Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Градић, доброћудан, мио, прима досељенике прво као путујуће позориште, па као људе и браћу. А кад се колонијица разврежи и оновчи, домородци омрзну и куну наметљивце и туђинце. „Гле, дошли дивљи да надмоћају и надмудре питоме!
И добро је док скитнице не силазе с друмова. Али у Аустрији, овде у овом нашем буџаку, у Римској улици бити колонијица последњих или претпоследњих Грка... — Харисијадес се јако закашља, једва стаде, и одисаше дуго.