Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
XИX ДЕДА ВЕСА Свако јутро чим се задани ето њега где онако слеп, висок, с лулом у устима, у дугачкој колији и са такође дугачким штапом иде све уза зидове пипајући испред себе штапом и вичући: — Е, деца, деца!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Још само снег што не пада. Напред иде шегрт, носи фењер, осветљава нам пут. За њим мој отац, висок, у чоханој колији, погнуо се и придржава своју мајку, моју бабу, која гегуца и спотиче се, за њима ми с мајком.
свекрва, Митина мајка, и она ме спазила кроз прозор, па истрчала испред мене са завученим рукама у пазухе, у краткој колији и неким новим шалварама.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Прва увек била баба, па онда отац, па Младен, и тек онда мати и млађи брат. Баба увек у краткој, до чланака колији, са задигнутим и за појас заденутим пешевима да јој у послу не сметају. Мало погрбљена.
Слободна, одахнувши, обучена у ново одело, навек у чоханој колији, и повезана око врата белом новом марамицом, седела је целог дана испред куће.
— Хајде, нане! — почињу понова. — Ама, не могу, децо... Младен изиђе. Долази до ње. Види је како сагнута, у колији, сва већ остарела, згрчена, изгубила у оном количету и једва јој се види ситно, старо лице.
У празничном оделу, новој колији, чоханим чакширама, са засуканим рукавима, да му се видела бела, нова кошуља, украшена чипкама, са натраг забаченом и
Станковић, Борисав - ТАШАНА
СТАНА (одлази и враћа се): Хаџи Риста. Улази Хаџи Риста. (Стар, сув и ситна лица у дебелој колији; широких, чоханих чакшира и плитких ципела са дугим, масним бројаницама.) ТАШАНА (иде у сусрет, и љуби га у руку).
Забрађена је дубоко. Једва јој се очи и чело виде. У црној дугачкој колији. Око врата повезана белом, чистом марамицом.