Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ковиља, из лепих ката, с мувама и винским мушицама, беже, у напуштено небо, које пламти, певајући ујахују команданти. Од топова и петлова грлатији, од кобила које јашу гузатији.
и сад пред нама - шкрипећи седлима, фишеклијама, опасачима, футролама, рукавицама, ремницима и чизмама - јашу команданти, на рамену са псећом, овнујском, свињском главом, и телећом.
10. ОДБРАНА БЕОГРАДА С ПОВРЕМЕНИМ ПАДАЊЕМ У ЕПСКИ ДЕСЕТЕРАЦ Моћни команданти, трупа и армија, команданти оклопних дивизија, коњице, пешадије и артиљерије, луле пале бацачем пламена!
10. ОДБРАНА БЕОГРАДА С ПОВРЕМЕНИМ ПАДАЊЕМ У ЕПСКИ ДЕСЕТЕРАЦ Моћни команданти, трупа и армија, команданти оклопних дивизија, коњице, пешадије и артиљерије, луле пале бацачем пламена!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
советника од кметова и трговаца, и кажем: да ми само име Сонета за време чувамо, „а кад се умиримо, то ћете ви, главни команданти, бити у Совету”, итд. Карађорђе одреди да у монастир Вољавчу идемо и тамо седимо.
Наместимо два топа (више и̓ није ни било) према граду на Крушчици. Сви команданти, војводе и старешине стајали су сваки међу својом војском и храбрили, ја сам стајао код оба топа, помагао са момцима
26. априла. Извесно разумемо, и опет г. Пренеру одемо, јавимо, и он каже: да су гранични команданти и њима о томе известије дали. Молимо да нам у таквом случају сонет даде.
Црњански, Милош - Сеобе 2
А команданти војске, за време бившег суверена – Миних и Остерман – туђинци, који нису били православни, него сотонини емисари!
фамилије Петра Великог, из Зимског дворца, прелазе у тамнице тврђаве Светога Петра и Павла – како су, смењени врховни команданти војске, Миних, Остерман, мучени, и отерани у Сибир.
Маршеви су били дужи, команданти немилосрдни, коњи дивљи, сан краћи, јело шта се нађе, а кад се маневрисало, ишло се, до глади.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Док су се тако расправљале чисто унутрашње ствари батерије, на брегу су се сакупљали команданти и од њих журно одлазили некуд ордонанси. Из те групе издвоји се један коњички официр и пође ка нашој батерији.
За њим пођосмо и ми, али се ипак заустависмо на извесном одстојању. Био је тамо и командант пешачког пука и команданти његових батаљона. Гледају у карту. Командант пука показује руком према страни где је непријатељ...
Гледају у карту. Командант пука показује руком према страни где је непријатељ... Онда команданти батаљона отпоздравише и одоше журно у правцу пука... Мало после, један батаљон поче да се свија и прилази нама.
Наравно! Онда су војници сели на топовска места и узели последње елементе. Команданти су гледали кроз цев. — Немогуће! — рече кратко наш командант.
Тада колона застаде. Виши команданти са ордонансима одјахали су у правцу села, око кога се у овоме моменту водила борба. Штрчао је звоник цркве, као да
— Ама замало, бре, да нас увате за гушу — објашњава неки од наших војника. Команданти су нервозни, јер ордонанси у мраку не могу да ухвате везу са пешачким јединицама.
Човек мора да се диви тим пешацима. Гину као стока и нико их не жали; па се још команданти поносе бројем мртвих. Предосећам да сада наилазим међу други свет, частан и узвишен, али који живи у вечитоме паклу.
Батерија се заустави на једној отвореној пољани, са које се видела цела падина Дрена. Осматрамо дурбинима... Команданти се љуте. Ми пуцамо више зарад морала. Засипамо целу падину, не би ли га случајно нашли. А митраљез и дале цикће.
Када су гранули први дани пролећа и процветали кукурек, висибаба и љубичица, команданти су наредили да се са војницима изводи обука на топовима. Радили смо преко воље.
Без песме и ратних поклича. Рано изјутра изјахали су команданти и командири батерија. Са суседнога брега посматрали су положаје и страховито дејство немачке артиљерије.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Е па зар су онда духовити ови „наоружани пророци“? Не, они то нису, него смо ми слепи и не видимо. Зар бездушни команданти не стрељају, у име Божје и неког „божанског“ закона, своје рођене војнике који су у сто борби учествовали и били на
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Услед ових извешћа разаслате су на разне стране наредбе које су имале све један карактер: да команданти са својим одељењима буду јако на опрезу и да што чешће јављају све што се на њиној страни буде дешавало.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
У мраку сам назрео поред себе свога посилнога, те ми беше нешто лакше. Команданти су отишли некуд. Кад су се вратили, наредили су да кренемо. Осећао сам дах борбе. Неко јаукну. „Ћут!
А тамо, у оној измаглици, налази се Солун. Мравињак људски... команданти... казамати... Преда мном је четинарска шума, сагорела и искидана од бомби и граната. Два света...
Кад нестане, нек престане“. Баш ме брига. Сто година нећу живети. — Иначе, како живиш? — Као цар. Не дај боже горе. Команданти ме не обилазе... Јер знаш... овде је вуна, вуна. На седамдесет метара су Бугари, па нека изволе. Кингири мингири!...
При поласку сазнао сам још од коморџија како се на на шем фронту нешто припрема. Довлаче се тешки енглески топови. Команданти се често састају. Сигурно се спрема нека офанзива.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Па куда ћу онда? Почео сам се колебати. Ко може да ме контролише!... Зар су мало пута команданти састављали извештај онако како је њима годило... Залутао сам, ноћ је... Застао сам... Тишина...
Изиђосмо изван пешачке каре и Краљ проговори: — А сад, хајдмо у пешачки ров. Команданти се узврдали, нешто се дошаптавају, јер ако бисмо се само појавили на гребену, разнела би нас немачка артиљерија.
Са наших осматрачница гледали смо читаве дивизије како на миру прилазе, логорују у близини границе, онда њихови команданти извиђају и испитују терен, и пукови најзад поседају положај... Све пред нашим очима и нашим приправним топовима...
Није ми било мило. Ја сам тако испао из састава своје команде и био сам деташиран. А из искуства знам, да команданти увек мање обзира имају према додељеној јединици, и у погледу снаб-девања, и у погледу излагања према непријатељу.
Пред једним теснацем стајали смо дуго. Пришле су и колоне које су ишле са стране. Сви би хтели први да прођу. Команданти се препиру. Нека деца плачу. Коњи се омичу у провалију. Војници вичу...
Комесари отишли у варош да траже хлеб. Али после подне вратише се без хлеба, и без икаквих намирница. Команданти се саветују. Војници гладни, стока малаксала, а време хладно, па још поче и суснежица.
Видимо и зелене ливаде, иако је још јануар месец. На једном преноћишту затекосмо италијанске војнике. Наши се команданти нешто ужурбано договарају и преговарају са италијанским официрима.
Војници оживеше. Ах, само да што пре стигнемо. Сури бродови, као огромна брда на води, дремају на пучини. Команданти одјахаше напред. Пронесе се глас да ће нас одмах укрцати. А тамо има хлеба, постеље.
Успостављено је ново формацијско стање. Сасвим изненада, једног јутра, рано, одазвани су команданти у штаб дивизије. Видимо, пристижу и команданти из пешадијских пукова. Предосећамо да се нешто важно решава.
Сасвим изненада, једног јутра, рано, одазвани су команданти у штаб дивизије. Видимо, пристижу и команданти из пешадијских пукова. Предосећамо да се нешто важно решава.
Али њихове одлуке не занимају нас много, јер нисмо на фронту да бисмо очекивали напад. Када се команданти вратише, саопштише да се шатори одмах дижу и ствари пакују.
Како се оно појави иза брега, затрепери јара, а облаци прашине иза тешких аутомобила разастиру се на све стране. Команданти су измишљали којекакве послове у биваку. Али бадава, било је све то досадно.