Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
градски гости; трговци, један бармен, па неки пензионисани официри, адвокати и професори — остаде село за нама: већ корачамо кроз атар, а клис лети све више и више.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Једва се успесмо на другу страну, те да'нусмо душом кад почесмо слободније да корачамо. Још неколико корака, па ћемо изаћи из шуме и наступити на чисту и глатку рудину.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
ПРЕДВЕЧЕРЊИ ПУТ Дуго смо на тешком путу, верна. Само, Ми још своме светлом циљу корачамо. Неосетно, тихо, кроз алеје нéме, Сад нас прате сенке две: Старост и Време.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
И — можда: булка далека. О знамо ми, знамо, знамо, Ал ипак корачамо. СУНЦУ КРАЈ ЈЕ Били смо далеко, ал најдаље — не. Квасили се у мору, пели на врх, о свуд.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
А да нас је неко тада пажљивије загледао морао би с чуђењем застати да посматра: како замишљено и брзо корачамо, одавајући бригу људи који очекују некакав врло важан догађај. Имало је нечег завереничког у нашем понашању.
Диж’ се! Ове две шапатом изговорене речи чине да устајемо на ноге као опечени жаром, и ми корачамо спотичући се сањиво и тискајући се са друговима. И као после сваке нове заповести осећамо страх и живље куцање срца.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Сунце је стрмо зашло, небо се заруменило, лаки вечерњи поветарац пољуљкује вите палме између којих корачамо и долазимо до главног храма вароши, Есагиле, „палате неба и земље“. Она се уздиже на високом, масивном подножју.
Врата су забрављена. Куцамо тихо, па све јаче - нико нам не одговара. Разочарани, корачамо поред ограде велике баште филозофове која се полако спушта ка речици Илисос.
Ми се враћамо натраг, поноћ је давно прошла. Цела варош лежи у дубоком сну. И ми смо осањивили, па тромо корачамо кроз тиху, пусту улицу. Чујемо топот коња.
видите улазну капију варошког парка, кроз коју сам скоро свакодневно пролазио, зато сам се и овим делом ринга, којим корачамо, небројено пута прошетао. Стигли смо до опере, и њу сам врло често посећивао и проводио у њој незаборавне часове.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Чудо боже! огромног чуда! Речи нам звижде брже но куршуми; Боже, спаси душу нашу у прашуми! Корачамо, а палац кроз подеротину од ципеле, А око кроз подеротину лица: Учи угласти костур камена и сарделе; Па узбудљивије од