Употреба речи која у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

маџарској обрадовао би се овакој моби, али сад стрепљаше, јер то не беше гомила жетелаца, него чета дивљих осветника, која не тражаше богате њиве да их покоси, него да их својом и душманском крвљу ороси...

лице; свака цртица на њему беше пуна израза; свака је приповедала о вечном мраку подземних тамница, о мучној самоћи, која се у влажноме хладу каменитих сводова проводи... Пре страдања беше строг, а сад озбиљан, али пун благости.

Французи и Немци поштују играчицу, и хиљаду уста говори о умилно лакоме покрету те и те, ове ил’ оне играчице која се ових дана у Бечу ил’ у Паризу показивала... А ми?

Ох, та само једанпут из оне тавне шупљине да засветле два црна ока, да виде ужас безобразне гледалице, која се не стиди с подсмехом посматрати од пре хиљаду година из гроба избачени ковчег човечијег мозга!.. 1871.

да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... Све бешње су јурили таласи.

У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: — Упомоћ!

јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.

А ја?... Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. — Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе

Наша је кућа последња у брежанском крају. Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова. Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...

што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. Једнога дана дође чича Марко. Лице му беше тужно, забринуто.

чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... „Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!

У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. Тако смо проживели скоро недељу дана...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

о баснах Сви народи на свету имали су, и до данас имаду, у великом почтенију морална поученија која се дају у баснам. Езоп, изобретатељ и отец баснах, посветио је своје лидијском цару; Лафонтен своје краљевском принцу.

Наука која се находи у нравоученију баснах превелике је ползе, важности и пространства, содержавајући у себи сву моралну философиј

Мало потом врати се лисица и упази жалосно позориште: кров која јоште врућа из гњизда тече, бедни лисичићи плачевне гласе дајy, а орао им ноктима утробу депе и кљуном им очи вади.

А ови ти, кад једно кад друго дочепавајући, себи као болеснику на понуду посвештава. Најпосле ето ти нам и лисице, која кроз врата вирећи: „Како си, стриче?” пита. „Зло, моја мила ћерко, та ходи ближе да ме нагледаш .

Но опет, нека с памећу и разумом бива, а навластито с онима које не познајемо. „Која фајда што ме је мој отац учио да ја никога не преварим, кад ме није научио како ћу учинити да и мене други не

—, властољубије, несита грабежа жеђа, неразумна освета — колику су витешку и сродну кров пролиле, која би дужна била самом отечеству и општеј слободи посвећена бити!

” Наравоученије „Еστί кαι παρά μυσί χάρις: Јест и у миша благодарност”. Прекрасна пословица која нам препоручује благородњејшују, сладчајшују и красњејшују од свију добродјетеља, благодарност.

он подобно има с неки мајмуни, но у разумној словесној души, способној мудрости, правди и божественој добродјетељи, која преимуштества никакав орангхутанг (сиреч африкански мајмун) нејма.

сад чујемо дисидемонскаго владику, који већу част памети у бради држи, како он резонира: „Брада је чесна и света вешт која чини човека још толико чесним и преподобним. Света, велим и доказаћу: пророци, Христос и апостоли сви су браде носили.

Ето ти нам наше лисице која, сама без репа, хоће да и друге своје одрежу! Може и то гди бити, но овде баш није тај догађај, ибо лисици одрезати

Овде лепо приличествује и она басна која каже да је коњ пре био свободан, пак се завади с јеленом о једну ливаду, и за изгнати јелена зовне човека на помоћ, дâ

Боље је кад што и изгубити него увредити добра пријатеља и од добра комшије учинити себи зложелатеља. Која полза с срамотом што придобити и зло име заслужити?

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

71 ЗАПЕВКА НА ГРОБУ КАПЕТАНА ШУЉАГИЋА 74 ИСТОЧНИЦЕ 76 ДОМОДРЖНИЦЕ 78 ВИКАЛИЦА ЖИВАНЕ СА СУБЈЕЛА АЛИ КОЈА ЈЕ ИЗ ОБЛАКА ЗИНУЛА НА ЊЕНЕ ШТАЛЕ АМБАРЕ ВОЋЊАКЕ УСЕВЕ КУЋЕ И ГРОБЉА 79 КОПИЛУША 81 СОЛДАТУША 83 МРКЛА ЈЕСЕН 85 ПЕСМА

ЂАВО НА СЕЛУ 1. Спавам на тавану штале, у црној ноћи, у слами Која мирише на њену косу и врат, и бива Тесно у овој горкој несаници и тами Док небом ветар носи пловеће крошње шљива

И ову реку кроз шуму, широку блиставу и спору Све то затварам својим ребрима, и тај звук, И твоју мрачну главу која светли у мени, И полумесец од снега, и брда зелени лук Који се у зениту самом светли и зелени 3.

Из пшенице до појаса, под ведрином која расте, с руком на жени гледао леђа потопа! ЗАГОНЕТКА Место тучка (с два је кила три претегло!

Са пекарнице откинута фирма. Војска, иза трубе која свира, кроз спаваће собе маршира, маршира. Снег и вране попали по свему.

ВИКАЛИЦА ЖИВАНЕ СА СУБЈЕЛА АЛИ КОЈА ЈЕ ИЗ ОБЛАКА ЗИНУЛА НА ЊЕНЕ ШТАЛЕ АМБАРЕ ВОЋЊАКЕ УСЕВЕ КУЋЕ И ГРОБЉА Стани, ало! Натраг, ало!

жедни крви, долетели на крилатим коњима без узда, погледајте како зија, како зева, пећ, пећина, провалија, ала, која би вас надушак прогутала, мрачни облаци, зинули на сва уста!

Капу забацио, сив шињел огрно, иде пред коњем и пева, а не зна да носи машину која неће шити оно што се њему, златним концем, шије, него оно што се њози шије, црним концем, у сумрачје црно.

Ми изгибосмо не бисмо ли изашли, а нека будала погибе да уђе! Која ли је хајка њему за петама, кад у ову склања главу?

Семенка чега? Семенка мразовца, семенка чичка, семенка водоплава! Семенка оне каменике, која цвета из непобедивог зида, на северцу, која се, можда и љубичаста, плави у сивом бедему, чија сенка пада на Град и

Семенка оне каменике, која цвета из непобедивог зида, на северцу, која се, можда и љубичаста, плави у сивом бедему, чија сенка пада на Град и на поља око Града! 7.

“ и „Устани!“, као што се командује нама? док, преко реке, гледам ону сиву обалу која постаје све зеленија, и у мени, спаљеном до темеља, ово сивило почиње да се зелени! 8.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Ја ћу вам овде написати само мој живот и она ратна и нератна прикљученија која су у мој живот уплетена; не тражите у овом мом приповедању историчке свезе, ја не могу догађаје све по реду овде

Друга племена, која су имала завет да се онде стане где нађу пчеле у грму, отишла су у Мачву. Мој отац и мати имали су осим мене јошт пет

упамтио нисам, а читуља је изгорела, кад су нам уз Карађорђев рат куће погореле, само још три сестре памтим: Станију, која је била удата за Живка Дабића у Јаутину, Марицу за Јованом Вилотијевићем у Ваљеву, и Марију удату у Таково за

пошто је мед био; на казан 2 гроша; наједио маторо крме 6 пара — и који је спа’ија близу своји’ села, дотерају му по која кола дрва, и то је био сав данак спа’ијама.

И то могу слободно казати да у нашој нурији, — сва села која цркви у Бранковину иду — нико на какав други суд није ишао нити је кавге било.

Нас је било у селима која су бранковичкој цркви долазила пет попова, но нисмо делили, него наши нуријаши од нас пет кога првог нађу, зову га, те

подељена, јоште како се вратио из Карловаца, одма је наредио код сваке цркве по једнога главнога кмета над оним селима која год оној цркви иду, а свакој цркви ишло је по 8 и по 10 села, и тако ти кметови звали су се среским кметовима.

” И каже ми да му је везир по том кавазу поручио, да спрема на Палежу конак за војску, која ће на Шабац поћи и повући два топа, али то све тајно.

Помози, Боже, поврати се наш паша! Кафа се донесе и разговор се поведе колико ће која нахија дати војске. Ваљевска и београдска нахија, које су близу, даду више: ваљевска 1800, београдска 750 момака.

Турци Шапчани дочују за скупљену војску на вису (која се била разишла), пођу на ваљевску нахију, и дођу у Бељин, село шабачке нахије.

вилајет и да имаду споразумије са кнезом (Николом) Грбовићем, Кедићем и Миливојем а ја отрча̓ да донесем јоште џебане, која ће бити готова у Бољевци, јербо оно што сам пређе донео дао сам оној војсци коју сам оставио у Љубинићу.

Дође Живковић, донесе џебане, која засеца 600 форинти сребра, али не да без новаца, а ја новаца немам да платим. Ето грдне муке и невоље.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Чим се која наздрави — одмах Ђуко пали из пиштоља; учитељи и попови тек завију на стотине завијутака оно њихово дугачко: »многаја

— зачуди се газда Милун. — Та нек није само мука узалуд! — рече момче. — Море, ту баш није узалуд! А која ти је то капа данас? — Ово је четврта, газда! — Четврта! Па ви сте, богами онда добро пазарили! — Теее!

Време је већ да се у кући Срдановој принови које чељаде, да Стана добије снаху, која ће је одменити у кући, а богме и у пољу што привредити. Еле, големо је весеље код куће Срданове.

Милун се распомамио и претио да ће апелирати, да ће тужити чак и капетана самом министру. После дуге вике, која је трајала у среској канцеларији, заповеди Страхиња да и парничари и сведоци изиђу.

— и показа руком на восак. — 'Оћу, ћир-Трпко; чујем добро пролази, па да се узме која пара. — Те лажу, море не ти пројде, жив ми господ! — Ама јуче је човек продао по двадесет и пет гроша. — Човек?

Еле, као што рекох, нема дана кад се не уврати која снаша код Ставре у дућан да пазари, и обично, немајући новаца, донесе по две-три оке граха, или оку вуне, или неколико

Ћир Трпко имао је једну навику, која се није баш тако слагала с оним његовим правилом »сос рачун«. Кад први пут чује нешто, па било то истина или не било,

— Они се вратише, и Трпко им сасвим поверљиво рече: — Кад дотерате која кола, чукните на мој пенџер, ми јавите да знамо рачун. Знаш кô луди, да не буде речи.

Кад све то нареди, оде у своју собу, која беше с лица, закључа врата, и подупре их чим је год могао подупрети, па седе на кревет и метну пушку преко крила.

Видите, била је у селу Јасиковцу, чак горе негде око Ивице или Букова, једна велика и јака задруга, која је од вајкада још носила име Пупавци.

Он не плане, јер то те смесе не допуштају. Он само цвркне, па остави на себи рупу, која наличи више на ону кулу од српских глава у нишкој нахији у старој Србији и на она у Африци, на острву Серби од

Поп је Вујица стигао у свој виноград. Поче већ по која градљика пролетати. Поп Вујица стаде насред винограда, скиде читу и метну је на један чокот, одмота петрахиљ и натаче

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Залисте, и костима потрусисте сваку стопу земље, а из крви и костију ваших ниче бујина, која нам очи к небу подиже!... Хвала вам, и... праштајте!...

Наоколо се оплете прућем, али се остави рупа за врата и баџа, која је служила место прозорића, па се оно пруће улепи блатом, да не би ветар продувао.

То је старо село. Прича вели да се негда звало „Јордан“. Ту се, у једној дринској отоци, Старачи, која изнад села тече, удавила девојка, јединица у мајке, која беше с мајком дошла у Јордан, у госте.

Ту се, у једној дринској отоци, Старачи, која изнад села тече, удавила девојка, јединица у мајке, која беше с мајком дошла у Јордан, у госте.

А младе цуре надметаше се која ће више свиле подгајити, лепше опрести и откати, и смишљеније чарапе оплести... 2. СУБАША Али право вели пословица:

Турци у Београду одметну се од свога цара, убију пашу београдскога, заузму београдски град и науме завладати Србијом, која се тада звала „Београдски пашалук”. Ти су Турци прозвани „дахије”. Радили су с планом.

Знао је шта ко данас ради; знао је који момак с којом девојком стоји; знао је колико ко кашика у кући има; знао је која је жена трудна; знао је... све.

Ћутећи дођоше до хана. Турчин повуче Маринка у своју одају, која, сем једног миндерлука и нетшо оружја на зиду, не имађаше никаква намештаја.

велику радост коју осећа радник видећи како му посао напредује; радост од које букну образи, од које игра срце, и... која се не да ничим исплатити... Нити је шта јео ни пио.

која се не да ничим исплатити... Нити је шта јео ни пио. У само вече затражи воде те испра уста, која му беху, од силног дувана, огорчала... 3. ЈАРАНИ Алекса Алексић и Иван Миражџић били су суседи.

— Ко, зар ја? — упита Лазар и насмеја се. Маринко упиљи у њега. — А... не варај, синак!... Ти, јест... Да пије која цурица замакла за око?... — Јок! — рече Лазар и поче крити очи. — Ха!... ха!... ха!... Знам!... Јелица Милошева!...

Он погледа Јелицу, којој се лагано враћаше руменило на лице... у њеним очима виде он велику радост, која је вредила више од свију похвала... — Одскочио си, али да се порвемо! — рече Лазар. — Ја и ти?!

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

МОРСКА ВРБА Сама врба стоји над морем, врх света, Расплела је косу зелену и дугу, Наличи на нимфу која је проклета, Да постане дрво и да шуми тугу.

Како ли је срећна душа која знаде Бити свет за себе, кô звезда небеска, Бачена у свемир што самотна блеска, Док светова крај ње блуде миријаде.

Пусти песма других нека буде жена, Која по нечистим улицама пева. Ја не мећем на те ђинђуве са траком, Него жуте руже у те косе дуге: Буди одвећ лепа да

Насред катедрале лежала је она, Као Илузија која је умрла. Тако плава, тужна. У белом оделу, Легла је међ руже и миртино цвеће.

Ја расух песму као море, Сви од ње звуче гајеви; И блага која у дну горе Чуваху љути змајеви... Мину са својом свитом целом И љубав с њеним болима, Са пажевима и са велом,

А ништа ме не погледа Још једанпут; све нестаје, Све се жудно овде преда Овој смрти која сјаје. Све су очи засењене Тихог мрења том лепотом; И свака ствар што се крене, Зажуди да умре потом.

КОБ Срце са својим златним кључима Бије у браве тамне капије, Где ћути зла и недокучима Истина моја која вапије.

А лаж са уста која пољубим (Отров у златној чаши причести, Убијца с мачем својим стогубим) Мрачи све путе моје ничести.

Има и на тлу очајноме Увек кап Божја која капи, И крвожедни крик Саломе, И један пророк који вапи. Нигде ни пустош није сама, Свуд срце људско себе сеје,

Ова жеља плава, Је ли жеља срца моћнога и чедна? Или напор душе која малаксава? Је ли ово жена коју љубим, збиља?

љубав, кад све једном падне, Да у теби умре, као у дан сиви Што мре грмен ружа: мирис који дадне, То је болна душа која га надживи.

ГАМА Не! та болна љубав коју срце наше Сад куне у своме очајању дугом, Беше можда мржња која нас враћаше Увек у загрљај кобни једно другом. Ми смо се љубили мржњом у то доба, Чежњивом и тамном мржњом. Вај!

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

да будем кратак, тако кратак како само може бити кратак човек који долази код сарафа да за једну монету узме другу која му у онај час треба. Те ноћи ја сам с мајком провео у кревету седећи, и ово је укратко моје сећање и — наш разговор.

Баш сам већ уморан, а и време је ручку. Он седе на празан кревет, а поред девојке која је стајала — А шта ви не седнете, госпођице? Молим вас, изволите! — Молим, господине!

Ја и помоћник се прибрасмо. Говорисмо дуго о свежем ваздуху, о ровитим јајима, шетњи и о природи „која ради”. Природи оној којој се остављају оваки болесници. И то као да и девојку донекле умири.

После је причао о сребрењацима начелниковим, о либадету што је везао његовој покојној жени, о ватри која је сагорела и њега и нас, о некакој помади од које расте коса, и шта ти ја знам.

неко грдну шаку са раширеним и нагоре окренутим прстима — управо онако како то праве добри и рђави молери: Сава, која је била тако опала да је се готово на сваком месту могла газити, сањиво отицаше, одбијајући слабачак црвенкаст рефлекс

Уђоше у механу с масним дугачким столовима, чађавим зидовима и од муха упљуваним сахатом. На вратима која воде у авлију стоји написано облигатно „Срећна нова година”, итд., и испод тога „Италија! Сремчевић 14 гро: од-раки”.

Али тада су тамо били и Черкези! Ужасне комбинације севаше капетану кроз главу. Сва варварства која су починили ови љубимци Јевропе сликаху се живим бојама у његовим мислима.

Тек око поноћи он се извали на клупу крај прозора, бацивши најпре још један поглед на лампу која све слабије светљаше и све грђе смрдијаше, и на Благоја који хркаше туривши главу међ' ноге и пруживши обе ноге

Једва је дисао. Неисказан страх владаше њиме. Он утрк дотрча до станичне лађе. Докопа бачен алат с лађе која долажаше и стаде је вући себи.

И таман да заметне уже на казук, а у гомили света опази једну жену која издиже више главе дете у повоју. Капетан баци уже момцима који се чудише његову послу, занесе се и мало што не паде у

Брзо предаде дете жени, па притрчи богаљу. Потхвати га руком испод мишке и поможе му да закорачи једну греду која се била испречила на мосту. — Да ниси ти, војниче, газда-Благојев син?... — Јесам, господин-капетане!

Али га штака издаде и он се придржа за једну госпођу с кучетом и зембилом, која врисну и одскочи у страну. — Ту ти је отац! Чекај да му кажем!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

а краве наишле, па ваљда, као бесловесна створења, помислиле да је то за њих постављено, па појеле тулају која је, као што је свакоме познато, њихова храна; а то видео некад неки Темишварац, па, к’о човек, исприповедао, и сад не

Нико га није дирао, па чак ни несташна дечурлија која су после кише онако радо и весело газила по бари, ни она га нису дирала.

(Било их је свакојаких, али је господин попа најрадије примао оне свилене). И још ту на гробљу покупује од деце — која су такође чинодејствовала, носећи крст и чираке и рипиде — све њихове мараме и пантљике; покупује будзашто, по четири

од којих за многе нико живи дотле није знао, а највише зна да приповеда каква Вавика или Бетика, каква Швабица, која се ту нашла и била на услузи збуњеним домаћинима.

отуда што се одавно, још прве године, као млад попа, заборавивши свој немешаг, па чак и чин, умешао међу ону гомилу која обично салета кумова кола, па се дере: »Куме, изгоре ти кеса!

и китио и дизао обрве при појању чак и на теме, радо се прими тога, а Аркадија полети к’о без душе поп-Спириној кући, која није далеко била, па се раздерао још с авлијских врата. — Брже, господине, малер... несрећа, велика несрећа...

Иначе никаквих других новости нема већ поодавно. Засада је најновија ствар која је занимала село била та што кроз који дан долази нови учитељ на место старог.

Данас мало која да мора да тражи кога да јој пише у род, него седне сама па пише; по три дана може да седи и да кити писмо, толико је

не жали новац које нам је дао бог, фала богу, доста, и поздрављамо га сви, и баба и нана и брáта и Ката из комшилука, која је сад већ велика девојка и спевали су је већ са Пајом Кицошом«. Тако је негда диктирано и писано писмо.

Баш је звонило на вечерње кад прођоше Великим сокаком једна кола и у њима један млад човек. Баба Пела, која је седела пред кућом и подштрикавала неке чарапе под багремом, видела је како је онај путник у колима скинуо шешир и

— Јесте, очекивали смо вас жељно, — вели Аркадија. — Чим која кола прођу, а ми мислимо: ето га! А кад оно нисте ви него какав Жида што долази за перје, жито или кукуруз.

допао се свима, запленио је све, кажем вам све, од поп-Спире у олтару па до оне дечурлије што је поваздан на звонари и која, служећи у неком виду цркви и олтару, олакшава службу и Аркадији, и која је стрчала да је све тутњало кад им дође и

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Брзо, ужурбано, да би што пре престало то цвилење, плач. Зауставља их. Онде диже час мајку, стару, саму, која већ изнемогла од плача, поклопљена, тихо цвили; онде час удовицу, сестру... И тако свуда.

Али опет, која вајда кад Љуба исти онакав. Од тада још лењи. Само лежи и спава. Више мртав него жив. Наза лута, проси, донесе му а он

— Шта би, море, са твојом Назом? — упитах га. — Која Наза? — поче он натмурено да мумла и да се скупља онако гô под оном својом поњавом и кошуљом. — Па твоја жена. — А!

И оно, што не би која жена право у торбу спустила већ на земљу до торбе, она је дизала, чистила и метала у торбу. А од свега што је најбоље,

жељакâ које она из целе горе купи и меће у ограду од камења а у којој огради, жељарнику, и она сама спава; да је можда која од тих жељака баш сада, док је она овде, испустила расковник, а ње нема тамо да види, узме га од жељке...

— Чисто брашно искам, чисто... — Одбија жене кад му која случајно да хлеб од „нечиста“, непшенична брашна. А обично и не чека да му се дâ, већ чим уђе, залети се по дворишту и

Једног вечера свратих у механу. И то крајњу, близу гробља која је у исто време била и касапница и бакалница и све што треба за целу ту маалу. Кад уђох, изненадих се.

XВИИ Мајка му, некада у своје доба прва, чувена лепотица, а после хаџика, која је с оцем му чак и на Свети Гроб ишла, пре времена умрла због њега што га родила таквог.

Ајдуци! ... — драо се је. А они су узимали и чували му. Од тог су му новца после хаљине куповали, плаћали жени која га је прала, чистила.

Па кад тако накупи, онда све одвуче и нанесе где је била црква. И сад, кажу, да је путања која води од порте до цркве од тога његовог камења начињена.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

удовац, а ви сте били у вашем месту најлепша девојка, па и сад, немојте се наћи увређени, боље ми се допадате него ма која. — Молим вас, ви мени јако ласкате. Оно је било негда нешто, ал' сада је све прошло!

Љуба је имао каталог од свих девојака у околини. У селу С. има лепа девојка у једног грка, која има преко две хиљаде. Љуба дâ оправити кола и арњеве, па иде у С. Кад онамо стигне, дочека га лепо грк Сима Редић.

— Има нешто. — Ал' он каже да има две куће и гвожђарницу? — Има једну малу земуницу, а у већој кући, која је задужена, седе кирајџије. Гвожђарница пак така му је да би оданде једва четири циганска коња потковати могао.

Сад изиђе гђа Перса напоље и пошље слушкињу по тату. Донде је са гостима фрајла другарица која се с њима разговара, али уједно и мери их. Не зна се ко је ђувегија. Љуба је млађи, а чика Гавра младолик.

Дође време славе. Уочи дана дође госпођа Перса са оцем у О. и уквартира се код трговкиње госпође Цифрићке која је Персине заове мужа некакав род, а сестра од тетке госпође Јелке Сириџићке, којој је сестру Савку Љуба оставио.

Сада Љуба хоће Милену Милеуснићеву да проси. Чика-Гавра остаје код куће, а са Љубом иде у Б. његове матере маћеха, која је тетка Милениној матери. Дођу у Б. Мајка је већ код Милеве. Љуба се преобуче у бирцаузу, па иде у визиту.

Лепо је била обучена и уштиркана. Носила је рајфрок — онда се тек започео кринолин, и само чека на прву господу која ће га носити па ће Милена одмах кринолин купити. Љуба као да се помамио тако курове прави фрајла-Милеви.

— Посао не шкоди; беспослица је зло. Мени је баш мило што сам вас тако у послу нашао. Уђу у собу. Ту је Љубина мати која лепо госта дочека. Љуба је изишао да се преобуче. Љуби се није баш допадало што је Белкић тако изненадно дошао.

Дајемо вам на знање да је ваше ћутање и оклевање проузроковало то да смо принуђени били другој срећи окренути се, која је заиста и добра, да смо сви задовољни. Зато дајемо вам ово на знање, да не бисте всује труд полагали и амо долазили.

Срце и душа јој је било женити и удавати. Она је тим себи кредит правила. Свет је њу познавао, па која је мати имала кћер, или сина за женидбу, та јој је морала ласкати, јер благо оној коју госпођа Евица похвали, а тешко

— Е, драге воље, отсећи ћу. и тако скрију се и отсеку нокте, те с тим је уклоњена била и последња препона која је могла женидбу покварити. Оду у цркву. По часа — па је свему крај. Чекмеџијић је, најзад, ожењен.

Трећи дан Чекмеџијић са младом и великим мамурлуком доће у О., на радост своје матере, која већ није ни веровала да ће се њен Љуба икад оженити. Тако је Љуба циљ свој постигао: није се оженио са мање од хиљаде.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Која ви, молим вас, команда? — Јел' која сам комендија? — Команда, брате, команда — Остав'те ме, човече божији, која сам

— Која ви, молим вас, команда? — Јел' која сам комендија? — Команда, брате, команда — Остав'те ме, човече божији, која сам да сам — А ви?

— Која ви, молим вас, команда? — Јел' која сам комендија? — Команда, брате, команда — Остав'те ме, човече божији, која сам да сам — А ви? — Ако важе стари распореди онда знам, ако не важе... — Људи, ништа се не зна. — Ужас!

баш ту, код те шарене и многобројне гомиле, застао је, љутитог и огорченог изгледа, али без трунке оне радозналости, која је распињала сав онај остали свет што се гушио у некој мутној душевној узбуни, мрзовољан, блед, са црном брадом и

Та кобна и судбоносна вест која је ово после подне као гром, са узбуњене улице, упала кроз његов отворен прозор, најпре га је поразила, па је као неко

Завршујући оно своје писмо са фаталном вешћу која је мало час узбунила сву престоницу, Јуришић је устао са стола па је некако механички отворио орман у коме се налазила

Његове се чудне и немирне очи плашљиво задржаше на високој жени фига става и ретке лепоте која се, мазно припијена уз његовог старог друга, враголасто смешила својим зеленкасто-плавим очима док се он престављао.

А за све време разговора она је са оном дрхтавом и страсном нежношћу која мути ум, стезала мишицу свога мужа и пркосно тврдила да ће бити само оно и онако како она буде хтела.

Да могу некако да затворим разум овако као очи и савладам ову махниту своју осетљивост која ми раздире душу, па нека дође све што мора доћи и што већ мора бити.

Цело је небо било узбуђено. А у свем овом поднебљу видела се и осећала једна чудна, непојмљива снага која се буди, прикупља, подрхтава и грчи, зверска и као немогућа нека снага што се тренутно дубоко и лажљиво била притајила

— Ја ти рекох што сам имао, то је све. И Јуришић намрштен и љут уђе у свој шатор. А у батерији, која се одмарала, владао је онај мир смрти и само се чули они фини шумови ноћи.

У толико пре, што сам ја и сувише мали да улазим у све оне недокучне и неразрешљива заплете једне душевне личности која има свој посебни строј страсти... А можда је опет све то просто и појмљиво.

Африка

Кад заврши размишљање, које траје сатима, он спрема упутства за чије састављање употреби неколико минута, а која за неколико тренутака пређу просторе.

У ствари је то красан младић, мање лукав но што сам замишља. У његовој причи како је вереници, која га је на самрти питала ла ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који цитира на бретонском је) и због

Тражим од Вуијеа дозволу да се одушевим једном црнкињом која пролази; у пространим је широким огртачима, индиго и плавичастим, под прозирним огртачем од оног брокатног чипканог

Све је у белим испарењима. Јасно се виде тела риба, које лете испред брода. Њина врло широка пераја, која им у ваздуху служе као дуга крила, боје су зарђало црвене, док је тело сивозелено и скоро провидно.

Гужва. Чим нам кажу да ће брод остати до поноћи, ја и још два млада познаника са брода силазимо у већ препуну шалупу која полази обали.

Куће иза кеја су дрвени бенгалои: на два спрата, са чардацима, са широким прозорима и решеткама, са светлошћу која пробија из њих на све стране кроз танке зидове. Гомила црнаца која вуче пус-пус, опкољава нас и намеће своје услуге.

Гомила црнаца која вуче пус-пус, опкољава нас и намеће своје услуге. Пус-пус су колица на два точка која вуче по један урођеник.

Гомила црнаца која вуче пус-пус, опкољава нас и намеће своје услуге. Пус-пус су колица на два точка која вуче по један урођеник.

Младић–црнац који нас води, бој, нуди нам своју господарицу која је „скоро белица, груди уздигнутих, кратке косе и нимало стара: свега петнаест година.

Она је изливена у једном једином маху и углачана чврстим ваздухом и хоризонтима. То је жива бронза која расте као биљка и као звер већ четрнаест година.

Шминка је код црнаца исто тако општа као и чистоћа. Мати ујутру шминка децу која још пузе; младић будећи се за лов шминка свог друга или брата.

Не говорим о шминци коју усвајају од белаца. Црнкиња која близу обале ставља бели пудер удаје се за црнца који носи оковратник од целулоида, и њихов порок са Запада остаје у

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Овом приликом нужно је и нека грчка израженија, која се у дјелу овом находе, растолковати, као нпр. παν μετрον αρεξτον значи: умереност је полезна; о.

Пак после, кад си не милуи, да си вучи за косу! МИШИЋ: И за тај је случај састарано. Ако се девојка, која је трефер начинила, момку, или момак девојки не би допао, таки на овај случај добива девојка своји пет хиљада форната.

ЈУЦА: О, молим, ви нама с отим чест указујете. ЈАЊА: Велико чест за моју Јуцу. (Тргне жену која је пошла Мишића испратити.) Ашаге! (При врати.) Слуга понизну! ПОЗОРЈЕ 7. ЈАЊА и ЈУЦА ЈАЊА: Анатемата, анатемата!

Али која је асна кад неће ни жице да купи, па тако мораш увек последња да останеш у друштву. КАТИЦА: Ја сам баш несрећна на ово

Свака девојка, прво и прво, мора да пази на свој штелунг. Која на то не гледи: мала, висока, сува, дебела, она није ништа.

ЈАЊА: Ху! Оћи да ми удари шлогу. КАТИЦА: Жалосна, да зовемо доктора! ЈАЊА: Шкиљи, да ми вучиш јошт која крајцара из џепу? КАТИЦА: Забога, да не пропаднете! ЈАЊА: Да пропадним!

МИШИЋ: Ко не би у вашу кућу Долазио, која је од најпоштенији и најотличнији у овом месту? ЈАЊА: Моја је кућа поштено, и ја сум поштен човек.

Црњански, Милош - Сеобе 2

ВИДЕТИ СВОЈУ ПЛАНИНСКУ СЕРВИЈУ 139 ВИИИ ПО СЕЋАЊУ СЕ ХОДА КАО ПО МЕСЕЧИНИ 153 ИX КРАЈ ЊЕГА КОРАЧА, САМО ЊЕГОВА СЕН КОЈА ГА ПРАТИ 182 X ИЗМЕЂУ ЖИВИХ И МРТВИХ СВЕ СЕ ВЕЗЕ ПРЕКИДАЈУ...

који су имали велике, тророге шешире, украшене нојевим перјем, Расцијани су сачињавали такозвану „мађарску“ коњицу, која је јахала на малим, али брзим, дурашним, брњашима.

Трску, траву, и баруштине у Махали, багремов цвет претварао је у сребруштину небесну, која се белела до звезда. То јест, до овејка звезда, које је тај народ звао Кумовом Сламом.

У тим колима која су дошла из Вијене, седео је човек кога је Двор био изабрао да у Темишвару заведе, међу Расцијанима, реда.

Гарсули се попео до Енгелсхофена, сав црвен, у боји која се мењала од црвенила рака до модрине ћурана. Енгелсхофен га је дочекао седећи и није устајао.

прелете погледом ту одају и тесни алков где је била постеља, а прелете, кроз прозор, погледом, и утврђења, и утрину, која се надалеко видела. У соби Енгелсхофена није било ничега сем једне сабље коњаника и неких зарђалих, огромних, кључева.

„Прегледао сам“, говорио је Гарсули, „акта која су остала, од оберста Вука, илити Волкана, што ће рећи Волфганга, Исаковича, из прошлог рата.

У тај део Команде улазило се из малог, зазиданог, дворишта, иза цркве, где је још стајала једна стара батерија, која се није употребљавала. Са те стране утврђења могло се догледати до свих егзерциришта, као и са прозора Енгелсхофена.

Тај траг затвореника био је стар већ сто година. Ваздух, и ветар, и Сунце, допирали су, ту, са зелених егзерциришта, која су се пружала унедоглед, на тој страни Темишвара.

На њима су се, по цео дан, па и сада, могли видети ескадрони коњице, која прелази у кас, па галоп, и јуриша. Непомично, и црвено, стајали су пешадијски полкови српских „шережана“, да би се,

и црвено, стајали су пешадијски полкови српских „шережана“, да би се, изненада, помакли, претворили у колону, која маршира, и мења облик, као на некој табли шаха.

то мало, каменито, двориште дошли су дакле Енгелсхофен и Гарсули, где их је већ чекала групица Гарсулијевих писара, која је била послата у Темишвар, пре Гарсулија.

Теодосије - ЖИТИЈА

времена откако је престала да пађа поменута благочастива Ана, јеп је Бог закључа као у старини Лију Јаковљеву, да она која је ппе пађала не роди више на време, због чега ју је вређао и корео муж.

Шта сада да учинимо? Како да се јавимо господару нашем? Који ће камен, која железна природа понети те жину такве вести коју ми носимо родитељима и браћи?!

и ноћно стојање и многе молитве из дубине срца, и радосним и топлим сузама довољно тај свети врх одаждивши, која ли благодарења не говораше Богу, који га је удостојио да се попне на њега.

И отпусти га игуман да се одмори, јер не знађаху за чежњу душе његове према оним пустињацима, која је изједала тело његово.

Ходећи бос, по манастирима и по пустињи раздаваше, зидајући палату, која се не види али верује, цару оцу, на небесима, где се сада заједно с њим настањује.

Ана, од истога епископа светога Калиника примивши анђелски и иночки образ, назва се место Ане Анастасија монахиња, која сабравши лик црноризица провођаше вре ме у постовима и молитвама Богу.

им, као што му јавише, молећи их да шаљу и узимају што им је од потребе, одајући им благодарност за сва добра која ишту за његову душу.

У Гори Светој, у области твога манастира, на том и том месту, потражићеш и наћи ћеш два скровишта злата, која узевши све што ти је у Богу потребно устројићеш.

А овај христољубац веома се обрадовао због тога, и од своје земље даде многа и најбоља села, која се и до сада чувају неизмењено под влашћу манастира званога Хиландар, обогативши га људима и приплодним коњима и

скупивши јадног тела грешне моје кости, пренећеш их у земљу народа мојега, и положићеш у цркви од мене сазданој, која је у месту званом Студеница, у манастиру Пресвете Богородице.

Мислим да је то била сама та пресвета Богородица Добротворка, која је то говорећи казала светоме, али свети из смерности овако измени виђење.

напасавши, просветливши и научивши, вером и правдом и покајањем ка Христу привешћеш људе своје, и светим местима која телом походи Господ Исус Христос поклонићеш се, где се сва страдања његова за нас вољно догодише, која ћеш на срцу

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Идеје и побуде људских група често се отимају прецизној студији и проучавању. Оне су као течност која излази између наших прстију и не да се ухватити.

Друга је метода у томе да се забележе разлике између становништва земље матице и становништва земље колонизовања која је истога порекла.

Ма како да су значајни њихов отпор овој владавини и дела која су могли створити, у њима се не изражава цео њихов геније.

у ствари немају никакве везе са студијама којима је циљ да се утврде психичке особине, изузевши што нека факта, која нарочито падају у очи, могу да побуде пажњу испитивачеву.

Велики број антрополошких мерења која су извршена код Јужних Словена не обзиру се на многобројне миграције које су се десиле у последњим вековима.

осетљивошћу, којом разликују нијансе често најфиније; великом осећајношћу и јако развијеним осећањем симпатије која је у основи народне душе код свих Јужних Словена. Ова су осећања живља него код Руса, нарочито великоруса.

Ова река и развође између ње и Марице, источно од Софије, чине етничку границу која пресеца на два дела јужнословенско становништво.

Оно источно становништво створило је у средњем веку бугарску државу, која је са западним Јужним Словенима, нарочито са Србима, имала мало других додира осим супарништва и борби.

Обдарени живом и разноврсном осећајношћу они се често поводе за својом маштом, која је врло жива и богата, као и за првим импулсом одушевљења и срџбе.

Код њих нема великих вароши, доскора није било ниједне која би имала 100.000 становника. Превлађују мале вароши са неколико хиљада становника, поглавито пореклом са села и једним

Јако утичу на динарске људе старе велике шуме и поједина дрвета или групе дрвета која се дижу на брежуљцима, са хумки и међу рушевинама, нарочито групе старих храстова; жмарци подилазе и стрепи се од

веза с природом изражава се у многим топлим обичајима велике старине и дубине, у навикама, веровањима и врачањима, која се везују за смену годишњих времена, за небеске и климске појаве, за планине и врхове.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Загријани старци трком упадоше у крчму, али тамо од мјесеца ни трага. Појурише онда на ријеку, која је текла поред самог дворишта, али како је мјесец био већ зашао за нови бријег, не видјеше га ни у ријеци ни на самом

! —заграјаше врапци. — Та за ту би се цијену добиле, можда, и двије оке проса и још која конопље приде. Безазлени врапци ипак утјешише чича-Тришу цвркућући да је мачак „жив-жив“, а увече припријетише својој

Био је ту оглас једног чиче који је јављао да је негдје у ракији изгубио памет, па потјерница за неком враном која је другом чичи попила мозак, па оглас неког пијанице који тражи дане изгубљене у крчми, па онда опомена гостима крчме

препознавање, онда вам дајемо и овај опис и ознаке: Мачак Тошо у дјетињству био је врло мален, што зна и ћорава квочка која је ишчезла у лањској поплави. Некад је имао бува, а можда их и сад има.

Тошо, луђи си од сваког миша, глуп си као сам Жућо, шашав си као сланина која сама улијеће у твоја уста! Док сам тако сам себе грдио, ето ти опет некога. Била су то два зеца.

Спасла се само једна бува која се сакрила у његов чупави реп. А његов савезник, Миш пророк, онај што се довезао овамо на репатој звијезди, то ти је

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

жеље Мутаве и бездане Сенке је њене све У себи заробио Слепо је заљубљен И никакве друге лепоте Осим оне коју воли и која ће му доћи главе Не види ПУСТОЛОВИНА БЕЛУТКА Досадио му је круг Савршени круг око њега Застао је Тежак му је

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Разбијена је само ова мала касета, која је иначе закључана и у којој ја држим своја писма. Из ње је, види се, украден један део писама.

АЉОША (чита): „До гроба љубјашчаја тебја Лидочка”. ПАВЛЕ: Дакле, шта у ствари хоће та жена која вас до гроба воли? АЉОША: Хоће да ја не мислим на њу. ПАВЛЕ: Но, па то јој можете учинити.

Зар се за љубав жене која вас је изневерила иде у смрт? Напротив, баш у том случају ваља живети, ваља постојати. Ако јој успавате савест,

(Бори се.) Па ипак, мучи ме, мучиће ме, мучило би ме кроз живот. Зашто не бих испио до дна чашу горчине која ми је намењена? (Отвара писмо и загледа потпис. Нов наступ узбуђења.) Јесте, он је! Слутио сам, слутио сам...

РИНА (обучена, изненађена и узнемирена): Шта је, забога, да се није десило што? АНТА (Ани, која је допратила Рину): Ана, још једну чашу воде! АНА (изиђе). АНТА: Није, није ништа! РИНА: Али ви сте тако узбуђени?

Уосталом, нема шта да ми кажеш, немам шта да те питам. Рећи ћеш ми глупост која је немогућа. Разумем и још кад би рекао: „чуо сам”, премда бих те ја и за то казнио за проношење лажних гласова, али

СПАСОЈЕ: Па то значи, ја нисам сигуран да се једнога дана не појави моја покојна жена, која је умрла пре једанаест година. И дође лепо, је л, па: „Добар дан”, а ја њој: „Добар дан, изволите!

СПАСОЈЕ: Па да, он ће сада то да пориче. НОВАКОВИЋ: Одсео је у „Ексцелзиору”. СПАСОЈЕ: Која је то парцела? НОВАКОВИЋ: У хотелу „Ексцелзиору”. Ето, то је све што сам сазнао. (Сети се.) Ах, да, још нешто.

Тада ми паде на памет да се удаљим, да побегнем, да се уклоним из средине која ми је сва изгледала одвратни саучесник; да се усамим и приберем и тад тек донесем одлуку шта ћу и како ћу.

АНТА: Можда је човек хтео да обиђе своје имање? СПАСОЈЕ: Можда! А можда и да наплати своја потраживања која нису наплаћена. РИНА (нервозно): Ја не могу, ја не могу никако да се приберем ни да се умирим.

Казао сам ти да сам на ту реч осетљив. СПАСОЈЕ: Хтео сам, знаш, само да изложим све последице. Али има једна која је тежа од свих. То је господин Бурић. Шта ће тек рећи на све то господин Ђурић? НОВАКОВИЋ: Но!

д.”? АНТА: Да, чуо сам, знам! СПАСОЈЕ: То је, господине, група која тражи од државе концесију за исушивање свих мочвари, подводних терена, језера и уопште свих водених талога у нашој

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Новак је стајао испред свих оних шашавих географских карти, мали и округао, с главом која би била најидеалнији глобус кад би неком пало на памет да уцрта меридијане и упореднике, и понављао: - Зашто?

окретао глобус показујући трудничку облину земље и острва Јужног мора о којима сам контикијевски размишљао, на која ћу једнога дана морати да одем.

још нешто, само што ја нисам могао да га чујем, јер сам већ био у ходнику пуном биолошких експоната и мириса прашине која се ни за четрдесет и пет минута мировања није успела да слегне. Наслоних чело на прозорско окно и затворих очи.

Она само климну главом и ја сам могао да будем сигуран да ће она довече поделити шамаре са мном. За сестру која је то само упола (њена мајка није и моја мајка, али је зато мој отац и њен, што је очигледно по дужини наших ногу и

- Полубрат, ако баш хоћете! - спазих у полуокрету једно дечачки витко тело и два зелена ока која као да су сигналисала нешто. „Какво парченце!” — рекох себи. „Шта ли је хтела ди ми каже?

Ту ће се, као и увек, придржавајући се за ограду, попети на скелу која је одавно престала да плови и одатле, све док сутон не изједначи боје, посматрати децу, бродове и љубавнике.

Он има прпу. - Мислиш? Да ниси ти то она која има прпу, мачко? - рекох свлачећи ципеле и капутић. Атаман их је био већ свукао, само што је Рашида била бржа и готово

Дуго нисам могао да га видим, јер сам га тражио међу публиком која је посматрала припреме за трку двогодаца. Онда је Рашида викнула: - Ено га!

ИИ Кад сада мислим на тај дан, волим да га се сећам без луднице која је настала после, кад сам се вратио кући, са замазаним ногавицама, и затекао оца како хода по соби питајући се шта је

Син сам ја. Дугачак, с ногама од два метра с косом која је раније била црвена, а то је и сада, али само у незнатним отпацима око ушију и потиљка, он се питао зар је то морало

- Шта му се десило? - гурнух у лакат Весну која је нешто читала у углу, а она рече да се није десило њему, он је на путу у Београд прошао како треба.

Један ме је посебно запалио. Био је писан зеленим мастилом, доста прљаво, округлим словима која су пред очима котрљала као кликери.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

, с друге писмо К., значи „Софроније Кирић“. Враголан тај молер, намалао га да десни прст пружа на госпођу Соку, која је до њега, па онда у целој његовој дужини, са дугачким трупом, кратким, дебелим, кривим ногама.

Дакле, сам себи сам се зарекао да не узмем која је јектичава, ама за никакве новце, него ћу узети ма сироту, само да је честита, здрава и вредна, па ако је још и

и јести, али Чамча га ослови, да не остану у соби одмах, већ да уђу у биртију, да виде те људе који су онде, јер ретко која чарда да нема опасних људи. Пушке оставе унутра, само је господар Софра са собом наџак понео.

Дође време игранкâ Ту Шамика предводи. Красан венац од девојака, ма која би за њега пошла, и нашао би која би то заслужила.

Дође време игранкâ Ту Шамика предводи. Красан венац од девојака, ма која би за њега пошла, и нашао би која би то заслужила. Но проклетиња нека на малим местима и варошицама да држе што је из свог места да је лоше.

Но проклетиња нека на малим местима и варошицама да држе што је из свог места да је лоше. Ако се која допадне, покуди овај или онај, или живи овај с оним у непријатељству, па је ствар покварена.

Бољка неописана, душа боли. Отима се за живот, вуче је будућност Шамике, али јача је прошлост која је вуче гробу. Госпођа Сока једног дана јако се разболи и умре. Никакве лекарије нису јој помогле.

Господар Софра изгуби десну руку. Катица изгуби утеху, накнаду за неудес среће. Пера је изгубио покровитељицу која је сину милосрдну руку пружила, кад га праведан грех очни гони.

Та лепа Катица, са палестинским лицем, још је лепа. Као Јудита, као Естер, Мардохеја кћи, која би још могла краљеве опсенути, неће да се уда. Она је изгорели вулкан, није већ живо, зелено, поносито брдо.

Ја црнило никад нећу скидати, али ти си млад, ти ћеш скинути, па себи тражи, нађи жену, газдарицу, која ће и мене у старости дворити. — Шта ће свет рећи, кад чује да се тако брзо женим? — Шта може казати?

У мушком друштву, где није било ни једне даме, није се дуго бавио. У цркви, и ма где, знао је описати тачно како је која дама обучена, какве је имала хаљине, шешир, рукавице, ципеле, али све.

И то је одмах знао приметити је ли која укусно обучена или не. И кад би која укусно била обучена, онда би рекао о њој „Кабінеттсстüцк”.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Често буђење што га обухвата, пролази као неко љуљање у тој помрчини, која му продире под плећа и ребра најежена од хладноће.

Није више сањао. Пој петлова и лавеж паса чуо је. Жена, која му је била заспала на руци, дисала му је на груди. И шум што изазва, протегливши врат, чу, јер толика још тишина била

тек што се вратио са поласка војника, успевши се, тешко, узбрдо, указаше се, са друге стране, велика, шарена кола, која одмах опколише слуге. Било је већ сасвим видно. Киша је била престала.

је већ синоћ и целу ноћ понављао: савете за њену сеобу к брату, у Земун, савете за купање млађег детета, мање ћерчице, која је имала неку болест на кожи, уверавања о свом путу кроз Штајерску и Баварску, о кратком рату, у коме ће једва и бити

Срозала се на руке млађем брату, као пијана, онесвешћена. У великим и шареним колима, која су се тресла, са уплаканим дететом на руци, он се био придигао тек толико да је могао да види како она паде.

Видик је био пун јата врана и све више светао од безмерних, равних поплава и бара. Путем, уз обалу, уз брда, која су опет падала и спуштала се у мокре травуљине, кола су брзо стигла три велика, црна чамца, што су доле, на реци,

Меланхолијом која се претварала у ћутање, све упорније што је бивао старији, и он је, као и отац му, кога је при свакој важнијој изреци

Запаливши мале ватрице, убрзо су поделили логор, као неко дуго село, правом путањом која је ишла унакрст, обележена буктањем пламенова сваке ватре, задимљене мокрим, младим травама.

Зачудише их прва брда на која су се успели из равнице и узнемирише их. Тако, пошто су у први мах скоро сви полегали, под шаторима, по рупама, на

Ноћ је пролазила у некој белој светлости, која је сипала као ситна киша. Тужни, изударани, уморни, толико да су седали сваки час, почеше полако да се враћају,

Запамтио је био само неку крезубу бабу која се тресла од плача, док се он праштао са женом. Сад их је замишљао у братовљевом дому, великом здању од дрвених греда,

Исакович, сав надувен од немоћног беса, пошто је наредио да се позове фелчер и да приђу кола на која ће га после, као мрцину, натоварити, познаде свог војника, јер их је све лично знао.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Прорицање може да се врши на основу неких знамења која се спонтано, мимо воље онога који гата, јављају. Тако, на пример, сматра се да ако девојка ломи посуђе у кући, брзо ће

“⁸ Девојка која жели да сазна какав је изглед њеног будућег мужа (момка), најчешће извесним разноврсним магијским поступцима настоји

’ Кога ту вечер сније, онај ће јој бити суђеник.“¹² Девојци која чезне за удајом свакако није свеједно ни то каквог ће друштвеног статуса бити њен будући муж (сиромашан или богат,

Да би се за њу „лепили“ момци, она се опасује травом која се зове „леповац“, а да је момци „милују“ (воле), веша око врата траву „милоглече“³¹.

Девојка која тугује што драги не мари за њу и њену љубав, која се осећа несрећном и немоћном да измени свој положај, а при томе не

Девојка која тугује што драги не мари за њу и њену љубав, која се осећа несрећном и немоћном да измени свој положај, а при томе не може да се помири са њим, лако ће поверовати да

Ево једног примера љубавне басме која је истовремено и лирска песма необичне лепоте: „Добро јутро бел пеленче! Ја те зовем омајниче, распорниче,

“³⁸ Али крајњи смисао магијског опчињавања момка и удаје јесте — пород. Чак и девојка која се удала није у потпуности остварила свој циљ, односно није добила признање своје друштвене заједнице све до оног

Из истог разлога, млада не сме да се ухвати за трбух за време венчања.³ Забрана која се односи на обоје младенаца је та да када полазе на венчање, не смеју „носити небушене новце, већ само бушене, јер

У Власеници „жена која нема дјеце узме гујин свлак (кошуљицу), од јежа длаке и љуске од јаја, па све то ситно изреже и у јелу поједе, па,

У височкој нахији жени која нема деце, а жели да их има, препоручује се да поједе зечје сириште. У поречју Дрима и Радике, жена која нема деце

У поречју Дрима и Радике, жена која нема деце требало би да поједе жуманце од орловог јајета. Жена која жели дете, верују на Косову, треба да поједе „беле

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

МАГДАЛЕНЕ 70 ЗА ПОГУБЉЕНА ЉУБАВНА ПИСМА 71 ЗА СЕБАРСКЕ ЖЕНЕ 73 ЗА БРАНКОВИНСКЕ СЕЉАКЕ 75 ЗА НЕРОТКИЊЕ 77 ЗА ЧОБАНКУ КОЈА СЕ ПО ОЦУ НЕ ЗОВЕ 79 ЗА ПЕСНИКИЊУ, ЗЕМЉУ СТАРИНСКУ 81 ЗА ОНЕ КОЈИ НЕ УМИРУ НА ВРЕМЕ 83 ЗА АПОКРИФЕ 84 ЗА

ни обичаје, где не познају душе живе; за људе који пред смрћу негодују као да их ни дужне ни криве шаљу на робију која вечно траје.

За калуђера коме сваке ноћи на сан долази како лети о деснују љутог змаја кроз гору која звездом ромиња, а под крилом му, украдена, однекуд из раја, најлепша од младих монахиња.

ЗА ПОГУБЉЕНА ЉУБАВНА ПИСМА Милости, царе, за љубавна писма која преживе срце и руку што их писа кад се нага нађу на туђем хладном длану, кад свештеници и грешници стари, кад твоји

За сељаке бранковинске, за њихове псовке, за критику њину која не бира где ће пасти, која звезде и сунца с неба скине, која развеје ореоле са светаца и са власти; за политичке

За сељаке бранковинске, за њихове псовке, за критику њину која не бира где ће пасти, која звезде и сунца с неба скине, која развеје ореоле са светаца и са власти; за политичке комбинације никле крај лампека

сељаке бранковинске, за њихове псовке, за критику њину која не бира где ће пасти, која звезде и сунца с неба скине, која развеје ореоле са светаца и са власти; за политичке комбинације никле крај лампека у мирису џибре и комине; за

ЗА ЧОБАНКУ КОЈА СЕ ПО ОЦУ НЕ ЗОВЕ За дете коме се отац не зна, чије име мајка не изговара, ни пред лицем сина, ни свештеника, ни

Самилости за чобанку која се по оцу не зове, која не зна чије је кости, чијег млека, ни где јој се очински кровови диме, за твог копљаника који

Самилости за чобанку која се по оцу не зове, која не зна чије је кости, чијег млека, ни где јој се очински кровови диме, за твог копљаника који слави помајке себарке

ЗА ПЕСНИКИЊУ, ЗЕМЉУ СТАРИНСКУ За песникињу, земљу старинску, за њене вечне реквизите и шаблоне, за небеса која нежношћу кипте, за патетичне сукобе васионе, за ливаде никад идиле сите, за лирику мириса и месечине, за презрене

За завиднике, њима, царе, не треба горе казне од злобе која им срце нагриза. ЗА ПЕСМЕ За песме што у танким лирским кошуљицама изиђу на посмртне критике цичу, кад сваки жудан

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Вуна му је острижена са херцеговачких оваца. Прела је једна сељанка са Пељешца. Плела једна девојка из Београда, која је одавно удата. С временом је примио боју лондонске магле. Био је то џемпер који приања уз тело попут сопствене коже.

Многи од нас матурирали су само са том једном једином свеском, сваштаром, која је лако могла да стане у леви џеп капута. Седели смо на њој у парку, у пролеће, када је трава још влажна.

Можда се тај живот, у ствари, најпријатније осећао у оној старој сваштари, коју смо успут негде загубили, а која се тражи у овом огласу. КАКО САМ СЕ РАЗОЧАРАО За време рата чувале су ме две дивне, старе госпође.

И када је наш солидно наоружани, самоходни рођак казао: »Здраво, другарице!« оној дивној старој дами која је била реакција, она се једноставно срушила у несвест, па смо јој два и по сата гурали миришљаву со под нос.

Стара госпођа, која ме је чувала, памтила је различите војске по томе ко јој је више изгазио тепих док је пролазио кроз трпезарију да

Питам се кога ће сада измислити мој ујак? ИГРАЊАЦ Игранке су почеле већ првог дана победе, која у том тренутку није нимало личила на ону добро познату даму одевену у завесу, са заставом, голим грудима и свачим,

разјареном гомилом, стајао је предратни индустријалац са таблом на грудима, на којој је писало: ШВЕРЦЕР, а његова кћи, која га се одрекла, играла је валцер »Из бечке шуме« са младим поручником низ Главну улицу у дужини од три трамвајске

Срце тог праапарата сачињавала је »кристалана кућица«, целулоидна опна која је штитила груменчић неког тајанственог кристала.

или извештај о водостању, па ће минути одређени за слушање побећи у неповрат, ненадокнадиви као изгубљени сати среће, која може стићи касније и бити другачија, али никада не онаква какву смо очекивали онда кад смо је заувек изгубили.

Како да играм кад не чујем музику? Сели смо на онај кауч покрај баке која је већ спавала са главом на креденцу. Изгледа да су ме оне вишње из тегле ухватиле.

Те вишње су ми, изгледа, дошле главе! Заспали смо око пола једанаест и тако нисмо ни дочекали нову 1951. годину, која се тихо дошуљала до Чубуре. А толико смо је чекали! Чудно, не сећам се уопште те 1951.

уснуле баке са главом на креденцу, на Чубури, у Београду, у Србији, у Југославији, на Балкану, у Европи, на планети која се зове Земља, у сунчевој галаксији, у свемиру кроз који плови та планета, хладећи се...

Матавуљ, Симо - УСКОК

Кнез на своме Путаљу, с џевердарем о рамену, чињаше средину поворке, која, одмичући уз брдо, лежаше а десно, а лијево, према кривудању пута!

А ево ће и божје вријеме на ови час ударит’!“ Али се сви у срцу радоваху, што се неће обистинити њихова нагађања, која су чинили тога дана у зору, кад су силазили тим путем, бива, да ће осванути млак Божић.

Сви намах стадоше и натегоше пушке. — Ко си? — понови поп и коракну ка њекој прилици, која стојаше уз литицу. Рако, Маркиша, Перо и Крцун опколише ноћника, који одговори на прекид: — Ја сам солдат!

Видим да се бог стара за мене кад вас намјери у овој пустињи, у почетку страшне ноћи, која ће настати. Хвала! Ријечи је наше изговарао заносећи. — Хајд, напријед, у име божје!

— Дом је божји и твој. Што имамо, дијелићемо! Хљеба и соли биће, а највише добре воље и љубави, која се подијелити не може! На сред простране сухоте пламаше велика ватра. Под бијаше застрт сламом.

Ја сам сад добјеглица и ништа више, а стараћу се да у новом животу стечем права која има сваки Црногорац. Ништа пак урадити нећу без твога савјета, кнеже, јер те одсада сматрам као другог оца!

— Е, да! — прихвати Милица. — Ти то кажеш! А онамо све се грабе око њега. Али је он изабрао! Је ли да си? Баба, која чучаше поред лонаца, исправи се и запита: — Оли се женит’, Драгићу? Кажи томе човјеку!

богате оружнице, полицу за стôне судове, два велика шарена ковчега, у једном углу разбој, у другом враташца, кроз која се доиста ишло на кулу. Мирећи глад, Јанко би радо намирио и своју испитљивост.

Највише га занимаше Милица. Та она не бјеше сељачка љепота, толика грациозност, толика умност која сијаше из ватрених очију, припадаше вишем створу. И младић се занесе.

У оној мотњави Јанко дође до Милице, која опет држаше братанића, па, играјући се с дјететом, запита је за жену. Милица се најприје збуни и порумени, па му на

да ме погубе, стаде преда ме пуковник, овај исти што је сад у Котору, па рече: „На првом мјесту, стога што си од куће која је увијек била вјерна цару, која је њему дала много добријех службеника; па стога што ти се одбија на младост, доносим

овај исти што је сад у Котору, па рече: „На првом мјесту, стога што си од куће која је увијек била вјерна цару, која је њему дала много добријех службеника; па стога што ти се одбија на младост, доносим ти цареву милост!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Ко даје иљаду, он проноси: две; која има три, они вичу: пет; довијају се како могу; само смо се ми стисли па не смемо да отворимо уста.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

писане са циљем да буду приступачне детету-читаоцу, него се тражи да поседују самосталну естетску вредност, која је несводива на уобичајене поступке и прописе; бављење тематиком детињства није предуслов настајања оваквих дела;

(О књижевној вредности дечјег писања не може се озбиљно говорити; од свих вундеркинда није остала ни страница која би се могла мерити са једном једином Флоберовом, а Рембо, ипак, није био дете.

Покушаћу да изложим нека запажања која нас могу приближити одговору на ово питање. У расправама о дечјој књижевности, онима које су доступне нашем читаоцу,

Постоје, ипак, поједина дела која су подстицај за свој поједностављен састав нашла у себи, која су таква каква су по извесној дубљој, унутрашњој

Постоје, ипак, поједина дела која су подстицај за свој поједностављен састав нашла у себи, која су таква каква су по извесној дубљој, унутрашњој нужности. Због њих, и само због њих, разговор о тзв.

Таква дела нас наводе на помисао да је дечја књижевност једна могућност књижевног израза, једна духовна пустоловина која се није случај но догодила у нашем, модерном времену.

приче се лако могу укључити у бајке, или и у фантастичне приче: тако би се сачувала света целовитост Књижевности, која је, знамо, једна и недељива...

неуки и недаровити записи и високи домети игре духа, трговачки издавачки подухвати и зналачка прилагођавања, дела која су писана за одрасле, али су с временом постала дечја, школска лектира, итд.

Неке од њихових закључака можемо усвојити, друге одбацити. Најважније је ослободити се тупоумне применљивости која унизује све чега се дотакне.

Дакле, и пре него што су поједини писци осетили изразиту склоност према овом нивоу књижевног изражавања, било је дела која су се могла препоручити деци.

Тако се, око детета и у вези с дететом, почела развијати једна књижевна техника, која је, крајем ХИX века, доживела размах и извесно потврђивање.

спољашњег, површног опредељења; на једној страни проналазаштво, машта и чудесности, на другој — примењена делатност која с књижевном уметношћу нема никакве везе; све то помешано, не само у оквиру једног времена, већ, кадикад, и у опусима

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Бистра капља у неизмеримом мору Славјанства. Славјански је народ најславнији народ у Европи. Панславизам је идеја која занима највеће духове. ЖУТИЛОВ: Господин Лепршић, то ћете задржати кад буде црквена скупштина.

ЛЕПРШИЋ: Ми смо већ закључили начинити српске кокарде, само док се известимо која је српска боја. ЗЕЛЕНИЋКА: Дакле јошт и то не знате? Лепи Србљи! Ал тако мора бити кад људи не читају народне књиге.

НАНЧИКА: То сад није у моди. ЗЕЛЕНИЋКА: Сад је највећа мода, драга моја, родољубије. И која се српска кћи сме тога одрицати?

НАНЧИКА: Ако је тако, онда је ваш план врло мудар. МИЛЧИКА: Мами, и ја ћу да ступим у то друштво. ЗЕЛЕНИЋКА: Свака која има чувства народности мора, и ступиће радо у нашу средину. А јошт докле видите план!

Штавише, и само наше попечитељство финансије не признају, него сва добра камерална која војводини припадају узели су натраг и наше чиновнике терају. СМРДИЋ: Може ли што горе бити од овога?

ЛЕПРШИЋ: Код нас може, јер и сами бунтовници добијају заштитно писмо, и добра која смо им као ребелима секвестрирали или продали, треба да се врате натраг. ЖУТИЛОВ: То не сме да буде!

ЗЕЛЕНИЋКА: Срам и стид! Ви потомци Душанови? Одите, родољубице, да ми оперемо образ народности! (Узме пушку која је у углу висила.) Ми ћемо спасти Српство. НАНЧИКА: Право кажете.

СМРДИЋ: Тешко нама кад смо до тога дошли! ШЕРБУЛИЋ: И ја кажем тешко нама. СМРДИЋ: Родољубица, која је тако силно за народношћу дисала; ах, срце ми се цепа!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

да одвећ улази у књижевну садашњицу, ја сам унео и најновије писце, у жељи да изнесем активну и живу књижевност, која је резултат, израз и цвет раније књижевности.

Ради једнога наслова или једнога датума требало је утрошити читаве дане. Историја српске књижевности, која се живље ради тек последњих година, оскудева у монографијама.

XВИ и XВИИ век су најгора времена која је српски народ претурио преко главе, и у таквим приликама није могло бити речи о напредовању књижевности.

у Матици српској и Друштву србске словесности, историчари и филолози упознају Србе са њиховом старом књижевношћу, која је од XВИИ века била само један мртав споменик прошлости.

На главну масу српскога народа, ону која је живела у североисточним и југозападним крајевима, која је била православне вере и код које је само ћирилица била у

На главну масу српскога народа, ону која је живела у североисточним и југозападним крајевима, која је била православне вере и код које је само ћирилица била у употреби, на ту велику масу српскога народа та локална,

1794. године Славенно-сербскія въдомости (бр. 74) донеле су Пъснъ Стефана ИИ Немани, краля сербскаго, која није ништа друго до Піѕма од краља Степана Немање из Разговора угодног народа ѕловінѕкога.

Ваши ѕтарі јеѕу књігу зналі, Српѕкі штили а ѕрпѕкі піѕалі. Али и та књижевност, која је од свих наших локалних књижевности имала најсолиднији основ и највише везе са стварним и народним животом, која је

која је од свих наших локалних књижевности имала најсолиднији основ и највише везе са стварним и народним животом, која је имала једнога тако ваљаног и популарног писца као што је био Рељковић, која је никла и развила се у средини

везе са стварним и народним животом, која је имала једнога тако ваљаног и популарног писца као што је био Рељковић, која је никла и развила се у средини православних Срба, није имала утицаја на стварање наше нове књижевности.

Турци, који су поново постали господари Старе Србије и Србије, нису праштали неверној раји која се побунила противу њих. За Србе су дошли дани искушења и страдања, и један запис из 1690. црта то стање: »Ох! ох!

Тај верски терор био је нарочито јак за време царице Марије Терезије, која је сва била у рукама својих језуитских исповедника и хтела да православне силом преведе у унију. 1741.

Милићевић, Вук - Беспуће

С. ГЛАВА ПРВА Обична и свакидања гунгула у кавани; људи који се мимоилазе и поздрављају; врата која се отварају и затварају са треском; момци што журно пролазе, њишући на послужавницима шоље и чаше воде; у вику

празним, конфискованим ступцима; кадгод се, с једне стране, зачује кратка, ватрена ђачка свађа и утиша се; звекне која сабља и зазвекћу мамузе; од времена на вријеме, чује се с касе женски смијех, безбојан и вјечно једнак.

узимале, бројиле без занимања, погледи падали на друге столове; видјело се да сви једва чекају да се сврши партија која се бесконачно отегла.

У ваздуху нешто тешко што заражава чамом и малаксалошћу. Њихови погледи пратили су крупне капље кише која је шкропила плочник, распрскавајући се, узимајући маха све јаче, пљуштећи, стварајући локве и поточиће који су

као да је било нешто што га је скривало, уљепшавало и на једном ишчезнуло; као да се здерао неки вео с тих лица која је он научио да виђа гдје улазе у кавану стално вријеме, гдје сједају на своја мјеста, читају исте новине, и опет, у

Он је сазнао у једном трену да не може више да живи међу њима; узрујавала су га та непромјенљива лица која редовно виђа, улице којима сваки дан пролази, као и његова стара ђачка соба, пуна нереда, која се већ уживила у њега.

та непромјенљива лица која редовно виђа, улице којима сваки дан пролази, као и његова стара ђачка соба, пуна нереда, која се већ уживила у њега. Њега је гушио тај ваздух.

са црном иструлом шимлом, малим прозорчићима, неједнако изрезаним у дрвету, високим праговима, отвореним вратима, кроз која се црвени дрхтава ватра на огњишту. Гавре Ђаковић се диже, рукова се хладно с друговима и изиђе на улицу.

пуну мрака, бунећи својом тупом ломљавином мртвачку тишину заспалих поља; наличио на немирну и несрећну животињу која јури преко мртвих предјела, кроз једну вазда исту ноћ, као да тражи пута кога нема.

И Гавре Ђаковић стрпљиво силажаше с кола кад су коњи ишли уза страну, примао поздраве од сељака, склањао се колима која су јурила низ брдо, узвитлавајући густу прашину; немарно поново сиједао, пролазећи варошице, пуне дућана, дјечурлије и

Он зна, како му је поглед вратоломно слетио низ брдо, изударан о дрвеће које смета, упијао се жељно у воду која је весело одсијевала, губила се и помаљала, а он је непрестано чекао и тражио погледом, као да има нешто да јој каже.

и нехотице, своју кућу освијетљену, пуну нестрпљивости и ишчекивања, из које вјечито извирује мати коју варају уши, која од сваког шума чује зврјање кола и топот коња, — кућу које се не тиче спољашњи свијет, гдје све само њега чека, гдје

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Како која година, и како који дан ближе Божићу, а мене редовно, сваке године, хвата све већи страх од њега. Седим тако, па једва

Неколико дана после тога, могла се читати изјава у тадашњем полузваничном органу којом прелази у странку која је на влади.

и процени, и сада, после дужег посматрања, испуњава и по форми оно што је већ поодавно у срцу био, и прелази у странку која једино ради на спас отечества, и која је једина у стању да Србију доведе, вели, на њен прави степен.

испуњава и по форми оно што је већ поодавно у срцу био, и прелази у странку која једино ради на спас отечества, и која је једина у стању да Србију доведе, вели, на њен прави степен.

« Затим би ишао редовно на кафу у кафану код Насте. Ту би се пошалио мало с Настом кафеџиком, која је била тако широких груди да је трпела најнесланије шале, тим пре што се већ на њих навикла, јер их већ скоро седам

На лицу им читаш понос, а око уста, која су већ сад пуна воде од дивних слика које им већ унапред ствара помоћу маште њихова облапорност, видиш неку канибалску

печеници, коју тешко да би могао дохватити, и Јова га сва три пута ужасном лармом дочека и баци се за њим мотком, која га мало дохвати, тако да му неће скоро пасти на памет да дође Јови. — Сад је Јова био без бриге за печеницу.

кад се уверио да је све као добар и предострожан домаћин урадио, вратио се бацивши још један поглед на своју печеницу, која је на безбедном месту стајала. — Е, мој мачоре, мој зли комшијо, и ја би муфте! — рече у себи Јова. — Нема муфталука!

— А виде ли, Кајо, ону животињу, како се навадила на нашу печеницу? ’Оће крканлука! — Коју? — запита Каја, која је уморна од рада целога дана већ готово заспала била. — Па онога мачора!

Код куће их дочека вредна домаћица, која се сва зајапурила крај ватре, а они јој се поклонише. Јова, како га је бог дао шаљива, поклони се жени и рече: — Имам

Шта си му уз’о сад ту ваздан причати о себи? Ваљда је он дошао само тебе да слуша? — прекида га госпоја Каја — која је имала много занимљивији разговор с господином Пајом, јер је опазила да је Јови већ отишла машлија на раме, а то је

Кад му донесоше Лиру, на којој није било прва три листа, домаћин узе да пева прву песму која је била на првом очуваном листу, и испевао је тако сам неких седам страна сваковрсних песама, све на један глас.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Како с' која макне, У срце ме такне, Како ме погледи, У срце увреди, Још се смеју на ме, Да срце помаме. Ето тако јуче

о невољо моја! Издирала, па онда куд која, Утекоше тичице убаве, А нека и, веселе им главе! Тек главате што нестаде куге, Али учас ето тице друге, Једна —

Зора зори, ни сам не знам која, Ал' је красна, па била ма која, Гором језде два коњика млада, Једно Гојко, а друго је Рада.

Зора зори, ни сам не знам која, Ал' је красна, па била ма која, Гором језде два коњика млада, Једно Гојко, а друго је Рада.

Те проклиње која га родила, И за таке муке одојила, Е кроз пакâ до неба улега, Небо пред њим, а не мож' у њега. Ох када би време

ВИИ Нада мноме лисни дрва своди, дугачко им се већ отеже сена; Надо моја, ваљда ниси пена, Која чезне, теке што се роди.

Ту њима сместа отвори с' срдашце, Кô ружа јутром кад спази сунашце. За њиме млога ту уздану бела, Но је л' му која срдашце понела?

При себи пушак' ја видим имадеш, Шта мислим сада, мним да и ти знадеш, Од моји која можда биће боља, Избери брже коју ти је воља.

Њи ту је мало, злотвора мложина, На сваког дошла по која стотина, Још у њи бије топ са сваке стране, А они сабљом и пушком се бране; Ад' опет нигде назад не успрежу, Већ

XXИВ Она стиже, па с' окрену, Тамо, тамо, ох назада, Својој мајци јадној глену, Која можда спава сада? Па и у сну Бога жива Сећа на њу невољницу, У њ се узда, даље снива; Већ је види у здрављицу:

За њом гледа, ох мој Боже, Узаман је, бит не може — Зато да му бол одлане, Зато да је јадну мане? Њу, све која заборави, Оца, мајку што остави, Не запита: ко је, шта је? Не запита: откуда је?

Па долапа свог отвори, И унутра руку даје, Вади стакло из потаје, Стакло једно што некака Јуче њојзи даде бака, Која га је напунила, Свака сока нацедила Из цветова лековити, И корења силовити; Па да јоште боље лечи, Придодала

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Осјећам само како се умножавају и роте у овоме стијешњеном свијету, слутим их по хладној јези, која им је претходница, и још мало, чини се, па ће закуцати на врата. Нека, Зијо...

Нека, Зијо... Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне. Збогом, драги мој.

Жутија блажено лешкари крај гомиле костију, а старина Петрак већ се мота око разваљена самара и запиткује дједа: — Која ће оно година бити вашем Вранчићу? — А што ти сад то треба? — чуди се дјед. — Четврта, пета, не знам ни ја.

И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене дједове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над

или какав његов рођак и помагач, па чудо начинити с касним пролазником, сељаком, особито с грешном женском чељади, која су и без раскршћа увијек близу некаквом страданију и белају.

Испадао је тако бијела врана која диже грају у недоба, бескорисно, да му се свак смије и чуди. Млин је, на примјер, за дједа одувијек био као неко мало

Ипак сам био нераздвојан дјелић најпоносније поворке која је пловила пољем испод млада јутарњег сунца. — Ево нас, живи, здрави, посао завршили!

Онда је почела да се испреда велика прича око нашег поредовничког млина, која је допрла чак и до дједових ушију и погасила сјај око његовог омиљеног прибјежишта.

Ко ће први дохаберити дједу о свему томе, није се знало. Сумњало се на неку Микачу, гром-бабу, удовичетину, која је знала и косити барабар с мушкарцима, а иначе није имала узла на језику.

ће те, као за казну, на другу обалу пренијети некакав упреподобљени компањон Великог Јове, ноћна лија кокошарка, која се премондурила и прекрстила у богоносца. — Зашто баш Богоносац?

пун промаје и хучања невидљиве воде, или ће га, пак, домаћински поздравити обична гола ледина с пар доконе коњчади која изненађено буље у придошлицу: канда није вук, а?

и свету Петку, па би се на благочестивој икони нашле овјековечене и питоме голубије очи какве грмечке чобанице која, онако тртаста и дућкаста, једва зна измуцати како јој се зове ћаћа и матер, а већ код стрица Тодора запиње у грдној

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ЈУСУФ: Свет прича што прича, и не види оно што јесте, и како јесте, већ бира истину која га више забавља! Да Хасанагиница и дође, претпоставимо, да с тобом поприча и пред целом војском, да све буде чедно,

Нема жене која је овамо дошла а да није опевана папрено! А и ти. Ко зна шта би и теби испевали. ХАСАНАГА: Мени?

Друге су могле да прекораче и јаруге, и стид, и обичај! И такву ти љубав — можеш је џукцу о реп! — која устукне пред обичајем и законом! ЈУСУФ: То ти говориш овде у шуми, а она седи доле у касаби. Питаћу те кад сиђеш.

(Затамњење, завеса) ДРУГИ ДЕО И СЛИКА КУЋА БЕГА ПИНТОРОВИЋА (Све је као у претходној слици. Светлост која се нали затиче Хасанагиницу и мајку Пинторовића на истим местима где су и у ранијој слици седеле. Улази бег Пинторовић.

Где зором нестају блага која нам доноси мрак? Само ноћу могу од себе да одахнем! Ово царство ноћу није султаново, мирис цвећа је јачи од његове

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

И он се све више и више драо, осећајући као неку насладу у топлини крви која га поче обливати по лицу. Одједном чу како кола стадоше пред капијом, па онда како сви изиђоше, па попин дрхтав

Сунце је сијало, чист је зрак бљештао и ударао га по очима засењивајући их, а прашина која се дизаше од његових распасаних појасева и одвезаних опанака, свога га обузимаше и лепљаше се по његовом, крвљу и

не гледајући на мене, брзо, превијајући се и избацујући из шалвара твоје мале ножице у белим чарапама, отрчиш матери која те пошље да јој нешто купиш у чаршији.

Цео дан је проводила у гостинској, сниској, поцрнелој соби, која беше лепо намештена. У њој је било нагомилано све богаство које беше преостало: као стари персијски ћилим, по рафовима

Све средиш, загасиш ватру на огњишту, лепо и јако поклопиш судове јела да не би могла која мачка или пас што да узму.

Хладовине истина беше доста у соби али ипак беше и жеге која пробијаше кроз завесе у полутаму... Раскомоћен, у оној полутами, читајући, чини ми се Мопасана, раздражен, узаврео и

Кроз грање пробија месец те осветљује тамнозелену воду која полако жубори, промиче, беласка се и милећи прелива се преко глатких каменчића, око којих се нахватала мека, зелена

Сузе ми навреше. — Да ли ће икада бити душе која ће ме овако волети?! Одозго, са укрштаних грана густе врбе, паде капља на твој образ. Ти се трже уплашено.

Видиш да нема никога! — и онда хладним, охолим, пуним неког презривог саучешћа гласом, окрену се твојој матери која се још више згрчи уза зид. — Ама, Маријо ... — поче она — хајде кад ћеш већ ту твоју да удајеш?

— упиташе те. — Да нацрнем кућу и видим дете да не плаче — одговори ти затварајући врата. У том једној баби, која беше задремала уз „мангал“ жара, испаде лула из зуба. Сви се насмејаше.

Како која дође, извади воде из бунара, умије се, полије босе ноге, затим бришући лице „бошчом“ седа у хлад и ћерета са осталима.

Јер која буде том водом попрскана биће скоро удата. И она их прскаше. Под пазухом јој ћупче, задигла шалваре, шамија јој пала,

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

ЈОСИФЕ ФТОРИ, мили владетељу, Сунце света и благодетељу! Блажена мајка која ТЕ родила, Света сиса која ТЕ дојила!

ЈОСИФЕ ФТОРИ, мили владетељу, Сунце света и благодетељу! Блажена мајка која ТЕ родила, Света сиса која ТЕ дојила!

богиња мудрости, Просветила ТВОЈ дух од младости; Темис с ТОБОМ на престолу седи, Из ТВОЈИ(Х) уста Астреја беседи, Која по земљи давно с ТОБОМ ходи. А сад своје плане производи. О, ВЕК ЗЛАТНИ! О, слатка времена!

с помоћу бога, и којег доброг Србина, дати на штампу, с гражданскими словами, на наш прости српски језик, једну књигу која ће се звато «Савеш здраваго разума», на ползу мојега рода, да ми није залуду мука и толико пуотовање.

Одговарам: која је нами корист од једног језика, којега, у целом народу, од десет хиљада једва један, како ваља, разуме и који је туђ

у којеј се славеносрпски језик употребљава него земља француска илити | инглеска; искључивши врло малу различност која се находи у изговарању, која се случава и свим другим језиком.

језик употребљава него земља француска илити | инглеска; искључивши врло малу различност која се находи у изговарању, која се случава и свим другим језиком.

То исто и ми смо дужни свима људма на свету. Ово је сав закон и пророци. Свака наука која је овој противна узнемирује људе: узрокује вражбу и свако зло; следователно није од Бога.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

надвоје, да мо'ш одерат смелом десницом са божја лица недигнути вео, на наличе окренути нам га, да и то смртна сила која сме ни онда не, ни тад, ни тако не! Не будите га, смилујте се на њ!

чула, док није један из двора се винô, браву одврнô, врата одшкринô: „Па које добро, лепа хришћанко, ил' невоља која, млада незнанко?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

А следећа генерација, Вукова, која је наставила и проширила рад свога учитеља кроз часописе и посебне збирке, није никако могла наћи начина како да

Има народна приповетка још једну особину која нам је посебно драга; то је њен најчешћи унутрашњи мотив, онај који је изазива, а тај је — како да се срећније и

Такав стваралачки поступак и хуманост која га носи увек ће налазити пута ка људском срцу. На овом месту ваља нам учинити једну ограду.

данас уобичајени правопис и прелом слога, нисмо вршили, јер ова Антологија нема никакве школско-педагошке задаће која би то изискивала, а књижевно образованом читаоцу потребније је да добије што изворнији текст. 3.

5. Од више приповедака са истим мотивом и сличном фабулом узимали смо само ону која нам се учинила најлепшом. И то је један од разлога што је ова Антологија по броју унесених прилога испала мања од

Па онда сазове све тице те их запита: — Јесте ли кад која виделе таки и таки град? Све тице одговоре да нису виделе, „него — веле — има један стари орао, који не може да лети,

би човеку одмах очи ископале, зато им треба дати по метлу, па ће се смирити; мало даље од тих девојака, има још једна, која полева сав град сама и вуче воду на својој коси; њојзи треба дати уже, па ће се оканити.

ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА Била је некака ђевојка која није рођена од оца и мајке, него је начиннле виле од снијега извађена из јаме бездање према сунцу илијнскоме, вјетар

Царев син кад их опази, приступи к њима и упита их, би ли се удале и за кога би која најрадија. једна одговори да би за млинара, јер он има доста круха; друга за чобана, јер има доста млијека; а трећа

Ови царев син није имао оца него мајку преко мјере злу жену, која је мрзјела сина својега особито сад што је с реда ђевојку вјенчао, и стане својој снаси а његовој жени о глави радити.

Кад дође, упази једну велику пећину и у њој види тицу, која јој у они исти час долеће на десно раме, и рече: — Хвала да је богу!

виђела и онога, који све са астала поједе и попије а послије свијеће јој мијења, ухватила, намаже очи некаквом травом, која и у сну даје вид, па онда заспи послије вечере.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јован Стерија Поповић ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ Садржај ЏАНДРЉИВ МУЖ ИЛИ КОЈА ЈЕ ДОБРА ЖЕНА 1 ДЈЕЈСТВО ПРВО 3 1. 4 2. 5 з. 8 4. 9 5. 13 6. 16 7. 18 8. 19 9. 21 10. 26 11. 28 12.

227 ПОЗОРИЈЕ З. 228 ПОЗОРИЈЕ 4. 231 ПОЗОРИЈЕ 5. 232 ПОЗОРИЈЕ 6. 233 ПОЗОРИЈЕ 7. 234 ЏАНДРЉИВ МУЖ ИЛИ КОЈА ЈЕ ДОБРА ЖЕНА ВЕСЕЛО ПОЗОРИЈЕ У ТРИ ДЈЕЈСТВА ЛИЦА: МАКСИМ, марвени трговац СОФИЈА, његова

СОФИЈА: Па да оставимо, да нам се свет смеје? Срамота је, девојко, и помислити то, камол да изрекнеш. Тешко свакој, која не љуби чистоћу. Шта си ону маст метнула на полицу, да дирају мачке? Зар је њој онде место?

МАКСИМ: Опет не чине сви. А ви? СОФИЈА: Као и мушки; како која. МАКСИМ: Ајде кажи, која Девојка није била набељена? СОФИЈА: Сад девојкама тражиш ти рачуна!

МАКСИМ: Опет не чине сви. А ви? СОФИЈА: Као и мушки; како која. МАКСИМ: Ајде кажи, која Девојка није била набељена? СОФИЈА: Сад девојкама тражиш ти рачуна! Пусти и, па кад се удаду, биће све другојачије.

Чујеш, Соко, немој се шалити с балом. СОФИЈА: Иди, бога ти, зар ћемо ми бити осим свију људи. Кажи, која је кућа од нашега реда, која није дала бал; па само нас да проносе људи? МАКСИМ: Али ја нећу, разумеш ли?

СОФИЈА: Иди, бога ти, зар ћемо ми бити осим свију људи. Кажи, која је кућа од нашега реда, која није дала бал; па само нас да проносе људи? МАКСИМ: Али ја нећу, разумеш ли? СОФИЈА: Бадава, кад мора бити.

„Оштрија“ — дођи овој мојој, пак ће ти пресести и оштрина и љутина. НИКОЛА: Ако ћеш управо, твоја је једна жена, која се може сваком допасти. МАКСИМ: На пример. НИКОЛА: Кућа ти је чиста, уредна; све је на свом месту, све иде као сат.

Мој Никола има Магу, пак и не зна, шта је зла жена. КУМ: Ћути, куме, сад ћемо дознати која је добра. Чули сте ваљда, како је стигло писмо на нашу власт од неког неименованог, и сто дуката, да се ово као

МАКСИМ: Верујем, верујем, само сам доживио да се и други увере. СОФИЈА: Ако ти мислиш да је добра жена она која мужу помаже да зло чини, то се вараш. МАКСИМ: Ниси ли ми се у цркви заклела?

МАКСИМ: За мужа треба све да учиниш, зато си жена. СОФИЈА: Има мужева који држе да су они господари, а жена скот, која је зато у кући, да ради и чисти, и да има кога, кад му воља дође, псовати и тући.

СВЕТОЗАР: То ћемо чути сутра, јер је опредељено да се сутра даде награда оној која буде проглашена да је добра. МАКСИМ: Ту част неће нико други добити, него моја Сока.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СТЕВАН: Коју Пелу? СУЛТАНА (баци се на њега марамом што је у руци имала): Оћеш да ме довека једеш? Не знаш која је Сретиница, а знате сви да ми ш њоме очи вадите. СТЕВАН: Фала богу, сад је дошло време да и госпође слуге туку.

СРЕТА: Море жено, шта је теби данас? СУЛТАНА: На бал, ја, која сам некада на бароне преко рамена гледала, сад с чизмашима да играм? Волим пређе цркнути, него да се тај покор учини.

Оставите ви, господине, да је ја јошт једанпут промуштрам, пак ћете видити да ће она бити она иста Пела која је и пређе била. СУЛТАНА: Ја нисам твоја Пела, драги Срето, ја сам Султана.

СРЕТА: Ни речи више, него кући! ТРИФИЋ: Станте, ево долазе каруце. Срето, сад ћемо видити која је чија жена. СРЕТА: Ја сам моју изровашио, те ће памтити док је год жива. СУЛТАНА (пипа се по леђи): Ах!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

што боји се Са непознатом да споји се Ко дух и дах у певање О слатком страху виђеног Што невиђено враћа се, О страсти која плаћа се Грозницом непревазиђеног — Године?

(10. ИВ 1992) ОСМЕХ Ко златну маску из Микене, Која је Други облик праха, Угледао сам на дну мене Тај осмех задржаног даха, Што успео је да се згусне За тренут на дну

Преостаје метафизика Крхотина и црепова. (10. ВИ 1989) ВЕЖБА Асфоделе, суноврати Које црно сунце злати, Жута звонца која звоне При проласку Персефоне, Суноврати, асфоделе Око којих зује пчеле; Биће меда, зујем веле, Од нарциса, од

тишми града, где је у мноштву лица нагло обасјање — О драгоцено мало чудо света Коме се жиле чудотворне суше: Та жена која памтивеком шета у разнобојним хаљинама душе, Сада у оркестру, у трећем реду Осмехом сенчи звукове виоле; Та

(25—27. В 1989) ИВ ХЕКСАМЕТРИ МЕЛАНХОЛИЈА Година која оклева, кваран мартовски снег, Неумерено обиле горива за рад вртова, Хртови зиме што још се осврћу на узмаку, Под

Тај звук ће да се згусне у мрљу која влажи западни собни зид — Тако празнина гусне у видљиву супротност, Најаву расточења.

(9—10. ИИИ 1986) ФРАГМЕНТ Делимично по Пиндару Лепота која твори све сласти смртницима Истину ће да твори од оног што је лажно — Само будућност може поуздан бити сведок.

Размисли, одговори, Или прећути барем неслагање са сумњом Која ми кочи шаку, бар за трен, па ми слова Посрћу, несигурно.

пошаљем сигнал кроз статику сметњи И кажем: ипак мирно почивајте; Није ово подне оно што нас спаја, Него једна повест која дуго траје, А вас усијава до црнога сјаја, Па подневно ово сунце црно бива Унутрашњем оку путника певача; Док ми

опрости Што скрушено се обраћам у бдењу, Што утук свеукупној мојој злости У продуженом тражим магновењу Те једне ноћи која светлост зрачи Из своје сенке, из најгушћег мрака — Јер све што хоће мрак да обезначи Постане светлост у знаку твог

са стаблом грана; у сребро ћу да скујем своје красте, Да слава твоја буде моја рана; Опрости преступ моје пролазности Која се чуду као правди нада, Опрости мојој кости, мојој злости, Али учини чудо. Овде. Сада. (18.

При том понављачи — Понекад назреш у ваздуху, лети, Небеску ружу која милост зрачи — И то је знак, ал основа се сети: Винчанско писмо, жиг у иловачи. (2—3.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

било нешто чудно смешно, па си се кикотала ко шашава: мислила си да ту има неке мистерије, а од свих речи за жену која очекује бебу, највише ти се допао израз благословено стање, док су ти остали изрази били гадни: као да се односе на

— својој жени која је баш казала да је вече прекрасно, сви они. Теби говорим шашавице, куд зијаш! Дакле, драге моје девојчице, није

“ Читава ствар, наравно, дешава се у понедељак. Е па, малу Анчи, која је једна изразита лујика, сусретао сам на најразличитијим местима, а највише на мом ћошку и у самопослузи где купујем

На крају, ево те књиге која ће коначно покварити ваш однеговани књижевни језик. Два бела медведа из Зоолошког врта и ја тонемо у зимски сан.

Мој покусни кунић! Вежите се и престаните са пушењем — узлећемо! Пазите, овако: знате ли уопште која је то врста фолиранткиња?

Веома занимљиве ствари о једном старом зимском капуту и девојци која га је носила. Знате, јуче ми је био рођендан. Не, није било никаквих журки! Ни поклона. Ничега!

за мис овога или онога, коњским тркама, бутицима, модним ревијама за наступајућу сезону и свим осталим местима која помажу да живот прође савршено угодно и још савршеније безначајно... — Шта мислите о најбољим годинама за једну жену?

Била је потпуно сама у тој ледари коју је свет обилазио као кугу, на оној промаји, међу најјаднијим платнима која се уопште могу замислити. Шта је радила?

Била би то прва књига на свету која би говорила о особи што ни пет минута није одлучивала о судбинама других људи, па чак ни о својој сопственој!

Од бакуте — способност да се ескивирају тешкоће. Дуго времена сам мислила да сам рођена у улици која се зове Један правац. Али, не! Боље да почнем као и остали, са предисторијом свог рођења.

Хоћу да кажем, то је ствар која ме потпуно, али потпуно, излуђује! Замислите само један леп дан у тој Јалти, која је, претпостављам, морско

Хоћу да кажем, то је ствар која ме потпуно, али потпуно, излуђује! Замислите само један леп дан у тој Јалти, која је, претпостављам, морско летовалиште и све остало што уз то фура. Скоро ће крај рата. Мене још нема ни од корова.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Та мисао је ли ласта која сјајка испод трема као празник перуником? Перјаница звоникова затрепери у лепету изнад стреха земних зала.

А лирски удес, мограњ лудила, чашкама заспе ружа Будима. СЕДМИЦА И сврши Бог до седмога дана дјела своја, која учини, и почину у седми дан од свијех дјела својих.

ПЕТАК І Идејо мудра летења и мреста, у небу мора пуне се дубине, океан неба, површ која блеска, валовит шушне: Певај, птичји крине, угнезди љубав; икри, рибља паство; умножи, свете, множења богатство.

Божијег даха, диви се Ребру, женском створењу: Кошчица, слика, исечак мој си, чедност у тембру ланених трења, која ме вуку, струјом магнета, да ти у струку, јасико ведра, починем трајно.

- То је, ипак, трење о празно класје сујетиних влати, а није рефлекс слике која слика, кроз речник зала, премилост босиљка уз нечуј-бронзу неблаго што прати.

Ту је и овећа лимена корпа за отпатке, празна и сувишна: смеће се бада око ње. По тврдо утабаној земљи, која очас зине кад је топло време или се разблатњави кад удари киша, тек животаре три патрљка лободе и четири угажене

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: О, татице, како не би кад по Бечу прве фрајле и највеће даме читају. Само узмите на ум кад се која разговара, одма ћете приметити чита ли или не; јер она која чита говори хохтајч. МАРКО: Зато ти српски тако говориш.

Само узмите на ум кад се која разговара, одма ћете приметити чита ли или не; јер она која чита говори хохтајч. МАРКО: Зато ти српски тако говориш.

Камо среће да се и ми тако уредимо! МАРКО: А зар би ти хтела тако живити? ЈЕЛИЦА: Ја не знам која не би хтела. Ах, татице, по моди живити, нобл живити, то вам је Генуѕѕ.

АЛЕКСА: То је благородно; премда таква жертва. ЈЕЛИЦА: Ах, помислите само да сам осуђена у овом гњизду живити, која сам на Беч научена! Није ли то трауриг? АЛЕКСА: Всјачески, обаче... ЈЕЛИЦА: Идете ли ви послом у Беч?

ће тако чувствовати; при том и женска персона мора бити особити качества, особити својства, и врлине духа и тјела, која ће моћи такову љубов у сердцу каквог младића возбудити.

То ми је врло чудно! да свашта зна, да је тако учтив, паметан... чудо заиста! (Јелици, која долази.) Како ти се допада тај барон, Јелице? ЈЕЛИЦА: Ах, татице, канда га је нека цауберин родила!

МАРКО: Но, комедије; и то да чујем! ЈЕЛИЦА: Ту је барон отворио с царицом бал, која се после заљубила у њега, и отровала се што није хтео да је узме. МАРКО: Па у Месецу зар има људи?

чинити; а ја у цјелом мом животу нисам срећнијега часа имао него сада, причинивши вашој господични малоје задовољство, која је всјачески достојна усред Беча живити. МАРКО: Господине, ја не знам шта ћу да мислим. Јелице, оди мало у другу собу.

је заиста леп, и не замерите ми, ваше сијателство, сад ћу и ја почети тражити баронесе; може бити да ће се наћи каква која ће ми веровати, као ви овој персони. АЛЕКСА: Ха, ха, ха! Ти добро говориш, Димитрије.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Гускино крило лепеза твоја, а јастук меки паткица која. Живела вечно у миру, срећи, никада лавеж не чула псећи.

Грози се деда, жестоко прети: „Тако ми мога брка, платиће једном скитница ноћна која кукуруз крка! Погледај само проклетог типа, смаза ми њиву до задњег клипа!

Около свуда тишина пала, само се птица огласи која, а деда рече са тихом тугом: „Уморила се старина моја. Кад је почео, ко ће да памти, и мене, богме, сећање вара,

РИБИЦА НА ВРБАСУ Да ли спаваш или будан сањаш, вјерујеш ли веселоме гласу: у недјељу која прва дође провешћемо одмор на Врбасу. Од јурњаве и гунгуле врашке окренуће вода унатрашке.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Мора да је био дебео лед? — Седамнаест педаља. — Довиђења дакле. — Довиђења, млади господине. Једна девојка која ради филе на ђерђеву врло је лепа. Цела породица је у вратима куће код које се секу двоје степеница.

Али многи ме зову Ролдана. — Ивона је лепше. Довиђења дакле. — Довиђења, млади господине. У идућој улици, која иде право између два реда камених кућа, испод античких утврђења и над језером, две или три главе ме гледају кроз

Оно је замак? Изгледа огроман. Не видим рибарске куће. — Село је са друге стране острва. Видите само торањ црквице која је наврх острва. — Коме припада ова шума? — Скоро цело острво припада маркизу.

Неколико младих људи стоје и разговарају. — Ово је моја мала, — каже жена за девојчицу која јој се баца у сукње. — Како се зовеш? — Хуана. — Да ли си ваљана, Хуана? — Како се каже? — Да, господине.

Са стране је још једино велика једноспратна зграда која није никада завршена. Испод траве је велико камење; из ње излазе стене покривене маховином, тако да се тешко корача.

Уз острво је врло живописна шумица пуна птичије граје. Горе, са врха, за час још вири поцрнела црквена звонара која је на врх села, затим је апсолутна усамљеност. Корачам ивицом острвском, удишући дубоко мирис влаге, шуме и трава.

— Имате јегуља у језеру? — О, ми нарочито живимо од њиног хватања. — Али нема ниједне реке, ни која утиче, ни која истиче из језера? — Нема. — Језеро није везано подземно са морем? — Никад то нисмо чули.

— Имате јегуља у језеру? — О, ми нарочито живимо од њиног хватања. — Али нема ниједне реке, ни која утиче, ни која истиче из језера? — Нема. — Језеро није везано подземно са морем? — Никад то нисмо чули.

Завршавам пењање и видим на вратима девојку која држи испред себе лампу обема рукама. Лице и очи су тако осветљени да се не зна да ли је уплашена, или се смеје

Не могу да појмим како се онда могу наћи два човека да се убијају, мрзећи земљу један другога и мислећи да је то земља која му жели зла. — Нећете ипак рећи да нема никога који мрзи нашег човека и који му жели смрт. — Можда!

Рат? Ко зна, можда је рат заиста вечит. Можда мржња која настаје између људи неће никада бити избрисана. Свакако је глупо говорити о томе са овим добрим људима које збуњује

То је Брдо Бува, и девојка (Острвце) која је служила код мојих пријатеља била је из тог села. Зато смо је звали: Острвце са Брда Бува.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

А где да га нађем, питам ја, зар је лако сетити се телесне грађе у буци која руши лагуме лобање. Отклоните своје трубе анђели, мамузама не газите по хумци Ја остајем где сам у земљи језика

Ти која си подигла поклопац на погребном сандуку света и пустила да нас мотре очи грозне, на овој нас окуци узми за руку и пове

Међу нама је лењост од безвлашћа и много голих у врбаку грезну у воду која не даје чистоту. Неко је на небу заверу ково и кидао перунике с ливаде као што смрт отима војнике.

И на том месту у полутами жбуна, по звуку звонком, нађох извор воде која се разлива по земљи, и тек пошто се укрстила са људским путем, постаје поток.

Читаоци стоје пред отвореном књигом. Долази једна ноћ која ће бити страшнија од претходне. Захтевају да им се одлучно каже ко, ко то лупа у врата, за кога се праве ови довратци,

један преко другог иако то не значи да изневеравамо првобитни говор природе у стварању; ми само понављамо нејасност која је у природи језика, мада је у нашој природи да једино јасност разумемо.

пањ Спусти се у бездан дроба и на њ Неко други је требало да буде сведок смањивања свега света, мислимо у модрини која сузбија светлину небеских тела, неки други, далеки нараштај. Смањивање није за нас, ми за овај призор нисмо спремни.

Древна реч ил нова света реч ил хулна која је ближа људској пути да ли она што се огласи изнутра као водоскок или друга што споља обилази око стуба Нађу се

је само да се временом вара све је у распону нашег јединог часа и нови часовник и древни оквир на рубу видика и песма која тренут чара лепа је старином али данашња је ако и то данас није песма стара О духу 1 Духа да спазим док ври и

ноћни призор Шумадије битке целоноћне на Букуљи гневни сабор и бесне свађе братске неко тражи на зајам соли со која мисли со која боли и деца дижу бивољу главу у небеса крене удар по читавој крајини прво један па други и мртви се јаве

призор Шумадије битке целоноћне на Букуљи гневни сабор и бесне свађе братске неко тражи на зајам соли со која мисли со која боли и деца дижу бивољу главу у небеса крене удар по читавој крајини прво један па други и мртви се јаве на вест

залуталог воза у брезама страст се пење одоздо из колена страст недевојачка и чобан прича своју бајку о светлости која утробу има изливену од сировог стакла утробу која рађа чим преноћи и отвори се видицима утроба остаје пуна оних

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Тежак кожни намештај. Упадљива је велика, у златном раму, слика покојног Мате Тодоровића, која виси о зиду. Више врата лево и десно, а позади велика стаклена.

То је породица покојног Мате Тодоровића која се враћа са гробља, где је одржан седмодневни парастос покојнику. Цела породица је у црнини и погружена.

МИЋА: Можете мислити какав је то губитак за нашу породицу. АГАТОН: Губитак, него! САРКА (Гини која се заплакала): Доста, бога ти, прија-Гино, са тим твојим плачем.

Даница доноси на служавнику жито и служи их). СИМКА (још при појави Даничиној гурне лактом Виду, која седи крај ње, и шапће јој): Но, хвала богу, кад су се сетили и да нас послуже.

(Служи се.) АГАТОН (Даници која служи остале): А овај, да није ваша тетка болесна? ДАНИЦА: Не, али стара жена, па сам узела да је заменим.

(Показује на степенице.) Горе је покојник и умро. (Пође ка степеницама и сви за њим.) САРКА (Гини, која опет заплаче): Ето ти сад, па зашто ког ђавола сад плачеш?

ИВ ДАНИЦА, МИЋА МИЋА (он је последњи пошао уз степенице и попео се већ на први степеник, па кад спази Даницу, која долази кроз средња врата, он се врати): Ах!

СИМКА: Какви су, разграбили би целу кућу! АГАТОН: Зато 'ајде свако у своју собу па да се растоваримо. САРКА (која још увек седи на будилнику, устаје): 'Ајде, боме, јер ја се нажуљих као нико мој. (Разилазе се свако у своју собу.

СИМКА: А коју си собу ти узео? МИЋА: Ја? Ону која ми и припада. Узео сам покојникову собу. СИМКА: Па тамо још гори кандило? МИЋА: Ја сам га, боме, угасио.

каже да је болесна од једа због овог чуда што се дешава по кући, али ја мислим да је она у ствари болесна због бриге која нас очекује.

кажњавао сам газду чија је стока, а газду чија је њива прегажена упућивао сам да премлати прошцем стоку која му је ушла у њиву.

АДВОКАТ: Добро, то је стока; не разуме ништа, а како би ви тек казнили људе, разумна, писмена створења, која уђе у туђе имање? АГАТОН: А! Сад видим на шта ви навијате. Па јест, имате право.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

лагано нестаје, а над нама још увек лебди млечни одблесак већ зашлог сунца, и кроз њега жмиркајући затрепери по која звезда. Те вечери, јула 1914, умукло је већ било и блејање оваца.

Овчари, увијени у јагњеће коже, спавали су по земљи. Само један стражарио је покрај ватре, која је тихо пуцкетала. А и он је дремао.

А и он је дремао. Лежао сам на покошеној папрати и кроз пукотину на кровињари посматрао једну сјајну и светлу тачку, која се померала лагано, нечујно, још мало, још мало, и звезде нестаде...

Цело биће његово одисало је бескрајном равнодушношћу, која је најзад прешла и на мене, и сан ме почео хватати. Жуљала ме постеља, окретао сам се, опет сам спавао, али чини ми

ОД САДА ПРИПАДАМО ОТАЏБИНИ Осећао бих се лакше, чини ми се, да сам у некој јединици која се мобилише у мом родном месту. Ту су били сви моји другови и познаници.

Иако су испред мене биле високе степенице, ипак ме је тешило што је за мном велика маса, која се окреће по мојем наређењу и која се стара да погађа моје мисли.

су испред мене биле високе степенице, ипак ме је тешило што је за мном велика маса, која се окреће по мојем наређењу и која се стара да погађа моје мисли.

Здесна затакараше каре и топови, и широк фронт ратног пука поче да се распада у дугачку топовску колону, која замаче у мрак, по неравноме друму. — Је л то пета?

У почетку смо се осећали нелагодно, а потом смо навикли, уверавајући себе да је и прашина једна од ратних невоља, која се мора подносити. Да се коњи не би много умарали, послуга је ишла пешице поред топова.

загрљаја, па стављају укрућена тела на паралелно постављење церовке и бацају у општу јаму, као неупотребљиву ствар која је дотрајала. Људска радозналост је пресићена, и све је већ одвратно и мучно.

По шумама има још рањеника. Сносе их у шаторским крилима кроз која капље крв. Ту је и завојиште. Згрчени, леже рањеници на земљи, чекајући на ред. Неки умиру.

Тада су приведени војници из оне чете која је била у резерви, а налазила се испред наших топова и оног кукуруза. Војници су слегали раменима, јер су и они чували

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Беше то човек од својих двадесет и пет и шест година, црне густо обрасле браде, која се од половине на ниже преливаше у затвореножуту боју; висока и отегнута чела, дугих спљоштених образа, црножутих

Цело лице му имађаше израз заплашене, дуго гоњене, уморене звери, која се одједном нашла међу својима, ну ипак се окреће око себе бојажљиво.

Пажљив посматрач опазиће из очију му праву сањалачку душу, која живи више маштом но разумом. Тело му беше несразмерно развијено : руке дугачке, допираху до колена, ноге кратке са

Беше већ ушао у село, па гледаше да не изгуби из вида школу, која се, са својим високим димњаком, издизаше мало у страну од сеоског пута..

Он, сиромах, и онако беше збуњен, чим опази радознала женска лица која га посматраху, а сад већ заборави и на своју главу...

Тада учитељица, која је дошла пре три дана и упознала се са главним околностима, саопшти Гојку да ни он нема стана, него ће морати

А Љубица се наслопила на прозор па посматра децу, која ће бити предмет њена рада и старања. Свако се приљубило уз оца или мајку, па ни мрднути даље, као да се плаше какве

Толико се кидала због те своје зле особине, која јој сметаше и као девојци, а већ у толико више као васпитачици. Паштила се да се навикне на лепо опхођење, на

Одједном је обузе милина гледајући ову нејаку децу, која се поверавају њеној бризи; она би их све одједном изгрлила и ижљубила, тако јој постадоше блиски и драги ови мали

И ту се ти надај повољном успеху у раду !« мишљаше она, стојећи пред прљавом испрскалом школском таблом, која је некад била сва црна, али су је деца, мокрим крпама, у току дуго година, тако изрибала, да се црнило ви ђаше само по

па се свет научио тако... До године ће бити лакше; а сад уписујемо и ону децу, која су пре две године требала бити уписана. Кмет зовну Гојка, а она продужи гледати на прозор.

Чича Стојан нешто тумараше по дворишту, вичући узгред на несташну децу, која му пореметише досадањи мир и усамљеност. — Шта ли си сањао ноћас, братићу? рече узгред једном малишану.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ 38. Јавор ишетао, Девојке гледао, Пак је говорио: “Која је ту моја, Јави се, девојко, Измеђ’ девојака.“ — “Ево ме, јаворе, Ал’ ти не ћу доћи, Док ми не сакројиш Од мака

Ђе Јовану љуби воде у часе добре. Вод’ је, води, млади Јово, сретња ти била! У њу су ти свака добра, која с’ могу наћ’: У њу ти је б’јело лице, ка’ цв’јет проћетан; У њу су ти црне очи соколова чина; У њу су ти б’јеле

“ 103. Преле су преље с вечера. Која је више напрела? Мајкина Ружа највише; Стигла је вала до цара, Посла јој царе повесмо: “Нај теби, Ружо, повесмо,

Љуби очи жељно момче. 140. Ој ти Цвето, лепо цвеће, Бог убио мајку твоју! Која тебе так’ у роди, И посла те насред села, Где јунаци вино пију, Млади момци камен мећу, А девојке песме поју — Те

“ 145. Море, дуну ветар са горњака, Те донесе мирис од момака: Благо мајке која га родила, Благо татку што га у војску прати, Благо сестри што се у њега куне, Благо љубе која ће га љубит! 146.

момака: Благо мајке која га родила, Благо татку што га у војску прати, Благо сестри што се у њега куне, Благо љубе која ће га љубит! 146.

вриском одговара: “Ој богами, лијепа дјевојко, Није ми се господар женио, Него мисли тобом о јесени, О јесени која прва дође.

Нијесам се јунак оженио, Веће ’оћу с тобом о јесени, О јесени која прва дође!“ 168. Не гради пута кроз воће моје.

“ 176. Три су јеле според расле На ведрој - ведрој ноћи На јасној месечини. Питале су једна другу, Шта би која најволела. Најстарија говорила: “Ја би’ чоју најволела“. А средња је говорила: “Ја би’ благо најволела.

Како, душо, и ја за тобоме, Ђе те гледам, љубит’ те не могу, Али хоћу брже, ако Бог да! У неђељу, која прва дође, У мом двору, а на крилу моме. 199. Кујунџија, тако ти заната!

Сеја ће за брата танку пређу прести, Танку пређу прести, ситан везак вести; Благо оној сеји, која има брата! Братац ће за сеју Будим град зидати, Будим град зидати, куле изводити. 228.

ми до три кукавице, Прва кука никад не престаје, Друга кука јутром и вечером, Трећа кука кад јој на ум падне. Која кука никад не престаје, Оно ми је остарела мајка; Која кука јутром и вечером, Оно ми је јединица сеја; Која кука

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Усуди се! Овај ће ти челик пробости блудне груди!” (Сцену прекине Јелисавета, која стане испред њих, или се попне на буре, и обрати се искупљеним грађанима.

” (Седне) „...Путујуће позориште Шòпаловић... у трупи нема Јевреја ни Цигана... ни лица која су у браку са Јеврејима... дозвољава се... драма Разбојници од Фридриха Шилера...

По члану три, телесном казном кажњаваће се и скитнице, беспосличари, коцкари, пијанице и лица која проносе лажне вести. То што си глумац не значи да ниси пијаница и скитница.

Док су га скидали с конопца, набро сам трнкила! (Излазећи са сцене, Дробац се скоро судари са Софијом, која се враћа са реке. Тим сударом су обоје изненађени и збуњени. Дробац, за тренутак, гледа у Софију са запрепашћењем.

(Прекине га Симка, која се појави у вратима своје куће) СИМКА: Да ли би неко могао да ми помогне? ВАСИЛИЈЕ: Наравно, само кажите!

ВАСИЛИЈЕ: Ова завеса дели свет на мора огња и леда, на позорницу и црну рупу која је гледа! ФИЛИП: Ова завеса не дели златно на црно и бело, иза ње се црни и бели и плави, златно — цело!

) ФИЛИП: Ја ћу да устанем, згажен, згромљен, тлачен, на челичне војске са дрвеним мачем! Деци која цвиле, мајкама што плачу, донећу слободу на дрвеном мачу!

СОФИЈА: Лепо причаш. Сатима бих те слушала! ДРОБАЦ: Мене? СОФИЈА: А можеш ли да погодиш која је ово трава? ДРОБАЦ: То плаво? Мишјакиња! СОФИЈА: Код нас је зову видовчица, видова трава. Лечи вид.

Глумци су застали да се одморе. Имају велики пртљаг: сандуке, картонске, платнене и плетене кофере. Софија, која је на ошишану главу ставила перику, истреса песак из ципеле. Василије брише зној, пали цигарету.

Василије брише зној, пали цигарету. Јелисавета укочено седи на коферу, као да је загледана у неку тачку која не постоји.) ЈЕЛИСАВЕТА: Нисам ја, значи, била без разлога онако узнемирена!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

На мртвима сам провео младост, твој младеж на дојци није радост, која је некад била. Па и на теби није више свила, са људима радиш цео дан, за љубав не чекаш да цвета јоргован, не гледаш

Да се свету насмејемо. Да одемо у ноћ, као да смо криви. Лако, као тица, која кратко живи. Наш вити корак не везује брак, ни невини занос загрљаја првих.

Кад изнемогнем, и мога распадања талог сливаће се у таму, кроз река наших муљ и слив, у земљу која ври, на дну блата устајалог.

Да ли је то иста моћ, која све расипа и разлије? Месец, што котрља, вечером, празни свет свој жут? Она магла, и дим, што стреса, луком

КОМЕНТАРИ КОМЕНТАР УЗ „ПРОЛОГ“ Овај пролог био је написан, и штампан, уз прву збирку песникову, која је изишла у Београду, после првог светског рата, под насловом Лирика Итаке.

У антологијама такозване чисте поезије (,,ла поèсие пуре“) песник треба да остане сен која није видна. Међутим, пошто ова збирка обухвата и политичке песме једног, прошлог, времена, песник је мишљења да ће

Он је писац прве тактике србијанске војске (Мисли о војној бригади) и једне књиге о Београду, која се читала (Дарул Џихад). У Министарству војном остало је много његових рукописа.

При крају живота, Паја Путник је био особењак, нежења, а много се љутио на ону грану своје породице која је, у Србији, од Путника, направила име Путниковић.

Мати јој беше рано умрла, а отац тако строг, да је у згради Варошке куће у Панчеву, која и сад стоји, морала да пере камените степенице, пред станом варошког капетана. И зими. На коленима.

У том Темишвару, о празнику Духова, на пример, сви смо ишли у цркву, која је била застрта травом и имала мирис покошених поља.

Да бих побегао од ујака, ја сам то лето отишао на море, у Опатију – која се тада звала Абација – а у којој су биле чувене утакмице мачевалаца.

Сад ми се то чини јако глупава, али сам се у оно време, од те похвале, надимао, као жаба. Дошавши на Ријеку, која се онда звала Фијуме, и која је тада била пуна талијанаша, ја сам покушао да уђем у Академију ратне морнарице, а кад

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

покварио оно добро, благо расположење душе, које је толиким напорима и жртвама стекао, и што му се стара зла ћуд, која се само била притајила, опет вратила да му загорчава живот.

— Доиста — гунђао је — зашто је Бог створио тако ситна бића која су само од штете. Те мушице нису ни за шта друго него да нам натруне и покваре млеко, а нас, пастире, да узнемирују,

Ми смо, истина, мале и сићушне, али баш зато смо кадре извршити дела за која велики нису способни. Ми смо, смем рећи, бивале и у Божјој служби.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Приђем томе човеку и назовем му бога. Он ме погледа ћутећи, па одмах скиде поглед с мене и продужи свој посао. — Која је ово земља преко воде тамо што се види? — упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити.

Он ми од свег срца захвали на искреним осећањима која гајим према његовом верном коњу и одмах нареди да се донесе послужење.

Ја сам га тешио због такве страшне неправде која се чини према њему. Затим сам разговарао са једним богатим трговцем, који ми причаше много из своје прошлости; а од

почиње кварити језик у нашем народу, и да чак неки грађани толико далеко терају те су, заборављајући одредбу законску која гласи: 'Народни језик ниједан грађанин не сме кварити, нити извртати ред речи у реченици и употребљавати поједине

и огромних заслуга за отаџбину, а и пресудни утицај на спољну и унутрашњу политику наше земље, имао је јаку кијавицу, која је излечена милошћу божјом и искреним заузимањем стручних лекара, те сад то неће сметати великом и мудром државнику да

А већ само по себи се разуме да је одмах израђена и умножена слика која је представљала како се велики државник рукује и захваљује лекару за искрено заузимање.

Испод ње је текст: „Хвала ти, одани Мироне, ти си отклонио од мене болест, која ме је ометала да се сав посветим старању за срећу своје драге отаџбине!

глава лебди у облаку голуб и у кљуну носи траку на којој су речи: „Милостиви Творац отклања свако зло од Страдије, која му је у вољи.

После малог ћутања, продужи министар: — После тога, ја сам удесио да свако село има добро уређену читаоницу, која мора бити снабдевена добрим књигама за ратарство, шумарство, сточарство, пчеларство и друге гране привреде.

— Неизмерна штета! — узвикнем ја, као пренеражен том страхотом која би постигла целу земљу због незнања и неразумевања министра грађевина.

Ја ћу то питање изнети и пред само Народно представништво, па нека оно донесе своју одлуку, која има да важи за сваког грађанина ове земље.

опет, поднела молбу да Народно представништво донесе меродавну одлуку да је у браку са својим мужем родила двоје деце, која одмах постају законити наследници њеног богатог мужа.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Буди те шкрипање кола и вика деце, која скачу од тебе и трче пред кола, на којима је кошар пун кукуруза. Дижеш се и ти, па заједно са колима и целом гунгулом

Станеш на средини редова, сагнеш се и погледаш, а пред тобом се отегла велика, широка бразда, која је тамо даље све ужа и ужа и напослетку, изгледа, да је на крају само стопу широка.

И тако — цео дан..... А у вече мрзи те да легнеш. Чујеш жагор код пушнице, која је уз кућу и идеш тамо. Све се стишало и заспало уморним сном, а месец обасјао тамно небо, па се разговара и ашикује

А тамо по буџацима, отимају се мачке око бурага, севају и реже, док се која не докопа повећег парчета, па клисне са њим преко прага и нестане је у помрчини....

Млеко се стаде збрчкавати, ухвати се озго танка корица, која се, мало помало, поче дизати. Планинка спремила крпу и кутљачу, па само чека.

Јоване бећаре, а ђе ти је драга? — Милице девојко, у сред села мога. Јоване бећаре, која ти је драга? — Лепото девојко, Милица Ђокина...

викну ч'а Марко, диже се и седе уз девојке. — Анатема те убила, шта ћеш око мене! викну Анђа и шчепа једну руку, која је залутала на њеним недрима. Зачу се мумлање. — Аха, орлушино матора, ти ли си!

За леђима комишилаца црне се пластови комишине, која је тако мека и сува, тако лака и мирисна, да ти се и сама глава склања к њој...

Чега ти ту није било!... Професори су, терајући шалу, причали, да те скале обележавају и број доње одеће, која се »у понизности упућује праљи на надлежни поступак...

Утом осети неку лакост у души; као да му је с том реченицом, која је случајно сишла с језика, спао и сав терет с намучене душе. Осети се за тренутак лак и ведар.

пламен горео и дрхтао, тако су и зидови били час осветљени, а час су се њихали и трептали у некој покретној полутами, која је усамљеног човека плашила, улевајући му у душу неки сумор и сету...

предвиђао тип праве српске жене, принуђавао ју је некако да личи на његову мајку, скромну, ваљану, пријатну жену, која је сав живот била посветила својој деци.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Између прозора велико огледало у златном раму. У углу између овог зида и задњег већа гвоздена пећ, која се ложи споља. Између пећи и врата орман са фиокама, а више ормана кредом рађене слике, Јевремова и Павкина.

Над њим виси са плафона већа лампа. Паланачка соба из осамдесетих година, у чији се стил унео и укус девојке која је погдешто примила одлазећи родбини у Београд.

(Маше за леђима руком Даници да се уклони из собе.) ИВКОВИЋ: Мораћу! ЈЕВРЕМ: Па јесте! (Маше енергичније Даници, која га први пут није довољно разумела.

(Одлази). ВИИИ ЈЕВРЕМ, ШЕГРТ ЈЕВРЕМ (враћа се и стане насред собе замишљен. На лицу му се оцртава брига која га све више обузима. Узима шешир и хтео би да пође али се код врата устави, враћа се и седа на столицу брижан).

) ЧИН ДРУГИ Друга соба (с улице). У дну два прозора. Лево врата која су затворена и пред која је постављен висок орман, а десно двоја врата.

) ЧИН ДРУГИ Друга соба (с улице). У дну два прозора. Лево врата која су затворена и пред која је постављен висок орман, а десно двоја врата.

) ИВ ЈЕВРЕМ, СЕКУЛИЋ ЈЕВРЕМ (за њим Секулић): Ево, из ове собе. Ето, тај орман затвара врата која воде у његов стан. СЕКУЛИЋ: Баш у његову собу? ЈЕВРЕМ: Јест', ту му је канцеларија. СЕКУЛИЋ: Врло добро, врло добро!

Он узноси обрве размишљајући и издржавајући незадовољство). СПИРИНИЦА (излази из собе, за њоме Спира и Павка која их испраћа): Гле, па ту је и Јеврем! Баш добро, могли би одмах да проговоримо и с њиме.

ЈЕВРЕМ: Која опозиција, Ивковић? ПАВКА: Ништа он, али да чујеш њу! ЈЕВРЕМ: Коју њу? ПАВКА: Па твоју ћерку. Да чујеш само како

” (Говори.) То већ знаш, него чуј само како свршава. (Чита.) „Нити ја могу више припадати партији која кандидује за посланике луде који су шверцовали шпиритус”. ЈЕВРЕМ (плане): Ама, кој' шпиритус? СРЕТА: Та онај, де!

И такав човек заступа правду пред судом, и такав човек сме да се кандидује за народног посланика. На част странци која ће се и таквом перјаницом закитити! Сима Сокић”. ЈЕВРЕМ: Ух, побогу брате, наружисте грдно човека!

СРЕТА: Тако је то, дабоме, кад ти је он у кући. ЈЕВРЕМ: Нешто, хм, нешто! (Затвори врата кроз која је Даница отишла.) Ето, сад нема никог. Молим те као брата, узми ово звонце па седи, ево овде седи, па да ми даш реч.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

ишао раздрљених груди као онај Мара из револуције; а кад би се опет сељачки обукао, није смела изостати дугачка машна која му се пружала, боже ме прости, као епитрахиљ све до тканица, а тако исто није смео изостати ни прслук испод јелека.

очи му играју као на зејтину, али је пргав и брзо се наљути а особито кад га повуку за антерију и опсују му сепетку која га донесе амо. То раде сељаци и кад се наљуте на њ, а и онако од шале.

Па му том приликом покаже страшну своју шаку која није ништа мања од лопате којом згрће жито у магази. Тада би Светислав оставио Тешмана и обрнуо се Крсману (тако се

Знале су чак и имена деце, веле да су се звала: Михалаћ, Јанаћ, Ставраћ, Кундаћ и Пундаћ. ГЛАВА ПЕТА Која је из почасти према ћир-Ђорђу само њему посвећена; то јест, само ће о њему говорити, пошто је он одмах после Срете,

У борби и трењу је живот; и тај живот треба да буде бујна река која руши све ове старе (изанђале већ) бирократске уставе и да створи чисто земљиште за нов ред и поредак, а не сме никако

старе (изанђале већ) бирократске уставе и да створи чисто земљиште за нов ред и поредак, а не сме никако да буде вода која не отиче, устајала бара са жабокречином.

Није, дакле, имала никакве нарочите фирме, која толиким нашим добрим механџијама и дућанџијама задаје толико главобоље, а мимопролазећима толико смеха, иако се газда

капетаница украшава турниром, а на то скочи и она друга, па то исто учини; и сада место дијалога настане мимика, која обилно накнађује престанак дијалога.

да је њу тамо преко још познавао као једну чесну, беспрекорну и богобојажљиву жену удовицу, као једну добру душу, која је као таква дуго почаствована била да меси поскурице за цркву и да пере стихаре, а и господин попа се особито хвалио

Настаде џумбус. Једно право весеље, онако свесрдно. Ту Цигани, једна славна дружина из Мељака, која се с неког вашара враћала и зауставила ту; ту се једе и пије, пева и игра. Пуне оканице и главе.

Не знам баш која беше, од Јаше или од Петефија, али једна »Луда« тек знам да је била. Има једно петнаест и више година како се ништа

Дозва Вујицу »представника«, дâ му добар бакшиш и посла га у срез, назначивши му сва села где има школа и у која ће да сврати.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

СЕ ПЕПО КРСТА 6 КРСТА ПЕПО ПОСЛЕ БОЛЕСТИ 8 КАКО ШЕТА СТАРИ ПРОФЕСОР 9 ГДЕ ЈЕ ЦИЦА 12 СТАРЦИ У ЛЕТО 16 ПЕСМА О БАБИ КОЈА ПЛИВА ПОСРЕД САВЕ 17 ДОГАЂАЈ НА УЛИЦИ 19 У ОПЕРИ 21 У ШКРИПЦУ 23 ЈЕДАН АФРИЧКИ

Размишља дечак о сунцу као о лепој причи, Која се дуго преноси и кроз сећања множи; На мангупску фуруну сунце личи, Стално гори, а нико га не ложи.

! У неко црно доба, на крају улице, Плану боја познате хаљинице: — Ево Цице! И мама, која је очајавала све док је зној не проби, Стално измишљајући непознате кривце, Брзо се размаха по спаваћој соби И

По цео дан чекају До грла у бескрају, С ногама спуштеним у лаворе Тихи и срећни, таворе. ПЕСМА О БАБИ КОЈА ПЛИВА ПОСРЕД САВЕ Гледам, гледам, не верујем својим очима: Једна баба у марами насред Саве скочила.

Пред зору, у Африци, ниска дрвета клече, И време тече као река која не тече... Месец опрезно иза облачка израња, И види: племе Рогогу Од лудог ноћног играња Спало с ногу.

И није га срамота, увече, код куће, Кад се ослободи униформе, пиштоља и обуће, Да руком, која људима ударце наноси, Помилује жену по образу и синчића по коси!

На једној страни Србија која муца и бунца, На другој он, чистунац, чистији од јарког сунца; Овамо, хиљаде професора, писаца и новинара Који на

без звања и без одоре, У време срамоте, и ћутње, и општега назатка Чувао си говор као што се чува скупоцена алатка, Која, и кад се не користи, не треба да зарђа. А у гадости и ругоби загађена реч је најгрђа.

” МАМИНА ДУЖНОСТ Мамина дужност је да чарапе пре зиме исплете, Да надгледа траву која расте у дворишту и на њиви. Али њена највећа дужност — с тим се слаже свако дете Јесте да дуго живи.

који живе у Кини, Зелене жуне, креје, славуји Од којих пропланак ко клавир бруји, Соко и јастреб, учена сова Која зна осам хиљада слова, Десет врабаца, три сенице И гњурац из јаза крај воденице, Ватрених креста, избише петли И

Бескућник, а то значи да је код куће свуд, Он се, кад падне мрак, обично склони у дуд — Завуче се у крошњу која је са свих страна Затворена и где не допиру ни роса, ни слана, И ко што се, пред починак, помоли домаћин куће, Пред

Многи ће на нашој слици највише волети врбу, И прецртавати је, а неке ће Одушевити жаба која с локвања крекеће. ПРОЛЕЋЕ У РЕЦИ Речна обала се ноћас размакла (Крцкало је, као кад шкрипе крста), И

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Питање о томе како јегуља постаје, било је загонетка која је дражила радозналост и машту природњака и философа свих времена.

Сваки живи створ мора имати свог претка који га је родио или непосредно живог, или преко јаја која из себе избацује.

До свога путовања у воде Фероерских Острва 1904 г. Шмит није нарочито мислио о јегуљи, која за данске рибаре има много мању важност од харинге и бакалара.

којим је био занесен, не знајући за одмор и не водећи рачуна ни о времену, ни о својој каријери, ни о својој породици која га годинама није видела.

ИИ« имала је за задатак испитивање лова уопште у великим океанским дубинама, а поглавито у области Атлантског Океана која је нарочито била привукла пажњу Шмита и у којој се он надао наћи непосредно саму икру јегуље, а тиме и само њено

д. По повратку са тога великог путовања по океанима и морима, Шмит је са истим циљем опремио једну експедицију која ће извршити пут око света. Па пошавши из Копенхагена јуна 1928. године на тај пут, који је завршен јуна 1931.

И он је одмах нашао узрок тој необичности. Са оне стране острва на којој се налазе јегуље велика је морска дубина, која ту достиже 5000 метара; јегуље са Суматре и Цејлона ту налазе потребне услове за мрестење и за живот својих ларви, па

на Сејшелским Острвима, на Реиниону, Маурициусу и на источној страни Африке расплођавају у једној океанској дубини која се као огроман подморски ров пружа између Мадагаскара и Сејшелских Острва.

Између ових наишао је на једну врсту много крупнију од европских јегуља, која достиже дужину од два метра, дебљину од 17 сантиметара и тежину до 30 килограма.

то да оне чују кад се на обали говори, јер за то имају дугачке уши. Међутим, те уши нису ништа друго до бочна пераја која се јако развију и израсту у време кад јегуља полно сазри и крене на путовање у морске дубине у којима се расплођава.

Самом Шмиту ти су, готово надчовечански напори такође навукли болест, која му је убрзала смрт. Изнуреност га је и спречила да доврши своја испитивања у Тихом Океану, где је на океанској пучини

Сама данска влада дала му је субвенцију која је, по ондашњем курсу износила суму од милион и по француских франака. Чувена данска фондација Карлзберг дала му је

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

Сада не предај забораву вољена ти чеда која си сирота оставио преласком твојим, јер откако си ти у небеском весељу вечном, многе бриге и страдања обузеше вољена

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

На окнима светлим забљештаће боје У тај свежи тренут првога сазнања... Све ће бити лепше, све драже и више, Ноћ која се спушта, свет што мирно спава, Дуго мртво поље на коме мирише Кржљава и ретка у бусењу трава.

Јер знај да мене кобне мисли море, И да се, као слабо дете, бојим. Ти чиста душо, буди Геновева Над заспалим Паризом која бди, Докле под њеним благословом снева Љубавник чедан и злочинци сви; И кад под твојом молитвом заћуте, О заштитнице

Водоскок смрзнут ћути, ко да снева. Земља је пуна тајанствене страве; Ко воштаница која догорева У хладној соби, мртвацу крај главе. Месец се гаси... Свуда небо сиње, И с голих грана каткад падне иње...

''Никад!...'' Стара Госпа рече: ''Нек Морава, Која нас је отхранила, и гроб буде''. И у српској души никада не спава Жеља да се лежи сред рођене груде.

Јер, ко снежна лава, у истоме часу Сурваше се на ме бол, туга, и страва, Тајна страва која у тренутку засу Клице нове наде и живота права.

каква су створења, Прекрасна телом, духом људи прави, Као небесна нека привиђења Нестала с овог нашег тужног света, За која смо се клели да су она Живота нашег смисао и мета И да је без њих празна васиона...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

кадија СКЕНДЕР-АГА МУСТАЈ-КАДИЈА АРСЛАН-АГА МУХАДИНОВИЋ ФЕРАТ, зачирски кавазбаша РИЏАЛ ОСМАН ЈЕДНА БАБА Лица која песник није унео у списак: Вук Марковић, један Цуца, један војник, други војник, сват Црногорац, сват Турчин, ђаче,

ИЗНИЈЕЛИ СУ КРСТЕ С ЛОВЋЕНА НАВРХ ЦРКВИНЕ. ПА СУ ПО ВРХУ СЈЕЛИ, ГАЂАЈУ ПУШКАМА И БРОЈЕ КОЛИКА ПУТА КОЈА ОДЈЕКНЕ. СЕРДАР ЈАНКО ЂУРАШКОВИЋ Чудне пушке, ваља мушку главу!

ли послушат Батрића, кунем ви се вјером Обилића и оружјем, мојијем уздањем, у крв ће нам вјере запливати, — биће боља која не потоне! Не сложи се Бајрам са Божићем! Је л' овако, браћо Црногорци? СВИ ИЗ ГЛАСА: Тако, већ никако!

од царах мене је спремио да облазим земљу свуколику, да уредбу видим како стоји: да се вуци не преједу меса; да овчица која не занесе своје руно у грм покрај пута; да подстрижем што је предугачко, да одлијем ђе је препунано; да прегледам у

ЈЕДАН ЦУЦА Причаћемо, а имамо доста! Проста сабља по сто путах турска, од Косова која нас сијече, при злу томе, ако је истина. Ево има шест-седам годинах кâ доходи једна пророчица међу нама.

их је досада казала, и сама је себе обличила; на њих више но педесет главах што су оне свакоју изјеле, а све ђеце која су помрла и момчади тê пушка убила.

И у боју код бијеле куле олова ми токе изломише, а у раздвој боја крвавога, најпотоња која пуче турска — џефердара држах пред очима — престриже га, остала му пуста, (плаче) по ремику, кâ да трска бјеше!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И све, и сестре и мати, утркивале се која ће што више да му угоди. Што год би урадио, учинио, за њих је било свето. Нису могле замислити да би он могао, или што

Једна фурунџиница, која би само за њихову кућу пекла, могла је од њих да се издржава, толико се месило и пекло. И никад се из њихове куће није

И циљ живота да им је тај: која ће од њих, једнако негујући се и улепшавајући, моћи својом силном лепотом све остале женске иза себе бацити, а све

После, у потаји, у поверењу, причало би се како је к њима једне ноћи била дошла чувена Савета, која није била обична, свакидашња, за новац женска. Она је била богата, са грдним имањем, што јој је муж оставио.

А да би у томе што више успели, гледали су да се у свима ситницама од осталога света разликују. Тако, у јелима, која код њих нису никада смела, као код осталих, бити јако запржавана, масна, прељута, већ увек блага, слатка, и пржена

И она опет била нека Гркиња, из грчке фамилије, која је била у самој вароши, одмах испод цркве. Она тој фамилији није била ни кћер, ни сестра, већ нека даља рођака.

Ноћу било би још горе. Софка, покривена јорганом са осталом децом, која, навикнута, одавно би заспала, не би никако могла да заспи, јер би једнако допирало до ње одозго, кроз таваницу,

И после, као зато што се тако близак род узели, говорило се да је она увек била повезане главе, која ју је од тада једнако болела, и од које се је она једнако лечила, а највише љутом, препеченом ракијом.

Сви би се тада ослободили, а нарочито мати јој, која једва дочекујући ту прилику да се и она са њим, највише ради осталих жена, штогод разговара, шали, почела би тобож

Татина Софкице! И све би је јаче грлио, тако да се Софка и сада сећа његове скоро избријане браде, која би је тада почела по лицу да гребе.

И онда бар њу не треба да лаже, бар пред њом не треба да се претвара. Знала је она да он бежи из страха од сиротиње, која ће, ако није већ, а оно сигурно доћи, као што је знала да им још одавна, и пре ослобођења, имање а нарочито чивлуци и

| Софка тада увек у новим хаљинама, свиленим, од најновије и најскупље басме која би се у вароши почела да носи. Целог дана, веселе и срећне, дочекују госте. Чак и свирачи дођу и одсвирају.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Та наде, снови нису болу криви! Хајд’мо! — О види величанство пóља, Трагично друштво кроз која ме води: Огроман видик, неслућена дóља. Снивана поноћ над њоме се своди.

где ми лежи; То је мистика што ми и ум и срце топи И тупи ритам смрти — заборав њен што свежи Уморну свест ми, која отров сазнања попи.

Знаци младости већ не красе Дела ми, која време лагано руши, дроби, Никада можда нећу са добрим снима више У друштву бити, нит ће под сенком мрачне коби

и влага, У којој ће бити сами, сасвим сами, Без злурада смеха, или сузе наше, У широкој, вечној и свемоћној тами, Која је добра, а које се плаше.

РАЊЕНИЦИ ИЗ 1912 С првим жутим лишћем и они су пали Јесени ове у дан какав мокри, На пољима хладним која страшно зали Крв, киша, а трупље засеја и покри. Доносе их редом с далеких равница Оборене мачем, у борби и лому.

ЗНАК Добра ноћи, Која У самоћи Видаш стара осећања моја, Имај моћи Да бациш свој вео Преко бола и на живот цео.

Празна скриња Где не тиња Ни пламичак свести више, Која зјапи помрчином што схватања наша брише, Што и сама већ одвратно на ђубришту неком трули С целим својим дивним

Свет, музика, свеће... Блесак и жагор; маса што се креће Као вал; весеље што расте к’о плима, Радост која сија на лицима свима; И у томе сјајном хýку мала сцена. Главна лица: један п е с н и к, једна ж е н а.

Лаж што нам тајно бедна срца суши, Лаж која к’о мора на наш живот паде Бацајући сенке, к’о велике кладе, Пред ноге нам; која умара и гуши, О!

што нам тајно бедна срца суши, Лаж која к’о мора на наш живот паде Бацајући сенке, к’о велике кладе, Пред ноге нам; која умара и гуши, О! — она која у свести и души Ствара тужну пустош, неречене јаде.

— она која у свести и души Ствара тужну пустош, неречене јаде. Кроз свет наших нада, осећања жива, Кроз домове среће и колебе

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ Он избуљио очи; не мога се одмах прибрати. „Што ти је, говори?“ „Стане!“ изговори он наелак, крвавим устима. „Која Стане?“ рече Крцун. „Пејова“, одговори он. Сва четир му друга насмијаше се.

С почетка обојица се осјећаху некако неугодно један према другоме. Узајамно не жељаху заподјевати нека питања која им се сама намећаху. С тога скушиче се у разговору с најпрва, запиткивајући за домаће, за родбину — и омање ствари.

Првијех година имао је Венцел много дјеце, која му помријеше. Најзад одњиви два мушкића: Венцела ИИ и Јана и једну дјевојчицу по имену Елвиру.

Никуд није излазио до по подне, но се сам шетао по забитним стазама баште. Крио се од Елвире, која га је залуду пратила и жељела да ш њим другује. „Знаш што Вира! ја ћу да идем к њему!

Елвира, која бјеше дотрчала за братом, стигне у тај час те видјев покрет братов и чувши те ријечи, врисну а одиже руке пут грофа,

Најприје је испитао их, и да се не сјећа, те промјерио сав амбар. Разумије се да је нашао највише пљеве и шупља зрна која је он најприје изрешетао.

А пошто њивице отријеби, стаде их још крчити и мекотити, како ће снажније прихваћати сјемена, која не хтје хрпама набачати, но полако, по браздама и редом.

Кад дјеца уђоше, видјеше у авлији једну питому срну, која одмах доскака ка грофу и пропе му се предњим ногама на рамена.

Ту пробавише Јан и Елвира око два сата, па накљукани слаткишима и исцмококани, сједоше на кола која је гроф наредио да се упрегну. Цијелога љета, у дугим подневним часовима, како ужинај, дјеца одлети у шуму.

Јан весело испријечи тољажицу желећи да се и пред оцем позори, али Вира, која бјеше ушла за оцем, даде брату неки знак. Овај разумједе, па (сиромах са дипломатскијех разлога!

Час опет недаћа Наполеонова, истинита јали измишљена, ражалостила момче. А највише га дираше мрзост, која се, на сто начина, расипала по заводу на његова кумира.

Тако је исто говорио и осталој чељади из свога браства, која се врзијаху на измјену по кући му и бијаху у забуни ради њега. Јадни сердар давао је — што се вели — вољу за невољу.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

) која у говорној служби има ширу и сталну употребу. Уствари то су — по принципу економије речи — сажете, посебне говорне цели

), захвале (Хвала ти као човјеку! Хвала ти од неба до земље!) и похвале (Алал му мајчино млеко! Жив био мајци, која те је родила!) или честитке (Честита ти светковина, жив и здрав био и много их још у весељу и миру божјем доживио!

). Зато је потребно правити разлику између поређења која су само то — и оних поређења која поред тога имају и пословично значење (Худ као и луд, Хранитељ као и родитељ итд.).

). Зато је потребно правити разлику између поређења која су само то — и оних поређења која поред тога имају и пословично значење (Худ као и луд, Хранитељ као и родитељ итд.).

израза дословног значења, говорни изрази пренесеног значења стилским прерушавањем предмета који се пореди у слику која га замењује добијају друго, много јаче и сликовитије значење, које је колико изражајни квалитет поетске лепоте, толико

Овако им је име дао Вук Ст. Караџић, њихов најзаслужнији скупљач. По њему, кад која пословица хоће да се рекне, у народу се обично пре тога каже или дода: „Штоно (има) ријеч“, „Штоно стари веле“, „Штона

Народ се и данас служи пословицама, било да употреби ону стару, освештану традицијом, било да искује нову, која често ни по чему не заостаје за њом. Пословице су најмисаонији део наше читаве народне књижевности.

„Бајање је нека врста примитивне, тајанствене радње, која се врши уз примитивну молитву или претњу да се зла бића, која пакосте и наносе болест, удаље или униште и да на тај

„Бајање је нека врста примитивне, тајанствене радње, која се врши уз примитивну молитву или претњу да се зла бића, која пакосте и наносе болест, удаље или униште и да на тај начин болесник оздрави или да се дође до напретка.

Често се и у њима срећу општа места, нарочито стереотипна поређења која нису и без поетске каквоће. Сам начин њихова излагања, обично кроз градацију, као и само њихово мистериозно казивање,

и поетска вредност бајаличких „басми“ нарочито се огледа у згодно нађеним апострофама и обиљу клишираних поређења, која се понављају до злоупотребе. Овакве „басме“ представљају посебан вид наше архаичне и примитивне поезије.

и смишљеном изговору, ломећи језик и казујући ствари по логичном реду; осим тога нарочито код дефектне деце, код оне која тешко изговарају поједине гласове као р, ш, с, ћ, и тел.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ Идући она тако поред пута, а не гледајући преда се, него човеку у очи и у своје стрицкање, нагази на некакву рупу, која је од озго била покривена откосима, и у њу упадне. Кад види човек, ђе се ока стровали и замкне у рупу, а он рече: „А!

Пошто ту преживе тако неколике године, угледа син цара од оне земље његову кћер, која је била врло лијепа и већ дорасла до удаје, па каже свом оцу и мајци, да се другом никаком ђевојком не ће оженити, до

2. Без коже уђе, с кожом изиђе. З. Бијела кока испод стрее вири. 4. Бијела њива, црно сјеме, мудра глава, која сије. 5. Бијело је, сир није; репато је, миш није; со лиже, во није. б.

50. Кобила ождријеби кост, а кост ждријебе, па ждријебе воли бабу кобилу, него кост мајку. 51. Која воћка само једном цвати, а у вијек рађа. 52. Ко пјева, кад други људи плачу. 53.

писао да он не поправља ништа, него да пише управо онако као што му их ко усприповиједа, па гдје буде потребно да се која ријеч премјести или дода или изостави, то ћу ја чинити, као што сам радио и у овима свима које сам написане добио.

куд камо прекрсти се, па онда почну јести, и наједу се обојица и још им претече Међедовић гледајући у ручконошу, која је била крупна и здрава и лијепа ђевојка омили му, и рече оцу њезину: „Хоћеш ли ми дати ову своју кћер да се женим

Кад сјутрадан сване, а то имаш шта виђети: ми сви у једној људској глави која стајаше између некакијех винограда. Док се ми томе још чуђасмо и коње товарасмо, не лези враже!

онда све три ђевојке сваку с њезинијем радом, једну за другом; спуштајући ђевојке браћи, сваку је намјењивао чија ће која бити, а кад спусти трећу, и то ону с квочком и пилићима, он њу за себе намијени.

” Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, змија на врату | чобанову звизне, а змије се све одмах расплету.

У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад | оне дођу, ја га прождерем; ако ли се која стане срдити, ја је одмах кљуном; а он није вредан једну да умири.

4. ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА. Био један цар па имао три сина и пред двором златну јабуку која за једну ноћ и уцвета и узре и неко је обере, а никако се није могло дознати ко.

У томе се још нађе некака проклета бабетина која им се обећа да ће | ухватити и дознати како он јабуку сачува. Кад буде у вече, та се баба прикраде под јабуку, па се

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Богородице, Приснодеве Марије, светога општежитија, и ћелије им довољне у Кареји, где да проводе игуман и сва братија која долазе.

А у Господње велике празнике треба да сачувамо појање и ноћно бдење сећајући се речи која каже: „Бдите и молите се да не паднете у напаст, јер дух је бодар, а тело је немоћно.“ (Мт. 26, 41; Мк.

Јер заповести његове нису тешке, јер свак ко се рађа од Бога, побеђује сав свет. И ово је победа која побеђује сав свет:“ (И Јн.

У кротости примите праву реч која може спасити душе ваше. Будите творци речи, а не само читаоци, варајући се у себи.

Пазимо на речено, јер ћемо почети са оним што је боље, а боље нам је од часа када се простре светлост, која је првог часа дана. Требало би, чини ми се, да они који тумаче о делима светлости, службу почињати од светлости.

утопити у клонули сан и изгледаћеш целог дана празан, бескористан за све, као што рече Василије Велики: „Лако је души која се у смех излива и растаче да отпадне од присталог састава, да престане бринути за добро и упадне у празнословље.

Јер рече Лествичник: „Ране које се откривају, не иду на лошије“. И затим: „Душа која разуме исповест, држи се ње као уздом да не греши“. Тако је веома корисно откривање својих грехова.

бочи и препире, и после друге и треће поуке непоправљив буде, такав да се изагна из манастира као каква фелагедена, која је погибељна жива рана, коју треба далеко од вас одгурнути, да и другима од вас не би предао ране своје.

Бојим се, рече, молећи, а онда зла чинећи која Бог мрзи, не бојиш се, а за добра се бојиш? Ни близу тебе, молим те, али знам многе који то чине, и своју газећи

Да имате непоколебљиву и неизмењену слободу, која неће никада пропасти. Ако ли ко усхте некада, у неко време, било под којим начином да поработи ово, или да учини под

ГЛАВА 23 О онима који сујетно и празно говоре Даље, и о другим стварима која реч изабрана и оно што о њима знамо довољно.

Треба да буду једно и исто, дишући законом љубави духовне, исто мислећи и као једнодушна браћа, ваистину, која су се сакупила, исти јарам Господњи вукући, свесрдно и један другом у миру и у потребној послушности и поштовању

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

СТАВРА (Цмиљи, која му доноси ракију). Новине опет о летећим тањирима! ЦМИЉА: Мислиш да има људи на другим планетама?

ИКОНИЈА (улази): Коме си то отварала? ЦМИЉА: Лупала она профисорка! ИКОНИЈА: Која профисорка? ЦМИЉА: Она, што је узима онај профисор! ИКОНИЈА: Шта је хтела? ЦМИЉА: Напо је неки манијак, замисли!

Погледај само ову данашњу младеж! ИКОНИЈА: Не можеш ти с њима у исти чабар. Ако ниси прегуро триесту, нек нисам која сам! АНЂЕЛКО: Ја не говорим о годинама, него о томе шта од њих направе брак и државна служба!

ВИЛОТИЈЕВИЋ: Седите ви, само ја нешто да питам. (Прилази Иконији) Ко вам је ова што истрча? ИКОНИЈА: Која ће бити, Госпава! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Требало је прво допере руке. ИКОНИЈА: Шта?

ВИЛОТИЈЕВИЋ: Није то лако носити! ПРОСЈАК: А кад би хтео неко други да понесе? ВИЛОТИЈЕВИЋ: Јеси ти читав? Која будала да носи туђи камен? ПРОСЈАК: Има разних будала. Нађе се неко ко баш воли да понесе. ВИЛОТИЈЕВИЋ: Мој камен?

АНЂЕЛКО: Видим и сам! (Анђелко прилази Иследнику, опрезно седа за сто. Цмиља се враћа Иконији, која, код шанка, покушава да поврати Јагоду.) ЈАГОДА: Од моје руке, несретник, да погине! После свега!

Подиго руку против! (Сви, запрепашћено и са завишћу, гледају у небо. Дужа пауза. Прва се прене Иконија, која почиње да скупља судове у веш-корпу. Остали се још увек не померају: стоје, под утиском оног што су видели на небу.

ТАНАСКО: Можеш ти на себе да натовариш и иљаду, и триста иљада рана, ал која ти вајда кад те ни једна не боли? ПРОСЈАК (спусти се на земљу): Моја жртва испала залудна, моја доброта на зло

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

И он изучи добро, нећу душу да грешим, најбоље. Само кад хоће, може да скроји и сашије као нико други... Али, која вајда, кад он у дућану, за тезгом никад није. По механама, са девојкама, момцима, тамо је увек.

Него назебе, прозебао и зато је боловао, а не то, не... ох! ЈОВЧА (Мити): Хајд ти! (Анђи, која се такође диже, руком даје знак да остане, да дође ближе.) МИТА (повлачи се, силази).

(Анђи, која се такође диже, руком даје знак да остане, да дође ближе.) МИТА (повлачи се, силази). МАРИЈА (која је стајала доле на кујинским вратима и слушала, дочекује га прекорно, пригушено): Ниси требао баш толико и све сада да

АНЂА То не знам. ЈОВЧА (плане): Па шта ти знаш? АНЂА (сва поникла, зајеца). ЈОВЧА Одмах да га ожениш, с првом која га хоће. Одмах, на мој трошак. Одмах, или ћу му као врапцу главче... и теби...

ВЕЛА (истрчи из кујне и отвара врата на једном крилу капије). ВЛАДИКА (улази, благосиља Велу која га љуби у руку, погледа на доксат, полази степеницама). ВЕЛА (отрчи брзо горе Јовчи): Тато, ево владика иде!

(Раскалашно се зацењује.) Брзо, одмах, брзо! ... Не могу да чекам више. Све, све, све! МЛАДЕН (држи чашу у руци која дрхти, и просипа вино; уплашено, очајно): Аман, Васке, не то! ВАСКА (се зацењује): То, то! Све, све, све!

Снажна свирка; гоч. Кујна се отвара, осветле се врата. СОФИЈА (на брзу руку обучена и забрађена, са свећом која јој дрхти у руци, лупкајући нанулама, трчи ка капији; уплашеним гласом): Сад ће, сад! (Отвара капију.

(Пријатељима): Овамо! (Пење се с пријатељима и варошким свирачима, иза Софије која им светли уза степенице; Софији): За нас горе гуменџу, и кафе, одмах! А деда -Трифунове чаше и зарфове стамболијске!

Устај! Тата дошао и... (Пријатељима које пропушта у своју собу, поред Софије која подиже свећу уз врата и крије лице): Сад ће она, мазнуша, док се спреми, удеси!

МАРИЈА (прибрала се већ. Стојећи пред њим, осветљена свећом из руке његове која дрхти, решена на све, диже главу и гледа га, као никад дотле, право, дуго и горко, горко).

Ко зна колико, али кроз који дан можда ће да роди... (Пометено силази, бежи у кујну.) У соби појачана свирка, која и дотле непрекидно траје; сад и пригушена сватовска песма. ЈОВЧА (од беса угриза се за језик.) Ав!

) Ох, црна кућо моја! (Уводе је у кујну.) ИВ Јовчина чардаклија на чивлуку. На среди огњиште а горе баџа с ватром која и осветљује; са стране долапи; прострта асура; кроз прозоре у дну се види мркла ноћ. Ветрови фијучу.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Од колики[х] 6едствованија и напастеј избавила! И колико крат моје совете и намеренија, која би ми за моје неразумије и нерасудије штетна и пагубна била, на добро обратила!

Ништа, на пут, на пут! Једно нам остаје желити, сиреч да наша деца и унуци бољи и паметнији буду.| Моја крв, која, благодареније богу, почиње утољавати се и умиривати, не вара ме више с сујетнима надеждама, нити ме чини зидати по

Знајући несумњено да сва наша говорења и дела, а навластито она која се на штампу издају и последњим родовом предају, вечна следовања имаду, нећу нимало себе заборавити; чуваћу се

моја старост била познати какви су људи и из који[х] узрока бивају таки или другојачи, какви би ваљало да буду и чрез која средствија могли би таки постати.

Огласио сам у писму к љубезнику мојему Харалампију да намеравам издати Совете здра|баго разума, која ће књига садржавати најизбраније мисли и советовања учени[х] људи с разни[х] језика преведене, о ком послу почињем с

Не знам је ли то његова милост к мени била или мајсторија моје слатке матере, која је два посла с овим измишљењем исправила: мене сиреч у веће познанство и љубов с[а] старцем мештером довела и мом

„И ко би се могао досетити турској политики и лукавству! Гди је год која лепа црква била, они су је присвојили и у жамије обратили; а манастире су све оставили, јер су знали да ћеду им

неисказана, милост отеческа и љубов, све је то онда било пред мојим помраченим умом, као пристрастија овога света која одвлаче човека од бога!

чита једну књигу, коју, за разумети или би ваљало да има више искуства, или да је читао друге књиге пре, да може ту која му је у руци разумети; с вишим вниманијем него се злато мери, на теразијама ума и расужденија измерити; истину од

А за истину, која је сама злато ума нашега, не старамо се толико. Што је ко испочетка чуо, при оном остаје; не дамо себи труда за

Из ове мале историје, која следује, то ће се познати. | ПОЧЕТАК ГРЕЧЕСКЕ КЊИГЕ На[х]ођаше се у то доба у Чакову неки старац Дима, Грк.

Како је једној младој и милостивој матери, која има првородно чадо своје при сиси, кад отиде гди у комшилук на част, ус|павано у колевци мило чадо оставивши, и кад се

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

племена поносе својим „мисницима“, који су се борили противу „невирних ркаћа“; као год што у Далмацији има братстава која су у непрекидноме низу дала тридесет-четрдесет сердара, барјактара итд.

Така се племена зову: свете лозе. Така је света лоза Јерковића у Зврљеву, која је, до данас, дала манастиру В. двадесет и пет фратара.

— Шта је оно? Је ли оно каква тица? — запита возара шапатом. — Оно је једна велика звирка... — вели један. — Која ће те изисти, ако се не будеш чувâ! — дода други.

Па, ваља да иђеш прид њима овако (показа му како ће се гегати), ако ли која утече низ рику, мораћеш трчати за њом низ обалу док је не сузбијеш. Послије тијех упутстава уђоше за ђаконима.

Иза прочеља, на стијени бјеше разапети Исус, го и ништа мањи од Кушмеља. На другој стијени вишаше слика која приказиваше гомилу људи што сједе око стола.

Осињача одмах погоди шта му је: „Нагазија је нисритник!“ вели, па потрча ка Цонтрони Чагљининој, која бјеше вјешта тијем работама. Цонтрона, иако не говораше са кнезом, дође.

Је ли Чандрљока Кокина? На сва та питања жеравци цврчаху, али ниједан не потону. Најзад Осињача, која дотле махаше главом, баци жераву питајући у себи: — А да није баш томе крива ова Цонтрона. На то жеравак: цвррррр!...

— А којој си то наминила, вире ти, Барице? — запита је јетрва гледајући је подозриво. — Нека је враг носи која је да је, него помози, Цвито, па ћу те напојити добрим вином! — рече Осињача, а забашури своју забуну кашљем.

— запита гвардијан. — Он је при-ми-ну-ја! — Шта? — Да... умра!... умра је!... Сви потекоше у ђаконску ћелију, која се налазила између Наћвареве и Теткине. Збиља јадни Шкоранца укочањио се, а отворене му очи.

— рече Дундак, коме се, као и свој манастирској чељади, закачила у памети по која изрека из Светога писма. Мајстора Ловрића, у младијем годинама, отправи опћина на силу „у солдатију“, јер цијела

Кад се, након петнаест година, врну дома, ожени се једном слабуњавом, а већ зрелом цуром, која имађаше њешто свога. У војсци научи цревљарски занат, па је у граду пролазио лијепо.

— Шта да га ту катекижаш, кад сам зна да би га Наћвар отира кад би дозна! Бујас удари петом у врата, која се отворише. Од силне свјетлости заблијештише ђацима очи. — Добро сте дошли! — вичу им изнутра. — Улазите! Сидајте!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Опрости птици која и дахом Хоће да ти постане друг. Опрости сенци што те прати И ветру што те у круг води. Загледај се у танке влати И

јоргована боли ме вид, Од плавог — рука скоро сања Да су јој прсти постали цвет Па тужно и весело миришу Крај руже која је скупила свет И крв и тајну и усне које сишу Са друге усне смех и смрт.

Ова песма нису тешке речи Мада мало опор звучи густи звук. У њој нема капи која главу лечи И болне руке згрчене у лук. Ова песма можда личи на долину У којој се болно скаменио вук.

Како је болно вредео Велики сиви предео У који сам сатима гледао... УСНУЛИ КАВЕЗ Долази ноћ која буди У теби уснули кавез У коме звери и људи Склапају братство, савез.

Нико нас сад неће преварити више У овом свету где се већ све зна: Ни љубав која на ружу мирише Ни предео маглен искрсо сред сна. Јер ове смо ноћи доживели све Док рушило се лишће око нас на тле.

Живот ће одсад бити више предах. Ја затварам очи и дозивам: цвет — Булку, из руских жита која гледах. У ЗИМСКИ СУМРАК Куда побећи у овај дан? У густи снег? У пусти врт?

У ДОЗИВИМА Ту сте: топли дане, рибо у муљу, трско Која шуштиш од сунца у мом слуху. Веверице, измишљена на грани: што ме дрско Гледаш, кад те ево нема нигде у ваздуху?

Нека ми жена рече: што стојиш, приђи и ти, хајде! Већ напит, с букаром на усни која дршће, Падох по земљи, блед, на дохват маку, С речју: двојниче, не чекај, иди на раскршће!

НА ДРУМУ Са рушевине мога стиха Која се слути из свог праха Зачу се реч тек једна тиха Испрекидана ко од страха. Насмешен (ал и препун страве) Окрећем

Или окренем врагу? Да макнем некуд ногу Ил стојим у свом трагу? Сам насред пуста жала Са главом која стрши Под сунцем што је лоче: Као у зеву ала Ја чекам да се сврши И ово што не поче.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Симит се пуши белим, љутим димом. Тада би се сећао белог дима дувана Туркиње у црним шалварама која у јагодинској механи седи увек у углу лево од врата, испод слике — Руси прелазе Дунав у осушеним гускама.

Лакну му кад уђе у собу која га је увек чекала загрејана, боље осветљена, с топлом водом за каву. Споро откопчавајући гуњ, спусти се на миндерлук с

Каква ли ме То несрећа чека? Године и старост донели су ову ноћ. Старост... Још неколико година и пресахнуће снага која продужује живот. Кад за петнаест година није, неће ни за ових неколико преосталих. Није то. Сви ће они мене надживети.

Газду му, Василија, убили Турци. Четрдесет прве вечери Лука се пресели у његову постељу. Ђорђе је добро знао причу која још траје у Прерову у разговорима најстаријих.

сада треба да покаже шта зна и колико вреди, и да треба одмах да се ожени; он ће му са својим пријатељима наћи девојку која њему приличи.

Нема врата у Србији која се пред неким његовим с добродошлицом неће отворити. А мој отац? Лука Дошљак, воденичар... Симка уђе с наручјем дрва.

први пут откако је устала са столице, мало рашири ноге, да буде сигурнија на њима, и одсутно се загледа у жеравицу која је испала из фуруне и споро умирала на дасци, на којој су многе пре ње оставиле за собом црне ранице. ...

Кад поново седе у санке, не могаде ништа да каже. Бич цијукну и пуче у тишини, која није тишина. ...Ђорђа не изненади Толино дозивање. Јучерашња свађа с њим сада више ништа није значила.

Она му није узвраћала. И тако, у плашљивој и молећивој нежности остаде до зоре, која Симку извуче из постеље и без иједне речи и из собе.

Жели једну своју животињку која ће његову муку растурити. Такву животињку. А њих Толико има на земљи да ће ускоро и њу почети да једу.

је толико жао себе да смалакса у покорном ћутању, и, одоздо, са даљине од петнаест година, без љутње се загледа у жену која је тада имала исто овако сурово лице и немилосрдне очи. Гледала га је искоса, као да се чуди и љути, овако као сада.

Ђорђе га не чу од пијане дреке која зали кафану. Два Циганина са ћеманима застругаше гудалима по олабављеним жицама радикалску песму, а сељаци прихватише

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Жене богаташа и моћника отимале су се о чудесни вез и чипке. Свака је желела да баш она буде та која ће носити одећу проткану златастим сјајем.

лепша, све док из 3емље Плавих ветрова не стиже глас о врапцу који се претворио у младића и пошао да тражи лепотицу која му је, некада давно, превила сломљено крило.

Сазван би Савет Мудраца. Без успеха. — Можда ће Ђисара знати? — сети се неко најстарије становнице града која је памтила шест краљева и три рата. — Она зна језик птица и трава! — Ту је потребан другачији језик!

Је ли Татага знала да је следе? Тајна је остајала тајна! Можда би вечно тако остало да зима која дође није била изузетно снежна и хладна. Сви прозори били су прекривени мразним чипкама, а снег је допирао до рамена.

— Скакутали су патуљци, смејали се, а дечак-капљица, и сам поцупкујући, пратио их је погледом. Изненади га девојчица која је играла до коловође.

га је слала међу децу: није волео да буде с ни ма, све док у себи не откри дар причања и дође До приче о Златној краби која има моћ да испуни сваку жељу ономе ко је види. Истога часа престаде ругање и гурање.

Није ни приметио како према њему кроз прозрачно плаву воду почињу да се пењу гране корала. Трже га тек риба која му се на длану преобрази у златоперку.

жаба уздахну и замоли звезде да помогну, обративши се најсјајнијој, али ова одсече: — Не причај глупости, Бела жабо! Која би звезда пристала да буде локвин цвет? Нађи неку другу будалу!

Месец је сваке ноћи еве више растао. Од његовога сјаја сребрило се и небо и море, па чак и крила која је младунац ширио. Тако је то трајало девет ноћи.

Како да зна? Око њега била су пола налик на она која је оставио, исте куће, исти луди. Једино врх Снежне горе који се беласао у даљини био му је непознат.

Играчке су у чуду трљале очи. Нико се више није смејао. С чежњом посматрајући отворен прозор, лутка се сети крила која израстају ономе који их изнад свега жели. Затим се трже. Поново погледа отворен прозор.

А можда и вила скрива трагове? Плава пећина је у каменитој утроби острва. Дно јој је морска плавет која таваницу и зидове посуте кристалима претвара у модри блесак, тако да се ономе ко се у њој нађе чини да се нашао у

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Некада, у старо време, тако се називала она четврт Београда испод данашње Улице цара Душана која је, крајем XВІІІ и почетком XИX века, била насељена претежно несрпским живљем: Турцима, Грцима, Јеврејима.

УЛИЦА Преко Трга Републике, ту где је пешачки прелаз између Народног позоришта и Кнежевог споменика, пролази граница која се не види мада није невидљива.

Све се то светлосно чудо стиче и комеша над границом која никако није случајна јер је ту, можда баш на том прелазу, некада, кроз деценије, стајала Стамбол-капија, највећи од

уклоњен а Капија разрушена, а онда наниже, мало прав а мало кривудав, данашњом Француском улицом, све до Видин-капије која се, по прилици, налазила ту где је, у Душановој, сад црква Александра Невског.

да то ипак није сасвим тачно, јер су, у усменом предању Београда с краја прошлог столећа, сачувана казивања која су се и онда, само реткима, чинила занимљивим.

Кнежевог споменика и Позоришта, подизао је куће имућан и угледан свет, недовољно склон оним историјским сећањима која нису уобичајена.

Причало се, на пример, о куги, проклетој морији, која је још уочи Кочине крајине, крајем XВІІІ века, а и касније, чак и после Првог устанка, у неколико наврата продирала у

Ова неисторијска сећања која су, праве море, повремено обузимале житеље Позоришне улице, као да су нешто избледела у деценији пред Први светски

липа тако да над Француском улицом, сада, чак и у затамњеним данима, непрекидно трепере слојеви светлосне прашине која једина памти све што се збивало и што се збива.

Та се прашина, без престанка, расипа граничном, готово неприметном линијом која од Трга Републике до цркве Александра Невског, и даље, следи дуж којом је некад, од Стамбол до Видин-капије, и даље,

се љулало од таласа подземног Дунава који је протицао, надохват укочене Јевремове руке, љулало се и од мрака историје која је тек дотицала, надохват многих руку, па ништа.

(истина вазалне), поставио њега, Јеврема Обреновића, генералмајора, за команданта вароши Веограда са овлашћењима која су изгледала неограничена. Било је то у фебруару 1837. године.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

српске звале; Где год нађем Српкињице мале, Да им паднем на те груди беле, Да им кажем: Благо теби, селе, Благо теби која имаш мајку, Имаш мајку, имаш и бабајку! Малена сам...

би дошле Српкињице миле, Мноме би се лепо окитиле, Мет'ле би ме за те груди беле А мирис би говорио: Селе, Благо теби која имаш мајку, Имаш мајку, имаш и бабајку! Малена сам...

Српкињице мале, Па би звезду жељно погледале; А звезда би говорила сјајем, Дичним сјајем српским уздисајем: Благо теби која имаш мајку, Имаш мајку, имаш и бабајку!

Свиће л' зора оне среће лепе За ком срца и у гробу стрепе? Кличе л' вила из србинских гора? Је л' већ ора која доћи мора?

- На погдеком увек гори свећа! Ил' је свећа, ил' је име светло, Ил' су дела која се не гасе, Па редове недогледног гробља Својом зраком красе.

То су ватре догласнице, Пружајућ' се из даљних еона, у поворци оној дугој, Досветљујућ' једна другој, Струјом која напред лети, Тежећ само једној мети.

се никад није речју рекла, Што је само тихо у сузу потекла, У бледилу лица јављала се тајно; Како ли је срећна душа која знаде Бити свијет за се, к'о звезда небеска, Бачена у свемир што самотна блеска, Док светова крај ње блуде мириаде; И

чедне дражи неказане тајне; Јер, к'о снежна лава, у истоме часу, Сурваше се на ме бол, туга, и страва, Тајна страва која у тренутку засу Клице нове наде и живота права.

које су некад имале боју зимског лимуновог грања или плитког мора, постале мутне; када је у својим венама осетио зиму која нема свога пролећа, Усуд га је вратио поново у Јонију. Све је тамо било као и пре.

И нек' пропадају дела! (То је судбина свега. Једна мрежа Флуидних слика која чили, бела, То је синтеза од свих других тежа).

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Бог убио ту беспутну силу која твоје попире законе, која пуни мраком и ужасом наш оризонт и нашу судбину! У ноћ, страшном буром разјечану, сину

Бог убио ту беспутну силу која твоје попире законе, која пуни мраком и ужасом наш оризонт и нашу судбину! У ноћ, страшном буром разјечану, сину мени зрака пред очима и

млечнијех прелетим путовах, вељу сферу играјућих шарах, који вјечно свијетла движења у правилним колим' извршују која им је рука свемогућа начертала пресветом мудрошћу.

Ах, ти тајно, Богу тек извјесна - састав ове пресилне машине која креће безбројне мирове! Пет небесах неподвижних пређем сљедујући зрачици идеје, бесконечно видим овдје царство

Чујем гласе бесмртне музике и небесну њену армонију која сладост благодатну лије; глас њен моју душу забуњену божественим стреца електризмом.

“ Напријед ми расказа јављења која ће се у њем показати, док одједном сву небесну сферу прикри шатор чистога кристала, но бијелог и непрозрачнога,

- једним гласом оба архангела - имајући таквог творитеља величеством неизмјерним душе која сваког добра совршенства надвисује и у себе храни, требало би да све густе мраке, сви мирови у њих закопати

Ја сам - каже - сам по себе био, бит по себе већ ништа не може, јер је против закона природе, која печат мој на лице носи. Све нек краче својијем временом, кога вјенчах на бесамртије тренућ су му в'јеках милиони.

Колебљу се густи легиони ка по равни сазрела житија која косу к погибији брусе кад их луди узмуте вихори. „О зависти преотровне жертво, виновници вјечне погибије!

нискијем је сводом наднесено крута туча необдјеланога; по њега је океан велики смолне смрадне воде заузео, која кипи с ужасном љутошћу, пружајући блиједе пламове, смртне страве и вида пунане, с пламовима кола дима смрадна, те

Попа, Васко - КОРА

се прашином У којој се не смеју рибе У боковима својим носи Немир вода Неспретна Гега се полако Трска која мисли Ионако ће је стићи Никада Никада неће умети Да хода Као што је умела Огледала да оре КОЊ Обично Осам ногу

снежним гранама Што се за њом пружају Пресахне Испод гладних језера Што над њом круже Одскочи Од своје крваве главе Која је у ноћ гњура Одскочи На легало да узлети МАСЛАЧАК На ивици плочника На крају света Жуто око самоће Слепа

лепотом даљина вара Боде податна бедра Искусних ноћи и невиних таласа Смех свој зелени не жени И ваздух уједа Стена која га је родила Има право Боде боде боде КРОМПИР Загонетно мрко Лице земље Поноћним прстима Језик вечног

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних! Ко сам, шта сам и шта ли ћу сада? - запитах сам себе и пођох кући.

Зато се у њој осетих као што се човек осећа код своје куће, па била она и кровињара. Нисам се више осећао као риба која гине на сувом тлу, већ као жив пуж у својој кућици.

Завукох се у њу што год сам дубље могао и почех да размишљам шта да почнем. Моја соба за рад која се налазила на горњем спрату куће страдала је као већина осталих, али њене разлупане прозоре замених прозорима из

јер последњег дана свога боравка у Београду спалише Немци богату библиотеку Математичког Семинара Универзитета која ме снабдевала свом потребном литературом за научни рад.

Моја лична библиотека која ми, једина, стоји на расположењу добро је снабдевена литературом историје егзактних и природних наука.

оживео драматичном радњом увео сам у тај круг научника и краљевску породицу са лепом краљевом ћерком Береником која је, исто тако била историска личност. Тако сам успео да Аристарха и његову науку ставим у центар драматичне радње.

Колико сам се обрадовао када пронађох репродукцију старе камее која предочава Птолемаја Филаделфа и његову супругу, а још више такву репродукцију лика Беренике!

сам постао професор тих наука на београдском Универзитету снабдевао сам његов Математички семинар оним делима те врсте која су недостајала мојој библиотеци.

непотпуни месец тек што није зашао за Брутијска Брда, али још осветљава својом светлошћу једну врцкасту стазицу која, опточена миришљавим мастикиним џбуњем, води из вароши на узвишицу западно од ње.

Напрегнувши очи видим да се та светлуцава трака креће уз брдо и да пре личи На огромну беличасту змијурину која пуже уз брдо право к мени. Већ хтедох побећи главом без обзира, но причеках још малко.

О томе ћемо се идућих ноћи још сигурније уверити и увидети да се звездано небо при томе обрће око оне осе која спаја наше стајалиште са оном звездом онде“.

звезде у кружним путањама чији је полупречник утолико већи, уколико је уочена звезда удаљенија од ове наше звезде која се зове поларном звездом“.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

драги побратиме, причај ми како се реши да се ожениш и све друго што имаш да ми повериш, али право ми кажи, пре свега, која ти је то љубав по реду?“ Он се насмејао. „Је л' од правих?“ „Па јест од правих, правцатих.

“ „И ти ме увераваш, да је она исто онако снажна, помамна и одана, као прва, коју нисам заборавио и која се није најбоље свршила?“ „Она је силнија од свих ранијих, веруј ми.

му је сијало од здравља и било добродушно детињасто, а снажан, као одваљен од брега, са раскуштраном кудравом косом која му је падала по челу, онако испружен подсећао је на лава.

И са изазивачким држањем пошто позва своју жену, која се иза његових леђа нешто мало видела, да му следује, процеди кроз зубе: — И ми смо, ваљда, платили карте.

Жена, која је мрдала уснама и са некаквим упрепашћеним изгледом, као да стоји над амбисом, плашљиво поглéдала у мужа, процеди: —

што сад треба да усталаса људска срца, да понова распламти оно племенито, незаинтересовано одушевљење које се угасило? Која је то реч живота коју, као буктињу праве светлости, треба сад да пронесу они изабрани усред ове мрачне и перверзне

— Да, у дискусију! — примети иронично крезуби студент, па убоде кажипрстом у ваздух. — Гле — рече жена која не скидаше очи са ошишане студенткиње и доби још упропашћенији изглед као да ће сместа пасти у амбис.

— Жено! — проговори трговац, сав црвен и после подужег и мучног уздржавања као страхујући да увреда која ће пасти не буде и сувише тешка. — Ово су глумци, мора бити.

Студенткиња шкргутала је зубима и крвожедно гледала у жену, која се после ових речи попуштања била повукла иза широких леђа свога мужа, па јој је добацивала разне увреде на француском

Готово у исто доба ноћи кад пролазим овуда, прилично нервозни, шетали смо оно вече дуж пруге која је бљештала на светлости месечине, очекујући да она стигне.

страни груди, она, у путничком шеширићу од сламе, дугачком мекинтошу, лица озарена срећом и у оној милој узбуђености која чини да човеку и притив воље очи заводне.

— Кад лако скочи на снажна прса Николина, он је понесе излазу, ка колима која су чекала. Али се она измигољи, одскочи еластично, па нам притрча, куму и мени, срдачно захваљујући и стежући нам руке.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

А онда је све било тачно као и посљедњи пут: маска на лицу, доста угодна празнина која се све више шири у мислима, и, посљедњим трачком свијести: ако се више не пробудим, тим боље! ...

А пред њом мала чистина са четири кржљава багрема, која су се с прољећа разлиставала штедљиво и суздржано. Стан је био уздужно раздијељен дугим ходником.

Ми дјеца говорили смо да је у њима убијен живац. Међy осталим дјечјим играма, била је једна која нас је нарочито загријевала: на уговорени знак или ријеч, сви бисмо се разбјежали да се што прије дохватимо по једне

рјешавању и одабирању у животу, у свакој сумњи и пред сваким избором, у ствари свагда ријешио за ону алтернативу која се појављивала у свјетлости.

зида, на збрчкана лица двију домаћица што на повратку с тржнице разговарају на улици, на њушкицу младе мачке која се труди да шапицом отресе свјетлосни одраз.

В Оца нисам упамтио. Али из причања (и, можда, још више, из прешуткивања) која сам о њему из дјетињства упамтио, као и по његовим бројним фотографијама из разних доба живота које сам у албумима

) Како било да било, ја сам се неисказано напатио због те „мистерије” и због тих говоркања која сам неизравно и с притајеном устрепталошћу дознавао.

А која су у нејакој души правила тим тежи лом и харање што сам морао брижно крити пред старијима да ма шта о томе знам, претва

нешто без сумње у себи садржавало једну клицу, несравњиво слабију по интензитету, али у основи оне исте емоционалности која је страсно живјела у тим пучким причањима.

А ја сам остао у крилу мајци, која је и даље остала у њега смртно заљубљена. Готово га никад није спомињала и обарала је очи кад би га други споменули,

Надаље, гаравуши с омота била је слетјела на рамена рајска птица, која је скупа с њом тужила. Још и данас морам да извршим свјесни напор како бих из представе моје мајке отјерао ту

Поједина од њих као да није била читава ствар за себе већ само половина једне двојне ствари: рукавица која је изгубила своју парицу, или једно од стакала преломљеног лорњона.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Ђурица истрча напред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно, сазивала побожне хришћане на молитву, а сад се употребљује само на литијама.

Висок, снажан младић, широка чела, густих повијених обрва, испод којих севају два зеленкаста ока, за која народ вели да играју као на зејтину.

Очи му, на први поглед, исказиваху неизмерну питомост и благост, неку болећиву доброћудност, која се често може опазити код људи зеленкастоплаветних очију.

У коло је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му се око усана подругљив осмех. Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењао.

Маркова кућа беше близу једне јаруге обрасле шумом, која представљаше живу згоду за курјачке ноћне нападе. Чим се чуло за курјаке, одмах исто вече Станка затвори овце у обор

У исти мах севну секира према месечини и лупи у курјачку главу, која беше наслоњена на врљику. Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. — О тајо!

Кад дођоше до једне крушке под осојем, ту их заустави Јелица Плескоњића, која им причаше о дрекавцу. — Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, кад се враћамо

Видели су да је то необуздана, срчана природа, која не зна ни за какве препреке. Марко се само чудио и вртео главом.

Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих средстава, која су законом забрањена. За ово му није требала постепена навика: у томе је одрастао... Другова не имађаше.

Али, треба да се упознамо с овим ча-Вујом. По спољашњости својој Вујо представљаше неку необичну силу, која не зна ни за какве препреке.

Још су га веома одликовали негда црни, а сад прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа округла брада, која му је покривала скоро све лице испод очију на ниже.

После, кад својим оштрим и проницљивим умом оцени свет и околности око себе; кад проучи сва лица, која рукују судбином народа; кад оцени праву разлику између строгих и сувих законских одредаба и живе душе човекове, која

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад је дошао до двора, није смео одмах да уђе унутра, него оде у једну врло лепу башту, која је била поред двора. У тој башти било је много лепог и разноврсног цвећа а поред свију стаза биле су понамештане

Петар пристане и пође с њом. Идући тако, девојка му је показивала своје пустаре и марву која је на њима пасла. Напослетку дођу до једне бразде, на којој ниједне травке није било.

Петар им сад подели њихове ствари и рече: — Задржите, децо, смрт која за мном ево јури, и не пуштајте је све донде док ја мало одавде не одмакнем.

Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, змија на врату чобанову звизне, а змије се све одмах расплету.

У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га прождерем; ако ли се која стане срдити, ја је одмах кљуном; а он није вредан једну да умири.

У царском сарају била је једна робиња, која је из ашчинице у харем носила јело те ти се он с њоме добро упозна и побратими.

замеља реп, и рече друговима: „Чим ја зграбим прстен, зграбите ви мене па бјежите“, па онда понајлак привуче се баби која спаваше на прса и браду, па јој онако мокар и прашљив реп сукну у нос. Баба кихну, а из уста јој излеће прстен.

ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА Био један цар, па имао три сина и пред двором златну јабуку, која за једну ноћ и уцвета и узре и неко је обере, а никако се није могло дознати ко.

У томе се још нађе некака проклета бабетина која им се обећа да ће ухватити и дознати како он јабуку сачува. Кад буде увече, та се баба прикраде под јабуку, па се

Онда баба полагано узме девојчину плетеницу, која је висила низ кревет, па је осече, а девојка одмах ђипи с кревета, створи се пауница па полети, а остале паунице с

онда све три ђевојке сваку с њезинијем радом, једну за другом; спуштајући ђевојке браћи, сваку је намјењивао чија ће која бити, а кад спусти трећу, и то ону с квочком и пилићима, он њу за себе намијени.

АЛА Био тако један човек убити сиромах, па имао неку ливаду на једном брегу, која од памтивека није работана. Земља беше много арна и за сваки рад згодна, ама је сељак није никако ни орао ни косио.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

При бегању звезда земља је остала За ход мојих ногу и за живот речи: И тако је снага у мени постала, Снага која боли, снага која лечи. При бегању звезда земља је остала.

звезда земља је остала За ход мојих ногу и за живот речи: И тако је снага у мени постала, Снага која боли, снага која лечи. При бегању звезда земља је остала.

ВИОЛИНА У тренуцима када тако клоне И бол и нада, и младост и цвеће, Кад страх и очај и судбина звоне Самрт, која се неумитно креће На моју љубав, на све жеље моје, На моје небо, моју башту крина — У тим часима нађу се нас двоје, И

Под дахом живота она некад беше: Сад је мирна, нема к'о пучина плава, Као уста драге која се не смеше. Пред тобом у тами будућност се вила, Нејасна и мутна као нада људи, Али смрт у себи и она је крила, Смрт

Пред тобом у тами будућност се вила, Нејасна и мутна као нада људи, Али смрт у себи и она је крила, Смрт која се јавља, тек на гробљу буди.

И тебе с венцем. А туга се сплела У тајну жељу, пуну нежне таме, Која ти скрива лице све до чела, Под којом мислиш, непомична, на ме.

С раном рођења која се не лечи, Даљином слутим сву празнину, где ће Идеје, мисли и пут наше среће Изгубити се у шум и у речи.

Колико простран к'о гроб свију људи С данима њиним тешким к'о олово, Тешким к'о суза, која мртве буди, К'о ноћ са сузом, када сам болов'о, И осећао додир мртве студи! И све то гроб мој!

Ил' сам ја израз трулежи мог века, Која тка задах и свуд немар стере? Ил' то корача дух пропале среће, Пропалих мисли, напора и снова, Као опело за мртво

Ал' почех волети предео рубина И страст која теби није била знана, Твоје лепо тело — башту белих крина, И све: твоје небо плавих јоргована, Твоје сузе што су плач

Ја сам био сведок при судару раса И видео снагу која рађа дела: Планине и воде, вароши и села Привуче загрљај огромих таласа, Проносећи цвеће славе и ужаса.

ЗВОНА НА ЈУТРЕЊЕ Увек у средини која рани чамом, Ја нисам веров'о да ће доћи икад Растанак са пустом и суморном тамом; Веров'о сам сунце доћи неће никад.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Имао сам две старе тетке избораних лица, једна од њих је имала два зуба, која су стрчала као слоновске кљове, које је она забадала у моје образе кад год би ме пољубила.

Једном, док ме је мајка носила у свом наручју, питале су ме која је од њих две лепша. Пошто сам простудирао пажљиво њихова лица, одговорио сам замишљено показујући на једну од њих: “

Она је заиста била велика жена, ретке умешности, храбрости и моралне снаге, која се храбро супротстављала животним невољама и стекла многа тешка искуства.

Практични резултат тога је вештина телеаутоматике која је до сада практикована, само на несавршен начин. Њене потенцијалне могућности ће се међутим коначно показати.

поље и за десетак секунди нестаје на левој страни, остављајући за собом прилично непријатну и тупу сиву позадину, која врло брзо уступа место таласастом мору облака, који као да покушавају да се уобличе у живи лик.

А онда је, одједном, настала велика промена која је изменила читав мој живот. Књиге сам волео највише. Мој отац је имао велику библиотеку и кад год сам могао,

Радне обавезе и непрекидна бујица утисака која навире у нашу свест кроз сва врата сазнања, чини данашње живљење погибељним у многочему.

Апстиненција није била увек по моме укусу, али пријатна искуства која сада стичем моја су велика награда. Само у нади да ћу некога преобратити својим поукама и уверењима, подсетићу на

Ниједну нисам успео да уловим, и скоро сам се обесхрабрио, када ми је синула идеја да празну удицу зањишем испред жабе која је седела на пању.

Убрзо после тога, почео сам да правим неку врсту пуцаљке која се састојала од шупље цеви једног клипа и два кудељна запушача.

У граду је живела богата госпођа, добра али горопадна, која је долазила у цркву богато искићена, обучена у хаљину са огромним шлепом и бивала је у друштву много људи.

страну суда затвара преграда, тако да цилиндрични сегмент у затвореном простору дели ту шупљину на два одељка која међусобно потпуно раздвајају клизни спојеви који не пропуштају ваздух.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, вероватно на сличне ствари, а борба за опстанак која ме је очекивала остала би иста.

Ведрих дана из Идвора се јасно може видети Авала, планина у близини Београда. Ова плава планина, која је за мене у то доба била нешто посебно, изгледала је као да увек подсећа Србе у Банату, како их Срби из Србије мотре

Ту су створили организацију која се касније прозвала аустријском Војном границом. По предању, и моје родно место Идвор било је основано 1690.

године, али не на истом месту где се сада налази. Прво насеље било је на једној узвишици која је мало северније од садашњег места.

тај пламен се никад није смео угасити, а литија коју је добри свет Идвора приређивао, могла је отклонити сваку недаћу која би селу претила, као на пример, сушу и кугу.

По том старом документу Срби у Војној граници имали су духовну, економску и политичку аутономију. Земља која им је дата постала је њихово власништво.

С времена на време, запевале би младе жене по неку песму која је била у вези са поменутим догађајима. На пример, када би неки од старијих људи завршио беседу о Карађорђу и његовим

Утисци са ових посела код суседа били су душевна храна која је подхрањивала у мојим младеначким осећањима уверење да је борба за право, правду и слободу најузвишенија ствар на

Читање, писање и рачунање личили су ми на средства за мучење која је учитељ, по мом мишљењу незналица, измислио да би ускратио моју слободу и играње са друговима.

Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућност пун вечне славе”.

Читање, писање и рачунање личили су ми на средства за мучење која је учитељ, по мом мишљењу незналица, измислио да би ускратио моју слободу и играње са друговима.

Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућност пун вечне славе”.

Ћипико, Иво - Приповетке

—Човјеку се десила несрећа: болан је, — изрече жена и загледа се у ватру. —Што му се догодило? Кажи! —Која вајда казивати? Отуд нема помоћи. —Приповедај! — умешаше се и девојке. —Кад хоћете нека! Гради се у нас нова црква.

постепенце неосетљиво диже се навише, док не посурише над њима и највиши висови и све се заодјену суром свјетлошћу, која је обавила и њихове тугаљиве прилике и огладњелу стоку, и изједначила их у боји с тврдим, сурим стијенама.

да се жени, па бијаше писао господару да му пошаље неколико фотографија од нашких дјевојака да себи изабере једну, која му се најбоље свиди.

У томе слуша жамор с улице и гледа дјецу која потрчавају поред врата и учини јој се да би ваљало да буде и она весела, јер су јој се жеље најпослије испуниле.

У путу убрзо се прилагоди новоме животу устрпљем жене која је одувијек вична подвргавати се и слушати. Пред њом се отвара нови свијет, о којем није нигда ни сањала, но свеједно

свијет, гледа за њим и с лаком сјетом сјећа се пута у Америку и Лазина веселога лица — и од срца сажаљева снажну дјецу која остављају родни крај. Па снуждена, с кошарицом у руци, враћа се у тијесне улице засјенутог града.

Још се осећа јака и пуна живота: ужива у своме здрављу, разлетјела би се по шкољу, али која корист кад је самоћа убија?! А како би лијепо било да је само своја и слободна, да може ићи гдје је воља!

дахће, као да у себи носи сијасет живота, — пучина што је и њега отхранила, којој је вјеровао, с којом је живио и која му је одједном живот однијела, а сада је мирна, спокојна, пуна живота, безазлено, као насмијано чедо, у сунцу игра се..

Пушећи, трпељиво ишчекује да у дну затегне, и непомично једнако гледа у море. Рибице с реда се мешају и која, лакома, најпослије превари се и загуна.

Махом осјети се мирис што јаче цјећа на морску свјежину, и он, одложивши лулу, залаже се онако редом како се која испече. Не појевши ни трећи дио хране и напивши се само једном, већ је сит.

Остраг неколико година поклонио јој икону светога Николе у сребро оковану, која је била, уз велику свечаност, смјештена на олтар посвећен томе свецу, путничкоме заштитнику.

Живљаше тако неколико година прама прописима ипак добре и повратљиве свете матере Цркве, која покајницима радо опрашта, док наједном не привуче га к себи млада Морача, разблудна грјешница у граду.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Да започне, на пример, подсећањем на ону добро познату шалу о стоноги која се омела и ни с места није могла да се помакне кад су је упитали шта ради са својом тридесет и трећом ногом кад помера

и његово инсистирање на различитим вербалним омашкама и сновима, дакле на оној области у нашем свакидашњем животу која измиче свесној контроли.

Позиције која је родно место многих наших немилих неспоразума. Ако сада из овога следа мисли пређемо на уметност уопште и књижевност

Јасније речено: према традицији која нам долази из XИX века и коју са много разлога треба везивати за романтизам, песник треба да се користи посебним,

Већ је поменут Матић. Сви ми осећамо изузетну мелодијску снагу коју носе многи његови стихови и свежину која је непоновљива колико и неухватљива.

је Дучићев синестезијски епитет шуште (звезде) и симболистички епитет љубичаста (ноћ), а сада налазимо рујну будућност која је симболичка, али у смислу у коме је сва култура симболичка творевина.

се о косовској вечери, у првом стиху је сипати у путире, у трећем је глагол пити, а између њих је та рујна будућност која се сипа и пије, па је она рујна зато што подразумева рујно вино из нашега десетерачког културног памћења.

Тако је Попиној поезији комуникација дигнута са личне и приватне равни на раван оних искустава која културни модел садржи.

хране Усрећи и њене слушкиње звезде Које је у живо сребро облаче („Косова песма“) Царица је овде сама трава, она која ће над сваким од нас једнога дана проклијати (зато је победа њена), а слушкиње су овде звезде које је ноћу у своје

Што се трагична девојка, несуђена заручница која „шеће по разбоју млада“, зове управо Косовка? Њему је било непријатно, али ни мени није било лакше.

А снага једне културе – свачије, па и наше – огледа се у њеној колективној меморији, која с једне стране сеже дуж историјског живота народног, с друге широм целовитога народног организма.

Човек се не може довољно нарадовати кад нађе да се о тој истој древној словенској пчели, која је по правилу божји весник, пева на падинама Шаре, понад српског старог престоног града Призрена, на другу недељу

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: О, господе боже, и кад га родих таког несрећника! Вуци ми се испред очију! РАКА (излази на врата, на која наилазе Чеда и Дара). ВИИ ЖИВКА, ЧЕДА, ДАРА ЧЕДА (улази са женом. Они су обучени за посете): Ето нас.

велика радост. Бога ми, кћерко... ако је по картама... XX ПРЕЂАШЊИ, АНКА АНКА (долази са једном девојчицом, која носи хаљину увијену у бео чаршав): Кројачица послала хаљину... ЖИВКА: Носи натраг, немам кад да је пробам.

АНКА (оде за девојчицом). XXИ ЖИВКА, ДАРА ЖИВКА: Ју, ју, ју, ала ми заигра десно око... наједанпут заигра. ДАРА (која је била код прозора): Ево га Чеда. ЖИВКА: Је л' трчи? Је л' се смеје? Је л' маше марамом? Питај га, питај га шта је.

) Папа! Па-па!... XИИ ЖИВКА, АНКА ЖИВКА (остаје запрепашћена и гледа глупо час на врата на која је Нинковић отишао, а час у публику, као да би хтела рећи: „,Видите ли ви шта ово мене снађе?”). АНКА (долази споља.

И ПЕРА, АНКА ПЕРА (стоји код врата из којих је дошао споља, са шеширом у руци, очекујући Анку, која је отишла у леву собу да га пријави).

(Оде.) ИВ ВАСА, ЖИВКА ВАСА (врти главом, незадовољан опасношћу која њему лично прети и гунђајући пипа се за нос. Затим узима са стола цигарету, ставља је у муштиклу и припаљује).

Уосталом, још данас ћеш ти сама доћи к мени и молити ме да те спасем те битанге. 'Ајде видећеш! Не била ја која сам ако још данас ти сама не молиш! XИВ ВАСА, ЖИВКА ВАСА (долази споља): Живка, ево их иду! ЖИВКА: Ко?

Зато вас лепо молим, стрина-Дацо, и вас, прија-Сојо, уздржавајте се! ДАЦА (Савки која седи крај ње): Ама, откуд му ја овоме испадо' стрина? САВКА: Не знам, ја га и не знам ко је. ДАЦА: А зар га ја знам!

И ја ништа друго не тражим него да се поправи неправда која ми је учињена, то јест, да се ја вратим у службу. Само, морам напоменути да ја не бих могао пристати на обично враћање

Морао бих се вратити са унапређењем како бих и ја са своје стране заборавио неправду која ми је учињена. Ето, то је све што ја тражим.

) КАЛЕНИЋ (љубећи јој руку): Сад тек разумем моју покојну мајку, која ми је пре двадесет година, на самртном часу, рекла: „Синко, не остављам те самог у свету; ако ти што у животу затреба,

ЧЕДА: Разуме се да се зна. Зна се по именима, али још више по томе што је госпа Живка једина од данашњих министарки која има удату кћер. Одмах је цео свет погодио. ДАРА: А зар ниси никако могао да сазнаш ко је писао? ЧЕДА: Сазнао сам.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Анализа ситних, па и најситнијих састојака текста, која се иначе поглавито примењује у тумачењу поезије, показала се у случају Сеоба, чини се, оправданом.

паралелизмима, огледалским одражавањима и подвостручењима, почев од синтаксе па до композиције, по структури која је скроз песничка и скроз симболичка, Сеобе су све до данас остале највиша мера коју је досегао модеран српски роман.

па и Софкина судбина, могу се како ваља разумети тек кад их посматрамо у њиховоме условном свету, оличеном у вароши која се само у неким приповеткама именује, у Нечистој крви ниједанпут, али за коју знамо да је Врање.

Има Станковић једну кратку приповетку, Нушку, која је - можда више од других - с краја на крај проткана динамиком. Нушка је приказана сва у покрету: увијање, кршење

је пре тога завио, почне „да је пали, али невешто, гризући је, жваћући, трепћући очима, челом, целим лицем, од песме која долажаше из собе“. 9 Рећи да неко не очима, него челом и целим лицем трепће, врло је чудновато.

А не уводи нас нико други него дечак Миле. Окружен члановима своје породице, која је очигледно и Станковићева породица, он одлази у течину кућу, на крсну славу.

унутра, у кући, све је вредновано негативно: прозори су местимице излепљени „начађавелом хартијом”, па светлост која продире није само жута, него је „мрка”; соба је велика али влажна, у њој светлуца „мала лампица што је на столичици

следи широка а врло индикативна слика о томе како се ноћ „спусти, притисну све њих, целу ионако сниску, дугачку кућу, која сад дође - не прљава, већ некако пространа, мокра и хладна“.

Тако је у три часописна наставка објављена 1900. године, која сада разматрамо, видљиво оно што је касније делимице укинуто, делимице прикривено: да се време у тексту степенасто

из јунакињиног сећања, и потанко се наводи да је она у тренутку опажања била „покривена јорганом са осталом децом, која, навикнута, одавно би заспала”, али она није: „И онда теткино долажење отуда, њена замореност, малаксалост.

Има у њој нешто од обухватности општег погледа баченог на књижевну радњу која ће се касније део по део приказивати. Разуме се да прва реченица у роману - било ком, па и у Нечистој крви - не мора

34 Приповедање даље тече углавном једнолико. Али има још једна, при томе заиста ситна појединост, која свеједно завређује пажњу.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Чудан је Шар са својим гредама и огранцима. Крепак је његов не само дивљи чар, но и снага која још држи истрзане остатке старине наше.

на самрти поделио својих последњих триста гроша текији, џамији и Дечанима: „пред Богом једна је вера права — ваљда ће која од ове три помоћи мени грешном пијаницу!...

Сјаха и он, па уздахну тешко и болно. Гле несреће! Уз његову главу, која више никому не треба, отиде и оно што је народу наменио као да је проклето.

Зар не знаш да је ваша пушка умрла одавно? — Заиста је тако, ага!... Али деси се по нека... — Која не упали — — — Понекоја и упали! — дрско одговори трговац, као човек који види да је све свршено.

То је сигурно каква потурица из Кичева или Тетова, која се неће зауставити само на пљачкању. Међутим намрштени харамбаша упре поглед изнад њих негде у даљину, па се дубоко

Све у стени која је имала свега неколико невеликих отвора. Црква је смештена у најдубље одељење, а иза ње су по другим пећинама

Те су просторије на два пода и са уздужним тремовима: ради њих је стена, која све пећине затвара, испробијана за онолике прозоре колике су обично арнаутске пушкарнице.

На чудо крупна женскадија. Свака девојка са ножем за пасом, а ретко која жена без црне убрадаче: гине се тамо често...

Место уведене у обичај мартинке, о раме је вешао стару пафтајлику, која се још само у колашинским песмама помињала као пушка „од два грла а шеснаест зрна.

Једне је године, у невољи, најмио мамушке Цигане, али је после неколико дана пошла ругалица уз ораховачке крше, која је у преводу са арнаутскога, овако почињала: Благо вама, мамушки јеђупи, Кад вас Хамза, паша силни, За вечером смерно

На своје страхотно запрепашћење познали су својега суседа Милоја Красића у огромној гомили Турака која је ишла по граду.

Чујеш ли?... Ту вашу малу Мораву. која се кочопери и узимље свијет на врат, а нема је ни колико добар турски вилајет. Чујеш ли, мрзим је!

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Чежња и љубав, која На голом платну дивне Слике развија, И мртвом кршу мраморном Живота дâ. Нека се рујна ружа Никада не уплете У

“ »Орао« 1891. У СВАТОВИ ЈЕДНЕ СРПКИЊЕ која полажаше за туђинца Дај ти, Боже, добру срећу! — Али свати твоји ћуте. И на твоме бледом челу Облаци се неки муте.

Добар је Господ вишњи, Окрепиће ти мајку, исцелиће је, знај!“ Разведрио се анђô, јер нађе светлост чисту Која му тако лепо показа пут у рај. »Јавор« 1890.

»Стармали« 1889. ПОБРИ СТЕВАНУ КАЋАНСКОМ тужна и последња Чујем, вило, која си нам Побратимству кумовала; Знам зашто си тако бледа И што си се уздрхтала: Смрт је стигла недостига, Оковала

Хеј, ка’но што црна нојца Уздише за белим даном, Пет столећа кроз груди ми Уздахују над Стеваном. — Која вајда од уздаха, Над могилом твога праха?

Ал’ видите л’, очи младе, Што на ближој мети? Ви’те л’ алу ближу, која Само нама прети? Што се свести нашег рода И имену руга — Према њој смо ево сами, Без помоћна друга.

ВИИИ Зашто моје гусле гуде У узаном кругу? — Хај, и ја бих с’ угледао На високу дугу Која с’ диже у висину Чистим својим сјајем, Да загрли цело друштво Једним загрљајем; Да окрепи што је пало, Што је

неки злобимудрац, Плиткоум, брзоплет; Тај одмах на глас поче: „О славни Тале, о мудри чоче, Што бленеш у висину? Која те мука шиба Да звезде пребрајаш, А не видиш што ј’ близу Пред твојим ногама?

— Знамо, добро знамо! Верујете л’ веру Која држи наше диве И по смрти живо, Па да уз њих гремо? — Верујемо, верујемо! Е па давор, здраво!

Давор здраво, Душанијо цела, (Душанији душан ће се наћи) Која славиш и у срцу храниш Дично име Сарајлије Симе! О ЗАРУЧЕЊУ КНЕГИЊИЦЕ СТАНЕ Стижу гласи дивна звука, Сипајући

!? КАД ВЕЋ МОРА... Кад већ борбе мора бити Међу браћом једне крви, Бар да није топом страсти Која тежи све да смрви.

Поред тога стана, Хтео бих да станем Кâ стража незвана, Да од туда викнем: Људи грешна света, Не рушите срећу Која вам не смета! Беч 1882.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

пријатељу посвећено Кад би моја књига била Љупка, кано лице твоје, И сву скромност у се влила, Која краси нрави твоје, Кад би моја књига била Чиста, кано срце твоје, Кад би сладост прибавила, Коју носе речи твоје,

таки после Лаже и паралаже; но из тога највише узрока није се на свет издати могло, што је Ружичић такову ролу играо, која би гдиком зазорна бити могла.

Најпосле, да не помисли тко да ми је сцена, која се у Родољупцу од Г. Чокерљана издатом шечатана наоди, ко измени овој повод дала, јер је и она из мога пера проистекла.

САРА: Хипш! хипш! Ово нема јошт ниједна код нас, шармант! Нек се зна која је госпоја од Мирич. ФЕМА: Кажите ми, молим вас, како ћемо ову моју девојчуру на ноблес подићи?

Мој је Василије вредан. МИТАР: Е, моја ћерко, сад нису она времена која су била кад сам се ја женио. Сад је све другојаче: проклета мода јако је обвладала.

Кад је богиња Венус, или Афродита, Адонису јагњенце давала, раскрвави се од трња околостојећи ружа, и ружицу, која је бела донде била, у црвену претвори. Од туда моје име корен свој водит.

— Нисам. Марш испред моји очију! Да си ми ти род, и ти би био вилозов као ја. САРА: Видите воспитаније? РУЖИЧИЋ: Која њу у восхишченије доводи, јест благодјетелна муза. Ми ћемо непреривно у содружеству богиња и грација бити.

САРА: Мон фрер, у облаку нема овако лепог сата и бурмутице. РУЖИЧИЋ (Феми, која му исте ствари пружа): Благодарности благи знаци Солнцу јесу подобни, С благодатни које зраци Тму од свјета прогони.

ФЕМА: Коми фо! Није то шала, ма шере, ја сам госпођа вилозовица. Кажите ми, ма шере, која је јошт тако срећна? Није то мала брига, ма шере, да знам с ким ћу се мешати и у чије ћу друштво одлазити.

САРА: Лустер; шармант, шармант! ФЕМА: Шта ви мислите, није то шала. Ја сам госпоја вилозовица. Која јошт у вароши има такву титулу? Свака ми мора трипут начинити визиту, док ја њојзи једанпут.

САРА: Ја сам госпоја Сара од Младенић, супруга покојног господина Младенића, која сам чест имала код графа и код графице Шварц на десној, врло ретко на левој страни бити.

ФЕМА (успијајући): И ја могу тако исто нобл бити као Енглескиње. Јокан, да ми купиш једну клепетушу, само која добар глас има. МИТАР: Да, само која добар глас има, да се издалека чује да је Фема луда.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

улицом због анонимних речи тргова будим је због мануфактурних пејзажа јавних паркова будим је због ове наше планете која ће можда бити мина у раскрвављеном небу због осмеха у камену другова заспалих између две битке када небо није било

ПРВО ПЕВАЊЕ Обрех се у некој мрачној шуми ДАНТЕ То је била шума која је појела небо шума из које кад изађох видех да нисам изашао да су ме звери појеле и знах да ће бити горко да причам о

О нежна магло која ме издвајаш, ево враћам се чист на своје првобитно место. Тишино у светој сенци што снове моје вајаш хоћеш ли примити

Простор језиком трајања препричан и претворен у вечност која ником не треба, вечност за проклетство, које будно вреба под свежом хумком плен свој непомичан.

Вишњићу О чело моје од сна и ветра мапо чудних открића виду испод коже, у измишљеној сенци цвете и лампо уместо речи која се поновити не може. О чело моје од сна и ветра мапо!

О чело моје од сна и ветра мапо чудних открића виду испод коже, у измишљеној сенци цвете и лампо уместо речи која се поновити не може. О чело моје о моја слепа мапо!

О чудна птица чија намена да буде лет земље и песма опустелог неба, која се чује ал не схвата. О, бело удварање ветра тој птици од пламена.

Кад ослепим све појаве воде куда воде? Деца дужна да порасту нека се роде За смисао тајне која у Привиду спије. Фруло неспокојна у своме ваздуху Кад сунце измишљене ватре поклањам злодуху Шта је то што се у дну

НА ПОКОЈНИКА Пред вратима иза којих простор гњије Он је збуњени златник и двосмислени раст Мутне речи све дубље која чека на нас Да нам срж клијањем кроз кору пробије.

Свет са ветром испод сваког листа у тами Који се завршава звездама изнад назначених Гора И наказом у пољупцу која се родити мора Својим доласком измислили смо сами.

О пустињо најсличнија сунцу има ли игде Финијег песка успаваног срцем и бескрајем! И која страна света поклон бива Кад бдиш једина звездо над измишљеним крајем, Љубави моја мртва а ипак жива?

О све што прође вечност једна бива. XИИИ КРАЈ ПУТОВАЊА О све што прође вечност једна бива. Сен која беше дрво траје. Буди Испод свога имена које буди Рука са цветовима крв што себе окива.

Краков, Станислав - КРИЛА

Било је доста тихо и чуло се хркање поспалих. Један стражар се дуго загледао у џиновску сенку два огромна топа, која су као две дуге претње штрчала врх блиндираног воза.

— Да се спава, рече мајор. — Лаку ноћ. Мија је сетно погледао на чутуру која није била празна. Фењер је угашен. Душко је већ тихо шикао са главом на бисагама, и није осећао како му револвер жуља

Сањао је о некој црној жени, која је при ходу избацивала високе кукове, и имала јамице на лактовима. Мајор је лежао на леђима.

Човек је протегао пробуђено тело. Било је урањено и маљаво. Осећао је на себи топао отисак жене, која је лежала успала крај њега. Имала је прћаст нос, и њене црне косе мрсиле су се преко мишице пробуђеног.

У тешкој батерији војници се забављали хромом родом, која је пркосно клепетала дугим кљуном. - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - — После?...

Иза врба су стидљиво повиривале мршаве кућице. Отвори на њима су били као црне ране. С друге стране реке, која се у кланцу повијала, поврх црвене стене, као борово дрво, дизао се дим увис. Мешао се са маглом.

Потом се вратио назад кући, и тужно слушао жену која је плакала. Грци су јој две кокоши из пушке побили. У зору се са двоспратне куће поносито увис дим дизао.

Тамо су копали ровове, гинули и тужили. Жалили се на цафард, на досаду. Писали су дугачка писма, која је ретко ко примао. И сви су тражили жене. Биле су потребне као кинин, као сирће за оне који болују од скорбута.

Потом се остале чете почеле понова да крећу, и од дуге као змија поворке, која је непрестано избијала, поче се образовати широки но збијени построј.

Тишина која настаде би мучна и тешка. Осећа се да се тамо нешто догодило. Војници узнемирено подижу главе. Наједном ту одмах

новац је у сандуку, зна посилни... а моју децу, ако их и ти икад видиш... И он би ту обрисао сузу која му се уставила на дугој трепавици. — Господине мајоре, шта је вама?

Руке су му задрхтале, и цепајући коверат откиде и комад хартије која беше у њему. Наже се над малим комадом хартије, на коју паде млаз светлости из џепне светиљке. — Душане, на, прочитај.

Петровић, Растко - АФРИКА

Кад заврши размишљање, које траје сатима, он спрема упутства за чије састављање употреби неколико минута, а која за неколико тренутака пређу просторе.

У ствари је то красан младић, мање лукав но што сам замишља. У његовој причи како је вереници, која га је на самрти питала ла ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који цитира на бретонском је) и због

Тражим од Вуијеа дозволу да се одушевим једном црнкињом која пролази; у пространим је широким огртачима, индиго и плавичастим, под прозирним огртачем од оног брокатног чипканог

Све је у белим испарењима. Јасно се виде тела риба, које лете испред брода. Њина врло широка пераја, која им у ваздуху служе као дуга крила, боје су зарђало црвене, док је тело сивозелено и скоро провидно.

Гужва. Чим нам кажу да ће брод остати до поноћи, ја и још два млада познаника са брода силазимо у већ препуну шалупу која полази обали.

Куће иза кеја су дрвени бенгалои: на два спрата, са чардацима, са широким прозорима и решеткама, са светлошћу која пробија из њих на све стране кроз танке зидове. Гомила црнаца која вуче пус-пус, опкољава нас и намеће своје услуге.

Гомила црнаца која вуче пус-пус, опкољава нас и намеће своје услуге. Пус-пус су колица на два точка која вуче по један урођеник.

Гомила црнаца која вуче пус-пус, опкољава нас и намеће своје услуге. Пус-пус су колица на два точка која вуче по један урођеник.

Младић–црнац који нас води, бој, нуди нам своју господарицу која је „скоро белица, груди уздигнутих, кратке косе и нимало стара: свега петнаест година.

Она је изливена у једном једином маху и углачана чврстим ваздухом и хоризонтима. То је жива бронза која расте као биљка и као звер већ четрнаест година.

Шминка је код црнаца исто тако општа као и чистоћа. Мати ујутру шминка децу која још пузе; младић будећи се за лов шминка свог друга или брата.

Не говорим о шминци коју усвајају од белаца. Црнкиња која близу обале ставља бели пудер удаје се за црнца који носи оковратник од целулоида, и њихов порок са Запада остаје у

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Но, бабо, реци, душе ти, која је голема невоља што те до честитога паше доводи?... СТАНА: Невоља, дете, невоља! ТРЕЋИ ТУРЧИН (шапуће осталим

Разумеш, бабо?... СТАНА: Мудар си, пашо! На свету, ваљда, нема мудрости Која се с твојом може сравнити!... СУЛЕЈМАН: Чули сте све; Ја донде нећу оком тренути; У тихом миру тамне поноћи

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

капу, одузеше ми моју верну пушку, па ме умундираше по штапски, обуше ми руске чизме од јухта, припасаше сабљу (која је слободно могла изостати), посадише ме за сто, уклопише у руке перо, па сад хајд' шифрирај и дешифрирај депеше,

му је војска била страшно изрешетана и изнурена многодневном борбом, а пред њим је стајала трипут јача турска сила, која је уз то још једнако довлачила поткрепљења од својих резервних батаљона, што су остали на путу између Ниша и Грамаде.

није било никаквога удобног директног пута и баш су сад одређени читави батаљони да пресеку пут кроз Луковицу планину, која се у дужини од 30 километара пружа од Делиграда Лукову.

То су дакле Турци попалили сва села у нишком пашалуку, која смо ми били заузели, крстили их »Новом Србијом«, а њине становнике наоружали.

Мени се стеже срце од бола при овом ужасном призору и при помисли да ће можда и она села која се сад онако дивно беле кроз густо зеленило воћњака, за мало час буктати у пламену и постати црне развалине.

Наскоро престадоше и плотуни; наши су измакли из домашаја турске пушчане ватре. Још се овда онда чула по која усамљена пушка; то се поздрављају последњи упорни борци.

и то престаде; турски топови послаше још неколико метака за нашом војском, па и они умукоше и наста вечерња тишина која се чудно одзиваше у души после онолике дневне хуке и урнебеса.

У случају повлачења зборно је место Прћиловица. Сва војска која ће це сутра борити да се вечерас скине са свију стража и измени од ноћних дужности, да се пусти нека се испава до 3

Командантима наређено је да оделењима која ће се сутра борити разделе фишеке, како би сваки војник имао потпун број метака — 72; болничарским оделењима указано

Штаб ево га недалеко од мене у другој авлији, само ђенерала не видим. С бојнога поља изретка се чује тек по која пушка. Топови такође слабо раде.

Топови такође слабо раде. Један турски топ с виса сваких десет минута шаље по једну гранату која увек прелети високо нада мном и удари тамо негде доле у поток.

и настају брежуљци, све већи и већи, док се напослетку на сат одстојања од друма не слију у једну повисоку косу која од саме наше границе иде паралелно са суповачко-тешичким друмом (којим смо ми ишли) све до Ђуниса.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

двора, Од ког болник оздравити мора; Надолевах црних мисли таму; Клечах надом у божијем храму; Звах природу, која јоште дрема, А данаске, — свега тога нема.

„Ви лажете, нема ни вас, Нема света, сјаја!“ Тако виче из мог мозга Лудило очаја. XX Шта је туга која дође Наједаред махом целим! Опије те, занесе те, Обори те падом смелим!

ЛИИ Тетка Мико, уђи и ти У мој оквир црни, Одатле ми најдавније Спомене разгрни! Сећам те се као виле Која стоји сама На извору најбистријем Српских нам песама.

ЛИВ Чујем да си блед у лицу, А с њега се туга смеши; Зар ти немаш таку птицу, Која уме да те теши? Ако немаш птицу своју, Што ти гали дане, ноћи. А ти почуј птицу моју, Која пева: „Све ће проћи!

Ако немаш птицу своју, Што ти гали дане, ноћи. А ти почуј птицу моју, Која пева: „Све ће проћи!“ На груди ми птица слети, Ту рашири крила мека, Па ми вели: „Ни бриге ти, Свакој рани има

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Маршевали смо без предаха. Још из даљине чули смо грмљавину топова, која је допирала однекуда са кајмакчаланског масива... Сећам се, дан је био ведар, сунчан, топал.

По томе смо закључили да је тамо ситуација опасна. А и где би могли да нас на друго место упуте. Ми смо били јединица која је запушавала све рупе. У одступању заштитница, а у наступању претходница.

Исправите ову пирамиду и на њу пободите заставу слободе. Живела Србија! Угледао сам тек тада оборену пирамиду, која је некада означавала највишу коту и била на граници Србије. Војници су је дизали. Рука ме је све више болела.

Ми остадосмо као на длану. Пред нашим очима указа се тада та проклета Сива Стена, која нам се причини не као сива, већ црвена, пламена, огромна, а из оних отвора горе куљну убиствена ватра.

— Неко од вас рече да се Кајмакчалан може поредити са аждајом која има две главе. Е, лепо. Слушајте. Дринска дивизија водила је борбу са том ненаситом и страшном аждајом, која је

Е, лепо. Слушајте. Дринска дивизија водила је борбу са том ненаситом и страшном аждајом, која је претила да помори цео Солунски фронт, равно седамнаест дана. Она се ту сломила...

Увиђам да се одиграва нешто страшно, и ја трљам очи да бих отклонио воду, која ми се слива са косе. Чујем неко трештање око мене. Подигао сам главу. Војници се расули по равници, полегали и пуцају.

Чујемо неку ломљаву, јаукање. Војници журно пуне пушке и чекају. Била је то нека бугарска чета, која је журила у помоћ онима на реци, па налетела на мене. Пред нама јече рањеници. Сад им нико не може помоћи.

— Доста је било. Чуће управник. — А... Ш’а?... Брига мене!... Даље од жице не могу. Видећу бар моју кобилу „Ружу“... која сирота... ратује наместо мене и... и прима додатак. — Његове очи се напунише сузама.

Опет се залете, али сада потрча поред стола, удари десно на неку децу која повикаше, у великом луку дође на старо место, поче да вришти и удара ногом о земљу.

— Господо! — поче говор „Фикус“. — Дижем ову „шашу“ у „шчаст“ по’пуковника и... и команде места, која је дошла да нас „пождрави“. Потпуковник одбија вино.

дај поцеловаћ ћебја... Ти мој брат... всја, ти и моја „Ружа“. А кад су Сергију објаснили која је то „Ружа“, он нареди да се доведе његов коњ.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

на оној симптоматичној, до лудила и лудости изрођеној болести европског барока у песмици некога Стефановића из Сомбора која, у Драгољубу за 1845, у целини гласи: СРПКИЊА СРБЉИНУ Српски сине, Срб сиви соколе! Своји својства себи срца српска.

Милица Стојадиновић Српкиња, представник новијих тежња, и која у својој нејакој прози има повремених тремолирања јеткости најразноврснијега порекла и узрока, има и песмицу по стилу

— средњеевропског; аустро-мађарског — псеудокласицизма, у потпуној супротности са артистичким анархизмом романтике, која је са онолико слатким треском разбијала све капије за продор националнога.

Али има и друга ствар, и од ове важнија. Епоха о којој је реч није као ма која друга: то је детињство наше књижевности, нарочито у својим почецима.

па онда некако и у речима самим — којима музикалност нико оспорити неће нити може —, много од оних поетичних присећања која су, сама за се, изгледа збиља дорасла да и мртву реч оживе.

У Темишвару се тада певала песма која хвали Саву Вуковића, кандидата банатског: ...Брат-Мађари, Наши парничари, Нек' га чују И нека признаду Како Србљи По

— Платонове штампарије, — Еј, било па и није! Било је, изгледа, много више оне нарочите врсте народне поезије која се најпријатније осећа тек преко граница пристојнога.

А кад год је критериј при одабирању песама нешто спуштан, он никада није спуштен до попуштања која би ову књигу могла унизити: и мени је, као и свима антологичарима, пре свега било стало да време које обухвата ова

над остварењем, верност према завичају и своме народу као и замишљеност пред страшним законима живота и смрти, у тузи која уздиже и у срећи која гуши. У њима, наш човек се први пут стао обазирати по свемиру и људском немиру.

према завичају и своме народу као и замишљеност пред страшним законима живота и смрти, у тузи која уздиже и у срећи која гуши. У њима, наш човек се први пут стао обазирати по свемиру и људском немиру.

Еда љубиш која тело не стеже, Спред' и састраг једну прегачу веже, С цванцигери и петаци плетене косе, Са шљокама измешане кошуље

Ципеле од коже или папуче Неће ни слушкиња сад да обуче, Већ везене и свилене ћенар и саде; Српско платно господична која би саде Понела откако патист настаде! Јест, нађе се гдигди која послена, Али мало има зато поштења.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

мислим да се не би могô Кад би ми знао мудре разлоге У другом веку што сам прибрао Мерећ лукавство исте тазбине, Која нас за нос вуче варљиво... Ал’ ево иде кнез!...

ВЛАДИКА: У име оца и сина У име неба! У име земље, Која вам и сад — изневерена — Дедова светих чува гробнице... Закуните се! СВИ ПОТУРЧЕНИЦИ: Заклињемо се!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

„Ово се већ одавно пресипа... прелијева!“ — прошаптао би, дрхћући и угушујући ону страшну кобну мисао која би му тада синула кроз главу.

Само остаде злоглава Каласура која од малених ногу трчи по селима од куће до куће и увијек свијету говори да нешто тражи.

Вујо га није чуо и разабрао, већ се сав тресао и цвокотао зубима од оштре студени која га обузимаше са свију страна и снажно продираше до сржи у костима.

Мићан наточи. Симеун узе чашу, мало нагну, отпљуцну, па ће: — Браћо моја, што која година, све слабије! И берићет и ракија и људи и све, све!... Опогани се свијет, истрова се, па крај!

“ „'Вала, велим ја, царевини која се толико за ме брине! Води, брате, води одма'!“ — Онда сам имô чет'ри козе. За турског суда мирне ко овчице, а кад

Знам!“ — викну' ја, па га загрли' и пољуби'. „Доста! Гони! Вала ти, 'вала и теби и премилостивој царевини која се она за ме толико брине? 'Вала вам ђе чули и не чули!“ Писарчић: Не знате ви, господине, још ових босанских сељака.

Ја сам, болан, начукнô доље у чаршији да се у тој школи уче дјеца највјернији' службеника вашег цара, која ће послије, кад одрасту, управљати и дрмати цијелом вашом царевином.

Судац (наставља): Исти је Јолпаз Давидов упропастио Давиду Штрпцу читаву њиву куруза... Давид: ... која се зове Ни Давидова, ни царска, ни спа'иска. Само, молимо, по реду и закону! Судац: ...

Давид: ... која се зове Ни Давидова, ни царска, ни спа'иска. Само, молимо, по реду и закону! Судац: ... која се зове Ни Давидова, ни царска, ни спа'иска, на основу чега је горња осуда и изречена. Јеси ли сад задовољан, Давиде?

Ненадно и несвјесно сав бих задрхтао од непојмљива страха, суморности и туге која вјечито лебди и обавија ову камену и нијему престоницу минуле босанске снаге и моћи.

дебелим, гвозденим синџирима — све то носи на себи печат, тежак, претежак печат чамотиње, суморности и скамењене туге која мирише на нешто давно, предавно минуло, пропало и сурвано.

молитву која се обавља пет пута на дан у одређено доба синђелија — службена исправа; синђел — свештеник у православној цркви

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

БАЈКА О ЖЕНИ Љубичастом паром дише Земља сана, Модри су чемпреси сагли главе тужно, Врх мртвога мора крикне која врана, У златноме бакру тоне сунце јужно.

Сташе Гордо на врхове снега пуне, Оклен кô вијор груне Пожар за четом која наступа И у крвавом се зноју купа. О, како јуре, стижу, Стегове дижу, Вију, Рију, Крв се пенуша, Груша, Комеша.

И гордост која божанством се мери Засу ме дахом старих, древних списа, И, уз шум јела, кестена и тиса, Чух јецај срца што саблаз

Ноћас смо чули Пана како рида, Дршће у своме јадноме оделу, Литију лета испративши целу, Кô задњи херој војске која гине.

XXВИ Неми су за мене олтари кô стене, Амвона нема да ми очај чује, Опрости чежњи која себе трује, Да појми душу и идоле њене.

XXXИИ О, нек ти рекне тај пољубац, што се Свршава новим пољупцима, да је То усклик жуди која вечно траје, Песма усана што се крвљу росе И преко вода чежњу страсти носе, Купећи сунца и цвеће и краје, Жуд

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Чудо није изгубио и писмоношу и управника поште и... АНЂА (чита даље): „Поступићу тачно по упутствима која си ми у њему изложила”. ЈЕРОТИЈЕ: Дивота! Твоја ћерка шаље упутства!

МАРИЦА (дочера чашу с цвећем која сшоји на столу и тресне је о земљу). АНЂА: Е, јеси бесна, кћери! МАРИЦА: Казала сам ти, није да ти нисам казала, па

) Ово даље те се не тиче! Ето, сад знаш! Јеси разумела? На то ми он одговара: „Поступићу тачно по упутствима која си ми у писму изложила”. Јеси разумела сад? Ето ти, па се према томе сад управљајте и ти и отац.

моја, као на пример на патарицама: скупе се жене, десет, двадесет, тридесет жена: е, 'ајд' сад ти, ако можеш, познај која је међу њима непоштена? Не можеш да познаш ни која је поштена, а камоли која је непоштена? (Пауза, шета.

Не можеш да познаш ни која је поштена, а камоли која је непоштена? (Пауза, шета.) Е, па, де сад, кажите ви мени, господо, како мислите ви да

Не можеш да познаш ни која је поштена, а камоли која је непоштена? (Пауза, шета.) Е, па, де сад, кажите ви мени, господо, како мислите ви да поступимо у овој прилици?

Завеса ЧИН ДРУГИ Писарска соба у срезу. У дну врата која воде споља, слева (напред) врата која воде у практикантску собу, а здесна (у дубини) врата која воде у капетанов

Завеса ЧИН ДРУГИ Писарска соба у срезу. У дну врата која воде споља, слева (напред) врата која воде у практикантску собу, а здесна (у дубини) врата која воде у капетанов приватан стан.

У дну врата која воде споља, слева (напред) врата која воде у практикантску собу, а здесна (у дубини) врата која воде у капетанов приватан стан.

Десно од задњих врата, крај зида, стара дрвена клупа и на њој маса аката, која су с једне и друге стране подупрта по једном циглом.

) ЖИКА (плане, скочи са столице и гађа га актима која му се затекла на столу): Покажи ти то својој жени, магарче матори! ТАСА: Извини, господин-Жико, молим те!

ВИЋА: Мора, господине капетане. КАПЕТАН: Ово се писмо неће читати! Где пише да се морају читати писма која пише моја ћерка? ВИЋА: То је докуменат нађен у џепу код окривљенога, а ово је истрага.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Ускоро је глагољица код православних Словена замењена азбуком која је касније прозвана ћирилицом. Она је уствари тадашње грчко унцијално писмо допуњено са четрнаест посебних слова за

Тиме је створен инструмент културе далеко подеснији од латинице, која је настала адаптацијом грчког алфабета за латински језик још у античко доба, али су јој недостајала слова за посебне

Та чињеница није била само предност. Она је допринела да закасни појава књижевности на домаћем језику, која је знатно раније и с неодољивом снагом пробила себи пут у земљама где је сакрални језик био латински.

Том притиску одупирала се црквена хијерархија, која је и у Аустрији остала једино вођство Срба толерисано од државе.

века из Русије су се почели преносити и други садржаји осим верских. Русија, која је од времена Петра Великог била отворена према западноевропској култури, постала је посредник преко којега је та

Караџић је коренито реформисао и српску азбуку избацујући из употребе сва она затечена ћирилска слова која у српском народном говору нису одговарала неком посебном звуку.

У домовини је у четрдесетим годинама 19. века он постао идол романтичарске омладине, која је у народној поезији налазила инспирацију за своје ватрено родољубље.

Србе у западним крајевима, укључујући ту и Црну Гору, смештену на југозападу, а екавска верзија у Србији с Војводином, која је до 1918. улазила у састав Угарске.

Увођење сваког новог појма уносило је и реч која је означавала тај појам. Тај је процес ишао природно, углавном неометан неким политичким обзирима или пуризмом

КЊИЖЕВНОСТ (АУТОР РАДМИЛА МАРИНКОВИЋ) До примања хришћанства Срби су имали јединствену културу дуге традиције и снаге која је потицала из једнакости и сличности с бројним словенским племенима.

Током сеоба и настањивања на Балкану, развијала се историјска свест која је рађала усмену епику, прозну и поетску. Сусрет са хришћанском културом упознао је Србе с потпуно различитим поетским

Све, дакле, дела која су се у исто време ширила Европом на њој заједничком латинском језику. Посредством ове литературе Срби су, заједно с

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

— Велико Село и Ждрело места су у истом окружју. — Млава је река која изнад Жагубице у окружју пожаревачком извире и код Костоца у Дунав утиче.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Али бабе, која га је сигурно чула кад је дошао и чула како виче, још не би било. У послу, тамо по башти је остајала.

Са тога горњег спрата видела се не само цела улица која се својом кривином, крововима час ниских час високих кућа и димњака, ширила и губила у њивама, него чак се гледало

А то је било што је она, баба, била та која је њу запазила и од свих сестара, баш њу, најмлађу и последњу, казала оцу Младеновом да узме за жену.

А нарочито је то много значило за матер и њене, њихну кућу, која горе, око сахат-куле, истина је била доста имућна, али оне одавно остале без матере, она и сестре јој, и цела кућа без

И нарочито она, Ката, која је била најмлађа од свих сестара и готово била остављена само да ради и трчи по кући, као нека слушкиња, док су остале

када из школе кући иде, да је с њиме сваки задовољан; да је онакав какав треба да је син њихове, газдинске, куће, која је и покрај свега још једнако била и бројала се међу прве куће. Па још он, првенац такве куће, који има оца да наследи.

Утом би његови пролазили чаршијом на гробље. Напред слушкиња, на глави са корпом која се повијала под теретом пита, јела. Одмах иза ње баба са матером, а иза ових читав ред жена, тетака, стрина.

једне радње узимао еспап на позајмицу, уносио га у дућан и продавајући га давао му име, глас своје радње, трговине која је била не само прва и чувена код њих него у целој Турској, Бугарској, па и Босни...

Говорио он то баби која би се увек тада, само да не би изгледало да она навлаш тражи од њега да јој он положи рачун, нашла обично да исправља,

мило лице, и засукани јој рукави, и на грудима испала јој кошуља, и услед рада, сагибања, искренуте јој шалваре, бошча која је отишла чак на бок.

— Збогом, нане! — вели баби која се, као увек, одмах за њим види. Са прекрштеним рукама она га отпраћа, гледа како ће јој он, полако, погурено, сигурна

И чим измакне, појави се у чаршији, која се тада већ доста види, он исто онако полако, погнуте главе, с кључевима, приближава се дућану.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Њиме се детету мажу она места за која се мисли да их сише мора (Беговић, 163). Телету се б. л. веша око врата, од урока (СЕЗ, 14, 338). Б. л.

дивинизирају (»узимају га као предохрану«) кад се појави чума (СЕЗ, 19, 234), или колера (СЕЗ, 14, 239), или уопште која било епидемија (С. Трој., Ватра, 83). У том чају децу мажу увек пред спавање б. л. (СЕЗ, 19, 20). Нарочиту моћ има б.

Б. л. употребљује се и у гатањима. У околини Ђевђелије, мајка која има више деце па хоће да дозна које је најсрећније, уочи Ђурђевдана намени у башти по један струк б. л.

— богишу — која је тог дана освећена разноси народ кућама да би га она чувала од грома. В. податке и сугестије у С. Тројановића, СЕЗ,

Б. има у себи извесну супранормалну снагу (томе је свакако могла допринети и народна етимологија која његово име доводи у везу са »бог«).

Б. се носи о врату као средство против падавице, лудила, промуклости и вратобоље (ГЗМ, 4, 138). Поред жртвених јел која се о Ђурђевдану носе на запис, мора се облигатно налазити и б. (СЕЗ, 16, 137). БОКВА Wегеріцх (плантаго маіор).

који плива Дрином и омета подизане вишеградске ћуприје (СЕЗ, 17, 155); б. може бити и седиште виле, која се налази под кором (Бог да момчету златне роге, и оно »прободе кору, Ал̓ у бору млада мома, Пак засија као сунце«,

Код старих Грка упор. клетву ναί μά τήν κράμβην <= тако ми купуса) која је такође ίερά ‹= света› (Атхен. 9, 370б; Бергк, Хіппонацт, фрг. ИИ 475).

9, 370б; Бергк, Хіппонацт, фрг. ИИ 475). Борова водица (која истече из засеченог бора) лек је од суве болести (Караџић, 3, 1901, 201). Од б.

, од б., од српскога цвећа«. У популарном српском роману »Рајко од Расине«, од Ч. Мијатовића, стара Српкиња, која живи у највећој беди и пере туђе рубље да би зарадила за хлеб, неће ни за какав новац да дâ своју саксију са б.

На Нову годину жене мећу б. за десно уво, а мушки за капу с десне стране (СЕЗ, 19, 20); исто тако б. за уво меће жена која меси колач на Велику суботу (іб., 44). Б. се кити домаћин кад уђе у кућу и честита Божић (іб.

), доказ је да је цео обред имао ритуалан карактер. На Богојавлење у воду која се ујутру доноси са извора, метне се б., па се после њоме сви у кући запоје (СЕЗ, 14, 22 ид).

Ћипико, Иво - Пауци

Одумио је овога Божића повести из кола прву која му се свиди. А некако досада био је тешке среће. Први пут, било му је тада дванаестак година, доведе му отац

Газе по посутој слами, на којој је жито расло и која се зими благу полаже, и прилазе к божићној ватри. Пали се божићна свијећа, залаже се мрсом и — почима Божић.

Илија затеже даме у благајну упише, жао му; и боји се старога господара. Али која вајда? Ко ће од бољега бјежати? И, одлучивши се, пође жупнику, попу Врани, који је њоме управљао, с намјером да ступи

—Тешке сам среће, неће ме ниједна цура. Ја им поручујем, али нема отпоруке. И погледа на Цвијету, која се наднијела над пламен од ватре да јој се боље види плести чарапу. Радивој не смије даље да говори, јер људи ћуте.

У пећини се купе чобани, једу украдено месо... А погдјекад и цуре гоњају, ако која до руке дође... Што не би чобанче урадило? —Охладно је, — опази жена.

А жао му кућних и пољских послова: ето, осјечене су му обе руке док се од куће отрже снага: Раде и невјеста. Али која вајда, кад друкчије не може бити? У граду Раде се лако снашао.

Јесен прође у парбљењу међу браћом и Војканом. Ради срце пуца кад год отац пође у варош. Тога дана ради и за њ, али која корист, зна он куда ово води. Друкчије би он радио да се њега пита, али зар смије он да оцу у чему приговори?

Илија пред сутон стоке у село закриљен литичастом, голом планином која на догледу живога, разговорљивога мора од памтивјека непомично стоји и ћути...

Послије ми, бога ми, бијаше жао, али која вајда: ствар свршена, поговора нема! А баш неки дан срачунао сам све: има око хиљаду и осам сто талијера дуга и нешто

Истина, примакло се са имањем; земљом најживљи је у селу; изашло је на очеву али која вајда? Па како да обради сву земљу? Треба силу трошкова, туђи посленици скупи, и све поскупило.

су два присједника кршћанина; и вију се двије заставе, око којих води се жестока борба ради положаја: ради се о томе која мора бити засађена са десне стране — или она хришћанска или пак она кршћанска!...

Судац прогласи осуду: Поп Вране осуђује се на два дана затвора, односно на глобу која тој своти одговара. Његов адвокат проти осуди положи уток на старију власт.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Димитрије Помогао сам му да скине пртљаг с коња. Упалио сам жижак у ћелији која је за њега била одређена, затим смо почели да вадимо из бисага оно што је. донео.

Прохор Лечи додиром! Та простодушна светина која непрекидно овуда муља, заиста мисли да је наш нови брат чудотворац.

Сад сам сигурнији него икад да ми је тада сасуо у јело неку слузаву поган која ме је прогнала. Познајем ваљда свој трбух, издржао би он, али та рђа ми је нешто гурнула у чорбу оне вечери кад сам

Проћи ће најмање десетак дана пре него што се разбистри. Дани су чисти и прозрачни после провале облака, која се са олујом сручила на Вратимље. Макарије Имао сам дугу и оштру препирку са Прохором.

Јелениног презира, због њене сталне и тихе патње, или због времена које тихо пролази примичући га старости без деце која би га продужила. Јевђеније му је рекао да га је зачарала шумска вила једне ивањске ноћи.

Није било лако пронаћи црног јарца без иједне беле белеге, још теже девицу која ће драговољно пристати да властелину протера стрелу између голих гњатова.

Беле белеге, којих је на јарчевој кожи било сијасет, обојили су Пипчеви људи неком непостојаном црном бојом која је тек толико избледела да се могла уочити подвала, иако су се они трудили да свакодневно обнављају бојење.

коју се ни ја не бих смео заклети да је била особито поштена, поготово кад се погледа оно што је касније радила, али која није ваљда била ни толико одвратно покварена.

Као да се брани од неке изненадне мисли која га је затекла неспремног да јој се одупре. Опет је имао у угловима усана онај осмејак, таман и непостојан, готово

Она је била та која је бирала кад ће с ким. И мора се признати: никога није искобила, ни најружнијег међу нама, нити је ко од других имао

Боже, како смо замрзли ту проклету ледену девицу. Зар је то баш она морала да учини, зар та хладна госпа која никад још није усрећила ниједног мушкарца. Тек тада смо схватили колико је Лауш морао бити несрећан.

Не гледај на сребро и злато, Јелена, не штеди новац. Имаш украс краљевог двора да будеш. Морају запитати која је оно госпођа што блиста у злату.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И стари крпа се трже. Он речи појмио није, Ни наду на лепши живот, која се у њима крије Али је певање чуо, и нежна туга га узе. И кратки отури чекић и тврдом, жилавом руком Обриса топле сузе.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

За три године написао сам и објавио у „Летопису Матице Српске“ тридесетак својих писама која су, са још неколико њих, отштампана 1928 године као засебно дело под насловом „Кроз васиону и векове.

ІХ, X, XІ, ХІИ, XІІІ, XXІІІ, XXВІИИ, XXXИ, XXXИВ, XXXВІ остала иста као и у првом српском издању; преостала писма су, која мање, која више, промењена и проширена, а сва заједно повезана у чвршћу једну целину. Београд, септембра 1943. М.

ХІИ, XІІІ, XXІІІ, XXВІИИ, XXXИ, XXXИВ, XXXВІ остала иста као и у првом српском издању; преостала писма су, која мање, која више, промењена и проширена, а сва заједно повезана у чвршћу једну целину. Београд, септембра 1943. М.

Тако могу у исти мах да пишем и да се дивим лепотама, природе, у које с правом убрајам и, једну витку сапутницу, која се, са Бедекером и лорњоном у руци, грациозно шета по пространој палуби брода.

не знајући и не хотећи, исписати најоригиналније астрономско дело: ненамеравано дело, проистекло из писама пријатељици која влада са мало знања а обузета је јаком жељом за њим. „Све смо ми такве!

популарне астрономије код својих многобројних читалаца, него им служе та знања на тањиру, у облику паштете која се лако вари но која не храни.

астрономије код својих многобројних читалаца, него им служе та знања на тањиру, у облику паштете која се лако вари но која не храни.

Сунце је већ зашло под хоризонт а ја то нисам ни приметио, задубљен у ово писмо, и благодарећи електричној светиљци која осветљава ову хартију.

Од старог господства остали су на згради, која је у светском рату добила два топовска метка, само трагови. И моја соба у њој сада је само скромно, али угодно

жегу, ни мраз, покривена патосом од храстових паркета, који старачки јече при сваком кораку, загревана каљевом пећи, која, певуцка када се подложи.

Појави ли се која планета, ја одлетим до ње да бих резултате мојих математичких испитивања о клими планета контролисао на лицу места.

Земље 230 светлосних година, па зато видим Земљу онако како је изгледала под крај седамнаестога века, јер је светлост која је тада са Земље пошла таман стигла до мог ока.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

и 19. века која су наменски настајала за децу и младе или су својим стилско-тематским особеностима одговарала књижевности за децу:

Увид у песме овог периода показује њихову међусобну сродност у мотивском и формалном смислу која се битно не разликује од Змајевих песама за децу; уосталом, Змајеве песме израстају управо из песама с краја 18. и 19.

за децу може представљати и поезија за најмлађе Јована Суботића (1817–1886), заснована на елементима народне лирике, која пева о љубави родитеља према деци („Песме за малу дечицу“ садрже шест песама, циклус „Видосава“ деветнаест).

Кроз наоко свакидашњу сцену игре детета и птице која се грубо прекида вишом силом/сплетом околности (мачка уграби птицу пред очима детета) песник слика прву спознају о

вишом силом/сплетом околности (мачка уграби птицу пред очима детета) песник слика прву спознају о тамној страни живота која, представљена кроз симболичко обличје мачке/грабљивице, вреба иза безбрижности детињства.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

На левој страни су врата од спаваће собе, а спроћу, на истој страни где је улаз, још једна мања врата, која воде у друге собе. На зидовима обешено оружје: јатагани, пушке, пиштољи, разни бичеви и камџије.

У дну, један до другога, два широка, покретна прозора, кроз која се излази на балкон, и кроз која се види цело двориште патосано калдрмом, па и сама кућна капија, двокрилна, на свод,

У дну, један до другога, два широка, покретна прозора, кроз која се излази на балкон, и кроз која се види цело двориште патосано калдрмом, па и сама кућна капија, двокрилна, на свод, као и остале зграде око ње:

МИРОН (одобровољен, пецкајући је): Знам, знам. Знам како сте једна другој у аманет оставиле: да, која надживи, ону другу, мртву, облачи, спрема и кити. ТАШАНА (застиђено): А, то су наша женска посла.

Јер душа, која рано пропати, рано све сазна, рано се засити свачег — а најгоре је кад се засити још и знањем и то тобож највећим, и

Ох, да има ко ће жалити ову моју руку која већ дрхти, а која се толико упињала; да жали ово моје срце које слути смрт, а које је за вас, за свет, толико куцало.

Ох, да има ко ће жалити ову моју руку која већ дрхти, а која се толико упињала; да жали ово моје срце које слути смрт, а које је за вас, за свет, толико куцало.

Да видиш Ташану коју си тобоже сестром називао, која те је, када си са покојником долазио, као брата пазила. (Сећајући се на сав бол, јад, муке, сузе јој пођоше.

Али ти си — ти! Ташана! Ташана, какву до сада не видех. Ташана, која ми је ушла у крв, која ми се упила у мозак! ТАШАНА (поникнуто): Ћути! Ћути!

Али ти си — ти! Ташана! Ташана, какву до сада не видех. Ташана, која ми је ушла у крв, која ми се упила у мозак! ТАШАНА (поникнуто): Ћути! Ћути!

Сал Цигани и просјаци што у суботу дојдев овдек да испијев по која, а на њим ги давам шпиртуља. САРОШ Добро, иди наточи. Па спреми све, сад ће и бегови. КАФЕЏИЈА Саг, саг, мољем.

БЕГОВИ Сароше, где си до сада? САРОШ (их не чује, јер усхићено посматра Назину игру која је намењена само њему). БЕГОВИ (бацају Нази кесе и вичу): За нас играј, Назо! НАЗА Јок, за вас не, сал за Сароша!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

су последњи зглавци као оглодани, од тврдих дугмета, штављене поставе, јаких конаца, и вреле материје испод утије која просто љушти шнајдерске прсте. Костица је био од оних „јединаца” који су то по цену да се роде сирочад.

Родитељи су му били: једна сувише у године зашла кћер сеоског попа која је прешла у варошицу и ту се утешила удавши се за древног пушкара; и тај пушкар, некада први момак, а на крају само

Али као што све око човека у току његове судбине добија друга и друга значења, тако бива и с речником. Реч која је некад била израз задовољства, постане после израз ироније, и горе од тога.

Речи зна напамет, глас му мали, али пун неке сете и љубави, и са оном бојом која тако дира људе меланхоличне, страдалне.

Смањио се, осушио, оседео, око очију му се ископале дубоке боре, добио и на леђима старачку грбу која премаша погнуту главу. Кад ходају по башти, и човек их гледа с леђа, изгледају као две утваре без глава.

Смрт Срећкова бацила је старог оца у сав ужас старости и немоћи. Жена која је залазила да погледа кућу, почела је да поткрада домаћина немилосрдно.

Све крстаче надгорњава једна, доста очувана, која се усправила као катарка на полупаном броду. Крстача госпа Станојле Лазарићке. Згодна је фигура с бродом и катарком.

заједничко породично, од оца наслеђено, имале су ипак обе сестре: сузе, боље рећи сузу, ону севдалинску једну сузу која стоји у оку непомично, светли, нити отиче нити усахњује.

Час горд, час плачљиво нежан. Час стрпљив, час плах и љут. Али све некако згодно, и у форми која се његовој жени свиди. Тек му суне у гладу да у дан највећег посла стави на себе празнично одело; и исквари га.

жена просто је опијала њеног оца, и млада девојка је гледала у кући право блудничење већ више него зрела човека и жене која је скоро безумничила у говору и твору.

Браћа се после тог догађаја измирила, старац је преведен код Тоше, и код Мађарице која је имала много самилости за његову астму и глувоћу, и на чијим рукама је и умро неколико месеци касније.

Они могу бити уско везани за своју најближу паланку, а могу сачињавати сасвим засебну сеоску организацију која се успешно брани од сваке заједнице с паланком. Лазарићи, на пример, држали се врло резервисано.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Оћу ли, моралистама подражавајући, од дебљи књига тање правити, и о ствари која је сто пути представљена, опет суво, ал’ с помпом спомињати?

Гледе какви духови по атмосфери пребивају, а не познају траву која им увек у очи пада. Знаду колико је фамилија велики и мали и средњи богова код Грка и Римљана било, а не познају

Знаду колико је фамилија велики и мали и средњи богова код Грка и Римљана било, а не познају средства која би њиово и њиови ближњи благополучије подигло и подрањавало.

нити фигура у мазуру, нити фигура кад ко прави фигуре, него фигура у стихотворству, гди се какова сила призивље, која ће слабост ума сочинитељевог поткрепити и помоћи да дело своје лепше него што уме доврши.

Призиваније гласи овако: Ти, која си код Чивута од Ноја, код Грка од Бахуса, код Римљана од Силена, а код Србаља од Краљевића Марка пофаљена и

Силена, а код Србаља од Краљевића Марка пофаљена и представљена да срце човеку веселиш и свевозможном храброшћу пуниш; која ћуталицу оратором, простака историком правиш, и чиниш да твоју силу познавши нико не мисли да штогод не зна; љубима

Но великоможна судбина, која често даје човеку оно што не би желио, друго је с њоме закључила. Један млади господичић, којега је отац зној млого

— Кад се жена, која је после дуговремене кавге и свађе од мужа отишла, ходатајством добри пријатеља опет мужу поврати, није ли то крпеж

— Кад девојка, која је десет и више година момка пробирала, најпосле, кад сирјеч просиоци престану, закључи каквом удовцу руку дати, нису

— Какав је леп крпеж кад човек узима на вересију аљине, а конте не плаћа, кад девојка, која је иначе мала, штикле наручује, кад човек своју ћелу пароком покрије и проче и проче.

Сад ајд’мо повести, која следом старог рукописа овако гласи: Роксанда видевши себе мушким чедом одарену, отиде месном свештенику, који је за

Истина, она која роди, а не доји, као што Стојковић вели, јест само полак мати, но мода је највећа госпођа, ви знате и ја знам, и ко се

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

ЗЕМЉА Хаши ХОДОЧАШЋА ХОДОЧАШЋА Ходам са очевим штапом у руци Са упаљеним срцем на штапу Стопала ми сричу слова Која ми свети пут исписује Цртам их штапом по песку Пред спавање На сваком коначишту Да ми се из сећања не

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

премећу реченице и, на крају крајева, на основу нових података, тако измолују покојника и тако преврну биографију, која је дотле била написана, да бивша биографија личи просто на преврнут капут, са грудним џепом који је с леве стране

Ја се, на пример, сећам биографије једнога нашег заслужног човека, признатога научника, професора Стојана Антића, која је у своје време била сасвим уљудно написана и коју је, као што сам чуо, и сам покојник, док је био жив, прочитао у

Јер можете мислити шта су све ти биографи кадри пронаћи у приватним писмима покојниковим, а нарочито у онима која је писао док још ни сам није слутио да ће бити велики покојник.

човек, он онда, разуме се, и своја приватна писма удешава тако да би се могла објавити, отприлике као што се жена која је стекла признање да је лепа удешава да би томе и одговорила.

И, да није нешто српска народност била та која ме је у првим данима детињства снабдевала млеком, чиме ме је необично обавезала, ко зна не би ли ја сад већ био

који би ме и мртва сматрали за дужника, иако сам ја и за живота био за њих увек мртав; па онда, о положају моје жене, која, и поред тога што би одиста била удовица, не би никако могла бити удовица; па онда, у разочарењу професора Симе

Портирова удовица, да би прикрила гувернерову бруку, која би могла имати утицаја и на банчин кредит у иностранству, сакрила се, по решењу управног и надзорног одбора банчиног,

године. Одмах, на првоме кораку по рођењу, но без мојега учешћа и кривице, направио сам збрку у кући. Бабица, која је бдила крај постеље моје мајке крепећи се румом, објавила је да је дете које се родило женско.

Једина ствар која ме је у то доба нарочито нервирала, то су биле породичне конференције, које су редовно одржаване око моје колевке.

На погачи, која је пред мене била стављена, била је једна књига, новац, перо и кључ, као атрибути: науке, богатства, књижевности и

Предвиђања која се за овај чин везују испунила су ми се одиста у животу; отада па све до данас, за коју год се пару ја машим, измакне

све носе сукњице и в) именице тога рода носе обично таква нека буди-те-бог-с-нама имена, да ни из њих не можеш сазнати која је од тих именица мушко а која женско.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Чујем где возари вичу позади „Стој“ — да не би налетели једни на друге. Сјахао сам. Али која вајда, кад не смемо светлост да палимо. Наиђе и командир и пита чисто љутито зашто сам застао. — Сад немамо куд!

А сада смо, у пуној збили, ми јужна војска, која брани баш багрданске положаје. Следећег дана рано изјутра командант је добио извештај да ће око девет часова доћи

У једноме моменту је наша артиљерија успела да их отера, али мало после вратише се наново, тражећи баш ту батерију која их је гађала. После подне Краљ се опрости од официра и одјаха до друма, где је чекао аутомобил.

Многе су радне затворене, да би лихвари сачували богатство своје. Свеједно што је војска измучена. Наићи ће друга, која боље плаћа. Турске куће су забарикадиране и кроз решетке на прозорима гледају Турци одступање војске.

Да видиш само! Бежали су као помахнитали на све стране, и мислим, нису се могли сакупити ни сутра до подне. Али која вајда!... Нисмо имали никакве резерве, и после три дана морали смо одступити. Прошли смо кроз Пирот ноћу.

Одступали смо преко Бабушнице, све до Беле Паланке. Чули смо тада и за пропаст северне војске, која нам се у одступању све више приближавала. Требало је штитити сада и одступницу њену.

По исцепаној одећи и жалосном изгледу они се мало разликују од војске која их је некада заробила. Глад и тешки ратни напори потпуно су нас изједначили, па чак као да нас је општа нево ља и

лупа, прасак, цепање, брујање људских гласова, па се све то слива у узаврели шум слично хуци набујале планинске реке, која безумним налетом све руши и сатире пред собом.

Час силази, опет се пење, људи већ падају од умора, коњи сасвим посустали и све чешће наилазимо на мрачна телеса, која се копрцају у снегу. Из даљине допиру неки гласови. Сигурно се преноси заповест. Напрежемо слух.

Задржао се још на хладовитим падинама, са којих отичу потоци и натапају наквашену земљу, која пишти под ногама. Дуж целога пута сустижемо пешаке. Неки седе и гледају замишљено преда се.

А вочићи лагано, ногу пред ногу, како узбрдо тако и низбрдо, али сигурно. Поче већ хладан ветар и нека суснежица која бије право у лице. У заклону једне стене седи изнемогао војник.

Сутрадан је било сунчано и ведро зимско време. Под нама је шумела валовита Морача, која је на тихим и дубоким местима имала боју неба.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Да сам у ноћи, и у животу и свуда увек сам, ја знам, ја знам. О ТРЕЊУ ИЗМЕЂУ ДУШЕ И ТЕЛА То није велика шума која шумори, Ни широке пољане које се смеју, Тиха је река ово између пустих обала!

заборавим да дајем уговорене знаке, већ се утапам у беспримерно отупљење, и варим, варим, подригујући сву ту збрку која многе очарава, па иако чудовиште без облика, без склада, ја ипак надмашавам.

Шта историја! шта Каледонија! Ретко да нисам други, да ми име није: Неко, да не певам: Један пољубац дуг на њена уста која притиска на рђаве карте где је сликано цвеће, пољубићу је тако често на прси, јер се сања о девојкама које задрхћу

Ти, чији сам сад женик, која говориш хладно о смрти, док су по теби барбарства моја словенска и њини перунски врти, својом косом као венцем ме

Али умрли већ дом где се не враћа Одвући ће ме тајном до места смртног кошмара, И неће ми рећи нико тад - која је стаза најкраћа до спасења: Но умрећу, видим, од прскања Дамара.

Недоглед, гле, пљује светлост међ облаке, Моје срце, још морнар, напаја себе крвљу; И сва та прекоморска путовања Која обвију главе у видике ко у саруке, А надму трбух Трулом рибом по острвљу, Не раздеру рођења сенке, свирепошћу

Има оних који проклињу! А ја сам у стању да пођем за пуком Из собе своје која нема прозора, Треба мишљу и вољом да их пробијем, Сад је доба мраза, ревматизма и умора; Тамо где кроз три облака пуца

и вољом да их пробијем, Сад је доба мраза, ревматизма и умора; Тамо где кроз три облака пуца из револвера Дубина мокра која зору протера, Мене мрзи да се узбуђујем зато што умирем.

Мала свест, с претензијом на слободну вољу, која је остварена у човеку, не мора бити јединствена у природи: могућности су њене безграничне чак ако иду и по извесном

Је ли могуће да завршавам овим једну мисао коју сам имао до скора, а која мије ево сада скоро већ страна! Она је хранила мој живот за време од шест месеци, прошла као пресни залогај кроз тело,

јучерашња патња овде се ослободи, И све надање које поверавах некоме о сну, Ко песма да је птице малаксале на гнезду, Која ни сама не може више погледати ту звезду, Толико на сваку светлост препадаше јој мука.

А Вук? ја: Вук! Врелина ми свиће из крви, Из крви зора за врхунце; Из крви овај страшни хук, И завист ова која се стрви; Из крви ... А пријатељ: ”Господе, он ти вели: Ти знаш да лице твоје штујем!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Светлије је на површини мора, певају и лете птице шарених крила. Шта да се о осталим чудима каже? — риба која је говорила о сјају Горњег света ту би, најчешће, губила дах. Како и не би?

Мора се знати своје место и не одлазити с њега! Корална грана сети се која је, такође сањала да оде у Горњи свет.

Онако, како га оне виде сунце је велика мутножута кугла која увече поцрвени и пада у таласе. Та кугла се не једе, не можеш је обухватити пипцима, ничему не користи.

Како су смешне рибе са својим расправама о томе која је најлепша! Још смешнији је Савет корњача који расправља то питање.

— певала су углас шарена ливадска деца, одбијајући да слушају гунђање сусетке репе, која је с гнушањем посматрала бескорисне ливадске лепотане, понављајући: — Којешта, драге моје! Којешта!

Од жбуна до жбуна проносио је свитац своју сребрну светлост на махове палећи и гасећи светиљку која је чак и ветар успевала да зачара. Тихо, сасвим тихо пролазио је кроз уснуле редове сунцокрета.

»Са мном нешто није у реду!« — помисли мали сунцокрет и пропе се на прсте у жели да порасте и стигне браћу која су мајци већ била до уха. Али, маколико да се пропињао — није растао.

Капу на лево страну накривио, уста у осмех развукао — која се девојка не би окренула за њим? Прилепи на лице Дрвосеча маску војника, а нешто га као коприва опече.

— Дрвосеча још једном пређе руком преко лица, али брадавице није било, чак као да му се и нос смањио. Деца која су крај њега пролазила гледала су га у чуду. — Шта је то са Смешним Лицем? — рече једно.

Чудо! У ведром, плавом небу сав сребрнаст лебдео је облак обасјан сунцем, а из њега су пљуштале капи кише. Како је која на земљу пала претварала се у крупан и црвен маков цвет.

Колико је рибара на свету! Колико риба! Али, је ли ма једна равна Сребренки која рибаре на дебело море мами и као месечев зрак урања у подводну шуму алги и корала? Која је тако хитра? Тако мудра?

је ли ма једна равна Сребренки која рибаре на дебело море мами и као месечев зрак урања у подводну шуму алги и корала? Која је тако хитра? Тако мудра? Далеко на пучини чули су је морнари како пева и бродове скреће с утрвених морских стаза.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

(Раздрагано Коштани): Певај, кћери! Певај, и баба има бакшиша. САЛЧЕ (Коштани, која гледа око воденице у дрвеће, гору): Коса ти се замрсила. (Оправља јој косу и одело.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

И свуда, ено, Где која пане, По једно златно Кандило плане... Положи зборник На сточић тамо, и мани сада Анђеле целе, Па седни овде

И сенке без броја Сокаком грну, и свака куца ми Руком у прозор, како прође која... Ти не знаш... Твоју ноћ светле драгуљи, Докле из таме све у окна моја Кô слепо око позни месец буљи. 1911.

И свуда гдје је српска душа која, Тамо је мени отаџбина моја — Мој дом и моје рођено огњиште. 1908. Музи Горе нам плачу... Јауци су чести...

53 Ја стојим на врху брега И чезнем сентиментално. ''Што нисам птица која!'' Све тако уздишем стално. Да сам ја лака ласта, Ја бих се теби вио, И где ти прозори стоје Себи бих гнездо

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

упоредо са развитком култа предака, са развитком мита, са општим развитком друштва, и под огромним утицајем бајке (која се по садржини умногоме подудара са епском песмом) постепено је настала посебна епска песма.

Али између друге и треће етапе постоји врло велики временски размак. Наша епска поезија, која је крајњу тачку свога развитка достигла у циклусима, налази се на граници између друге и треће етапе.

Постоји мишљење да је епика поезија господских класа, насупрот лирици, која је — углавном — народна. То мишљење, наравно, није тачно.

То није изолована индивидуа са својим изразом, него индивидуа која зна добро да прикаже народни начин осећања, индивидуа која још није достигла ступањ духовне и моралне независности

није изолована индивидуа са својим изразом, него индивидуа која зна добро да прикаже народни начин осећања, индивидуа која још није достигла ступањ духовне и моралне независности који допушта да се мисли и осећања црпу из једног личног фонда.

напротив, врло често чини; али то је само формална разлика: и у једном и у другом случају пред нама је индивидуа која је сва утонула у духовну средину свога народа.

Сва је ствар у томе што јединка мисли и осећа као колектив, али и као јединка, као осамостаљена личност која се слаже са колективом, која има колективну свест.

томе што јединка мисли и осећа као колектив, али и као јединка, као осамостаљена личност која се слаже са колективом, која има колективну свест.

године домаће црквене организације (која је после одиграла крупну улогу у уједињавању народа разбијеног на мале територијалне јединице).

Градови су били средишта турске државне управе и занатске привреде (која је служила, углавном. војним потребама), насељени претежно муслиманима.

Народ је живео у селима, у натуралним односима, кроз патријархалну породичну задругу (која је била једина чврста друштвена и економска јединица).

савезника, окружен леденом равнодушношћу „културне“ Европе чији је мир бранио, лицем у лице са једном мрачном силом која га је држала за гушу и давила, немоћан према природи, народ је напрезао све своје физичке и духовне снаге да се одржи

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

се бацати по сваку цену Има још атлетских грана Слаткиши су спортска храна ЧОБАНИН САМ У СЕЛУ Имам једну кокошку Која зна да броји Свршила је факултет Али не знам који Имам једног вола Који вуче кола Свршио је гимназију Ал је

Ал је осто лола Имам једно прасе Које стално гуди Свршило је занат Код музичких људи Имам једну овцу Која много блеји Свршила је траву У једној алеји Чобанин сам у селу А немам ни плату Волео бих да сам негде На неком

минута Људи се могу растати Хиљаду и четири стотине пута Али само један Растанак ће да боли Када одлази Особа која се воли У једном дану Осамдесет шест хиљада секунди Човек може испратити Осамдесет шест хиљада људи Само један

секунди Човек може испратити Осамдесет шест хиљада људи Само један лик Не нестаје без трага Када одлази Особа која је драга У једном дану Двадесет четири дуга сата Двадесет четири госта Можете скинути с врата Само једног Увек

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

С њима се укршта траг лисице, а понекад и злоћуде дивље свиње која се спусти с блиске планине. Кроз јаругу, дубоко у Гају, мрмори узан поточић пун трула лишћа и брзо се губи у тијесну

Нема те бабе у селу која би се усудила надвирити над то мјесто. А и како би имала храбрости, кад се ту, кажу, крије страшно чудовиште дрекавац,

Дјечаци се спустише на малу зараван и сједоше под прастару дебелу букву која је расла у средини и својом широком крошњом наткриљивала скоро читав пољанак. — Како је данас било у школи, Стриче?

у живицу, чачкао по околном жбуњу и звјерао за птицама као какав проскитани сеоски мачак, лукава бескућна мачорчина, која само цуња и гледа што ће здипити на земљи, испод земље и на дрвећу.

— Сад неко има да погине! Прво што је смотрио у плиткој удољини била је нека сива звијер која је, сагнуте главе, вјеројатно нешто јела. Мачку одумријеше ноге. — Вук! Доручкује или магарца или Стрица.

Тако је добијена солидна грађевина која би могла одољети вјетру, киши, и свакој другој непогоди чак да се налазила и на отвореном пољу.

Овако, заштићена буковом шумом, укривена у долини и с моћном крошњом над собом, она је била права тврђава, која може пркосити свакој олуји, чак и пролому облака. — Ево, сад имамо кућу! — узвикну Јованче и задовољно пљесну рукама.

! — пограби га Јованче за раме. — Па зар већ нисам рекао да је она! — наљути се Стриц. — Она главом! — Ма која она, слоне један? — Луња, човјече! Ко ће други бити него Луња. Јованче се уозбиљи.

Јованче се уозбиљи. — Е, онда смо пропали, открила је логор. Сви потрчаше оној букви и сјатише се око дјевојчице, која је стајала уза само стабло и скромно и стидљиво притискивала лице уз глатку кору дрвета. — Шта радиш ту?

Лијепо се провукла назорице за неким од вас, за неком будалом која се није обзирала да је неко не прати. — Је ли тако, Луњо? — упита Јованче. — За ким си дошла? — За Стрицем.

— Их, можда њега и нема — неувјерљиво поче Мачак. — Сјећаш ли се што је учитељица причала да је то нека птица која живи по мочварама и... — Па да, тако је — сложи се Јованче. — Хајде онда улази.

— Е, баш нећеш! — викну Луња, која се истог часа створи поред њега и повуче љестве назад. —Нећеш га ухватити! — Еј, шта то радиш?!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ДВОСТРУКОШЋУ ЧОВЕЧИЈЕ ПРИРОДЕ 412 ЦАРЕВ КАПИЏИЈА 413 РАСПРА 415 УЧИТЕЉИМА 416 О НЕДОСТИЖНОСТИ САЗНАЊА 418 СВЕТЛОСТ КОЈА НЕ СТАРИ 419 О ЗВЕЗДАНОМ ПОРЕТКУ 420 СТВАРАЊЕ СВЕТА 421 ТАНЦИ ИЛИ ФИЛОСОФИЈА?

Да видите матер, која је без бриге и без иједне муке на свијет дете недознано породила, а сад ето, од муке стреле ме пронузују!

МОЛИТВА ЗА СЛУШАОЦЕ Речи, која нас ради плот би, У плоти мојој буди реч; Учини и возљубљеним Слушатељима мојим Да приме у уши речи моје, Од тебе,

Ал' иде овај, којино са својом прећњом зауставља ветар и воду, на воду јорданску, видети која се то хука и бука чини, да запрети и обојима!

Какво уздарје лепо, Боже, мој створитељу? Која мила похваљивања, тебе, хваљеному од анђела? Која ли надгробна појања, теби, бесмртному да бих одпојао?

Какво уздарје лепо, Боже, мој створитељу? Која мила похваљивања, тебе, хваљеному од анђела? Која ли надгробна појања, теби, бесмртному да бих одпојао? А да с којим ли руками прикосну се нетленому ти телу?

Пак лати је Мојсеј за реп те је диже; опет би палица ка и била! И то не да је која цифраста и господска палица била, него једна не врло окресата извађена тачка из пасуља!

Зато нам је и уметнуо у мозак такву свест, која би нас судила и плашила кано отац милој деци којино никад ако добри ако зли били, никад нас од себе не одбија ни

на далеко у незнану земљу продати, то не би њему ни допало оно царство руке; ни би га обмиловала онамо она госпођа, која га је себи купила, да није он за роба био продат.

Њему се је она сва земља поклањала и они су га дворили гологлави. Зато, кад те која туга по себи, с другога ли снаходи, не тужи ни вичи, зато кад ништа не осећаш да си сам о чему ником скривио, ни Богу

И сва земља која се испуња од моје благодети сваким благом, то је моје црпало. У мом великом дому нису теке исто златни и сребрни

И једни су за поштење, а други за нечист. И то су све моја почрпала. Ако каква која била, људска срца, што се сасипа у њих, у које милост моја, у које пак љутост и гњев мој, еда нису то све моји судови

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Куде си гу чуја и научија, ете, туј песну, ешеку ниједан палилулски?!... Поте ћути и чеше се по глави која бриди, па му то чешање чини неко особито задовољство. — Од кога си гу, збори, бре, научија?!

— Не ли те пита, а ти си сал ћутиш! Замфир слеже раменима, пушта густе димове и гледа у страну кроз пенџер. — Која ми фајда, честити пашо, и да си зборим? — рећи ће у неко доба чорбаџи-Замфир. — И кому да си зборим?!

Пред кућом су још и два стара граната и лисната шамдуда, неколико дуња и два дафинова дрвета, која је јако пазио стари чорбаџи-Замфир.

Па се чорбаџи-Замфир сећа дахирета и решмета, и фереџа и бадемастих великих очију, и песме једне која се негда тихо певушила по српској махали, — тихо, да Турци не чују — песме о младом кануру и о Зејни некој!

— Неје, ете, голема ствар, ама — и ту дигне обрве и прст увис и вели значајно — голêм капетал!“ и кад се која уда, он ни онда не прекида своје старање, него и онда разбира како се која влада и обилази их понекад; па је можда то

“ и кад се која уда, он ни онда не прекида своје старање, него и онда разбира како се која влада и обилази их понекад; па је можда то и дало повода беспосленом свету те је чак — како тамо веле — „турио у

У свакој одаји по једно скупоцено сребрно кандило гори уочи недеље и празника пред иконом из Русије, која је сва сребром опточена, а три кандила горе пред оном највећом иконом из Јерусалима што ју је донео још некад отац

да му није ни до каквог ђаволства, него да му се увек нешто стегне око срца: пада му, вели, на ум његова Јелисавета, која би сад исто толика и истих тих година била!...

— Не бригај ти! — рекао му адвокат пружајући келнеру чашу и питајући га која је. — Ти памти... Је л’ седма? Добро... Кад ти кажеш, верујем. Ја ћу да пијем, а ти памти, па наплати! Наплати, брате!

Налази да му је живот пуст, да нема неге довољно. Помишља чак и на старост и болест која може наићи: па ко ће га тако свесрдно моћи дворити ако не жена, та верна другарица н сапутница човекова?

Па си зборим у памет: „Бож’ке, која ће ми саг бидне снајка у овеј покладе!?...“ А лепе, па убаве што су — лелее, Јевдо, очи да си не скинеш сас њи’!

се обично деца ословљавају; а затим би је редовно запитао за њену старију сестру, Костадинку, прву лепотицу у граду, која је била пристигла на удају. Питао би је: — Зоне, мори, што ти работи датке Костадинке? — Ништо!