Станковић, Борисав - КОШТАНА
Ни отац, ни брат. Отац, већ знаш, љут, бесан. А бата, он никако и не долази. Све тамо, с том Коштаном... ВАСКА А што? А тебе због њега страх? СТАНА Страх ме! На улици граја, песма. СТАНА (показује Васки): Ето в’иш.
(Томи): А сад, хаџијо, твој син оде с Коштаном у Собину. И што ће сад тамо тек да настане!... АРСА Ето, хаџи, и види! Па сад? Шта да радим?
Брзо! Јух! (Скупља постељу и одлази. За њим одлази и Стојан.) Улази Хаџи Тома, загрљен са Коштаном, и са осталим. ТОМА (Коштани): моју кућу кад се улазило, певала се песма: »Море, врћај коња, Абдул-Ћерим аго,
Ларма, свирка сватовца јача. Чује се крцкање кола, бат ногу. СТОЈАН (нагиње се над Коштаном): Кажи ми! КОШТАНА (бесно): Нисам! Никога нисам волела! И никад нећу да волим! СТОЈАН (убијено): Ох! (Одлази).