Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Сад падне на ум господару Софри да је заборавио кући писати. Откако је отишао, није још писао. Додуше, у Кошици мислио је писати, како је из чарде отпутовао, али је заборавио и нико ме то није у оној забуни после чарданске битке
Сад се господар Софра захвали и лечника награди. Полазе. Но неће другим путем, него оним који иде на друм према Кошици.
Путују врло лагано и врло дуго. Једаред већ наиђу и на тај пут, и по том познатом путу упуте се Кошици. Путују лагано, и дођу у Кошицу. Но већ на неколико дана пре тога господар Софра осећао је неку грижу у трбуху.
Но већ на неколико дана пре тога господар Софра осећао је неку грижу у трбуху. Тек што су у Кошици, али нападне господара Софру страшна срдобоља. Сад опет не могу даље; морају га лечити. Ту опет остану три недеље.
— Ја сам послао, али богзна јесу л’ добили? Ко зна нису л’ поробили пошту? — Додуше, лопова свуд има; недавно су у Кошици обесили деветорицу, што су напали три трговца баш из У. Нисте ли баш ви ти трговци?
— Па шта? Зар је то у новинама било? — Јест, како сте ви три лопова убили. — Хм, па шта још? — Да су у Кошици девет лопова обесили.
А рукавице ретко трипут да навлачи. Прохујаше и његова лепа времена у лепој Кошици. Оставио је после себе леп спомен.
Није ни чудо, учио је мазурку у Кашови од уланског официра, рођеног Пољака, који је у Кошици „фајерпикет” командирао, па после надметао се са најбољим пољским играчима у Лавову.
Њено ћутање говори. Посејао је песму у срце. Па није ни чудо, Шамика је већ у Кошици свирање добро проучио, а у Венецији до савршенства дотерао. Па оно његово талијанско „тремоло”!
Но велика је разлика између сада и онда, када је Шамика у Кошици јуриста био. Онда је могао која му се допала на крилима ватреним однети. Али сада не.
Шамика се мисли: то није љубав, то је трговина. За таквог „галантома” страшан ударац, увреда. Одмах окрене Кошици леђа. Сад оде у Ђур. Где год се појави, свуд добар утисак учини. Нема једне која не би за њега пошла.