Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Слушај како тутњи... И заиста, тутњава долазаше све ближе и ближе... Већ се могаше добро разазнати топот копита. Кара-Ђорђе искочи на бедем и стаде гледати. У тај пар појави се војска.
Нисам ружно мислио!... Тутњава је долазила све ближе и ближе... Оштро уво ратничко већ је распознавало топот копита коњских... И што се више приближавала, све страшнија биваше. Ратници стајаху бледи и неми.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Одмицала су, и игра коњских ногу и копита, и игра точкова, брза, увек иста, била је све даља. После су се изгубила у облаку прашине, између два реда јабланова.
Чинило му се да чује, као удар будака, гробара, туп удар копита, из те плаве поворке досељеника, која се ближила Махали, кораком сахране. Шест дана, после тога, на дан Св.
Чинило му се да, на видику, види, коњанике потере. Слушао је, кад би, сакривен, прилегао, туп удар копита, својих, украдених, изгладнелих, коња, а чуо је и срце своје како лупа.
Тек да нешто и он каже, рече да је, према његовом искуству, у коња, најважнија: копита! Ако се копите у коња лако круне, ни остало на њему ништа не вреди!
Евдокија била је жена, као све оне око којих траје туп удар ногу мушкараца, који трче за њима, као ергела, тврдих копита и бесног рзања.
Неколико пута, пастув је покушавао да се придигне, својим предњим ногама – варнице би одскакале са његових копита, кад би му нога клизнула са ћебета. Успевао је, међутим, само да се изврне и тада би се ритао, увис, задњим ногама.
Павле се тако сећао и тог одласка из Вијене, и од Божичке, само као неког преноћишта у трактиру, тупог удара копита пред вратима, пред колима, која чекају.
Уплашене од људског бата, непознатих путника, и тупог удара копита пред кућама, кучке су се сакривале под кола, међу точковима. Њихов лавеж није престајао, све до одласка.
Место струготине, арена је била посута песком, који се, као пешчани шедрван, бацао увис, са копита. Препоне су биле у великом кругу.
Она узе прву, другу, и трећу препону, као да ју је неко препородио. Прескакала је радосно, као да диже у ваздух само копита.
Све се свршило добро, у смеху, у вици, у тупом удару копита о земљу, која је летела увис, под заузданим коњма, помешана снегом.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— Вожња у погибију — Чок — ток, чок — то — рок! — лупкају друмом четири непоткована копита, насађена на четири танке ноге. Ноге на себи носе читаво једно магаре.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
(гр) — по грчкој митологији крилати коњ који је постао из крви Медузе кад јој је Персеј отсекао главу; од удара његова копита постао је извор Хипокрена, чија је вода надахњивала песнике; отуда: песничко надахнуће пер шнас — из шале Пијачета
Црњански, Милош - Сеобе 1
Испрекидан лавеж паса и испрекидан пој петлова, још од поноћи, али далек. Туп удар копита, међутим, као под земљом, чује се једнако, у близини, под сном.
И као да се трже не само он, већ и све друго живо, у мраку, што је дотле било и невидљиво и нечујно, зачу се тутњава копита и залајаше промукло пси, сасвим близу.
Загрљен топлим дечјим рукама, он је као настављао да спава. Кас копита, шкрипу точкова, дечји глас, у који се спуштаху и клик шева и грактање врана, слушао је као кроз сан, који га је мешао
комшија у логору коњицу и пуштао је на свој пук, са исуканим сабљама, побеснелим коњима, тако да се земља тресла од копита. Са батином у руци јахао је онамо, где би међу војницима настао метеж и одступање.
осети да из њега нестаје болест, што га је мучила, бол костију и зглавака, и удишући траву, росу, топлоту хата, удар копита и тупи укус гвожђа на себи, за један једини тренут стресе са себе ноћашњу врућину, запару од вина, очаја, мисли
и одмора, отежао опет, надносио би се тад, свом снагом, у стишавању и сумраку, кроз лупу и жагор логора, ударце копита, клепетуша стоке, звуке ковачких наковања, у тиху, безмерну зрику попаца, на целој тој широкој пољани, у бездано
Застајкивао је само код штала и са уживањем удисао мирис коња, ослушкујући удар копита. Најпосле, кад онако бео и провидан, стиже до свог кућерка, ни најмање се није љутио на љубавнике своје жене, од којих
Као што је снег био завејао трагове точкова и копита иза пука, тако је и ћутање заповедника и немачких официра, о пуку, стишало све разговоре о биткама и победама пука.
Јашући између бедема, ослушкујући оштри одјек копита свога коња и коња својих слугу, Исакович испаде на градски трг изненада, и трже се кад угледа пред собом дуг ред
Испрекидан лавеж паса, познат му и увек исти, чуо је опет, и туп удар копита, у близини, као под земљом. Уморан неизмерно, ћутљив, као занемео, разрогачених очију, лежећи заваљен, Исакович је
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
Погазе ли кудељу кудељнице сироте, да им се забије трње у копита, да им се поломе ноге до колена. да нема тога ко би се усудио да се противу њена дома роти, јер милост бога штити
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Успављују их шуљање неких малих хитрих животињица кроз траву око куће, шкргут коњских зуба и тупи ноћни одјеци копита у штали— крикови ноћних птица што се паре и прождиру једна другу у помрчини; чују цвиљење откинутих вратница, а после
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Тек што доше магарци на Саву, Пас и спази па преклони главу, Па им смерно на сусрет поита, Пољуби им ноге и копита, Јоште нешто говорити теде, Ал' магарци ни да га погледе, Већ скочише у лађу лагуни, А за њима псина и мајмуни,
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
ДИВЉА КУЋА Расту куму копита, чељадима рогови. Испред прага колу се купине и глогови. Пролајале кокоши, пас на леглу проквоче.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
— начини себи длакави брк. Сутрадан, опет, трн, као запет, ухом се пита: „Чуј ем копита ?“ Њи-њи Кобилић то путем граби, а трн и њега па за реп зграби!
кеса пуна, од црна овна вуна, ту би се лако добила и грива с белих кобила, а кад се човек пропита чак и ђавољих копита и — све уз тајну строгу — прашак од вражјих рогу.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Груби кораци одјекују ходником, удар корака има звук између копита и чизме. Ногу је много као да пролази читав караван празним ходником са дрвеним подом.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Сећање је било кратко као мисао, па се одмах све изгуби у шуму топова и кара, топоту коњских копита, звекету ланаца и оштрим командама. Тамни дугачки редови запрегнутих топова и кара низали су се, померали и равнали.
Још се неки искашљују, и онда батерија занеме... Гледали смо на десну страну, у ноћ, одакле је допирао топот коњских копита. Онда се нареди да војници скину капе. Из даљине се зачу дрхтав глас: — Благословен Бог наш всегда ниње и присно...
Командант дојаха према средини строја и поздрави: — Помози бог, војници! — Бог ти помогô! Чуло се само трупарање копита његовог коња о каменито тле, те командант затеже дизгине.
Прштало је камење под челичним шинама, а са коњских копита су одлетали комади блата, ударајући по лицу возаре и послугу на топу.
Ако наиђу пешаци, све би јој попили. Дохватим ашов и почнем копати. Таман бејах готов, када се зачу топот коњских копита и неко се заустави пред кућом. Чујем како Александар разговара са бабом, те изађох и ја.
Ми полегосмо по коњима... Пешкири су лепршали позади нас. Већ смо близу врха, али још увек чујемо топот копита командантовог белца. Ту смо на врху, даље се нема куд. Сем у Дунав.
Његово име не прочитасмо нигде. Аустријанци су потрли све трагове приликом бежања. Можда невољно. Трагови коњских копита видели се на свима странама. Неко је исекао онај церић... Ваљда је, међу овим гробовима, остао неки пањ.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Коњи су им бесни Као горске виле: Кад по праху иду, Праха не дижеду; Кад по води газе, Копита не квасе!“ 41. Вита, вита јело Узвиј горе гране Да наши јунаци Не поломе перје! 42.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
РЕЉЕФ СА ЛИКОМ ДАНТА Аници Савићевој Кентаврима бесним маље у носу затрепташе жудно, копита им росу у мрачне шуме кад јурнуше даље лудим трком са ваших плећа на кобиле просу, по трави блудно.
Ја гледам погурена леђа кочијаша како се већ три сата љуљају по топоту копита, сад брже, сад лакше. Са њега се диже мокра пара и пада у кола, у маглу око фењера.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Коњ алат, дуга репа чак до копита, дуга врата и лепе четвртасте главе, са паметним очима, одморан, осећајући на себи свога газду, како на њему слободно
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Дуго ти се име спомињало, докле тече сунца и месеца! Душмани ти под ногама били, како Шарцу под копита чавли! Ђе је свадба да си делибаша, ђе је софра да си долибаша!
Тако ме живи огањ не сажегао! Тако ме земља сунцу не отела! Тако ме коњска копита не сатрла! Тако ме коњски репови не вукли! Тако ме не јела губа до паса, а живина од паса!
(Влашићи — звездана плејада) 268 — Сивац море прескочи. ни копита не укваси? (Месец) 269 — Увече златно просо просу, а ујутру све покупи?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
106. Сва гора покисе, а четири прута не могоше. 107. Све по кући изгоре, а кућа оста. 108. Сивац море прескочи ни копита нескваси. 109. Сједа сједи у Сједину граду, цар је проси, окован је неда. 110. Сједе на врага, оде без трага. 111.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Држ’ добро! Држ’! — вичу му. Фра-Брне се примаче, а кулаш напери пут њега копита, и да Букар не повуче свом снагом к себи, разби коњ своме господару куљу.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
и Врачаром, после боја на Мишару, не појамних киша, слепљених са црним јесењим ветровима, о које се саплићу коњска копита. Као да ничег другог и нема: сећање, распарана кеса за новце, виси празно.
Попа, Васко - КОРА
да те склоним Из твога лица у моје Ево га трећа је сенка У нашој измишљеној шетњи Неочекивани понор Између наших речи Копита што тутње Под сводовима наших непаца Да ли ћу моћи На овом непочин-пољу Да ти подигнем шатор од својих
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Ово је Анаплотериум. Сличан коњу, има бољи изглед од предходних. Био је величине нашег магарца, копита му беху раздвојена као код наших преживара, а имао је дугачак реп који се при крају сужавао и који му је - јер живљаше
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Сад добро чује тутњаву од коњских копита и осећа да га снага помало издаје... »Та неће ме, ваљад’, стићи ... нећу погинути?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
и одмора, отежао опет, надносио би се тад, свом снагом, у стишавању и сумраку, кроз лупу и жагор логора, ударце копита, клепетуша стоке, звуке ковачких наковања, у тиху, безмерну зрику попаца, на целој тој широкој пољани, у бездано
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ Сад се текем жеље ужурбале, Сви се јеже ђавола да гледе; Од рогова, репа и копита Већ унапред трзају се, бледе. Ал’ гле чуда!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Нека деца окупила се около, поседала на траву и прате сваки наш покрет. Око десет часова зачу се топот коњских копита. У облацима прашине јурили су островским путем пет коњаника и зачас се нађоше под платанима.
А у суседном дворишту врли су жито. Одатле су допирали повици и чуо се шушањ сламе испод коњских копита. — Е-е-е-еј, нане! — чуо се однекуда отегнути глас. Извору приђе један младић са тестијом у руци.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
СЕЗ, 31, 139 идд. КОПИТЊАК Хаѕелwурз (аѕарум еуропаеум). Копитњак (Панчић); копитник, коњско копито, копита, копитница (Софрић, 142); кулупит (‹СЕЗ, 40, 1927, 261›). Биљака са јаком спасоносном снагом.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Био сам с њима, четврти с чела, после Лауша, Кирче и Пипца. Мој коњ је ватрени вранац, копита му немирно добује по каменитој стази, ноздрве су му раширене, сапи сјајне од зноја, хтео би да јурне напред у галопу,
Грива ме перлија. Копита пљуште по меканој земљи моравских ливада. Промичу мимо нас врзине, усамљено дрвеће и трстици.
њима, њушка тајну поруку, а у мирису те поруке грех, прељуба, злосрећна судба његовог оматорелог господара, у стопама копита вранчевих воњ зноја мушког и женског, миомирис парења, слаткасти шмек суза, мирис уздаха и оштри задах чежње.
Требало је да гледам у зубе, да пипам хрбат и препоне, да загледам у копита, да процењујем и оцењујем може ли кљусе издржати пут, хоће ли донети товар до Куле или ће црћи уз пут од исцрпљености.
Матијин гуштер се једноставно сунчао не обазирући се много на копита Ђорђевог алата и на оштри врх замахнутог копља. Кад је био готов, Матија се измакао неколико корачаји уназад,
Ободем коња и журно пређем преко воде. Он не диже главу према мени, иако би морао чути топот коњских копита и звецкање мога оружја. Да сам тада појурио према њима, можда би се све друкчије збило. Зашто нисам?
Коњ је немирно поигравао у месту, сећам се тога по чвркању и шуштању шљунка који је прштао око његових копита. Можда је ова бесловесна животиња предосећала да ће се догодити оно што се догодило.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
А ја дошао до ње, па је оставио. Још мало... Обазриво сиђох са стране пута и пођох једном ливадом. Бат коњских копита се не чује, сигурно гази по трави, те се мало осмелих. Опет сам застао. Јест... Има неког. Хајд још мало. Нешто звекну.
Ближимо се. Она ватра нарасте као огромна буктиња. Кроз пусту ноћ се разлеже тресак топова и удар коњских копита, и кроз заглушну хуку допиру крици, као из пакла: „Ура, ура, ура!...“ Ево смо... порта... Силуета цркве... Неки људи...
А између коњских копита се набио снег, и коњи као да газе на гигаљама, те им војници непрестано задижу ноге, и избацују ледењак дрвеним
Његов врат се белео од пене. Чуло се уједначено ударање копита о тврду земљу. Топал ваздух ме је запљускивао по лицу. На видику се указаше неке куће. Добро је. То је село Струпино.
Кроз село смо пролетели. Чуо сам како се разлеже топот коњских копита и тресак топова. Прва запрега као да ми је најахала за врат па ме не пушта ни стопу даље. Мој се коњ саплете.
смо на неки шибљак, онда преко јендека и готово се сударисмо са запрегом треће батерије, која је уз заглушну лупу копита и звекет предњака јурила ка првој батерији. Придружисмо им се и тако налетесмо на топове.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Ја погледах на ђевојку, мајко, кад ђевојка грозне сузе пушта, све мараме сузам' поквасила, стакају се ђогу низ копита.
Душмани ти под ногама били како Шарцу под копита чавли! Такав је јунак коме је народ дао да живи неколико векова, од Душановог до хајдучког времена, да другује са
платном од бедара до витих ребара да му се не размину кости мимо кости, са копљем у руци, на бесном дорату испод чијих копита искаче камење и збуњује солунске трговце, он је отелотворена жудња за осветом угњетених и понижених маса.
Ал' истина, што Момчило каже, Јабучило крила попуштио, попуштио крила до копита. Тада она крила намазала, намаза их лојем и катраном, па свијећом крила запалила, те сапали крила Јабучилу; што не
ћу те сребром потковати, чистим сребром и жеженим златом; покрићу те свилом до колена, од колена ките до копита; гриву ћу ти измешати златом, а поткитит ситнијем бисером.
ми се изврши, дјевојко, осми данак, ти ми пусти коњица л̓јепом зеленом планином, и њега ми ти покри̓ чистом свилом до копита, — ко пјешице узиде нека се на коња врже, и нека бога моли за душу за Милошеву“.
коња хранила на пуно на осам данак̓; коња бјеше пустила планиноме зеленоме, и још га покрила чистом свилом до копита.
А кад Марко саслушао речи, крену Шарца, оде низ Косово, добра Шарца врло расрдио: из копита жива ватра сева, из ноздрва модар пламен лиже; срдит Марко језди низ Косово, рони сузе низ јуначко лице, а кроз сузе
Арап-прекоморче, чудан јунак језди низ Косово на витезу коњу шареноме; добра коња врло расрдио: из копита жива ватра сева, из ноздрва модар пламен лиже; оће јунак на нас ударити!
кићене сватове, скупи браћу све Подгоричане, па ођени коње и јунаке: удри коњма седла османлије, и злаћене рате до копита, а на прси сјајна силембета, нек с’ јуначки коњи окићени; на јунаке дибу и кадифу и црвену чоху сајалију, што од воде
седам челенака; па оседла коња дебелога, оседла га седлом сребрнијем, па га покри чохом до кољена, од кољена ките до копита, пригрну га суром међедином, заузда га ђемом од челика, о врату му бисер објесила, ситан бисер и камење драго: кад он
Не љубих ти ласа међу очи, ни твојијех коња у копита, да бих знао да бих погинуо, него ћу ти на мејдан изићи, — чекај мене под гором Трусином наврх равна поља