Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Надимак тај је био и остао само случајна и споредна ствар у животу мајстор Костином. Некада свима у варошици познати Костица шнајдер био је мало, слабашно, мирно створење. Као прави и рођени шнајдер није ни могао друкчији бити.
Мали Костица био је још и некако скресан: брада му скресана да је скоро и нема, рамена му скресана као да је риба требао бити.
од тврдих дугмета, штављене поставе, јаких конаца, и вреле материје испод утије која просто љушти шнајдерске прсте. Костица је био од оних „јединаца” који су то по цену да се роде сирочад.
Једног дана заподену се теориски разговор у шнајдерници. Костица, други калфица, док ћута, ћута. Па онда утури ноге у ципеле, устаде, и поче: „Панталоне, мајсторе, то је тешка ствар.
” запита напослетку мајстор. „Видео сам; а сам вам хвала што се не наљутисте.” Костица као да је тог дана положио неки важан испит.
Истину говорећи, читаоницу је Костица заволео околишно: кад је осетио да му и у мушком и у женском друштву смета бабичин запис.
” Једног јутра уђе Костица у шнајдерницу са дугуљастом кутијом. Извади нове новцате фине шнајдерске маказе. Два неједнака ножа, клин на опрузи,
Два неједнака ножа, клин на опрузи, ушке за прсте како прсти захтевају. Узе Костица комад поставе, распростре је по столу за кројење, удену десну руку у маказе, прстиће леве руке скупи као плајваз и
Још два три пута тако, и појави се фини модел панталона. Свашта се говорило међу паланачким кројачима. Да Костица већ одавно има маказе и одавно зна кројити панталоне, и сигурно и герок и пелерину; да је лисац лукави; да га треба