Употреба речи косу у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Хе!...“ Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. „Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. „Режи, мајсторе!“ рече отац...

а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја

Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...

као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: — А, учитељу, ко ти је почупао косу?... Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: — Године, синко!...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Змија и пила 120 98 Аполон и човек лукав 121 99 Медвед и мајмун 122 100 Ован и јелен 123 101 Зецови и лисице 124 102 Косу кавезу 125 103 Ловац и древосечац 127 104 Рибари 128 105 Стара лисица и курјак 130 106 Комарац и во 132 107 Мишеви

| 102 Косу кавезу Косу кавезу не хоћаше обдан појати, но само преко ноћи. Упитају га зашто то чини. „Обдан појући, ухватили су

| 102 Косу кавезу Косу кавезу не хоћаше обдан појати, но само преко ноћи. Упитају га зашто то чини. „Обдан појући, ухватили су ме,” —

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ЂАВО НА СЕЛУ 1. Спавам на тавану штале, у црној ноћи, у слами Која мирише на њену косу и врат, и бива Тесно у овој горкој несаници и тами Док небом ветар носи пловеће крошње шљива Доле дише мој вранац,

нежном мишицом заклонивши лице прекрштајући ногу божанску босу жена из уста вади укоснице и забада их у подигнуту косу! А овде у рову, у подруму битке, рђају шлемови на киши и хоризонт се љуља.

Црне у довратку чекају те чалме, црне рукавице претресају ти стан. Нико ти неће рећи зашто мораш да дигнеш косу и наслониш образ на пањ. Соба се дими од кафа и од лула. Твоја глава, ил рука, шта је сад пало на вагу?

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Девојка придену иглу у косу и носи је — као свој накит купљен за своје рођене паре. Адвокат у згодној прилици показа Мојсилу да је девојка доиста

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Негове су очи биле затворене за све, само не за Јелицу. Он је видео само њу, њену дугу, смеђу косу, њене грахорасте очи, њено румено лице... Она му је била сан и јава, он је само о њој мислио...

Јасни пламен осветлио им лица, смеју се и разговарају. Ко да их остави?... Зар да их под седу косу убија?... Зар да им под старост загорча дане?... Зар да им тако буде захвалан за њихова доброчинства и негу?...

Ко да преживи ову бруку?... И то још под седу косу!... О, Господе!... Што ми јуче животне узе да овога покора не доживим!... Па поче дрхтати од жестина...

— Нећу!... Нећу! Узмите кога хоћете! — Ми тебе хоћемо! — Али ја нећу! Зар да ми ви под седу косу пљујете у очи? — Ми ћемо ухватити лопова! — Ми смо га ухватили — рече Маринко Маринковић.

— Шта сад велиш?... Ето ти сад и твога Крушке и твога Маринка... Кажи им нека дигну потеру! Зар под седу косу да се обрукаш?... Срамота!... Иван оборио главу.

!... Ето ти сад!... Сад бечи очи!... Киша отпоче. Крупне капи падоше и оросише му седу косу... Више по нагону него што је осећао потребу да се од кише склони — он уђе у кућу. Укућани стојаху неми око огњишта.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

МОРСКА ВРБА Сама врба стоји над морем, врх света, Расплела је косу зелену и дугу, Наличи на нимфу која је проклета, Да постане дрво и да шуми тугу.

У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже. Путем пуним зова, Ја јој љубљах цело ово вече јасно Очи пуне звезда и уста

— Жуте руже умиру лагано у старој вази. На сточићу од слонове кости стоји у сребрној кутији расут прах за косу и лице, као да га је сад напустила Госпођа коју су јуче спустили у гроб.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Дође с њима још некакав Перо Зеленбаћ, некакав свињарски трговац који, веле, „ради с Пештом.” Бркове ушиљио, косу остраг разделио, а золуфе пустио чак до јагодица.

— Сипај! Анока захиће вргом и ђеда целу кову испљуска по лицу и по глави. Обриши ме! Анока расплете косу и стаде га сушити. Ласно је воду обрисати, али су слабе очи у старца, и сузе капљу без престанка.

Онако исто гледа испод очију, чешља косу из потиљка на чело, носи кратке панталоне и огромне ципеле и црвене велике махраме у које се усекњује и које му из

На ту руку навеза се једна бела рукавица и једна дама за њом. Дама лако скочи напоље. Тресаше главом и затури косу за уши. Ми и нехотично чекасмо док они пређоше преко тротуара. Онда пођосмо даље.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

што и за сутра, — рече и прекиде разговор девојкама, а ове баш шапутале о Шаци хирургу како обешењачки погледа и чешља косу, »а сокак све мирише од фине цигаре и миришљава сапуна кад прође«, вели фрајла Меланија. — Збогом, збогом!

« А баш јој се допао чим га је спазила, учтив па смеран, па косу разделио по среди; исти к’о њен попа пре толиких година кад је свршио богословију карловачку и био у њу заљубљен па

и док су тражили и хватали мачка, она је имала времена да лепо посматра госта, и запамтила му све, и стас и лице и косу и очи и одело, и својим рођеним ушима чула кад су га позвали сутра — у недељу — на ручак.

Тада би обукао и сомотски капут и лаковане ципеле, а косу очешљао онако, што кажу, »на ларму«, па би се шетао по селу, певуцао »Седам шори, седам дика моји’« и погледом

— А како то да разумемо? — запита га Меланија кокетно и стаде се хладити лепезом тако да ветрићи додирнуше и Перину косу. — Дакле, молим... одговор? Како то мислите? — Како мислим? Како и да мислим кад ме тако гледате?

— Боже! Па зар зато? — Ах, божанствена песма! — вели Пера и тера прстима своју бујну косу на више. — Та и запустила се доста. Како ретко свира, још добро и свира. А како је пре лепше свирала!

— Сад, нећу да кажем да је она крива, она је красно дете, добро дете, љупко дете. (Пера завија дугу косу за уши и слуша је пажљиво.) Тхе, али све је то само за прва два-три магновенија.

— Хе, хе! Ту сам, ту — понавља Шаца. — Срам вас било! — дрекну Јула на њ, склањајући збуњена бујну косу своју под плаву цицану мараму којом је повезала главу. — Е, лепа парада! Вас треба да је срам, а не мене!

Сва претрну; срце јој јаче закуца, а образе прође мала румêн. — Он је зацело! — мишљаше у себи, и хитро дотериваше косу и одело на себи.

Поздрав’те ми мога доброг бабу: Да не коси украј Тисе траву: Покосиће моју косу плаву! И поздрав’те моју слатку нáну: Да не пије Тису воду ’ладну, Попиће ми моје очи чарне!

Све!... — Али, Персида... — ...А нашем Пери треба да кажемо да одма’ од сутра пусти још дужу косу; кад дође време, нек је готов и за ђакона и за попу! — Лако је теби! — уздахну поп Ћира.

је леп завршетак песме, и он гласи: По челу сте редом Шнекле поређали, Зулове сте ситно, Фино бреновали, Русу косу по мом Густу очешљали!... Ах, фрајлице, благо Ротшилдово што је!

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

и јавно износе слике краљевих синова” А сутон је лагано обавијао Београд и мир плаве ноћи спуштао се на бежанијску косу кад је Јуришић стигао на железничку станицу.

Па је милујући њену бујну плаву косу гледао у оне безазлене и паметне очи и мислио: „Ти дивно, мило створење, ти заиста знаш да волиш.

А кад се у срезу појави ајдук он скине ђуду и лично иде у потеру. Ис— купи сељака па ко буџу, ко будак, ко косу, а само он носи пушку-капислару. И опет рукама живог ајдука ухвате, а пушку и не опале.

Као суву сламу гладим косу моје драге и груди њене тврде хладне су као грудве снега. О нигде живота! Под мојим покривачем опружен лежи мој леш

Африка

Шећер не једу већ га уплићу у своју тврду гргураву косу. Кори их нарочито радује. То су они бели пужићи за које су нам причали, кад смо били мали, да служе за новац међ

Прошли смо гигантску стену Гибралтара: Херкулов стуб, и његову џиновску косу цистерну; невероватне планинске комплексе с друге стране, са градом Сеутом, белим, последњим градом приљубљеним уз

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: Хе, хе, хе! Пак после, кад си не милуи, да си вучи за косу! МИШИЋ: И за тај је случај састарано. Ако се девојка, која је трефер начинила, момку, или момак девојки не би допао,

КАТИЦА: Забога, да не пропаднете! ЈАЊА: Да пропадним! Да дођи једну ветру, да ми узми за косу и да ми носи у луфту! О, моје лепо Мишка, моје лепу Галин! Сад да узмим штап, да идим да просим под мојом старостом.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Њени црни курјуци падали су јој испод колена, а имала је неку бујну, црну, косу, која је мирисала. Била је чувена као играчица, лепих, снажних, ногу, а чувена, међу официрима, и при јахању.

Кад би отуда изишао – ако би изишао – личио је на самртника који је васкрсао. Обично би имао косу оседелу. Они, које би затворили тамо, почели би, већ после једне ноћи у затвору, да лупају у врата, да зову профоза,

Перикмахер му је био то јутро удесио златну косу и она је треперила у увојцима. Сребрна дугмад на његовом славонском мундиру била су светла.

Она се сећала, како је некад миловала то лице, заљубљено. Како је, у загрљају, миловала и ту косу. Та коса је онда била густа и свилена, златна, везана у кику, а сад се чинила сува, чекињава, и имала је риђу, како се

у њеној кући, болесник, барусав, поцепан, сав у блату, претвара у лепог официра, који има тако златне брке, тако меку косу, тако плаве очи, осмех тако топао. Она би ујутру – тако рећи у кошуљи – улазила и у његову собу.

Над својим дугуљастим лепим лицем, Божичка је имала густу, црну, косу, која је, на Сунцу, кад би била без шешира путничког, добила боју кестена.

Евдокија је била, сва, као млада кобила, на којој све игра, чак и грива. Имала је обичај да протресе косу, као да јој смета. А пела се у кола као анђели, који иду у небо, на лествама.

Притисла је била образ, уз његов образ, и своју црну косу, на његову. Стајали су тако. Сенатор Стритцески, који је недавно био удао ћерку, радовао се сад, да му се и сиромашна,

Међутим, био је насмејан, и пажљив, и упозоравао је госпоже на степенице. Тресао је напудровану косу, у коју су му били увезали црне шепуте. Гости су били брзо распоређени по кући.

Груди су јој биле сасвим голе, према обичају тог времена у Бечу, а косу је имала уздигнуту, тако да се Павлу учини, клупче црних змија. У руци је имала црну лепезу.

Прелетао је погледом, и нехотице, низ њена леђа. Низ њену косу боје кестена, низ њена плећа разголићена, према обичају оног времена.

Затим га је оставила, пажљиво, на земљу, као неку колевку, па је, седећи на столици, почела да диже и намешта косу. Светлост је пала на њено лице и Исакович скоро урликну. Видео је своју Бечлику.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

А мјесец се на то само смјешка, облијева сребром чича-Тришину сиједу косу и крчмареву ћелу, огледа се у води, у очима мачка Тоше, који се пење уз врбу, и у зјеницама Шарова, који почесто на њ

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Доћи ћеш ти већ на то! - застао је и звизнуо кроза зубе на начин који је и мртвацима дизао косу на глави. - Бакутан је превалио осамдесет и злато му није неопходно. Хоћеш ли да га неко други дигне!

- Коте се као пацови! - рече забацивши косу. - За три године биће их пуна кућа! - додаде а очи јој засветлеше у сумраку док је нестрпљиво извијала леђа.

сада сам знао: Рашида је оно дериште из куће крај рампе коме сам пре две године бацио јабуку, а оно се, отресајући косу, није удостојило ни да је дигне.

Водени цветови залетали су нам се у лице и заплитали у косу, умирући бешумно и на хиљаде као што у јесен умиру муве.

Чух крцкање, а онда се она одмаче у страну, тако да сам јој од читавог лица видео само косу налик на светли обруч. - Зашто не?

Мангуп сам ја. Стојим у трпезарији крај огледала и у њему при одблесцима сунца гледам своју црвену косу, своју шашаву њушку с пегама и огромне, нечим као зачуђене очи, мислећи не пита ли се мама понекад јесам ли ја њено

- Сада си моја девојка, Рашида! - рекох. - Јесам ли? - она забаци косу наглим, нестрпљивим покретом и насмеја се. Нисам знао шта да мислим, али то, када сте са неким као Рашида, није ништа

Овако сам само стајао и зурио у њу као да први пут видим ту косу окупану светлошћу заласка и те очи као у дечкића. Уста су ми била сасвим сува.

- шапутао сам јој у косу и преплашио је до лудила. - Требало би да живимо сто година да бисмо обишли све то, Бодо, и да имамо и новац поред

Нисам хтео да признам, али гласови барских птица, промукли и отегнути, дизали су ми косу на глави, а трске ми секле кожу на листовима ногу и рукама.

На месечини од читаве Рашиде видео сам само њену светлу косу и бели квадрат блузе. Трчала је брзо и нечујно и убрзо више ништа од ње нисам успевао да видим.

Био сам њено дете и бићу то док једно од нас двоје буде живо, и то је дивно. Ухватила ме је за косу и протресла, онако како је то знала да уради кад сам јој једва допирао до појаса.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Видело се да госпођа Сока нешто навише изгледа. Када би јој господар Софра куповао какав адиђар, прстен или штогод у косу, то није волела много ситно камење, по један, али леп, све је вољу имала на „солитере”.

што је Шамика дошао; познало се то већ при претставци, па сада, разговарајући се, баца поглед на огледало и намешта косу. Види се да би се рада Шамики допасти или држи да му се већ допала, почем је одржао реч.

Лујза му усрдно и то учини. Оде у другу собу, расплете своју лепу плаву косу и најлепши комад исече и донесе. Завије у папирић и преда Шамики; смеши се и зарумени.

Завије у папирић и преда Шамики; смеши се и зарумени. Шамика отвори папир, гледа косу, па пољуби. — Лепа златна коса, као злато №З, — рече Шамика па опет завије и метне у леви џеп, да му је ближе срца.

Већ у три сата ујутру пробудила се и почне се облачити. Пред огледалом чешља лепу врану косу, гледа се, види своје увенуло лице, руке суве као перо. И опет се сама обукла.

Плаћа стражаре који чувају гробове његових најмилијих, родитеља, сестара и Јуце. Он код себе носи у медаљону Јуцину косу. Пепео његових успомена у сребрној кутији код њега на столу је ноћу. Кад не може да спава, узме кутије, па их љуби.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Отимајући се, тако, њеним рукама, вукући је нехотице за косу, својим везовима на клобуку, који се заплитаху и у њено одело, једнако је, љубећи је сад, за растанак, у уста,

Додирнула га је косом, више пута, када му је прилазила руци. И он је каткад додирнуо њену косу. Затим би брзо зарио своје нокте у дуван, који је сушио на сунцу и крај ватре.

Тад, први пут, усуди се и да је додирне. Кришом упозна њену косу, и расплетену; пољуби је једном у образ, загледан дуго у њу; стискаше јој тврда рамена, несвесно, помажући јој једном

Све чешће додириваше јој руке, косу, плећа, па и пас. Све чешће се приближаваше да удахне дах из њених чипака под грлом, или да јој се нађе, крај толиких

Ознојена и разголићена, при том изненадном подизању тела са постеље, она малне цикну. Разгрнувши косу која јој беше просула се по лицу, она виде, у потпуној тами, белину пећи и застртог прозора, затим црни облик великог

Схвати оно што се десило, стиснувши своја колена и заривши руке у замршену косу. Била је провела ноћ са девером. У први мах реши се да то ни сама себи не верује.

И косу меку и свилену, што је била почела да седи, није могла да заборави, ни румену горњу усну његову, што му се трзала, при

У исти мах, осети да неко стоји иза завесе, у мраку, и, разбарушивши дрхћућим рукама своју косу, тресући се од зиме, као у леду, виде како се из помрчине појављује једна рука.

Грке, вичући толико да се чуло кроз две дворане, видевши Исаковича, застала и вратила се да скине перику и растресе косу. Затим поново прође, крај бркатог официра на ходнику, који је поздрави оборивши пушку ка земљи.

Проседео давно, у почетку тек колико то жене воле, почео је сад и косу да губи; власи му остајаху на прстима кад би зором, при умивању, извлачио главу из ведра.

Подигнута на јастуке, мрмљајући избезумљено, она је покушавала да рукама дохвати нешто, док су јој брисали зној и косу са лица и смирила се тек кад јој доведоше децу.

У мукама, скупивши последњу снагу, заиска да је оперу и умију, и, на запрепашћење уплаканих слушкиња, поче да намешта косу и нареди да јој удесе и офарбају нокте.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

да гледа пожар, да не би дете добило „црвене оспе по телу“ или „огорелине“ (ране по телу) или жараво лице“ или „црвену косу“⁶¹ и сл. За носећу жену у извесним ситуацијама опасна је и вода, те јој је стога забрањено купање.

Негде, пак, верује се да ако женско дете има косу на глави одмах чим се роди, биће у животу срсћно. А колико новорођенчету буде „свртака“ косе па глави, кажу, онолико

Тако, на пример, „не ваља се“ да муж скине ону женину косу која остане на чешљу после њеног чешљања, јер им се после деца неће држати.

Кад се купа женско дете, онда га прво умију по глави да би имало дугачку косу; кад се купа мушко, онда се прво полије по леђима да би било снажно.

Исечену косу улепи воском и стави је у капу коју је донео. Ову косу чува дететова мајка. Док ставља косу у капу, кум овако благосиља

Исечену косу улепи воском и стави је у капу коју је донео. Ову косу чува дететова мајка. Док ставља косу у капу, кум овако благосиља: „Нека је срећан, дуговечан и благословен!

Исечену косу улепи воском и стави је у капу коју је донео. Ову косу чува дететова мајка. Док ставља косу у капу, кум овако благосиља: „Нека је срећан, дуговечан и благословен!

Тихомир Р. Ђорђевић каже да је у нашем народу некада, кад би девојчица пустила косу да израсте дугачка, то био поуздан спољашњи знак да се она задевојчила.

у шеснаестом веку, у околини Пирота девојчице још несазреле за удају носиле су сасвим кратку, „до ушију одрезану косу“.

У Црној Гори, тек када се, у тринаест-четрнаест година, девојчица задевојчи, онда почне пуштати косу да расте, а до тада је шиша.

У Поморављу, кад се девојчица око своје петнаесте године задевојчи, она косу сплете у плетенице, које увије око главе.

(...) Код Срба су девојке ишле гологлаве и нису криле косу. Када се удају, оне су се повезивале марамом и коса им је увек била заклоњена.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Пре тога, наравно, сасуо сам на себе пола бочице мириса, а косу намазао зелено-масним ораховим уљем. Био сам веома леп четрнаестогодишњак кестењасте косе, са кутијом од ципела у

Била је дактилографкиња прве класе и прекуцавала бесплатно моје жврљотине. Имала је густу, ситно уковрџану црну косу и тамнопуто лице са љупко избаченим зубима, што су непрестано у полуосмеху провиривали кроз бледе усне.

Она га је очекивала. Стајала је пред њим умотана у прекратки ручник од фротира и намештала косу пред огледалом. Доња ивица чупаве тканине стизала је тачно до њених препона, стварајући сасвим мало, узбудљиво

Бел Ами је данима издалека пратио њен ход улицама, познавао је начин на који носи књиге или забацује косу нервозним покретом главе, а неколико пута њене очи у пролазу задржаће се дуже него што је природно на њему, насмешене

То ме тако нервира! Ипак, смршао је, пролепшао се. Добро му стоје младалачке кошуље и фармерке. Почео је да боји косу. Ни његова бивша жена не изгледа лоше. Кажу да има некога. Понекад се виђају да се договоре око отплате кредита.

утучену младу жену у јефтиној хаљини у бестелесни призор савршене среће, сенчила јој сањивошћу мачкасте зенице, чинила косу тешком попут златног слапа, претварала је у знак за давно изгубљену, па наново пронађену љубав из прелазних дана

оних летњих вечери, после црначког рада на вршалици, како су прали ноге у лавору по коме је пливала плева, зализивали косу, навлачили беле тениске патике и стављали сатове на руке, па одлазили до усамљене станичне зграде да чекају тај исти

Сунце мамино! Угледала је у даљини, међу белим келнерским блузама, како излази из полутаме, види њену светлу косу и зна: само њих две дишу истим ритмом, једино њих две међу овом светином, овим олошем што звецка виљушкама и ждере

трудила да изгледа што неупадљивије и не изазива ничију пажњу, па је због тога скратила чак и своју раскошну смеђу косу на учтиву дужину (шта је учтива дужина на Балкану?

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Мало се ваља налицкати, косу, то јест, угладити, бркове намазати, мирисавке поред себе носити. Кад те види девојка нека јој срце, то јест, заигра.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Ал кад бисмо испред куће стаде зечић да шапуће: — Пусти ме, ловче, храбри ловче, да очешљам косу, да умијем лице, да исечем нокте, да исправим стас да удесим глас.

деди, баби, сестрама и браћи Лукић пева као дете које поетизује свет: Свакога дана кад с посла дође мој тата мени косу чупне, мој тата мене шаком лупне, и каже: - Јак си као гвожђе.

Милићевић, Вук - Беспуће

гдје се жури, са зажагреним очима и са зајапуреним лицем преко кога је прешла рукама неколико пута, намијештајући косу и гледајући преда се, још сва уздрхтала и узбуђена, пуна неког чудноватог задовољства.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— Ја сам пореска глава, бре, војник, бре, од јегерског рода и оружја, па кад у недељу зачешљам косу, па умочим чешаљ у шећерну воду, па потерам зулуфе преко качкете, а качкета накриво, — па шта мислиш ти, какве госпоје

Ту би деци показивао многе интересантне и дотле непознате ствари, као на пример: превој, косу, страну, падину, леву и десну обалу потока, стадо оваца, чобана што шара преслицу, као представника сточара, и онога

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

нек те осамаре, Па понеси народне товаре: Та Бог вели што је свет саздао, Што за кога, свакоме је дао, Та човеку косу и шеницу, Ал' кљусету богме дрвеницу.

Сунце с' оте, уз небеса оде, Сјајне луче просу на све стране, И обасја ону косу дивно — Ма зарашта, моје сунце јарко, Ти показа на коси хајдуке, И међ њима Милуна и Фату — Згледаше их Турци

Живо вежу берачице младе, Живо вежу млада винограда, Живо вежу тананим шеваром; Ал' им једна друга заостаје: Косу реже, њом виноград веже. Коси својој тио проговара: „Косо моја, негда дико моја, Докле драгог на свету бијаше!

Њега неста, моје дике с њиме — Ајде, косо, ајд' и ти за њиме!“ И већ среза и косу повеза, Па на земљу клону украј члана.

Тавнина јоште затим од заода Заче се вити кано кака змија, Од више свода доле ти се просу И лепу дивну чинила је косу. 50.

Но зачас њега ова туга пређе, А око севну, скупише се веђе, Још косу дугу потури назаде, Те прозор ману и на ноге стаде, По изби с' онда тамо-амо вину: Каква ли гуја по срцу га шину?

Је ли дома? — Ајде, ајде, Тамо реци погледајде. XXИИ Ено шеће бледа, јадна, Разасула русу косу, Нит осећа ветра ладна, Ни студену ону росу. Шеће напред. — Куд? — Не знаде, Само зна да напред мора.

Сад она гура натраг врану косу, Њен образ блед — то чини ваљда месец Што своје зраке на њу сада баца. Немирно гледа она тамо-амо, Менека чека —

у пролеће) ИИ Гледај горе, погледај домове, Гледај, брате, ону момчад младу, Свак оставља стадо и волове, Срп и косу, њиву и ливаду, Па се ето од милине скаче, Оштри оне пламените маче, Јатагане, убојите ноже, Огледа и о овнујске

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

сувог вјетра, перја и оштре граје чавки, испили се пред нашом кућом крупна, румена људина, сва зарасла у просиједу косу и нашушурене бакенбарде. Негдје сасвим позади чучала му је на затиљку црвена личка капа.

као што усамљено дрво или сив каменит хрбат остају трајна биљега по којој ћемо запамтити какав бријег или голу брдску косу.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Мушкарчина! А кад сам теби говорила то, то за косу, руку, глас и покрете, казао си ми да је потуљен! Њему сте се и пред слугама смејали.

Црне у довратку чекају те чалме, црне рукавице претресају ти стан. Нико ти неће рећи зашто мораш да дигнеш косу и наслониш образ на пањ. Соба се дими од кафа и од лула. Твоја глава, ил рука, шта је сад пало на вагу?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Опасао би се, стег’о јаким кајишем појасеве и чакшире, ушио би минтане, и наквасив косу водом он је руком углади и потапка. Али чим пође, крочи, руком мане, све се то раскопча, расклимата и одвеже.

Беше округла и светла лица са сниским, мало испупченим челом. Густу плаву косу никад не могаше добро очешљати већ се увек она дизаше испод марамице и у нереду покриваше јој цео врат и мале, ситне,

Он се поче чешати. Али то чешање беше грчевито, са стиснутим прстима. Докопа се за чело и косу и поче се грепсти тако јако, да крв потече.

— А-а-а... — кркља он и тресе се. Њој се сажали кад га виде таквог. Наже се к њему, сунце јој обасја косу, лице; суза засја у њеном лепом оку и она га узе за главу и привуче к себи.

— Ух, каква сам? — уплашено па окренувши се од мене поче дотеривати у ред одело и косу... А петли певаху, хладовина биваше јача и жубор, беласкање воде спрам месеца одмицаше и губљаше се полако.

Помера се с места, откопчава час јелек, кошуљу, час разгрће и заноси косу за плећа. — Врућина ми! — говори, а глас јој кратак. Гледам ја и чудим се. Није она таква.

Као да се ослободи нечега кад се виде у нашем дворишту и кад седе на постељу... Поче да се таре руком по челу, скупља косу, хлади... Оде до бунара, извади воде, поче да се умива, запљускује... Освежи се, прибра.

Ја хоћу на улицу, али ми она не дâ, већ ми скида фес, поново очеш1 Протокал — поморанџа. ља косу, минтан при грлу разгрне, да ми се види нова кошуља, и оставља ме у соби: — Седи. Ко ће госте да дочека?

Снашка Паса тамо једнако пева, а овамо Томча час устаје, час седа, хлади груди, брише зној... А кад убрише чело, он и косу понесе у прстима. Поче да савија цигару. Папир му се лепи, цепа, а дуван се просипа.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

« — Дотакнух се, загрлих је, манито ми срце бије, у жестини и заносу већ осећам бујну косу, што се по мом лицу ппоцy, мириси ми обасуше свак' задисак жељне душе.

Гледао је вајаоче пуну чари, пуну мила, све му рука лакше куца, све му лице блеђе бива. Усами се, не зна шта ће, косу мрси, рухо кида, замршаје срца свога у лавиринт сулуд зида.

” И окупи косу војну, ножицама по њој кројну, стаде сећи прам по прам; па подиже руковетак, њим ће свој да кити клетак, своје среће

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Он, сиромах, кад то чује, не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на језеро, уседне на коња, па све покрај језера,

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СВЕТОЗАР: Душа ваља, белила је доста потрошено, а тако и руменила и боје за косу. Једна је тако навукла обрве, да ми се учинило, да је на театру. МАКСИМ: А која није накићена као у комендији?

СВЕТОЗАР: Једну сам осрамотио, али у невиности. Навранила косу што може бити, али заборавила на зулуфе. Ја, прост, запитам је, одкуд има двојаке боје косу.

Навранила косу што може бити, али заборавила на зулуфе. Ја, прост, запитам је, одкуд има двојаке боје косу. МАКСИМ: Та само нека су споља углађене, само нека је горња аљина чиста, а за даље не питај.

СВЕТОЗАР: Четврто: ни она није добра жена, која непрестано гледа да се кити, да се бели, да обрве навлачи, косу врани и облачи по дванаест сукања, само да лепша изгледа.

ЉУБА: А фес је опет турски. СТАНИЈА: Ако ће, барем је леп. ЉУБА: Јест, да квари косу. СТАНИЈА: Има, фала богу, косе доста. Па како си се очешљала, зашто ниси косу навранила?

ЉУБА: Јест, да квари косу. СТАНИЈА: Има, фала богу, косе доста. Па како си се очешљала, зашто ниси косу навранила? ЉУБА: Сад се коса више не врани. СТАНИЈА: Коса не може бити лепа, кад се не врани. ЉУБА: Може, мајка.

(Скине сабљу.) На, бога ти, ово (да Љуби, после отиде к асталу, седне и почне чело и косу трти). Ах, боже мој, боже мој! СТАНИЈА (Љуби): Па ко беше то момче? ЉУБА: Кажем ти, наш Велимир.

Гледаш девојче, скаче ка бесно, неће да бојадише косу, не може ниједан момак да прође мирно од њу. Не игра српску игру, него се грли сас момци, вата се за руку, беседи више

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА (тргне јој из руке): Да се не усудиш за мном доћи, јер ћу ти сву косу почупати! (Пели.) Ајде са мном. (Отиде.) ПЕРСИДА: О, аспидо! Пакао се морао насмејати кад си се ти рађала.

ПЕЛА: Но, ваљда ћу да ти трчим у косу? ПЕРСИДА: (Ово није она, ово није могуће!) Милостива госпођа... ПЕЛА: Но?... ПЕРСИДА: Заповедате ли штогод?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

музику која ми допада и да ништа не чекам, већ само да постојим, тако некако — да осећам руке, ноге, зубе, непца, косу; једном речју, оћу да баш сад живим, ако си разумео шта оћу да кажем? А ти, шта ти радиш?

клинку, знао је све моје перје, кад сам шта подобијала, а врло је могуће да се сећао и дана када сам први пут скратила косу и продужила сукњу — знао је, дакле, све о мени! Ако се више не појави у киоску готово је с јединим правим пријатељем!

На патосу се тако нашло формално све сем лустера! Газили смо до колена кроз дугмиће, андрмоље, траке за косу, државне заставе, излизане сребрне лисице, прашњаве шешире, мртве фратре и старе новинске комплете — назовимо тај хаос

“ Оставимо тако бакуту да се пресвлачи пред огледалом, и вратимо се на поприште од дугмића, шнала за косу и левих чарапа, кад маман изненада налети на свежањ старих коверти завезан гумицом за виклере. У чему је ствар?

у пуну кафану, мора да подигне руку у висини главе, или да се почеше по носу, или да поправи кравату, или да заглади косу, или прочачка увце.

Пошто је Ганди имао дивну, плаву косу, Француз га је, милујући по глави, назвао Ор Ганди! (Златни Ганди!) Спајањем ове две речи добили смо органдин!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Радуј нас, Благи, и осоколи! Жераву сручи у слух сотони. Помози воћки, ливади, косу љескици, деру, коњу и волу. Погледај, Вишњи, љепојку осу што зуји чашом као у болу!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

А сунце врелу поплаву просу, врбама суши зелену косу. Изиђе Жућа, на сунце шкиљи, смешка се сваком зрачку, па онда вели: „Питам се, је ли, шта ли то рекох мачку?

МАЈКА Већ морнар Месец пучином једри, накрај му ноћи лука. На меку косу дечака снена спушта се топла рука. Смешка се дете, живот је бајка. Чува га, пази вољена мајка.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

И после, то су велике, лепе жене, матроне; може одсећи косу, наруменити се, она остаје жена и никад не личи на мушкарца.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

нагло Чудноват некакав гост; усне му грозно се смеше, Из празних шупљина очних студена пустош се шири, У руци држаше косу. То Самрт ледена беше. Крчмар је дремао мирно, држећи дебелу књигу. Кад Самрт тихо му приђе и мирно стаде над њиме.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ради — углавном са кожом као неко ко је штави: по ходницима је секао уши, скидао каише с леђа на тераси ил чупао косу онима што јашу, понегде је одлетео неки нос да се заравни лопта главе, цароставници кажу и да је рођацима кресао

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

000 динара. Нисам ваљда луда...(Скида црну мараму коју је носила око врата и вади један цвет из вазе па га задева у косу.) Што каже Сарка, нека га жали тетка! ТРИФУН: Море, жене, да нисте нешто преураниле?

И платио човек, али му овај није вратио стару меницу па је извукао и наново тражи. Плаче човек, куне се, чупа косу, грува се у груди, али покојник ни да чује; вели му: плати!

И не мислим ја на тако што, разумете ли, и не мислим! (Шчепа се за косу.) И још и њој сте говорили; могу мислити колико је то увредило у тренутку највеће жалости. Ви јој се морате извинити...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Назад! — викну неко и дохвати ме за косу. Али и тај тренутни поглед био је довољан да видим прорез и прашину од земље, која се дигла приликом паљења топа.

Пред собом видимо ћувике, мирна села осенчена јесењим сунцем, густе забране и напуштена пола. Уз неку косу угледамо наша предња пешачка одељења како осматрају, па онда обазриво крећу...

Таман да отворимо паљбу испред онога дима, када далеко испред нас букти ватра и мали пешаци гамижу као ројеви уз неку косу.

Из шатора се појави чупава глава. — Јаој — цикну наредник — зар још смрдљаш, бубо једна! — и шчепа за косу ону чупаву главу. — На рапорт! — Он је за лекарску — усуди се да проговори дежурни, који је у стопу пратио наредника.

Кретох са поднаредником Грујом. Сиђосмо у јаругу. Онда пођосмо уз косу ка оној батерији. Пред нама је дрхтала земља од експлозије разорних зрна.

Рече ми да једне еполете немам. Хтеде да се врати, али га задржах, и пођосмо пешке низ косу. Зачусмо неке чудне гласове, као вику, те застадосмо...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

То беше доиста редак и величанствен накит. Застадоше јој очи на њему дуго... Она га придену у косу, па приђе огледалу, да види како стоји у коси. Изврсно!... Она спусти очи и погледа у своје лице...

— Јаднице!... јадно моје дете! Мученице!... шапуташе она, лијући сузе на ту густу црну као гак косу што се немарно разбацала по њеним усахнулим грудима.

и опет се просу пљусак грдње, док се у том наступу не уплетоше њене руке у косу свога мужа... Писар се одбрани, а она кидиса на Љубицу...

— Сад да идемо у школу, да радимо, настави она, поправљајући разбарушену косу рукама и гледајући болно, очајно, као да је овога часа сахранила све наде и снове своје, као да је сад тек изгубила

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Ко ти даде младе воке, Младе воке витороге, И јармове јаворове, И палице шимширове, И заворње босиљкове, И бич — косу девојачку, Љуту гују ручконошу?

Те ми дала младе воке, Младе воке витороге, И јармове јаворове, И палице шимширове, И заворње босиљкове, И бич — косу девојачку, Љуту гују ручконошу.“ 3. Осу се небо звездама, И равно поље овцама.

“ — “Лако ћеш ми мајци уговети: Доцне легни, а рано устани; Двор помети, и воде донеси, И очешљај своју русу косу.“ 83.

Шњима ће ми боље бити. 85. Долети листак од ника поља, Паде девојци на зелен венац, На зелен венац, на русу косу.

За Ђурђем је косу одрезала, За ђевером лице изгрдила, А за братом очи извадила. Косу реже, коса опет расте; Лице грди, а лице

За Ђурђем је косу одрезала, За ђевером лице изгрдила, А за братом очи извадила. Косу реже, коса опет расте; Лице грди, а лице израста; Али очи не могу израсти, Нити срце за братом рођеним. 225.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Него, госпођица, одмах на плажу! А нисам стигла ни нокте да маникирам, ни косу да увијем, ни да обавим масажу, ни да се нашминкам, ништа!

Ко зна куда се све то вуче и потуца! (У љубичастом купаћем костиму, бришући дугу расплетену косу, са реке долази Софија) СОФИЈА: Видите ли ону зграду иза моста? БЛАГОЈЕ: Железничког?

СОФИЈА: Да само знате како је вода дивна! Нисам издржала да не поквасим косу! А требаће ми два сата да је осушим! Ал док се не загњурим цела, цела целцата, чини ми се ко да се нисам ни купала!

Обуците нешто бело! Што пре! И то бело нагласите нечим црвеним! И ставите у косу белу раду! СИМКА: Зашто? ЈЕЛИСАВЕТА: Зато што сте у жалости, зато што је рат, зато што хапсе, зато што убијају,

Са хаљина вам отпадају дугмад, уместо дугмади стављате зихернадле, свуда по кући разбацујете косу и укоснице, шољице су вам препуне пикаваца!

Месечина. Спарна летња ноћ, пуна цвећа, зрикаваца и свитаца. Софија, после пливања, брише косу. У мраку, са стране, у први мах невидљив и за публику, стоји Дробац. Нетремица, и не померајући се, гледа Софију.

Благоје, сеци! СОФИЈА: Човече, боли! БЛАГОЈЕ: Наравно да боли! И тек ће болети! СОФИЈА: Пусти ми косу! БЛАГОЈЕ: Џабе се отимаш! СОФИЈА: Пустите, викаћу! Боли! ГИНА: Само ти вичи! Дојахаће ти Дробац на белој метли!

ко да сам сањала! СОФИЈА: Да се ја ноћас нисам сетила Филипа, можда бих изгубила и главу, а не косу! ВАСИЛИЈЕ: Зашто Филипа? СОФИЈА: Није Филипа, него тог његовог глумљења! Кад је наишао онај батинаш, премрла сам!

ВАСИЛИЈЕ (постаје заинтересован): Кад је рекао? СОФИЈА: Ноћас, кад су ми одсекли косу они зликовци! Остала сам сама, неко је наишао, и ја, онако обезнањена, у оном страху и мраку, нисам познала ко је,

” Тако некако! ВАСИЛИЈЕ (врло заинтересован): То је било пошто су ти одсекли косу? СОФИЈА: Зашто питаш? ВАСИЛИЈЕ (говори за себе, и као да се присећа): „Срце моје кукавно и глава острижена...

” ЈЕЛИСАВЕТА: Шта кажеш? ВАСИЛИЈЕ: „И с главе косу бритвом срезах...” СОФИЈА: Шта то говориш? ВАСИЛИЈЕ: Кад се Филип појавио пред тобом, да ли ти је случајно рекао:

(Са десне стране, скоро трчећи, долази Симка. Обучена је у белу муслинску хаљину, са црвеним појасом. У косу је уденула белу раду.) СИМКА: Мислила сам никад вас нећу стићи! ВАСИЛИЈЕ: Откуд ви овде?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Знам да ми у косу, по зори руменотамној, туђа, уморна, рука, бледи сумрак просу. А да веселости мојој, чилој и потамној, две заспале,

Девојке, које су браћа чувала од сваког ветрића, и које, до удадбе, нису узеле у руку ни косу, ни ашов, ни вилу. Ишле су на општинску чесму и доносиле воду, обрамницама, љуљајући се, као каријатиде, у струку.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

А Ева би их брала, брала, задевала их у косу, плела од њих венце и њима обвијала главу и врат и бедра своја па их давала и мужу.

Опомене је да се диже И отера је сузну, бледу... Ал одједном на путу Докле још беше на доглéду, Кад су на њену косу жуту Заходног сунца зраке пале— Он опази где носи Црвене руже у златној коси. Грешница из Магдале.

И пред страхотом Божјег виђења Што румен лица с бледилом мења, Јуда се прахом по глави посу; Чупајућ косу — Груди бијући И крвав поглед небу шиљући Сруши се, клече: „Проклетство!“ рече.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Лупа и шушти једра пшеница о гвоздено сито, пада на косу даску, а са ње, као вода низ гладак камен, слеће и скаче на чисто гумно, где је дочекују хитре радничке руке...

Професор историје седе за сто, протрља чело, па, немајући шта друго да ради, узе да глади косу на глави, и ако је била добро углађена.

Прође читав час... Он ходаше по соби завлачећи прсте у густу разбарушену косу, као да би хтео почупати те власи, као да би са тим ишчупао из корена и сву муку што му је пала на душу па га дави,

Мајка му ижљуби косу, ручице, полако му наслони своје хладне усне на чело, па се диже и, не окрећући се више, изађе из собе... ...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Хвала вам, браћо! НАРОД: Живео! Живео! (Музика свира један марш све до краја сцене.) ЈЕВРЕМ (дочепа се за косу): Па овај украо мој говор!.. (одјури Ивковићевим вратима, откључа их и улети у његову собу.) Господине...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

па од силна и њему још необјашњена задовољства и велике услужности чисто га пита очима; дигао обрве преко чела под косу као да херувику пева, па га чисто видиш како тражи штофа за разговор. У томе стиже и вечера.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Свакакве људе ова земља рађа. Било је, богме, и тежих крађа: Деда Вуин, онај што је имао косу као пласт сламе, И становао у густом шипрагу поред Дњепра, Једне мрачне ноћи, потпомогнут од таме, Украо је Радгуну

А смрт, ближа напретку но назатку, Од недавно променила је алатку: Оштру косу не носи на рамену, Ауту је дала црну намену. Мало је шта тако сулудо и надуто И уображено као што је ауто.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

У књизи једнога старог, према слици у књизи зараслог у браду и косу средњевековног калуђера, исцрпно се претреса тај доказ и налази да он за свакога, па и за најокорелијег безбожника

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

А његова благост сад ме увек сети На вилину косу што у зраку лети Кад пред топлим сунцем стукне зима тавна; На иконе кротке, стародревне чари, Што благослов нуде из

и ране Негдашње чежње при месецу бледу; Да милујем, као некад, уз исте Покрете чедне и нагоне чисте, Старачком руком косу твоју седу...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Чује да свак спава у колибе. Тада она вијенац расплете, паде коса до ниже појаса; поче косу низ прса чешљати, а танкијем гласом нарицати, како славља са дубове гране.

Удри, Тале, твојом дреновачом, под ном пучу ребра кâ ораси! Половина главе изгубите, не оставте Косу у кавуре; такво воће није за кавуре. СВАТ ЦРНОГОРАЦ Бјеж, Комнене, задрта делијо, кад си такву срну уловио!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Тада осећа како је ова дубоко, дубоко љуби у уста; рукама јој глади косу, уноси јој се у недра, у’скут, и знајући за Софкине најтананије, најслађе и најлуђе жеље, чежње, страсти, грли је тако

И бојећи се да није задоцнила, готово трчи. Једнако гура час на леву час на десну страну своју овлаш повезану кратку косу на глави. Час пође лако, умори се. Једва вуче на босим ногама оне спечене папуче, час их изује, узме у руке и потрчи.

Зато, ма да је знала да је капију затворила, ипак бацивши шамију на косу и на прса, сиђе доле. Чисто са страхом, грабећи, док је још видела, уђе у кујну и затвори врата од оне велике собе.

Поче да се чује оно њено умерено, у дубоком сну пућкање на уста. Софка, пошто уви другом старом шамијом своју тешку косу, да јој се не би у спавању умрсила и сутра је морала поново да чешља, леже поред матере.

потиљку на шамију, те је половине од тог ланца почеше голицаво а хладно да додирују по врату и леже јој по раменима. Косу није хтела сасвим да заглађује око чела.

И то се закити не горе, више чела, него по потиљку, наниже, низ косу. И са осмехом, видећи како јој то све лепо стоји, изиђе, и чисто запахну у кујни све.

виде толико лепу и не толико раскошно колико просто и укусно немештену — грлећи је, али полако, да јој не поремети ни косу, ни одело, пољуби је, не у чело, као мати — већ у уста, као сестра: — Ваистину васкрсе, чедо моје!

Али она се, сва срећна и зајапурена, брзо издиже, пребацујући косу на леђа, и сиђе у кујну код Магде. Ова је пак, ништа не слутећи, још мање о продаји куће, а сва срећна што је он,

Али силно отвори врата и уђе. Светлост се од свеће залелуја и готово што својим пламеном не опали косу очеву. Када је погледа, он, као да је неки стран дошао а не она, његова Софка, подиже се и само рече: — Ефенд'м!

Она, задижући шалваре, да јој не би сметале, а и косу склањајући иза врата, потрчала би одозго к њему. — Ево ме, тато. И љубила би га у руку.

Затим пође испред Софке да јој отвори врата. Софка, као тресући се од језе, главом забаци косу. Осети како јој се она по леђима и дужином тела заталаса, и нежно је помилова.

А ништа није сада са собом смела радити, особито око свога тела, јер је знала да, кад би почела или да намешта косу, разгрће шалваре, да би слободно могла крочити или, кад би та сада ознојена прса почела брисати, да би сваки одмах с

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

чини ми се, сјају К’о над судбом ми њене очи што су; Јер природа ће у том чудном крају Можда на њену мирисати косу; Јер дане ове свршити ми треба Представом живом сна младости моје; Јер Бог нам шаље утеху са неба Кад света овог

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Бјеше узела чешаљ. Како сједе, поче расплетати косу. Вијенац бујне вране косе, просу јој се низ плећи, по раменима, на груди.

“ „А да није соко не би ни улетио амо“, прихвати други. „Некате! заглушисмо га!“ рече сердар, узврћући му једнако косу. Медик му сад раздрљи груди, скиде мелеме са рана, па их стаде показивати људима и објашњивати им.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Берберин од ђаволства стане хвалити како су Сарајлије сви јунаци, и да се они нигда не даду наквасити, него суву косу брију.

У томе га и нестане. Бокумире се потом покупе на једну косу и седну да се одморе и почасте. Али се ту заваде и триста их изгине. Оно што је остало расели се по свету.

напредак; раног жита и озимог бити ће на претек, али јарога и кукуруза поредно; у ливадама и у шјенокосима нећеш косу уносити него кошјерић и кућен зато што ће га љетна припека уништити; дувана и купуса бити ће ове године много више

преко мора без одмора на пастушасте коње, у кошутин рог; изиђи па иди у калајгору где се ватра не ложи, где девојке косу не чешљају, где невесте хлеб не месе, где петао не пева, где не лаје, где мачка не мауче.

(Ватра и ватриште) 64 — Говори без уста и језика? (Перо којим се пише) 65 — Голо момче проз гору промаче и изнесе косу у зубима? (Звоно) 66 — Гора овуд, гора отуд, међу њима змај лежи? (Чешаљ) 67 — Дању клања, ноћу броји звезде?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

” Он сиромах кад то чује не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на језеро, уседне на коња, па све покрај језера,

“ Он је послуша: узме јој траву из њедара и стави у своја њедра, па расплете јој косу која паде по долини сва црна као угаљ, само ђеђе која сиједа.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Покријем је, а очи ми се силом упијају у њу, руке ми саме, силом, њено тело додирују, косу њену, лице... А да идем, да бежим од ње? Ох, знам да нигде нема веће сладости, среће.

ЈОВЧА (гледа је нетремице, већ га страх подузима; храбрећи се викне): Гледај! НАЗА (значајно маше главом, отурује косу која јој пада на очи; тајанствено): И арно и лошо! (Загледа ближе): Био си богат, силан.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Тај смех сада разбијено одјекује у њој. Суровим и крупним очима гњечи гуњ, куштраву косу што прелази преко гајтана, чакшире, кратке и наборане, мокру гомилицу старе одеће... Како је могла да га пожели?

Сигурно је одлуњао код неке удовице. Брзо напипа врата собице за слуге. На уском кревету нађе му главу и повуче га за косу. И овај се може преселити у мој кревет! И његов деда, Лука, био је слуга. Газду му, Василија, убили Турци.

опет је отишао ради тих проклетих избора... да је сада овде, као дете би га шљепкала по образу, чупкала му косу на врату, голицала га... Не, најпре би га окупала. Окупала би га...

Окупала би га... Села је у корито, вода је пекла, али није хтела да је расхлади, квасила је груди, лице, косу и леђа, питајући се: како је све то одједном дошло после толико дана мучења, свађа и брига?

Расуту дугу косу, у коју се утињала врућа пара, забацила је на леђа, па се дуго и усрдно крстила, нејасно шапућући речи свих молитава

Над свима. Земља јој се подметнула да по њој хода и њу да држи. И ноћ је њена топла река. Месец јој се завукао у косу испод небеске мараме. И ту плавкасту маглу над јабучаром, и те гомилице мрака што миришу на грожђе, она је издахнула.

његово изломљено дахтање чула је Ђорђеве претње „све ћу да запалим“, хтела да се сакрије у Толино грло и чупала му косу. Осећала је како јој снага у земљу пропада. „Хоћу да ме молиш!

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Све му се вртело у глави од њихових ситних гласова. — Шта тражиш? — замрси му се једна од њих у косу. »Баш да јој не кажем!«— помисли мали чистач, а звезда се, као да му чује мисао, насмеја: — И немој, али пази!

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Поседасмо поред одра њена. Ми и сену верујемо слепо. - Она моли: - „Причај ми што лепо!“ Гладећ' косу са чела јој врела, Смишљам шта би радо чути хтела.

Ил' крадом облак иде на више? Ил' болник какав тешко уздише? Ил' анђ'о мелем с неба доноси? Ил' оштру косу, да га покоси? Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде, да нам попије И ову једну чашу радости?

Ј. Дучић ХС МОРСКА ВРБА Сама врба стоји над морем на стени, Расплела је косу зелену и дугу: Наличи на нимфу коју су проклели Да постане дрво и да шуми тугу.

У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже. Путем пуним зова, Ја јој љубљах цело ово вече јасно Очи пуне звезда и уста стихова.

нагло Чудноват некакав гост: усне му грозно се смеше: Из празних шупљина очних студена пустош се шири, У руци држаше косу. То Самрт ледена беше. Крчмар је дремао мирно држећи дебелу књигу, Кад самрт тихо му приђе, и мирно стаде над њиме.

И пред страхотом Божјег виђења, Што румен лица с бледилом мења, Јуда се прахом по глави посу; Чупајућ' косу, Груди бијући... И крвав поглед к небу шиљући, Сруши се, клече: „Проклетство!“ рече...

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Колебљу се густи легиони ка по равни сазрела житија која косу к погибији брусе кад их луди узмуте вихори. „О зависти преотровне жертво, виновници вјечне погибије!

“ „Нећу - каже - два вјерни војводе, завјет свети вјечно нарушити; што сам једном вјенча бесмртијем смртну косу испитати неће!

Попа, Васко - КОРА

моје плахе Пронашли смо се На златној висоравни Далеко у нама 30 Са тела сумрак свлачим Дан ми је нашао лице Ветар косу развеселио Поглед ми зачуђен листа Сенка из сунца ниче Свет на прагу срца стоји Опет обронцима плавим У глас ти

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Био је способан да говори само рукама и очима. Зато затресе косу и подиже десницу свечано у вис. Но ти гестови допадоше се мајмуну, те и он затресе своју гриву и диже десницу у вис.

Она већ беше зашла у године, па је зато своју проседелу косу обојадисала риђом бојом. Отвореним очима и наћуљеним ушима Еуристеновим не умаче ни овај незнатни догађај.

силна глава почивала је на његовој књизи, зраци подневног сунца, продревши кроз маглу, осветљаваху његову снежну косу и претворише је у ореолу. Пембертон се загледа у тај призор. Дирнут њиме, прошапута: „Мучениче науке!

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

с полице, и после, испружен на кревету, напорно дише, док се његов пријатељ протеже снажно, дотерује своју гргураву косу и иронично се смеши.

А сунце се полако и опрезно спуштало на Бежанијску косу и луминозни, заслепљујући његов сјај слабио је, губио се, руменео сви више, преображавајући се постепено у огромну,

те безумно волим, мили, безумно — па се видело колико је озарена срећом, милујући меком и белом руком његову плаву косу, док је он, румен и напрегнут, погнуте главе узбуђено дисао. — Радости моја, ја само тебе волим, само тебе!

(као мали пао сам на клизавици) немам ничега нарочито упадљивог ни ва лицу, нити иначе; ја подсецам своје бркове, а косу чешљам „са стране“, као што је у моди — те ову чињеницу, то јест ово одсуство свога господства, и не могу и не знам

Митар у самоме грлу као да му се од рођене женине косе неки бескрајно дуги праменови са густим медом измешали, те ову косу са медом гута он непрестано и не може да прогута.

— вели Икета дрхтавим и јако тронутим гласом; па ће опет: — А шта је са покојним Јанаћком, што ми оста дужан косу и грабуље, ти си га добро познавао? — Е умро ти је и он баш некако ономлане око поста. — Лака му земља!

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

солупи, смијешни и недоликујући једном дјечаку; видио сам његове округле, зачуђене очи, његову кудраву најежену косу, његов кратки, наивни носић; а под њим танка уста нестална облика, вјечито немирна, спремна да лаким прелазом приме

Али, на моје олакшање, ускоро за њим изишла би и бакица, дотјерујући на сљепочицама косу што јој је провиривала испод њене бијеле капице.

се погледамо у огледало, констатирамо да тај наш исти идентични, незамјенљиви ја, има нешто просиједу или проријеђену косу, да су му леђа нешто погрбљена, да је добио рђаву навику да носи наочаре, и томе сличне трице?

Није ли то и опет у неку руку, „душа” која треба да шчепа за косу „тијело” и да га извуче из блата? А ако је та „воља” само одраз физичкога, нешто што извире из тијела, није ли то

Дошло би ми наједном да се насмијем, да растјерам руком, да јој задигнем косу на потиљку, да је пољубим у врат. Али се не бих насмијао, не бих растјерао руком, не бих јој задигао косу на потиљку.

Али се не бих насмијао, не бих растјерао руком, не бих јој задигао косу на потиљку. Мјесто тога, наставио бих: — Уосталом, можда имаш право. Та је жртва нужна...

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Е, сад морамо да се подвојимо: ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму косу ; онда окрени све косом право мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе.

Сретен, који бејаше напред, подиже косу и као да хтеде некуд поћи, па, видевши да се ниједан од другова му не миче с места, застаде и сам, двоумећи шта да

« Пантовчеву главу дохватио пламен, згорео сву косу и по кући се просу задах... Како осети смрад спаљене косе, Ђурица хтеде да врисне, осврте се пажљиво по кући, угледа

је узе за руку, па стаде да глади ону меку као памук кожу на руци, потом је узе за образе, поглади јој меку намирисану косу на глави и опет гледа и гледа... — Ала мирише! — рече после дужега ћутања. — Шта? — насмеја се она. — Коса...

Ђурица познаде глас Вујове жене. — Зови га јаче, не чује! — викну он, па окрете; навише уз косу. Преко њега прелете буљина, машући тихо и немо чупавим крилима... Он се стресе и пожури уз брдо...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Он сиромах, кад то чује, не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на језеро, уседне на коња, па све покрај језера,

Берберин од ђаволства стане хвалити како су Сарајлије сви јунаци, и да се они нигда не даду наквасити, него суву косу брију.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Отвараху очи, црну косу, Што скриваше и груди и тело: Као светлост лепота се просу И дан бео и у небо бело. Тад стављаху јорговане на

Једна дева хтеде да одмара Своје тело; једва да су гране, Дан и небо, кад косу отвара, Видели јој лепоте незнане. Она беше слика девичности, Без свог венца, бела и невина, Лутала је кроз тај живот

јаву, А за живот небо својих снова, Ал' смрт дође из даљина, муком, Додирну јој уста својим дахом, Помилова њену косу руком И испуни земљу чудним страхом. Ал' смрт дође; лак долазак њени Осетише редом сви спавачи, И усташе.

снова прошлих, пријатних к'о дýге Нисам видео овај живот груби, Већ моје небо, мој завичај туге И тебе с венцем што ти косу љуби. И тебе с венцем.

Да ли ти је кадгод на ум мис'о пала, Бујну косу кад пргаво сама сплећеш, Кад у врту береш ружу што је цвала, Ружу береш и на груди своје мећеш, Кад хаљину своју

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Не бих дотакао косу неке друге особе, осим, можда, ако би неко у мене уперио револвер. Добијао бих грозницу само посматрајући брескву, а

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Нарочито су им се свиђала моја загонетна питања о природи светла које сам постављао Косу, а који на њих није знао да отвори.

Физички, били смо веома различити. Говорио ми је да не зна шта би дао да има црну косу као ја и да је црнонут. Мене су привлачиле његове скоро беле трепавице и обрве, враголасте зелене очи и жуте пеге по

У напору да стигне свог захукталог оца, ова девојка била је налик на ”валкиру” којој је ветар витлао дугу златну косу. Није било могуће поредити свеце и овакве људе. Али, упркос свега, моја мајка је била у праву.

Ћипико, Иво - Приповетке

бјечве, дуго би пјевала на сав глас, осмјехивала се чобанчету и гледала у зањихалу се пучину, а вјетар јој размиче косу и носи дјетињи глас у пусти простор. У љето, чобанче би, по обичају, па жалу голо скакало и купало се.

— Видиш, — јави се стари, не дижући изгубљених очију с пода и пребацивши са чела још густу косу, — видиш, на први од мјесеца треба да иселим из овога буџака... — Па што? — прекиде га жена.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Излазећи на капију, осети само како јој лице и косу додирну онај венац од шимшира и другог цвећа, већ осушеног, готово спарушканог од фењера, и то је задахну неким

Усред реке угледао је раскошну жену, сасвим обнажену, како се купа, чешља распуштену косу и мами га, што није ништа друго него у његовој уобразиљи Софка преображена у русалку; затим га је обузео паничан страх

мотивише прејак, буквалан призор аутоеротизације: „Тада осећа како је ова дубоко, дубоко љуби у уста; рукама јој глади косу, уноси јој се у недра, у скут, и знајући за Софкине најтајније, најслађе и најлуђе жеље, чежње, страсти, грли је тако

на пример, реченице из Дафининог сећања не доживи заталасано смењивање њених чланака и њену интонациону тензију: „И косу меку и свилену, / што је била почела да седи, / није могла да заборави, / ни румену горњу усну његову, / што му се

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: Каква је ово свињаруша! С њом није вредно ни разговарати. (Пређе к огледалу, и почне намештати косу.) АНЧА: Мајсторице! ФЕМА: Ух, мора човек у несвест да падне. (Седне на столицу.

Али платићеш ти то. А теби, ниткове, посљедњи пут кажем, ако те јошт један пут затечем ш њоме, ишчупаћу ти сву косу. Слушкиње тражи, а не дирај у кћери ноблеса. (Повуче Евицу за собом и отиде.) ВАСИЛИЈЕ (снужден такође изиђе).

ФЕМА (скочи): То је безобразлук! Таки ми се вуци испред очију, јер ћу ти сву косу почупати, нитков један, тко те пита за то? ЈОВАН: Е, лако је вама, јер сте утекли у подрум, али ја сирома!

Краков, Станислав - КРИЛА

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Душко скоро луд од страха и умора испењао се најзад на камениту косу. Није он бежао ка превоју, куда су сви нагли. Изабрао је други слабо тучени, али скоро непролазни пут.

Парало му ознојене груди. Осећао се сам усред пустога жбуња, које је покривало целу косу, иако је крај њега био његов дуги трубач Сима.

Крај пута се црнела страшно надувена лешина погинулог коња. Најзад је батаљон стигао на камениту косу, ону на којој се прошлог јутра разбијен скупљао. Мали заклони на коси били су поседнути.

Узаман су праштале пушке, клепетали митраљези и севале бомбе. Непријатељски строј за стројем је избијао и плавио косу. Батерије, које се браниле картечом, бајонетом су освајане, и падале једна за другом.

се узаним каменим стазама, прегазили су Беле Воде, скачући са камена на камен, пели се тешко уз шумовиту Милетину Косу. Псовали су љутито, јер им је низ уморна плећа под сукненим оделом цурио зној, а тешки ранци су резали рамена.

И Душко је расејано добовао прстима по столу, гледао мале чистаче обуће и црвену косу једне проститутке. Осећао је жеђ и поручио је малине са кремом.

Петровић, Растко - АФРИКА

Шећер не једу већ га уплићу у своју тврду гргураву косу. Кори их нарочито радује. То су они бели пужићи за које су нам причали, кад смо били мали, да служе за новац међ

Прошли смо гигантску стену Гибралтара: Херкулов стуб, и његову џиновску косу цистерну; невероватне планинске комплексе с друге стране, са градом Сеутом, белим, последњим градом приљубљеним уз

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

престаје и настају брежуљци, све већи и већи, док се напослетку на сат одстојања од друма не слију у једну повисоку косу која од саме наше границе иде паралелно са суповачко-тешичким друмом (којим смо ми ишли) све до Ђуниса.

брежуљци заокругљени, на њу је лако и попети се и сићи, топове је лако на њу испети и спустити их, а опет ко ову косу држи, тај влада готово свом левом обалом моравске долине од наше границе па до под сами Алексинац.

Оно истина, ја се не разумем у војничким стварима, али ја не знам зашто Турци не би смели заузети ону косу, и што то не би било по њих добро, кад с оне косе могу владати долином и простом демонстрацијом осујетити сваки наш

Полако и чисто у неком страху дигнем поглед на косу... Ах! осам симетрично растављених ппедмета одсјајивали су металном светлошћу на првим зракама јутрењега сунца...

једнога рускога официра из своје пратње, пође с с њим упоредо уз друм и нешто му је живо говорио и показивао руком на косу. Затим официр брзо одјури друмом пут Житковца, а Комаров се врати к нама.

и нареди да окрену фронт коси откуда су се спуштале црне колоне; батерије да заузму згодне положаје да могу пуцати на косу.

откуда су се примицали Турци, заклоњен је рујевачким висом, који се у северозападном правцу пружа и прави рујевичку косу. На самом вису и дуж целе косе ПОдигнути су алексиначки шанчеви, батерије и стрељачки ровови.

На самом вису и дуж целе косе ПОдигнути су алексиначки шанчеви, батерије и стрељачки ровови. Рујевичку косу у североисточном правцу пресеца глоговичка дољача, а одмах иза ње диже се каменити ћувик, прозван шуматовачки вис.

— Хије овде и не знам где је, одговори ми он. — А да није горе y оној шуми? Ја покажем руком на шуматовачку косу што се пружала изнад шанца. — Не, рече ми капетан, тамо ће бити Турци.

Стрелци уђоше у шуму, пењући це уз косу. Батаљон у четним колонама прилеже у пољани и ту оста. Батерија иђаше напред.

Наскоро се пољана пред шанцем напуни наших стрелаца. Сад почеше и наши из шанца пуцати топовима на косу са које је маса куршума падала већ и у шанац.

Сиђемо преко потока на пут, где беше намештена једна наша батерија, те је кроз пропланак тукла у шумовиту косу, где су це збили Турци. Ту станемо, ђенерал је сам трчао од топа до топа, нишанио и командовао пуцање целом батеријом.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Ми и сену верујемо слепо. — Она моли: „Причај ми што лепо!“ Гладећ’ косу са чела јој врела, Смишљам шта би радо чути хтела. Што ј’ најлепше радо бих јој низô: Видиш, душо, пролеће је близо.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

А наредник, међутим, има нежно, потпуно избријано лице, и косу зачешљану „а л'ембуѕqуé“. — Пошто ја ноћу морам да се дижем, то лезите ви уза „зид“ — реч ми наредник Драган.

Почео је већ и сутон да пада. Иако ме је ово стање мучило, решио сам да не попуштам. Неко се пео уз косу и викао још из даљине: — Има ли кога ту? Нас тројица појавили смо се наједном да видимо ко пита.

Је ѕуіѕ оццупé. Ил фаут qуе ј’аілле1... Мој пријатељ посматрао ме је некако неодређено, као да се буди. Онда заглади косу. — Како... где ћеш?... Остани, па ћемо заједно — муцао је.

Замислио сам је младу, видео њену таласаву, сјајну косу и зажелео... Војин слуша успламтелих очију и, раздраган причом, поче да трља шакама.

Али ја сам занемео и непрестано мислио на онај кључ, прекоревајући себе зашто нисам отишао. — Како имате лепу косу! — проговори и превуче руком преко моје главе. Неки жмарци подиђоше ме...

— У мојој сте власти... А сад, пољубите ме! Без размишљања пришао сам, обухватио је главу и пољубио је у косу. — Ето, да вам докажем... — Доказ! — гледала ме презриво и махала главом. — А шта ви мислите... ми живимо од ваздуха?

Она тресну главом. Кад је подигла руке да заглади косу, тек се тада испољило нено витко тело, у хаљини од плавог трикоа, са свим оним нежним, девојачким облинама...

— На самом врху. Кота две хиљаде пет стотина двадесет и пет — говорио је официр зачешљавајући косу. — Ви ћете моћи да нам објасните где су овде вођене борбе? — Верујте, господо, не знам ни ја сам.

Видели су се заиста свиласти праменови жуте косе. — Боже, шта ли би дала негова мајка или сестра, да има ову косу! — размишља војник.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

И ти седиш на пенџеру, На свиленом јастучићу, Љубезна. И ти твоју косу гладиш, И из мене серце вадиш, Љубезна. Сад ја видим да ме вараш, Јер се с другим разговараш, Љубезна.

Бега мати с јединчетом, косу распустила русу, Запевка до Бога од срца иде рањена. Не може бранити веран своју љубимицу пастир, Јасну врулу има —

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Са обала је можда приморских Пун срца, душе, некад гледао Последњу румен чеда стидљивог Каконо крадом косу злаћену У безграничју купа провидном...

— — ВУЈО: Знаш, матор је човјек дијете — избиј зубе, лези у бешику — до јучер се играх јунаках, а данас, под сиједу косу, играм се пасах. БОШКО: Што не вукова, Вујо?

БОГДАН: Па везују л’ те за синџир, Вујо? Ту је доброме синџар одлика. ВУЈО: Е, ’ваки пас за сиједу се косу везује, — а ријеч му је огрљак... БОШКО: Ма збиља, Вујо?

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

А кад се поноћ низ падине просу, У сенци вења један цар Балкана, Растурив своју позлаћену косу, Одмарао се од ноћи и дана.

И жудим косу твоју тако меку. А чежње моје, све дубље, све веће, Очајна неман црном косом среће А око грли пучину далеку.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Ил’ крадом облак иде навише? Ил’ болник какав тешко уздише? Ил’ анђô мелем с неба доноси? Ил’ оштру косу да га покоси? Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде да нам попије И ову једну чашу радости?

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Највише, најопасније да се она љуља, издиже. И држећи се на ужету, копрцајући се, забацујући прса и косу с чела и главе, толико се она љуља као да хоће да се изнад баште, куће, горе, толико високо, високо уздигне, да би

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Соком који л. пушта кад се у пролеће ореже (»лозина суза«) мажу жене и девојке косу, да би расла (Караџић, 3, 1901, 200; СЕЗ, 13, 1909, 413). Најбоље је ако се том приликом и обаје (СЕЗ, 13, 296).

, а буде дуга као конопац«, ЖСС, 118). Негде девојке остављају зејтин да на в. преноћи, па њиме после мажу косу (ГЗМ, 6, 371). На Ђурђевдан чешљају се девојке на в. »да коса и оне расту као в.« (ібид., 269). В.

(Духовима) и о Брашанчеву, просипа се она дуж пута, да се одагнају вештице (у Приморју, Караџић, 3, 1901, 191). Косу коју је кум остригао детету чува мајка заједно са п‹елином›, здравцем и босиљком (СЕЗ, 16, 181).

значаја. Жена која је косата треба да остриже у младу недељу пре сунца дете у к., да острижену косу закопа испод к., и онда дете неће никад оћелавити (Горња крајина, БВ, 11, 1896, 292). К.

150; 20, 345); гонореје (СЕЗ, 14, 236); противу опадања косе (СЕЗ, 13, 296; »у коприве ваља оставити ошишану дечју косу, па ће брзо парасти«, СЕЗ, 13, 418; ЗНЖОЈС, 11, 266); од просади (санђија, ЗНЖОЈС, 7, 1902, 161); кад овци отврдну и

С. помаже и рашћењу косе. Жене мажу косу зејтином који је уочи Ђурђевдана преноћио у с., или мију косу у води у којој је преноћио с.

С. помаже и рашћењу косе. Жене мажу косу зејтином који је уочи Ђурђевдана преноћио у с., или мију косу у води у којој је преноћио с. са јаблановим лишћем (ЖСС, 118; ЗНЖОЈС, 11, 267).

кад ноћу пође с дететом па село, понеће собом мало тисовог дрвета (ГЗМ 6, 369); деци га мећу око врата, а девојкама у косу против урока (ібідем; Беговић, 163); такође га мећу овну звонару поред звона, кравама и воловима у роге, воловима у

нпр. Вук, Рјечн., ѕ. в. вјештица; СЕЗ, 50, 163). Марко Краљевић је у некој прилици размрсио вили косу која се тако била заплела, и вила га је зато наградила да буде јунак над јунацима (Караџић, 1, 36).

»Где ш. најбоље напредује, ту је најбоље место и за грађење нове куће« (ЖСС, 11). За младу ш. привезују девојке косу што им опадне, »да би им коса боље расла« (ГЗМ, 6, 656). Кроз процеп младе ш.

, 174, Поповци). Водом са о. девојке перу косу — да би боље расла (ГЕМ, 38, 1975, 182, Буџак). Орах. Он је »једино родно стабло« коме се у Сретечкој жупи »приписује

У Сретечкој жупи девојке су се, рано на Ђурђевдан, купале наге у реци и чешљале косу »у раж« ради здравља и косе густе као р. (ГЕИ, 9—10, 130).

Ћипико, Иво - Пауци

Примирише њену косу, као шуму густу, и посматра јој лице што се испред његова погледа поступце жари, а очи бјеже устрану.

Злата, једнога поподнева, гладећи јој косу и дирајући је у њедра, у сијасету страствених пољубаца, осјети његову пожуду на себи и, истргнувши му се из руку,

А дјевојка, док га спази, понамјести као нехотице мараму и крене руком да заглади косу. Он се устави код зида, наслони се на њ, погледа је и нагло изусти: — Још данас и сутра!...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

доконо ћаскали; разбашкарила се ту она у глибу, житком смрдљивом блату, прострла свој огртач, одложила крај себе косу и кези се на нас. Ми смо у сатрулим поњавама, угушени смрадом, врућица нас испија, бунило нам брка мисли.

Знам то иако сам му окренут леђима. Најзад улази Доротеј. Окисао као миш. Отире шаком мокро лице, зализује косу и спушта на сто торбуљину.

Ветар је измешао по небу буцмасте, руновите облаке, увукао им се у косу, очи, уши, лизнуо им лица, раскравио их, натерао их у смех (откуд сад од једном смех, откуд то), бојажљивост се

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

нагло Чудноват некакав гост; усне му грозно се смеше; Из празних шупљина очних студена пустош се шири У руци држаше косу. То самрт ледена беше.

Кратка смо вида“ Кошутић Подне је. Млади Слепчевић седи у својој соби и баш се озбиљно дао у мисли. Косу је ђенијално растурио, а за ушима има држаље и перо.

Та то није тешко то је барем лако, Намрштићу чело, почећу овако: Зграби перо иза ушију глади косу, мрда уснама и пише но брзо оставља перо. Аја, то не иде. Врло добро знадем, Привикаће људи да Јакшића крадем.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Ваше свилене чарапе, замењујем Ваше мале ципелице већим сандалама, да бисте изгледали што мушкије, а Вашу кестењасту косу, равно срезану над вратом, везујем пурпурном врпцом, превученом и преко чела.

У тренутку када се такав лепо осветљени воз нађе на оном виадукту и окуци, он изгледа као златна диадема уплетена у косу богиње Земље. Кад возови пројуре, ја посматрам небо. На њему блиста сада својим црвенкастим сјајем Марс.

Ви можете метнути, око Ваших белих руку и алабастерског врата, Ваше дивне бисерне ђердане, и уплести их и у Вашу косу.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

(Одлази.) ТАШАНА (за себе): Не треба, нико ми више не треба. (Седа, раскомоћује се, разрће око чела косу, око врата одело, да се освежи. Одједном уздрхта, скочи. Таре руком уста и образе.) Ох, што ме сврбите, пуста остала!

полако, нежно оставља је; али, дижући руку, коју је Ташана држала и на коју је главу наслањала, и бришући њоме чело, косу, лице, одједном сав задрхта по тресен): Ох, опет овај мирис! (Полази.

Да воли ово моје лице, косу, да жали за њима! Да их жали, што ће, ако сам на путу, по зими, мећави, да зебу; ако ми није хладно, ако сам у својој

Ово ми је драже и милије него све што сам до сад у животу постигао. Хвала ти! Да идем. (Таре чело, косу, да се смири.) ТАШАНА Да донесем воде да се умијеш и освежиш? МИРОН (прибравши се): Не треба, ништа не треба! Идем.

Ташанина соба. У велико дан. По соби послује Ташана. Мало дубље забрађена шамијом, да јој прашина не пада на косу и лице, обучена у свакидање одело, само у јелеку, сасвим незакопчана, без појаса, већ између јелека и шалвара велика

ми деца одрасту, неће смети да ме воле колико ме воле, неће смети да ми безбрижно леже у крилу, завлаче руке у недра, косу, бојећи се да то није у реду и да то не доликује. И ето, зато сам тебе толико чувала, радо помагала.

МИРОН већ обневидео од старости. У дугој изношеној мантији од простог сукна. С масном камилавком. Обрастао у браду, косу. Сав заудара на плесан, бурмут, дуван. Иза врата вири му завучен стари чибук.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Јулица је танка као сенка; вуче на глави грдну црвено-златну косу; кожа јој бела, и хладна као у рибе. Кад говори, шапће; уста отвори, лепи зуби засветле, нешто је рекла, и ако сте

Али жене су волеле стас и косу господин жупникову, а оне су, поручено је у бискупију, углавном пуниле цркву. И тако је бискупија зажмурила.

цигарету, навали се левом страном, која ју је увек нешто болела, у наслоњачу, и некако мушки трља чело и затурује косу. Од тешког тела, у наслоњачи се направио као неки мидер за болесне.

Рекох то поп-Томиници. А она, сирота, порумене, запе онај шлајер за нос, и стаде намештати косу око ушију, тамо где је већ почела да седи...

Имао је магленосиве очи, за којима уздишу девојке. И бујну смеђу косу која се са сваким његовим покретом друкчије слагала, као лишће на ветру.

Ха! ха! Бићу феш калуђер, је ли? Павле, сиромах, скоро сасвим ћелав, и нехотице упре очи у дивну косу Бранкову. — Што коса може да буде украс!...

Како ми је главна лепота у фризури, а црква ми баш није јака страна, ја ћу као она босанска ђевојка: л'јевом руком косу глади, а десном се Богу моли... Ој, ој, ој!

испраћаја, исто ћу се питати, и, чини ми се, кад матуранти зађу за последњи ћошак, закључаћу се у свој разред и чупаћу косу с главе... Куда? докле? зашто само дотле? — Данас вам је опет тешко, Каленићу.

Госпођа апотекарица забола, по јапански, две огромне коштане плетеће игле у косу, скрстила руке на вуници бледоружичасте боје, и слуша како неко стручно приказује Павлов будући тенис.

— И девојчица сва блиста, срећна што има и таквог оца и таквог учитеља. Сока, некуда загледана, склања Јани косу с чела.

— па се вишња разбрекће као да се и коштица претвара у месо и сок; простије речено: Ната оматорела, престала да боји косу, раскрупњала се, али вешта да шије, одева се како пуном телу најбоље стоји, и још је помодарка кад изађе на улицу.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Наш Шандор (то је име путнику кога је кум Алексом крстио), како дође у село, метне свилен пруслук на себе, углади косу, узме бич у руку и звиждући пође сокаком, на сваки прозор завиривајући тко тамо седи.

учинило, тако је велике прси имала да би за модел винској Краљевића Марка мешини без сваке сумње служити могле. Косу је имала жарко црвену, да је при највећој помрчини без икакове светлости вечерати могла.

(какве су то капље биле, остављам механицама на расужденије), и будући да је, као што смо опоменули, имала црвену косу, претвори се овај феномен у злато, и то је онај венац што је Либер отац у звезде преместио.

« Со тим узима преслицу и преде. Учени син час пружи једну ногу, час другу, час треје руком чело, час баруси косу. »Мамо, шта радиш ти?« Предем мајки. »Ти не предеш, ти само мислиш да предеш.« Ја мислим мајки да си ти луд.

Wіцклер) — »увијач« за косу, направица или трака да се помоћу ње праве коврџе ВИСОКОПОЧИТАЈЕМИ — високопоштовани ВИСОКОПОЧИТАНИЈЕ —

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Друга дама, која је седела до ње, имала је тршаву плаву косу, са црвеном машном у фризури, и врло јако навучене обрве.

у соби, бацио кроз отворен прозор саксију са цвећем, једне маказе, једно везено јастуче и мајкин курјук, који умеће у косу, те, радознао да видим где леже ти предмети, нагао се па и сам стрмекнуо кроз прозор на улицу.

коју сам се, у свима приликама, ревносно старао да одржим, те сам затим још чешће разбијао себи нос, чупао сестри косу, угануо једанпут палац на руци а други пут ногу у чланку, док најзад нисам једног дана просуо жар из пећи те упалио

Ја сам ти, Сретене, још прошлога часа казао да ошишаш ту косу. Иако на тој супротној страни света живе дивљаци, ја ипак нећу више да провлачим прсте кроз ту твоју прљаву косу...

Иако на тој супротној страни света живе дивљаци, ја ипак нећу више да провлачим прсте кроз ту твоју прљаву косу... То је та страна где је ноћ кад је код нас дан и, обратно, где је дан кад је код нас ноћ.

На тим плакатима би могао бити нацртан млад човек, испивена лица, угаслих очију и повијене грбаче; једном руком чупа косу, а другом држи револвер. Под сликом би се могло крупним и уочљивим словима написати: „Не учи латински!

Ако овај у упорности устраје и даље, он постаје песник дотичне гимназије и онда већ пушта дугу косу, почне се аљкаво носити, симулира расејаност и тако постаје поета са свима квалификацијама.

Осма ми је љубав од почетка до краја била по рецепту који је уопште усвојен за љубав. Она је имала богату, плаву косу и сјајне црне очи и волела ме је врло искрено.

Она је имала богату црну косу и топле плаве очи и волео сам је врло искрено. Ја сам чак захтевао од ње да ми се закуне на верност, а заклео сам се и

дреку, тако да ће она два грађанина морати дојурити у ову собу; тада ћу вам ја, пред њима, опалити шамар, почупаћу вам косу и налетећу на вас ноктима и гребати вас немилостиво по лицу.

– прекида Борино гунђање председник. Војислав се диже, усправи и занесе главу уназад, провуче руку кроз косу, па је затим задену између дугмади закопчанога капута. Он поче овако: – Шта је живот?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Они пешаци који су носили муницију, изгубише се у ноћи са гранатама... У једном моменту чупао сам косу... Сакупио сам онда војнике. Замолио сам их као другове, нека учине још и овај последњи напор.

Ја трчим што брже могу. Наједном се преда мном појави запрегнута хаубичка батерија где силази низ стрму косу. Војници вуку волове, други их боду тесацима и увијају им репове, да брже иду.

КРАЈ МУКА... Дан је сунчан и топал. Пењемо се полако уз једну косу, по којој маслине расту. Чуде се војници гледајући дрво па све мисле да их неко вара.

Неко је позва, чини ми се, пре мене, она хтеде да ме мимоиђе, и у пролазу ме чупну за косу. Ја је дохватих за руку: — Стани, женска, где си запела! — рекох јој.

А резерве нису пристизале. Бугари су исто тако попустили. После неуспелог напада на Катунац и Пожарску Косу, малаксали су. И стало се напослетку. Са напором титана, наши су сатерали непријатеља из равнице на врхове планинске.

НА ДНУ ПАКЛА Напад Бугара на Катунац и Пожарску Косу сломљен је. Непријатељ је оставио своје мртве, огроман материјал и повукао се на врхове Могленских планина.

На дугим маршевима, или на одмору, лежећи нем и усамљен, гледао сам визионерски њен мали лик... Носила је косу раздељену по средини темена. таласави праменови кестењаве косе уоквиривали су њено високо чело.

Са командантом дивизиона, пуковником Пејовићем, изишао сам на Забрдањску Косу. Ту затичемо команданта пешачке бригаде, који је одређивао земљишне рејоне, где треба да се распореде пешачки пукови.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

друм у бескрај све више измеђ борја, са њег ће на Кумов Пут неосетно прећи нам жуди; брише песма моја: то облак чешља косу горја.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али, присутни су се, ипак, смејали, терали га да се кловновски преврће преко главе, вукли за косу. — Еј, ти Смешно Лице! — викали су. — Скачи! Певај! Кревељи се, Смешно Лице!

— шапутали су људи, и облаци, и река. Из земље ледених брегова долазили су ветрови да јој кроз златну косу прођу, а птице су се у лету заустављале да је виде. Шта да се о младићима каже? — Таква се на земљи само једном рађа!

— Шта ћеш ми дати, ако кажем? — рече. — Све што тражиш! — обећа жена. Смрт никада скромна није. — Твоју раскошну косу — рече — очи модрије од различка, сјај образа. И, даде мајка.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

САЛЧЕ (Коштани, која гледа око воденице у дрвеће, гору): Коса ти се замрсила. (Оправља јој косу и одело.) КОШТАНА (забацује косу): Нека се мрси! (Магди): А, је ли, тетка... (Показује на гору.) Шта је тамо? Гора?

(Оправља јој косу и одело.) КОШТАНА (забацује косу): Нека се мрси! (Магди): А, је ли, тетка... (Показује на гору.) Шта је тамо? Гора? МАГДА Гора, кћери!

Легла на душеци, гола, млада, капка... Снага! Да цунеш, па да се заплачеш! Руке више главу фрљила, косу црну, филдиш, расипала око себе и — чека ме!

Да не скидам минтан. МИТКА (бесно, горко): Не! Минтан да скинеш, те груди да ти пуцав. И руке на горе да дигнеш, косу на све стране, те као она, Реџеповица да си. Али да ме не гледаш, јер много мука ће ми падне.

Моје је! Чедо ми је! Одавде ми је, газдо, одавде! (Чупа недра, косу и лице.) Одавде, газдо! АРСА (одгурне је, понова полицаји): У затвор!

) Тамо ћу ја! (Кида се рукама.) Ох, тамо и очи да ископам, кожу да опарим, снагу да осушим. (Кида са себе одело, лице, косу.) КМЕТ (одступа пренеражен): Не, бре, Коштана! Не толико! Ево идем! Али убиће ме председник, ако те нема!...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Погледај! Ко је мушко носи косу Преко рамена, а струка му бедра Ресама бије. Женске, с њима што су, Грабље и виле држе; неке ведра И нејач малу.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

три војводе младе и са њима старога Топлицу, па их води на бијелу кулу, па бербере хитре добавила: једни мију, други косу брију, а трећи им нокте сарезују; донесе им вина и ракије и лијепе сваке ђаконије, показа им што учини Марко, па

“ Па узима до два побратима, одведе их у бијеле дворе, па дозива два бербера млада: један мије, други косу брије и погане нокте сарезује; дала им је б’јеле бошчалуке, и на њих је рухо порезала, па их спреми двору бијеломе, и

А јеси ли, побро, долазио под танану Смиљанића кулу? Јеси ли се пењô на пенџере? Јес’ видио Косу Смиљанића?“ Вели њему Бојичић Алија: „Побратиме, Танак Осман-ага ја сам био скоро у Приморју, долазио у влашке

сам био скоро у Приморју, долазио у влашке Котаре, и под танку Смиљанића кулу, пењô сам се кули на пенџере, видио сам Косу Смиљанића: код ње сједи Јела Мандушића, ево Коса хитар везак везе, код ње Јела танко рухо преде.

суботу која прва дође хоће доћи Косини сватови, у неђељу данак преданити, понеђељак јутра дочекати, и одвести Косу Смиљанића за копиле од Задра Тодора“.

Кад Тадији ране извидаше, онда Турке за благо пустише, и вјенчаше Косу за Тодора. Давно било, сад се спомињало, кано Ђурђев данак у години, баш кô добар јунак у дружини.

Оста јадна саморана мајка, она кука како кукавица, а преврће како ластавица; она иде своме винограду, косу реже, па виноград веже, сузе лије, чокоће зал’јева, винограду тихо проговара: „Винограде, мили рукосаде, ко је тебе

Од’ Илија двору бијеломе, Стојан оде своме винограду. Нађе мајку Јанковић Стојане, нађе мајку у свом винограду; косу реже остарила мајка, косу реже, па виноград веже, а сузама лозицу залива, и спомиње свог Стојана сина: „Ој Стојане,

Нађе мајку Јанковић Стојане, нађе мајку у свом винограду; косу реже остарила мајка, косу реже, па виноград веже, а сузама лозицу залива, и спомиње свог Стојана сина: „Ој Стојане, јабуко од злата!

низ чаршију млада, докле дође бемберу Михату, па Михата била братимила: „Богом брате, Михате бембере, обриј мене русу косу с главе, остави ми делинске перчине“.

То јој Михат за бога примио, те јој русу косу обритвио, остави јој делинске перчине. Она млада у дворе се врати, на се баца одијело дивно: обукла је

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— одједном се створи Луња. Још јој на очним капцима игра уздрхтао лист, шуља јој се кроз косу вјетар, а у оку јој се крије влажна шумска сјена. — Луњо, кћерко шуме, како си то тако изненада изникла ?!

Нек ме и усташе укебају, само нек нијесам с њом. Луња шмрцну готова да заплаче, а онда нагло заглади косу и у очима јој сину повријеђен понос.

Не знајући ни сам што чини, али осјећајући да тако треба, Јованче се пригну и пољуби је у косу. — Ето, сад видиш да те волим.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Имала очи као кадифа, косу као свила, усне као мерџан, зубе као бисер, струк као фидан, а сва је била оно право „злато материно“.

— Па, ете... — поче Васка — поје си песне, онеја што су од љубав и ашиковање. Поје си оно моме Еврејче, што си чешља косу и клне мајку си што гу роди да је Еврејка..

А она у богатом и шареном венчаном оделу. Пустила дугу косу низ плећа и преко груди, а низ дугу косу пушта се тел, блешти и трепери тел међу црном бујном косом, па му изгледа

А она у богатом и шареном венчаном оделу. Пустила дугу косу низ плећа и преко груди, а низ дугу косу пушта се тел, блешти и трепери тел међу црном бујном косом, па му изгледа Зона сјајна и свечана као заветна икона.