Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
да сам јуче имао милијарду, мого сам да питам пошто је Ваљево! А данас питам колко кошта зеље! Нема меса, а неће бити ни зеља, ни жишке у пећи, ни петље на игли! А долази дуга и јака зима!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
— Он: „Јест там болших пушек?” — Ми: „Јест довољно”. — ,,А Сербов колко?” — „Пјатнадесјат тисјашч, что тепер вооружало сја, а когда сви востанут, то и болше седмдесјат тисјашч будет”.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Капамаџија је све то загледао, уз светлост лојанице, и понављао: „Бого мој, колко чаша! Гроздин, као и његова ћерка, није одобравао селидбе у Росију, а још мање селидбу своје ћерке.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Очи им засузише од изненадне белине. — Бог те мазо! — рече Поп жмиркајући. — Погле колко снега! Зујали су у кабини успињаче изнад врхова јела. — Шта мислиш да се ово откине?
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Е, па, ево јој садево! Има одма д идеш, да кажеш да ми се губи из куће! За свагда! Па сад нек види колко ће је коштати њена госпоштина! ЈУСУФ: Ту госпоштину измишља твоја сиротиња. Али да ти кажем једну ствар.
Разумеш? ХАСАНАГИНИЦА: Шта ти је рекао? Јеси ли га питао зашто? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Вредело би ми колко да питам коња на коме сам дојахо, или камен за који сам га везао.
Док ће ти она мени — да ти покажем сабљу. Каку сабљу, питам ја, каже: ону у соби. Ајде да видим. А осећам колко је сати. Уведе ти она мене у собу...
Зна се шта се зашта добија. Што кажеш, то ће и да ти одјекне. ЈУСУФ: Никад се не зна. Колко пута мислиш да видиш све, а оно испадне да ниси видео ништа.
Треба одмах да се направи списак. А где су јело и пиће, па мешење, па кување, па набавке, па колко сватова, па где ће ко да спава, па хаљине за невесту... Треба о свему мислити! Лепо да се распаметиш...
Ваљда ћу нешто да изгубим? Ионако сам све изгубила! Схваташ ли сад? Свашта могу! Кажем ти само толико, колко да видиш о чему се ради! Ја се више не плашим ни срамоте! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Она је полудела! Направиће ми сцену!
Слободно се ти радуј. Ал да ми ипак гледамо шта ћемо сад... ЈУСУФ: Кадија, колко ја знам, може да ти буде прилично опасан. То је положај с великим утицајем... ХАСАНАГА: Ја ја... четворе очи и уши.
” И тако, ево мене код тебе. Донех ножеве, па као успут да те и за то припитам. Не питај ме колко су коштали, није учтиво да ти кажем. Цену сам избрисо. Важно је пријатељство, а не неких тричавих двеста дуката!
Да ја сад идем. Чека ме стотину послова. За шес дана, ево нас овде. На кратко, колко да Хасанагиница дете погледа, пољуби, па ми идемо својим путем. Ма немо да се деранжираш, сам ћу ја!
Јес видо како се упреподобио? ЈУСУФ: Ипак треба да припазиш. ХАСАНАГА: Погледај, молим те, колко је стиго да полоче! Кад пре, побогу брате! Попио би и сирће, кад је џабалук! ЈУСУФ: Мораћеш и ти да се припремиш.
Па му све сјакти, рукавом очи да заклањаш! МУСА: Шта ћеш, дотерао се човек, необичан зет му долази! СУЉО: Колко ја знам, не бих реко да долази. МУСА: Па ти лепо рече да сватови иду, и да ће стићи за мање од пô сата!
Све ми говори да се ја држим што даље. Наше је да стојимо пред вратима, и да сијамо колко можемо. Наше је да оставимо утисак, — не знам ја какав; кад нас је ага овако облачио, ваљда је знао шта хоће.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Боже, кад пре израсте ово дете! Како пролети време! Колко до јуче играла се испод стола, ма сећаш ли се? Боже, кад пре израсте! Види је, види само како гази...
и кева, и матори, и још месар казао кеви: „Госпођо, видео сам вам синоћ малу на телевизији, па баш кажем жени: погле, колко је израсла мала из комшилука! Оћете ли од бута или од бубрежњака? Сувих ребара — нестало!
Једног дана дође Дрнда шофер своме френду Дулету и каже му: Дуле, бре, каже, ти имаш стару кеву, каже, колко јој је година? Осамдесет и пет, каже Дуле, а што?
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
СИМКА: Други је то свет, моја Гино! ГИНА: Видим и ја да је други! СИМКА: Из колко вода испираш? ГИНА: Из пет. СИМКА: Цео живот проведу као на лађи: данас овде, сутра онде!
ВАСИЛИЈЕ: Сваку реквизиту мораш дубоко да простудираш! СОФИЈА: Студирам колко стигнем, и колко могу! ВАСИЛИЈЕ: Мораш да пробаш да се што више удубиш у оно што имаш. А, кад се удубиш...
ВАСИЛИЈЕ: Сваку реквизиту мораш дубоко да простудираш! СОФИЈА: Студирам колко стигнем, и колко могу! ВАСИЛИЈЕ: Мораш да пробаш да се што више удубиш у оно што имаш. А, кад се удубиш...
ГИНА: Да тренем? Поред тебе и твојих глумаца? СИМКА: Ја сам их стишавала колко сам могла... Нервозни су, вечерас имају представу. ГИНА: Спаљивала сам Секулине папире. СИМКА: Па јеси шта нашла?
СИМКА: Зар је сад важно? ГИНА: И ти, најближа комшинка, с мојим сином? СИМКА: Гино, молим те! ГИНА: Знаш ли колко Секула има година? СИМКА: Знам, не мораш да ми говориш! ГИНА: И како си могла онаквог човека да вараш?
ЈЕЛИСАВЕТА: Колко може да има сати? ВАСИЛИЈЕ: Не знам. Сатом сам платио преноћиште у Пожеги. ЈЕЛИСАВЕТА: Она ме тиква данас тако
Знаш ли где је Филип? ЈЕЛИСАВЕТА: Откуд знам! Понекад му завидим на том његовом лудилу! Ко зна колко је он далеко од свега овога! ВАСИЛИЈЕ: А Софија? Ваљда није и ноћас отишла да плива?
ГИНА (Благоју): Погледај како се високо попела! ДАРА: Ово мора да је била нека велика љубав! Види колко су траве и цвећа поваљали! БЛАГОЈЕ: Курветино! СОФИЈА: Пустите ме! ГИНА: Шта си се острвио одједном?
ГИНА: Боже, шта остаде од онолике лепоте! БЛАГОЈЕ: Ево ти и георгина, закити се! ТОМАНИЈА: Знаш ли колко ћеш да уштедиш на чешљевима, на укосницама, на папилотнама? Нема прања косе, увијања, губљења времена!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Доле, на излазу из Звечана, Има једна пољана, као клечана Торбица... „Е да ми је у раздању Да се, колко сам дуг, пружим на њу!
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
А пре тога морам још и на станицу, шаље ми цимерка пакет са гардеробом! А ево и киша, видите, како пљушти! Колко вам имам? ЦМИЉА: Седамсто. ЈАГОДА: Колко је народа! Треба се кроз ову масу пробити!
А ево и киша, видите, како пљушти! Колко вам имам? ЦМИЉА: Седамсто. ЈАГОДА: Колко је народа! Треба се кроз ову масу пробити! МИЛЕ: Ја с човеком стојим овако!
ИКОНИЈА: Сви на митингу! ГОСПАВА: Зар онај тамо још говори? ИКОНИЈА: Говори, говори, а нема појма колко то мене кошта! МИЛЕ: Добра ова Госпава, кад је погледаш! СТАВРА: За мој укус је мало превише кабаста!
Видиш ли ову кишетину? ПРОСЈАК: Мени је овај капут одличан, шта ће ми боље! Џепова имам тачно седам, колко ми треба! У овом џепу држим парче канапа, за привезивање одваљеног пенџета.
Има и струја! (Цмиљи) Мани мало том метлом, неће ти отпасти! ЦМИЉА: Колко су само блата нанели! А и онај, што је у кујни вечеро! Све неки с коца и конопца! ИКОНИЈА: Не греши душе, севап је!
Сад идем да га нађем. Прво свратила да се мало приберем. Да ја пожурим, док није лего и заспо. Колко пљушти, има све редом диструне! Лакуноћ! ЦМИЉА: Лакуноћ... ЈАГОДА: Причувајте се ви Београда!
Го је до појаса, истетовиран, једном руком се ослања о тојагу, другом се брише.) АНЂЕЛКО: Страшно колко нам смрде возови! Препородило ме ово умивање! ИКОНИЈА: Више и не памтим кад сам путовала!
ЦМИЉА: Да ти кажем како сам испланирала! Можемо и ми да сазидамо без дозволе, ко и други! Макар колко за прво време, после ћемо гледати нешто, за стално. Треба и теби нега за ту ногу.
Погледај, молим те! Нолике чворуге, а јутрос нигде ништа! Срећан си колко си тежак! Брзо си се коварнуо, ко да те неко чудо извукло, Боже ме прости!
ИКОНИЈА: Не знам шта да мислим! СКИТНИЦА: Нема ту шта много да се мисли. Нико човека не лаже ко сам себе. Него, колко је код вас сати? ИКОНИЈА: Саће десет. СКИТНИЦА: Морам да пожурим ако мислим да стигнем. Вама на свему фала!
Ништа, сипаш му пасуљ? ИКОНИЈА: Ваљда му нећу зитин у кандило! ЦМИЉА: Па је л ти не видиш ко је то? ИКОНИЈА: Колко ја видим, владика није! ЦМИЉА: Па то је онај са говорнице! ИКОНИЈА (седне): Вилотијевић?
па то... то ти је тај твој отац, несрећнице! (Улази иследник) ЈАГОДА: Знаш ти шта говориш? ИКОНИЈА: Колко синоћ, пито за Вукосаву! Причо и за њу! И за мужа у Немачкој! И за ту економију! И кување!
Ћипико, Иво - Приповетке
—Збогом! — поздрави Цвета и збуњена изиђе. Путем размишљаше. Досети се да нема ни толико колко је требало да се преко пребаци.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Ја натрапах на једнога и дохватих га за гушу, да се не дере. Он опали из пушке, али у ветар. Мислим се: пуцај колко хоћеш, ама само не вичи. Ускочише и она двојица са друге стране и настаде једно дављење рукама намртво.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
даљне радости болне, ти стег; Ти брижне љутње, ти љубави си сан, Ти жељна мисо што уљушка ми дан: Ти болна жудња колко ме кошташе тела; Ти вољна, болна патња, ти зависти ми бела. О, страшна, ти!
сред огромне сале што давно већ је знана Седећи непомично вребам Истрајност наспрам Смрти Ја се не сећам више откад ни колко има дана Да су нам погледи тако унакрсно упрти Једно ће од нас истрошено склопити своје очи, И кроз њих се никада