Матавуљ, Симо - УСКОК
— Ево наше господе — опази трећи. — Сад ћемо дознати шта је. Опћински начелник конте Пијеро Б., први вијећник конте Марко Ивановић, још један властелин и три трговца прођоше кроз гомилу.
— Ево наше господе — опази трећи. — Сад ћемо дознати шта је. Опћински начелник конте Пијеро Б., први вијећник конте Марко Ивановић, још један властелин и три трговца прођоше кроз гомилу.
Па му окрете леђа и сиђе с бедема, те обавијести грађане и савјетова их да се одмах разиђу. Конте Пјеро, видјевши да се Нијемац збунио, ослободи се и започе: — Котор, господине, има своје повластице од најдавнијих
Није, дакле, чудо што се тога јутра помишљало да је „принцип“ утекао!... Опћински главари враћаху се зловољни. Конте Пијеро започе: — Чусте ли безобразника?
— најбоље било да остадоше Французи, иако су безбожни! — Остав’те сад то! — викну конте Пјеро, кога ништа на свијету не могаше тако наљутити као похвале Французима, које често слушаше у грађанству...
Прођ’те се познијех ријечи! Ја ћу грђе учинит него конте Марко, ја ћу тужити колонела гувернадуру у Задар, и ви ћете тужбе потписати!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
пут црногорскијех врата; пред том господом ишло је њеколико ћесарскијех војника, знак да је господу порука водила. Конте Пјеро Б.
ријечима талијанским али осакаћеним и изговараним ужасно): „Вуците се већ, конте и ви остали! Та дошли би већ с онога свијета, сакрррамент!
“ рече заповједник, дочекавши Которане на уласку. Господа, дишући као цигански мјехови, протискоше се кроз војнике. Конте Пјеро, пошто прошапута нешто са својима, отисну се од њих, те се примаче к ивици бедема.
Осорни заповједник стаде бректати; господа, и они почеше мрмљати на њ. Конте, на то, опружи лијеву руку, стиснувши балчак од свога мача; десну подиже, онако као што чине проповједници.
Запов...“ „Шјор конте ’бро јутро!“ прекиде га неки дебели глас оздо. „А хоће ли се отварати та сретна врата јутрос? Помете се овлики народ!
Помете се овлики народ! Право је, валај, ди се јутрос раније отворе; знате... који је дан сјутра...“ Конте се запањио, спустио руке низа се и зинуо најприје, па одједном стаде се тако слатко смијати да му је табар поигравао
„Помамио се!“ рекоше другови иза њега, јер они не бјеху чули оне ријечи. „Помамили смо се сви!“ викну конте, окренув се живо и пришавши к својима. „Та гдје нам је памет, није ли им данас Бадњи дан!?
Бленули од чуда, као да је конте са својим табаром и власуљом полетио у облаке. Он изврнуо оба длана, па их омјера презривим погледом. „Но, шта је сад?
“ викну војник. Господа, сва једанак освијестише се; сви у један мах „начаша глаголати“. „Станте!“ прекиде их конте, махнув рукама, као орлушина крилима. „Господине ђенерале!
“ даљег објашњивања није требало јер у тај мах сунце искочи, и распрши маглу. Ђенерал са својим часницима, конте са својом пратњом, примакоше се к мазгалама и видјеше шта је.
Весели власи јурнуше у град и разметнуше трагове по њему. „Оно знаш, видите, ја сам знао да није ништа“, рече конте својима, „али опет знаш, видите, свашта ми је падало на ум. Знаш, видите, све што смо доживили откад је принцип прошао!
И даље шћаше конте да прича да га другови хтјеше слушати, но они наелак кренуше дома. Велика је врева у граду била; трговци, особито
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
У Задру, колонел Мајна, капетан Јово Грбљанин, конте Зорзи Габо из Кандије, госпођа Ана Рапсоманићи и мој љубими Лазар Славујевић Мостаранин, с[а] својим другом Симатом, и
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
— Какав је леп крпеж кад човек узима на вересију аљине, а конте не плаћа, кад девојка, која је иначе мала, штикле наручује, кад човек своју ћелу пароком покрије и проче и проче.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Мислим да је боље ако будем сваком редом давао реч. – Тако је! – прихвати збор. – Има, дакле, реч конте Иво Војновић! – Ја?! – изенади се конте Иво и извади малу марамицу, чипкицама оперважену, и обриса чело. – Ма немојте!
– Тако је! – прихвати збор. – Има, дакле, реч конте Иво Војновић! – Ја?! – изенади се конте Иво и извади малу марамицу, чипкицама оперважену, и обриса чело. – Ма немојте!