Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Да је казао бијел парип, хајде де. Као и све коморџије овога свијета, и ови наши интенданти имају развијену машту и оно тајанствено, благородно шесто чуло које им помаже да
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Наилазимо на биваке разних слагалишта и муниционих кола. Коморџије су јако забринуте због близине непријатеља. Не маре они за себе, боже сачувај, него им је стало до материјала.
Опет застадосмо, јер се испречили неки коњовоци који спроводе пешачку муницију. Виче командир да се склоне, и грешне коморџије притисле коњиће из све снаге уз врзину, да их не закаче топови.
Са нама трапуља полако и пешадија у бескрајној колони. Наиђосмо и на неку комору и коморџије се сручише са стране пута, док прође артиљерија.
Наиђосмо и на неку комору и коморџије се сручише са стране пута, док прође артиљерија. Грешне коморџије бије двоструки малер: страдају од свих могућих убојних зрна и сваки још као са неким презирањем изговара реч:
Када наиђе и комора, онда крете артиљерија. — Држи десно! — чују се узвици и коморџије стрчавају са стране пута, да пропусте топове.
Преко посилних смо дознавали понеке намере наших претпостављених. Јер коморџије су у сталном покрету, они су у вези са позадином, а ова са још дубљом позадином, где се читају новине и препричавају
И глас пође... У почетку причају коморџије као узгред. Кад примете да их људи радо слушају, праве се они важни и, веће сензације ради, додају још понеки
Батерија крете. Покрај врзине заклониле се позадње јединице: коморџије, муниционе колоне. На улазу у село наиђосмо на завојиште пред којим беше маса војника са отвореним и крвавим ранама.
Утрчао је сигурно у неку кућу, где су коморџије спремале вечеру и дигао пун бакрач, колико да му се нађе у невољи. И оде тако, са купусом.
Онда замакосмо у село и стигосмо у црквену порту, где затекосмо једно пешачко муницијско одељење. Коморџије привезале коње за ограду, а они поседали уза зид, скинули кошуље и требе се од вашију.
Торањ се из темеља затресе од разорних хаубичких зрна што падоше око цркве. Коморџије беже вукући коње, а рањеници се прибили уз ограду. — Гађа нас... Ветар језиво звизну и ми се прибисмо уза зид...
— Како нађосте село? — По кучићи... Насмејасмо се. А смеју се и њих двојица. — А у село коморџије из штаб... баш кувају кафа. А Таса каже: „Добро вече“, а и ја кажем.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— А... а... а нужну сам вршио... Па корбач пуца по добошу и натовареним стварима, и коморџије са зачеља окрећу се бојажљиво и подлачки смеше.
То су биле „бојне“ коморџије првог пука, који ми тражимо. Пук није био далеко, али га по овом кијамету — рече нам командир те коморе — апсолутно не
Ја погледах бесвесно у све, који бесмо ту. Она гомила војника и официра поче да се збија; коморџије приђоше својим колима; тобџије седоше на своја места, као да је неко командовао; официри оборили главе и покуњено ћуте.
Краков, Станислав - КРИЛА
грањем опажали светли комади пробуђеног неба, мицале се прилике, и једна другој тајанствено шапутале: — Нападају... коморџије кажу да је јуче и Соровић пао... Одједном на рововима пуцњава ослаби, па лагано умуче.
Блистале се капљице на грању, и плакала смола на боровима. Кроз црне шуме лутале су чупаве мазге, а коморџије су ишле лено за њима режући тисове штапове. Преки суд је био образован.
По реци су скакали с камена на камен војници. Прљаве, брадате коморџије вукле су муницијом натоварене мазге. Друге су коморџије крај ватре разговарале: — Ма како то, људи, кад је Бог
Прљаве, брадате коморџије вукле су муницијом натоварене мазге. Друге су коморџије крај ватре разговарале: — Ма како то, људи, кад је Бог стварао земљу да сваком команданту створи по неку стену?
На потоку се указао официр, и вода је пљуштала увис око ногу његовога коња. — Ево ађутанта, завикале су весело коморџије. Комесар се дигао са баквице, чак се и кувари одвојили од казана. Сви се нечем радовали.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Баш нас јадне коморџије посатираше јурећи. Гле какви су ми се коњи начинили, а били су као лопта угојени. Ноћас идем из Јовановца.
и пролазили, замицали у шуму и размештали се; комесари су вукли хлеб, месо и ракију да нахране и напоје војску; коморџије су проносиле муницију; официри главнога штаба, подељени у групе, шврљали су беспослени по шуми, довикивали се и
Он, на његову несрећу, не пристаде. Ја оставим сабљу и коња код коморџије, а од њега узмем пушку и у две фишеклије по 72 метка, па се онда са Кириловим: и нашим пластунима кренемо напред.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Чисто не верујемо. Читали смо званични извештај... Али коморџије тврде одлучно. И заиста, тринаестог септембра, у седам и по часова, стигло је наређење команданту пука да са својим
— Знао сам ја да су то коморџије, али се само вежбам — правда се. — Батали!... Прогутао си — дира га Сима. Тада је почео да свира хармоникаш.
Сада се крећемо утабаном стазом, коју су за собом оставиле коморџије, носећи муницију и храну преко ноћи, или за време мутних дана.
Довлаче се тешки енглески топови. Команданти се често састају. Сигурно се спрема нека офанзива. Зато коморџије купују конзерве и пуне своје сандуке, како би понели својима, кад се врате у земљу.
Али сада је и њима ваљда додијало. Или им је понестало муниције. Тек коморџије промичу, а и ја срећно стигох у подножје. Код једне коморе оставио сам свога коња, и пошао пешице.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
А Немци непрестано Туку из аероплана митраљезима стоку из запреге у клисури. Коморџије се разбегле. Лево тече бујна река, десно се дигла планина. Колона као да се скаменила...
Мало даље наиђосмо на ватру. Коморџије простиру сламу да прилегну. А и шта би друго, кад је коњ у оним колима испред њих пао и више не може да се дигне.
Идосмо још мало, и онда застадох са поручником Луком. Отприлике негде на средини клисуре. Коморџије зашле под брдо, наложиле ватру, и баш се спремају да легну. А запрегнута кола у бескрајном низу стоје на путу.
Мало затим релеји јавише да су челни на излазу. Лука дохвати мотку и викну: — Коморџије, крећи! Онда приђе оној ватри па поче без милости да их туче.
Лука дохвати мотку и викну: — Коморџије, крећи! Онда приђе оној ватри па поче без милости да их туче. Коморџије скачу пренеражено, неки притрчаше колима, а други, буновни, не схватајући шта се дешава, покушавали су да беже уз
Лука викну: — Ордонанс, пуцај! Коморџије стадоше као укопане. Окретоше се и журно стрчаше код својих кола. — Ајс, напред, напред! — Терај! — Удри га!
Ако стока посустане, онда се збацује терет, претурају кола, или се коњи замењују. Виде најзад и коморџије да је опасност свима за вратом, те сада журе и они... Житко блато развлачи се као тесто.
А куда ћемо сада? — Ех, причају... Причају војници, причају коморџије и сви они који не увиђају да данашње ратовање није исто што и ратовање пре пет стотина година.
Кренуо сам рано, док још комора није закрчила пут. Преварио сам се. Коморџије су већ одмицале. Тек после читавог часа марша престигосмо их.
Није него!... Још и на руду да се заклињемо... Онда би коњаници требало да се заклињу на седло, инжењерци у понтон, а коморџије у самар... Друго је застава. То је светиња војничка и њу подједнако чувају и пешаци, и артиљерци, коњаници и коморџије.
Друго је застава. То је светиња војничка и њу подједнако чувају и пешаци, и артиљерци, коњаници и коморџије. Је ли тако, Стајићу? — обрати се командир једном резервном нареднику. — Тако је, господине капетане!
Војници неке коморе уништили кола у Пећи, а ставили сада самаре на волове. Артиљерци се чуде и запиткују коморџије колико волови могу терета да понесу. — Онолико колико могу њихове ноге да издрже. Сто... двеста...