Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
ћемо онда Онда ћемо расти чисте Расти даље како нам је воља Шта ћемо после Ништа ићи ћемо тамо амо Бићемо вечна коштана бића Причекај само земља да зевне В.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Избор његових најбољих приповедака, Стари дани, изишао је у издању Српске књижевне задруге, 1902. Комад Коштана изашао је у два издања, у Београду 1902, у Карловцима 1905.
Исти успех Станковић је имао и у драми. Његова Коштана је доживела велики успех и код књижевно образованих људи, којима се допала њена продирна и болна поезија »дерта«,
Као драма, Коштана је слаба, јер је невешто писана, неповезана, али својим високим књижевним особинама, пароксизмом љубавне страсти,
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Други роман Газда Младен, готово све приповетке, као и често играна драма Коштана, такође су везани за малу варош Врање на крајњем југу Србије.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Борисав Станковић КОШТАНА „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Борисав Станковић КОШТАНА Садржај ПРВИ ЧИН 3 ДРУГИ ЧИН 14 ТРЕЋИ ЧИН 32 ЧЕТВРТИ ЧИН 48 КОШТАНА (КОМАД ИЗ ВРАЊСКОГ ЖИВОТА С
КЊИЖЕВНОСТИ Борисав Станковић КОШТАНА Садржај ПРВИ ЧИН 3 ДРУГИ ЧИН 14 ТРЕЋИ ЧИН 32 ЧЕТВРТИ ЧИН 48 КОШТАНА (КОМАД ИЗ ВРАЊСКОГ ЖИВОТА С ПЕСМАМА) ЛИЦА: ХАЏИ ТОМА СТОЈАН, син му АРСА, председник општине МИТКА, брат Арсин МАРКО,
Коштанин КУРТА, цигански пандур КАТА, жена Хаџи-Томина СТАНА, кћи Хаџи-Томина ВАСКА, кћи Арсина КОЦА, другарица њина КОШТАНА, Циганка, певачица и играчица САЛЧЕ, мати јој Врањанци, Цигани, Циганке, пандури. Врање. Садашњост.
) Како ништа, кад ено и пушке бацају! ВАСКА Е, какве пушке! Само нека им она, Коштана, запева, па не само пушке, већ ће и главе побацати. А нарочито он, наш брат, красан наш брат!
МАРКО Млад, млад! МАГДА Слатко моје дете, сећа се оно даде своје! Уз песму, свирку, улазе Коштана, Стојан, Салче, Гркљан, и остали. КОШТАНА (певајући и играјући): Крај Вардар ми седеше, Т’нке пушке фрљаше.
МАГДА Слатко моје дете, сећа се оно даде своје! Уз песму, свирку, улазе Коштана, Стојан, Салче, Гркљан, и остали. КОШТАНА (певајући и играјући): Крај Вардар ми седеше, Т’нке пушке фрљаше.
САЛЧЕ (Коштани, која гледа око воденице у дрвеће, гору): Коса ти се замрсила. (Оправља јој косу и одело.) КОШТАНА (забацује косу): Нека се мрси! (Магди): А, је ли, тетка... (Показује на гору.) Шта је тамо? Гора? МАГДА Гора, кћери!
(Магди): А, је ли, тетка... (Показује на гору.) Шта је тамо? Гора? МАГДА Гора, кћери! КОШТАНА (радосно се уноси, да што боље гледа у гору): А је ли то та гора за коју се пева: да је голема, пуста, тамна гора?
МАГДА Та је, кћери. КОШТАНА (пропиње се на прсте, да би, преко зида, могла што боље да гледа. Дубоко удише и мирише): Ала мирише гора!
А немој ту песму. Друго, весело певај! »Лошо је« да се сад плаче. СТОЈАН (са чардака): Кошто, песму! КОШТАНА Коју? СТОЈАН Песму, као што је твоје лице, грло, косе русе... КОШТАНА (зарадована): Ех, зар баш русе косе?
СТОЈАН (са чардака): Кошто, песму! КОШТАНА Коју? СТОЈАН Песму, као што је твоје лице, грло, косе русе... КОШТАНА (зарадована): Ех, зар баш русе косе? СТОЈАН Русе, меке, још не замршене!