Синоћ у кочији дође нека жена са дјететом: довео их надстојник Васо и увео их у кућу. За нима стигоше двоја кола крцата робе. Вели да је она жена, „шињора” газдина, а дијете његово копиле... Бог би га знао!

и треба да се догоди! ... Али што? — И никако да себи даде чиста одговора ... Пред вароши стиже комшијска кола претоварена големим старим фијестом; кола цвиле, ломе се, а волови једва вуку; балван предуг, тежак, људи не могу њиме

— И никако да себи даде чиста одговора ... Пред вароши стиже комшијска кола претоварена големим старим фијестом; кола цвиле, ломе се, а волови једва вуку; балван предуг, тежак, људи не могу њиме владати низбрдицом, и кола запаше у

фијестом; кола цвиле, ломе се, а волови једва вуку; балван предуг, тежак, људи не могу њиме владати низбрдицом, и кола запаше у јаругу.

Људи смишљају што да се уради, муче се и натежу да кола из јаруге на цесту привуку, али никако не могу. —Де, Раде, помози! — вели му комшија Анте.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Она га мами и омамљује, разјапила је рале, зинула му на живот, и ево како њена отровна пљувачка кола његовим телом, нападајући му најпре ум, ево је како загађује његову наду, ево је где ликује у његовим заумним

Јекће бубањ од свињске коже. Меша се свеколика свирка и галама. Комеша се гомила у ковитлацу кола, зајапурена лица младежи, подврискивање и разузданост. У средњем дворишту постављају софре за гозбу.

по васцели дан около не би ли спазили какву згоду коју ће потом преудесити на свој вражји начин и пустити је да кола од ува до ува. Ово је одмах прионуло.

Па ипак, зар би вилински род могао отрпети понижење да, сред успаљеног кола, најлепша међу њима страсно стеже бутинама његове кукове, да избезумљено подрхтава на простирци расуте косе у трави,

противницима је ишло тако глатко и ја не могу а да не посумњам да си ти у згодном тренутку упрегао своје моћи у њихова кола. Не верујем да су они сами, без твоје моћне подршке, све то извели.

Ноћ опијена промуклим гласовима сватова, знојава од успаљеног кола које се вртело у круг под раскрошњеним брестом. Потребно је да сад објасним зашто се њезин голобради младожења утопио

образе држи воду док бачвари оду, неимари којима се грађевина скљокала чим су замакли за брдо, колари чија су се кола распала при првом утовару, побегуље и појебуље, сав белосветски олош и шљам, благословени свет занесењака, непризнатих

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Над главом божице свете Сребрни прапорци звоне и кола Љељова лете. У њима упрегнут пантер, поражен Љељовом стрелом, Барабар с голубом лети над мирним, заспалим селом.

По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола, И гавран над њима гракне. Затим се разговор чује. То се комшија Панта, сигурно, из горе враћа, Па журно испреже стоку

Мој кочијаш стари Устави кола баш на месту томе, Да растурене понамешта ствари; А ја се сиђем да исправим ноге, И бедни стомак од труцњаве многе. 7.

10. Бог би то знао! Новембарско вече Падаше тихо као магла тавна, Кад мој кочијаш дође, па ми рече: „Можемо ићи, кола су приправна.“ Кренем се даље.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Излазећи из кола мал’ што не падох у наручје једном чичерону. Ја му захвалих на свесрдном дочеку и хтедох поћи даље.

Наша кола лете, тако ми се чини. Коњи успоравају свој кас, или је и то само привидни ефекат промене призора. Ушли смо у непреглед

То је Васељентска Патријаршија. Стража и кавази трче пред нас и помажу нам из кола. Попесмо се уз степенице и нађосмо се на једној платформи, обгрљеној са три стране тешким капијама.

Власници таквог духа могу се врло корисно употребити у научном раду као рабаџије, јер се њихов дух даде упрегнути у кола, али они нису створени за лов. Прави научнички дух мора бити сличан Вашем сприу.

Стрпаше нас у сандуке, натоварише на кола, превезоше у Александрију и сместише нас онде у другу њену, од пожара поштеђену, библиотеку у Серапеиону.

Нисмо уморни, а не бисмо хтели да пропустимо тако дивну прилику.“ - „Е па лепо. Одмах ћемо у двор, моја кола већ су упрегнута. Седосмо у парадне кочије изасланства па кренусмо преко моста стрмим друмом уз брег.

Око дворишта налазе се чардаци, амбари, магацини, штале, кацаре, ремизе за кола и пољопривредне справе. Некад пуне, сада су те зграде празне.

Зато их примих милостиво и опростих се са свима љубазно, но са пуним достојанством. Али кад седох поред мајке у кола, ја бризнух у плач, а они заридаше сви од реда; куварица Роза брисала је силне сузе својом кецељом.

За хлађење воде и вина постарало се зими, смештајући тридесетак кола дунавског леда у ледењак, дубоку јаму прекривену колибом, а подигнут у башти, у дебелом хладу.

Кад су последња кола, са својим товаром муљаног грожђа, оставила виноград, тј. када је берба била стварно довршена, образована је поворка

Цео наш возни парк морао је бити мобилисан: и тешке каруце са кровом и оне лаке, мала путничка кола и она којима господар управља. Потрпасмо се у њих како смо знали и кренусмо кући.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ХАЏИ РИСТА (увређено): Треба да знаш, кћери! Других година овде се доносило по сто, двеста, и више кола... а сада да је мање... ТАШАНА Не знам. Можда се опет толико донело. Само отац то зна. Он о томе води бригу.

Турци полетели да га бране од ових наших. Истрчи Ташана. ТАШАНА (одлучно): Ћути! Иди одмах нађи Сароша, и кажи му: кола, коње да доведе и одмах одавде да се бежи. СТАНА (пође и враћа се): Да идем, идем...

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

изласка сунца обично већ била негде на друму, возила се до својих њива и стаја, и врло често дремала од самог седања у кола. Обратила се стога Паули: — „Оди де овамо! Покажи ми, али онако људски, где видиш сунце кад га ујутро спазиш из кујне.

Је ли теби врабац под капом?” На повратку у варош госпа Нола никога није могла примати у кола. Кола су тада препуна. Два дућана се снабдевају у вароши и једна касапница.

Је ли теби врабац под капом?” На повратку у варош госпа Нола никога није могла примати у кола. Кола су тада препуна. Два дућана се снабдевају у вароши и једна касапница.

— А што ћемо куповати нова кола, кад су стара још добра — одговара преко залогаја госпа Нола. — Јесу још јака, али су стара, отрцана, а ја, знате и

— Гос-Тоша, доста спор, тек заустио, а госпа Нола га брже прекинула. — Е, кад вас господар штеди, ја ћу да вам кажем. Кола су јака, а возе вас коњи, а не кола, а коњи су наши и млади и јаки.

— Е, кад вас господар штеди, ја ћу да вам кажем. Кола су јака, а возе вас коњи, а не кола, а коњи су наши и млади и јаки.

Кола су јака, а возе вас коњи, а не кола, а коњи су наши и млади и јаки. Али ако је стало до нових и млађих кола, онда, господин надзорниче, ево да вам кажем како се шале људи у мом крају: посади руду у земљу, па ће нићи нова кола.

кола, онда, господин надзорниче, ево да вам кажем како се шале људи у мом крају: посади руду у земљу, па ће нићи нова кола. А сад извол'те да с нама вечерате, да једемо, да више не разговарамо.

десет сати, кад су већ пошли да легну, чуло се одједаред, кроз густ ваздух, сасвим добро, да се на друму зауставила кола. Мало затим, шушањ и корак, и ударац у гвожђе не на огради, него на прозору.

Таква му је ћуд, никад не знаш која му важи. Две кравице је већ ранио. Јутрос, привезали га за кола, дали му да грицка што највише воли, и разишли се сви послом.

Бик трпео и трпео, па одједаред мукну као гром, издиже кола, пребаци их на леђа, обори их опет и напола смрви, а с другом половином стаде да јури уокруг по авлији као у циркусу.

Бежала сам као да имам четири ноге. Али стигао би ме сигурно, да га нису она разбијена кола лупала по ногама. Улетим у амбар, па преко клипова горе у таванче.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

) — доцкан, касно ЕКВИПАЖ (нем. Еqуіпаге, из франц.) — кола с коњима ЕКВИПИРАТИ (нем. еqуіпіерен, из франц.) — опремити ЕРОБЕРУНГ (нем.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Не знам баш да ли је толико сати било али кад је на цркви избило два, кренула су у виноград кола са суседовом породицом и одмах, мало затим, ми смо прескочили плот, пошто је министар финансија остао на плоту.

Сећам се да сам једном у Македонији видео коња и магарца упрегнуте у иста кола, те су морали ићи у корак. И колико је пута сиромах коњ покушавао да направи већи корак, да пође брже, али се сви ти

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Једини је излаз да ударимо једним бочним путем. — Онда се присети: — Је ли, стари, какав је то пут? — Добар... за кола... — Свеједно. Немамо времена. Јашите! Без ларме, говора, нико да не пали цигарету. Ти, стари, иди напред! Полази!

Фабрика у Обилићеву горела је. Стогови сена, растурени по пољима, пламсали су... А путем су шкрипала кола и разлегала се псовка људи.

Пред Јанковом клисуром стало се, и ни маћи. Кроз клисуру, а и даље, комора се заглавила: стока попадала, кола се поломила. А Немци непрестано Туку из аероплана митраљезима стоку из запреге у клисури. Коморџије се разбегле.

Заповест је одлучна. Одговорност наша велика. А клисура загушена од изнурене стоке, од поломљених и претоварених кола.

— А тада, удри где стигнеш и кога дохватиш! Пао је већ мрак кад смо ушли у клисуру. Једва смо пролазили поред кола, страхујући да не склизнемо у шумну реку. Једна кола пуна неких сандука испречила се, а коморџија испрегао волове.

Једва смо пролазили поред кола, страхујући да не склизнемо у шумну реку. Једна кола пуна неких сандука испречила се, а коморџија испрегао волове. Вочићи леже у блату и преживају.

Једна кола пуна неких сандука испречила се, а коморџија испрегао волове. Вочићи леже у блату и преживају. Онда кола са арњевима у којима плаче неко дете.

На једним колима сломљен точак, војници истоварили сандуке и неке казане и подупиру кола одсеченим стаблом. Мало даље наиђосмо на ватру. Коморџије простиру сламу да прилегну.

А и шта би друго, кад је коњ у оним колима испред њих пао и више не може да се дигне. А једна кола просто здрускана.

— чујем где Лука говори иза мојих леђа. Пред једним мостићем застадосмо... Испречила се нека кола, па нити ми можемо тамо, нити они овамо. — Зар ту нађе да застанеш?! — раздра се поручник Коста „Турчин“.

— Е, није него, да га молим... Шта, треба и ми да скрстимо руке и чекамо благослов! Ордонанси, претурајте ова кола у реку! — нареди одсечно Коста „Турчин“. Приђе нам један поднаредник из неке коморе. — Тешко да ћете шта учинити...

Коморџије зашле под брдо, наложиле ватру, и баш се спремају да легну. А запрегнута кола у бескрајном низу стоје на путу. — Људи, бре, што лежите, зашто не крећете? — пита Лука доста благо.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Мирисало је на јод и много вате. Бол затворио у теглу а шупаљ леш издао Породици врло уцвељеној што је чекала. Кола чекаху Пред болницом: једна за доктора, друга за мрца. Ноћу сам, сам. Ја знам, Ја знам, Ја знам.

по горама: увео бих те редом у манастире, Ознојени скидали бисмо шешире, Уморни, па седали на прва пролазећа кола; Међу кокоши бисмо смештени задремали упола: Мој Гијоме, гле, сад се тамо све воћке расцветале.

Па шта? Ко да то није само понор, а у људима љубав! О ви, што ситнији сте но скакавци упрегнути у кола цара, Но варнице, ипак сте за мене бољка и жељка стара. Човека љубим ја сада. Ко да то није понор! Човека.

СЛОВО ЖЕЂИ Мојим пријатељима, хипнистима Браћо моја, друмови су наши бескрајни; Натоварена су велика кола сељачка, Кола велика, па шкрипе отегнуто између шума: Спазих их. Ко на груди љубљене Зажудим да спустим главу.

СЛОВО ЖЕЂИ Мојим пријатељима, хипнистима Браћо моја, друмови су наши бескрајни; Натоварена су велика кола сељачка, Кола велика, па шкрипе отегнуто између шума: Спазих их. Ко на груди љубљене Зажудим да спустим главу.

Ко на груди љубљене Зажудим да спустим главу. Моја је глава трачка; Велика су кола зашкрипала сељачка. На точак. Нека точак смрви ме, кад крене, Својом великом љубављу за путовањем Нека смрви ме.

тако широка, Свих путева за мене љубав је предубока, Сви веле: дођи, дођи, трпљиви љубавниче, Зашкрипала су велика кола селачка!

за њом спајају се у пољубац и беже; И срце ми се стеже, усамљеност моста је дубока, Прохујала локомотива, зашкрипала кола сељачка. ЈЕСЕН Сним, хај! као пуно грожђе да зрим По добром чврстом чокоћу.

оца, радника фабричког, с прстију цури смола А по мокрим плећима твог младића и тог вранца, У огледању крећу звездана кола. Ту међ конзервама је згрчен и један амор хром, Чије су очи пуне суза са огромних визија Хоризоната.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Чекало се још да се старци и деца попну на кола, па да се крене, кад се изнад глава бегунаца појави пар рода и поче да кружи над селом сасвим ниско, једва замахујући

Заурлаће сирене, дојурити полицајци и кола с решеткама, па те одвести тамо одакле изласка нема... — Од муке каса закашља, последњим снагама бранећи своју тајну.

Дошао је тек кад су по њега послали Велика Кола, али могао је и да не долази. Ни он није знао шта то у грудима Звезде куца. Могао је само да нагађа.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

И, ако она неће, ти — силом! Ако жива неће — мртву, па у кола и у Бању! САЛЧЕ (вије се, љуби Арси колена, ноге): Не то, газдо! Руку, ногу да ти целивам! Још није она за мужа!

Из даљине чује се свирка сватовца. Доцније на друму почну да се назиру кола покривена арњевима и искићена пешкирима.

Доцније на друму почну да се назиру кола покривена арњевима и искићена пешкирима. Испред кола сватови, бањски Цигани у њиховим белим чалмама око главе и дугим колијама. Све се примиче тихо, са свирком сватовца.

Кажи ми, да ли си ме бар кадгод волела, те да знам зашто ћу да венем? Ларма, свирка сватовца јача. Чује се крцкање кола, бат ногу. СТОЈАН (нагиње се над Коштаном): Кажи ми! КОШТАНА (бесно): Нисам! Никога нисам волела!

СТОЈАН (убијено): Ох! (Одлази). Улази полицаја. ПОЛИЦАЈА (на улазу, онима иза себе): Дајте кола! Брзо! А она? Ако само писне, камџијом ћу каише с леђа да јој скидам! (Ка Коштани): А, готова си? Хајде!

Хајде! КОШТАНА (не гледајући га): Готова! ПОЛИЦАЈА (замахује камџијом): Ћут’! Сад ти кожу одерах! (Виче): Дајте кола! Улазе кола, пандури, Цигани, сватови, са свирком. КОШТАНА (стреса се).

ПОЛИЦАЈА (замахује камџијом): Ћут’! Сад ти кожу одерах! (Виче): Дајте кола! Улазе кола, пандури, Цигани, сватови, са свирком. КОШТАНА (стреса се).

КОШТАНА (стреса се). ПОЛИЦАЈА (Коштани, показујући јој камџијом на кола): Хајде! ПАНДУР (полицаји): Полицајо, чекај, сад ће Салче, њену мајку, да доведу, да се с њоме опрости.

МИТКА (кад види кола, сватове, свираче, руком их зауставља): Стој! Стојте! ПОЛИЦАЈА (уплашено Митки): Не, газдо. Шта ћеш сад да радиш?

Него — срце ми се искубало. Ништа нећу да чиним. (Показује на Коштану.) Дошја сам да гу дарујем. ПОЛИЦАЈА, ПАНДУРИ, кола, повлаче се понизно испред Митка. ПОЛИЦАЈА (једном пандуру): Трчи и зови председника! ПАНДУР (одлази).

МИТКА (из дна груди): То је, Коштана! Писано! Суђенице ти досудиле. (Показује на кола, сватове.) Ете, дошли ти, да те водив, да се венчаш. И, ће идеш, ће се венчаш.

Приближују се кола, сватови. МИТКА (вади новац и даје јој, ређа по челу, лицу): Да те дарујем, да ти дам... Да ти дам беле паре за црни

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

* Тако се зове у околици Мостара једна врста дивље патке (прим. прев.). 54 Лагано моја кола Кроз шумске одмичу стране, Где у пролетњем сјају Чаробно цветају гране.

Ја седим, умујем, сневам, На драгу мислим, кад саме, Спрам кола мојих, три сенке Главом климнуше на ме. Скакућу, кесе се, ругају, Но ипак плаше се мене; И смешаше се кô магле,

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

И сви ће причати вечито о твојој срамоти, а за часног човека срамота је гора од смрти. Воће убојних кола мислиће да си устукнуо од борбе из страха и тако они који су те ценили презираће те.

певању Илијаде, на пример, Патрокле упућује овакве речи убијеном противнику који је налик на ронца пао с борних кола: Ај, веома је брз, колико лако се ваља!

заблуди пучину морску, многе би људе он нахранио оштриге тражећ, из лађе скачући брзе, иако је немирно море, када се с кола зна да лако по пољу ваља. И међу Тројцима, дакле, имаде ево ронаца!

А Маџари игру започеше, другу игру, кола маџараскога; кад заигра Кајица Радоња, он надигра три стотин' Маџара и шездесет деце Каравлаа, Маџар-Јанка од

а сунашце тад из мора св'јетла кола промаљаше, јунак рањен допаде испод турске бритке сабље, невољан добар јунак, под шатора упаде Угрин-Јанка војводе.

Јерина Смедерево гради, па нареди мене у аргатлук, аргатовах три године дана, и ја вукох дрвље и камење све уз моја кола и волове, и за пуне до три годинице — ја не стекох паре ни динара, ни заслужих на ноге опанке!

неколике од они песама које ми је путем идући из Карловаца на колима казивао, па га одма по Васкрсенију узмем на кола и одведем у Митровицу, те оданде пређе у Србију, да се наново бије с Турцима.

Немој дати умље за безумље, тј. немој погрешити, слудовати. 44 А сунашце тад из мора св’јетла кола промаљаше, тј. сунце се рађало из мора.

— које, који колајна — огрлица, одликовање (медаља) колан — појас којим се седло утврђује за коња коласт — шарен на кола (кругове) Колашин — место на реци Тари колено — порекло, род, народ: И од српске крви и колена колијер — јака,

” хендек (јендек) — ров, јарак хесап — рачун хесапити — рачунати, сматрати хећим — лекар хинтови — лака и брза кола, каруце хоџа — муслимански свештеник храбрен — храбар Хрња Мустаф’-ага (Мујо од Кладуше, Мустафа Хрњица) — турски

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

У СЕЛУ Имам једну кокошку Која зна да броји Свршила је факултет Али не знам који Имам једног вола Који вуче кола Свршио је гимназију Ал је осто лола Имам једно прасе Које стално гуди Свршило је занат Код музичких људи Имам

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Ђоко Потрк јавља да мајстор Мачак неће доћи. Задржао га отац да му помогне у неком хитном послу око једних кола. — Онда данас нема ништа од уласка у пећину ожалости се Јованче.

Видећи кола с учитељем и његовим пртљагом, Јованче замишљено рече: — Ето ти, оде и он. Сад је сасвим готово с нашом хајдучијом.

— Ђаци, нема данас ништа од наше недјељне шетње. Идите кућама и кажите да је рат почео. ИИ Друмови препуни људи, кола и ускомешане стоке. Све се то креће на зборна мјеста, у војску, у рат.

— Држаћемо везу између штаба одреда и сеоских одбора: преносити обавјештења, наређења, тражити кола за превоз рањеника, муниције, хране. — Их, их, што се правиш важан! — рече Мачак.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ХВАТАЊЕ СЕНКЕ Било ли, или ништа не било, привиђено, пак нестало га, развијало се ветром и отишло ка испод трчућих кола прах и дим у маглу! Благо је и господарство овога вилајета преходљиво: од једних к другим прелази а најпоничије је!

Вожаху свештеници на коли с упрегнути новонеучени јунци божији ћивот. Дурну се јунац, кћаше превратити кола: притрча он, јадник, задржати да не падне на земљу, те ћивот задржа, а сам паде мртав. Јер сам Бог чуваше они ћивот.

И није знао ништа у себи да ће што згрешити; занео се је био кано кочијаш кад је пијан: кола му нахеро ходе, штоно је душа с телом.

А докле је кочиш трезан, дотле и колима лепо и право пути, ако ли за много се не може истрезнити, то кола помало ваља да се сатру кад о себи зобни коњи мах преузму.

Тај одговор му на то апостол даде: »Ја, рече, то знам правити с дрвенога посла те плугове, ралице и кола. А знам и од камена зидати свашто и цркве, и домове, и царске полате, и камените ступове знам стесивати.

Скини са срдца тај страх и потури га од себе. Не бој се ништа, слободно седи на кола те иди преко те воде. Теке исто тај ћивотић што га носиш, узми га у руке те га држи и здраво ћеш проћи реку со тим

« И тако он учини. Скочи таки на кола, узе држати ћивотић, пође преко реке: бистрина и талас тихо подузимајући кола и где пливају кола и коњи, где опет

« И тако он учини. Скочи таки на кола, узе држати ћивотић, пође преко реке: бистрина и талас тихо подузимајући кола и где пливају кола и коњи, где опет газе, и тако с миром збогом прођоше ону голему ширину водену.

Скочи таки на кола, узе држати ћивотић, пође преко реке: бистрина и талас тихо подузимајући кола и где пливају кола и коњи, где опет газе, и тако с миром збогом прођоше ону голему ширину водену.

Спреми се он потајно с богажијом све своје у закривена таборска кола потовари штогод имаде и са свецима својим, родбином уједно диже се на пут. Дође до Олте реке и нахитро прође преко ње.

А једни с коња, с кола, с дрвета вратове поломе. А једни у води се подаве и мразом, ватром, димом и од голема зноја, или се хитро затрче, —

велике волове и силовите јаке коње (који би вас у ништо могли сатрти) покори вам на службу под руке ваше да вам ору и кола вам вуку и храна им је од мене уређена, а не од вас?!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

У авлији неколико кошева, пећ за хлеб, штале за коње и велика шупа, а у шупи двоја обична кола, па чак и један „пајтон“, истина старога фазона, налик на оне фараонове „колеснице“ из библијских слика, које су с њим

Гледе, и све виде, и ништа им се не може отети погледу и остати неопажено, иако их оне из кола багателишу и сматрају их за аџамије и да ништа не знају. Варају се јако!

Љуљају се и певају „Чије перо на нишаљку, гајтане мој“! Они из кола иду па љуљају друге или се сами љуљају, а они са нишаљке иду у хватају се у коло.

Манулаћ се пустио из кола, па се само лупа рукама по колену: превија се и заболеше га већ слабине, а вилице му осташе разјапљене, па не може да

Ставре и Мане упутише се журно кроз неке улице, које су све празније и мирније бивале. Седоше у једна кола и ударише опет другим споредним улицама и упутише се у чорбаџи-Замфирову улицу, која је нешто живља била, јер је с

чесма; надалеко чувена са своје добре воде; зато је око ње увек више света било и мало дубље у ноћ него око других. Кола Ставре Јарета уђоше у хаџи-Замфирову улицу мало дубље, па стадоше.

Из мрака приђоше још две прилике и разговараху нешто тихо с Маном, који је сишао био с кола. Затим приђоше капији. Не прође неколико тренутака и чу се тресак капије и звек звекира, а затим сви скочише у кола и

Затим приђоше капији. Не прође неколико тренутака и чу се тресак капије и звек звекира, а затим сви скочише у кола и потераше... Они што у тај пар прођоше с тестијама воде том улицом видеше при светлости општинског фењера све.

“ А затим појурише кола као олуј брзо крај чесме, пуне света, вичући: „Варда!“ свету, који прсну на све стране као расплашене кокошке. — Брее!

доста је само споменути да их је било свакојаких. Причало се како је Зона отета на чесми, како је у кола бачена и у тој гужви како је троје колима прегажено.

каиф — задовољство келеш — ћелавко келчо — ништак кетен — ћетен клне — куне к’на — кана, цвет колесница — кола кондурице — ципеле кондурџија — обућар коџа — много кумрија — гугутка куп — гомила курдисати — наместити кускун