Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
свеће широка, пространа, помешана с тамњаном и димом дуванским”, да би нагло - на изглед без разлога, а заправо ради контрастирања - дометнуо како је „напољу хладан и влажан мрак“, па опет продужује исти онај прекинути опис.
А занимљиво је да се данас лако и често на то заборавља; заборавља се, наиме, да је развојни контекст могао снагом контрастирања јаче да истакне појединости које су се код Станковића осећале као мане.
Још само три примера контрастирања, и све из истих призора: „И онда одједном, и то тако изненада да Софку чисто у чело удари, те јој глава клону,
Уосталом, премда су три средишња лика - Вук, Дафина и Аранђел - оштро индивидуализовани, чак су и помоћу контрастирања индивидуалних црта оштро опонирани, свеједно садржаји који се у њиховоме оку и души преламају добијају истородан опис.
Када се у четвртој глави иза сна тргла после прељубе, госпожа Дафина је - по закону психолошког контрастирања - у сећању угледала лице Вука Исаковича. За тренутак су је занеле познате, присне црте мужевљевог лица.