Употреба речи коса у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

пије покаткад по сву драгу ноћ, а не уме да се насмеје; певати је и заборавио, а најлепше је гудио у целој околини... Коса седа, а пре три године беше врана.

Свуда нема тишина, ноћ, тама... Ја нисам страшљив, али те ноћи коса ми се увис дизала; обоје смо ћутали, сваки од нас био је у своје мисли удубљен, само испрекидано дисање и куцање срца

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

2. Дао капу правити, немао је на шта ставити! Жена ти месила прашину, кишино тесто! Бежали од тебе твоја коса, твоје месо! Залуд браду изнад потопа дизао! Колико ти мукама треба, толико дисао! з.

Ал његова се бела коса у облаке над Повленом и снег претвара, његова дуга брада дубоко у земљу пушта храстово корење, ишчупан, његов

Питам се шта значи реч Сињајевина. Неко би могао казати сиња Евина: сиња Евина зеница или коса! А да овом имену на почетку можда не стоји и не сија Синај?

СВЕТОГА САВЕ Каца нам се расушила, бачва расточила, брашно нам се убуђало, чорба прокисла; раж нам се затравила, коса увашљивила, вино се усирћетило, сирће изветрило. Нашу свећу гасе, жетву пале.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Чујем криве се говеда — јест, богами, неки ђаво! Пође мени коса навише. Вратио бих се, али куд ћу обилазити. Хајде ја, хајде...

Куме! Ви'ш, оооде!... Мати пође коса навише. — Хајдемо, куме, кући! Хајде — и ја ћу до твојих вратница!... — позва га Мато те пође.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Нешто му изнутра шапуташе: — Жив је он, жив!... Можда још лута дубравом ноћас, па те тражи!... Коса му се диже увис... Ужасан страх овлада њиме... Нешто зашушта иза њега... Тело му прожма језа...

И зар није Лазар Иванов зато јуче на те пуцао?... При помену Лазаревог имена Станку се диже коса увис. Пред њим оживе јучерашњи дан с целим догађајем... Он не одговори ништа. — Је ли? — пита кмет. Он је ћутао.

Тај ужасни хук, то је јаук њихов... Они га дижу богу правде и истине, те се смртном створу диже коса увис... Станко је тражио воденицу. И нађе је. Он се упути право к њој.

А што му је највише доликовало беше његова проседа коса и брци, и оне као трњине црне очи, што севаху испод хлада дугих трепавица.

— Је л̓? — Та... јесте, они су... — А шта им је криво? — Тхе... — Јеси чуо, Иване! Што јест, јест! Али кад дође коса до бруса — морам рећи, па да бих цркао!... Шта мисле ти људи?...

— Моји су задругари моји синови, а они нису лопови! — рече Алекса и погледа таквим погледом Ивана да овоме пође коса увис. Маринко се насмеја. — То је отац! — рече он. — Та оно... кад неко изгуби образ — њему је свеједно!...

Јер се дигла или да изгине или да дахне светим зраком слободе!... ІІІ ДЕО: БЕСМРТНИК 1. УСТАНАК Дошла је коса до бруса. Кипело, кипело, па прекипело.

Један борац причао ми је и описао тај тренутак овако: ко је имао јатаган, косио је као оштра коса; ко није имао, он је клао својим ножем.

И као он пролеће кроз турску ордију, обарајући и повијајући као оштра коса зрелу шеницу, а напоредо с њим његови стари другови, Зека, Суреп, Крајчин, Заврзан, Ногић, Јован и Јовица — узвикују

Страшна болест срдобоља косила је као оштра коса и остарину и омладину... Међутим, рањеницима је ишло набоље. Грозница већ беше попустила, а здрава крв и млада тела

Више не беше радосних вести... Оборише главе голи синови, као да их је оштра коса смрти дохватила. Више се ни Заврзан не насмеја.

Људи шапутаху један другом на уво те речи. Свакоме се на тај глас кожа јежила и коса кострешила... Војводе беху бледе као смрт. Они су слутили и сами ту несећу.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Пољубац њезин беше тих и ледан, Мраморни пољуб; а коса јој плава Одисала је сетан мирис један Бокора ружа који доцветава.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

имала је црне очи велике, тако да је од њих дувао неки ветар, и нека промаха ме одмах ухвати и укочи целу леву страну. Коса и обрве биле су јој плаве, те је зар тим више одскакало оно црнило, као што кроз земљане опкопе јасније и значајније

о либадету што је везао његовој покојној жени, о ватри која је сагорела и њега и нас, о некакој помади од које расте коса, и шта ти ја знам. Често је се смејао тако слатко и куражно, да сам ја увек плашљиво погледао на њу.

Врата се од велике собе отворише. На прагу стајаше он, мој отац! Вес мало затурио, па му вири испод њега коса и пада му на високо чело. Бркови се опустили, лице потамнело, па остарело. Али очи, очи! Ни налик на оне пређашње!

Као да си ти дошла из неке голе куће! Он се начини тако неспретно љубазан и нежан, да се Аноци поче коса дизати на глави. — Ал' ја то не дам! Ја сам стар и немоћан, и тешко ми је самом дијанисати у толиком народу.

Чудан мало на поглед. На глави му широк сламни шешир с црвеном траком. Испод шешира смеђа коса пада на чело. Густе обрве готово се састају, а међ њима једна дубока бора која се ни онда не изједначи кад господин

Она корачи једанпут, па паде на кољена. Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи. Поп се уздрхта, а сузе му ударише. Он мрдну једним прстом. Ми је прихватисмо и приведосмо кревету.

Тога дана била се очешљала како ја волим, а то је просто раздељена коса насред главе, а остраг покупљена у клупче. Тако и моје сестре чешљају своју децу — може бити стога јој лепо стоји, што

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Казала је да је висок, леп к’о »фире«, а бркове да има мале и мало брадице; коса лепа, смеђа, пала на рамена онако омладински, а раздељена по среди онако богословски, а кад говори што, а он гледа у

Допала му се била и Јула доста; нашао је на њој доста чега за вољење. Њено здравље, па бујна плава коса, па њени румени образи, румени као брескве дуранцлије (и доцније кад год су га послужили код поп-Ћириних бресквама

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

јурата, правих ногу, сразмерних удова, па још Миливоја Свилокосића са црнпурастим лицем, кад астраганску капу наери. Коса свилена, бурмаста као у циганчета, а с два прста брк зашиљи.

Коса свилена, бурмаста као у циганчета, а с два прста брк зашиљи. Име му је Свилокосић, а коса му је свилена у цркви он чита „Оченаш” и „Вјерују”, и то са великим афектом, а лево око му једнако с бока у женску

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Тек кад уђе до рамена он се наједанпут пови унапред и одмах затим његова се црна коса са широким белим вратом изгуби у прљавој пени таласа.

па почињем осећати неку завист према оној лепој, свежој глави, на којој поносно стоје густи црни залисци, док се моја коса са свим проредила те се сјакти ћела, а образи ми се спарушили као трула јабука.

Пст! Мој рскавичави, коштуњави костур, кичмени стуб, лобања, цеванице све је ишчезло. Зуби? Где су моји зуби? Коса?... Ево овде из свих мојих рана лопти крв. Гле, шта је крви, Боже мој!? Сав сам од крви и трулежа.

Африка

Покаткад вода, којом свакога јутра перу брод, окваси нам потпуно ноге. Тада се седа Вуијевљева коса накостреши од срџбе и он ларма к'о наљућена деца. Читави потопи воде сливају се из пумпи.

Некада мора да је био изванредно леп: његове очи чијим је погледом он тешко управљао, биле су топле кафене боје; коса, необично црна и дуга, падала је низ чело густим праменима.

Краљичина коса издељена је у много малих симетричних поља, чврсто по самој лобањи исплетених и истканих. Она, као многе црне жене

Међ црнима има правих Мавара, уских тамних носева и усана, коса које падају на рамена и испосничких ликова окружених брадама.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈУЦА: Ја мислим да сте ми ви муж. ЈАЊА: Немаш доста аљину? Оћиш широко, високо? Ох, женско дугачко коса! Море, знаиш ли да је славно диоген седио у буру? ЈУЦА: Кад је био луд. ЈАЊА: Што луд? Греческо славно философ луд?

Црњански, Милош - Сеобе 2

Као што то често бива, код остарелих коњаника, личио је, по мало, на коњски. Његова коса, пре, као од старог злата, као и Павлова, била је сад риђа и проседа, а чекињаста.

Она се сећала, како је некад миловала то лице, заљубљено. Како је, у загрљају, миловала и ту косу. Та коса је онда била густа и свилена, златна, везана у кику, а сад се чинила сува, чекињава, и имала је риђу, како се њој

Била је леп официр, машкара. Само би је густа коса, испод клобука, одавала. Кад је почела да јаше, Трифун се препаде, кад је, за неколико недеља, постала најбоља.

Кад би Сунце зашло, или кад би кола зашла у неки шумарак, њена би се коса, разливена низ врат, чинила као нека црна, дивља, грива.

официра (висок око шест стопа и више, мало погурен у плећу, али још млад, плаве очи, орловски нос, златни брци, златна коса, ненапудрована кика, одевен у путничку абу хунгарских официра на путу, и хусарске чакшире, чизме и плаву куртку, на

Морао је да забада нос у њене голе груди, са тамном долином, у којој је видео сенку, нежних, црних, маља. Њена је коса била дигнута високо, францески, али јој је падала за врат, као клупче црне гриве.

По свом обичају, главу је, за време загрљаја, пуштала да јој виси са постеље, тако да јој се коса расу, по патосу. Шапутала је као у неком безумљу.

Обрве, црне, постале су јој биле непомичне. А тамна јој је коса падала низ врат, као реп у веселог ждребета. Зна, каже, она, и за материну посету у Енгелу. А знају то и Зимински.

У бојама булки. Њен бео вео, од газе, око рамена и врата, њене голе руке, њена риђа коса, све је то лепршало, као да дувају ветрови. Њене зелене очи биле су светле од радости.

Њено бледо лице било је истина, сад, још блеђе, а њене жућкасте очи још више дивље. Њена огромна црна коса била јој се разлила низ врат, као неки реп у кобила.

Таквог бора није било у Срему. Имао је неки румени цвет, као коврџе, дугих коса, а пресадила га је била госпожа Анђа. Био је донет из Беча, кад се Кумрија родила.

Био је, два пута, у радионицама коса и српова, поменутог Клајнштетера. Збацивши свој официрски капут, опробао је мехове на ватри.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Плави и смеђи са белом кожом су код њих све ређи. Кожа лица им је црно-жућкасте масти, коса и бркови црносјајне боје, а очи црнкасте и смеђе.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Чича-Тришина воденица без престанка меље и бруји као неки огромни бумбар. На прагу сједи чича Тришо и пуши лулу. Коса му је већ сасвим бијела, ваљда од силног брашна које му већ годинама пада на главу.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

да бар трепну Ниједан да се под каменом макне И један и други се поломе И уморе и од умора заспе И тек у сну коса им се дигне на глави (Ова игра дуго траје) ЛОВЦА Неко уђе без куцања Уђе некоме на једно уво И изиђе му на

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Само је стајала гледајући како пролазе возови, а коса јој је у густом летњем ваздуху била глатка и сјајна као пудинг од ваниле.

- А где бих? Матори је железничар! - одмахну главом споро и сањиво док јој је коса као светли обруч клизила низ образе. Бароница је певала песму о бродићу који није никада, никада запловио.

Помислих како Рашида личи на њу: исте светле, непокорне очи, иста златна коса, нешто лако, мачкасто и тврдоглаво у покретима. Кажу да синови обично личе на мајку.

Сунце је поигравало по углачаном бакарном посуђу и кухиња је била пуна бакарне сањиве светлости. Мамина коса, такође.

Ишла је друмом боса и препланулог лица носећи неки завежљај у рукама. Коса јој је блештала као златне перунике на сунцу, а усне су јој биле чврсто стиснуте.

Атаман је схватио знак и дотрчао. Коса и леђа и све били су му пуни блата, јер су Тома Снагатор и он изводили неку утакмицу у дубинском роњењу, а роњење у

Трепавице, обрве и коса били су јој готово бели. На неки начин личила је на негатив саме себе. — Шта мислиш, Рашида? — Ништа. Ти јеси коњ.

- Још вечерас! - викнула је Јасмина протуривши главу кроз прозор. Коса јој је била свезана на потиљку а лице поцрвенело од сунца, тако да је изгледала као подмлађено Тимотијево издање.

- Маркота ти је наредио да напишеш та писма? - рекла је једна од оних двеју, мислим она чија је офарбана коса подрастала, тако да јој је глава била шарена као главе једне врсте барских птица којима сам заборавио име.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Појако грбав, повећи нос, очи велике црне, јаки бркови и обрве, коса врана, густа, цела глава као да је у Месопотамији изникла, импозантна, но би требало да је за њу знатна дужина осталог

Шамика, „мали фишкал”, лепо куждраво дете, образ блеткаст, али црте сасвим регуларне, рекао би да наличи на Пелагију. Коса му се спустила у густим свиленим бурмама на чело и уз врат, па мати и сестра Ленка радо би се, прстима у њој

Завије у папирић и преда Шамики; смеши се и зарумени. Шамика отвори папир, гледа косу, па пољуби. — Лепа златна коса, као злато №З, — рече Шамика па опет завије и метне у леви џеп, да му је ближе срца.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Под свом опремом, месо његово било је сасвим згужвано. Његова проседа, жућкаста коса, оштра као чекиња, и његови барусави брци још подрхтаваху.

Сањаше је, у мукама, скоро сваку ноћ. Виде је у сваком мраку, ма где био. Чинило му се да га обавија њена коса, са тешким мирисом ораха, лака као свила. Додирнула га је косом, више пута, када му је прилазила руци.

Плав кафтан, жут лик, са пљоснатим носем, брадица, ретка коса, за часак стајаху, као у продужењу сна, у светлости зоре, у вратима.

Пренеразише се кад видеше вароши од камена, чудне мостове, справе чију употребу нису знали, читава брда наслаганих коса, које беху продане руским трговцима. Слушаху свирку за коју не могаху да нађу разлога, јер је допирала из зидова.

трећем успели да скрхају врат, тако да је висио прав, с главом опуштеном толико да му се лице није ни видело, но само коса и проседи брци, са којих је капала крв.

Висио му је и подвољак, висили су му и очни капци и обрве и уши. Коса му је падала на дебео, пљоснат нос, и такав, без високог клобука, гологлав, не само да више није изгледао јуначина,

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

лак порођај састоји се у томе да се извођењем извесних операција (дрешење, истресање) на неком моделу (одећа, обућа, коса) потпомогне и олакша процес рађања.

Табуисане биљке. Трудница не сме чупати лан, јер ће детету опадати коса. Она не сме ни да држи воћке кад се калеме јер ако се калем не прими, умреће јој дете.⁵¹ Табуисане особе.

Тако, на пример, „црна и повелика коса на принови (детету) предсказује његово сиромаштво“⁵⁹. Негде, пак, верује се да ако женско дете има косу на глави одмах

Овај чин се врши на ритуални начин посебним оруђем: то може бити секира, срп, коса, бритва, мотика или нарочити нож — „пупкореџа“.⁶⁹ Пупак оставе дугачак око „четири прста“ и везују.

На крају обредног шишања, коса се пажљиво прикупи и оставља на нарочито место. Најчешће се коса, да би дете добро напредовало, оставља на младу

На крају обредног шишања, коса се пажљиво прикупи и оставља на нарочито место. Најчешће се коса, да би дете добро напредовало, оставља на младу шљиву, затим у рачве калема који бујно расте или у бокор од ружа.

Дугачка коса и ови украси несумњиво су еротски симболи који, поред естетске, имају и функцију појачавања сексуалне привлачности.

„Овај обичај је у вези са старим веровањем да коса није само украс, већ да у њој лежи животна снага и магичне моћи. (...

(...) Код Срба су девојке ишле гологлаве и нису криле косу. Када се удају, оне су се повезивале марамом и коса им је увек била заклоњена. Удатој жени је било забрањено да иде гологлава и да се чешља пред мушкарцима.

23. ¹⁵ Ђорђевић, Т. Р., „Коса у девојака“, Књижевни север, 11, Суботица, 1935, с. 245. ¹⁶ Богишић, В., исто, с. 295; Тројановић, С.

Р., Вампир и друга бића у нашем народном веровању и предању, СЕЗ, 66, САН, Београд 1953. Ђорђевић, Т. Р., „Коса у девојака“, Књижевни север, Суботица 1935. Ђорђевић, Т. Р.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

воденог цвета, за свадбену песму белог грања, за јулског неба збирке сонета, за песника који воли и сања, за коса, за славуја, за њега, за свакога који је пао немилости - помиловања!

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

ја сам се забављао са једном малом из седмог бе, којој су се непрекидно знојиле руке док смо се држали за време филма. Коса јој је мирисала на сирће.

и мантилима, покретним крововима аутомобила, свим и свачим, од нас гладних и жедних великог света и девојака чија коса не мирише на сирће.

Ујутро то не успева. Ујутро, има подочњаке. Ујутро, на рукама јој се појављују пеге. Ујутро, коса јој ни на шта не личи. Увече, одбија да седи на местима где је осветљење неонско.

За три месеца променила си седам кревета. У туђим купатилима хватала се плесан по умиваоницима. Нечија коса у твом чешљу. Дама у раствореној чипканој хаљини предложила ти је да спавате заједно.

И лица под тим светлом као да остаре пре времена; очи губе сјај, а коса постаје пепељасто сива. То светло, под којим си одрасла као неки изненађујуће леп цвет, претварало је све у чамотињу.

Доручак је на столу. На уобичајеном месту леже растворене новине. Седа коса увелико пробија кроз тамну боју. Опет се угојио и носи своја стара одела.

Добио ју је на поклон од колеге, америчког креатора, Џона Фијендаке из Бостона. Проседа коса пада му валовито на рамена. Мада је сам стварао, презирао је моду и да се лепо облачи.

Њена пепељаста коса (коју је сада расплела) добија неки чудан сјај, њени покрети су гипки и слободни. па човек изненада примећује да

Ружа смањује и повлачи у себе и у свој угао кола, све мања и све сивља; како јој се на беоњачу навлачи сетна скрама, а коса поново постаје уредна и сива у својој сређености, док њих све више испуњава слатко очекивање родног града —

Лепо му стоји кратко подшишана коса. Има срећан облик главе. Осмехнула се: са тако ретким талентом за живот, он је и од овог места направио свој посед, у

Матавуљ, Симо - УСКОК

а чело пространо и равно; очи плаве, велике; на десној страни тјемена видио се раздјељак, те му мека, али бусата коса бјеше повијена на лијеву страну. И гостов поглед одједном пође по кући и чељади, те се устави на лијепој зубљоноши.

И њен нос бјеше малчице кукаст над малијем устима, из којих бљештаху зуби. Љепоту главе зачињаше бусата црна коса, сплетена у вијенац. У потпуној сразмјери удова и нежној љепоти обликâ избијаше једрина и снага.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Како су се Србљи у Србобрану држали! НАНЧИКА: Стоји ли већ и у новинама? МИЛЧИКА: Те како стоји! Коса мора да вам се диже. Шесет хиљада, није шала; а у шанцу није више било од две хиљаде шајкаша.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Још 1818. Новине сербске писале су: »Нас мрави подилазе кад јуначке наше песме слушамо, и коса нам расти, а очи се сузама пуне кад нам слепац српски (песме) наше запева.

Милићевић, Вук - Беспуће

А кад се појави у дну собе старачко лице пуно бора, кад се засребрени њезина сиједа коса, кад угледа два ока, пуна суза, упрта на њега, у којима има и туге што не може да помогне, и сажаљења и бола и

У кући му се боље свиђала, гдје се јаче, без шешира, истицала њезина коса. Нашао је у њој једну мирну доброту која му се допадала.

покрете, упијајући у очи њезину слику, као да је сада гледа по први пут, не скидајући погледа с њезиних плећа на која коса баца сјенку.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Мома право ка менека шета, Мома само, али кака клета, Какво лице, а каква ли уста, Каква рука, каква коса пуста, Какве груди, а какво ли чело, Каква нога, какво вито тело, Па још око, оно чудо веље, Око ово срце ми

Ој Шубићу, Јуранићу, Турске главе Беу траве, Мачи ваши бритка коса, Крвца ваша беше роса, Роса росну, јавор с' диже, Певац иза њ гусле здеља, Па бугари што сте били, Што л'

Тек што ово бија изустио, Ал' већ Пега с неба се спустио, Док длан о длан, до менека стиже, Мени с' коса од милине диже, Па довати с главе шушљајицу, Па је лупи доле о земљицу, Узјâ Пегу, а он макну крили, Па под облак

Слава, слава свуда наоколо, Свирац свира, а вата се коло, Нога везе, дуга коса лети: „Жена био ко се не освети!“ Земља тутњи, звекета оруже: „Црн му образ ко пред Турком струже!

Шћаше улест, али се устави, Коса му се подиже на глави, Чудно нешто отуд на њ се сјаје, Мисли јунак: ко је, Боже, шта је?

и смукова, Гвоздензуба и вештица, Они дечи изелица, А сувише ти псоглава, Па и узе грдна страва; Од стрâ им се коса диже — Деца једно другом ближе.

' И унутра улегоше — Но да видиш среће лоше! Обоје се скаменише А од чуда што спазише, Од стра им се коса диже — Деца једно другом ближе.

53. Ја виђе драгу као за живота Што је она умиљата била: Коса врана сада се милота Као и пре по зрацима вила, Снежна лица и сад је белота Као и пре на ме смехе лила, Смехе

То само рече, више не придаде. Са коња скочи момчић коса дуги, И даде њега своме верном слуги, Па онда тркну горе својој кући, А слуга оста коње водајући.

Та све је, веле, у његака дично, Све у њег' једно уз друго је слично: Уз врат витешки она коса дуга, Уз око сјајно она тија туга. Ал' само једно ниједна не прашта: Што ту га нема, те пита: зарашта?

Кадикад само, кад нојца притисне, Отвара прозор, уза зид се тисне, На руку чилу клонула му глава, На груди пала та коса убава.

67. И богами, на њега сте Сила налик баш заиста: Исте очи враголасте, Исто чело, уста иста, Иста коса, исти зуби.“ Ту г' огрли, па пољуби. 68. „Ох мој Боже, драги Боже, Сад сте моји, сад сте моји!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Па те његове сиве, готово блесасте очи, доња посувраћена усна, струља и улепљена коса, све је То изгледало гломазно, неспретно, тромо и дивље!

појаси се откаче и вуку за њим те дижу прашину... Само шајкача и коса остаје онако како их намести. А и други су га накарађивали.

Сунце му грејаше баш у лице, а капа му пала, те се струља, мрка коса осветљена лелуја ше. Појаси му се распасали; опанак спао па га удара по нози и саплиће; чакшире му се смакле, минтани

Славуја чак нисам познавао, никад га нисам видео нити бих могао да разликујем његову песму од песме обичног коса... Зар је то младост? Увек бех сув, изнемогао и блед. Чак ми је бледоћа и годила.

Ти си од топлоте збацила покривач, руке беле, пуне забацила више главе, коса око тебе у нереду а прса уздигнута и разголићена... Твоја се мајка скупила, увила, покрила главу и спава...

На теби беше поцепан минтан и једно велико парче откинуто од лакта висаше ти; кроз шамију провириваше твоја коса занемарена.

Тек што да почну, дође и „она“. Висока, пуна. Црна јој коса у дугим курјуцима пада низ леђа. Очи велике, црне и покривене дугим, тамним трепавицама; уста мала, пуна, набубрела,

И она их прскаше. Под пазухом јој ћупче, задигла шалваре, шамија јој пала, коса се разбарушила, јелек попустио... Једва дишући, сва зажарена, врела, прскаше она другарице, које бежаху испред ње

Немој тако, молим те!... Ево ја, ја те молим! — И дршћући, сагао се пред Стојаном, скинуо капу, те му се бела коса расула по врату и раменима. — Ево на. Уби ти мене... Ти ме уби!

Њено обасјано и зажарено лице, угрижена уста, вреле очи, коса у нереду, јелек раскопчан, све то учини, те Јовану сину мисао да је можда она трудна и баш сад осетила чедо под

У исцепаним чакширама, неким појасима и крпама од ко шуље провођаше дане. Његова струља коса, сниско набрано чело, нос мали, уста дебела, испупчене јагодице, развијене вилице с густом и чекињастом брадом, све то

Брада овална, а тамни јој и румени образи одскочили од стегнуте шамије, коса јој се извукла и пала по челу чак до мрких јој и крупних, влажних очију. Стоји.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Прилетеше зефири, запојаше јој сви: „преобразил сја јеси, о Боже милости!” ОБЈЕСЕН Остарело лето болно, опада му коса густа, дрвље сухо и невољно, и што оста лишћа пуста све је вело, невесело.

” „Зар у теби моја коса? у теби ми очи зар? па на мени шта још оста да накнаде буде доста за те страсти ненажар?” „Ох, кам да је за

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Сад се ја забринем како ћу сићи на земљу! Док ми падне на ум да ми је дугачка коса: кад стојим до земље кад сједнем до ушију; па узмем нож, па све длаку по длаку одрезуј па навезуј.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Грозница ме чисто увати од стра, мислећи да сам јој ишчупао курјук, а не сећам се, да је коса туђа. Од оног доба заклео сам се да нећу руку метнути на њу.

ИСАЈЛО (тајно Манојлу): Видиш, како је учен. МАНОЈЛО: Заиста, јер му се чисто коса накострешила; ваљда је много мислио. ДОКТОР (Исајлу, гледећи у књигу): За ручак ћеш преправити трифеља.

СТАНИЈА: Има, фала богу, косе доста. Па како си се очешљала, зашто ниси косу навранила? ЉУБА: Сад се коса више не врани. СТАНИЈА: Коса не може бити лепа, кад се не врани. ЉУБА: Може, мајка. Гле како је моја лепа.

Па како си се очешљала, зашто ниси косу навранила? ЉУБА: Сад се коса више не врани. СТАНИЈА: Коса не може бити лепа, кад се не врани. ЉУБА: Може, мајка. Гле како је моја лепа. СТАНИЈА: Броћаста.

Нема ко ни да ме очешља. СТАНИЈА: Ама, кјерко, баш ти ружно стоји та коса. Зашто се не очешљаш љуцки? ЉУБА (гледа се на огледалу): Куд ће лепше него овако?

ЉУБА: То ће баш лепо стојати. ПИЈАДА: Знас, цвет нече дати да коса падне на страну, него це је дрзати. ЉУБА: Само ако буде леп привез. ПИЈАДА: Ко це ти бити кум? ЉУБА: Ја не знам.

— Филозофи, страшнн зверови! Кудрава коса, нечисте аљине, набрано чело, пак ето ти филозофа. Али мора и бројанице по сокаку да носи. Дакако!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Октобар у јуну. И трну зуби и опада коса, Огледала се од погледа гасе, Будућност разложена као глоса Нејасне строфе. Болест обнавља се.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

близу, још ближе, дотичући вам плексус и грудни систем „кратки спој“, читава ваша леђа стајала су му у шаку, а сва коса у леву ноздрву; сетите се само како вам је правио програм боравка у вашем сопственом граду, као да сте краљица

ми се лагано претварају у средовечне службенике извозно-увозних фирми, па лепо видим рођеним очима како им опада коса, како се дебљају, како хрчу после ручка, како се најљубазније јављају својим шефовима на улици, како купују политиран

“ Ако кажеш да нећеш нигде, они ти на брзака уфуринђеле још чувенију реченицу од које ми се коса диже на глави: — Фино! Свратићемо онда са друштвом око поноћи на пиће!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Треште гнезда, јаја по зраку звоне. Глувог доба свила у ћуку гуди. (Дотичу ми чула каденцу коса, руковет крагуја.

Иако не знам шта ти се злати дивизма стаса, грло ли ждрално, аура тела, коса ли, гњати? лебдим опијен: несвестан циља очима листам именик биља. Градино родна, чујеш ли жамор постеље шумне?

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Очи, коса, аљине ход, стајање, седење, нокти, све је то по моди, само што нико по моди не умире. Но гле, ја забрбљао, а не питам

Тако је Амалија швермовала за Мором, кад сам Шилера читала; о, тај вам пише! Кад би само њега читали, слатки татице, коса би вам расла: како је Карл Мор Амалију убио — то је било срце! Пак је баш својим дегном убио.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Шуља се Мјесец, утвара права, кад, гле, на прагу — бакица спава, спустила главу, сребри се коса, на пруту трепти јутарња роса.

„Шта је ово?“ газда крочи, ал у грлу ријеч му запе, зграбише га оштре шапе, оштрије су него коса, згулише му пола носа.

Ево и јутра с руменим лицем, трепти по трави пламена роса, врба у води огледа лице како јој стоји зелена коса. Покрену пужић кућицу мрку, вредан је много, иде на трку.

На трећој стази сунчано сијева жуборна Босна од Сарајева, горе јој очи, јутарња роса, у пјени шумној зелена коса. Вије се, игра, кроз горе хита, немирна, бистра и поносита.

Та сјећања могу л' да се купе, мала моја из Босанске Крупе! Сад је касно, већ ми коса сиједи, гледам Уну, ћути као нијема, залуд лутам улицама знаним, све је пусто, тебе више нема.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Врло је јака. Она је и мати двоје деце. Старија има пет година; рећи ћете ми да ли је лепа. Коса јој је савим светла. — Волите много децу? — Деца су сатисфакција живота. — Нисам вас добро чуо.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

У брда смо пошли. Коса јој дуга и жута, блиска у ходу њена су бедра. Напустили смо законе и рођаке, заборавили мирис родитељске трпезе,

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Ево... једнога воде, нешто разговарају... Двојица дохватише лафет!... Окрећу топ! Да ли је могуће... Коса нам се диже на глави. Један приђе седишту нишаџије. Остали се одмакоше.

А ако су наши одбили напад... Ако су пешаци кренули у противнапад... Коса нам се диже од ужаса при помисли да сада тучемо наше. — Пењимо се на ову кућу. Танасије, телефон брже!

Испред нас протезала се змијаста заравњена коса, чији се десни бок, негде у даљини, спуштао постепено и губио између топола, у равницама Мораве.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Ама Бога ми, господине, једнаке су : и ове ваше учевне и оне наше конђаре. Је ли њој дуга коса!... Ехејхеј!... Међутим на пољу писар отпочео напад, по свима правилима дон-жуанске тактике.

Појави се на прагу и Гојко, али друкчији, сасвим друкчији. На њему лепо ново одело, нов црн шешир, коса ошишана, брада »штуцована«, па ни налик на пређашњег Гојка.

Мати јој, Смиљка, изгледаше старија од оца јој. Изнурена, ослабела, лице се већ доста збрчкало, коса у велико почела седети, а она се погрбила, превила се онако исто као и Љубица, само у много већој мери.

Она. се трже... Шта је ово ?... Где је она?... Ах, одједном се сети онога страшног... Коса јој се стаде одвајати од главе, срце се следило, стало, не куца нимало... И она се сва окаменила... Ужас!...

Стојан се трже, ослушну... и одједном му дође пред очи цела ужасна истина. Диже му се коса на глави, појури преко кујне и отвори собна врата... Задахну га дим од барута...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

221. У Богдана лепу сеју кажу; Што је лепа, коса јој је лепша. Око ње се земље завадише, Славна Босна и Ерцеговина, Преко мора Ишерлија Јова.

За Ђурђем је косу одрезала, За ђевером лице изгрдила, А за братом очи извадила. Косу реже, коса опет расте; Лице грди, а лице израста; Али очи не могу израсти, Нити срце за братом рођеним. 225.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

То није само зато да се грли... СИМКА: Једино што на њој вреди то јој је коса! ГИНА: Да ја обучем њено, а она моје, не би се видела крај мене ко ни пачавра! БЛАГОЈЕ: Могу да замислим!

Камо среће да нисам! СОФИЈА: Прогледао? ДРОБАЦ: Кад сам те виђео јутрос... Кад ме та твоја коса јутрос дотакла... СОФИЈА: Па то си ти налетео кад сам се враћала? ДРОБАЦ: Ко да си ми скинула крв са очију!

” СОФИЈА: Ваљда нећеш да кажеш?... Па то значи... ВАСИЛИЈЕ: Наравно да значи! Кад те је срео, коса ти је била острижена! Мислио је да си Електра! Он је теби говорио оно што Орест говори ошишаној Електри!

(Софији) Па зар вас нису ошишали? ЈЕЛИСАВЕТА: Јесу, то јој је перика! СИМКА: Још вам је лепша него природна коса! СОФИЈА: Баш вам хвала! СИМКА: Кад су Секулу пуштали јутрос из затвора, дали су му овај коверат да вам понесе!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

СРП НА НЕБУ Ти незаборављена моја на родном пољу изненада женка, остај ми сенка, сенка. Ко редови зарђалих коса кукуруз је на сунцу зрео. Тешка си била, врела и боса као сноп жита кад се разгрне.

Та сенка вам личи на мач чврст, а скупља сте од злата. ПРИЧА Сећам се само да је била невина и танка и да јој је коса била топла, као црна свила у недрима голим. И да је у нама пре уранка замирисао багрем бео.

Пред нама се после мрачи и мотор стоји. Мрежа му се вуче по води, као дугачка коса. Ми се вртимо око ње и кружимо. Сунце је тек било зашло и вода заруменела.

Не, неће пропасти. Они врло тачно знају да се од суме франака, кад се прерачунају у марке, диже коса на главама немачким. Ипак ће они добити све што се може.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

— И таман је то помислио, а он осети како га по целом телу пролазе мрави, како му се коса на глави диже. — Шта је то сад?

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

па се сети, како је једанпут видео и проту наврх цркве: ветар је јако дувао, прота се ухватио за карниз од кубета, а коса и мантија, мислиш, одвукоше га са цркве; пред њим нешто загледају два инжињера, а он пружио руку, па им нешто показује.

ЉУДСКА НЕСТАЛНОСТ Мала Коса необично воли своју тетицу. С њом једе, пије, спава, забавља се... проводи целе дане и ноћи.

гледају, како не гледају нигда ни бабове, ни мамине, ничије друге очи; и она густа, смеђа, мека као свила, миришљава коса; и онај вазда погнути послени стас, — јер се тета непрекидно налази у некакву послу; и они чести, дуги, ватрени,

Деца су као и неке животиње; ко им нуди више љубави, она се уз њега привијају. Зато се Коса и њена тета спојише душама и постадоше као једна душа, као двоје милосника, које је чиста небесна љубав саставила.

А сад само ћути, и као да сања, и у сну гута некога жудним погледом... Шта је ово ?!... Коса пође тетки, па тек застаде... Приђе малом сточићу, на коме је мало пре понамештала овоје мале играчке.

Ха — ха — ха... Тета јој поклопи руком уста, а главу носи све за оним смешним младићем, као што Коса неки пут прати очима занимљиву сцену на улици, која пролази крај њена прозора. — Ено, окренуо ти се!...

— Добро ... Кад ја лажем, онда... — Јесте! ... Све како ти кажеш... слатка !... »А баш сам добро видела !« мисли Коса. »Што ли то тета крије од мене? Да ли ме више не воле? Или је што друго ?... Морам дознати !«... И дознала је брзо.

Али сад не беше сплетен. Иђаше журно, право... исто као и Коса, кад потрчи да узме од тетице какав леп поклон. Руковаше се, пођоше једно поред другог, он све полуокренут њој, и

Па да се никад више не растајемо !... Дете рашири очи од чуда. ко, од кога да се не растаје ? А Коса?... А мало маче ?!... Хтеде бризнути у плач, али је исти глас поврати. О, па то не говори тетица, него он!...

А тамо иза стола гледају је она иста два љубавна, светла ока, али сад гледају онако, као кад Коса разбије чашу, па је зову на признање кривице... Па опет ове очи гледају друкчије.

Па опет ове очи гледају друкчије. Као да им кривица, због које се крију, доноси највећу срећу, блаженство... И Коса, тек једним крајичком памети, стаде поимати, да наступа нешто страшно ... и као у сну види да се тетица удаљује од ње .

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

СЕТНА ПЕСМА Дошло је време кад нам коса седи, И наша чула постепено грубе. Стојимо тако скрушени и бледи Док нашу старост објављују трубе.

Али дирнути руком није смео Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео Под којим лежи коса твоја густа.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Нијесмо ли браћа и без тога, у бојеве јесмо ли заједно? Зло и добро братски дијелимо. Коса млада на гробље јуначко сипље ли се булах кâ Српкињах? СЕРДАР ВУКОТА О проклета земљо, пропала се!

Чује да свак спава у колибе. Тада она вијенац расплете, паде коса до ниже појаса; поче косу низ прса чешљати, а танкијем гласом нарицати, како славља са дубове гране.

ноге насадили, па иђаху као на кључеве; облачили прње и јачине, — усред подне да га човјек сретне, сва би му се коса најежила. Докле неко, да му Бог поможе, из онијех пањегах завика: „Бјеж, народе, е изгоре кућа!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Оном другом руком држао би Софку на колену, а она би била тада окићена и обучена као већ велика девојка. Цела коса била јој повезана, сви зулувчићи извучени око чела и ушију, а претрпана минтанима и накитима.

А од целе лепоте њена тела, која јој је била стала, као скаменила се, да се не би трошила једино коса, како јој је још у почетку почела расти, тако јој је и тада једнако бујала и расла.

да се не би трошила једино коса, како јој је још у почетку почела расти, тако јој је и тада једнако бујала и расла. Коса је била црна, мека, тешка, тако да ју је увек осећала како јој, кад је распусти по врату и плећима, лако и сеновито

Око јој још топло, коса јој се још као зифт црни и светли. Истина има мало бора око очију и уста, али се оне и не познају, већ се неосетно

И због тога коса јој се поче дизати, и по челу свуда је хладан зној пробијати. Обезумљена од ужаса због тих слика, поче се дизати, и

На средини тершена једва се назирала изваљена тела и око њих или по њима већ слепљени праменови, влажних, дугих, црних коса.

како је стрина Паса уједа, витка, црнпураста и бежећи од другарица, које су је јуриле, поливале водом, да јој се сва коса била слепила по њеном красном витком телу, дотрча овамо на тершене код Софке и дигнувши руке, затуривши главу, запева

Све су биле у дугачким свиленим антеријама а повезане чајкама са разним накитима; а скоро обојених, масних и црних коса, навучених обрва, набељена лица, особито подбрадака и грла. Подбратци и вратови били су сасвим откривени.

Особито му је била сниска, до коже ошишана детиња коса изнад испупчена чела. Ма да је имао најскупље чохане чакшире и свилене појасеве, ипак, видело се да се у њима губи.

Пушта да јој се при сагибању све, и плећа, и кукови, оцртавају, да јој се тешка коса у густим курјуцима на врату заваљује, те да се испод њих сасвим јасно помаља свеж и ружичаст, као наливен врат.

Осећао чисто како јој срце бије, како њена зрела, страсна уста горе, и како њена коса, разастрта у постељи и сигурно опкољавајући и обвијајући цело њено тело, мирише, мирише...

него, као да га није ни познавала, тако би га гледала неким разблудним, помућеним погледом, од чега би се Арси чисто коса дизала и кожа од кичме по леђима јежила.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

А причао му је, разумије се, оно што бјеше чуо; страшне приче... „Коса ми се, богами, костријешила. А како нећеш? Ђе год што шушни, а он мени викне: ’На оружје!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Жесток као жеравица. Жут као воштаница. Задувô се као да је лађу вукô. Замршено као арапска коса. Засукао бркове као да ће амове њима крпити. Играју јој очи као на зејтину. Иде као да јаја носи на леђима.

(Глава, уста, зуби, језик, нос, очи, чело и коса) 27 — Дању сам лажа, а ноћу истина? (Сан) 28 — Два локвања око пања?

(Лула на којој се пуши дуван) 119 — Све сам поље позобала, још се нисам назобала? (Коса за кошење траве) 120 — Свој дроб ије, своју крв пије? (Свећа — лојана или воштана) 121 — Сито цвили, гладно ћути?

(Трешња) 177 — Вије се као узда, — узда није; канџе има, — мачка није? (Купинова лоза) 178 — Госпа у двору, а коса јој на двору? (Репа) 179 — Двије су горе упоредо расле; која роди, не цвати, која цвати, ке роди?

(Храст и жир) 187 — Једна глава, а стотину капа? (Главица купуса) 188 — Коса зелена, а тијело жуто? (Мрква) 189 — Крстише ме, у шуми сам одрасла?

(Човек који има ветрењачу) 283 — Ко има шест ногу, а иде само на четири? (Коњаник) 284 — Која коса никад више не расте? (Коса која се одсече) 285 — Колико има човјека на свијету?

(Коњаник) 284 — Која коса никад више не расте? (Коса која се одсече) 285 — Колико има човјека на свијету? (Само четири, — јер преко тога броја каже се људи) 286 — Коме

(Да је умро) 302 — Шта није још нико на свету заборавио? (Да умре) 303 — Шта човека ћелавим чини? (Коса) 304 — Што баш онда опада када расте? (Човеков живот) 305 — Што ми имамо, а бог не има?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Сад се ја забринем, како ћу сићи на земљу! Док ми падне на ум, да ми је дугачка коса: кад стојим, до земље, кад сједнем, до ушију, па узмем нож, па све длаку по длаку одрезуј, па навезуј.

9. Брашно кад пада испод камена. 10. Звоно црквено. 11. Пијевац и реп му. 12. Казан. 13. Игла. 14. Паун. 15. Коса. 16. Срп. 17. Ђерам. 18. Уши око главе. 19. Псето. 20. Ватра међу пријекладима. 21. Гребени. 22. Очи. 23.

61. Прстен на прсту. 62. Ђетао и црв; тичје гнијездо и змија. 63. Челе. 64. Чешаљ и уш. 65. Јаје. 66. Коса на глави. 67. Брада, уста, нос, очи, коса и чешаљ. 68. Кревет. 69. Пијевац. 70. Коњ. 71. Лук. 72. Чела. 73.

63. Челе. 64. Чешаљ и уш. 65. Јаје. 66. Коса на глави. 67. Брада, уста, нос, очи, коса и чешаљ. 68. Кревет. 69. Пијевац. 70. Коњ. 71. Лук. 72. Чела. 73. Пушка. 74. Во. 75. Сврдао. 76.

95. Љебови у пећи. 96. Сир у каци. 97. Писмо. 98. Тиквено сјеме, и вријежа и цвијет и тикве. 99. Коса, чело, очи, уста и језик. 100. Вино у бурету. 101. Пијевац. 102. Врата на кући. 103. Ватра кад се запреће. 104.

наћи једну ријеку, па хајде уза њу док јој дођеш на извор, онђе ћеш наћи једну ђевојку сјајну како сунце, просутијех коса низ плећи и голу као од мајке рођену, и чувај се да те љута змија не увије, немој ријечи проговорити, јер ако

Наднесавши се мало над језеро угледа крилата коња и на њему крилата чоека златнијех коса дугијех до пета ђе из језера излази. Кад их цар виђе, потаја се и стаде вирке да гледа ђе ће шта ли ће ови чоек.

него са запетом стријелом, али приђе него дође до језера упази изван језера једну жену средовијечну ђе расплетенијех коса плаче и њега гледа, те он на ономе мјесту паде у несвијест као мртав.

Сад се ја забринем како ћу сићи на земљу! Док ми падне на ум да ми је дугачка коса: кад стојим до земље, кад сједнем до ушију; па узмем нож, па све длаку по длаку одрезуј па навезуј.

“ „Видим.“ „Е добро“ рече старац; „наврх онога брда има једна баба златнијех коса ђе дан и ноћ на једном мјесту сједи и у скуту држи једну тицу; ко је ову тицу кадар добавити, он ће најсретнији човјек

“ Те он тако учини, и тек што трећи пут завика, проврже му се од онијех коса прстен сјајан као сунце. Пошто краљев син овако добави сва три прстена, упита бабу: „Шта сам ти дужан?

Пошто објед буде готов, изиду сви из камаре и стану вирјети ко ће доћи; кад ли тамо шта је! ђевојка златнијех коса, те они чувадури једнак скоче и у кужину утрче те је ухвате и дозову царева сина.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Него ово ме занима. Да л вам је некад свраћала једна висока, отресита, крупна, коса црна ко зифт? Зове се Вука, Вукосава. Пречанка. ЦМИЉА: Не би баш могла да се сетим. Ту сам од скора.

Да л вам је свраћала једна, зове се Вукосава, очи црне, пунђа, метар и осамдесет? Висока, крупна, коса црна ко зифт. А Ш не може да каже сасвим чисто, него шушка.

Волела је кафану, зато је и тражим највише по кафанама. Висока, крупна, коса црна ко зифт. А кад треба да каже Ш, почне да шушка. Не каже: шаша, него: шаша! И не каже: шишмиш, него: шишмиш!

МАНОЈЛО: Нема никакве сумње! Ми смо заиста на трагу оној битанги! ТАНАСКО: А коса црна! Да ми је видети покривену светојовањским снегом! Е, мој госкапетане! МАНОЈЛО: Тачно тако!

ЦМИЉА: Није, него баш онизак, жгољав, ко спечен. ИКОНИЈА: Потпуно ћелав. ЈАГОДА: Ма каки ћелав! Коса му густа, проседа, гругава. ЦМИЉА: Очи зелене. ЈАГОДА: Неће бити зелене. Као варнице, ватрене!

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Дакле, није било нарочитог звонара ни црквењака. Одједном забрујаше оргуље, те се Кушмељићу коса накостријеши, јер дотле не бјеше чуо те свирке.

Бакоњи се коса накостријеши, те потече ка старој мађупници, из које куљаше дим и допираше граја, што никад није бивало преко дана.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Пружа Вукашину цигару да припали. Овај пали на свећу. Коса му запуцкета. Некакво му се велико зло десило. Зашто не одлазе?

равног детелишта, болело је треперење жилица у затутњалом срцу, срце јој целом тежином нагазило на главу, срушиће се, коса ће јој изгорети. „Дошла сам да ти помогнем“, промукао глас скршио се у речи. „Ако, газдарице, ако!“ насмејао се.

У тами собе месец провртео блиставу рупу, она је у њој, а испод мараме, као иње, светлуца јој коса. Ноге га несигурно држе, не мисли због чега, намиче резу на врата, клонуло прилази кревету и седа до ње.

зид поред самих врата, цигара гори у бусену његове главе, крцкање траје, жишка се миче и подсећа на горење суве траве. Коса му је дим што нечујно пузи по каменом зиду апсане. Од стида, осећа Андра, па је и њега стид због туђег стида.

Од лежања се млада хрскавица криви. Касније, с годинама, расте и исправља се. И чело им порасте. Коса се измиче ка темену, чело се продужи. Све је сумњиво. Од дрхтања руке млаз дима се упредао и завезивао. Па и нос.

Цело тело му је у сенци, само му бела брада и рашчупана коса тихо горе, и црне се очи као два стара, црвоточна лешника.

Клону насред ћелије. То је сада само једна необично светла брада и исто тако бела коса у нереду. Беле се и новине на поцрнелом цигланом поду. — Сад кад си прочитао новине, можеш да идеш кући.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Сад те први пут видим! — Мислиш? — малишан се насмеја, тресући главом. Низ лице му је падала светла, скоро сребрна коса, а из модрих очију искакале подругљиве искрице. — Зар ме ниси видео прошле и претпролше ноћи? Ја сам водио коло!

« — помисли. »По њему ћемо наћи пут!« Све до ивице обзорја белеле су се кресте таласа као некада старчева коса. »Можда је још жив!« — пролете му кроз главу. »Ко би иначе палио светионик?« Море се више није разликовало од неба.

— пронесе се глас по 3емљи Бисерних Чапљи. Ловећи у житном пољу, принц угледа жетелицу којој је златна коса лепршала на ветру, па рече: — Њу хоћу! Узалуд је девојка плакала. Узалуд тврдила да воли другог.

Како и не би? Пред њим је било оно исто житно поље, а у њему жетелица којој се златна коса лепршала на ветру. Без речи, као да је не познаје, принц поче довлачити грађу за кућу.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

----- Ал' ја видим једног старца, У дубини даљних дана, Седа коса, борно чело, Прошлост му је пуна рана. На штапићу иде, клеца, Јад га тишти, јад големи; За њим трче мала деца, Он их

Пољубац њезин беше тих и ледан Мраморни пољуб; а коса јој плава Одисала је сетан мирис један Бокора ружа који доцветава.

С грана вјетар духну, па низ плећи пусте Расплете јој оне плетенице густе; Замириса коса, к'о зумбули плави; А мени се крену бурурет у глави! Мало не посрнух, мојега ми дина!

Али дирнути руком није хтео Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео, Под којим лежи коса твоја густа.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Њена бујна коса, кестенасте боје, везана изнад чела пурпурном пантљиком у виду дијадеме, падала је злаћаним својим витицама на нежни

„Људи из држава диадоха и Велике Грчке, људи са Самоса, Родоса, Тасоса, Киоса, Коса, Делоса, Кипра и Крете, људи из Алене, Елиде, Сиракузе, Тарента, Месине, Милета, Халикарнаса, Кизика, Клајзомене,

„Милостиви господине“, одговори он, „мој изглед не измени крштење“. Погледах га пажљивије. Његова дуга неочешљана коса, његово подбуло меснато лице, његове криве ноге, па и сами његови гестови, његов масан глас и његов акценат, јасно су

Бујна коса падала му је на груди и потиљак. И оба друга њена детета беху укусно и свечано одевена. Она им довикну: „Ходите брзо

Лице му беше румено, обријано и младалачко, коса бела као снег, но још пуна, поглед свеж, држање управно, у колико му то дозвољаваше подагра од које је патио.

Бујна црвенкаста, но већ проседа коса, лепо засвођене обрве, а испод њих плаво-зеленкасте очи, леденог погледа, снажан кукаст нос птице грабљивице, танке

Док ми он то прича, посматрам га пажљиво. Знам да му је 43 године, а и његов изглед то казује. Његова бујна проседа коса рашчешљана је дуж темена на лево и на десно.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Осећао сам да ми се коса костреши. Онда се витло захуктало. Ја не знам шта је било са мојим братом, ја га више нисам видео.

Држећи га тако и носећи преко собе њему се чинило да у рукама држи врео костур по коме пада дуга плава коса, па се ужасну и опет га остави у постељу.

Замисли, ни стас, ни очи, ни лице, ни коса, ни груди, само ножице, сасвим мале фине ципелице, занеше ме до потпуног заборава свих брига и свих дужности поред

се плавила, а широке радничке панталоне биле су испрскане свима бојама као палета; лице му било округло, румено, коса густа, коврџава, израз мио, потпуне безбрижности и детињске чедности.

му у десној руци, те њиме маше и диригује, док му је лева раширена и о мишици му виси његов излизани шљивов штап. Коса му разбарушена, крагна мокра и изгужвана, „машлија“ отишла за врат, прслук је раскопчао, побеснео је сасвим Јаћим

Као извире коса баш из оне полутине што је за то да се једном већ све сврши, а мед из оне друге што му слатке успомене изазива, па му

што измиче, трчи и нестаје тако брзо и лудо да човек и не осети како је значајно то што он рушилачки чини: да се коса на глави све више губи, зуби један за другим отпадају, и да организам, из дана у дан изнуренији,...

У моменту сећао сам се хиљаде лепих ствари које нам живот пружа, и коса ми се кострешила при помисли да ми животу тренутно може доћи крај.

Глава беше урасла у браду, бркови сакрили усне, испод пресоване капе вири неуређена коса, одело мокро и каљаво, снага виси, а не стоји — то беше мајор Илија Петровић.

Ох, ове речи тога тренутка за нас значе живот. Препорођени ми се јежимо, коса нам се диже на глави, а грло страховито суши.

Улази, дакле, газда Срећко, човек висока и јединствено импозантна и „деликатна“ стаса. Коса му дуга, врат обријан. Чохане му чакшире са туром до листова, па кад иде ваља му се и тресе за њим она туровина; онда

осећао како ме, извучена испод крзна, под којим је два плава ока дрêм све више освајао, милује њена као свила мека коса.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Дјед је једном био рекао, кратко, ауторитативно, као што је већ говорио: „Ово ће требати да се поправи!” Коса, безгласна киша што проткива сиву основу. Пролазност клизавих сребрних нити у стрпљивој четворини прозора.

А кад коса баш потрефи како треба, тачно у висини струка. Младић ће опет вјештом пирует сретно исклизити из блиставог загрљаја,

Тек се нешто прориједила коса на тјемену, нешто је више сједине на сљепочницама, а на мјесту испалог очњака зјапи у чељусти црна рупица мрака.

вид експлозија некакве праскалице начињене од старе ручне бомбе заостале иза рата што су дјеца ишчепркала из јарка. Коса му је тако силно свијетла, сламаста, сва шуштава од сунца, да је чисто штета што је сâм лишен радости да је види.

Под прозором стајао је Бућко и гледао у ме. Широка глава, кратки наивни носић, зачуђене очи, рудаста дјетиња коса, просиједи солупи — одмах сам га препознао.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

кога он познаваше по изгледу, са заметнутом косом на рамену, иђаше средином пута, гледајући неодређено пред собом. Коса махаше за његовим леђима, а он одмицаше све више и више, док се, на последњој завојици, не изгуби.

Страх га беше погледати. Густа коса му беше спаљена и на место ње стајаху још уковрчени црни и тврди пурци, пепео од косе, који му даваху још страшнији,

— Ала мирише! — рече после дужега ћутања. — Шта? — насмеја се она. — Коса... и сва миришеш... Како то? — А зар ваше девојке не миришу? — Зној удара од њих. Ал’ оне раде, а ви господујете.

а у срцу се одједном јави неки бол, туга... Он опет пренесе очи на ону слику и коса му се диже на глави од чуда... Станка!... Јест, она је... Да ли га очи не варају?... Ено је, гледа га и шта оно ?...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Давно се рекло: у жене дуга коса а кратка памет, те ти и она повјерова баби, па излеће брже-боље к њему у одају. По његовој несрећи он бијаше заспао,

Сва коса сја се као сунце од самога злата, а једна само једина коса жута и баш као лисичја. Томе се зачуди цар, па ће рећи дјево

Сва коса сја се као сунце од самога злата, а једна само једина коса жута и баш као лисичја. Томе се зачуди цар, па ће рећи дјевојци: — Кажи ти мени што је сва твоја коса од злата, само

Томе се зачуди цар, па ће рећи дјевојци: — Кажи ти мени што је сва твоја коса од злата, само једна длака жута као у лисице? Каже му дјевојка: — Кад је само једна жута, испукни и ту једну.

и кусе и русе док није стигô на једну велику планину, а на тој планини један велики косати, брадати дида, а том диди и коса и брада пуна свитли капљица. Но, овог ће баш одвалит, па он диди и ни „помоз̓ бог!“ ни „како здравље?

Онђе ћеш наћи једну ђевојку сјајну као сунце, просутијех коса низ плећа и голу као од мајке рођену, и чувај се да те љута змија не увије, немој ријечи проговорити, јер ако

Сад се ја забринем како ћу сићи на земљу. Док ми падне на ум дај ми је дугачка коса: кад стојим — до земље, кад сједим — до ушију; па узмем нож, па све длаку по длаку одрезуј па навезуј.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

У баштама мирног заборава, У поднебљу умрлих опела Женска коса и лепота спава Са тишином и шапатом јела. И док лишће изумире с грана, Песма тица и ведрина ствари, Прилази ми сен

О нисам знао да са својим гробом Ја носим срећу и састанак с тобом. Постеља твоја, гле, како је мека, К'о твоја коса. Ох, зашто ме гуше Још вреле сузе? Зар их овде има? Зар земља сузе, зар све не узима? И мокро свуда!

Подижем будућност са својих осама! У њој ће све бити мило и весело! И топло, и љупко к'о узглавље њено — Као коса, уста, врат, груди и тело. 1905.

Цела младост и година моја свака, Мада оде сва сирота, као беда, Мада небо не донесе дана лака, Ипак моју главу кити коса седа, И велики одмор спрема црна рака.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

На интервенцију Словенца Коса и проте Живковића некако се ствар изгладила и мени је дозвољено да и даље останем у Панчеву.

Ниједан од њих није ме подсећао на Словенца Коса или проту Живковића из Панчева. Расна мржња је била водећа страст онога доба.

Ова предавања проширена праксом у Џимовој ложионици, вредела су ми много више него што сам чуо од мога учитеља Коса у Панчеву. Кос је био Словенац, пореклом из оне дивне долине у Крањској, у самом срцу Доломитских Алпа.

И он ми одговори истим језиком, али са изговором који ме је подсећао на Коса, мог старог учитеља, Словенца, из Панчева. Луканић ми рече да је Словенац и да се у младости бавио торбарењем.

Из овог његовог одговора изгледало ми је да није много мудрији од мог скромног учитела Коса из Панчева. Мог ментора Ратерфорда стално је занимало не само ово, него и многа друга нерешена питања у науци и уживао

Његова густа, снежно бела коса и дуга брада, његова сјајна интелигенција која је зрачила са сваког дела његовог дивног лица, подсећала је на Мојсија

у Берлину и донео у Идвор, подсетила ме је на оно што сам пре петнаест година научио као ново од свога наставника Коса у Панчеву о громовима, и одмах покушао да то сазнање пренесем на оца и остале сељаке, који су ме због тога називали

Било је то Панчево, град у коме сам у свом детињству ишао у школу. Тамо сам од свог наставника, Словенца Коса, први пут чуо о Бенџамину Франклину и његовом змају.

Ћипико, Иво - Приповетке

од свега што живи на шкољу, а и подаље: очи су јој бистре и прозирне као чисто море над бијелим жалом на плитку, а коса јој је тамна и на сунцу се прелијева, и лијепо је уивичила здраво јој лице.

— Је! — потврди стари рибар. Сама лађа доплови до мртве љешине. Мртвац наузначице лежи између шкрапа: коса му се расула, на по отворене очи упрте су у простор, лице суре боје, као и све ствари уоколо, а како га море лагано

Нађе је саму и загледа се у њу. Гледајући је, данас му се учини њено лице и светлије, нежније и прозирније. Њена мека коса, њене плаве очи, преливене бојом мора, из којих као да ће сузе да помоле, гледаху у њ.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Или је бар песнички дослућена. Управо зато се на крају овога Попиног циклуса „Косово поље“ – које је и поље птице коса и „длан и по зеленила“ – преобраћа у књигу, у свитак.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

да испуњава кућу него, тамо, и „упија у себе” светлост са огњишта: „И када, дубоко у ноћ, изиђе и месец и његова бела коса светлост, испресецана црним ивицама околних зидова, поче да испуњава кућу и саму светлост са огњишта да упија у себе,

Плав кафтан, жут лик, са пљоснатим носем, брадица, ретка коса, за часак стајаху, као у продужењу сна, у светлости зоре, у вратима.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Ах, авај!... Мени отиде коса увис и хтедох да вриснем, кад за оближњим столом чух како моји другови Скакаљевић и Зафировић, сакривени готово,

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Бело чело — чисто херувимство, Месечина поврх света храма, Свилна коса, и сенка јој златна, А дȁ болан од чега је сама?

Прорешетô све кукоље који нас пропасте, П’ онда сретô све дивоте — да ти коса расте. Ја ти пружам ево данас овај бокор жеља Све у име твојих старих, добрих пријатеља. »Стармали« 1880. 2.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Аа, ту и фрајлица, драго ми је, драго ми је, хибшес ксихтл! Лепе очице, глатки образи, смеђа коса, хипш, хипш! Ви кец фрајлице, ви кец? ЕВИЦА: Опростите, ја нисам кец. САРА: Ха, ха!

А јесте ли видили како је лепа? Нос јој је као струк каранфила, образ црвен као кармажинска кожа, а коса црња него нашег мачка реп. ФЕМА: Ух, ух! Иди, док нисам све повратила. Анчице, дај сирћета!

Краков, Станислав - КРИЛА

Руке су биле троме и нису отресале прашину са чакшира и леђа. Масна кецеља и коса залепршале се и крај строја. — Господине официру, господине официру...

За њима, у једном куту, било је још двоје. Плава Зизи имала је врх подшишаних коса официрску капу. Гледала је његова широка рамена и смејала се. — Волим те јер си бомбаш... фарман... 120 ПХР...

а иза жбунова непрестано су избијале преплашене, рашчупане прилике, и дигнутих увис руку вапијале: — Братко, братко! Коса је била очишћена, батерије повраћене, заробљеници похватани, само се између жбуња н дрвећа црниле безбројне трупине.

Онда се поново појавила бела сенка баронице Ивон. Њена златна коса била је чупава. Имала је још чупавог кинеског псића, о коме се причале саблажњиве приче.

Бар за оне који су дрхтали на коси. Ни дрхтали више нису, јер се мишићи преморили. Коса је постала брегом испаштања. Горела је жућкастим пламеном.

Зизи је искочила из кола, и потрчала да загрли Бору. Кроз грање се видела у шатору плава коса Ивонина. — Шта ћете ви овде? Зизи је раширила зачуђене очи, и није ништа разумела.

Сви ћуте и журе напред. Неколико стена диже се пред њима. Дах је постао кратак, сва су тела топла, ранац притискује, коса је ознојена под шлемом, ремени жуље, али се хита све брже. Сви ћуте, само што оружје звечи. Колона одједном стаде.

Петровић, Растко - АФРИКА

Покаткад вода, којом свакога јутра перу брод, окваси нам потпуно ноге. Тада се седа Вуијевљева коса накостреши од срџбе и он ларма к'о наљућена деца. Читави потопи воде сливају се из пумпи.

Некада мора да је био изванредно леп: његове очи чијим је погледом он тешко управљао, биле су топле кафене боје; коса, необично црна и дуга, падала је низ чело густим праменима.

Краљичина коса издељена је у много малих симетричних поља, чврсто по самој лобањи исплетених и истканих. Она, као многе црне жене

Међ црнима има правих Мавара, уских тамних носева и усана, коса које падају на рамена и испосничких ликова окружених брадама.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

И глад и жеђ ме, бедног, умори. ВУК: А да си го и нâг, То већ ни слепцу не би прикрио: Кроз капу ти је коса пропала, Кроз гаће вири наго колено, Баш кâ у лонцу леђа рачија Што се у врењу хитро премећу, Отварајући гладном

СТАНА: Младић је још. (Брише сузе.) Узорит младић, дичан, угледан! Око му црно кô у сокола, А дуга коса све до рамена Загасит присен даје образу, Те му се лице сија снежином, Баш као лабуд када путује, Са белим крилом

Оно ми није син!... Ни налик он!... Кô црне свиле лаки прамови Повијала се коса његова, А уснице му једва гȁрише Свионе маље боје косине... После, и лица беше друкчијег! То није он!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Ова коса местимице је обрасла младим шумарцима. У ове косе нагиби су благи, брежуљци заокругљени, на њу је лако и попети се и

се нагиба и отприлике на 300 метара од шанца опет га пресеца једна омања дољача, иза које се одмах уздиже шумовита коса која се зове шуматовачка коса и која доминира шуматовачким шанцем. На овој коси није било никаквих наших утврђења.

метара од шанца опет га пресеца једна омања дољача, иза које се одмах уздиже шумовита коса која се зове шуматовачка коса и која доминира шуматовачким шанцем. На овој коси није било никаквих наших утврђења.

На самом нагибу, где се ова коса спушта у пруговачку дољачу, подигнут је пруговачки шанчић. Наша катунска војска, повлачећи се пред Турцима, зауставила

За одбрану ту би требало подићи читаву систему шанчева, а тога не беше. И тако, рујевачка коса, шуматовачки вис и шуматовачка коса могу се сматрати као једна коса, пресечена дољачама на два места, пред

И тако, рујевачка коса, шуматовачки вис и шуматовачка коса могу се сматрати као једна коса, пресечена дољачама на два места, пред шуматовачким шанцем и иза шуматовачког шанца.

И тако, рујевачка коса, шуматовачки вис и шуматовачка коса могу се сматрати као једна коса, пресечена дољачама на два места, пред шуматовачким шанцем и иза шуматовачког шанца.

— То је врло пријатно, рече Черњајев. Значи, Турци беже. Ја ћу наредити да се та коса поседне. Затим ме Черњајев оправи на коњу да стигнем ову војску што је отишла са Караџићем, и да вратим од ње 4

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

XXИX Овај прамен косе плаве, То је коса моје мајке. Овај прамен косе црне, То је коса мог бабајке. Ово су ми кô два цвета Из детинства, из давнина; Ова

XXИX Овај прамен косе плаве, То је коса моје мајке. Овај прамен косе црне, То је коса мог бабајке. Ово су ми кô два цвета Из детинства, из давнина; Ова роса на том цвећу, То је суза њина сина.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

“... „Чекај!“ „Пази!“ На наше бајонете налетеше неколико непријатељских војника као обезглављени. Коса ми се диже. Један од наших заби Бугарину бајонет у уста. „А-а-а!“ — изусти онај. Један од Бугара извади бомбу...

— Ево како је било — рече Предраг. Пред нама се налазио непријатељски положај, тако-звана Каменита Коса. Била је то једна мала узвишица, као неки степеник, на чијем су се бедему налазили бугарски ровови.

Посматрао сам са задовољством како се тешка бомба извије у висину, па одозго суне наниже. И нама се коса диже од страха, јер све мислимо, сад ће међу нас. Њено дејство на морал оних у рову мора бити ужасно.

Обузела ме је нека језа, вилице су ми се тресле као у грозници... Али Каменита Коса била је освојена. — Био си се сигурно уплашио. Признај — упаде Мишић. — Не!

Видим и друго ребро онога брда, наскоро сам назрео треће, и тада ми се коса диже... Пред трећом четом угледах Бугаре. Цикнуле су пушке, бомбе, а наш митраљез поче да соли.

Пера се са тешком муком придиже. Коса му је пала на чело, а лице му се опустило. Поводећи се приђе Фјодору. — Мило ми је... Сава Савић.

Неки пут ми у томе и време прође. Сустигосмо неке пешаке који су се враћали са боловања. Лица им усахла, а коса проређена. — Како је, војници? — запита командир. — Ето... полако. — Мора се, господине капетане.

Узели смо сто у углу. Ми смо скинули шињеле, а оне капуте. Арлета смаче своју току са главе и златноцрвена коса расу се преко њене главе. Она тресну главом.

Са нама је био и војник граничар. Он прихвати шлем и прстом одлепи лобању. — Да видите... Ево је коса! Видели су се заиста свиласти праменови жуте косе. — Боже, шта ли би дала негова мајка или сестра, да има ову косу!

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Ој! Краљица грли њега, Прси — вреле грудве снега, Звезде — очи, коса — злато, Све је њему, све је дато, У његовој све је власти — Куд ћеш веће, боље сласти?!

Издрт лакат, трбух празан, — моје невоље! Гуњац стари и фес продрт, коса пропала! Отац стари, мајка пита: „Шта си радио?“ Деца плачу, Жена куне: „Гром те убио!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Сиједа кесераста брадица у нереду, а коса с по неким црнкастим праменом, замршена, масна, разастрла се по широким, угнутим плећима.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

(Приче Соломонове, ВИИ, 17, 18) Сиве очи тону у мрк бакар лица, А коса, некад свилена и плава, Мирише кô лишће свелих љубичица.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Дигоше се ћелепуши, Кô да друга коса ниче; Па кô змија када сиче, Сав се сабор запенуши: „Тешко теби, несрећниче! Тешко твојој гршној души!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

ПРИЧА 1 Јесен по нашем врту сметове лишћа снела, те раскошна ти коса, и набори одела, дах веју помрла биља. А у нама певају миља; радосни, руку под руку, газимо по злату.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

У шалварама и белом, тесном минтану, са широким затвореним рукавима. Од целе ње онако беле само јој одскаче црна коса и више ува јој у страну приљубљен велики кадифени цвет, божур.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

нпр. Браство, 9—10, 442). Овде можда треба споменути и обичај да се детиња коса, пошто је кум ритуално одсече, чува после у б. (СЕ3, 16, 181). Као јак апотропајон, б.

Водом у којој је скувано лишће од в., трешње, јагоде и љубичице испирају главу они којима опада коса (СЕЗ, 13, 1909, 361). В.

искриви, а болесник исправи (СЕЗ, 19, 232). С помоћу в., по сили аналогне магије, може учинити девојка да јој порасте коса. На Ђурђевдан пре сунца девојке се чешљају на в. гранчицама, »да би им коса расла као в.

На Ђурђевдан пре сунца девојке се чешљају на в. гранчицама, »да би им коса расла као в.« (ГЗМ, 6, 1894, 269; 656); понекад се чешљају седећи на конопцу, који је уочи Ђурђевдана преноћио на в.

« (ГЗМ, 6, 1894, 269; 656); понекад се чешљају седећи на конопцу, који је уочи Ђурђевдана преноћио на в. (»да ми расте коса као в., а буде дуга као конопац«, ЖСС, 118). Негде девојке остављају зејтин да на в.

преноћи, па њиме после мажу косу (ГЗМ, 6, 371). На Ђурђевдан чешљају се девојке на в. »да коса и оне расту као в.« (ібид., 269). В. је лек од срдобоље (мезгра од жиле, у вину, ЖСС, 311); кашља (теј од в.

(Караџић, 1, 1899, 273). Коренчић од з. меће се и у амајлију, »да би се дете одржало« (СЕЗ, 13, 1909, 289); коса коју кум остриже детету чува се после поред з. (СЕЗ, 16, 181).

О. изазива рашћење косе (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 290). »Од одољена коса до колена«, посл. (Софрић, 171). У Сарајеву мећу га девојке у ћурђевданску омаху, да би им била коса до колена

»Од одољена коса до колена«, посл. (Софрић, 171). У Сарајеву мећу га девојке у ћурђевданску омаху, да би им била коса до колена (Караџић, 4, 168). Теј од о.

У води у којој је о. потопљен умивају се да би расла коса (ТРЂ, КНР, 70). Породиља се купа у води у коју је метнут о. (СЕЗ, 19, 93). О.

(сличну снагу има »дрндарско тетиво«, Вук, Пјесме, 1, 7, 196; »тело тамбурово«, СЕЗ, 41, 1927, № 22; вештичина коса, Болте—Полíвка, 1, 554; СЕЗ, 41, 1927, 505; 507), и зато, кад хоће да га утамане, набаце му на врат замку од р.

на збориште, пошто се намажу машћу, говоре познату формулу: ни о трн ни о грм, већ ту и ту, јер ако јој се ту заплете коса, изгубљена је (в. нпр. Вук, Рјечн., ѕ. в. вјештица; СЕЗ, 50, 163).

Ћипико, Иво - Пауци

Покошена је, а нада се обилатој отави и, чини му се да чује цику коса и гледа мјесечином обасјане своје косаче, како испред њих цвијетни откос пада. А он их вином поји да пожуре...

не бих, па ето... —А што то свијет вели? — упита Павле, оно одуго момче дугих коса што хтједе Цвијету цурске недјеље Радивоју отети, учинивши се невјешт.

Уто иза њега неко запјева; окрене се и запази једно женскиње разбарушених коса, надлакћено на прозору. —Момче, би ли се оженио? — упита га храпавим гласом. —Танак јој глас као у свраке!

Помислите: два сиромашна учитеља! Помислите, докторе, на њихову јадну породицу, дјецу... коса се диже... а ви као да их извињавате? —Ја? — чуди се доктор.

Нашу истргану домовину можемо упоредити црној кукавици—удовици, рашчешљаних коса, коју свако може да кињи... Али она не боји се страних душмана, већ је душа боли кад види своје властите синове које

!... Он се тобож љути на неправду; тресе главом, и дуга црна коса расула му се по челу, а промукли глас, рекао би, долази из дубине. — Ти си сретан у љубави! — шали се Иво. — Ја?

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Тада сам угледао Доротеја. Изронио је из воде. Дуга жута коса прекрива му очи, па мора да је склони да би ме видео. Био је наг, опаљен сунцем.

Но овакав какав сам, по Прохору, нисам био низашто. Глава ми је ћошкаста, коса тршава и чекињаста. Руке су ми две квргаве мотке с млитвим месом и смежураном кожом.

Виле постоје, рекао је. Он, Лауш, видео их је у поноћ док играју умотане у прозирне велове, дугих коса које лепршају као праменови светлуцаве магле. Видео је њихове босе ноге како мрсе травке и цветове на ливади.

коњушаре, соколаре и псаре, слуге наоружане дугим моткама на чијим је врховима било разноврсних сечива — српова, коса, будака, мотика, косијера, трнокопа, кривих брадви, кукача, и чега све не. Тридесет коњаника оставио је у резерви.

Ту виле за ноћи пуног месеца, наге и распуштених коса, играју коло око нагог младића што још није такао женске пути.

Матија је одиста леп, млад и јак. Стасао је Матија за ноћ под светлима измученог, исцеђеног месеца у шумору вилинског коса и зар да га не заоче, зар да га не одведу на своје гумно? Имао је све осим једнога. Имао је стас, лепоту, снагу.

Под теменом ми је меко, све ми урања у мекоту њезине коже, јер више нема ни оне ланене тканине, већ ми коса и врат леже на њеном голом бедру.

врх брка и њене беоњаче видим како светле, али ме слатка обамрлост прикрива ту, теме ми сраста са њеном глатком кожом, коса ми се меша и завезује са длачицама под њеним трбухом, као да је хиљаде малих демона и ђаволака хиљаду ноћи без сна и

бос у леденој барици накупљеној између клизавих облутака, прсти ногу су ми се укочили од хладноће, кошуља ми мокра, коса слепљена, цурак са темена силази низ слепљен прамен косе и пада на леву јагодицу. Трепћем, очи су ми пуне воде.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Из разваљених уста потмули ропот се хори, И груди широко дижу и коса њихова гори... Страшно је беснео Азок, гледећи погибао своју, И призва господње име у љутом овоме боју.

Ал' он гордо дигô главу, а с ње пада коса дуга, На лицу му тежак умор а у оку пламен југа. То је Рига, син Јеладе, мајско сунце коју греје, И потомак храбрих

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Са једнога њенога ћошка воде у вис удобне степенице, боље рећи коса раван или рампа, ограђена масивном балустрадом. Пођимо њоме горе. Она је благога нагиба, и по њој се лако корача.

Обојица ћуте. Старији окрену своје лице на лево. Оно је подбуло, очи водњикаве; проређена коса на глави и бради је плава, но проседела, крајеви бркова отомбољени дубоко на доле, нос му је унакажен.

Младић је био витак и изванредне лепоте. Дугачка свилена црна коса уоквирила је његово фино лице, украшено великим бадемастим очима, лепо завијеним носем и таласастим женским усницама.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Само да му опростиш. (Одлази.) ТАШАНА (прилази огледалу, шамију јаче разгрће, да јој се види више лице и коса; јелек боље закопчава и више диже шалваре, да ближе дођу јелеку; седа на миндерлук). Улази Сарош.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

капут до колена, натраг с прекачком, а кроз ту прекачку, ако је ветар, продевена марама од вунице, да греје крста. Коса црна, зализана, у тврду пунђу стиснута.

Бошко је о свом оцу Сави причао да је био висок као кула, не леп али добар човек, мек као она његова плава коса којује носио дугу, и при раду у пољу, на начин калуђера, плео у перчин. Отуда им име.

Она виде себе одједаред у плавој хаљини с чипкама, у финим ципелама, и осети сасвим стварно како јој растресена коса пала по врату, додирује јој образе, оквирујући јој лице и чинећи га мањим. Слика се шири.

— шапће, али гласно једна од госпођа с беле кафе, укљештена између две косо зарезане даске у плоту. Пуна јој коса иња, дуго је вребала комшику. Вешта у оном гласном шапату, наставља: — Шта ли то може бити?

на дугим правим ногама фино се уборале, као снег бела кошуља раскопчана и открива диван врат, глава заваљена, коса лепрша, дрзак и самоуверен смеј избацује беле зубе, а раширене руке се повијају као две танке гране.

Кад се испразнила, госпа Нола тек онда право погледа у Јулицу. Погрбила се, пропала у лицу, коса њена од печеног злата потамнела и доста испала, руке огрубеле од тешког посла и вечите влаге. Чим седне, задрема.

Брада опет ко зна чија, нежна, вечито дрхтава детиња брада. А над њом јака вилица. Ту необичну главу кварила је коса, коса Павлове мајке, бледоцрвенкаста и очајно слаба коса.

Брада опет ко зна чија, нежна, вечито дрхтава детиња брада. А над њом јака вилица. Ту необичну главу кварила је коса, коса Павлове мајке, бледоцрвенкаста и очајно слаба коса.

А над њом јака вилица. Ту необичну главу кварила је коса, коса Павлове мајке, бледоцрвенкаста и очајно слаба коса. Паланка се ругала: — Више косе има Јова у брковима него жена и син на глави.

Очи Бранкове су мало посукнуле, стакло пред очима јаче но раније. Само коса она стара, матурантска, луда, детињска и песничка. Павле га посматра и каже: — Ја сам крај тебе некако стари господин..

ха! Бићу феш калуђер, је ли? Павле, сиромах, скоро сасвим ћелав, и нехотице упре очи у дивну косу Бранкову. — Што коса може да буде украс!... Ако је пустиш, по калуђерски, па ти по раменима падне, богами ће бити греха због тебе.

У руци штап. — Сва у кожи к'о ловац! Локне, Боже да ли су праве? — Па зар не видиш како јој је дивна коса! — Пази, рукавице, на шест крупних дугмета. — Али штап, побогу! Штап носе само матуранти и старци.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Као прибавленије долази да јој је коса кратка и оштра била, тако да су је птице две миље увек обилазити морале. Што се други телесни њени качества тиче,

Таки се почнем лупати у прси, како ми је била рашчупана коса, почнем је немилостиво трзати. Ах, сад видим да жене немају право што се туже да и мужеви често за косе вуку.

јошт и Лаватеру смело рећи могао: »Ево, танконосати старче«, носа, каквог ти зактеваш да се виспреност ума засведочи. Коса му је управо небу пркосила и притом тако крецава била и замршена да је Гордијев чвор у истоветном виду представљала.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

небеског коњаника И своје звезде веренице И летимо заједно кроз плавет Одоздо нас прати Опроштајна песма коса ВЕНЦОНОСАЦ СА КОСОВА ПОЉА Држи на длану своју одсечену главу Светлозарну своју задужбину И сунчеву намесницу У

хлеб Света мајка Субота По други пут га рађа Жив је у црвеној капи росе Игра у запаљеном колу божура Пева у песми коса на овом пољу БОЈОВНИЦИ СА КОСОВА ПОЉА Овде где смо Загосподарили смо плавим пољима И рудогорјима без подножја И

нисмо децо стигли И бог зна хоћемо ли икада стићи До почетка боја Одавде чујемо Негде високо над нама Зелену песму коса КОСОВО ПОСЛАНСТВО Кос крила орошена крвљу суши На ватри црвених божура Пред њим се шири поље Исписано врелим људским

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Његова чупава коса изгледала нам је као прашума у којој станују дивље звери; његово чело личило нам је на узоране мисирске равни; нос као

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Таман он пође, а ја се случајно окретох у правцу батерије... Згранем се... Коса ми се диже од ужаса. Очима не могу да верујем...

Тек је тада заспао. Обукао сам се и ја али нисам могао издржати са увијеном главом од врућине. Лице и коса били су влажни од зноја као да сам главу завукао у воду. Тек пред зору смирио сам се. Али мало сам спавао.

Негде је позади Гривица... Само једна дубока јаруга, па се напоредо пење Пожарска Коса, крива као леђа у једногрбе камиле. У једноме куту ове косе, међу стенама и кршевима назире се село Горњи Пожар.

Налетеше поред мене. Коса ми се диже. Били су у страховитом напону, и онако захуктали, замагљени, изгледали су као нека побеснела гомила.

За њима полетеше наши пешаци у плавим униформама. Напад Бугара је потпуно сломљен. Освета је потпуна. Пожарска Коса је спасена. Командант армије захтевао је да му се прати име командира пете батерије.

Дакле, пази: Кожух је на нашем крајњем десном крилу. Тамо даље држе Енглези... Од Кожуха лево настаје Зборска Коса, затим Кукуруз, па Ветреник... Је ли тако? — обрати се поручник Мишићу. — Потпуно!

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Због њега плима Црвенокошког поглавице односи леш: На таласима се таласа црна коса и Мокро перје, боливијско зверје, Он препливава океане Да л' над водама, да л дуж кинематографских платана, Или по

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

о прозрачним леденим бреговима у чијим недрима, као у дворцима од кристала, спавају бели медведи и виле сребрних коса, чекајући поларну светлост да их пробуди. Та светлост подсећа на бљесак дуге, на тихи и тужни сјај месеца.

Ако и јесте, нек потраје!« Утом се невести између обрва уцрта бора, побеле коса изнад слепоочница. Кад неко непознат уђе у кућу већ се снахи обраћа као свекрви.

Обичне девојке, па обична и судбина. Раскошнија од сунца бљештала је, шуштала као водопад девојчина коса. Травке би за коленце израсле да је виде, па је чак и река гледајући је заборављала да тече и задивљено жмиркала у

Ко зна! Као златни барјак вијорила је њена коса. — Вратићу ти свиралу, вратићу ти мач! — молила је младића да застане ма за тренутак.

Хладан и влажан био је песак под његовим стопалима, а по таласима је летела пена бела као старчева коса. У једном тренутку окрену се Маријан ка колиби јер му се чинило да га старац с прозора прекорно гледа, али савлада

Тако стиже до тринаесте царевине. Ах, како је леп Варалица. Прсти му, дуги И нежни, лице као у сребру исковано, смеђа коса пада по кадифеном оделу, а за шеширом црвен цвет. У крчму улази, осмехује се.

Само будале мисле да су облаци магла која се вуче по небу, а не зачарани коњаници и девојчице сребрних коса. Само глуви не чују како разговара цвет с цветом! А колико тек сунчана зрака путује!

птица, али некадашњи дечак са Пешчаре још увек је стајао крај свог бунара, гледао у њега, а на ветру му се лепршала коса бела, бела. Затим су га чули како мрмља: — Видим га: злати се да дну!

— Ко је ово? — упита се Чобанин једне ноћи пуне месечине угледавши свој лик у води. Сребрна му је била коса, танке као у птице кости. Месец му је прохладном руком образ дотицао.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Певај, и баба има бакшиша. САЛЧЕ (Коштани, која гледа око воденице у дрвеће, гору): Коса ти се замрсила. (Оправља јој косу и одело.) КОШТАНА (забацује косу): Нека се мрси! (Магди): А, је ли, тетка...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

И кунем се, што је ђула и бехара, Све би својим лицем застидила Мара, — Па још коса мека, она коса врана Би мехлемом била и најљућих рана!...

И кунем се, што је ђула и бехара, Све би својим лицем застидила Мара, — Па још коса мека, она коса врана Би мехлемом била и најљућих рана!...

Све спава... Ноћ сјајна, кô да по окнима мојим Полако шушти ваша коса плава... У ове часе звијездâ и сновâ У вашу башту ја сам долазио; Мирисао је јоргован и зова, И мрки чемпрес

негдање милоште Као младо сунце сву му душу грије, И ја снова чујем звекет твојих гривна, По лицу ме тиче твоја коса дивна, Док мјесец кроз врбу чисто сребро лије... Кисељак, 11. јула 1903.

Прах се диже Кô прамење магле густе. Но гле! Јунак самац није, За њим сједи цура нека; Врана јој се коса вије Кô просута свила мека.

Из коса кô свила, Из њедара њених, са лица и чела Падале су руже, и свака је била Као крв црвена. И док се сврх села Плава

И косци косе, и док вјетар рани Повија класје, са жилава врата Мрсе се, вију перчини им врани. И сикће коса, и у сјају злата Откоси леже, и рубини росе Трепте по осју оборена влата.

Па по башти ђуле заливати оде; С грана вјетар духну па низ плећи пусте Расплете јој оне плетенице густе, Замириса коса кô зумбули плави, А мени се крену бурурет у глави! Мало не посрнух, мојега ми дина, Но мени не дође лијепа Емина.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Она не тугује, него се бори и побеђује. Она је живи пример женског јунаштва у мучној историји наше земље. Сакривених коса испод калпака и недара испод доламе, наоружана оружјем и љубављу и мржњом, она је оваплоћена жеља народна да све што

Илија Бирчанин има у себи нешто од чега се диже коса на глави, као да је саливен од вековног гнева и туге целог народа.

Такав је код нас, између осталих, опис цуре Љепосаве: Чудо људи за ђевојку кажу: танка струка, а висока стаса, коса јој је кита ибришима, очи су јој два драга камена, обрвице с мора пијавице, сред образа румена ружица, зуби су јој два

Скочи хоџа на ноге лагане, те отвори на тавници врата, и изведе Крањевића Марка, изведе га пред цара честитог: коса му је до земљице црне, — полу стере, полом се покрива; нокти су му — орати би могô; убила га мемла од камена, поцрнио

Красна ти си стаса и узраста, руменила, господска погледа! Ал’ те, секо, коса покварила; јер си тако, секо, оседила? С ког си млада срећу изгубила?

“ Изишла су два нејака брата, изишла су на тавничка врата: коса им је — њом би се покрили, нокти су им — укопали би се.

под танку Смиљанића кулу, пењô сам се кули на пенџере, видио сам Косу Смиљанића: код ње сједи Јела Мандушића, ево Коса хитар везак везе, код ње Јела танко рухо преде. Ал’ каква је Коса Смиљанића!

Ал’ каква је Коса Смиљанића! Што је земље на четири стране, да је љевше у свијету нема, и нарасла цура за удају: сад је Коси дванаест

Јер је Коса скоро испрошена за копиле од Задра Тодора; у суботу која прва дође хоће доћи Косини сватови, у неђељу данак преданити,

ђевојке у Загорју, украј мора сиња, у онога Вида Маричића; чудо људи за ђевојку кажу: танка струка, а висока стаса, коса јој је кита ибришима, очи су јој два драга камена, обрвице с мора пијавице, сред образа румена ружица, зуби су јој два

тихом сунцу прољетноме; очи су јој два драга камена, а обрве морске пијавице, трепавице крила ластавице, руса коса кита ибришима; уста су јој кутија шећера, б’јели зуби два низа бисера; руке су јој крила лабудова; б’јеле дојке два

) Вриједно је додати и ово: кад Марко изиђе из тамнице пред султана, „коса му је до земљице црне, полу стере, полом се покрива, нокти су му — орати би могô“; а у ономе ћир.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Ником није било жао Мислили су да је зао ГЛАВА МИ У ТОРБИ КО ДВЕ ПТИЦЕ Ко грлице Гладне ми вилице Ко два коса Лете испод носа Ко две ласте Апетит им расте Ко две вране Хоће да се хране Ко два чворка Траже јела горка

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Е, због тога се већ ваљало радовати. Та неће проћи ни два дана, а Ланина златна коса опет ће бљеснути иза катедре у разреду и сви ће чути њен мио гугутав глас: — Како су наши дјечаци? А моје дјевојчице?

У сјећању му тренутно мину Луња, али само као лака сјенка, а златаста Маричина коса била је ту, жива и опипљива. Па ко да сад мисли на нешто друго!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

На врану коњу садиоци С двомерилом ценећи Закон за динар и по два — Што рад следи за њима смртна коса! ЕВА Она је човечаска велика спона и негбе гвоздене; сваке замке сплетене у руку су јој.

прилику коме год свештенику или путнику, из далека госту, опрати ногу ни водом, а камоли сузами својим, и меште својих коса, бар крпом да отрем.

Ни пак овча кожа курјака може затајати и скрити. Како овнови с рогови у дувар. Не дај умље за безумље. Коса смртна не сматра шишу ни голишу; Једнако све коси и у јаму сноси. Подај хасуру да узмеш Алију.

Јер се надница не плаћа лежаком него тежаком. Не премерај сам себи великом мером господарова јечма. Коса смртна не пробира траве; знајте, слепа је! Ништа није имао, него је опао и кроз гране пропао.