Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
То је најбољи газда у другом селу, које спада у нашу општину. Код њега је свакад најбоље комишање, јер се слегне више од по села, па плане сав кукуруз за ноћ. Павле иде напред, а кулаш полако каска за њим.
Немојте да ћутите, па да ме отерате, по овој помрчини, натраг. — Нећемо, вала, не бој се. Где је још било мутаво комишање! — Тако, Анђо, благо мени; де ти командуј ноћас твојим војницима и 'нако си десетаровица.
— Само да ти нешто кажем. — Ама немој, очију ти! — Само часком. И, више се ништа не чу... А комишање иде својим редом. Песма, говор, смеј, и тресак комишине и корења не престају.