Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Више мене она, Ленка, стоји. Чека да се ја осмехнем, па онда она. У десној јој се руци бели нова корпица, а у левој „косирче“. Прсти јој улепљени земљом, како је по њој скупљала зрна.
И зато што је знала, она је јутрос, кад је дошла к нама, била понела нову, белу корпу и лепо косирче, и сва је дрхтала од радости, среће. По четири пута ишла би и враћала се за једну ствар...
Ја једнако ћутим, а осећам ватру од њене близине. Почех да кидам један повећи грозд. Не могу, јак. — На ти косирче! — шану и пружи ми га. — Нека. Могу руком. — И од једа што не могу, секнух, да сва зрна попадаше. Оста само петељка.
— Не, не! — Устадох. — Ићи ћу у „Рашку“, да тамо чувам виноград. Њој глава клону, косирче из руку испаде. — Ако! Иди! — покорно прошапта и умукну, одупревши се рукама о земљу, да не падне.
Одједном зашушта нешто иза мојих леђа. То је била Циганка и већ се сагла те бере. — Шта ћеш? — викнух. — Косирче да ти продам! — пожури она и приближи ми се. — Нећу. Иди. — Да ти бајем, ако хоћеш. Знам и црве да вадим из очију.