Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
В. има везе и са култом мртвих. У љубињском котару в. се саде по гробљу (ГЗМ, 6, 1894, 154). У околини Преспанског језера, када се, о Светој Тројици, »дају крчази за
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
вина, онда рече Танковић Османе: „Побратиме, Бојичић-Алија, јеси л’ био скоро у Приморју, у Приморју, у влашком Котару? А јеси ли, побро, долазио под танану Смиљанића кулу? Јеси ли се пењô на пенџере? Јес’ видио Косу Смиљанића?
јели на кичицу, и понеси дурбин од биљура, па му пружи седам кољенаца, наслони га на јелову грану, окрени га камену Котару, па покупи поље под Котаром, и уфати на граду капију: јесу ли се отворила врата, а јесу ли изишли сватови, хоће л’,
јели у кичицу, и однесе дурбин од биљура, па му пружи седам кољенаца, наслони га на јелову грану, окрену га камену Котару, под Котаром поље покупио, и на граду уфати капију, па он стаде Мују бесједити: „А мој брате, Хрњо Мустаф’-ага, Котару
Котару, под Котаром поље покупио, и на граду уфати капију, па он стаде Мују бесједити: „А мој брате, Хрњо Мустаф’-ага, Котару се врата отворила, из Котара изишли сватови, међу њима од злата кочије, прекривене црвеном кадифом; на њима су четири
у кршну Кладушу, а на руке Мујину Алилу: „О Турчине, дијете Алиле, тебе вале по кршној Кладуши, мене вале по равну Котару, но ми дођи на мегдан јуначки, да видимо ко је бољи јунак!
вијерница љуба: ја како ћу, Туре, погинути, јал’ како ћу тебе погубити; трећи ћу ти мегдан оставити под Кунаром у пољу Котару, а на међи турској и каурској, ђе је земља крви пожељеља, гавранови од јунака меса; дођ’, Алиле, ђе је тебе драго!
“ Такве Мара књиге оправила. Затим време мало постајало; бре, да видиш Смињанић-Илију! Стаде купит кићене сватове по Котару и около њега; кад Илија свате покупио, он се диже Лијевну б’јеломе а да води Мару Ђурковића.
Милић одмах каил био, па из цркве оде двору своме, те он купи кићене сватове по свој Босни и Херцеговини, и по Жупи и Котару равну, све јунаке младе нежењене, добре коње прије нејахане; кума куми Јанковић-Стојана, старосвати Пивљанина Баја, а
Скочи Стојан на добра ђогата, а ђевојка на малена вранца, бјежи млада бијелу Котару, а Јанковић бегу у сретање. да је коме сјести те поглати, да он види чуда великога, кад удари тридест на једнога, па