Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Да ли би једна једина хтела да буде моја жена, или две, или сто, или скупа све? Најбоље све, а још боље једна. А ја корачам: један два, један два, један два. Пст! То живот одлази.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
СПАСОЈЕ: Чујете ли га, он то, па то. АНТА: Верујте, кад сам га видео, а мени се пресекоше ноге па не умем скоро да корачам.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Хоћу да тај чивилук од жене ушијем и на њеном терену! Корачам тако по својој гајби кроз сопствени вакум, уздуж и попреко, двоумећи се да ли је паметније да мислим ни о чему о
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Горе, са врха, за час још вири поцрнела црквена звонара која је на врх села, затим је апсолутна усамљеност. Корачам ивицом острвском, удишући дубоко мирис влаге, шуме и трава.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Добијам, дакле, овде, и ја ту заповест, често. Одлазим, сутрадан, уштогљен, у рукавицама, у болницу и корачам после, круто, од болнице до гробља, уз звуке погребног марша од Шопена, по такту.
Псује и његово величанство – а ја корачам уштогљено. Нисам чуо. Стискам, нервозно, официрски, бајонет о бедро (сабља се више није носила) и корачам по такту.
Нисам чуо. Стискам, нервозно, официрски, бајонет о бедро (сабља се више није носила) и корачам по такту. Напред музика, затим један полувод пешадије, па мртвац, чији је сандук покривен црно‑жутом заставом
А пошто у болници, кад умру, све војнике сецирају, често, док за сандуком корачам, видим како из сандука полако крв и вода капљу у прашину.
Особито морамо да пазимо да не бацају око преко плотова, у кућу муслиманску. Батаљон зато маршира као на параду. Корачам уштогљено, крај свог вода, а мислим: ето, најзад ми се жеља испунила, дошао сам куд сам хтео.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
На телеграфу се откуцава депеша из Цариграда: »Шаљите бољег на моје место!« — Боже, та ово је славно! мислим се и корачам напред журно и задовољно. — Господине, виче за мном момак из редакције. — Шта је?
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Сад кроз жиле моје струје крви разне, Ја ропћем и певам, ја кунем и славим, И корачам смело, без страха од казне, Кривудавом стазом и путима правим! Очајање, туга, беда? Празне речи!
Сад, у ноћи звезда и месеца пуне, Усамљен и тужан, оборене главе, Корачам лагано пун слутње и страве, Јер знам да у моме срцу нешто труне.
А судбина ће зато да ме смрви, И осветничко време да ме згази, Јер сам ван њега, узавреле крви, И не корачам по утртој стази.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Полазим, а мени, дугоњи, корак је кратак. Брзо се шири цвокот леда. Спорије корачам; нисам знао даје брада тако тешка, и нисам знао да се све толико плаши ножа. Дрхтавица је све гласнија.
Исплатило би се, сада, и баш овде над њом, разумео бих нешто. А вуче ме себи човечина с подигнутом руком. Не корачам, суљам се, прикрадам и слушам како страх гусне, расте, па одједном букну у тресак и ломљаву.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Он ућута неко време, па онда настави. „Истина, у почетку ми није било баш лако да корачам путем који сам сâм изабрао, иако затекох овде много штошта што ми је тај пут олакшавало.
Ту, поред улазне капије, стоји војна стража. Не обазирем се на то, већ, тобож задубљен у мисли, корачам кроз њу. Стражар ме зауставља, но ја му, као да сам из сна пробуђен, добацих: „Та, забога: идем господину Лавоазијеу!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— О, знамо, Фикус, знамо! — Пљаскам ја по барицама, корачам и размишљам о бесмртности душе, кад се изненада сукобих, главом у главу, са неком приликом такође под капуљачом.
По путу, правом и белом од месечеве светлости, велике, тешке и покретне сенке од шуме. Ја бих рекао да су сенке; корачам, па ужаснут устукнем над њиховим мраком, као над црном провалијом пакла. Препадам се, страх ме да ћу се сурвати.
мислиоца, одговара: — Јест, господо, али заједно с Ничеом и ја морам рећи: сав сам нијанса, и зато не умем ни да корачам!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
ласто Не повредите земљу Не дирајте ваздух Не учините никакво зло води Не посвађајте ме са ватром Пустите ме да корачам Према себи као према своме циљу Пустите ме да говорим води Да говорим земљи И птици која живи од ваздуха Глас мој
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Све мање овом свету мој дух као да припада, Час лежим, час корачам, и не чујем ничији више глас; Нити ми сунце пошље руком свој поздрав са запада, Само ми кане која суза, учини ли ми се
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
45 У светлој летњој зори По башти усамљен грем; Цвет сваки шапће и збори. Но ја корачам нем. Цвет сваки шапће по леји И болно шаље ми глед: ''Не буди зао нам сеји, Ти туробниче блед''.