Африка
Враћају се у своје село са божићне мисе у Басаму, ради које су целу прошлу ноћ провели у пирози силазећи низ Комое. Они су ставили не целу своју побожност, већ сву своју разметљивост, у тај огроман напор да изврше један чин поште.
Не знамо тачно баш где пређосмо из лагуна у реку Комое, чије су обале обрасле вековном шумом, мрачном, осенченом плаво. Комплекси водено зелених круна у тамној гами зеленила.
Ноћ је била потпуно над реком и месец се кидао, скакао и гњурао по брзацима Комое. Дуж целе обале купачи, стојећи на крајевима притераних пирога и преливајући се калбосима, радосни што је ноћ овладала
Силазимо сви на реку да бих узео шалупу којом сам јуче дошао на Комое, и која има сад по договору да прође. Заказано је било да сам у осам на обали.
То су расе, а не предео, које означавају прелазак. Колико сам далеко од аполонски лепих црнаца са брзака Комое, од усплахирених и дивљих са Зегелеа, или хармоничних и љубазних Баула!
Одмах потом прелазимо прозирну речицу. То је она иста Комое низ чије су ме брзаке спуштали пагајери пирогом када сам био у Алепе.
Моје скорашње јединствене успомене са силажења пирогом низ брзаке Комое, кроз прашуму, говориле су ми такође узбуђено: „Пирогом! Пирогом!
И сви су зато били прозрачно светли скроз, између нас и вечнога. Зато су Комое, Волта, Зазандра и Нигер текли провидни, као обасјана густа киша кроз азур; са свим својим рибама, кајманима,
Петровић, Растко - АФРИКА
Враћају се у своје село са божићне мисе у Басаму, ради које су целу прошлу ноћ провели у пирози силазећи низ Комое. Они су ставили не целу своју побожност, већ сву своју разметљивост, у тај огроман напор да изврше један чин поште.
Не знамо тачно баш где пређосмо из лагуна у реку Комое, чије су обале обрасле вековном шумом, мрачном, осенченом плаво. Комплекси водено зелених круна у тамној гами зеленила.
Ноћ је била потпуно над реком и месец се кидао, скакао и гњурао по брзацима Комое. Дуж целе обале купачи, стојећи на крајевима притераних пирога и преливајући се калбосима, радосни што је ноћ овладала
Силазимо сви на реку да бих узео шалупу којом сам јуче дошао на Комое, и која има сад по договору да прође. Заказано је било да сам у осам на обали.
То су расе, а не предео, које означавају прелазак. Колико сам далеко од аполонски лепих црнаца са брзака Комое, од усплахирених и дивљих са Зегелеа, или хармоничних и љубазних Баула!
Одмах потом прелазимо прозирну речицу. То је она иста Комое низ чије су ме брзаке спуштали пагајери пирогом када сам био у Алепе.
Моје скорашње јединствене успомене са силажења пирогом низ брзаке Комое, кроз прашуму, говориле су ми такође узбуђено: „Пирогом! Пирогом!
И сви су зато били прозрачно светли скроз, између нас и вечнога. Зато су Комое, Волта, Зазандра и Нигер текли провидни, као обасјана густа киша кроз азур; са свим својим рибама, кајманима,