Употреба речи које у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ти си гусеница на телу нашем, отровна пара у ваздуху, са које народи тешко дишу, а слабији умиру!... Кад сам се кући вратио, застао сам мога доброга оца — ал’ не више с оном црном

Она сува лубања само, из које научничка аристокрација вино пије, то заборавља, то не зна и не осећа... У њу се вино точи, а она се не опија; њу

Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.

Сиромаха! Беше вечито болестан. Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја

а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!... И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..

Али је и то било као с брашном. У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса

Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?... А моја прошлост?... Све сами црни гробови!...

То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна форинта... То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!... Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...

комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм

Једно је на њој било што се мени допадало, то беше бело као снег лице, које су густи праменови црне косе кружили, и, после, јак и крепак стас, који је тако гибак био, као млада трска коју би

Сад је већ лакше играо, кадикад се само пригнуо њеном увету и нешто јој шаптао, на које му је она, такође шапућући, одговарала... Кад су се пустили, он се изгуби негде међу дрвима, а ни њу нисам видео...

Да ли се кајала шта је учинила, или су то биле сузе радосне узбуђености?... Ко ће то знати? То су тајне које жена ни на смртном часу не исповеда.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Подобне су воздуху и води, које, зато што се свуд и ласно имати могу, не чине се от какве цене, а у самој вешти најнужније су и најполезније на свету.

Натан пророк, дајући Давиду цару да позна богомрско и неправедно дело које је он учинио против Урији, каже му басну сиромаха чловека и његова јагњета.

Ко што жели, то ласно верује: млога животиња, једно друго не чекајући, навали које ће пре, под именем посештенија, издисањем лава своје очи насладити.

Блажено и богом благословљено чистосердечије. Но опет, нека с памећу и разумом бива, а навластито с онима које не познајемо.

Зашто је злату које је лажно — знаке људма дао бог, а мужу с чим ваља зла разазнати никаква белега не стоји на телу”.

„Које је то? Казуј, и не сумњај о мојеј благодарности”, рече лав. „Жива курјака заповеди одерати — одговори лис —и врућом се

Не ваља децу плашити, јер се многи из самога обичаја до глубоке старости ужасавају и јежи им се кожа од оних ствари које нит су кад вид'ли нити ће видишти.

разум који нам показује истину, а мрачно сујеверије чини нас бојати се слабе кокоши и покојних у гробљу костију које нису кадре ником никада зла учинити.

Намере се заједно на једно дебело јеленче, које, један с једне стране а други с друге, ласно ухвате и убију. Да га разделе на полак?

Напоље дакле између свих поштених и паметних народа лукаве лисице, које са человеческа сујеверна измишљенија несоједињеније, вражбу и мрзост проповедају и вооружавају брата на брата свога и

На неколико дана ухвати се тај исти лав у дебелу мрежу коју ловци лавом и медведом стављају, из које лав не могући размрсити се стане рикати колико игда може.

Правда, није лепо да је човек без узрока и преко разлога нити подозритељан нити неувјеритељан, но с онима које познаје.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Или си мрачна што знаш да горе има Једно још мрачније сунце, из кога бије зима? Или знаш таму јутра које не осване? И колико пепела од једног сунца остане? 2. Је ли твој сјај твој говор?

ХРАСТ НА ПОВЛЕНУ Мудрац међ нама ћути, ћути јер види да онај који би могао при сјају звезда које сам пали Јерусалим да зида, народе да буди, труљевину гори, мекиње меси, међ свињама спава.

Па бар да једном заспах у нади, у сенци коња, док пасе! Да једном жито, које посадих, угледах како расте! Па да бар једном крај Рибнице осетих ђурђевску кишу, како ми капље с листа на лице,

ни морска пучина, ни на пучини постављен свадбени сто; цео мој видик сад је ово голо, ољуштено, јаје, на које веје со.

Док богови из облака, из грашка, ковиља, из лепих ката, с мувама и винским мушицама, беже, у напуштено небо, које пламти, певајући ујахују команданти. Од топова и петлова грлатији, од кобила које јашу гузатији.

Од топова и петлова грлатији, од кобила које јашу гузатији. ПЕСМА О КОМАНДАНТИМА Кроза нас галопом, пуцајући, певајући и халачући, пројахаше, изјахаше пред

оно што нам се не пева, и славећи оног ко нам се не слави, идемо и стижемо и где нисмо хтели: на празно место, на које пада мрак. Командантима ни трага, ни гласа. Куда су, кад су, како су настали?

Ал зна се да нема Ни једног од ових које трава крије ко од руке кума, оца, сина, или брата, погинуо није. ЗАПЕВКА НА ГРОБУ КАПЕТАНА ШУЉАГИЋА Већ смо

Не спремајте им, лађари, једра и весла - оне ће и без лађе преко мора! ДОМОДРЖНИЦЕ Жене које перу кошуље лоповима, које убицама пресвлаче постељу; жене које кувају липов чај и сипају га прехлађеним џелатима;

ДОМОДРЖНИЦЕ Жене које перу кошуље лоповима, које убицама пресвлаче постељу; жене које кувају липов чај и сипају га прехлађеним џелатима; које издајницима рукавице

ДОМОДРЖНИЦЕ Жене које перу кошуље лоповима, које убицама пресвлаче постељу; жене које кувају липов чај и сипају га прехлађеним џелатима; које издајницима рукавице плету, и паликућама лампу над вечером

кошуље лоповима, које убицама пресвлаче постељу; жене које кувају липов чај и сипају га прехлађеним џелатима; које издајницима рукавице плету, и паликућама лампу над вечером пале; којима нико није толико грешан да га не окупаш,

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

унутрашњом наградом пролазим у мислима све прошле године мог живота, и радујем се да ни на једно дело не наилазим, за које би ми совест штогод пребацити могла.

јулија 1815. године; ту је онда које погинуло које са пашом живи’ у’ваћено око 600 Турака. — Мој отац и мати имали су јошт више деце, но ја ии’ упамтио

јулија 1815. године; ту је онда које погинуло које са пашом живи’ у’ваћено око 600 Турака. — Мој отац и мати имали су јошт више деце, но ја ии’ упамтио нисам, а читуља

Ако ја пре умрем а они се дотле не врате, немојте заборавити да тамо имате стричева, браће и сестара, које још нигда нисте видели.

у Каменици егзерцирали; међу прочима био је Исаило Лазаревић из Уроваца, Кићан из Златарића, Иван из Мислођина, које сам и ја доцније познавао. Исаило Лазић погинуо је од наше стране први на Бељини, кад смо се 1804.

су брже могли, а ја се вратим несрећном господину Мијушку, и он окрене мени говорити: ,Цар је мене послао к теби да ти које највредније људе знаш позовеш, да се дигну да вароши палимо и Турке бијемо.

Такав ага узме неколико момака, дође у село које му се допадне, сазове сељаке и каже им : „Рајо, ја сам царев син и ага, дајте, продајте ми се да сте моји, ја ћу вас

Тако исто и све оне нахије од Мораве које су се с Турцима завадиле своје фамилије спреме у Ћесарију, а мушкарци остану у војсци.

После, једне зиме, не памтим које године, очима сам гледао као ђак, где свако јутро по осам и по девет мртви̓ фрајкораца донесу из квартира и стрпају у

тројица млада учимо децу како се ваља крстити, Богу се молити, и оца и мајку у руку љубити и почитовати, и проче, и које год дете престане на исповест, поред његовог имена у тефтеру забележимо крстић.

Изађе заповест, да све нахије од Медведника и Мораве, које су се с Турцима завадиле, своје фамилије у Ћесарију преселе.

Тако сам чуо, да су за 12 година (толико су Турци после Немаца до Карађорђа држали) променили осамнаест које неправедни̓ кадија, које зли̓ муселима. Тако је слога и под Турцима врло помагала.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Е, хајде баш, газда-Рако — не могу где си ти а вере ми да је ко други, не бих ни по које новце. И то рекавши, Сима приђе Раки, извади му из џепа у гуњцу четири дуката у злату и два у ситнини, па завеза у

— Које? — Ово овде — рече господин и пружи прст на велики сврдо јармењак, што беше задевен у јастук предњи. — Па ето видиш ш

— Свуда је вала незгодно — почеће Радан — а на оном броду код воденице и горе мало, поред вира Петрова, не знаш које је горе...

вучевичко добро, па се мало капетан и разгрејао и тек сад раздрешио неисцрпљиву торбу званичнога разговора; торбу, из које су кадре извирити све могуће поуке у свима гранама живота сељачкога... Частило се дуго и за много.

« И то све одонда откако је дошао тако »честит, вредан, ревносан и редак старешина у ово подручје, које нек бог дâ да се дугољетно подржи под родољубивом управом његовом, а све на срећу верних синова земље ове, који знаду

Кобељао се, јадан, кобељао и отимао, па све узалуд. Најпре му је дао нешто мало, па се наплело које интереса, које ово главно, које на промену облигације... никад отарасити.

Кобељао се, јадан, кобељао и отимао, па све узалуд. Најпре му је дао нешто мало, па се наплело које интереса, које ово главно, које на промену облигације... никад отарасити. Кад човек виде у како је зло угазио, он поклизну и у раду.

Најпре му је дао нешто мало, па се наплело које интереса, које ово главно, које на промену облигације... никад отарасити. Кад човек виде у како је зло угазио, он поклизну и у раду.

Што може сам да стигне — добро, а што не може, то опет стигну његови самсари, које он поносито зове »моји калаузи«. То је неки шантави Веса, неки врљоки Голуб и неки Бороје из доњег краја.

посао, и то сам дужан му радити, како њему, тако исто и онде где ме он коме прати да штогод и од тога заната урадим, које ће он наплаћивати.«. — Ама, нисмо тако рекли, ћато! — прекиде му Среја читање. — Тако ја не могу.

Време је већ да се у кући Срдановој принови које чељаде, да Стана добије снаху, која ће је одменити у кући, а богме и у пољу што привредити.

Да се Веса, Голуб и Бора, за које се доказало да су хтели сведочити у атар Милунов, казне с по два дана затвора; да газда Милун плати трошак и дангубу

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

А он, заиста, беше рђав човек, човек који је у кавзи жив, У несрећи људској — срећан. Једнога дана упути се у село, које му не беше далеко. Ишао је замишљен стазом; суве гранчице пуцкаху му под ногама, а опало лишће шушташе.

И чисто гледа очима тај лом. И осећа ону велику радост коју осећа радник видећи како му посао напредује; радост од које букну образи, од које игра срце, и... која се не да ничим исплатити... Нити је шта јео ни пио.

И осећа ону велику радост коју осећа радник видећи како му посао напредује; радост од које букну образи, од које игра срце, и... која се не да ничим исплатити... Нити је шта јео ни пио.

Оно, истина, она то не рече никоме, али Лазар опази. И не да се то сакрити од ока које мотри!... Човек и стеже срце, и крути се, али га само око одаје...

Сасвим равнодушно је завлачио прст у рупе које му је куршум на његовој капи начинио... Једино што је осећао беше да га глава заноси... Момчад се љутила.

И у тој лепоти сунце се лагано спушта, нестаје га на заходу, у оном лепом руменилу које је свакога дана друкчије... А Станко, који би се вазда загледао у излазак и залазак сунчев, који се бацао у сањарије

„Зачудим се”, вели, „шта ће Станко у вајату. Одем да видим нема ли које од кућана. Кад тамо — разбијен сандук и однете паре... Ја ти се наљутим, докопам пиштољ, па за њим...” — Иване!

— Јаој, старости моја! — јекну сиромах. — А где ти је тај несрећник? — пита кмет мрко. Он пружи руку на гумно, које не беше далеко. — Симо, зовни га! Сима оде. Људи стојаху неми, оборених глава.

Снаго, поуздање моје!... Девојко моја!... Па се окрете и јурну као вихор... Хтео је сакрити сузе које га гушише... Она и да је хтела сузе зауставити, није могла. Оне су лиле потоком.

Ни с њим, нити један с другим речи не прозборише. Гледали су га немо, али тако дрско као што трговац гледа марвинче које је рад купити. Њихни су га погледи вређали. Он леже да би их избегао... У том мучном ћутању проведе два пуна сахата.

Где хоћеш да бијеш?... — Скини ми онај суварак! — рече Заврзан и показа му на врху дрвета, па које се малочас пео, суварак. —Али хоћу да га бијеш у саму петељку! Станко пружи пушку... Наста тајац...

Кад се вратио, харамбаша погледа по дружини. — Станко! — рече — метни које крупније дрво да ватру држи. Сад, јунаци, лаку ноћ!... И спусти се на земљу. Заповест би извршена.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Негде у даљини чује се да хукти Воденички точак промукнутим гласом; Дим и пламен ждеру небо које букти, А водено цвеће спава над таласом. Опет једно вече...

Али ја стојим срца празна, За сваку тајну зла и добра; Руку је моју снашла казна За плоде које и не побрах. Искушитељу, пун сам страха, По беспућу и блату стида; Смрзавам од твог топлог даха, У тми без

Вај, зна само дух човека И за живот и за мрења: Две обале усхићења, Које плоди иста река. КОБ Срце са својим златним кључима Бије у браве тамне капије, Где ћути зла и недокучима Истина

Стоји под сунцем које дажди Тврђава усред поља нага. А гром једанпут кад је зажди, Нестаће као бог, без трага. МРАВИ Све путем који

А вратиће се мирно тада, Све као реке које плаве, — Докле за крвав запад пада Крупно и страшно сунце славе. НЕДЕЉА Већ зора сребри хумке риђе; Пођоше

И свакога јутра будна је пре мене; И често загреје, и често застуди. У души засветли... које је то доба: Зора или вече? Плам што је заблисто; Шта је? Мислим љубав, а оно је злоба!...

Каква је то веза измеђ душе сада, И тих дана што су протекли, кô вода? Зашто већма волим вече које пада, Но пурпурну кишу из јутрењег свода?

Јер ти не знаш, бедна! кроз све дане дуге Да те вољах место ко зна које жене! У твом чару љубљах сав чар неке друге... И ти беше само сен нечије сене... СНОВИ Вај!

Да ми је да волим срцем, које тајно Све носећи сумњу страшнију и већу, Не зна за врлину, јер не зна за срећу, И што мрзи болно, јер љуби очајно.

И да накрај песме не осетим тада Боле које ништа не може да спречи: У души остане још толико јада, За које немамо ни сузе, ни речи. ГАМА Не!

И да накрај песме не осетим тада Боле које ништа не може да спречи: У души остане још толико јада, За које немамо ни сузе, ни речи. ГАМА Не!

Сва је моја радост знати бол да скријем; Сва мудрост, љубави дати изглед злобе; Врлина, да презрем сузе које лијем, И покажем срце као празне собе.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

у моју собу, ја сам одмах трпао моју цигару у уста и тражио жигице, док ми она напослетку не изброја седам кутија које су ми стајале под носом на моме писаћем столу. Почињао сам стотину некаких послова, али — све је ишло од зла на горе!

о либадету што је везао његовој покојној жени, о ватри која је сагорела и њега и нас, о некакој помади од које расте коса, и шта ти ја знам. Често је се смејао тако слатко и куражно, да сам ја увек плашљиво погледао на њу.

Турао у празнине понеко: „даће зар Бог!” или „Бог све може!” — Али је покрај ковчега било подоста ствари које он као да се затеже да потрпа. Моја му мати прискочи у помоћ. — Па шта сад мислиш, брат-Ђоко?

Нас децу не милује ни осорне речи да рекне, а камоли благе. Све бежи од куће. Само нам пара даје колико које хоћемо. Ако иштем да купим легрштер, а он извади по читаву плету. За јело је куповао све што је било најлепше у вароши.

— У село — рекох ја, па побегох у авлију. Ето ти затим два такозвана „девера”, тј. мојих другова које је послао господин да виде што нисам дошао у школу. Сад се тек сетих да је требало ићи у школу.

на оне облачке на ћилибару, са седим золуфима и брковима, стајаше некако у контрасту с маленим, плавим, ведрим очима које живо, па ипак с поуздањем, скакаше с једног предмета на други.

Лице му беше окренуто страни с које лађа долази, а очи уморно и нестално блудише око тога места, као оно сасвим издубена главчина око оједене осовине.

онога хероичнога изгледа који се кадшто виђа и на пенсионованим потпуковницима, па ипак оно те опомиње на омарину иза које се диже олуј, одлећу и ћерамиде с кућа и капе с глава.

— За осам, богами! — рече Благоје коме је ова пристрасност ишла у рачун. — А ово је већ које доба! да сам ја само знао!... Него не бих га, опет, смео товарити на кола.

Он опет истрча напоље, али кад се врати, на његову лицу беше нестало нестрпљења, и глупа веселост леваше из очију на које, по изразу мојих земљака, већ почињаше цурити ракија. — Какав је то коњ, управо кобила!

жена у оној тишми и гурању паде на прси и предаде му сина, прво сузе, па онда пољупци почеше падати на пуначко детенце које се нимало не срђаше на свог досад невиђеног оца И жена је плакала — то се већ зна!

Све је сложно, весело, и љупко, и свако гледа том приликом да се добро ишали и исмеје. Како се, пак, које од њих трога појави на врата, одмах настаје ред, озбиљност и послушност.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

животарити само да нема онога другог, — не, дакле, та два попа, него друга два, и живели су у једном селу у Банату. Које је то село, нећемо вам казати, да не би село, ни криво ни дужно, потрзали и излагали га подсмеху, пошто оно није ни

Живели су они врло лепо, као што, напослетку, и приличи поповским кућама, које треба да послуже као пример осталом стаду и парохијанима. Живели су, као што рекох, врло лепо.

од земље од оне њене пакости, бештија дебела, само кад види, — вели госпођа Ћириница и показује невероватну висину до које ће госпођа Спириница поскочити од силне пакости, и даје тањир кћерци својој да га однесе у комшилук.

А како су живеле попадије, тако су лепо живели и попови међу собом. Мало које вече да не прође а да не оде поп Спира поп-Ћири, или овај ономе.

штрикају или подштрикавају плаве чарапе, од чијих се сара после врло често праве врло згодне и добро познате дуванкесе које чак и у Србију донесе понеки тестераш. А омладина, фрајла Јула и фрајла Меланија, само се цмачу и смеше једна на другу.

Био је мало мањи од иконе св. Ђурђа (крсно име поп-Ћирино) са облигатним ружама између цифара, које су арапске биле а записане на давно пожутелој табли.

Кад избија, а он дигне толику ларму да сва живина из авлије побегне куд које. »Ено га, опет се дере матори магарац!« вели љутито попа. Па тако је и вечерас радио.

Ето ти гостију! — вели јој поп Спира. — Е, лаку ноћ! — Лаку ноћ. ГЛАВА ТРЕЋА Из које ће се читаоци уверити да сновима треба веровати и сановнике куповати и читати, иако учевни људи не верују у снове и

»Пишите, — вели, —: Прока Белеслијн (или тако неком), царском катани у Галицији, да смо сви, фала богу, здрави које ми и њега поздрављамо и молимо се богу да се и он нама здраво и весело врати, које ми њега као свог рођеног сина једва

да смо сви, фала богу, здрави које ми и њега поздрављамо и молимо се богу да се и он нама здраво и весело врати, које ми њега као свог рођеног сина једва чекамо да видимо.

сваки паор, него нека пуши цигаре к’о и његов штражмештер, фине, да се зна што је немешка кућа, а нека не жали новац које нам је дао бог, фала богу, доста, и поздрављамо га сви, и баба и нана и брáта и Ката из комшилука, која је сад већ

Аћа Шлајбер прими два сексера за писање, испразни бокал, напуни главу, узме пет форинти које ће ради Прокине боље репрезентације немешага метнути у писмо, а писмо пошље у Галицију или у Талијанску.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

А гробље није далеко. Оно је одмах ту, близу, до вароши. Ограђено зидовима, са црквом у среди од које се само њен угнут кров и крст види. Велико је и пространо гробље! Кажу: да се четрнаест колена луди ту испосарањивало.

Велико је и пространо гробље! Кажу: да се четрнаест колена луди ту испосарањивало. А ово, сада, петнаесто је колено које почело да се сарањује! А чим се изиђе из вароши и сагледа гробље одмах се осети мирис од тамјана.

она велика, двокрилна, на свод, увек широм отворена, ипак, кад се уђе, не може од света: жена, деце, слугу, слушкиња које с корпама јела на глави и судовима пића у рукама, збијене, тискајући се, једва улазе и разилазе се по гробовима.

Полете крици, праштање, љубљење гробова. Тада почне оно чувено цвилење. Цвилење које се на све стране чује и чак у варош допире. А нарочито цвилење младих матера за првенце.

А нарочито да гледа, ако које слепо, кљасто просјаче личи по годинама на њено умрло чедо, она да њега највише гости, позива. — ’Оди чедо!

Сви они. И, с обе стране улаза, лепо поређани. Неки умивени, закрпљени, с великим торбама, бисагама у које ће јело да мећу и тестијама за пиће. И гледајући на гробље, слушајући појање из цркве, чак се неки од њих и крсте.

А неки, и то чувенији, старији просјаци, имају нарочите своје гробове обично какве чувене породице код које они увек иду тамо и стално, увек као гости, за трпезом седају, једу, пију.

— Које добро, Назо? — упитао је он. Она га погледала, уплашила се и хтела да побегне али се опет, збуњено, вратила. — Ете...

А он је, опет, само гунђао. Никога у очи не гледао, већ испред себе, натмурено. И стењући које од многог одела, које од сувишног јела, вукао би се дишући мртво, тешко, просјачки...

А он је, опет, само гунђао. Никога у очи не гледао, већ испред себе, натмурено. И стењући које од многог одела, које од сувишног јела, вукао би се дишући мртво, тешко, просјачки...

А и варошанка. Она опет да би се пред Тајом као показала, гласно се здравила са женама које су их даривале и с којима се она познавала. — Снашке, како си снашке?

А сав у бради, коси; са голим рукама из одрпане кошуље и голим коленима из старих чакшира које се једва држе на њему.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Жао му је што није видео Медину трговачких калфа, „Белу лађу” у Пешти, и онде које доба романтично провео; жао му је што не може које време као калфа у Шапцу и у Београду провести. Врати се кући.

што није видео Медину трговачких калфа, „Белу лађу” у Пешти, и онде које доба романтично провео; жао му је што не може које време као калфа у Шапцу и у Београду провести. Врати се кући. ИИ Љуба је код куће време добро проводио.

Могао је узети сироте, које су око на њега бациле, али немају пребијене паре. Које су иоле што имале, очеви ни да се даду осолити за Љубу.

Могао је узети сироте, које су око на њега бациле, али немају пребијене паре. Које су иоле што имале, очеви ни да се даду осолити за Љубу. — Шта ће ми тај бекрија и карташ!

Мати је баш у кујни. — Добардан, госпођо! — Бог ти добро дао! Које нам добро носиш? — Та, добро вам носим, фајн ђувегију са проводаџијом. Припремите ми алвалук, ако буде што.

— Ал’ ћу вам још штогод казати. Ми немамо деце. Немојте мислити да ви узимате какво сироче које никог нема. Она је наше дете, ми се само за наш род трудимо, па опет ћемо се, чим се може, помагати.

У вароши Х. биле две госпође, Мица Рогозић и Алка Ћирковић. Обадве лепе, младе, не зна се која од које лепша. Што су лепе, али што су им мужеви за жене добри, у вароши пара им нема!

Једну би волео и другу би волео; она опет има велик мираз. Да може, све би их стрпао у срце своје, које је доста велико нарасло. Ту су најсрећнији људи о које нема јагме, а богати су, јер се за богатог ипак девојка нађе.

Да може, све би их стрпао у срце своје, које је доста велико нарасло. Ту су најсрећнији људи о које нема јагме, а богати су, јер се за богатог ипак девојка нађе.

оженио, промењен човек, нетрудимо ради, много заслужује; хоће свету да покаже како и као збрисан вреди; и мало је кућа које су тако уређене и богато снабдевене. Мати му умре, те Рогозић подели имање са сестром Алком, и то му припомогне.

Бекрија, бекрија, али, најпосле, који јурат није бекрија! Бадава, кад му добро стоји! Тако се кошкају њих две, које из шале које полуозбиљно. Растале су се привидно као пријатељски, али обе дишу за осветом.

Бадава, кад му добро стоји! Тако се кошкају њих две, које из шале које полуозбиљно. Растале су се привидно као пријатељски, али обе дишу за осветом. Алка више неће Мици одлазити.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

И ту напетост ја не умем да изразим а осећам је и у ваздуху и у стварима, које као да су све од меса и мишића и сока и елана.

А после све узнемиреније и нервозније говорила о својим грозним мукама које постају све више неиздржљиве, о одвратној, гадној и проклетој судбини, која их је тако немилостиво и брзо раставила да

Где си, мили мој, о где си? Глава клоне и тако дрхћем и плачем, гушим се, тонем негде. Стежем твоје мале... које ти најволиш, молим да ме оне утеше, али и оне плачу са мном, јер их ни овога јутра нису гризла твоја мушка, рујна и

што је вампирски даве, да пијеш све њене дражи слађе него икад, веруј, слађе него икад, да угасиш њену жарку страст од које ће изгорети, ох сва изгорети. Дођи, ох што пре дођи! О дођи у помоћ, драги, твојој драгој Јелени.

руком он развали онај танки дрвени капчић на лењирастом прозорчићу, те уђе нешто светлости, па засењеним очима које су га болеле, погледа пред собом.

Али је, исто тако, жалосна осека наступала увек кад би помислио: да би то значило лишити се свих дражи на које се навикао и које му је пружала она страсна жена у оној својој најслађој, у оној својој јутарњој роси младости, та

исто тако, жалосна осека наступала увек кад би помислио: да би то значило лишити се свих дражи на које се навикао и које му је пружала она страсна жена у оној својој најслађој, у оној својој јутарњој роси младости, та жена коју је он, са

Увређена што је он грубо одгурнуо онда, кад је поштопото и на силу хтела да сазна у чему је ствар око које се мучи, она је мрачно ћутала.

Из оне велике куће, преко пута, један за другим и у оном расположењу које обузима људе кад затворени преко целог дана, ступе на зрак, официри су шумно напуштали своје службе.

увек сањао а никад их видео нисам, и оне што су умрле, и оне што сам у пролазу сретао па никад више не видео, и оне које се још нису родиле и не постоје. И не налазим и неспокојан сам, и мучим се и мислим да волим, а не волим.

У оној мутно-слаткој забуни, са лицем које је откривало сав немир, Јуришић се љутио на себе и беснео: „Ја сам нитков. Ама шта сам ја то допустио, где ја То срљам?

животу од створења истински волела само једно: своју рођену сестричину Наталију и од ствари све могуће књиге на свету које би јој дошле до руку.

Африка

Птице су се мењале, наилазили смо на рибе које излећу из мирног, зеленог или азурног мора, а покоји брод, који је пролазио хоризонтом, био је за нас — догађај!

Кад заврши размишљање, које траје сатима, он спрема упутства за чије састављање употреби неколико минута, а која за неколико тренутака пређу

А да би нам показао да то нису једине беле чакшире које има, он седа одмах на већ почађавели под. Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни

Још пре тридесет година ту је било само две–три куће. Право седиште Европљана било је на оном острвцету које се зове Гореј, где се и сад могу видети Негријери, тамнице за црнце којима се трговало.

је и острво Гореј, на коме се још налази оружје, џиновско, што показује да су га носили џиновски људи, и добило име које је у вези са именом Горила.

Врачаре и друге црне трговкиње, кад продају кремен за пушке или талисмане, најчешће продају ово камење које налазе свуда по обалама и обалским пећинама.

У ђерданима које носе црнкиње горе у Судану, на пример у Куликору, и сад се може видети покоје плаво феничанско зрно.

Углавном за црне све вести из тако конкретних детаља. Пијаца риба свих најнежнијих боја: оних које гледамо да се преврћу по пучини, на радост бескрајне млечне даљине мора и небескога азура, у коме као бели пожар гори

се преврћу по пучини, на радост бескрајне млечне даљине мора и небескога азура, у коме као бели пожар гори сунце, оних које јатима излећу, ситне, и лете над водом, све док им се крила не осуше, оних које наше очи не виде.

у коме као бели пожар гори сунце, оних које јатима излећу, ситне, и лете над водом, све док им се крила не осуше, оних које наше очи не виде. Брегови банана; гри–гри на све стране. Парк са стазама посутим шкољкицама, седефастим и руменим.

Утолико ме више узбуђује сусрет са овим женама, овнујских очију И дебелих усана, што оне одговарају тачно гравурама које сам налазио као дечак у старим путописима или романима у којима се говори како је црнкиња постала дадиља код

Покаткад је то као црно анђеоско крило које пређе испред обала. Један брод нас скоро додирује. Име му је Арханђел. Момци нас са брода ословљавају италијански.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Ја сам истина млого којешта — које обаче из неки узрока на свет изићи на може — сочинио, гдишто пак и на печатњу издао; но почем с једне стране

литература среће, гди сирјеч списатељи све силе ума свога на приватна дјела обраћају, а к сочиненију дјела једног, које се воопште целог народа тиче, само часове одохновенија, тј. у којима списатељ писајући одмора тражи (!!!

узимајући навластито на расужденије мало, боље рећи никакво число комедија на нашем језику, таково дјело написати, које би читатеља или гледатеља (јер је време, мислим, да се и код нас театри заведу) на зевање не натерало, но паче часове

Овај једанпут опази гди се играју карти, па, полакомивши се зар на толике новце, које се у банки наођау, упусти се и он. Богат је био, то се знало.

МИШИЋ: Јест, тамо има неке птице које легу бисер. ЈАЊА: Ух, ух, ух! Како је ту слатку реч. Оћим и ја да прођим свет под мојом старостум.

ЈУЦА: Е, сад, гледајте на што га његова тврдоћа наводи! Из превелике штедње обичај има сваки печат с писма које добива скидати и наново у шипку претварати, да восак не купује. То је, дакле, и јуче радио.

Црњански, Милош - Сеобе 2

ВЕЧНО 657 ДРУГА КЊИГА СЕОБА И АЛИ СВЕ ЈЕ ТО САМО ОМАМА ЉУДСКИХ ОЧИЈУ Било једном једно краљевство, у срцу Европе, које се звало: Хунгарија.

Одатле је могао да види чак и село, које је, пре, било турска Махала, а сад било насељено његовим Расцијанима. Он је био јако наклоњен тим својим војницима.

То јест, до овејка звезда, које је тај народ звао Кумовом Сламом. Расцијани су, у то доба, толико волели све што је светло, младо и ново, да су имали

и Темишвара, прошла су била, једног дана, у пролеће године 1752, црна, путничка кола и ушла у град, кроз капије, које су чувале тобџије.

Двор је био почео губити поверење које је дотле имао у фелдмаршал‑лајтнанта баруна фон Енгелсхофена. Двор је хтео да укине статус тог народа, који је био,

Али у Вијени нису слушали Енгелсхофена. Сматрало се да он није успео да наметне подунавским пуковима униформе, које Аустрија заводи, а да није успео ни да их натера да своје мртве, кроз варош, не носе откривене, до гробља.

Енгелсхофен је ћутао. Није скидао ока са Грка, али је ћутао. Имао је ледене, плаве очи, које су гледале кроз густе облаке дима из камиша. Енгелсхофен је био дужи од шест стопа.

А што се тиче Махале, он, Енгелсхофен, неће ићи да види село које се уређује по лењиру, ни шорове што се исправљају према концу.

На зеленом егзерциришту, које се пружало, унедоглед, испод Енгелсхофеновог стана, полк подунавске ландмилиције, који је имао да се касира и који је

Видим, ено тамо, лево, гробља. А ето над нама, још увек, то Сунце које нас тако лепо грије. То Сунце које је моћније него и највећа бомба из топа. Како нас лепо грије.

Видим, ено тамо, лево, гробља. А ето над нама, још увек, то Сунце које нас тако лепо грије. То Сунце које је моћније него и највећа бомба из топа. Како нас лепо грије.

Ова варош иза њега, са тим високим, црквеним, торњевима, остаће као и то Сунце, које тај брбљиви Грк толико спомиње, а он ће отићи. Не само у Беч, него и у гроб.

Теодосије - ЖИТИЈА

Јер не оскудева у небеским похвалама, божаственим и анђелским уједно, које ум наш, страстан и нечист, не може ни изговорити.

А и ова није ни по чему заостајала у врлинама за мужем својим. Родише им се синови и кћери, које просветлише божаственим крштењем, и научивши их светим књигама и врлинама весељаху се у Господу.

услиши данас и нас грешне слуге своје што ти се моле. Дај нам, по твојој доброти, да добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и тобом наследник наше државе и жезал старости наше, на кога ћемо положити руке и починути.

О, дара што га носимо, пуна не радости већ плача, не весеља већ ридања, како да те однесемо? Које ли ћемо уздарје примити? Каквим ли светлим одеждама нас да обуку када су сами у жалосним и мрачним одеждама?

А ови чувши смиреномудру и покорну реч његову, како је пуна сваке премудрости, заборавише на телесне раве које им момци нанеше, и као да су заплеНили неко благо весељаху се због њега.

После тога смиривши се и страх Божји још више у срцу осетивши, говораху себи: — Види душе младих које предњаче и што је корисно за себе траже!

И на време у које је желео донесе хлебове преподобнима, и причајући им говораше: — Вашим молитвама избави нас Бог из руку непријатеља

Игуман пак и братија, хвалећи Бога, чуђаху се чудесу чудноме које Бог учини с њим, и сви га грљаху говорећи: „Мрежа се поцепа и ми се избависмо, помоћ је наша у имену Господњем.

Као сигурно ми говорим ти, и веруј ми уместо земаљског царства, за које — ако мене слушајући оставиш и к нама дођеш — небескога вечнога царства бићу ти посредник.

веру у свету и једносушну и нераздељиву Тројицу, којом се у крштењу просветисмо, да сачувате непомешану с јересима, које од нас изагнасмо.

А отац га је молио и говорио му: — Смилуј се на мене, чедо: камењем о које удараш своје ноге бијеш срце моје! А он поклонивши се оцу, не хтеде да га жалости па се одмах обу и узјаха коња.

Јер од почетка много злата дадоше за подизање тога манастира, и купише многе метохе и насеља, и дозидаше обнове које су требали, и ови су их због тога сматрали као своје ктиторе, и са првим ктиторима били су написани да се помињу.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

задатак антропогеографије утврђивање психичких особина становништва у разним природним областима и истицање учешћа које су имали географски узроци у формирању ових психичких особина.

Овде све зависи од проматрачевих особина, нарочито од солидности његова духа. Судови које су дали људи разних генерација о некој народној групи могу да буду врло разнолики, јер су у појединим временима једне

Међутим, иако је посао тежак, није могућно да се човек не интересује студијама које могу тако јасно да осветле нарави и понашање народа и њихових разних етничких група.

У њој се наилази на разнолике етничке и психичке групе које изазивају радозналост испитивачеву. Лакше је тачно одредити психичке особине једне етничке групе кад се познају све

Кад се познаје целина једнога народа, јасније се запази веза између особина разних група које чине тај народ и успе се проценити релативна вредност његових психичких особина и одредити узроци који су их изазвали.

Углавном: уколико су две етничке групе које су на истом профилу више удаљене једна од друге, утолико су јасније разлике њихових психичких особина.

Ово се нарочито може посматрати код динарског становништва, које је са површи од 1000 или 1500 м висине сишло и населило се по равницама и језерским површима Шумадије са висином од

Проучавали смо и друге збирке које нису тако добро забележене и које су из доцнијег доба, али које исто тако откривају особине појединих јужнословенских

Проучавали смо и друге збирке које нису тако добро забележене и које су из доцнијег доба, али које исто тако откривају особине појединих јужнословенских племена и промене, на њима

Проучавали смо и друге збирке које нису тако добро забележене и које су из доцнијег доба, али које исто тако откривају особине појединих јужнословенских племена и промене, на њима извршене.

Неке јужнословенске групе имају много мање песама него друге, а и међу овим групама има таквих које имају бољих песама. Осим тога су у разним временима исте етничке групе певале више или мање.

Осим тога су у разним временима исте етничке групе певале више или мање. Постоје разлике у мелодијама које одају нарочиту осећајност једног становништва.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

И што вирови постају дубљи, чича изгледа све тужнији. ДРУГА ГЛАВА Из које се ништа не види, јер се налазимо у џаку, али се зато понешто чује (ПРЕПИСАНО ИЗ ТОШИНА ДНЕВНИКА) „Јао мени, црну и

Још сам те мале гријехе оставио код куће да магарету које нас вози не буде превише тешко. Дуго су се тако возили низ ријеку све у разговору, док мачак не повика из џака: —

Пријатељи нађоше, везано за крушку, једно веома тужно и забринуто шарено псето, које им се учтиво представи: — Част ми се представити и од вас врло престрашити: ја сам чича-Бркин Шаров, овчарски пас.

Збркаше се и пореметише све реченице које је Шаров смислио за свој ратни план, па му из уста излетјеше само неке неповезане реченице: — Лав... мачак... бјежи...

На прагу сједи чича Тришо и пуши лулу. Коса му је већ сасвим бијела, ваљда од силног брашна које му већ годинама пада на главу.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

двојицу И врти главом врти Све док му глава не отпадне СВАДБЕ Свако свуче своју кожу Свако открије своје сазвежђе Које ноћ никад видело није Свако своју кожу камењем напуни Свако са њом заигра Обасјан сопственим звездама Ко до зоре не

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ: Новчано? АЉОША: А, не; има, има она. Али, је л' дозволите да вам прочитам писмо које сам јуче од ње добио? ПАВЛЕ: А одакле пише? АЉОША: Из Берлина. Он там има ангажман. ПАВЛЕ: А шта вам пише?

ПАВЛЕ: У оваквом случају свака је утеха илузорна; личи на изјаву саучешћа које се породици умрлог указује. ЉУБОМИР: Па... ипак.

АНТА: Добро, пређимо, дакле, преко тога! Али има једна ствар преко које не можемо прећи, а то је: шта сте ви урадили када сте остали удовица? РИНА: Удала сам се.

АНТА: Њега! РИНА (очајно): Кога, забога? АНТА: Вашега првог мужа. РИНА: Ово је ужасно, ово је мучење на које ме стављате! Зашто, зашто сте дошли да ме мучите; ко вас је послао?

РИНА (нестрпљиво): Да, само сада не, данас не; имам преча посла, заједничких брига које се тичу и вас. СПАСОЈЕ: Мене? РИНА: Ви нисте ништа чули? СПАСОЈЕ: Не знам шта бих имао чути?

Увидео сам да бих могао донети пренагљену одлуку, због које бих се доцније кајао. Тада ми паде на памет да се удаљим, да побегнем, да се уклоним из средине која ми је сва

НОВАКОВИЋ: Но! СПАСОЈЕ: Човек који је уложио све своје искуство, сав свој углед и везе у огромно предузеће у које смо ми уложили капитал и знање, шта ће тек рећи?

дело само обичне научне вредности, већ је то једна научна револуција у области хидротехнике по новим методама рада које су у њему изнесене. АНТА (задивљен): Како ти то научно говориш?

Шта хоћете још? ПАВЛЕ: Ништа ја нећу; дошао сам да вам благодарим за све пажње које сте ми указали. СПАСОЈЕ: Тога ради нисте морали долазити.

СПАСОЈЕ: Па доста! АГНИЈА (Вукици): Слатко дете моје, како бих волела да ми покажеш твоје рубље и преобуке које си спремила. ВУКИЦА: Па показала сам вам већ. АГНИЈА: Ако, волим опет да видим. (Шапћући јој.

СПАСОЈЕ: Шта то? ВУКИЦА (збуњено): Кажем ја да мој вереник неће доћи. (Погледа у сат на руци.) Које је већ доба, а њега нема. СПАСОЈЕ: Доћи ће! Немој бити нестрпљива.

Могло би се, дакле, узети да је тај човек само релативно жив. СПАСОЈЕ: Кад би то могло некако на основу које друге теорије? ЂАКОВИЋ: Добро, 'ајде да пређемо на другу теорију.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Ти схваташ, млади пријатељу? - насмешио се, само што је то био један од осмеха за које се већ следећег тренутка питате јесу ли и постојали. - Ти схваташ, млади пријатељу? поновио је. Схватао сам.

Свежи додир стакла био је као додир нежне руке и ја осетих извесну клонулост из које нисам имао снаге да се извучем. Кад сада мислим о томе, чини ми се да нисам ни желео да се извучем.

ена, два” ускоро би ме увезло у сан да није било јарећих глава девојчица које су ногама изводиле нешто као балет, а погледи им били прикуцани за ограду од решетака иза које су мангупи парили очи,

јарећих глава девојчица које су ногама изводиле нешто као балет, а погледи им били прикуцани за ограду од решетака иза које су мангупи парили очи, добацујући нешто што се не препоручује на часовима моралног васпитања.

Доба кад су и мене шишали на нулерицу, а ја бос и гологлав трчао након пљуска, било је далеко иза мене. Оно које је наилазило није нудило богзна каква усхићења.

- Није такав посао за мене, Атамане! - Ти, будало! - погледао ме је очима које су понекад биле без икакве боје, понекад плаве, а онда кад је налетео на ону наставницу, готово црвене.

Очи јој се увек зацрвене када чује за неки мој нови укор, иако осим мене има још две кћерке које су мени сестре, а Влади и Весни нису ништа.

С гађењем помислих на две главне улице и неколико прашњивих уличица које је неко назвао градом. Идиот! И то идиот који није стигао да види како у том граду једино градски делују црква и

Једно које није знало да хода девојчица је држала у наручју. Упитах је да ли још живи у кући крај рампе. - А где бих?

више није било сунца и небо је било зелено као јабука, а на реку се спуштала хладноћа пуна светлих мириса биљки које расту.

Стари предаје у првом и другом разреду гимназије, осмолетки, а хонорарно још и у економској школи, тако да су задаци које он доноси, с вечитом причом о новим генерацијама, заправо задаци петнаестогодишњака и шеснаестогодишњака.

И поновиле су се, јер то је било неумитно. Нисам ни прекорачио праг, а Драгана и Јасмина, које су мени сестре а Влади и Весни нису ништа, погледале су се преко рамена и рекле: - Ту је! - Јадна твоја мајка!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

кћи је тако поштовала матер, а мати је опет послушала кћер где треба, да би рекао: нису мати и кћи, већ две сестре које се пазе.

Код Чамче, опет, смешећи се лице, над главом „вопијушчег” носа једна грдна брадавица, из које извирује, виси, једна јака дугачка длака, као у пурана. Лако ће их познати. Од никуд се не одзива.

Па је онда купио од једног руског златара лепо сребрно кандило светом Николи, које ће висити у цркви пред његовом иконом.

Забележио све станице које на тај друм воде у Галицију. Путују врло лагано и врло дуго. Једаред већ наиђу и на тај пут, и по том познатом путу

Али сад отац не зна шта је после задњег писма, када се купао у мору. Када је господар Софра прочитао писмо, које је проучио и дознао да се Шамика баш онда у мору купа када је писмо писао, ужасне се. Мисли се шта да чини.

Музика од лендлера иде нотом по песми „Ицх хаб’ меін Сцхіммел веркауфт”. Младе Швабице, које имају малу децу, донесу их у рукама, па кад коју позову да игра, она уклопи дете у руке првој до ње која не игра, па

Дође до малог дућанца, животари, и које год дете дође у дућан, поучава га на добро. И тај човек је хтео оца обесити! XXВИ И Шамика већ „има шесет шкопаца”.

Он је био „галантом”. Шамика је сав свој иметак потрошио. Но тај иметак утрошен је у галантне ствари, које су припомогле девојкама да се удаду. Утрошен је у удадбе. Све су срећне које је његова реч благословила.

Утрошен је у удадбе. Све су срећне које је његова реч благословила. Шамика је већ седамдесет година стар. Он је већ искидан човек.

) — став, држање тела, положај; у балету: став на једној нози ауспрух — суварак, вино слатког и пријатног мириса које се прави од сувог грожђа аутентициран, аутентичан (гр.) — истинит, изворни, прави, непатворен ауф мајне ере (нем.

— ферије, летњи школски и судски распуст ванцага — секира, брадва вармеђа — жупанија, округ (у Мађарској и земљама које су биле под Аустроугарском) Венгр (рус.

елеганс) — отмен, изврсно одевен ен бандоулиèре (фр.) — на кајишу ентремент (антраман, фр.) — међујело које се једе између печења и колача или воћа еспап — роба Естер, Естира — по старозаветној књизи: жена навилонског краља

Црњански, Милош - Сеобе 1

По разливеним водама, у рупама и јаругама, месечине. Трску прозора и крова, са које капље небројено капљица, кап по кап. Облаке, што се ковитлају све наниже. Непрегледне врхове врбака, пуне шибља.

И тек што је, онако тргнут из сна, полубудан, покушавао да се, у мраку, ослободи неких чаршава у које се био заплео, и да се извуче испод кожа, ознојен и го, јер го је увек спавао, она се пробуди и скоро безумна од

Ни у њему звезду, као у сну. Трчећи крај коња и уплаканих жена, које нису пуштане доле, до чамаца, људи су се окупљали, довикујући се. Неки, заостали, уплакани, праштаху се, крстећи се.

Кад подиже главу, виде потпуну тишину у сивом небу и вране, у даљини, које се нису чуле. Дунавом је могао догледати врло далеко, дуж обала, од којих је једна била жута и висока, под небом, а

Међу њима, два Циганина, скоро сасвим гола, са конопљом на грудима, покушаваху да оглођу неколико опрљених папака, које нико није хтео да понесе.

Па и та песма, чим је нестало оних које су поустајали да виде, полако постаде тиша и развученија, док сасвим не замукну.

на клобуку, који се заплитаху и у њено одело, једнако је, љубећи је сад, за растанак, у уста, понављао слатке речи, на које је била навикла у првој години брака.

Дете које није добијало на свако питање одговора, понављало их је, измучено, по сто пута, трзајући га за уши, за накит, за брке.

отпустивши братовљеве слуге, дуго је стајао тако и гледао за колима што су се враћала натраг, кроз густу травуљину, из које су пред коњима излетале шеве. Скинувши клобук, даде га слугама и појаха пред њима, тресући се опет као буре.

Несрећа као да је била остала иза њега, пред њим је била само та даљина, зарасла густом травуљином, од које се малаксава. Био је миран.

Сеобе му беху досадиле и немир који се ни у њему, као ни у свим тим његовим људима које је водио, није стишавао. Био је прошао са породицом, дуж Дунава и дуж Тисе, скоро сва већа места, тргујући заједно с

Јашући даље, размишљајући о расподели старешина и војника, које је све лично знао, он се потпуно успава. Ето, помисли, довољно је одселити се из једног места, па да све што остављаш

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Ђурђева дне девојка, желећи дознати хоће ли се, те године, удати, пререже два пера од црна лука подједнако, и намени које ће јој казати ту тајну растом својим.

Резултат магијске пробе, обично „немим језиком“, казује девојци с које стране да очекује суђеника: „После вечере удавача узима орахе и баца их кроз камин (оџак, димњак).

„Увече, кад се смркне, засади сва три чешња у башти, па сутрадан гледа које је изникло. Ако изникне које од именованих, онда ће поћи за момка који има исто име; а ако изникне ’незнани’, онда ће

„Увече, кад се смркне, засади сва три чешња у башти, па сутрадан гледа које је изникло. Ако изникне које од именованих, онда ће поћи за момка који има исто име; а ако изникне ’незнани’, онда ће се удати за непознатог момка.

¹¹ Једна од најлепших басми које се користе у љубавном гатању јесте она забележена у Херцеговини: „Кад је млад мјесец, ухвати дјевојка паука па га

свеједно ни то каквог ће друштвеног статуса бити њен будући муж (сиромашан или богат, удовац или момак, стар или млад, које професије итд.).

“¹⁸ У височкој нахији да би момак „побудалио“ за девојком, помеша се млеко од мајке и кћери које истоврсмено доје децу.

„ Тим млеком закувају колач и нађу маче које није прогледало па његовом шапом замесе, и тај се колач да момку да поједе.

“¹⁹ Некада ове љубавне чини личе на праве вешто постављене замке у које момак, и не слутећи, упада. Тако, рецимо, „на Велики петак прије сунца помете девојка кућу, однесе свеће на раскршће,

љубавне магије мора се ставити у шири контекст магијско-религијског модела света, архајског виђења човека и космоса које је заједничко индоевропским народима.

чини) јесу: кување/печење, додиривање, једење и пијење, дрмање, пробадање, обношење, а средства су: извесне биљке које се у току раста трансформишу (конопља) или имају јак, опијајући мирис или укус (пелин, босиљак, паприка), затим

Ни ово није случајно: ови дани у недељи и вече представљају „нечисто“ време које је управо стога погодно за општење са демонским силама.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ПОМИЛОВАЊЕ ПРОГЛАС По милости божјој и благослову светитеља из Раса, ја, цар Срба, Грка и Арбанаса, земљама које од оцева наследих и мачем освојих, које повезах крвним судовима својих војника, дајем законик, и нека нема других

божјој и благослову светитеља из Раса, ја, цар Срба, Грка и Арбанаса, земљама које од оцева наследих и мачем освојих, које повезах крвним судовима својих војника, дајем законик, и нека нема других законика осим мојих.

и села; за изгинуле у свету поворке однекуд из Леђена, из Цариграда, којима се мајка и данас нада, за гробља оних које су цареви у незнане земље слали да гину, за војничка гробља у час вечерњи, за њихову подземну и надземну тишину.

ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ХРАБРИ САМО КАД ГИНУ За људе који мисле да је слобода само оно што се пушком до пушке дода, које, као хртове, у борбу погна само мирис барута и огња, који су храбри само кад гину, само у јуришу.

За велможе које говоре да за Уроша није било господства, ни златних кондира, ни манастира. За људе кратковиде и ускогруде.

За људе који су на смрт љути, које вређа помисао да би могли умрети, који ће у гроб поћи забринути као они што иду у туђину где не знају ни језик, ни

и на гозби, и у храму, и у рају, нумерисано место чека, за оне који још за века гробницу где ће лећи знају; за људе које на свакој води чекају броди и котва у сваком бродолому, којима су сви знани и незнани анђели милосрђа осигурани.

ЗА СЕДАМ ГЛАДНИХ ГОДИНА За седам последњих година зиме, за седам гладних крава без млека које попасу и побрсте седам најлепших првих пролећа, погасе све што букти и тиња, похарају седам мајских шкриња; за седам

јарице и озимице, сваки струк јечма и зоби што земљи кроз бусење проби; све ражано златно зрње, све пшенице белице које себарска овеју гумна и ветрењаче себарске у царске да се стачу жрвње; све брашно мирисно и бело, сва његова лава да

Кад опази судију царства, да се ко спава украј туђих стаја, коме су стрехе голе гране, осети као кад стиже пролеће које разапиње шаторе на све стране као да је пошло да осваја.

и неуке, за оне који се спотичу преко прага, који чашу испуштају из руке, за оне што увек у прикрајак стану, које свака мала ствар раздрага, с којим се сваки радосно сретне, за оне који иду замишљени као да носе капљицу на длану, за

За човека на кога се заборавом и они баце које из чељусти немани спасе. За војника који буквице нема а без књиге царске важне не може цару да докаже да је у рату

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Понекад нам је жао што смо већ прочитали све лепе књиге које волимо. Зашто Чехов није написао још стотинак својих дивних прича?

дани ћутње, непрегледна пространства беле хартије и свет у магли; предели који очекују да буду уобличени, личности које стрпљиво чекају да их оживимо … Некада давно изговорене речи, расуте у времену, роје нам се око лампе.

они барови у којима смо учили да се опијамо и играмо енглиш валцер, тражи се Меги Фриза, Деса Кеса, Лили Петобанка, које су плесале игру са седам велова под лажним именима Кора Кент, Бети Буп, Лулу Брекфаст, траже се ма где биле, ма за

ИВ Тражи се нада. У овом малом огласу тражи се она давна нада полагана у себе саме и у време које долази. Ако та нада изневери, ако се та нада не врати, њене дугове не признајемо за своје.

У овом малом огласу траже се и власници оних адреса које нам још стоје по фиокама. Траже се да нам опросте што им не пишемо и што не мислимо на њих.

и црним хлебом, кад смо одлазили и обећавали сами себи да ћемо их се сетити и да ћемо вратити добро добрим, сви они које смо заборавили, заокупљени сами собом.

Траже се сви они које смо оставили у споредним собама, у подрумима и по таванима, у касарнама и болницама, на усамљеним салашима, на

Инвазија— страшно лепа реч! Обе старе даме испекле су пуну ванглу уштипака од брашна које је требало да им траје све до краја рата. А била је тек 1943!

Додиривала га је танушна жица, помоћу које се, испитивањем различитих места на кристалу, проналазила најближа радио-станица.

1950. У моје време четрнаестогодишњаци су имали само два пара панталона: једне кратке, за лето, и једне, које су се звале »пумпарице« — за зиму. »Пумпарице« су се увлачиле у беле вунене чарапе и изгледале су врло смешно.

сам тог поподнева уочи Нове године да се прославим једног дана и тако вратим свету мило за драго, за оне панталоне које нисам имао. Одлучио сам да откријем, на пример, радио, али радио је већ био откривен.

Сазревале су у току целог августа, септембра, октобра, новембра и децембра. У укус тих вишања које су сазревале на прозору, на сунцу, упило се због тога нешто од нашег погледа на чубурско двориште.

Матавуљ, Симо - УСКОК

— Остав’те сад то! — викну конте Пјеро, кога ништа на свијету не могаше тако наљутити као похвале Французима, које често слушаше у грађанству... Прођ’те се познијех ријечи!

А припомогоше ове двије гладне године! А, бјеше њешто и кичељиства, због бојева, због тога, које се племе и братство боље поднијело, то нам ђаво понио и славу и јунаштво! — А владика? — пита Марко.

Ти мрки ђетићи, према којима природа њихова краја вазда, и велике нације, које им, у часу невоље, ласкаху, поступаху маћински, с горчином у души, али с несломљеним поуздањем у себе, ступају

“ То због љетине. Али се ни кнез ни његови браственици толико у срцу не радоваху свијетлим празницима, које обично весело очекују Срби. А зашто то, разабраће се домало.

свој пређашњи говор, као да није ни било тих дугачких уметака: — Но се туже, кнеже, на намете и на правитељство, које је, веле, сасвим као што бјеше под Млечићем!

Моје очи Извађене, Моје добро Изгубљено, Моје сунце Огријано, Које ми је потамњело!... — Доста, Милице! — прекиде је отац, више молећиво него оштро.

Дијете много више наликоваше на Милицу, него на матер. Тада заграјаше што које: — Е, не ваља тако, Драгићу! То није лијепо! Кад ђедо моли да се помирите, а ти окрећеш главу! Још ти дарива јабуку!

држање и склад у сваком покрету, од чега обично ни трага нема у осталијех јевропских сељака, а због чега му се сви које је те ноћи видио приказиваху као њеки шпањски гранди! Највише га занимаше Милица.

Дубровник и како је владика, по жељи Русије, пошао на њих са својим Црногорцима и Приморцима и са три компањије Руса, које руски адмирал Сењавин бјеше искрцао у Боку; како је први сукоб био близу Цавтата, гдје су Французи и удружени им

Женске бјеху ућутале и слушаху такође пажљиво. Јанку се чинило да сања. Осим свију чуда, које бјеше доживио тога вечера, њему се учини да су се ти људи пред његовим очима одједном преобразили.

То није знао ни Крцун, који се узалуд мршташе од силног домишљања. — То је било, велите, у јесен године... Које? — запита Јанко. — Ево је минуло ове јесени равно девет година — рече кнез. — Је ли, попе? — Биће тако!

— Код Фридланда, Руси и Пруси заједно, четрнаестог јунија по новом 1807-ме! — Виђи ђавола ђетињег! Све зна! — Које је доба ноћи, Јанко? — запита поп. Јанко погледа на часовник: — Ура до поноћи! — Хајде, жено, дома! — викну поп.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ПРОВОДАЏИЈА И МЛАДОЖЕЊА ПРОВОДАЏИЈА: Као што вам реко, педесет управо које мушки, које женски, ја сам, то јест, усрећио; и ако Бог да, мислим, још толико.

ПРОВОДАЏИЈА И МЛАДОЖЕЊА ПРОВОДАЏИЈА: Као што вам реко, педесет управо које мушки, које женски, ја сам, то јест, усрећио; и ако Бог да, мислим, још толико.

(Одлази.) ПРОВОДАЏИЈА (сам): И ти ћеш се усрећити! Проводаџија је као восак, то јест, што слепљује ствари, које по себи не стоје.

“ ДЕВОЈКА: „Не уздај се млого на постојанство женско.“ - Чекајте мало да ја питам, а ви одговарајте. (Да му карте, које он промеша и потом јој пружи те извуче једну.) „Јесте ли ми верни?“ МЛАДОЖЕЊА: „Сваког месеца по једанпут.

) Благо мени, благо мени! (Одлази.) УГЛЕД 4. (Друга соба) МАТИ И ДЕВОЈЧИНА ТЕТКА ТЕТКА (гледа у карте, које су по асталу разређане): Ево млад момак у кући с мислима и персоном; води венчање у глави.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

тематиком детињства није предуслов настајања оваквих дела; најзад, у дечју књижевност сигурно не цпадају ствари које пишу сама деца.

У расправама о дечјој књижевности, онима које су доступне нашем читаоцу, најчешће се приказују видови употребе ове врсте књижевних дела.

и прилагођавање дела народне књижевности, рутински писани романчићи и лоше песме, и, на крају, вредне књиге које је „писац, једнога дана, случајно, из хира, написао, наменивши их деци”4.

У том су смислу речити случајеви оних књига које првобитно нису биле намењене деци, али су им се с временом наметнуле, пронашавши у њима изабране читаоце.

Чињеница је да постоје добро написане књиге које и деца могу читати. Позабавимо ли се тим књигама, можемо уочити црте по којима се издвајају од дела сразмерно тешких

ће бити ако неки дванаестогодишњак чита Одисеју или Рат и мир него детињасте песмице специјализованог дечјег писца које му школа, друштво, лоши педагози, необразовани родитељи и трговци, удруженим снагама, намећу.

Андерсен данас припада подједнако италијанској и скандинавској деци. Има, међутим, много ваљаних писаца које овакве, поједностављене изражајне творевине не привлаче, који никад нису осетили потребу да се у њима огледају, нити

Рекнемо ли даје, можда, реч о аутентичним, занимљивим ствараоцима другог реда, поштовање које осећамо према њиховом посебном дару тиме се ниуколико неће умањити. За Соријана су „Перо, Андерсен, Жил Верн...

За Соријана су „Перо, Андерсен, Жил Верн... Тајанствене личности које нису успеле ни у једној књизи за одрасле, и које су досегле мајсторство тек онда кад су се обратиле деци”.

За Соријана су „Перо, Андерсен, Жил Верн... Тајанствене личности које нису успеле ни у једној књизи за одрасле, и које су досегле мајсторство тек онда кад су се обратиле деци”.

„У питању је, дакле, дело које не умемо безусловно да ситуирамо, то јест да га посветимо, па на такво дело стављамо етикету: полицијски роман,

Такво схватање, дечје књиге било би у духу нашег доба, које је „знало да открије примитивну уметност, и које треба да нам омогући да, исто тако, схватимо: усмена књижевност,

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ПРЕДГОВОР Настојеће позорије нисам измислио, него све што се у њему находи, пак и саме изразе и речи, покупио сам, које из живота, које из новина; и читатељи ће се из гдикоји општина зачудити, кад своје Смрдиће, Шербулиће, Жутилове, итд.

позорије нисам измислио, него све што се у њему находи, пак и саме изразе и речи, покупио сам, које из живота, које из новина; и читатељи ће се из гдикоји општина зачудити, кад своје Смрдиће, Шербулиће, Жутилове, итд.

за ослобођење Маџарске; управо, они су освојили Срем, Банат и Бачку, а у привилегијама јасно стоји да све земље које Србљи задобију, за себе задрже; дакле, ове су земље наше. ГАВРИЛОВИЋ: Како наше?

ГАВРИЛОВИЋ (смеши се): А зар такав не може бити и Пишта? ЛЕПРШИЋ: Пишта је име варварско, које су Маџари пренели из Азије, а Шандор се може претворити у Скендер. ГАВРИЛОВИЋ: Скендер је турски.

ЗЕЛЕНИЋКА: Тако, господине Жутиловић тако. Нама се јасна зора отвара. Јошт је нужно подерати све оне аљине које су странонародне боје. ШЕРБУЛИЋ: Ево и госпоја Нанчика има зелену.

га сјајно дочекати, као што се пристоји, али он дође инкогнито, и јошт и је карао што троше новце на такве ствари, за које, каже, могло би се барута купити. ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, шта? То није војвода!

ЖУТИЛОВ: То не сме да буде! ЛЕПРШИЋ: Тако је. Но и заслужили смо, јер немамо људи. Узмите средоточно правленије, које је ови дана установљено: какви су чиновници? ЖУТИЛОВ: То је истина; ниједног од нас.

СМРДИЋ: Чујем да је зато што су вас тужили они које сте опљачкали. ШЕРБУЛИЋ: Шта сам пљачкао? Лажу. СМРДИЋ: Говоре за онај шмук што ваша супруга носи.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

У предговору речено је да је то само »извод из знатно већег и опширнијег дела под истим насловом, које ће изићи идуће године«. Због ратних прилика потпуно и илустровано издање није изишло 1913, но тек сада, почетком 1914.

Што се тиче извесних особина самога дела, ја бих имао само да поновим оно што сам казао у предговору школског издања, које је писано на основу истих схватања.

врсте и оволикога обима, који се сада први пут ради у српској науци и књижевности, није ишао без великих тешкоћа, које могу знати само они који су радили сличне послове.

добре и потпуне студије о појединим писцима, на које се може ослонити, могу се на прсте избројати. У највећем броју случајева, са врло малим изузецима, ја сам се служио

служио се нешто мало старијим рукописима, родословима и причама о боју косовском, и узгред помиње »историје древније« које се налазе у Хилендару, Студеници, Пећкој патријаршији, у Дечанима и у Цетињској митрополији. Када се Јован Рајић 1758.

српскога народа, ону која је живела у североисточним и југозападним крајевима, која је била православне вере и код које је само ћирилица била у употреби, на ту велику масу српскога народа та локална, сталешка, католичка и латиницом писана

Таква подела, као и све поделе, које су увек вештачке и непотпуне, има својих недостатака, али она је у стању да дâ представу развоја књижевности као једне

ИИ) Прелазно доба ОД РАЦИОНАЛИЗМА КА РОМАНТИЗМУ, доба које иде од 1810. до пред 1848, и захвата готово целу прву половину XИX века.

В) ДАНАШЊЕ ДОБА, које иде од почетка XX века, које је још у стварању и чије главне одлике још се оцртавају. ПОЛИТИЧКО И

В) ДАНАШЊЕ ДОБА, које иде од почетка XX века, које је још у стварању и чије главне одлике још се оцртавају. ПОЛИТИЧКО И КУЛТУРНО СТАЊЕ СРПСКОГА НАРОДА У

Политички положај српскога народа у новој домовини био је несређен и тежак. Аустрија је мислила да крајеви које су Срби населили јесу стечени оружјем царских трупа и да су то земље царске куће; Мађари, ослањајући се на своје

државно право, тврдили су да су земље угарске круновине, и нису хтели да признају Србима никакве привилегије које би се косиле са угарским земаљским законима.

Милићевић, Вук - Беспуће

Около, на својим сталним мјестима, стари гости каване, заваљени, заклоњени новинама које су прошаране празним, конфискованим ступцима; кадгод се, с једне стране, зачује кратка, ватрена ђачка свађа и утиша

Напољу, једно натуштено јунско поподне, са сунцем које се изгубило иза густих облака, али које је оставило у ваздуху топлину својих зрака, упијену у плочник и у земљу.

Напољу, једно натуштено јунско поподне, са сунцем које се изгубило иза густих облака, али које је оставило у ваздуху топлину својих зрака, упијену у плочник и у земљу.

с опруженим ногама, с палцима у џеповима од прслука, с изгубљеним очима на стропу, у збрканим сецесионистичким сликама које су тада ушле у моду.

осјећао у себи слабост да их бијесно мрзи, они су га само умарали, као да се на њега сручио сав терет њихових живота које они тако мучно и напорно вуку, и лијено, оловно мртвило њихових душа.

млиновима, рушећи се шумним и запјенушаним слаповима који прскају и шире хладноћу око себе, губи се у кланце кроз које се провлачи стијешњена и изубијана између стрмих, одсјечених литица које сијеку воду.

шире хладноћу око себе, губи се у кланце кроз које се провлачи стијешњена и изубијана између стрмих, одсјечених литица које сијеку воду.

Свијет је пажљиво прелазио с једне стране на другу, обилазећи локве воде и гомиле блата које се згртало; жене показивале доње сукње, упрскане блатом.

и посматрао једно друштво официра који су гласно разговарали њемачки и грохотом се смијали, гледајући изазивачки жене које су пролазиле и правећи глупаве и дрске примједбе.

Њега се угодно дојмила лупњава возова и машина које су јуриле поред њега, уз нервозно трчкарање чиновника с фењерима, са мађарским узвицима и псовкама.

шеширима, искривљених крила, у прљавим, широким, искрпљеним панталонама и тешким ципелама у којима нису знали да иду и које су лупале.

који су улазили у уста, са жутим лицем и ситним очима; шћућурен згурен, збијен уз дрво, непомичан, с великим рукама које држаше неспретно на кољенима, с једним големим завежљајем изнад своје главе, испод којега изгледаше још ситнији,

Сремац, Стеван - ПРОЗА

»Ватрица, Ватрица!« поправља их Јова и цела варош га тако зна. Они којима је мање дужан, зову га: Јова Ватрица, а они које је већма закачио, зову га: Јова Ватра, и увек понешто опсују. Јован Максић је човек од својих четрдесет и пет година.

Пола дућана је држао пушкар, а пола Јова. Писао је облигације, тужбе, жалбе, а понекад и неко надгробно слово, које ће, наравно, други изговорити на гробу дотичнога покојника или покојнице.

Остао је једнако где је и био. И он увиде да је исте среће и судбине које и остали српски књижевници — неблагодарни народ не сећа их се. »Није фајде! вели Јован.

Тако је живео Јова кроз сва четири годишња времена и дочекао Божић лета господња 1891. ГЛАВА ДРУГА Из које ће читатељ лепо видети какав је Јова био као домаћин. Стегла јака зима те 1891.

и сами практиканти, тај лакомислени род, и они се постарали па јој смело у очи гледају у својим дугачким менчиковима које су одмах за првих јачих мразева купили, а које ће почети отплаћивати тек о илијским врућинама. Прошао већ и св.

се постарали па јој смело у очи гледају у својим дугачким менчиковима које су одмах за првих јачих мразева купили, а које ће почети отплаћивати тек о илијским врућинама. Прошао већ и св.

На лицу им читаш понос, а око уста, која су већ сад пуна воде од дивних слика које им већ унапред ствара помоћу маште њихова облапорност, видиш неку канибалску прождрљивост.

Ту је још неко време помагао домаћици: надевао сарме с њом заједно и заметао шале које госпоја Каја није ни слушала, а после посвршаваних послова легао је и дуго у кревету размишљао: како је то славно бити

Јова, како га је бог дао шаљива, поклони се жени и рече: — Имам част представити вам мога колегу ћурана! На које се колега поклони и утрапи домаћици тепсију, а ова му отпоздрави, поклони се и рукова се с њим тако смерно и стидљиво,

Да ви’ш, прико, како пева! Ти ваљда ниси то ни знао! Уме она жестоко да пева! Отпевај ми баш ону, знаш, због које сам те и завол’о. После малог устезања и одбијања домаћица пристаде и отпоче: На те мислим када зора свиће...

малог вицкастог штиглица са грдним шишкама испод француске качкете, са лакованим каишем и ужасно шиљастим ципелама које су се једва виделе испод панталона названих »трумбетен-хозен«.

названа, у конзисторији, а питаћемо се онда и за наредника, »Лепога Мику« названог, а такођер и за ту твоју »тетку« које да ми се каже од чега она живи?« Потписан: Јован Максић, указни поштар.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

МОЈЕ СУНЦЕ На небу ми једно сунце сјаје, Дању сјаје, а ноћу залази, Ти си, отац, моје друго сунце, Које мени никад не залази.

моје драго, Што сам дању ја наслагô, Сјајте, звезде, сјајним зраком, Што ја диго ноћи мраком, Све за срце ту ма које, Ружо, Данице, за моје — За ме, мила ти! 9/1. 1845.

19. И цвеће јоште брали смо шарено, На траву доле па смо после сели Под дрво какво које лади сено, И венце затим од њега смо плели; И проводећи време ту милено, Од уста пољуб пили смо ми врели: И опет

Но макар како, ђаволска је шала, И тајна њина рано се сазнала, И које, да је, никуд из те коже, И они гину ради правде боже, Они се бију кано и рисови, Ма млоге једу злотворски зидови.

“ 61. „Оца, мајку, сву родбину Дотад већ сам изгубила, Те потражи своју стрину Код које сам онда била, Па јој реко: 'Морам сместа Из несретног ићи места.'“ 62.

Крвцу своју мрући пио! Сам себека врата кро! Док ти душе што уцвели Не опросте, враже бели! 14. Које Србин, хај на ноге!

А доћи ће ђаво по те!“ 31. , крило наше, Вазда светло лице твоје! Кâ ти беше, да бијаше Међу нама јоште које, Не би нама таке стреле Кроза срце пролетеле! 32.

им суза пада, Штоно тамо реци шеће, Што је сад још, па никада Више, јао, видет неће, Што им ево стазу стази, Са које се не долази.

У крају сад је, али ди је она? Код извора је, тако Милан мисли. Лађицу веже за жилу од врбе, Прекрасно које реке брега ресе, И скаче потом из ње напоље, Прескаче јарак у гај који прати; У гају сад је, на десно се вије,

ујутру Драги је обећао, за годину се вратити. Време се у песмици следећој узима последњи дан године (те, по свршетку које је обећао драги доћи).

Бежи Туре, све, брате, куд које, Остављају и чадоре своје, Стоји тамо гомилама благо, Ал' највеће сад је жиће драго.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

ДРАГИ МОЈ ЗИЈО, Знам да пишем писмо које не може стићи свом адресанту, али се тјешим тиме да Ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу.

Пржиле су га многе страхоте кроз које сам пролазио, али коријен је остајао, животворан и неуништив, и под сунце поново истурао своју нејачку зелену клицу,

Збогом, драги мој. Можда је неком смијешна моја старинска одора, прадједовско копље и убого кљусе, које не обећава богзна какву трку. Јах, шта ћеш ...

Међутим, једино је према сату одувијек имао неко посебно страхопоштовање гледајући у њему тајанствено биће које живи својим загонетним животом, чистим и мудрим као код каквог древног праведника.

ипак никакав освит, макар како јасан, не скида прозрачне трепетљике тајанствености које играју око распричана млинчића.

Свако од њих било је свечано побједничко наступање кроз поља, увеличано нашом натовареном старом кобилом, иза које сам ја весело каскао и потркивао.

Раде, Раде, рекао би пријекорно и дигао свој свети прст, зар ти у мој дом шаљеш овако једно бесловесно бравче које ни бекнути не зна? Камо те да га научиш молитве, да га доведеш у ред, ти си га на душу узео?

Није он џабе био онај дједов „весели Ниџо“ од кога се уви јек очекивала само каква неподопштина и замешатељство које ни сам ђаво није кадар да размрси. А шта је сад ово, најновије? Како шта је!

Више се није дало разлучити с које стране стоји прави живот, а с које мјесечева варка. Измијешале се скитнице, лопови и свеци, баш онако како ће најљепше

Више се није дало разлучити с које стране стоји прави живот, а с које мјесечева варка. Измијешале се скитнице, лопови и свеци, баш онако како ће најљепше бити за мене, а ваљда и за мог

двориште, чешљала се скривена у собичку и сјетна погледа вадила испод јастука плаво и црвено цвијеће, „Вида“ и „Виду“, које је синоћ тамо ставила не би ли у сну видјела свога суђеног.

Ајме мени, ко је сад ово? — трже се нека од жена, испрепадана свакаквим у бога људима, које је минули рат још увијек избацивао, као замуљене наплавке, на обале и најзабаченијих друмова.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Две му успут побегле. А овима које су стигле Хасанага потпрашио пете! ХУСО: Ама зашто, Алаха ти? СУЉО: Каже неће да му логор погане курве!

Брзо научио да су речи мишеви, па сад говори са мишоловком у устима! ЈУСУФ: И, кад стигнем, да не гледам које је доба, да пробудим Хасанагиницу, и да јој кажем да се ти кући враћаш прекосутра, и да те она код куће не чека?

Не прекидај ме, беже... Теби се жури, а мени треба много времена. ХАСАНАГИНИЦА: Треба времена и оном детету, које сте сви заборавили... МАЈКА ХАСАНАГИНА: Ко би од ага чекао седам година да му се роди првенац?

МУСА: Не бих ја дао моје благо за његово! СУЉО: Које, бре, твоје благо? Буђаву чизму под главом, коњско ћебе којим се покриваш, леб удробљен у кишницу?

Око њега се нижу концентрични кругови емајлираних плочица. Ободом је радијално учвршћено једанаест кракова, на које су стављена прво мања, па већа зрна бисера.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Деца гологлава, боса, само у кошуљи, обарају каменицама зреле дудиње и трешње које виси преко зидова на улици. У двориштима поливеним водом, испод дудова и лозинака*, на асурама лешкарају старији луди.

И усред ове благоте, тишине и неког полудремежа искрсне он, Димитрија, из ма које капије. Кад њега спазе сви се покрену, насмеју и узвикну. Деца се одмах скупе око њега и дирају га.

Иш’о је у исцепаним чакширама, које беху искрпљене белим концима; у масним, прљавим минтанима; опасан с неколико појасева; на ногама свињски опанци из

“ Које се тако тужно, и отегнуто разлегаше у ово свануће. Ујутру, у недељу, било је венчање. Кад дође младожења са сватовима,

Са улице била је ограђена високим зидом. Капија беше велика, стара, са похрђалим алкама и испод које се могаше човек провући у свако доба.

Вади из њих стара, већ плеснива одела, скупоцена али пожутела платна и свилене тканине које почеле већ да се осипљу.

У њој је било нагомилано све богаство које беше преостало: као стари персијски ћилим, по рафовима велики „сахани“, сребрни „зарфови“ за шоље, позлаћени чираци за

Отац ми беше умро пошто упропасти гоТово све имање на разне послове који му никад нису полазили за руком, а које је он опет предузимао више ради света, да се не каже: како ништа не „печали“ већ једе готовину.

И сви су се чудили како ми излазимо на крај. Говорили су да она има читаве бисаге пара, које је узела од мог прадеде, свога свекра, кад је овај умирао.

Прво на њу мећеш поскурице, хлеб, па онда кашике и виљушке (које ће бити сасвим непотребне — пошто ћемо прстима јести).

Ја и ти смо опет, свакад бивали заједно. Али ја, ах ја, већ почех да се заносим амбицијама које, подстицане успоменом мога „високог порекла“ и охолим материним поуздањем у мене, све више се и више шираху, пружаху

девојачка опрема, за час прође кроз твоје руке и наслага се у мој сандук, помеша се са дуњама, јабукама и крушкама, које ти кришом гураше, да нико не види. А кад дође дан за полазак, твоја мати дође да ми пожели срећна пута, тебе не беше.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Обрати лице и ТВОЈ поглед благи! На дедова ТВОЈИ(Х) народ драги. На Сербију бедну, и на Босну Које трпе работу несносну. Буди подобан неба, Господару, Дико света, ПРЕСВЕТЛИ ЦЕСАРУ!

реке Дунава, сви ће га похвалити Слатка је утеха надати се да ћеду наша имена живити и мила нашему роду бити за добро које смо му учинили до они(х) сами(х) далеких(х) времена кад се наше кости у прах обрате.

Ово су извори из који(х) извиру све страсти које узнемиравају род человечески и које чине да човек на човека мрзи, један другога хули, гони, удручава, озлобљава,

Ово су извори из који(х) извиру све страсти које узнемиравају род человечески и које чине да човек на човека мрзи, један другога хули, гони, удручава, озлобљава, проклиње, у вечну муку шиље и врагу

Нит’ мислећи нити питајући које је вере и закона? Оне, у којеј га је Бог изволио да се роди као и ти у твојој. Које је вере?

Нит’ мислећи нити питајући које је вере и закона? Оне, у којеј га је Бог изволио да се роди као и ти у твојој. Које је вере? Оне које би и ти био да си се у истој родио, ако би поштен човек био.

Оне, у којеј га је Бог изволио да се роди као и ти у твојој. Које је вере? Оне које би и ти био да си се у истој родио, ако би поштен човек био.

О, наше детињске памети! Браћо, људи, познајмо једанпут нашу неправду! Како можемо ми изискавати од други(х) оно исто које кад други од нас изискавали, велика би нам се неправда чинила.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

је тако куцала була, дуго је нису братија чула, док није један из двора се винô, браву одврнô, врата одшкринô: „Па које добро, лепа хришћанко, ил' невоља која, млада незнанко?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

већ је била природно срасла са својом народном поезијом, али — ја бих рекао — не првенствено због естетских вредности које је народна песма у себи носила, већ због сокова које је могла дати једном распаљеном национализму и његовим борбеним

али — ја бих рекао — не првенствено због естетских вредности које је народна песма у себи носила, већ због сокова које је могла дати једном распаљеном национализму и његовим борбеним захтевима.

године 1815 он у њој не види особите књижевне квалитете, па чак ни оне силне аргументе за своју тезу о језику које је иначе стао да тражи где год је мислио да их може наћи. Али је Вук имао свог Ментора.

»Волкѕѕаген — одговара он Копитару — ја управо и не знам шта је то; него ако су то оне приповијетке, које народ прости приповиједа, таквих у Срба има као и пјесана.

Има их врло лијепих и удивителних, него су по већој части срамотне. Ја ћу их донети Вама (које у глави, које написаних) неколико за примјер; пак ако Вам се допадну, ласно ћемо их и више добити« (Вуково писмо из

Има их врло лијепих и удивителних, него су по већој части срамотне. Ја ћу их донети Вама (које у глави, које написаних) неколико за примјер; пак ако Вам се допадну, ласно ћемо их и више добити« (Вуково писмо из Карловаца од

И тако ево најприје нашијех народнијех приповиједака, за које мислим да ће у своме роду бити тако знатне као што су народне пјесме у своме.

елемената: разноврсност оригиналног говора и стилских обрта, ритам причања, представе садржане у подтексту и то оне које често условљавају разумевање суштине, а које је немогућно било изазвати пред страног читаоца једним дословним преводом.

и стилских обрта, ритам причања, представе садржане у подтексту и то оне које често условљавају разумевање суштине, а које је немогућно било изазвати пред страног читаоца једним дословним преводом.

Народна приповетка није за нас данас вредна првенствено због фолклорних елемената које носи у себи; па ни због археолошких остатака као сведочанстава за историју друштвеног развитка; чак ни као неисцрпна

Све су то елементи које не треба ни потцењивати ни одбацивати, али елементи који данас стоје у другом плану. На првом месту свакако се налази

Веће редакторске интервенције, сем оних које захтева данас уобичајени правопис и прелом слога, нисмо вршили, јер ова Антологија нема никакве школско-педагошке

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

сваку љубав и наклоност ужива, почем је не само добре нарави, чесна и паметна, него вообште све добродетељи има, које жену украшавају и отликују. За боље веровање, мој сопственоручни потпис.“ МАКСИМ: Добро, Светозаре, врло добро.

СВЕТОЗАР: И о томе има нешто. Будући је пресуда окружнога суда основана не само на општему мњењу, које влада о госпођи Софији, него и на сведочанству тичућег се супруга; зато се одбор праведно надати може, да ће поменути

СОФЈА: При свем том, кад Макси ова ствар није по вољи, ја се одричем ти сто дуката и уништожавам сведочанство, које је мој муж о мени дао. ЈЕВРЕМ: Шта, снао? Трактат је потписан и не сме се кварити.

СОФИЈА: Ако оћеш да знаш, то је био само вент, које ме је браца Јеврем научио и управо натерао. МАКСИМ: Да те је учио на што добро, не би примила, али зло одма.

један член Читалишта у следујућем числу сасвим невино примјетио, да се не само те, него и погрешке противу граматике, које се у истом саставу налазе, избегавају, као: у каталогу се уписују, ни су, Божим, најтврђиј и најпостојаниј, остадци,

те изиђу Књижевне забаве, гди се од части и његово Земљеописаније, издано у Београду за младеж основни училишта (које је Попечитељство Просвјешченија забранило), у претрес узме, али г.

Све речи, које су отличним словима печатане, јесу сопствени изрази г. др М. Спасића, извађени од части из Земљеопописанија његовог,

Спасића; личност овде нема места, него је доктор философије изведен и састављен из речи које се у књигама г. Спасића налазе, а оваковим ће се начином најбоље видити: има ли г.

јер ћемо ми имати доста превода и подражанија туђи драматични дела, а подлини, као што је Тврдица и Судбина разума, које се не могу на туђи језик превести, мало; премда је г.

(ВЕЛИКА ОТВОРЕНА ДВОРАНА, КОЈА НА УЛИЦУ ИЗГЛЕДА. ИЗНУТРА ВИДЕ СЕ ЈЕДНА ВРАТА ОД СОБЕ, ИЗ КОЈЕ ИСАЈЛО ИЗЛАЗИ.) ИСАЈЛО: Е, де, де! Сад и тај покор на моју главу. Да ме чује кум, прекрстио би се.

ИСАЈЛО: Шта је то? ДОКТОР: Роди у Берберској, гди има и јужног воћа и кориног и смоквиног дрвета које Бербери освим свега љубе. Реке су ту само приморне, и мороразбојство је познато.

МАНОЈЛО: О, да лепи речи! Кад би само смисао њиов знао. ДОКТОР: Знаћеш, драги мој, јер свашта има своје клипе које треба прећи. Како ти је име? МАНОЈЛО: Манојло. ДОКТОР: То је реч туђа, а Србин треба са српским духом да дише.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

љупким, тихим ЖЕНАМА помрачителним Хоризонта шчастија земног осијателницама, које толико већма мрзимо, колико силније љубимо, и колико више мрзимо, толико већма љубити тежимо; горчастим сладости земне

Ја сам момак у најлепши моји година (које су пак момку најлепше године: оне ли кад он мисли да све зна, или оне кад види да ништа не зна, и проче, то је други

дакле, чудо, моје високопочитајеме матроне, да се сада не расрдим и у љутини штогод против женског пола напишем, за које се после увек од срца кајем.

— Даље мојим читатељкама за утјешеније јавити имам да ћу скорим временом Џандрљивог човека издати, које дјело, ако ништа друго, а оно ће бар достаточно показати колико љубитељица књига српски род броји.

Гди су минђуше с брилијанти, а? За тебе је отмена госпођа? ТРИФИЋ: Ја сам ти послао човека, зашто ниси узела које ти се допадају. СУЛТАНА: Ја да узмем, а ти не умеш своју жену с чим да обрадујеш?

ја како га усмотрим таки ће ми на памет пасти његов кратак каиш, и с отим ћу се задржати да нигда таково што не учиним које би негодованије код други подигло.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Шуме у језеро силазе И сећања се разилазе у светлост, у страх, у снегове (14. XИ 1976) ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ Бесане очи које виде више Но мрљу јутра, шару на тапету, Прочитаће у рукопису кише Читаву повест о будућем лету: За усуд сваког листа

Све оно што се сакрива у ништа Додирује ме на ивици бдења Да ме опомене, ил да ме мења — Тако у крошњи стабла које листа Иза високог зида губилишта Певају птице. Намера је иста. (18.

Играчке сам ти доносио, затим Књиге и плоче које волела си, А све у исто, неко твоје време; Тако ме стално храбриш да те схватим У настајању, нестајању: да си Плод

Сунца маглена, сумаглице златне, Облаци које мокри ветар ваја; Потоп разложен као дуг, на рате — Тако се може трпети до краја. (24.

Преостаје метафизика Крхотина и црепова. (10. ВИ 1989) ВЕЖБА Асфоделе, суноврати Које црно сунце злати, Жута звонца која звоне При проласку Персефоне, Суноврати, асфоделе Око којих зује пчеле; Биће меда,

Асфоделе, суноврати Које црни ветар клати, Боле не знати но знати Ко ли ће вас сутра брати. (10. ВИИ 1989) ТРИ СНИМКА КЛИПЕРА ЦУТТY САРК 1 Уз

са сланом пеном Младости, светлом страшћу усијане; Сада све више знам да нестаћемо Као два позна плода с исте гране, Које заједно стресе крајем дана Одлучна, блага рука баштована.

6 У дисање си моје упевана Ко молитва у обред. Тобом дишем. У рукопису мом си уписана Између сваког слова које пишем.

Изузми себе из било ког дана, И ја ћу бити извесности лишен — А то су дани које и не бројим, Јер не знам да ли у њима постојим.

Ил светлост што мисли Своју тежину током путовања? Ми смо две жиже у једној елипси Зближене тачном мером одстојања Које у свему одговара црти Што спаја жиже љубави и смрти.

Јер блажена је сумња Кад сенчи обрис наде у обнављање чуда Које се зове љубав. С тот враћамо се, можда, Местима завољеним: проверавамо правац, Меримо убрзање, испитујемо жиг На злату.

Опрости ми то шаптање у тмини, У созерцању таштине, што иште Насушно чудо које светлост чини Кад усред мрака ствара уточиште; Опрости, али боли ова шака У зглобу пререзана, ови прсти Којима дробим

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

као да је цео Београд твој, и лижеш сладолед од чоколаде, ваниле и цитрона-мешано, па застајеш покрај прескупих ствари које никада нећеш имати, које ти нико никада неће купити, будало једна блесава, а не знаш куда ћеш, него базаш, онако без

и лижеш сладолед од чоколаде, ваниле и цитрона-мешано, па застајеш покрај прескупих ствари које никада нећеш имати, које ти нико никада неће купити, будало једна блесава, а не знаш куда ћеш, него базаш, онако без везе, за свој грош, још

на образима, носилац најглаткије коже првог реда са златним прамењем иза ува, власница две леве ноге са штиклама које кривиш према унутра и још ти није сасвим јасно како ће се ноћас у својим досадним креветима превртати и окретати с

О хватању слатке птице младости, о старом кечупу и писању без везе. Анаволимилована — три речи које се читају једнако са обе стране, или нешто слично уводу у касније догађаје.

Што је најцрње, усред среде такве једне сеансе, почињем обично да мислим у огромним количинама на жене типова које одвајам; мислим на то како баш успављују клинце и те системе...

Пазите, овако: знате ли уопште која је то врста фолиранткиња? Дакле, она вам припада фамилији риба које по клубовима непрестано цвркућу да су потпуне незналице што се тиче кухиње: „Верујте, не бих умела ни јаје на око да

И сад, шта је вредније по вама? Зимница моје бакуте или песме ове облајхане дропље, које увек почињу нечим што се баш као њој дешава? Као: „Ја одлазим! Ја се пењем у небеско плаветнило!

Била је огрнута старим, очигледно већ преврнутим, зимским капутом. Испред ње су били поређани каталози које нико није желео да купи, и улазнице, али била је некако довољна сама себи, хоћу да кажем, човек би, гледајући је,

падају (клик-клак) на палубу, а затим кроз расушене даске одлазе да се улију у Саву, а онда у Дунав, па у Црно море, које се такођер негде улива, само не знам где, јер сам била болесна када смо то учили.

као што је у Енглеској, претпостављам, сва трава енглеска трава, док су у Бечу све шницле бечке осим — париских, које су у Паризу све до једне париске!

) Посебно место у мојим мемоарима заузимали би међународни разговори које сам водила у студентском дому на Новом Београду (ИИИ блок, соба број 39) са представницима великих сила.

Шта је још све измислио град Београд осим њих? О сељакању и глуварењу. Ана је Ана је Ана. У ствари, све неприлике које ми се дешавају произлазе из тога што сам чистокрвна Београђанка.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Статуе, капе, кипови. Нигде се нико не спрема. У снегу леже шипови под окном које не дрема. Простире Бела сметове о црне куће брестове, где језа с лучем гостује.

Отиснуто са површи о бокал се вече скрши, па се дигне, расталаса као жито које класа. Шарен чардак - блага сенка. Зашто Пава, а не Ленка? Сија ли то - о Господе!

слегла се самрт: па сувим звуком брсти лист и хладолеже лелуја срмом шумора, што тек је нацрт и бледа сенка шумљења које кроз бетон ледено лецне, згроми све: смисао, наду, љубав и радост живота...

ми сину, те бојом лечим пусту раздаљину, куд, лепи Боже, печал лучем плама, у ланен-платно увијена чаша, врх које круним ромор Оченаша. Запламсај, смреко, модпим бобицама.

Стрепери, жбуко, у полијелеј светлост с присоја, које, распето о немир сна ми, тмушом келије изгони румен из шефтелије.

Повезујем крај са крајем и вишњама пуним зделе. Не знајући шта с очајем, ја измислим и пределе, кроз које ми сен проиђе, Љубовиђо Љубовиђе.

Не престај, теци, диктатуро с гаја! ИИИ У сваком џану дах је грешног Петка, грехоте живе с црним атрибутом, из које шушти с трновога цветка, кроз Ружу крста, трòчасовни сутон, а дрхтај тела, лиску од живота, у Свето стабло уздиже

Ти облик мој си - далек садржај ми, вретено ласте, које у ме спреде, с планине бедра, мирис јечма, креде. Расточи, Ткаљо, узбуђења нар ми: да с Твојих спојки пијем босиоке

Четврто певање Земља је мирис братоубиства, плетиво језе које се пара. Поредак њен је писмо неписма. Одише с њива злокрв ратáра.

Има ли меда, ораха - млива? Треба нам крви, кòштане сржи, јестива пресног, течне жестине! брзају дани, које не држи место им дато него ништине вијају зевак, кољу се, глођу, кружећи стоје - никуд да пођу.

Седмо певање Издише пејзаж. Губи се мрење с Реке живота. Бели лијандер досаде тупе тоне у време које не тече, чији се калем не гласи брујем него у рђи Месеца смрклог гори у тврђи Камене нуле.

Куд ли да пође овај тумарач; с раскршћа ког ли Месечев цвет му табане праши, скупив у жарач пуцњаву летњу - с које већ прска, с пчелом у месу, шљива - а српска?

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Ја сам попримао речи: „надлежно, подобателно, касателно, у сљедству тога, поводом тим,“ и млоге овакове које страшно звече, а ништа не значе речи, те сам њима пунио артију, као и млоги други.

АЛЕКСА: Ви се варате, господине; ја сам казао наипаче, које толико значи као немецки зумахл или бесондерс. ЈЕЛИЦА: Јест, беѕондерѕ, беѕондерѕ.

ЈЕЛИЦА: Као стар, молим; не мари вам он ни за какве красоте које се у Бечу могу видити. АЛЕКСА: Ви сте били у Бечу? ЈЕЛИЦА: Пет година. АЛЕКСА: Прекрасно!

Гди се на трошак не гледи, ту се лако може што и научити. ЈЕЛИЦА: Апропо! кад сам се сетила: имам неколико речи које нисам могла разумети, и које сам у мом тагбуху забележила.

ЈЕЛИЦА: Апропо! кад сам се сетила: имам неколико речи које нисам могла разумети, и које сам у мом тагбуху забележила. Ви ћете ми, знам, најбоље протолковати моћи, ако нисам зудрінгліцх.

Шта је Беч, Париз и Лондон! Има шесет хиљада само цркви; сто тридесет и пет пијаца велики, осим мали, које се не могу ни избројати.

ЈЕЛИЦА: Дакле, молим за „табло“. АЛЕКСА: То је маленкост. Табло долази од шпанскога нарјечија „таблес“, које толико значи као „таблеаукс“.

Таблес, дакле, ништа друго није него таблеаукс, сљедователно које смисл тако изражава као табло. ЈЕЛИЦА: Пеäцхтиг! АЛЕКСА: Мало је високо, знате, али другојачије не може се с оваквим

АЛЕКСА: То су користи путешествија. Ниједно опстојатељство пренебрегнуто не остављам, које би од ползе или пагубе било. А како би, на пример, вас совјест гризла кад би брак дозволили између сродства.

АЛЕКСА: Всјачески! Но ту треба изображено сердце, које ће тако чувствовати; при том и женска персона мора бити особити качества, особити својства, и врлине духа и тјела,

Ја сам од благородног баронског покољенија, ја сам месечку краљицу презрео и одбацио, за које се потом живота лишила. И ко ће противу судбнне? данас би срећним себе цјенио, кад би искусио да ме искрено љубите.

Извините! (Пође.) Јелица: Јошт једно: јесте ли се и ви догодили у Мадриду кад је горело море? Мита: Нисам, које ми је врло жао, но кад сам после стигао, видио сам на брегу печене рибе у великом количеству; и то ме је могло

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

док Жарко лута са својим Жућом тражећи спас, у туђем крају, без топла кута, одједном чуше тајанствен глас: „Ви, које веже другарство врело, јунаци млади без страха, мане, знајте, ко тражи упорно, смјело, наћи ће једном свјетлије

“ Вјечно су врапци скитнице голе, па доброг Ћосу поваздан моле: „Узајми, Ћосо, бар зрно које, имамо много дјечице своје, у сваког увијек отворен кљун, ал никад пун.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Одједном, све што су људи говорили око мене конкретизирало се и ставило испред предела и грађевина које сам гледао. Најпре се обзнанило у мени оно што је данас наслов књиге: Људи говоре.

Говоре ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи и универсума уопште. Прве речи које су ми долазиле записао сам истога часа у једној кафаници, на хартији купљеној у дуванџиници прекопута.

Једна девојка која ради филе на ђерђеву врло је лепа. Цела породица је у вратима куће код које се секу двоје степеница. Мора да је чудно живети над тако косим перспективама.

— Довиђења дакле. — Довиђења, довиђења. Иако нисам још ништа приметио на језеру — једва две-три барке, које се скоро и не мичу на његовој површини — враћам се обали. Поштанска лађица мора да је у задоцњењу.

Његов син! — Можда је неуљудно што сам издао ове пријатеље, које сам прво натерао да ме возе. Можда ће сад зажалити што губе зараду. — Они не воле да иду пошто је трамонтана.

— Можда. Продужавам кроз биље сасвим уз обалу; газећи сваки час погрешно на камен који се не види. Птице, које су, мора бити биле ћутљиве цео дан, граје раздрагано: у вечери изнад мене, уз острво, све смеђијој а преда мном, по

Не треба, разуме се, у њих веровати. — Зашто не. Ја верујем. Верујем у Бога и у чуда које врше светитељи кад је Бог с њима. — Али, ујна, — прекиде младић (значи тај је вереник!

— Бог је хтео да остави знак о доласку светитељевом. — Зашто би Бог порицао физичке законе које је сам прописао! А физички закони наређују да се камен не угиба под човеком.

Мислите ли да се то може избећи? — Не знам. Можда ће једнога дана ратови сасвим ишчезнути. Дубоке, исконске силе које покрећу ратове, више неће имати дејства. И онда ће сви народи бити у праву.

— Сигурно... Замислите, ја сам данас код вас, на вашем острву, које је јединствено у својој простоти и лепоти. Ничега на њему нема што би ми било туђе или што би ме чинило туђином.

Можемо да је волимо сви заједно, и нико ни на ког због тога да не буде љубоморан. Да волимо жене које су на њој рођене, свитања и заласке на њој, и уопште све. — Ви сте или новинар или песник, господине.

Свакако је глупо говорити о томе са овим добрим људима које збуњује што треба да имају о томе своје мишљење. Желим да променим разговор.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

већ данас Србин слави Васкрсење свога рода — И ако му нису овде У Крушевцу код олтара, Искупљене браћа дивна, Које гони судба кивна; Врла браћа са Миљацке, Са Неретве и Вардара. Весели се царски граде, Престоницо Лазарева!

Срећан празник свима вама, Тиранија које гони: Ал' што сузе разумете Које лију милиони — Вама који против ропства Подижете стег слободе; Што славите рад и

Срећан празник свима вама, Тиранија које гони: Ал' што сузе разумете Које лију милиони — Вама који против ропства Подижете стег слободе; Што славите рад и љубав, Који општој срећи воде.

4 „Кад се Рудник пређе и малена река, Има једно дивље и суморно место, На које сам некад одлазио често, А на томе месту пећина је нека, И у њој језеро.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Очи су кнезу широм отворене и траже у занемелом свету зраке светлости које мостом преко неба ил чуном испод мора треба да стигну пре но што сутра отпочне битка.

у мразу окрене се и рекне: твој град је узет, натраг те не води ниједна стаза, остани с нама у лову и војни! Које је то племе? Рогоз се пробија кроз снег, стојим на месту где ће долетети птице и почињем да разумевам Словене.

И да светлост обасјава светску беспредметност. Имена су ти многа и добра. И само име је већ твоје семе. Име које те има и које ти имаш. Сви кажу име. Не надевај ми имена. Зато што већ имам име. И говорим у име. И радим у име.

Имена су ти многа и добра. И само име је већ твоје семе. Име које те има и које ти имаш. Сви кажу име. Не надевај ми имена. Зато што већ имам име. И говорим у име. И радим у име.

Моје кратко ћутање део је твог великог ћутања, и збивања које се у ћутњи обавља. Све је спремно да се душа врати у тело, и да се тело врати души.

Вода је од свих почела најбоља јер је прозирна, и нема боље саможртве од претварања телесности у прозирност помоћу које се светлост креће свуда и слободно.

и њега сви чују доста је слушао наше кукумавке изгореше му нокти од силних свећа и врат му је придављен од пешкира које везујемо око храста ништа му наше теменање не прија он нема гушобољу ни шугу те кори наше обичаје и басме идите за

свету нова знања па ми причајте после шта је математика шта физика о мом стварању каже како су се расплеле клице које давно посадих шта сад оне раде испод микроскопа о томе хоћу да слушам приче дугогодишње то ме једино занима!

да виде на брзину какво је стање ствари и кажу у касно поподне где је хлеба ту је и човека хлеб је купола испод које се надима душа и та душа шупља и бела најбоље се види са Маљена кад сунце запада и нема ништа против мешавине

запада и нема ништа против мешавине бора и брезе белог сира и месечине лучоноше и вење ни против јавних зграда које на ледини расту провидне ветром а природи показују огледала оних здања из будућег града сунце је у савезу с биљем

од зрелине пева од зреле глади сазреле су клисуре и борове игле и срце планине под каменом негом и златне шуме за које се никад не зна зашто стоје што не крену још један корак у висину начинила је Милешева вече које пада као

златне шуме за које се никад не зна зашто стоје што не крену још један корак у висину начинила је Милешева вече које пада као заштитница од Ваљева до Кремана затрпава трагове залуталог воза у брезама страст се пење одоздо из колена

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

) АГАТОН (тип наших предратних среских начелника, које је ново доба бацило у заборав. Он натенане савија цигарету на колену, ставља је у муштиклу, пали и, кад пусти дим,

” ТРИФУН (као израз општег негодовања које се јавило у покрету и размени погледа): Могао је и тако да ти каже, зашто да није могао.

све ме се то не тиче, али унижење које сам малочас доживела... АДВОКАТ: Шта је то било? ДАНИЦА: Један од те господе из породице, који вели да је наследник,

ДАНИЦА: Како да нисте? АДВОКАТ: Уосталом, адвокати и лекари не примењују на себе мишљења и савете које другима дају. ДАНИЦА: И ви се, мислите, не би поколебали при сусрету са каквом богатом наследницом?

ПОЈАВА ВИИ ПОРОДИЦА, ДАНИЦА АГАТОН (излази први из собе, а за њим сви остали. Пролазе и одлазе у задњу собу, из које ће даље по кући цуњати, тако да ће се у идућој сцени још једном појавити те видети кроз стаклена врата како пролазе

ГИНА (очајно): Не, не, ако бога знаш! САРКА: Ју, црна Гино, шта ти је то за леђима? ГИНА (престрављена): Које? САРКА (извуче кутију): Ово? ГИНА: То? Изгледа као да је кутија. САРКА: Није кутија, него сребрн сервис, Гино!

АДВОКАТ: О, па утолико боље; ви ћете умети да ми дате једно обавештење које ми је врло потребно? АГАТОН: О, молим, врло радо!

ТАНАСИЈЕ: Па кад си, Агатоне, већ тако прикљештио адвоката, зар ниси могао да припиташ и за оно? АГАТОН: Које оно? ТАНАСИЈЕ: Па оно како гласи тестамент? ПРОКА: Па ето, чућеш сутра. ВИДА: Ко ће жив до сутра издржати?

Био сам неопрезан или, можда, чак и разуздан и чинио сам вам из весне предлоге на које нисам имао право. Ја вас молим да пређемо преко тога.

АДВОКАТ (окреће му леђа, Даници): Потребни су ми, госпођице, извесни подаци које ми тражи старатељски судија. Ви ми их, вероватно, неби могли дати, али госпођа тетка...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Друже, где ти је команда? — запита неко дебељка. — Најјача, најсилнија, најважнија команда, без које се не може. Месарска чета Дунавске дивизије — говорио је бришући зној. — Јака команда!

Наше куће, наше породице и све оне тековине које су знојем нашим и наших предака изграђене, хоће непријатељ да уништи. И још више... хоће да нам пороби Отаџбину...

У почетку, то је била мала разонода за мене и као неко задовољење за све оне придике које ми је одржао командир. Тешио сам се да и сав тај народ мора исто онако ћутати преда мном, као што сам и ја јутрос пред

— Не сме да буде ларме, вике, сваки има ћутећи да врши посао! — додао је на крају. Затакарали су топови и каре које су војници на рукама гурали и равнали. У штали су звецкале алке и узенгије, чуо се потмули бат ногу и рзање коња.

да размрсе оне силне каишеве, да пронађу крај уздама и запрежницама, гурали се између коња, онда подизали камуте, кроз које су коњи сами провлачили главе. Само се зеленац „Ескило“, рудни коњ, узјогунио, па издигао главу и маше около камута.

Наједном се пољана зацрнела од топова н коња. Све је давало утисак неке гломазне и тешке масе, око које су обигравале ситне фигуре људи обливених знојем. А сунце зинуло...

Оцеви, мајке, сестре и жене преко ограде разговарали су са својима, саветовали се, заветовали и били. А било их је које нико није испраћао. Седели су они тужно пред шатором, посматрали чеЖЊИВО ове испраћаје, мислећи на своје и родни крај..

— Јесу ли се предали? — Јес, кад смо их ухватили за гушу — одговарају поносно старци. — Које су вере? — запита неко од војника. — Па видиш: швапске... Поворка је замицала, те се вратисмо у бивак.

Командир навукао рукавице и чека да преда рапорт команданту. Ни са које стране не чују се пуцњи, те и не знамо правац марша... Дуго смо чекали.

Разговарамо међу собом и питамо се куда ћемо сада. Још мало па смо на крају, Сава је близу, а ни са које стране не допиру пуцњи... Наредише да се коњи нахране. О људима и не мисле.

Кроз пушчани прасак као да се чује нека песма... чини ми се „Ој Србијо“. Унезверени, збили смо се иза штитова, у које пљасне понеки куршум.

Неки се дочепаше моста бежећи ка нама... Паника обузе и војнике на нашој обали. Неке коморе и муниционе колоне, које су биле спремне за прелаз, окретоше уназад и у бесомучном налету, без команде и реда, газећи стоку и људе, полетеше ка

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

у неке прљаве, затворене боје, панталоне и капут, са црним широким пругама озго на ниже, стајаше он посматрајући село, које се, окићено воћњацима, пружило по другој коси, а својом ширином допире до ливада.

на ниже преливаше у затвореножуту боју; висока и отегнута чела, дугих спљоштених образа, црножутих страшљивих очију, које ретко, врло ретко, гледају човека право, но већином стоје под обореним капцима.

с високим оџаком. Путник распита дечка још о многим другим стварима, које су га интересовале; тако сазнаде да је новопостављена учитељица већ приспела, да су одборници са кметом данас код

Срећом наиђе на њега неко момче, које растера псе и приђе му с оним обичним изразом лица, с којим дочекујемо сваког непознатог намерника. — Шко...

рече кмет и лице му доби неки полузваничан, пола учтив израз. Учитељ, спреман за ове појаве, које се другима врло ретко дешавају, извади из капута једну хартију и пружи је кмету.

« говораше учитељица у себи, враћајући се своме стану. Разочарана је у свима својим претпоставкама и надама, које је сновала још у школској клупи. Боже мој, како се је то све сјајно замишљало!...

Како не, штогод хоћеш, братићу!... Само не знам шта би. — Ја имам хлеба, донео сам са стварима, а ти набави које јаје, па ћемо вечерати. — Хм, досад смо куповали од Смиљке, по седам за грош. Даће ваљад’ и сад тако...

Гојко и Љубица се договорише да после подне прегледају са кметом учионице и да саставе списак свију потребних ствари, које се морају одмах набавити.

— Како се зовеш ти, мали, што се једнако обрћеш? запита она једно ђаче, које јој паде у очи као несташно. Сва деца из тога круга, у који је она гледала, стадоше бојажљиво погледати час на њу час

И деца хоће човека лако да наљуте, али су све то ситне ствари, које не трују човечји живот, не сметају младости да плива у срећним сновима, да се весели животом и сунцем...

смешне стране, ипак свиде и он већ замисли себе обучена у најфиније одело, стаде замишљати неке нарочите манире, за које држаше да могу јако утицати на девојку. И одједном, усред тих сањарија, он се трже. »Шта је ово...

Али шта ?« И њега опет стадоше потресати некакве топле, пријатне струје, које потицаху отуд од некуд од срца... — А, ево мог стана, узвикну Љубица, дигнувши главу.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

— 33. Пала магла у приморје, Ал’ се види крајем мора Младо момче језди коња, Које нема љубе дома; То гледала млада мома С б’јела двора ње прозора, Сама собом говорила: “Далеко је двор од поља

“ — “Болан Јово, не боли те с мене, Већ те боли с трију дјевојака, Које су ти зарукавље везле; Једна везла, двије тебе клеле: “Колико је на рукаву грана, Тол’ко било на Јовану рана!

Осташе ми обе очи моје, Гледајући низ равнине твоје! 202. Које ли је доба ноћи? Рекла ми је драга доћи, Рекла доћи, пак не дође; Ја је чека до по ноћи, Од по ноћи пођо кући,

срзнути - напети, напрегнути стечник - онај који стиче или је стекао стрњик(а) - стрниште или стрњиште, њива са које је покошено стрно жито (од кога се добија брашно) Таламбас - врста малог старинског бубња, метална здела са разапетом

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

као Карл, од моје ружноће ужасавају се и сељанке с нашег имања, али упркос твојој љубави за Карла, и упркос гађењу које осећаш према мени, ја ћу те имати!” СОФИЈА: „Никад!

ВАСИЛИЈЕ: Нашао се ко ће да ме пита! МАЈЦЕН: Прекините! ФИЛИП: Шта каже: свестан стварности! Које стварности? ВАСИЛИЈЕ: Ове! Ове овде! Ове у којој се налазиш! Ове у коју си нас довео својом глупошћу!

СОФИЈА: Лажна имена! ЈЕЛИСАВЕТА: Овај ваш поднаредник је помешао наша лична имена са именима драмских ликова које тумачимо! МАЈЦЕН: Можеш ли да покушаш да објасниш? Милун: Овај каже да се зове Василије.

ВАСИЛИЈЕ: Ево... Писана је на српском и на немачком! Милун: Видим!... Које је овде српски? ВАСИЛИЈЕ: То тамо десно, ћирилицом!... Ту су и потписи, и печати, све што треба!

Ту су и потписи, и печати, све што треба! (Милун педантно пресавија дозволу и полако је поцепа на ситне комадиће, које стави у уста и прогута) ВАСИЛИЈЕ: Шта сте то урадили? МИЛУН: Шта сам урадио? ВАСИЛИЈЕ: Поцепали сте ми дозволу!

ЈЕЛИСАВЕТА (Благоју): Да л се и сада осећаш као соба? БЛАГОЈЕ: Ко шта? ЈЕЛИСАВЕТА: Ко соба из које су бацили љубичице? (Затамњење) ВИ СЛИКА ДРОПЧЕВИ ТРАГОВИ (Двориште, исте вечери. Пун месец.

ВАСИЛИЈЕ: Код Шекспира дувају буре и воде се борбе, крв се слива с точка на точак, брекћу машинерије које раде на крв, шкрипе и окрећу се сви зупчаници и точкови неба и земље, котрљају се планете, круне и главе!

СОФИЈА: Зашто бар сада све то не оставиш? ДРОБАЦ: Не море гуја да се врати у јаје... ни ваш у гњиду из које је измиљела! СОФИЈА: Треба што пре да побегнеш! ДРОБАЦ: Од чега? СОФИЈА: Од свега! Прво од те жиле!

СИМКА: Ништа. Шака тантуза. ВАСИЛИЈЕ: „Од покретног и непокретног имања немам ничега, сем овог грешног тела, које ни иначе није припадало мени, и које ће бити враћено мајци земљи: прах прашини!

„Од покретног и непокретног имања немам ничега, сем овог грешног тела, које ни иначе није припадало мени, и које ће бити враћено мајци земљи: прах прашини! Молим, једино, да моја глава не подели судбину са мојим телом...

Црњански, Милош - Лирика Итаке

ДИТИРАМБ Столећа те дигла разапетог. О роде благословен бол. Славу сам пево мира светог, које точи убица охол. Тебе о роде јер весео мреш, а смрт је само част, гусле не дају да за живот зреш, за служинску почаст.

Мудраци су нагнути вам у плећи цртали чудне бројке, откривали свећи у одећама црним тајне, које слути само камен драг, и ваш цвет црвенећи као алем пакла са дојке.

Сербиу, једину још, хучала је та бура, које се сад, модар од дављења, горко, стидим! Урлах, сред лудог скакања мора и мехура, да тишину ванредну над завичајем

Све су то биле, дакле, пролазне само сени, на које сам, кроз благост, и жалост, и тишину, стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чисти, прах?

Све су то биле, дакле, пролазне само сени, на које сам, кроз благост, и жалост, и тишину, стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чисти, прах? У Данској, 1929.

И оне који су били остали неодштампани уништио је, пред свој одлазак у Париз из Београда, године 1920. Песме које су ушле у збирку Лирика Итаке песник је писао, и штампао, за време првог светског рата, са пуним својим потписом, у

Песник зна само да су тамо дошли из оближњег села Црња. Песников отац мислио је, и причао, да је отуда и име њихово, које су добили при сеоби из Црње у Итебеј. Може бити.

Долазила нам је у госте, тужна. Умирала је, у Вршцу, недељама, и ја се сећам капљица морфијума које је узимала. Путници, породица моје бабе Јуле, кажу, према својим читуљама, да воде порекло од Јелице, сестре Тодора од

Мени су се нарочито свиделе две сестре, које су становале прекопута Академије, а биле лепе, и снажне, као два атлета. Оне су се звале: Церњајски!

На своју руку, или раздељен по задругама, које после деле рибу. На једној старој барци возим се дакле до бродоградилишта рибарских чамаца у Журкову.

Из дубине брода вири пар ногу, одевених у нове, жуте ципеле, американског врха, са гуменим потпетицама. Две руке које читају „Борбу“. У тој дрвеној рупи, сличној мртвачком сандуку, где се спава, хлеб и вино и кревет од дасака.

Неколико парадајза и кромпира и флаше, које се нарочито штеде. Један тигањ и чанак, опет на једним одрпаним чакширама. Силазим, а дочекује ме и ту рибар.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Црвених ружа онда није било, већ само белих. И тих белих ружа, које су мирисале на пчелин восак и мед, на чистоту и невиност, и нису имале трња, било је свуда по врту.

Њему још нешто недостаје па да буде савршено... Хоћу, данас, да створим човека — биће разумно, биће које ће славити моје име на земљи, као што га ви на небу славите...

се љутио он што му се крчаг разбио, него је жалио што му је овај случај покварио оно добро, благо расположење душе, које је толиким напорима и жртвама стекао, и што му се стара зла ћуд, која се само била притајила, опет вратила да му

— Али, пријатељу, ваља да знаш да у свету, па и у овој пустој гори, има много ствари које те могу наљутити. Ако нема људи, ту су комарци, ту мушице, а оне су кадре довести љута човека, као што си ти, у велику

Ни људи ни мој крчаг нису криви што сам ја гневљив и напрасит, него је крива моја погана ћуд од које нисам могао утећи, него сам је собом понео и у ову пустињу.

Шта? Не верујеш? Ево чуј! — код нас мушица има предање, које прелази с колена на колено и чува се као свето у данашњим нашим нараштајима: „Давно, врло давно, још одмах после

Па онда, Бог је понекад слао читаве облаке од мушица на велике војске које су долазиле на мале народе да их подјарме и угњетавају.

— Кајаћеш се ти за то!... — рече му напослетку, па брзо оде, те се и она помеша међу жене које су пратиле Исуса до изласка из града.

богатству и о његову небројеном благу нико више није говорио, нити се народ скупљао да гледа и да се диви свечаностима које је приређивао цар, да би му својим блеском засенио очи. Народ заборави цара, као да га и нема.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Подигох очи небу, клекох на колена, и кроз сузе узвикнем: „Боже велики! умудри ме, послушај молитву сирочета које се потуца по широком свету тражећи домовину своју, тражећи постојбину оца свога!...

“ — Ветрић и дале пири с плавих планина које се виде тамо у даљини, а небо ћути. „Кажи ми, ти мили ветре што дуваш од тих плавих гора, јесу ли то горе домовине

— дакле, свиње и будалаштине?! Ни о чему другом ниси више слушао?... — Сем свиња, веле да имају много министара, које у пензији, које на расположењу, али њих не извозе на страну. Извозе само свиње.

! Ни о чему другом ниси више слушао?... — Сем свиња, веле да имају много министара, које у пензији, које на расположењу, али њих не извозе на страну. Извозе само свиње.

Једва сам чекао да останем сам и да се приберем од чудних утисака које ова земља на први мах учини на мене. Тек што сам затворио врата за собом, скинуо са себе оно силно ордење и сео

За остала места имамо, дао бог, странце. Имамо Јевреје, Грке, Цинцаре (отуд они?!)... А које сте ви народности, ако смем питати? — Па, ја, управо, како да вам кажем, и сам још не знам!...

Министар, протегљаст, сув човек, са грубим, суровим изразом лица, које одбија од себе, иако се он трудио да буде што љубазнији. — Па како вам се допада овде код нас, господине?

— Тако је, али у томе народном расположењу има нешто моје заслуге, што сам успео да у устав, сем свих слобода које су дате народу и потпуно ујемчене, унесем још и ово: „Сваки грађанин земље Страдије мора бити расположен и весео и с

кварити, нити извртати ред речи у реченици и употребљавати поједине облике противно прописаним и утврђеним правилима које прописује нарочити одбор граматичара', почели чак и реч гнев, на жалост, дрско, и без икаква зазора, изговарати гњев.

да се и у будуће не би дешавале овакве немиле појаве, које могу бити од врло крупних злих последица по нашу милу отаџбину, то вам наређујем да силом власти заштитите реч гнев,

Увече је било осветљење, и опет музика, уз запаљене буктиње које носаше родољубива маса света, проламаше ваздух по улицама овог срећног града; а у висини, у тамном ваздуху,

улицама овог срећног града; а у висини, у тамном ваздуху, распрскавале су се ракетле, те засија име великог државника, које изгледа као од ситних звездица оплетено.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

или у грозд, што ти над главом виси, или на мирисне, жуте дуње, које се полако љуљушкају на танкој гранчици, шалећи се и ашикујући са тихим јесењим поветарцем, или на слатке праске, или

Гране дебеле а кратке, па попуштале витке младице, које се прегибају од тешког плода... Ветрић пирне, младице се заљуљају лево и десно, па тек почну да клањају, ка' »шутачки

Ширга оставио јуницу, па трчи на поток да стигне пре Дивоње, јер после мора чекати док се све краве не изреде и напију које Дивоња ревносно чува... Говеда замакоше, а за њима и чобан, са тојагом и недоплетеном котарицом.

Но гле, једног измену срећа и он се простре на траву, а други великодушно оступа и гордо прилази чобанкама, које га веселим пљескањем сретају. Опет се продужује рад.

гледаш помамног бика како је клекнуо на предње ноге, заб'о рогове у бурумак и, са страшном риком, баца у вис бусење, које се враћа опет на њега и претвара у прах... Но и противници не ћуте.

на качару пуну џакова са сувим шљивама, на млекар пун смока, на винске буриће, који само чекају бербу, на кош и таван, које ће препунити једрим кукурузом и — на кесу, коју ће напунити продајом изобилне летине и стоке..

тобом заблистају милијарде светлосребрних капљица бисерне росе, а тамо, по речним дољама, дижу се облаци сиве магле, које у путу пресецају први зраци сјајнога сунца, што се иза планина већ помолило и мало затим обасјало сву околину,

Обузима те милина, хтео би да тај призор претвориш у вечност и не можеш да отргнеш поглед од тога чуда лепоте, које те заноси, чара...

али ти уживање прекида оштра студен, од које ти се најпре кожа најежи, па затим и само срце задршће и онда се лаћаш трудног рада и хиташ, да се у раду што пре

ај... ај... ај!... Сунце високо одскочило, па прижиже, коњи изведени из вршаја, а свако чељаде, које је кадро, дохватило виле, те претура сламу.

А над тобом се наткрилила зелена гора, окићена сивоплавим драгим камењем, које се не прелива, али ти је његова сива »маглица« дража и лепша од каменог блеска... Гора, као босиљак!...

Све се стишало и заспало уморним сном, а месец обасјао тамно небо, па се разговара и ашикује са сићаним звездицама, које се застидиле, к'о наше вођевине, па трепере и дршћу....

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Дедер, бога ти, кад си ту; прочитај, ево, ово! Нешто ми много замршено. (Даје јој новине, означујући место које жели да му се чита, а он устаје и слуша шетајући.

Па шта ти вели? ЈОВИЦА: Вели: „Бога ми, газда-Јовице, не стоје добро ствари!” ЈЕВРЕМ: Које ствари? ЈОВИЦА: Па о политици ми говори човек. ЈЕВРЕМ: А што не стоје добро?

Не иде, па то ти је... ЈЕВРЕМ: Јест, стало! ЈОВИЦА: Стало, богме, па мора човек, хтео не хтео, да гледа ако може с које друге стране да се спомогне те да изађе на крај. ЈЕВРЕМ: Не мислиш ваљда у службу? ЈОВИЦА: Да ми не да бог!

Идите, идите, то вреди да чујете! ПАВКА (нудећи Марину): Извол'те! МАРИНА (полазећи, застане пред фотографијама које висе о зиду): Бога вам, је ли ово све ваша фамилија? ПАВКА: Јесте, Јевремова. Дао их бог много! МАРИНА: И све живо?

ДАНИЦА (весело отрчи). XВ ПРЕЂАШЊИ, без ДАНИЦЕ ЈЕВРЕМ (шета забринуто и наставља ред мисли које је Даница својим доласком прекинула): А није да кажеш да не бих умео ништа рећи. Умем, а умем — ако треба — и да ћутим.

ЈЕВРЕМ (претрне): Шта каже? ДАНИЦА: Па то, хоће да иде у Београд... ЈЕВРЕМ: Ама, није то, него оно друго? ДАНИЦА: Које друго? ЈЕВРЕМ: Оно друго што ти је казао? ДАНИЦА: Па то... каже, хоће да се кандидује за народног посланика.

Хватају чак и оне које ја пословно гоним. Ето, сећате ли се онога... што је залутао био код вас кад ме је једанпут тражио...

Не бојте се! Ко победи тај ће после опростити своме противнику... Зар не? (Гледа у сат.) Имам рочиште које не смем да напустим. Гледаћу ипак до подне да дођем. Госпођице, вама поверавам интересе моје партије.

ДАНИЦА: Да гласају? ПАВКА: Не да гласају него да гласају њини мужеви онако како оне хоће. Знам ја добро у које ћу куће поћи и у којој је кући жена господар, па ћемо видети. Кад је инат, умем и ја! ДАНИЦА: Мањ ако то не помогне!

За то се ти не брини, то је моја брига. (Вади једну хартију из џепа.) Повадио сам, видиш, из аката све кривице, и оне које су отишле већ у акта и оне које нису још ни дошле до акта, све, све.

(Вади једну хартију из џепа.) Повадио сам, видиш, из аката све кривице, и оне које су отишле већ у акта и оне које нису још ни дошле до акта, све, све.

Па је онда, братац мој, рађао децу тврдо повезаним књигама, које му је послало министарство за поклањање добрим ђацима; па је онда, братац мој, пред лудима у кафани казао: да је

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

ПЕТНАЕСТА 76 ГЛАВА ШЕСНАЕСТА 83 ГЛАВА СЕДАМНАЕСТА 89 ГЛАВА ПОСЛЕДЊА 96 ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ ПРИПОВЕТКА ГЛАВА ПРВА Из које ће читатељ лепо видети: ко је и шта је и какав је Срета, јунак ове истините приповечице.

Можете, вала, узети које год хоћете село — и нисте погрешили. Сва су скоро те исте судбине, и то зло опште је зло, и зато се само наметало као

Грозно!« У свима педагогикама које је он учио и читао, нашао је: да на сваког ђака треба да дође по двадесет и два и по кубна метра ваздуха; а он сада

« Спомиње те или већ тако неке које, истина, ни редактори и сарадници, ни ви читатељи, а ни ја с вама не познајемо, али које Срета не може више да гледа

Спомиње те или већ тако неке које, истина, ни редактори и сарадници, ни ви читатељи, а ни ја с вама не познајемо, али које Срета не може више да гледа нити од њих да живи.

Сврши се чашом пива и једним пакетом нових дописа и радова које им оставља и одмах одлази. Редактори одахну душом кад им се скиде напаст с врата.

Био је подобан сунцу које сија свему свету па и не разбира греје ли ко или не греје руке на његовим зрацима; оно само расипа зраке, греје и

« и бега колико га ноге доносе. Ето такав вам је био Срета као човек у јавности. ГЛАВА ДРУГА Из које ће читатељ видети: шта је себи Срета поставио за задатак одмах оно вече чим је разместио своје скромно покућанство у

о јавној настави или Омладински и народни добротвор, Још један прилог за привредну наставу и још једну књигу после које се опет онако исто трже и стаде зверати као већ двапут што је. Заустави се на фамулусу.

А попо га бегенисао још понајвише и зато што је умео лијепо да поје за пијевницом. Кад он запоје, па да си не знам које вјере, мораш се, вала, прекрстити. Да се искидаш слушајућ’ га и молећи се богу, тако је појао! »Зар певао?!

— Ено, там’. А држи је неки Ђорђе Ружић, Ђорђе Цинцо га зовемо. И тај ти је један од оних чапкуна, за које ти каза малочас. — Е, зар?! Е, онда ти остани, а ја ћу се сад вратити. Остани те ми мало кајгане за вечеру зготови.

па седи у сандуку и гледа зачуђено око себе како сва дивљач, и лисице са чирацима и зец са крстачом, бегају куд које од ужасна сујеверна страха.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Уопште, кад је Џон на путу, све је чистије и радосније, И мирно, ко рубље на конопцу које се поспано суши. У врту, грана грану од снега, нежно, брише. А двориште је тако светло и бело...

Лулар не воли фабричке муштикле, налик на лулице. Фењер мрзи сијалице које бездушно сјаје У поноћ, кад милиционеру дојаде пусте улице.

— једна црвена птица између стабала лети, Можда је то сунце које жури зори... Пред зору, у Африци, ниска дрвета клече, И време тече као река која не тече...

— Једна црвена птица полагано кроз гране лети, Можда је то сунце које корача ка зори. Пред зору, у савани, у сеоцету Златном Рогу, Испод зелених крошњи, ко испод широких крила, Племе

О томе се и до данас понешто зна. На пример, један од другог крали су рибице беле Које су непрестано пецали, на удицу, отпрве; (један је старац украо од суседа две пчеле).

У зиму и у лето, увек исти је Весели Београђанин Димитрије. Стопала му као две мистрије Које укршта хитро, све хитрије; До подне обигра све биртије, Поздрави ленштине најзнаменитије, Распита се да се негде

Шта би још могло да се употреби? Чекање у мраку безнадан је посао! Кад би се бар знала страна са које би Мукло, на прстима, наићи могао! Ни сан не воли кревет по спарини... Можда се спанђао са ноћним морама?

Једном руком захвата храну, другом држи маказе Које и саме, по новинама, сагрешења налазе, Скупио је два милиона примера: од њих су прекипеле Оставе, корпе за веш и

Понеко дете мисли да му је тата најгори: Пргав и љутит; туче, али не туче прутем. Дете које тату не може да заволи Треба да узме торбу и пође својим путем. ДЕДА Деда треба увек да се кочопери.

Ту су и многе мале власнице: Мишице, веверице и ласице, И невероватне оне шкртице Које се од сунца крију — кртице Што земљу гутају без предаха: (Јак је власнички нагон предака!

ничије, благе, Који чекају годину да моћно гране, Она и мртва нађе снаге Да цвећем окити своје ране, Цвећем које неће донети род... Лежи, у трави, као насукан брод.

јесење баште Сваког јутра наташте Попију кристалну росу Што дрхти у Космосу; Белице и плавице, Црвене, и како већ које, Купусне луде главице Мразева се не боје. У магли, недогледно, Све је исто и једно.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Тај роман, са својим за обичног посматрача несхватљивим фазама, сценама и мистеријама које се вероватно још за дуги низ деценија неће моћи у свима својим појединостима схватити и потпуно расветлити, од вајкада

Друго једно мишљење, које су нарочито упорно заступали професионални рибари, и то баш они што су живели од лова јегуље, било је то да она рађа

и то баш они што су живели од лова јегуље, било је то да она рађа живе младунце, ситне као црвићи, И то у блату у које они одмах по рођењу улазе и у коме остају заривени док не одрасту толико да могу бегати од риба грабљивица којима би

је понеки рибар налазио у одраслој јегуљи, ухваћеној на блатноме дну језера, баре или реке, читав рој ситних глиста које је он сматрао за ситне јегуљице што ће бити избачене у блато кад томе дође време.

никад нико није у то време, као ни пре тога, у копненој слаткој води нашао полно зрелу јегуљу, као ни ситне јегуљице које би ту биле расплођене.

Ова последња је исто што је и прва, опремљена за свадбено прекоокеанско путовање на које се кренула, или ће се ускоро кренути.

у политехничкој школи у Копенхагену, публиковао је више запажених научних радова о пловним микроскопским алгама за које је, у сарадњи са својим другом и пријатељем професором Остенфелдом, саставио врло потпун каталог.

Али једно случајно, на први поглед сасвим безначајно откриће које је једног дана учинио у тим водама, било је судбоносно за сав његов рад од тога тренутка, као и за целокупну

Све што је извежбано око природњака могло у бистрој води спазити, били су парови црних тачкица које су означавале очи животињица.

су из тога закључили да се то живо створење, коме су дали латинско име »лептоцефале«, има сматрати као ларва јегуље из које ће се ова развити. И то се продуженим посматрањем показало као потпуно тачно.

Ларва ни у коме случају није могла доћи из Месине, већ са другог неког ближег места, које ваља претражити. Кад је себи поставио тај задатак, Шмит се, напустивши од тога догађаја све своје друге послове, сав

То је бродоломце учврстило у уверењу да су наишли на добар траг и да ће их овај довести на место које траже, а које би било светско плодиште јегуља.

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

Зато те молим, незлобиви Господе, ни мало ово приношење не одгурни, које приносим светом храму пречисте твоје матере и наде моје Богородице хиландарске, јер примих веру удовичину што ти

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Ноћи, ледена ноћи, ја те волим, Као што волим све кржљаве створе Што самрт носе у грудима голим, И које тајне бољке дуго море.

Миришу липе с питомог Врачара, ''Нешто се миче и нешто се мрда'', И, као око које се отвара, Засветле ватре с Топчидерског брда.

Сада, Над ливадама где трава мирише, У расцветаним гранама, сврх њива Које су црне после бујне кише, Велика душа месечева снива. Све мирно. Тајац. Ћути поље равно Где некад паде за четама чета.

искићеном мозаик-оделу Док мирно сносиш судбу твоју грубу, Гледам те тужну, свечану и белу; И као звезде угашене, које Човеку ипак шаљу светлост своју, И човек види сјај, облик, и боју Далеких звезда што већ не постоје, Тако на мене са

на плен спрема, Сам у пустој цркви, где круже вампири, Очајан и страшан, Христос руке шири, Вечно чекајући паству, које нема... МИНАРЕ Стрчи минаре изнад црних кућа, Танко и бело.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Људи трпе, а жене наричу; нема посла у плаха главара! Ти нијеси саморана глава: Видиш ове пет стотин момчади, које чудо снаге и лакоће у њих данас овђе видијесмо?

ДОЂОШЕ И ОЗРИНИЋИ. ВУК ТОМАНОВИЋ Које јаде дангубите, људи? Погибосмо овђе чекајући, нестаде ни арча у торбице, а духана неста у тобоце; врат искривих уз

ДОЂОШЕ ПОГЛАВИЦЕ ТУРСКЕ, ОКОЛО СЕДАМ ОСАМ. И ПОСЈЕДАШЕ С ЦРНОГОРЦИМА, СВИ МУЧЕ И ГЛЕДАЈУ ПРЕДА СЕ. КНЕЗ ЈАНКО Које сте се јаде скаменили? Што разговор какав не почнете, но поспасте и позамрцасте?

пред очима које стријељају, које камен могу растопити, а камоли слабога човјека, рођенога да се од њих топи; пред очима воде

пред очима које стријељају, које камен могу растопити, а камоли слабога човјека, рођенога да се од њих топи; пред очима воде пребистрене, ђе у двије

ВУК МИЋУНОВИЋ Држ, риџале, узми овај фишек, понеси га на поклон везиру и кажи му да је то цијена које драго главе црногорске. РИЏАЛ ОСМАН Какав фишек на поклон везиру, самовољни кавурски хајдуче!

СЕРДАР ЈАНКО Да је метнем одзгор сврх хаљинах. ВУК МИЋУНОВИЋ Које ће ти јаде сврх хаљинах? СЕРДАР ЈАНКО Притиска ме све несрећна мòра; како заспим, не да ми кркнути.

Док сидемо кâ на ово поље, починемо под једну јабуку, испод које и поточић враше. Сви се у хлад под њом сабијемо, уберемо зрелијех јабуках, као цукар свака бјеше слатка; поп очита

Воли су ти кокош али јаје него овна али груду сира. Које чудо могу на годину кокошаках они позобати! Па погини у оно господство, спушти куле, а обриви брке, а поспи се по

СЕРДАР ЈАНКО Дивна плећа, а дивно ли пише! Благо теби задовијек, старче, чудно ли ћеш нешто доживјети! КНЕЗ РОГАН Које држе да је наша страна, ал' од крста али је од стуба? КНЕЗ ЈАНКО Ми смо вазда од крста држали.

Што ће знати мртве костурине како ће се коме догодити? ВУКОТА МРВАЉЕВИЋ Које јаде ти тобож мудрујеш? А ти више у њима проричеш но који му драго десетиња.

Напамет сам добро утврдио летурђију, крстит и вјенчати, кâ и друге помање потребе; па кад ми је које за потребу, испојем га кâ пјесну на уста. КНЕЗ ЈАНКО Чудна попа, јади га не били, у свијет га оваквога нема!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

кога се они почели и хаџијама звати, знало се да је он први имао смелости да, после свога хаџилука, све то богатство, које до тада лежало скривено и нагомилано по подрумима, амбарима и шталама, изнесе, распореди и уздигне, да би могао „свет

Где си? Живиш ли? Како ништа? Зар ја што не силазим доле, па мислиш ништа не чујем и не видиш? Које доба беше јутрос када он дође? А? — Ама које доба — ишчуђавала би се она упорно.

Зар ја што не силазим доле, па мислиш ништа не чујем и не видиш? Које доба беше јутрос када он дође? А? — Ама које доба — ишчуђавала би се она упорно. — Дете рано дође, леже, и ено га још спава. Он већ не би могао да издржи.

и вишњама, и разноврсним калемљеним скупоценим ружама, а особито ниским јабукама до земље са нежним плодовима, које су само по неколико зрна годишње рађале.

Био је усамљен, иза поља, са кулом у дубини зеленила, а окружен свуда зидовима и редовима високих топола, које су вечито шуштале успављујући. За тај чивлук, нарочито за ту кулу, толике су приче и бајке биле везиване и говорене.

Њима би се тада давале, не старе хаљине, већ само тек неколико пута ношене, које су биле или бојом или кројем изишле из ношње.

И тамо, затворени, у друштву чувених Грка, Цинцара и првих бегова, Турака, које због вере нису могли примати код куће, правили читав лом.

И | онда би отуда, из чивлука, где су били затворени са свирачима, које наместе у другу собу, да не би могли гледати шта они раде, по неколико дана допирао овамо у варош пуцањ пушака и

Чакшире, истина, и њихне су биле широке, чохане које су им остраг у борама тешко падале, али ногавице никад нису биле дугачке, још мање широке и испуњене гајтанима, већ

Бројанице, које су носили, нису биле као остале, чак ни као хаџијске, са крстом, већ ситне, црне, скупоцене, да би се, ма колико биле

што се тако близак род узели, говорило се да је она увек била повезане главе, која ју је од тада једнако болела, и од које се је она једнако лечила, а највише љутом, препеченом ракијом.

Тако исто он је био најбољи и најмеродавнији оцењивач женскиња које би бегови доводили за себе. Доцније, када је требало да се жени, пошто | већ није било у вароши, као пре, онако

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

А часови струје монотоно. Тужбе ветра у гранама голим Са звуцима мог срца се друже. За све које волим — бол и страва, Немир живи; а њих можда трава, Мир жељени с неба чува плава; Док тог срца у златној самоћи,

волим — бол и страва, Немир живи; а њих можда трава, Мир жељени с неба чува плава; Док тог срца у златној самоћи, Које досад невоље су тукле, Не покрије величанство Ноћи Развејане акорде умукле.

И с бојама које упија лепота Ноћи, овај свет се с другим светом слива У меку слику задовољства жива, У живот једног сна и сан

своју душу у твој живот прен’о И све твоје мане, грехе и врлине Заволео тамном страшћу, драга жено, Страшћу ради које живи се и гине.

врта се пружа Прозору моме, где последња ружа У болну јесен жалостиво вене, Док монотоно допире до мене Звук капи које о прозоре туку.

Свуда јесен! Сто ветрова, као сто уздаха, веју Преко хрпе жутог лишћа које труне, Алејама што се баруштином пуне, Стазама где, као из давних давнина, Јеца марш поспаних сложних виолина

Младости повест ипак се испреда Кад пролети жбун и старо дрво које, Позната стаза, вијугава, бледа, И драга места што жалосна стоје, И успомене расуте без реда.

А данас је јесен, издисаји кратки Цвећа које вене, лишћа које жути; Надама су бледим застрвени кути; И ишчезли давно сви путеви глатки, Бивше наде, жеље и

А данас је јесен, издисаји кратки Цвећа које вене, лишћа које жути; Надама су бледим застрвени кути; И ишчезли давно сви путеви глатки, Бивше наде, жеље и часови слатки.

Тамо Где плави облак бледи месец влажи? О, то је тајна, та истина људи, Истина бића, због које не стоји Мисао наша што за њоме блуди, Којој је носе, јер она постоји, Мирисни ветри, ћудљиви и луди.

Стога сам вес’о. А флауте цвиле Нестанак цвећа, љубави и патња, Жеља и нада што су сјајне биле, — Траље живота које носи пратња. Музика јеца тоном чисте туге.

ће бити сами, сасвим сами, Без злурада смеха, или сузе наше, У широкој, вечној и свемоћној тами, Која је добра, а које се плаше.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Кад минуше мост, он се протиште кроз гомилу и оде на десно, пут Праћишта, предводећи своју четицу. Приморци, које пут вођаше на лијево, зауставише се мало, гледајући за њим. „Ко је оно?“ запита неко момче.

Солдат бијаше у чуду, погледао је час њега, час њу, а час оне двије женске, невјесту и дјевојку, које сједијаху подвитијех ногу према старијема.

љепота црне, као прољетни бусен бујне косе, који бјеше сплела у вијенац око тјемена, и љепота малијех месних руку, које канда су вазда у рукавицама почивале, а не жњеле и копале, тако бијаху господске.

“ Сва четир извадише леденице. Сердар извади иза паса своје двије, које му бијаху увијек свијетле и наредне, пак изиђоше пред врата. „Стане!

Заокупише га питањима. Јан је наелак говорио чески, служећи се и српскијем ријечима које је запамтио у Котору, тако да га разумјеше.

„Не мари!“ рече Господ престрављеним небесним силама, које кад погледаше на земљу то видјеше големе намете, помислише у себи: е зло је! „Не мари, нека снијега иако га је много!

А и вреле мора да су, кад глави што их запрема, не смета планинска студен од које камен пуца! Велики зоре освитак, заблијешти старчеве очи.

бјеше Мармон Бонапартов маршал, и у наше дане инглески велики државник и писац Гледстон, писали су о њему, ријечима које ће повијест и туђим народима дохранити! Тај великан не познаваше величину своју.

Људи, један за другим, сиђоше низа степенице и уђоше у цркву. То бјеху они Црногорци за које је јутрос Господар ђакона питао. Било их је осам.

Он је јурио међу њима, час на коњу, час у колима, пролазећи големе равнице и брда... Најзад стигоше к мору, које он дотле не бјеше гледао. Ту се отискоше у великим лађама.

При поданку гранате неке букве, у растоци њенијех дебелијех жила, које вода, отјечући низ брдељак, бјеше оплакала те осташе врх земље, сједијаху на струкама оба дјетића; дугачке пушке

Дјеца се разиђоше куд које једва чекајући да дома повиједају страшно прикључење. Јан и Елвира пођоше мучећи пут двора.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Уствари то су — по принципу економије речи — сажете, посебне говорне целине, које се употребљавају као унапред спремљени клишеи — фразе (С мéне па на уштап, с брда с дола, с неба па у ребра, на врат

што су то уобичајени и устаљени поздрави и отпоздрави, захвале, похвале и честитке) или и гаталачко-враџбинске формуле које су из култичких обреда прешле у обичан говор.

Заклетве се изричу у разним приликама свакидашњег живота: а) од лица које само себе заклиње и б) лицу које се заклиње, и то непосредно и посредно.

Заклетве се изричу у разним приликама свакидашњег живота: а) од лица које само себе заклиње и б) лицу које се заклиње, и то непосредно и посредно.

).1 Благослови су, супротно клетвама, позитивна, оптативна смера. У ствари то су жеље које се изричу драгим, вољеним и цењеним бићима као излив присне срдачности и нежности.

Поређења су по таквој својој улози необично захвална, експресивна, живописна и поетска грађа, од које постаје јак и сажет, фигуративан, понајпре метафоричан израз.

прерушавањем предмета који се пореди у слику која га замењује добијају друго, много јаче и сликовитије значење, које је колико изражајни квалитет поетске лепоте, толико и средство вишег књижевног стварања.

Такве су: а) беспојмовне речи — изрази (Ћа-ћу, Тандара-мандара, Аврљ-баврљ, Апа-трапа и др.); б) речи неспоменуше које замењују обично какво зло, које се не жели да спомене правим именом из сујеверја.

); б) речи неспоменуше које замењују обично какво зло, које се не жели да спомене правим именом из сујеверја. Тако, „у народу се нерадо употребљавају преви називи за оне животиње

Тако, „у народу се нерадо употребљавају преви називи за оне животиње које наносе зла и штету, већ им се еуфемистички промени назив да би тобож на тај начин избегли њихово присуство.

ИИ ПОСЛОВИЦЕ Назив „пословице“ није поникао у народу са творевинама које се под тим појмом разумеју. Овако им је име дао Вук Ст. Караџић, њихов најзаслужнији скупљач.

Међутим, оно што представља битну разлику између њих јесте пословичка садржина, управо значење које пословица у себи носи, а које говорни израз нема.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Онда га узме један слуга, те га уведе у двор, па пружи руку на једно дијете, које бијаше узјало на штап, па трчи по двору. „Ено оно је премудри.

Запитају једно другога, шта ће које радити, и како ће сјеме наћи. Свиња рече: „Ја ћу провалити кош, и украшћу сјеме; и ја ћу мојом сурлом узорати.

1821 ја сам у Давидовићевијем новинама наштампао неколико нашијех народнијех приповиједака и загонетака, уз које сам ово казао: „Ја сам прије неколике године дана хтио да издам малу књижицу народнијех Српскијех приповиједака и

(Ко умије, њему двије), 47. (Два новца), 48. (Све, све, али занат), а остале су све женске. Као што има пјесама за које се управо не може казати или су женске или јуначке, тако има и приповиједака које су између женскијех и мушкијех.

Као што има пјесама за које се управо не може казати или су женске или јуначке, тако има и приповиједака које су између женскијех и мушкијех. Приповијетку овдје 1. (Међедовић) и 49.

буде потребно да се која ријеч премјести или дода или изостави, то ћу ја чинити, као што сам радио и у овима свима које сам написане добио. У Бечу о Мученицима 1852. В. С. К. 1. МЕЂЕДОВИЋ.

пођу жене у планину да траже дивљега броћа, и тако врљајући по планини једна од њих зађе и дође пред једну пећину из које изиђе међед те је ухвати и одведе унутра; и онђе живећи с њоме, жена затрудни и роди мушко дијете.

еда ли си чуо кад од кога где су двори змаја цара?” Овај га човек лепо упути и каже му и време у које ваља да је тамо. Онда му царев син захвали, па пође унапредак и једва једном дође у град змајев.

” А она му прихвати Бога: „Бог ти помогао, синко; а које добро?” Он јој рече: „Рад бих у тебе служити.” Онда му баба рече: „Добро синко.

Идући тако по свету дуго времена, дође један пут под један велики град. Пред оним градом била је једна чесма с које је сав град носио воду.

Тако путујући дође под један град, и пред градом нађе једну чесму, с које је сав град воду носио. Стојша се онде напије воде па легне мало у хлад да | се одмори покривши се по лицу једном од

Идући тако дуго времена, дође опет под један град и пред градом нађе једну чесму, с које је сав град воду носио. Стојша се онде напије воде па легне у хлад да се мало одмори покривши се по лицу једном од оне

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

(Мт. 13, 45). Угледајте се на мудре девојке које напунише светиљке своје милошћу и спремне изиђоше женику свом на радост. (Мт.

Видиш ли да вера поможе делима његовим и кроз дела испуни се вера? И збише се књиге које веле: „Верова Авраам Богу и урачуна му се у правду и другом Божијим назва се.

трпљење, пост, мољење топло са сузама, а најпре над свим овим анђеоска лепота, смерноумно послушање и љубав, ради које сиђе к нама Син Божији, а ка овоме прилажући и незлобивост.

као ја, разобличујући своју укорену немоћ и кукавну леност и тегобу сна, ипак, прени се, о љубљени, помисли на дарове које обећа Господ онима који га воле и који се труде њега ради.

Наш свети манастир овај, треба да знате, да ово место, које се не може упоредити ни са једним на земљи, беше опустело од разбојника.

руку да узгласе ову молитву: „Боже превечни и безначелни“, а по молитви додати мало поучење оглашењем отачаских речи, које ће прочитати игуман, као што примисмо од пређашњих наставника, што, једино ако синаксар не забрањује, не треба никако

Нека примају мисли многих и неразумних — мисли које нас у данима и у часовима муте. Њих треба отпустити и не остављати им да стварају још тврђу смутњу.

а себе истичете као невине и још тражите осуду, као да нисте на исповести, нити да не говорите о телесним потребама које су вам допале. Све ово има своје време, а сада је време исповести, исцељења душевних страсти.

Јер рече Лествичник: „Ране које се откривају, не иду на лошије“. И затим: „Душа која разуме исповест, држи се ње као уздом да не греши“.

Него одвраћамо вас и од тајног тамног дела и непознатог, да не кажем и украденог. Није ли вам тамно дело које се чини сакривено?

(Еф. 5, 13) Због које благодати, брате мој, светлости остављаш дело, а таме чиниш? Бојим се, рече, молећи, а онда зла чинећи која Бог мрзи,

А не говоримо мисли које смо раније исповедали, него оне које вам данима и часовима досађују, јер није могуће да ви као људи никада не

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

(Излази) ИКОНИЈА: Оде, а није ни платио! СТАВРА: Вратиће се, оде само да уведе оне војнике. ИКОНИЈА: Ама које војнике? СТАВРА: Оне што џуме тамо напољу. ИКОНИЈА: Цмиљо, дајде ми дуплу комовицу!

Није му сад лако са таквим очима! ВИЛОТИЈЕВИЋ (Враћа се за сто. Говори с паузама, у које су смештене замишљене реплике невидљивих војника.) Ама само ви седите, нешто сам пито!

За мном пустош, преда мном пустиња! Што ми је било нада, сад ми је чемер! Шта да радим с временом које ми остаје? Да ме петак суботи отура, субота недељи, црна ми недеља, спепељене душе, с капом од пепела!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Под тремом и даље пред кућом, калдрма, све до велике двокрилне капије на свод, лево, до које се види и део зида. Лево и десно око куће лиснате воћке.

СОФИЈА и ВЕЛА (односећи леген, ибрик, пешкир, силазе у кујну, из које извирују женске; све се губи у дубини таме кујинске). ЈОВЧА (пали, пуши, и срче каву; окреће се жени): А ти...

МАРИЈА Добро, добро. (Пође, застаје.) А за друге, остале, јеси што донео? (Уђе у собу.) ЈОВЧА За које друге? И зашто да донесем? МАРИЈА (враћа се): Па и другима требао си шта да донесеш.

(С горчином): Видим ја, видим. (Тешко му да је гледа такву, хоће да је обрадује и уклони, да би остао сам са мислима које га спопадају): Да видиш што ти је тата донео! Иди матери. И одмах да ти кроји, одмах, да...

ЈОВЧА (гледа за њом; сав трепти од грозе сећајући се речи владичиних, које понавља): »Не даш је другом!« (С осећајем мржње на тог незнаног још младожењу, раскопчавајући минтан и огрлицу, бесно,

С лева, врата за Васкину собу отворена; с десна, два прозора кроз које се виде лиснате воћке. МЛАДЕН (стоји у дну и ослушкује, ако би га Васка позвала, да је послуша).

Урнебес, свирка, топот, подврискивање, туфеци све ближе. С лева, иза капије, лелујава светлост фењера које носе на моткама, и игра дугачких сенака. На капији се чује снажна лупа звекира.

Устај! Тата дошао и... (Пријатељима које пропушта у своју собу, поред Софије која подиже свећу уз врата и крије лице): Сад ће она, мазнуша, док се спреми,

ЈОВЧА (мрачно, презриво): Хм... па?... НАЗА (пригушујући глас, развлачећи речи, подиже очи које сјаје од ватре с огњишта, гледа га тајанствено): У твојој башти — цвеће — фидани...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Рад би[х] са свим срцем науку и просвештеније разума, које сам од младости моје желио и тражио, српској јуности препоручити и тако српске кћери прсима, које су ме одојиле, ако

разума, које сам од младости моје желио и тражио, српској јуности препоручити и тако српске кћери прсима, које су ме одојиле, ако не колико би[х] рад, барем колико могу, благодаран јавити се.

ње зависи сва наша доброта илити злоћа, следователно, и сва срећа илити несрећа, колико телесна толико и душевна, за које родитељи (о, родитељи, слатко и свето име!

из шта се рађа самовољство, тврдоглавство, упорност, непокорност, сујетно високоумије и луда гордост И проче злобе које узрокују сву несрећу човекову чрез све време живота његова; од који[х] зли[х] обикновења ваља да и[х] чувају од

прилагаћу и придодавати наравоучителна назнаменованија и полезне ка управљенију житија совете и настављенија, које сам од учени[х] људи научио и из полезни[х] књига почерпао; нити ћу бити ја, но полза ближњега мога прво и начално

унука имена добри[х] и милостиви[х] благодетеља који изволе помоћи да издам на штампу како ову књигу, тако и што друго које намеравам из полезни[х] књига преводити.

Штета | да толики многочислени народ остаје без књига на свом језику у време у које наука близу нас сија како небесно сунце.

Ако ништа, познаће браћа моја усердије моје к њима после моје смрти и то је таман време за које се ваља старати и писати.

Теби, дакле, о љубезњејши и сладчајши славеносрпски народе, посвештавам колико ову, толико и оне које ће следовати плоде и жертве мојега пера.

чим се нови суд најпре напуни, тим се и напоји; од свију, с којима се опходи, младост прима, ма навластито од родитеља које пре него бога познаје.

Од то доба почео сам све људе који би ми најмање доброходства показали — за сродне и пријатеље, све жене које би ме само љубезна погледа сподобиле — за сестре и сроднице вмењавати.

Но, за не изоставити ниједно опстојатељство које може имати какав год сојуз с воспитанијем, нека ми се опрости да се мало натраг вратим.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Напомена. Први број значи годину рођења, један крст значи које се године човјек зафратрио, дакле, кад је умро за свијет, а два крста значе годину у којој је збиља умро, онако као

“ У наше доба има десетак кућа Јерковића, али се већ од поодавна дијеле на три гране, које се презивљу: Брзокуси, Зубаци и Кркоте.

Само се по себи разумије да је међу Јерковићима најодабранија она грана од које је живи фратар. Фра-Вице (1774, † 1793, ††1835), онај којему су „ајдуци одсикли десно уво и који оста без ува до

У цијелом Зврљеву не бијаше дјетета које не би имало биљега од Бакоњине руке, али и његово тијело, бјеше пуно можуља, ама се никад не утече оцу да га он брани,

Не ћаше дати прст један његов за које од њих, а прегорјети ћаше све скупа за његову лијепу главу. Планула би кад би и мало што скривиле цурице, искалила би

Бакоња приђе к оцу са воштаницом, те обојица отидоше ка бачвама, које бјеху иза разбоја. Свијећа се угаси, те Кушмељ рече: — Запали је јопет, враг је однија!

Поврх сијена слуга прострије чисте плахте, које извади из бисага, а сврх тога метну покриваче. За њим бијаше уљегао Бакоња, па се раскорачи пред прагом, гледајући

Кушмељић, поред све трке, не даде одушити слузи но га питаше за ово и за оно: које је оно село, куда води пут, откуда тече ријека итд.

Бакоња је мислио да је иза тијех врата њека светиња, али кроз њих допираше оно „благовоније“ које допире из манастирске кујне. — А јеси ли кад бија овди? — запитаће га један малиша, пошто осташе с њим на тријему.

Од њекуда притрчаше к њој њекакве сиве и кусасте кокоши, које чињаху: гр-гргр-гр. Бакоња уђе у кујину. — Молија бих вас, шјор-Грго, за једну рич — рече Бакоња, па се и нехотице

Кувар изнесе из те собе у предњу једну пустину, покривач и кожни подглавач, које предаде Бакоњи. Док је то радио, он и фратар говораху талијански. — Таа-ко! — рече најзад Брне зијехајући.

Чмањак је спавао, а Шкембо се играо у пепељаку. Домаћица усу у лонац кукурузно брашно, које кнез измијеша. Тек након њеколико залогаја проговори Осињача: — Боже мој, шта ради сад наш Ивица?

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Дај ону страшну реч што тоне Још непробуђена у мрак меса Од које груди мукло звоне Као негледана кап небеса. Дај речи које имају тело И у телу срце црвено, Све оне које ће горко

Дај речи које имају тело И у телу срце црвено, Све оне које ће горко чело Наћи у свету разбијено. Дај речи горде ко мач топола За

Дај речи које имају тело И у телу срце црвено, Све оне које ће горко чело Наћи у свету разбијено. Дај речи горде ко мач топола За наше празне руке бола.

скоро сања Да су јој прсти постали цвет Па тужно и весело миришу Крај руже која је скупила свет И крв и тајну и усне које сишу Са друге усне смех и смрт. О најлепше се липа смеје — У самом ваздуху као густ врт. Под очима трава мирно веје.

Уједно сигурно вече И ти ћеш заћи полако Низ траве које већ клече. ТУГОВАНКА НАД ВЕЛИКИМ СИВИМ ПРЕДЕЛОМ О, граде, где сам живео По сутеренима, на балконима, Смејао се,

Док негде у дну тек тиња У сетном сну златна куна. НИТИ Једном нас ту, где нас има, Неће бити. Ми смо нити Које вежу нерођене са мртвима. Нема краја.

ДВОЈНИК Он нема очи — ал ме вавек гледа. Има за мене увек реч немушту. Он први шане ону мисо сушту Од које бежим ко од ватре, леда. Кад пођем за њим — осванем сред блата. Страшно ме држи, а неима шаке.

Откуд у своду сад толико боја: За потиљком се ено чак зелени Небеска раван са које ка мени Силазе бели друмови без броја?

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Тола Дачић лаже по селу да ножем кољем псе Катићима и да их бацам у Мораву, јер њима стално нестају пси, па и керови које Ђорђе из прека доводи.

Хтеде страх да повери Толи, чу његово звиждукање, па гласно рече: — Рађаш газдама слуге! — Родиће се дете које ће да плаче, па после да се смеје и игра са мном.

Кад се врати с поклонима, донесе кући у грудима и парче љуте туге, које излижу и испију женина силовита миловања. Ове јесени и ове зиме... Каква ли ме То несрећа чека?

Симка се повуче у сенку иза његових леђа, наслони се на наћве и загледа се у шиљак шубаре, са које се топи снег. Не памти да се икад овакав с пута вратио. Ни добро вече јој није назвао. Ни очи му није видела.

Вечерас се сетила тога заборављеног и никад неизговореног тепања, с уживањем и поносом гледајући у своје крупне дојке које су бежале једна од друге и надимале кошуљу. Сетила се, засмејала и прошаптала: „Мој брадоња.

Да се није спетљао с неком од оних белосветских? Чула је она да трговци имају по варошима жене које плаћају поклонима и новцем. Стално је по свету, одвојен од ње и куће. Ако.

Много ти криво?... Цркни! То јој он каже? Он, кога толико година... Никад се није вратио с пута, свеједно у које доба ноћи и по каквом невремену, а да га она није будна дочекала, вратнице му отворила, испрегла стоку и нахранила,

Жеља да је тресне, да је удара по лицу, тако је јака, јесте, поверова, једина жела због које се он мучи ове ноћи. Одједном му би лакше: љута радост разли му се по жилама.

На снегу да се црне и стрче у небо. Снег је црн. И ветар је гарав. То невидљиво што није само Бог, које је и смрт и даљина, и то гротло одакле жена говори „мушки“, и све што је жена, и та гомила живог песка у који пропада,

Онда није могао да издржи: показао је прво Симки и слугама, што нису престајали да се смеју господском оделу, које је, тврдили су, наружило Вукашина. „Ти што уче књиге и науке морају друкчије да се одевају.

за министра унутрашњих дела, да буде најважнији човек у влади, да чува ред држави, пише јој законе и издаје наредбе које се без поговора слушају.

чела висе њене дојке и подрхтавају, да се откину као најкрупније капи млека, и он губи свест у паћеничком уживању, које Дуго, дуго траје.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

још више од растанка, болела ју је мисао да ју је он одбацио и заборавио, све док нису почеле стизати његове слике које је она требала да пренесе на свилу.

каква младић и девојка заједно никада нису видели; црвенио се кров куће у коју никада нису ушли; трчало стазом дете које никада нису успели да имају; смејало се двоје младих као што се они никада нису смејали, а преко свега вејао је нежни

Забљесну је сјај врта, какав никада није видела, ошамути мирис цвећа, за које никад није чула. Изнад високих, крупних цветова летеле су плаве птице налик крупним плавим лептирима, али шум крила

Причао му је о томе дед који је то чуо од свога прадеда. Постоји таква ружа, а онај ко је нађе, открива реч од које процвета камен, нестану бол и туга, на дивљој реци створи се мост, у пустом полу град. Али до ње је тешко доћи.

Изгледало је: вечно ће тако бити! А можда би и било, да једнога дана, Златоусти не наиђе на дете које је изгарало у грозници. Шта све није чинио да му помогне, па ништа! Дете се, наочиглед свих, топило, нестајало.

Нико ми није раван. Али и друго лишће било је зелено, сва шума била је зелена, изузев лишћа брезе које је већ добијало златасту јесењу боју. Лист јасена поверова да с брезом нешто није у реду.

отац био је најславнији рибар на сва три мора, али дечак је жалио уловљене ракове, шкољке и рибе, нарочито оне најмање које су се сребриле у мрежи као тек рођена месечева деца.

— рече дечак срдито и само што не заплака. Али не прође ни неколико дана, а он заборави и панталоне и обећање које је дао Златној краби. Ко би још на то мислио? Хај! Хај!

Нађи неку другу будалу! Бела жаба се трже и ван себе од туге обрати се Сунцу које се баш рађало: — Пре него што постанеш златна ружа, господару неба, задржи се мало код нас и буди локвин цвет!

Да макар једно дете протрчи двориштем, насмеје се, покупи или разбаца орахе, свеједно! При погледу на плодове које није имао ко да покупи, очи су му се маглиле. Све теже му је било да се сагиње, ложи ватру, готови јело.

— Још боље ми дошли! — рече старац и помисли: да нису то они које сам видео да излазе из плодова ораха? Није имао храбрости да пита, јер се плашио да и овога пута не ишчезну.

Девет ноћи је галебић пратио његов блистави ход, а десете је раширио крила и полетео у небо, у сусрет Сунцу које се баш рађало. Јато је једва сопственим очима могло да поверује. Зар тај кржљавко лети?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

види се да је шанац, оним делом према дунавској падини, ишао од Стамбол-капије, некако баш поред Народног позоришта које ће бити подигнуто тек пошто шанац буде уклоњен а Капија разрушена, а онда наниже, мало прав а мало кривудав, данашњом

је експлодирао барут, постављан у темеље бедема, а камење и крупна цигла летели су у ваздух и распадали се на комађе које је падало по пустарама и задржавало се у јаругама и вододеринама.

Кад су, за Аустријанцима, Турци поново ушли у Београд, поправили су градске капије које су остале неразорене а, уместо бедема, подигли палисад који је, баш на падини према Дунаву, изгледао нарочито висок.

Такав, од палисада, шанац је истрајавао у времену које је промицало, годинама и деценијама, а на шанцу изгледало је да не остављају трагове ни ратови ни морије који су,

Причало се и о српским главама које су се, некад у мањем а некад у већем броју, зависило је од прилика, сушиле, изнакажене, на кочевима испред шанца, као

Изгледа сигурно да су веома убојите биле, у априлу 1941. немачке, а у априлу 1944. америчке бомбе, које су прекинуле онај можда привидан али свакако замаман спокој који се у овој улици настанио између два рата, још од

„Српска посла“, мрмља Господар Јеврем и наставља поред кућа које не препознаје а, прави Обреновић, не признаје да је ојађен.

Али, то прво питање које више никог не занима упућује на оно друго које занима само Господар-Јеврема: без издаје, да ли се могло?

Али, то прво питање које више никог не занима упућује на оно друго које занима само Господар-Јеврема: без издаје, да ли се могло? Да ли се, уопште, може?

како је уз ствар Уставобранитеља пристао са чистим уверењем да је доношење Устава неизбежно: било је стигло ново доба које остарели Кнез као да више није желео да разуме, а то ново доба постављало је и нове захтеве.

Прво је Вучић бунио и подбунио народ против кнеза Милоша а онда је, са овлашћењем које је Кнез потписао и оверио личним печатом, пошао да умири ту буну.

И свуда кроз сенке, дивље и питоме, које су се мрсиле око колена, заплитале стопала, и мирисале. Дежмекасти Господар Јован лаким ходом прелази Доситејеву улицу

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Додај ми златни пехар! Из твојих очију, лане, Ја читам страсну повест, које се многи још сећа: Кад Бахус подиже војску на плодне индијске стране, На земље мирисног цвећа.

Јер ти не знаш, бедна! кроз све дане дуге Да те вољах место ко зна које жене! У твом чару љубљах сав чар неке друге, И ти беше само сен нечије сене... Ј.

„Ми здружујемо душе луди свије'! Мртве са живим вежу наше нити; И с нама вазда уза те ће бити И они које давно трава крије! „Пригрли ова јата благодатна!...

Ј. Дучић СХ ДУБРОВАЧКИ ПОКЛИСАР Зими, тисућ шест сто... (сад свеједно које), Менчетић, поклисар, беше у Версаљу, Да учини смерно подворење своје Лују Четрнајстом, милостивом краљу.

на плен спрема, Сам у пустој цркви, где круже вампири, Очајан и страшан, Христос руке шири, Вечно чекајући паству, које нема... М. Ракић ЦXИВ СИМОНИДА (фреска у Грачаници) Ископаше ти очи, лепа слико!

искићеном мозаик-оделу, Док мирно сносиш судбу твоју грубу, Гледам те тужну, свечану, и белу; И као звезде угашене, које Човеку ипак шалу светлост своју, Те човек види сјај, облик, и боју Далеких звезда што већ не постоје, Тако на мене,

И осећам тада да, к'о некад, сама, Над несрећном коби што стеже све јаче, Над племеном које обухвата тама, Стара Црна Госпа запева и плаче... М.

Али када су његове косе, плаве као увело лишће, постале беле; када су његове страсне и лепе очи, које су некад имале боју зимског лимуновог грања или плитког мора, постале мутне; када је у својим венама осетио зиму која

То је било Сунце Младости што је минула, сунце што је светлило још само дубоко у вечерњем сутону једне душе, и које је давало свему што је обасјавало чудну и магијску лепоту Илузије.

блед облак на челу Наших дама, једну малу тајну крије: Одрицање немо, једну чежњу свелу, Страст што је буктала и које сад није.

једне студи, Да нешто младо, наивно и зрачно У мени - опкољено у дну груди Од ја безбројних, црних као мрачно Јато које се низ литицу суља ................................ Зајеца тихо, тешко, к'о сироче.

дивних суза; С мирноћом оног ком нешто предоче, Ја вере, с нечим младих кукуруза, Загњурено у бездану дубину Ствари, које му знак тајанствен дају, Заруди дивно, да све боре сину, И, са жаром, у узвишеном сјају: - „Шта тражим? Чему живим?

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

је један храм воздвигнут, зла обитељ туге и жалости; сваки смртни на земљи рођени овом мрачном обитељу влада под које се сводом отровнијем мученија времена гњијезде.

Правдо, руком творца освештана, ти које је име свуда свето до границе зраках свијетлијех, заштити ме штитом могућијем од олујах корабљекрушнијех!

их у поља блажена, у творењем освештаном храму, - да опширну видим колијевку у којој се вјечност одњихала, из које је у крила удрила, у бескрајни простор улећела, од свачијех скрила се погледа до једнога који све прониче, - у

прозрачна идеја извајана на кристални шатор - свемогућа поезија творца, окруњена круном творенија; све красоте које биће има и ум творца сјајни, беспредјелни које види у царство свјетлости под том круном бјеху окруњене, на том

- свемогућа поезија творца, окруњена круном творенија; све красоте које биће има и ум творца сјајни, беспредјелни које види у царство свјетлости под том круном бјеху окруњене, на том лицу бјеху изражене у сјајности светог совршенства.

растојање, ради славе божескога вкуса: кола даља ближа обузимљу, ка шар већи што обузме мањи; стога коло што је које даље јесте више, су више шаровах.

створитељу, - могући му творац одговара - ал' простора не знаш значеније: простор мраках и простор свјетлости које умом твојим воображаш - да се ц'јела ова два простора у шар један зраках свијетлијех преобрате и правилно слију, и

Не зна да је ланац миродржни свемогуће слово створитеља, које простор пуни мировима, а мирове сретним ангелима!“ ИВ Дан к вечеру бјеше већ нагнуо у цвијетне небесне равнине,

Свеколике борбе океанах које чине са крутим скалама у највећу њихову бјесноћу, свеколике напоре вјетровах што се чују на земноме шару против

Од удара овог свевишњега бездне хладне засуте атомом, које досад име не познаше до сна хладна и тишине мртве, не зефира, не луче, не гласа - сад их моћна потресе десница, те

Попа, Васко - КОРА

дну дрвореда Платан цигарету пали 9 Отровни зелени Часови марширају Преко нашег чела Путујемо из тела Ћутањем које вуку Погледи наши луди Између очних капака Стежем ти наги поглед Бол у њему да здробим 10 Како дугмадима

лицу пролазника Јата изненађења Хранимо са длана 20 Из твојих дланова Пију живу воду птице Плаве и смеђе птице Које нам из очију излећу Кад надалеко нема ниједног ловца Твоји дланови обасјавају Наше две замишљене грудве земље Кад

прозоре на челу Берем за тебе беле Локвање из моје крви Дајеш зелено лишће Моме стаблу од пепела 29 Ово су ти усне Које враћам Твоме врату Ово ми је месечина Коју скидам Са рамена твојих Изгубили смо се У непрегледним шумама Нашега

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Тужна срца пођох у оближњу Космајску улицу и, преко рушевина зграда које су препречиле улаз у њу, једва доспех онамо. Ту се зауставих пред рушевинама једне омање старе зграде.

Истина, сва та дела прочитао сам у току година, али она се могу читати и више пута. Почех да тражим какво дело које би ме могло разонодити и ослободити ме потиштености у коју ме бацише преживели догађаји.

Од многобројних списа Демокритових није се очувало ниједно једино. Све што о њима знамо, само су одломци, каткад тек које реченице, како их прибележише други грчки писци, већином противници Демокритови.

Када сам некако крајем 1940 године, дознао за дело немачког писца Левенхајма које се искључиво бави Демокритовом науком и њеним утицајем на природне науке, обратих се једном од двојице издавача мојих

Он ме је дотле увек снабдевао немачким делима које год бих зажелео. Но овога пута добих од њега извештај да се то Левенхајмово дело не може набавити, па ни антикварно.

Када се, копањем, стигло до њих, затечени су горњи табаци у бедном стању. Од силних киша које се у међувремену сручише на рушевину зграде, настрадаше толико да се не могоше више употребити.

ми је, пре свега, јасно да после тог свог највећег дела нећу целога живота успети да напишем још једно научно дело које би се са њиме могло упоредити, а камо ли мерити.

Зато ме моје путовање одведе у давна времена када су положени први темељи оне науке из које се развише све остале егзактне науке, а то је била геометрија.

Мој посао није био лак. Морао сам претуривати целу своју библиотеку и књиге које се налазиле растурене по целој мојој кући, па и на самом тавану, да бих пронашао податке како је изгледала Сиракуза у

И у школској слушаоници освртао бих се на историски развитак наука које су биле предмет мога предавања. Стечена знања из историје тих наука применио сам, са пером у руци, а себи самом за

применио сам, са пером у руци, а себи самом за пријатну разоноду, када сам писао своје дело „Кроз васиону и векове“ које је нашло лепа пријема у нашој и страној читалачкој публици.

Немци су при своме повлачењу из Београда претворили у згариште нову зграду Универзитета са свим библиотекама које су у њој биле смештене. Ту је и богата библиотека нашег Математичког семинара изгорела до последњег листића.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

А тек што је спровод прошао кад се глава и рука поштанског разносача помолише на вратима моје собе. Рукопис на писму које ми ова рука пружи, иако нешто измењен, познао сам одмах.

Увече све беше спремно и у реду. Слишам се још једанпут о новостима и коментарима што сам прикупио од људи које су други лагали, докопам ствари и радосно кренем на железничку станицу.

како се прозори лако трескају и како лупају капље по крову вагона, што ме је подсећало на шатор и на рат, или на муке које су прошле. И заваљен тако угодно стадох размишљати о побратиму коме идем у госте.

смо изгледали некако чудно чисти тога вечера кад је снежна белина била сакрила и сву ону ружноћу београдских страћара које су у нашим очима одједанпут постале чаробне палате.

мале ципелице по чијој се ивици био нахватао згрудван, чист снег и у коврџице њене црне косе посуте сувим пахуљицама које се нису топиле. Да ме је ко тога часа упитао: — Никола, шта мислиш, има ли на свету лепше среће од твоје?

Ја брзо скупих ноге које бејах угодно опружио преко целог седишта, па скромно заузех угао који сам изабрао као најзгоднији и не гледајући

Надам се: да ћете ми љубазно оставити једну половину стране како бих наставио своје снове које више волим од ваше политике. Али ако и на њу распростирете своје свето посланичко право, онда...

Потом човек с новим торбама удеси своје ствари па се намести, заузимајући само за себе два места, онда скиде ципеле које остави под седиште и одвезујући завежљај с јелом обрати се жени: — Јеси ли гладна?

Пошто је повечерао, избрисао уста рукавом, пажљиво увезао завежљај са остатком јела и попушио цигарету, после које смо сви кашљали, човек наслони главу на женино раме, намести угодно ноге између оне прилике што нас је пронашла и мене

Али покушај овај, бар што се мене тиче, оста узалудан, јер оне три прилике које прво уђоше и по свој прилици беху студенти, отпочеше врло занимљив разговор, који су водили сасвим тихо, тако тихо и

Онај мали део што је постао бољи заморио се. Он је само неми сведок онога што данас раде они одморни које рат није нимало изменио или боље које је рат утолико изменио што им је сасвим искварио срца, А шта је са слободом?

Он је само неми сведок онога што данас раде они одморни које рат није нимало изменио или боље које је рат утолико изменио што им је сасвим искварио срца, А шта је са слободом?

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Помало опет улазим у збивања. Укључујем се у ток времена. Презаво запосједам стварност. И сухи факти, које оштро уочавам: да је на мом ноћном столу за трећину испијена чаша воде, да на зеленом картонском рубу седмичног

Послије дуљег времена, ово је први сунчани дан. А то није свеједно. То је можда једна од малобројних ствари које нису свеједно.

изврнута слика свијета напољу, у љетна поподнева кад сам послије купања лежао с још влажном косом на узглављу које је мирисало по сунцу.

сам бјелкасту сочицу што се ухватила по мојим издуљеним и поцрњелим удовима и мотрио то мало стрмоглављено људство које ми је дошло у походе.

Само је онда слика била благо узнемирена, сва оживљена неуморним шарањем змијастих пруга од рефлекса мора које је равномјерно дисало под прозорима у луци. Далеко доба!

Далеко доба! Између њега и данашњег мене увалило се готово педесет година — педесет година које се зову читав живот, а које ми се данас чине тако нестварне, готово безболне!

Између њега и данашњег мене увалило се готово педесет година — педесет година које се зову читав живот, а које ми се данас чине тако нестварне, готово безболне!

ИИ Наша је кућа била на обали, камена двокатница с балконом и с гвозденим кукама у које се о светковинама утицао барјак — права начелничка кућа.

На свим вратима била су дебела млијечна стакла; она на десној, сунчаној страни сјала су у жару, оживљена жутилом сунца које је надирало и чисто превирало преко оквира, а у брушеним рубовима ломиле су се зраке расипљући се у јарким дугиним

И данас, ако само затворим очи, могу да изазовем оне снажне свјетлосне представе и сивомодре замагљености које су ми се смјењивале под марамом, за спуштеним капцима.

Тако и упознате земље и градове носим у памети не по нуждама и дужностима које су ме у њих довеле, не по пресудности онога што сам у њима доживио, не по добру и злу које сам у њима нашао, не по

не по нуждама и дужностима које су ме у њих довеле, не по пресудности онога што сам у њима доживио, не по добру и злу које сам у њима нашао, не по томе колико сам у њима опржио или упрскао перје и колико сам свога живога меса у њима оставио:

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Његов отац, који умре пре десет месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, које су на њихову тавану налажене.

И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би свачега. Али попа му разгали срце... И чудно је то срде, које се радује меденици на црквеној литији, и у исто време мисли о јаловицама!..

Кад се изређа под записом сва читанија, народ заседе у совре, које су подигнуте око записа. Свако племе имало је своју совру — четири дирека, по бодена у земљу и спојена пречагама,

Поче ручак. Свирала одјекну... Момчадија потрча у коло, а за њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе и послужују у соври. Заљуља се прво коло, за њим друго и треће...

Младеж, чувши ћемане, потрча у Ђуричино коло. Љуља се леса млађаних и веселих играча; диже се прах под лаким ногама, које у такту трупкају; звецкају огрлице и ђердани; а ћемане једначито и весело цилика...

Али кад се мало пажљивије разгледају оне једва приметне боре око крајева очију, које издају лукаво и подмукло срце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице

Само га често издаваше нервозно трзање виличних мишића, које је откривало усиљену и немирну унутрашњу борбу. Таква глава беше усађена међу широким и снажним раменима, а цело му

необичном за сељака, поносном охолошћу; али један такав Станкин поглед, у коме би он могао прочитати оне исте изразе, које чита у погледима већине девојака и момака, такав поглед не би поднео, он би га уништио или довео до лудила.

Ђурица не осећаше у себи снаге да поднесе толико нечувено унижење, које би стајало у суштој противности са целим његовим осећањем, са свима његовим лепим сновима, са једином светлом и

нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима и вештицама, које се у то време најрадије причају.

Он је, као што поменусмо, био главни организатор и управник свих хајдучких дружина, које се, у дугом низу година, смењиваху по Шумадији.

не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гледајући писарева коња како чеше главу О врљике, за које беше привезан. Кмет опет уђе у кућу. Прође пола часа.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

па нареди матери да никога испред сараја не пропусти, него ко је гладан — да га нахрани, ко је жедан — да га напоји, које бос — да га обује, ко је го — да га заодјене. „Кад је, вели, нама бог дао, нека и сиротиња живи.

Да му не би било необично саму по ноћи, набави једну мачку и једно псето, које је добро гледао и миловао. У царском сарају била је једна робиња, која је из ашчинице у харем носила јело те ти се он

Овај га човек лепо упути и каже му и време у које ваља да је тамо. Онда му царев син захвали, па пође унапредак и једва једном дође у град змајев.

А она му прихвати бога: — Бог ти томогао, синко; а које добро? Он јој рече: — Рад бих у тебе служити. Онда му баба рече: — Добро, синко.

да мужа опет опоји, али он, дознавши од слугу шта је и како је, метне увече под браду сунђер, те у њ саспе оно пиће које му царица донесе, и тако остане при себи.

Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке око врата, и све гвожђе које је Баш-Челика држало. А Баш-Челик скочи као муња, па рашири крила, полети, и у исто вријеме узме под крило цареву

Кад тамо дођу у ону планину, пуште орлове да лове лисицу, а лисица побегне у једно језеро које је било усред оне планине, и претвори се у утву шестокрилу, али соколови одмах за њом и одандје је изагнају; онда она

голу воду учинио па, отворивши врата од млина, хукну колико може више, а од оне његове силе сва дјеца разлећеше се куд које, неко на панту, неко напоље кроз баџу, еле ниједно не оста у млину.

Онда ће доћи сви грађани и гледаће трг и дивиће се, а девојке које дођу по воду, говориће по граду: „Говоре људи: откако је овога града, још оваке галије није било ни овака трга.

А јуноша му одговори: — Вала ако си баш и цар, ја ти опет нећу казати. Сад га цар затвори у једну собу до које је била једна велика соба, гдје је била царска кћер у кавезу.

На ово обје стране пристану и још се писмено обвежу. Кад приспије вријеме у које је требало поћи, онда царски зет позове дружину, но не дође му више него девет стотина деведесет и пет људи Сад царски

крилату бабу, а царски зет нек нађе у својој дружини једног брзог чоека, па нека он трчи ногама, а баба нека лети, и које прије са изворца те и те планине воде донесе, онога да је опклада.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Бојим се да ће лица израз цео Одати лик јој свету, кад ми приђе, И име које не рекох никада. НАЈВЕЋИ ЈАД Ја знам једну песму као зима 'ладну, Коју мирно слушам на прагу јесени, При заласку лета

Не знам како, зашто — али гласно рек'о: “Ја те волим драга”; и осетих тада Ону љубав стару и доба далеко, Доба које намах појави се сада.

2 У даљини из нејасних шара, Имао сам у самоћи често Место једно које машта ствара За постоље, за будући престо. На том месту нас двоје би били Свет за себе, нераздвојан, вечан: Све док

Ја осећам душу и своју и њену: Обе, вечне, стоје на једном осмеху, На једном простору, далеком времену, Које каткад ступа и шапће утеху.

је холо; Истина, ја знам и за оне дане Кад сам се над'о, осећао, вол'о У помрчини, на долини јада, Под бледом звездом које нема сада. Знам их.

Ил' је коб моја, што у дане ове Осећам руку како мирно пише На моју љубав, мисли и на снове Име, које ми на крст црни дише, На крст што носи све радости нове?

Мени ништа тада познато не беше: Ни самоћа твоја, твој живот у страви, Ни молитва с усни које се не смеше, Ништа, к'о ни цвеће јоргована плави', Од којих си сама узимала боје За дан својих нада и за живот прави.

Дан божији опет земљу плача виде. Ал' нам дође жао те гробнице мрака, Те судбине, с које полумесец иде, Што ће сад друмови пожелет Турака.

оне младиће Што су весели пошли из свог стана, К'о да их зове за границом коло: Њине су груди пуне светлих рана, На које душа прнула им холо.

ДОГАЂАЈ — У једноме крају старог Београда, После тол'ких дана опет гледам њега: Насмејана, ведра, лица увек млада, Које му сад краси из рата белега.

Испод звезде среће победа нас прати, Србија и ове преболеће ране; Али виновнику ко ће казну дати За злочине које народима нане!

Ви сте све постигли. Сад нема Турака, Нема ни Сливнице, ни беса Бугара. У име слободе и вечног морала, На које чекаху пет дугих столећа, Ви сте своју браћу опростили зала, Пробудили земље и нова пролећа.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Али он налази огромну надокнаду у задовољству које произлази из његове моћи и осећања да он припада класи изузетно привилегованих људи, без којих би човечанство одавно

Ако говорим о себи, ја сам већ осетио пуну меру овог дивног задовољства које је било толико да сам у многим годинама свога живота осећао тај непрекидни занос.

Напротив, ја сам сазревао размишљајући. Покушавајући да дам тачан редослед својих активности које ће бити представљене серијом чланака уз помоћ уредника ”Елецтрицал Еxпериментер”, а који су углавном намењени младим

Једне зимске ноћи, оца су позвали да обави хитан посао и док је ишао кроз планине које су врвеле од вукова, коњ се уплашио и збацио грубо оца на земљу.

Имао сам две старе тетке избораних лица, једна од њих је имала два зуба, која су стрчала као слоновске кљове, које је она забадала у моје образе кад год би ме пољубила.

Његове реченице су биле кратке и језгровите, а он је био врло духовит и сатиричан. Духовите упадице, које је имао обичај да прави, увек су биле чудне и карактеристичне. Илустрације ради, могу да наведем један или два примера.

Мада мајци морам да захвалим за сав изумитељски дар који поседујем, и вежбе које ми је отац задавао мора да су биле од изузетне користи. Оне су се састојале од свакојаких задатака.

Биле су то слике предмета и призора које сам заиста видео, никада оних које сам замишљао. Када би ми неко нешто рекао, појавила би се жива слика предмета који

Биле су то слике предмета и призора које сам заиста видео, никада оних које сам замишљао. Када би ми неко нешто рекао, појавила би се жива слика предмета који је та реч означавала и понекад

То је у мени стварало велику нелагодност и изазивало неспокојство. Ниједан од студената психологије и физиологије које сам питао за мишљење није могао успешно да објасни ову појаву.

Оне сигурно нису биле халуцинације које се јављају код болесних и намучених људи, пошто сам ја у сваком другом погледу био нормалан и сталожен.

Убрзо сам схватио да сам искористио све оне које су биле под мојом контролом; “праве” слике су биле потрошене, пошто сам видео мало од света само предмете у своме дому

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

да постоје извесни психолошки разлози који иду у прилог мог мишљења да, понекад, усељеник може да види неке ствари које измичу очима домородаца. Ко види тај и верује; нека говори онај који има шта да каже.

Међутим, има извесних ствари које млад досељеник може донети овој земљи, а које су много драгоценије од свих оних које данас прописује закон о усељавању.

Међутим, има извесних ствари које млад досељеник може донети овој земљи, а које су много драгоценије од свих оних које данас прописује закон о усељавању. А шта сам ја, када сам се 1874.

Међутим, има извесних ствари које млад досељеник може донети овој земљи, а које су много драгоценије од свих оних које данас прописује закон о усељавању. А шта сам ја, када сам се 1874. године искрцао у Касл Гардену, донео?

То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустро-угарској, а сада је важан део Краљевине Срба,

Први насељеници старог села живели су у малим земуницама које непријатељ није могао распознати из даљине. Остатака тих подземних станова било је још у доба мога детињства док сам,

Неки од стараца, присутних на овим скуповима, били су у Наполеоновим ратовима и добро су се сећали прича које су слушали од својих очева о аустријским ратовима против Фридриха Великог током осамнаестог века.

И још данас ми је пред очима слика његове главе без косе и дивног чела над густим обрвама кроз које су светлуцале његове дубоке утонуле очи, светлећи као месец кроз иглице старог бора.

После 1869. године није било више слике аустријског цара! Српске јуначке песме које је рецитовао Баба Батикин величале су легендарног народног јунака Краљевића Марка, снажног човека који је бранио слабе

Тамо сам срео учитеље који су на мене учинили јак утисак, нарочито њихово познавање природних наука, које су биле сасвим непознате у Идвору.

Американца који се звао Франклину а који је помоћу кључа и змаја открио да је муња последица електричног пражњења које настаје између два облака, а да је грмљавина последица експлозивног ширења ваздуха нагло загрејаног проласком

То су биле моје једине летње школе и то најинтересантније школе које сам икада посећивао. Сеоски волови били су подељени у крда од око педесет грла и свако крдо је чувала група од неких

Ћипико, Иво - Приповетке

Помисли да је и она крштена душа. Тако на обали, ишчекујући, намери се на неколико Загораца, које је по ношњи познала да су из села што је било подалеко од њене куће.

Тада они замишљају топле заклонице у које сунце упире, гдје су се с чобанима заклањали од љуте студени. Над главама им вјетар хуче и одбија се од голих кршева,

Са црногорских брдина у себи донијела је јаку здраву клицу, из које се, поред свега што је сунце не огријеваше, лијепо развијала; и да јој мајка зарана не умрије, била би дочекала пуну

Кад је дошао, била је у дворишту, а чини јој се да сада чује глас и ријечи онога човјека, које је рекао господару када је у двориште дошао: — Довео сам ти ово момче; слушаће, — па надода забринут, — вјерујте, код

питомином дижу се високе голети, крцате поточина, шпиља и гудура, чији се врси љубе с натуштеним небом оловасте боје, које је боје и земља гдје се тешко живи, а откуда су њу доље у град довели.

Није имала чему да се чуди; видјела је исту овакву чељад и куле и по другим градовима на које је у путу налегла. Најпошље дође ишчекивани дан: укрцаше се у силан брод с осталим свијетом, у који се бјаше уселила,

Пуста пучина, обавита танком маглом, недогледна, без краја, монотоно дјелује на њену природу, а безразложна туга, из које се на махове испољава воља за жинотом и срећом, мути јој мир на који је била навикла.

гледајући их, сјети се свога града и крчмара у његовим тијесним улицама, из којих се чула дивља пјесма пијаница, а у које је она с неким страхом гледала кад би пошла по воду на врело.

Знаду чему су дошли: она је Спасојева, а он ће да заслужи новаца, па да наново које вријеме весело проживи код своје куће. — Не знам што ми је, — тужи се девојка, тужна сам.... — Проћи ће!

по заклоњеним увалицама и свугдје гдје је стигла кад је за стоком у пашу ишла; а примирила би се тек кад би нашла које младо чобанче на осами, жељно друштва као и она; сјела би уза њ и часом се с њим упознала.

Колико се пута зажелела човјека, колико је пута чезнула за толиким морнарима и рибарима које среташе по пустоме шкољу и с којима би се тако брзо упознала!

љубазно опраштају с њима, препоручују им у задњу мир и љубав, и једнако се осмјејкују, као да знаду да су то ствари за које не треба препорука. Сви се весело враћају и преко села безразложно душе се од смијеха...

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

А сигурно је да највећи део наших разноликих навика, па и оних које су везане за уметничко стваралаштво и размишљање о уметничкоме стваралаштву, зависи од типа културе, од културнога

као усредсређење пажње управо на ове области у свакидашњем понашању које припадају „обичним“ навикама, спонтаноаутоматизованоме реаговању, које су, уопште узев, неформални део културе.

управо на ове области у свакидашњем понашању које припадају „обичним“ навикама, спонтаноаутоматизованоме реаговању, које су, уопште узев, неформални део културе. Мимогред ћу се дотаћи трију области и поменућу три довољно извесна имена.

руског формализма, несумњиви претеча данашњега структурализма и семиотичког изучавања књижевности које, у својим крајњим намерама, тежи да одреди место и улогу књижевности у датоме моделу културе.

Треће име које бих овде поменуо јесте Едвард Хол, амерички антрополог, аутор и код нас врло познате књиге Неми језик.

мишљењу, многи неспоразуми у међукултурноме комуницирању потичу управо из оне друге, неформалне сфере у култури, које нису свесни ни сами њени носиоци.

Различит однос према будућности код оба саговорника можемо упоредити са неком од оних стотину нога које наша метафоричка стонога аутоматски покреће, а право изненађење и откриће наступа онда кад се суочимо са другим и

потешкоће могу да потичу и отуда што су две културе врло, врло блиске, јер нам велики број сличности прикрива разлике које ипак постоје, а прикривене и несазнане разлике лако се и са једне и са друге стране превиђају, некад негирају, некад

Ту не помаже позивање на добру вољу, него једино довођење до свести разлика које нам показују да једна иста или слична конвенција може да има и има две различите функције, тј.

вабити и македонско вика(ти) немају исто место као и истозвучни глаголи у српскоме језику, него им припада место које у овом последњем језику има стилски неутралан глагол звати.

А неспоразум због велике близине и сличности (које прикривају функционалну разлику) мање је вероватан кад је у питању историјскогенетички даљи језик: немачко еиндладен,

део дужности и у томе да са крајњом опрезношћу испитујемо сваку културну појединост с обзиром на место и функцију које има у своме сопственоме националном систему.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

У средини собе велики, застрт сто, по њему прострте једне старе очеве панталоне које ће госпа Живка прекројити за сина. И ЖИВКА, САВКА ЖИВКА, САВКА САВКА (седи крај стола): Шта си се замислила?

САВКА: 'Ајде и ја идем, за послом сам. А видим и тебе ометам. (Устаје.) ЖИВКА: Па како си решила за оно? САВКА: Које оно? ЖИВКА: Па де, што се присећаш, за зајам? САВКА: А за то?

Како?... Па, право да вам кажем, ја не знам кад прима. – ... А, звала вас је? То је друга ствар. Па онда изволите у које доба желите, она ће, извесно, кроз који час бити код куће. – Молим за ваше име?

НИНКОВИЋ: Правила отменог друштва; л бон тон ди гран монд2. О госпођо, отменост, то је готово атмосфера без које ја нисам кадар да дишем; отменост је моја природа. ЖИВКА: Па, знате, ја сам обавезна да примам.

НИНКОВИЋ (посматра је зналачки): Гріѕ нале, бело грао, које прелива у плавило ведрога неба, креп-де-шин, са нешто мало ружичастога, можда само оперважени рукав и ревер, или можда

НИНКОВИЋ: Пардон, мил фоа пардон!2 Ја не прелазим границу савета које сам дужан дати вам, ако ви још увек на њих полажете.

И верујте, тетка, не кајем се што сам био на робији, многе сам ствари научио које не може човек тако лако у животу да научи.

АНКА: Ју, како смеју једну министарку да изгреде? РАКА: Игрдили су је за оно. АНКА: Које оно? РАКА: Због тебе. АНКА: Зашто због мене? РАКА: Хоћеш да ти прочитам? АНКА: 'Ајде, молим те!

А и ви, Анка, могли би гледати други посао, а не да читате новине... АНКА: Ја сам само донела новине које сам купила. РАКА: А и ја. Знаш, једва сам купио дванаест бројева.

Можда ће ми се у току данашњег дана наредити да сутра кренем. Све зависи од наређења које је издала твоја мајка. ДАРА: Најзад, свеједно, нека је и сутра, ја ћу бити готова.

ЧЕДА: Још како велика тајна. ДАРА: Реци ми, ко је писао? ЧЕДА: Ја! ДАРА: Шта кажеш? (Испусти хаљине које је имала у руци.) ЧЕДА: То што ти кажем! ДАРА: Чедо, Чедо, шта си учинио?!

Зар каже за мене да сам одвратна баба, па нема увреде части? ПЕРА: Па јесте, с те стране има. ЖИВКА: Е, па с које стране онда нема? ПЕРА: Па мислим да се иначе не односи на вас, јер се дешава у Кини.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Сеоба 96 И 97 ИИ 114 ИИИ 133 И 151 ДВА СРПСКА РОМАНА Студије о Сеобама и Нечистој крви ПРЕДГОВОР Две студије које су се нашле између корица ове књиге у завршном су облику и писане с намером да заједно буду објављене.

који су преломљени, најчешће, у доживљају главне јунакиње дају слике с наговештајем дубљих психичких стања; слике које симболички оваплоћују и неке подсвесне садржаје.

Та је тежња код Милоша Црњанског, али и уопште у српској књижевности, крунисана управо Сеобама, које је песник Милан Дединац назвао „поемом у прози”, наспрам Стражилова, које је „поема у стиху”.

књижевности, крунисана управо Сеобама, које је песник Милан Дединац назвао „поемом у прози”, наспрам Стражилова, које је „поема у стиху”.

удаји њеној, којом она не само да мора прећи из једне у другу породицу, него у исти мах са високога (хаџијског) места које јој је припадало у једној варошкој култури силази на периферију.

Познато је да су у многе од тих ликова положене стварне личности из старога Врања које је Станковић запамтио. Али не треба мешати грађу из које су ликови саздани са њима самим.

Али не треба мешати грађу из које су ликови саздани са њима самим. Они су условне, књижевне творевине, па се стога и не могу разлагати и посматрати

Јер је ово друго грађа из које је створено оно прво; друго је помоћу књижевних погодби моделовано у првоме. Укратко, створена је књижевна варош,

може и формулисати: што је култура старија, истанчанија а затворенија, што је гушћа мрежа колективних прописа у које је људски живот стегнут, утолико је више на њеноме дну суманутих и распамећених, кажњених и изопштених.

Удвајања настају као повремени прекиди, као осамостаљивање у самосвести рефлектоване слике тела насупрот самом телу које, са својим пренадраженим чулима, отима маха.

Опажено, дакле, постоји заједно са оком које опажа; приповедач (Миле) и лик (Нушка) нераздвојиви су као делови исте целине, као лице и наличје.

је да је Борисаву Станковићу био неопходан приповедач чије би око - насупрот свим забранама, строгим конвенцијама које љубопитљиви поглед заустављају већ на дворишној капији - изнутра гледало, које би гледало у тренуцима кад се ликови у

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Трговци су на обичним јалицама, са сексанама које им носе јело и ствари за преноћишта. На понекој сексани су и бисаге пуне новаца.

Дуже косе, у бради, са огромном дервишком капом, испод које сјајаху два крупна зелена ока. Пуши на дугом чибуку, а белокори јатаган извукао из ножница и метнуо поред десна колена.

Иза њега држи му момак његова коња и две-три самарице које им носе комору. Трговцима клецнуше колена, кад хајдук показа на Спасу Чемерикића и рече да је пуцао.

Ни гласитијега манастира ни Тескобнијега места у крају. У њему леже мошти Петра Коришкога, које су Колашинци с тешком муком и крадом пренели из призренских страна.

Тежу од ових планина, које су се онако сурово наднеле над манастир. — Пазите и не узмите ми образ данас — шапуће он сејменима арнаутски и не

Ето, због овога је ораховички силник на својој кули приредио опроштајну гозбу не само Сену Дуруту, но још многима које је овај између берача као отменије одабрао. Арнаутска оџаклија беше дупке пуна.

Цигани су играли неке собне арапске игре које су научили у низаму и певали на сва три домаћа језика разне поскочице н севдалинке.

Деца раздрљена, људи босоноги, жене без увијанака, за спавање подбрађене. Писка и кукњава небо проламаху. Како је које прилазило тако се бацало на мртва Јаблана.

Крупна као планина, још крепка и јако једра као и многе богате сељачке домаћице и срећне мајке које су пожениле и разудале, она плавно корачаше низ ледину као какав арнаутски барјактар.

На глави имаше избледели фес и око њега увијену пртену чалму, од које одужи, ресасти и мало извезен крај висаше му низ леђа.

њега ка обору беху наперили своје запете пушке два војна пабирка, иначе двоје одрпане колашинске олако хроме зверади, које је тај недостатак чинио да лакше, још брже мушки и без размишљања ончас испусте своје душе, ако би, по удесу, заиграла

Тамо, западно, изнемогла војска чинила је последње напоре да продре у Васојевиће. А овамо на север све до верига које ивиче опевано поље, навалили повлашћени и ободрени разбојници на православна села, па робе, грабе, пале и убијају.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

На груд’ма твојим никад Нека не почине Веран ти друг! Приђе л’ ти срце које, Нек приђе празно што је, Баш ка’но и твоје.

Плаве очи — огледала душе, Море које не буркају страсти, На дну бисер тихога весеља, Миље што се реч’ма не да касти.

Речима се не казује Како си нам мио био; Речима се не казује Како си нас уцвелио. Речима се не казују Јади, које носиш собом... Да л’ бар кажу сузе наше Над прераним твојим гробом? С Богом, тиче милопојно!

У свима нам срце бије, Које српска мисô креће, Ал’ Стевана Каћанскога Мајка родит’ скоро неће. Куд си мачем наперио Туд си пером надмачио,

Уздишућ’ мирисом, цвеће збори тио: „Човек си био!“ Имô си срца, имô осећања, Уз које срећа никад не приања. И прва реч’ца беше са твог трона: „Скидајте ланце с дваест милиона!

разбио ланце, Ковчег разби, пепео проспи па у бурном лету Просеј овај свети пепео по целоме свету, Где год има срце које, у надању живо; Где год има народ који, ком’ се чини криво. Дуни ветре, носи ветре, лети без оданка!

тежња крепка и блага, Пољупци они из вечног вира, Благодат братства, благослов мира, Све оне мисли, кô барјак бео, Које си собом са неба снео: Кад све то никне па се разграна, Свануће зора лепшега дана; Општа ће срећа у врту свêсти

ИВ Видим ȁле, њине жвале И чељусти клете, Које свима народима Подједнако прете. Хај, ал’ сви ће заједничке Против таких зала; Биће борбе, опште борбе Против

наши „просветници“ У земљи двобоја (из пиштоља празних), Земљи проневера, свакидањих крађа — Да, међ’ Црногорци, које грдњом беде Е злотвор’ма својим ни носа не штеде: У тој Црној Гори десило се нешто Што ће куса пера жидских

»Стармали« 1886. ЛАЗА НАНЧИЋ Млада снага, срце пуно жара. Роб ничији до свог уверења, Уверења које не дâ дара Већ те било од стења до стења.

Не будите деца („хајд’ у школу, мали!“) Ви које су дуги веци школовали. Немојте се играт’ у праху у низу... Зар не знате, стари, да је испит близу?

Немој ни ти друкче рећи, Па ће свима бити право. Кад се нађеш с Петром, Павлом, Не разбирај које ј’ боје, Нити чекај да те пита, Напред реци: Јест’, тако је!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Какво је опет ово чудо: Покондирена тиква! — Покондирена тиква, господо моја, јест тако завомо весело позориште које сам ја долу нижајше потписани сочинити шчастије имао за вашу, ако соизволите читати, како ползу, тако и забаву.

против состава тјела чини, тамо се преко мере игра и скаче; не спава се целу ноћ, богзна шта се јошт догодити може, које неугодности човека при читању какове књиге отњуд напасти не могу. — „Господин ферфасер!“ — „На служби, фрајлице!

ЕВИЦА: Ја не могу мидер да трпим, кад се заптијем у њему. ФЕМА: Така дрнда и не може, него које су добро воспитане. (Затеже се.) Ја могу, видиш, а теби је тешко.

САРА: Она је богата. РУЖИЧИЋ: Шта је друго богатство Нег на чизми штикле? Које срећа поклања Маленима људма, Да велики издају, Да познати бивају.

РУЖИЧИЋ (Феми, која му исте ствари пружа): Благодарности благи знаци Солнцу јесу подобни, С благодатни које зраци Тму од свјета прогони.

РУЖИЧИЋ: Да прилпнет јазик гортани твојему. ЈОВАН: Пани, просим их пекње, из које су они столици? Боху присам, ја сам млоге Словаке познавал, але таки разговор не чу сам.

РУЖИЧИЋ: Изјашчно, изјашчно! (Које различије между јеја и матери јеја.) ЕВИЦА: Ја нисам знала ценити филозофе, но сад, како сам разумела како су у

као петачка, раширена и неотесана, мора своју масу мало да утегне, пак даје начинити мидер, то је сад мода; и оне које као трска стоје морају да се утегну, не пазећи што с отим здрављу свом шкоде.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Бранко Миљковић ПЕСМЕ Садржај УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ 2 ЗА ОНЕ КОЈЕ ВОЛИМО 3 УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ 4 ПРВО ПЕВАЊЕ 6 СЕДАМ МРТВИХ ПЕСНИКА 8 БРАНКО 9 ГРОБ НА ЛОВЋЕНУ 10 ЛАЗА

РОЂЕНДАН 200 ПЕСМЕ УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ ЗА ОНЕ КОЈЕ ВОЛИМО (1955) УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ Будим је због сунца које објашњава себе биљкама због неба разапетог између

РОЂЕНДАН 200 ПЕСМЕ УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ ЗА ОНЕ КОЈЕ ВОЛИМО (1955) УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ Будим је због сунца које објашњава себе биљкама због неба разапетог између прстију будим је због речи које пеку грло волим је ушима треба ићи

ЈЕ БУДИМ Будим је због сунца које објашњава себе биљкама због неба разапетог између прстију будим је због речи које пеку грло волим је ушима треба ићи до краја света и наћи росу на трави будим је због далеких ствари које личе на ове

је због речи које пеку грло волим је ушима треба ићи до краја света и наћи росу на трави будим је због далеких ствари које личе на ове овде због људи који без чела и имена пролазе улицом због анонимних речи тргова будим је због мануфактурних

је рекла: нека ме тражи и види да ме нема та жена са рукама детета коју волим то дете заспало не обрисавши сузе које будим узалуд узалуд узалуд узалуд је будим јер ће се пробудити друкчија и нова узалуд је будим јер њена уста неће моћи

ПРВО ПЕВАЊЕ Обрех се у некој мрачној шуми ДАНТЕ То је била шума која је појела небо шума из које кад изађох видех да нисам изашао да су ме звери појеле и знах да ће бити горко да причам о томе шта сам видео и

ГРОБ НА ЛОВЋЕНУ Али не, то још увек није време. То је једно место које препознајем у простору. Мртве су горе одакле та реч дође.

Мртве су горе одакле та реч дође. Сфинго с птицом лажљивом уместо лица које свлада тајна иза слепе маске. Рођење је једина нада. Видим смеле мостове преко којих нема ко да прође.

гроба жива звезда куца И запаљени ветар на почетку дана снива Ноћ у моме гласу више не дозива просторе изгубљене које поседују сунца Крв моја заспала под каменом не бунца због пакла из земље ископаног ко жива Овде камење пева и птица

Тишино у светој сенци што снове моје вајаш хоћеш ли примити то тело уклето, које настањујем последњи и први заточеник одбегле тајне и своје крви.

О неима пута којим би до мене могли доћи Ко пролеће које заборави да цвета сад лежим мртав на северу света Смрти љубоморна највећа моја ноћи!

Краков, Станислав - КРИЛА

Редови су ипак остајали мирни, само је и даље звонио одјек оног такта: — Један, два... Али чете позади, оне које су примале сву прашину и запару промарширалих редова пред собом, квариле су правилност колоне, и неједнаким покретима

Црни бодљикави пауци се купали у мору, које је можда било и плаво као неч ије заборављене очи. У зраку се боје изгубиле, само је било јасно пијанство и радост.

Широке, сјајне бразде шетале су по небу које је било пространо и мирно. Млазеви се сретали и укрштали. У тескобним баракама болничким било је запарно.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - — После?... Ама и нема никаквога после. Ми смо људи за које то после не постоји... Људи осуђени на смрт... — Донели су нам савезника, горогана, — радовао се један мали.

Шумом обрасле ивице биле су румене са дрхтавим ореолом злата. Златни одблесак пливао је још по језеру, које се увлачило у влажну сенку. Крај обала се згрчиле криве куће као преплашене. — Ух, љут је да се побаци од њега...

Нешто тешко лупи о кукове. Пуче. Мија се сруши ничице на земљу. Из пробијене чутурице ракија се проли. Мазге, које су чупкале осушену траву по камењару, искидале телефонску жицу. Са осматрачницом није било више везе.

До ноћи је село било повраћено. На свима кућама су биле беле крпе које од јутра нису скидане. У селу су Бугари све жене и девојке силовали.

У Главноме штабу установљено је одељење за набавку жена. Било их је свуда. Било је читавих блудних улица, које су мирисале на помије и сапуне. Жене су пред улазима излагале своја тела у кратким кошуљама.

Често је то био доказ савезничког пријатељства. Било је жена које су дрхтале голим трбусима и тресле дојкама под светлошћу сијалица. Чедне шоферкиње имале су тела мршавих мушкараца.

Гласови су очајни, одлучни. А одлучност делује на слабе. Издвајају се сенке, које неодлучно стају. Један прикупљени, збијени ред се враћа, и гура пред собом устављене сенке.

Још је осећао на лицу отрти млаз туђе крви. Онај јаук му је остао у глави. Па не само тај први. У тело, које је пало, зарио се одмах још нечији бајонет тако снажно да је продро чак и у земљу, шкрипнуо и савио се, а онај је

Тама је почела да се развлачи, и бледа, пепељаста светлост стала да осветљава контуре гребена, које се оцртаваху сада јаче, када се на највишој коти изнад села закува, затутњи, закркља, па одједном све умуче.

Петровић, Растко - АФРИКА

Птице су се мењале, наилазили смо на рибе које излећу из мирног, зеленог или азурног мора, а покоји брод, који је пролазио хоризонтом, био је за нас — догађај!

Кад заврши размишљање, које траје сатима, он спрема упутства за чије састављање употреби неколико минута, а која за неколико тренутака пређу

А да би нам показао да то нису једине беле чакшире које има, он седа одмах на већ почађавели под. Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни

Још пре тридесет година ту је било само две–три куће. Право седиште Европљана било је на оном острвцету које се зове Гореј, где се и сад могу видети Негријери, тамнице за црнце којима се трговало.

је и острво Гореј, на коме се још налази оружје, џиновско, што показује да су га носили џиновски људи, и добило име које је у вези са именом Горила.

Врачаре и друге црне трговкиње, кад продају кремен за пушке или талисмане, најчешће продају ово камење које налазе свуда по обалама и обалским пећинама.

У ђерданима које носе црнкиње горе у Судану, на пример у Куликору, и сад се може видети покоје плаво феничанско зрно.

Углавном за црне све вести из тако конкретних детаља. Пијаца риба свих најнежнијих боја: оних које гледамо да се преврћу по пучини, на радост бескрајне млечне даљине мора и небескога азура, у коме као бели пожар гори

се преврћу по пучини, на радост бескрајне млечне даљине мора и небескога азура, у коме као бели пожар гори сунце, оних које јатима излећу, ситне, и лете над водом, све док им се крила не осуше, оних које наше очи не виде.

у коме као бели пожар гори сунце, оних које јатима излећу, ситне, и лете над водом, све док им се крила не осуше, оних које наше очи не виде. Брегови банана; гри–гри на све стране. Парк са стазама посутим шкољкицама, седефастим и руменим.

Утолико ме више узбуђује сусрет са овим женама, овнујских очију И дебелих усана, што оне одговарају тачно гравурама које сам налазио као дечак у старим путописима или романима у којима се говори како је црнкиња постала дадиља код

Покаткад је то као црно анђеоско крило које пређе испред обала. Један брод нас скоро додирује. Име му је Арханђел. Момци нас са брода ословљавају италијански.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ВУК: ’Ма погле, Раде, здравља ти! Не знаш шта више личи крпежи: Да л’ опаљени ветром образи, Које су некад црне богиње Арапском шаром грозно шарале, Ил’ руке ноге, или хаљина, Закрпе разне што му с грбине, Као

рађам пород, тако страхотан, Од кога ће се, кâ у грозници, Грбавој земљи кора јежити; Отровне тице, змије ватрене Које ће, репом хитро шибајућ, Спржити поља, спалит усеве, Отровним дахом лета кужити, Докле се тако, кугом морена, У

хрпе нема земље гробовске, Којој ће сваку ову мрвицу Турчина бесног кости покрити; Где нема људи, где нема груди Које ће камен бити стенама, А оклоп-стена слабим женама; — Где нема Вељка!... (Почивка.) Жалосна земља!...

Црна кô небо око поноћи! Само што поноћ има звездице, А кућа моја — црна пештера Из које беже слепи мишеви, А шкорпије се крију пажљиво У пукотине влажног камена, Да не би онај ваздух дисале Што моје

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Пролази које брани Лешјанин и Хрватовић врло су важни, јер кад би Турци продрли до Параћина и Ћуприје, они би били тако рећи у срцу

Стога су предузете многе мере да це положаји које заузима Хрватовићева и Лешјанинова војска што боље утврде и ставе у што поузданију свезу са својим базисима и

поред све потпоре из Делиграда и Алексинца, могли одолети овако великој нападној турској војсци — то је питање на које је мучно одговорити са да.

Ејубову Војску да поврате натраг Нишу, ту да се сједине са приштинском Али-Сајибовом војском и ојачају резервама, које једнако преко Софије стижу из Цариграда, па онда да продиру у Србију моравском долином (можда једном, а можда и

дело које це само сложним, укупним силама може повољно решити; човек це наједанпут осети зближен са свима личностима које га окружавају, одношаји одмах постану некако ближи, искренији, изгуби се она свакидања укочена уздржљивост и

Услед ових извешћа разаслате су на разне стране наредбе које су имале све један карактер: да команданти са својим одељењима буду јако на опрезу и да што чешће јављају све што се

да је пламен већ прогутао или ће наскоро прогутати све оне миле кутиће, све оне стварчице у вашем очинском дому, за које су везане све ваше детињске успомене; ви не знате каква опасност прети вашем оцу, који тамо стоји у бојном реду пред

Наша артиљерија имала је доминирајуће положаје и била је час турску артиљерију, час колоне, које су се као потпора склониле у какав шумарак, а час и сам турски стрељачки ланац.

на бојишту са раздробљеним костима у локвама крви, оросити твоја вечерња роса и увити тама ове ноћи; колико ће усана које на дому чекају врели, слатки пољупци, пуни неге, љубави и милоште, осванути сутра неме, хладне и укочене!...

У тој је долини и Тешица, са својим положајима које смо ми јуче изгубили и које смо данас хтели да отмемо натраг. Ово ради разумевања онога што ће малочас доћи.

У тој је долини и Тешица, са својим положајима које смо ми јуче изгубили и које смо данас хтели да отмемо натраг. Ово ради разумевања онога што ће малочас доћи.

Овако укорен, ја покуњим нос и повучем се мало даље. Једио сам се на самога себе: зашто да се мешам у ствари које не разумем. После сам се опет куражио: зашто да ја не могу баш ништа разумети?

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

би осећало Да га љубим јако, А љубит’ ме знало Бар уполак тако; Што би у радости Са мном сузе лило, — Хеј, које би моје Само моје било. Тако ја мом срцу Зборим више пути. А оно задршће, Снужди се — па ћути.

Махом дође мом погледу, Па не могу разазнати Које ли је моја љуба, Које ли је моја мати! Тражим слику оца свога, — Јест, она је, — ал’ је нова — Проплетена ј’

Махом дође мом погледу, Па не могу разазнати Које ли је моја љуба, Које ли је моја мати! Тражим слику оца свога, — Јест, она је, — ал’ је нова — Проплетена ј’ сликом мојих Пријатеља и

Лечи, теши довека Све болане груди, Које беже од света, Од веселих људи.. XВИИ Што ме људи гледе тако Што ме тако прате свуде?

Исте горе, исти лузи, Које гледах тол’ко пути; Ал’ то негда све збораше, А сад — ћути, страшно ћути... XXВИ Судбина се зове, — како л’?

XXXВИИИ Од детињства, од једва-сећања, У времену невина голубља, Имао сам, уз које приања’, — Тад не знадох колико их љубља’.

Ето вам га мог весеља! XЛИВ Моје небо, јер је мутно; Моје сунце, — јер је село; Моје цвеће, где год које, — Јер је тако невесело.

„Како дође амо?“ Запита ме Боже. А ја му рекох: Ти ми поможе! Болове оне, И јаде големе, Које си ми дао, За часак један Под ноге сам мето, На њих сам стао. Тако се дигох И — до тебе стигох.

Сад често у сну чујем Дечице моје глас: „Где год је Српче које, Љуби га, ради нас!“ И тог је гласа тако Рајски утешна моћ, Од гласа тог се ведри Жалости моје ноћ!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Али стигло је наређење да се ми најхитније извучемо. Нама за леђима налазиле су се трупе које су имале да нас одмене. Нико од нас није знао разлог зашто нас тако журно повлаче.

Зи-у! Зи-у! — звижде куршуми. То се још и могло поднети. Али једна наша батерија испред које смо стајали, искида нам нерве. Трупкамо у месту. Нестрпљиви смо.

Војницима смо издали храну, па смо их сакупили по четама и отприлике разместили чете према секторима које треба да поседну. Спустила се ноћ. На положајима су припуцале пушке као по команди. Време је споро одмицало.

— Трчи до пешака док нису отишли. Он излете као мачка и погурен отрча. Наскоро су се вратили са сандуцима муниције које су нашли код пешака. Били смо мало мирнији. Кад овом приликом нису успели, више се мајци неће Бугари дићи из ровова.

— Наново је сишао. — Слушај, добро би било да ухватимо неког живог, да бисмо знали које се трупе налазе пред нама. Неког лакше рањеног. Види одмах, па ми га пошаљи.

Наших шест чета поседало је тачно средину оне ближе вертикалне пречаге кајмакчаланског масива, са које се излази на врх... — Ви сте, дакле, били према врху... — Врх Кајмакчалана је био тачно у правцу нашег наступања.

— Ето видиш... У заповести коју нам је прочитао командант писало је како трупе Дринске дивизије, које су се налазиле десно од нас, треба прво да заузму Кочобеј. Тек пошто они заузму тај положај, онда нападамо ми на врх.

Пети пук бежи у паничном страху. Психолошки разумљиво. Ти црни облаци подсећали су на огромну, мрачну авет, из које су кла убиствени пламен. Наш командант, пуковник Јован, трчи на ту страну и виче на сав глас: „Напред!... Напред!...

Мој ордонанс ми рече: — Ако нас нагази њихова артиљерија, проћи ћемо горе него Бугари. — Он је мислио на камење које су војници слагали испред себе. Али другојачије није могло да буде.

Притајили смо се најзад мало и ми. Али на најмањи шушањ трзао сам се. Испред нас нема наших војника. Ми смо први на које они треба да налете. А сцене од прошлог дана ковитлају по мојој свести, па ми не дају мира.

Овај доказује како је тешко дејствовати кроз маглу. Прича о неким нишанским тачкама које нишанџије не могу да виде. — Око топова не види се ни на један метар даљине...

Цела ми је нога одузета. Хоћу да се окренем на леђа, али болови су неиздржљиви. Одозго падају бомбе, које експлодирају баш уз овај трошни бедем који ме је заклањао. Са ужасом гледам како одлеће земља, и бедем је све нижи.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

свога ђаковања насуо непента, па одједном заборавио све ове стихове и све што се у овој књизи поезије давнога времена које му је претходило намеће као идеал и канон.

је из тога баровитог и лепог духа произилазило, у многим правцима заостајала испод резултата већ достигнутих у времену које обухвата ова Антологија, њен задатак није да на тој, са књижевноисторијског гледишта одиста крупној чињеници

Ова Антологија жели да, у првоме реду, сређено прикупи све оне најузорније текстове које је наша књижевна традиција још могла понудити Бранковој књижевној оријентацији, и првенствено као уметничку насладу и

прошлости пре Бранка, не пратећи у толикој мери конкретне поетске судбине у њој ради њих самих (света их је неколико које то одиста заслужују), колико општи дух којим су се оплођавале њихове ма и чедне уметничке егзистенције; трагајући пре

а вероватно и насталу, у Карловцима, баш у Бранковим Карловцима, тачно у годинама Бранкова ђаковања у њима, а од које овде бележим само њен далеко најчеднији одломак: Фалиле се карловачке фрајле Да је лепа у Карашу трава.

таквих прилика, у разложном страху због све изложенијег, подређенијег и неизвеснијег српског положаја у мору туђинства које се увелико или организује или се већ организовало.

По својим друштвеним погледима и по своме схватању државнога и националнога живота средина из које је та поезија никла била је дуго сасвим различита од оне плебејске Србије прве половине XИX века.

Тако је, брижан, певао Паун Јанковић: знао је које му је Отечество. Већина песника ове Антологије међутим отаџбине, онакве за коју се бринуо у туђини млади Паун

Можда су, многи међу њима добри зналца и када не увек ђаци Хорација, памтили његове чувене стихове о речима које, дабогме, нису вечне: о томе како ће се многе које су данас већ ишчезле једном поново појавити, а друге које су данас

када не увек ђаци Хорација, памтили његове чувене стихове о речима које, дабогме, нису вечне: о томе како ће се многе које су данас већ ишчезле једном поново појавити, а друге које су данас још у части ипак ишчезнути, захте ли то само

о речима које, дабогме, нису вечне: о томе како ће се многе које су данас већ ишчезле једном поново појавити, а друге које су данас још у части ипак ишчезнути, захте ли то само употреба, тај апсолутни и законити господар над животима и смрћу

Та стилска непоузданост, и изненађење које овакав поступак нехотично доноси, добро су познати већ из грађанске лирике XВИИИ века.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЈЕЛИСАВЕТА: Дакле — да те раздире? Сад видим Да ме је некад отац варао Избором дивним прича лажљивих У које ми је тебе уплео Као јунака најјуначнијег У овом полудивљем племену. — И ти си јунак, ти?... Господе мој!

ШУЛОВИЋ: Моли, госпођо! Кажи слободно, Гласића свога слашћу меденом Заслади горке збиље опоре, Које на себи носи истина; Послушаће те, кажи све: Да није права имô гонити Столећа тужног седу старину, Који је својих

угледô Поноћи неме црну завесу, Што из дубине свога тамнила Усплахиреном оку износи Давно умрлих живе костуре, Које ти гласом исподземаљским Ушима нежним приче крваве Из давно прошлог доба причају, Показујући сувим прстима Ребара

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и 3емље своје.

Кровови, обрасли маховином, једва се распознају, према мјесечини, од зелених шљивика кроз које стрше. Само се гдје-гдје бјеласка нов кров.

Свагдје је био признат и призват. Али овамо да буде кнез или да сједи у каквом царском меџлису, није хтио ни по које благо, нити је дао коме свом, иако се знало, да су његови стари судили на Змијању, и да је он потомак од Змијања Рајка

Не плачите, не јадикујте, већ се загрлите и запјевајте ону пјесну од туге големе... ону велику пјесну од које процмили и дрво и камен, а камо ли срце у човјеку!

И све помрије, леже у гроб, осим њега и неколико млађих жена, које се убрзо разудаше; и све пропаде, ишчезну, свега нестаде осим худе и врлетне земље, коју немађоше нико више обрађивати

се у лепршању широке бошче, нити звекћу меко и уједначено дуги гердани са једрих и наочитих снаха и дјевојака, које задихано разносе по збору, од сопре до сопре, части кумовима и пријатељима.

Умукле су и оне дрхтаве, приказне ријечи које су одјекивале с краја на крај збора и слатком врелином слијевале се у душу његову: „'Вала ти на твојој чести и

— Лијепо! Слатке Душе оно је гроб... Он се подиже на кољена и пружи руку између два врхунца, кроз које се бјеласало село доле под планином.

— Ено, оно тамо на крај села у 'ној долини, више које кô у сумаглици трепере двије јасике... Видиш ли? Видиш зар! Е, 'нође ти је био кућерак Слатке Душе.

— Зар је баш до тога дошло? Зар да ја оставим своју земљу, своје калеме и велике воћаре, које сам ја главом садио и подизô?!... Коме да оставим? Шваби... Личанину!

и уједначено пчеле, и тек каткад по једна, по двије прозује покрај нас, па их нестане иза дрвених, укочених стаја, које нас као хладно, презриво, зачуђено погледају. — Да ли је код куће? — прошаптах.

На подужем дијелу западног неба пружили се тамномодри облаци, испросијецани оштрим, при крајевима зашиљеним пругама које се црвене као усијани челик.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

И то сунце моћно чини му се као Нека измождена и продана жена, Увела блудница, с које сјај је слао, А она раскошно открива рамена.

Хоће ли зар да нешто рече То трзање груди последњег човека? Лажући сам себе погледом је пио Плаве женске очи у које се тоне; Кô светињом неком опијен је био, Јак као небеса и — готов да клоне.

Тад јој дрхте руке увеле и жуте, Које многа усна квасила је врела У дане трептања крви и мишића, И набрана уста још једном би хтела Да окусе младост

Рањаве ми ноге од трчања бриде: Јурила сам као да сам с ума сишла И тражила жене које још се стиде. По пристаништима прљавим сам ишла И тражила страсти у чамцима блатним.

Плашљивих фауна, видех, јуре чете Упивши у мене сав свој поглед зечји, Певајући псалме неке вере свете, Које гушио је њихов поглед дечји.

Јер с поља твојих крв још није спрана, Кости синова по дну ти се ломе, Кô привид видиш војске које громе: Још памтиш јаук после свежих рана.

Те сузе беху смоласте и вруће, Сузе џинова које Господ укле, Пред којима су звезде среће стукле, А сумњом прано ишчезло чезнуће.

Гацају горде чете, које Преко језера стегове носе, Тутње поносне легије што се По голетима фијучним роје. И пију жудно дах мора сиња И,

Да ли тугу таје За вечним сунцем које им се скрива, Или се на дну њином борба збива, А врх њих само зимске звезде сјаје?

Њин господски поглед свуд ме прати. Ја бивам нема и безвољна лутка Изнад које се низ облака јати, А пати Што крв ће твоја у њу да се утка.

Неизгладиве као вечно клете Пољане, које мртве усе згрћу, За туђи ујед на мени се свете И прете Те очи које не тамне ни смрћу.

Неизгладиве као вечно клете Пољане, које мртве усе згрћу, За туђи ујед на мени се свете И прете Те очи које не тамне ни смрћу.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Упамти, господине Вићо, „сумњиво лице”. ВИЋА (наставља): „... које носи собом револуционарне и антидинастичке списе и писма”... ЈЕРОТИЈЕ: Прочитај то, молим те, још једанпут!

ЈЕРОТИЈЕ: Прочитај то, молим те, још једанпут! (Метне на оба ува шкољке.) ВИЋА (понавља): „које носи собом револуционарне и антидинастичке списе и писма”... ЈЕРОТИЈЕ (узима депешу): Дај и ја да прочитам. (Чита.

ЈЕРОТИЈЕ (узима депешу): Дај и ја да прочитам. (Чита.) „које носи собом револуционарне и антидинастичке списе и писма”... (Враћа му депешу.) Читај даље!

за зајам код Управе фондова или тако што; али је он почео у последње време да се напија и код најситнијих услуга које врши грађанству. Изда неком лажан сточни пасош, напије се; натера некога да плати дуг који не признаје, напије се.

АНЂА: Једну реч? МАРИЦА: Ђока! АНЋА: Па шта? МАРИЦА: То што сам ти казала — Ђока! (Одјури весело у собу, из које је дошла Анђа.) АНЂА (гледа за њом и крсти се).

'ајд', читај даље! ТАСА (чита): „Према сазнању и трагу до сада уоченоме, у томе се срезу налази извесно сумњиво лице које носи собом револуционарне и антидинастичке списе и писма, са намером да их пренесе преко границе.

) Не знаш, дабоме! Сумњиво лице, то је, прво и прво, лице без личног описа, а друго: то је лице које је тешко пронаћи, а државни интереси захтевају да га пронађеш!

И како да познаш, мећу толиким лицима, које је сумњиво лице? Ето, 'ајд' кажите: је ли господин Жика сумњиво лице? (Жика се буни.) Није! Је ли Таса сумњиво лице?

У углу, иза ових врата, лимена пећ, од које чунак иде најпре право ка публици, уза зид, па се над столом г. Жикиним превија у колено и полази лево, те пробија зид

ИВ ЖИКА, МИЛИСАВ МИЛИСАВ (који је расуо сву фасцикулу): Е, ово је страшно; ово је већ превршило сваку меру! ЖИКА: Које? МИЛИСАВ: Па, брате, ја не знам каква је ово земља, кад у самој полицији могу да покраду полицијског писара!

овога среза, Господина министра унутрашњих дела извештава депешом да је у своме срезу пронашао и притворио лице које је поверљивом депешом од 7. ов. месеца тражено.

” КАПЕТАН: Ех, на здравље! ЖИКА (наставља читање): Лице које сте ви ухватили, вероватно је једно од таквих, стога га спроведите у Београд под строгом стражом, заједно са свима

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Рашкој (појас дуж већег дела садашње границе између Србије и Црне Горе), а у прошлости је било и других етничких група које су говориле тим језиком, а нису имале ни српско ни хрватско опредељење.

Уз то су ти текстови били пуни појединости из животне свакидашњице које се нису могле добро исказати црквеним језиком, сиромашним управо у тој значењској области.

Промена је настала у другој четвртини 18. века, и то прво међу Србима на земљишту Хабзбуршког царства, које је крајем 17. и почетком 18.

средњовековне Угарске, и затекло ту и бројно српско становништво, укључујући и управо приспеле избеглице из земаља које су остале под Турском.

сједињавао је у себи изражајне могућности двају или чак трију језика, али је био оптерећен двема тешким слабостима, које су се показале фаталним за његов опстанак. Од нормалних књижевних језика он се разликовао тиме што је био хаотичан.

Тај је језик морао бити безусловно разумљив читаоцу, чак и женама, које је тадашње школовање заобилазило. Залажући се, у теорији и пракси, за народни језик у књижевности, он је оставио

за народни језик у књижевности, он је оставио нетакнуте оне црквенословенске и руске речи, махом апстрактних значења, које нису имале еквивалента у народном језику Срба. Његови следбеници наставили су правцем који је он означио. Почетком 19.

Ипак, он је стекао велики углед у иностранству, па и међу Србима, највише захваљујући збиркама српских народних песама које је сабрао и објавио. У домовини је у четрдесетим годинама 19.

регионалну свест, а по језику су били неупоредиво ближи Караџићевом српском говору него хрватском кајкавском наречју, које је до 30-их година 19. века имало статус књижевног језика у Загребу.

начин црквенословенско наслеђе, па и понеке касније уведене обрте који су чинили гипкијом реченицу писаца у раздобљу које је претходило, српски књижевни језик је у извесним појединостима учинио кораке уназад.

књижевности били творци словенске писмености и књижевног језика, Ћирило и Методије и њихови словенски ученици, које је млада словенска црква сматрала светитељима.

Формирање српске биографске књижевности дуготрајан је процес он почиње с потребом династије за светородним пореклом, које треба да буде потреба легитимитета за укључивање у хришћанску васељену.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

јастука, и око њих цела кућа, и околни зидови, а тако су изгледале и суседне куће, тако улица, тако иза њих чаршија из које се чуо тих жагор, — све као да се одмара, лежи.

Супротни, комшијски зид није се видео од силног дрвећа које је било велико, старо, разгранато. А одмах испред саме куће, где је био трем, плоче, чесма, шимшири, биле су лозе

А одмах испред саме куће, где је био трем, плоче, чесма, шимшири, биле су лозе чардаклије које су, пењући се до горњег спрата, разграњујући, ширећи се и мешајући се са лишћем и дрвећем из баште, чиниле један

Цело поље, брег са »баждарницом« од које се видело како широк, бео друм силази, уводи у варош. Иза баждарнице могла су да се назру Два Брата, Чуке, Чуково са

Горе, у челу вароши, белела се гола, раштркана »циганска маала« иза које се тамнела зелена Ћошка, а опет иза ње високо до неба дизала се испрепукла, камена Пљачковица и Крстиловица...

Са капије се упадало и ишло калдрмисаном путањом. Испред куће био висок »ћутук« и чесма са које је вода текла и свеже падала и натапала башту.

Навек једна страна кујне била у мраку, те је целог дана тамо горела свећа, да би се могло да ради. Степенице које су водиле на горњи бој, истина, биле су старе, али од свакодневног рибања жутеле су се и мирисале, као што је и од

На слави, имендану и даље била вечера, гозба. Али не као пре. Тај потрес, посрнуће, које се тако јако крило, баш на тим гозбама, вечерама, међу најужим кругом родбине, баш се тад најјаче испољавао.

Колико брашна, масла, сира да узме; које ће јело да готови? У подрум није смела да завири, још мање да без бабиног знања што узме или дâ коме, као и женама по

Чак и за одело, које ће шалваре, који минтан да почне сваки дан да носи, прља. И мати, не само да се у томе осећала понижена, да је то

Баба, ко зна, као увек, она још не легала, остајала да у сопчету седи, рачуна, води бригу о свему, о сутрашњици: које ће се јело готовити, колико још може тај и тај ћуп масти, врећа брашна, сир или месо до те и те недеље дотрајати, док

Гледа да ли су по капијама већ све девојке изишле. А нарочито да ли су спроћу Младена газда-Стојанчетове, које је увек себи зову. Зову је да тамо она код њих на капији седи, разговара се.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Шулек, Рад, 39, 16. у Шулека (Именік) 33 назива. Везују је око себе, и говоре басму, жене које желе да имају деце (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 179). Цветом се каде од урока, плача и страве (С. Тројановић, Ватра, 188).

О Ђурђевдану меће се б. л. у торбу са семењем које се, у апотропајском циљу, сипа око тора (СЕЗ, 19, 51). Од вештица и сваког злог диханија уопште мажу се и деца и

да уграби ђаволу тај штап (само при том да пази да га ђаво не предухитри, па или убије, или штапчетом поцепа одело, које се после на том месту никада неће моћи закрпити), па ће га ђаво морати служити (Караџић, 1903, 194 ид). Ко такав б. л.

Б. л. употребљује се и у гатањима. У околини Ђевђелије, мајка која има више деце па хоће да дозна које је најсрећније, уочи Ђурђевдана намени у башти по један струк б. л.

т. прича се, у околини Ниша, етиолошка скаска. Богородица, пошто је умесила хлеб, опрала је руке, и од капљица које су пале на ту биљку добило је лишће пеге (Софрић, 13). БОЖИКОВИНА Стецхпалме (ілеx аqуіфоліум).

У околини Ћустендила налази се црква Спасовица, око које има много божура: за тај б. прича се да је поникао из помешане крви Срба и Бугара, који су се некада ту сукобили

Он може бити божанство. Такав карактер обично имају поједини борови који су табуирани и за које је везан читав култ, а за које се прича да су их посадиле извесне велике личности из далеке прошлости.

Такав карактер обично имају поједини борови који су табуирани и за које је везан читав култ, а за које се прича да су их посадиле извесне велике личности из далеке прошлости.

»Ова је биљка нашем народу осим многих других, које су раста виђенијег, цвета и мириса лепшег, најмилија, чему је зар узрок тај што б.

у освећеној води до узглавља меће, до смрти, где му сестрина или болеће које сроднице рука струк б. на гроб посади« (Јосиф Панчић, Ботаника, Београд, 1868, 251). У једној Вуковој песми (5.

(СЕ3, 16, 181). Као јак апотропајон, б. је неизоставан при различитим лустрацијама, које се изводе преко кађења б., или преко пијења воде у којој је б. потопљен, или купањем у таквој води, или прскањем њоме.

, или преко пијења воде у којој је б. потопљен, или купањем у таквој води, или прскањем њоме. Место у које је ударио гром вала окадити б. (СЕЗ, 19, 391).

Ћипико, Иво - Пауци

Подне је већ митило, па се свијет разилази: неки сврћу у крчму, а неки се журе кући, упрћени пуном торбом из које вири божићна свијећа, привезана уз палицу, и бакаларев широки реп. И Раде се жури.

И Раде се жури. Купио двије ствари које му на срцу лежаху: барута, да пуцњавом прослави Божић, и здравих јабука, да њима дарује коју лепу дјевојку на којој му

Али овога пута није га родила мајка ко ће му на стопу стати; неће ни оца слушати, већ ће повести ону које се зажели.

Познаје и земље и ливаде: срце земље, сучељују се са земљама Ружића и Вујића, које су сада с малим све у његовим рукама.

Одмах сјутрадан пође у град одвјетнику да заправда Војкана за двије кварте кукуруза, које му је од зимус Војкан остао дужан за изор на његова вола — и остави пуномоћ одвјетнику.

Уочи тога дана, пред ноћ, из града стигоше у варош оба одвјетника. Пођоше у штионицу, гдје нађоше обично друштво које се ту сваке вечери састајало. У дворани силно је вруће, лампе горе, а прозори затворени као усред зиме.

—упита газда. —Знам нешто срицати, и то штампано ... —А гдје си научио? —Учио сам; показао би ми друг по које слово, па бих га урезивао, у планини, у кору од стабла, док бих га утувио, па тако удри данас, удри сутра, нешто

Продаће сувишак блага за које преко зиме недостаје сијена, а свога сијена неће продавати. И зимус, ваљда оно исто што је јесенас отац продао у

Гријеши ли с њиме често, на који начин, на којему мјесту? — И хиљаду других ситница, на које упите жена тешко и муцајући одговара.. .А он у томе трагању осјети зачас неисказану сласт...

Али она не боји се страних душмана, већ је душа боли кад види своје властите синове које је својом крвљу одгојила и — издржава их, где је издају и од ње се одмећу; има наша отаџбина и челик—домољуба и

Сунце нагиње ка западу и планини, узмиче у долима, драгама и испод греда, испред модричастих сјена које неосјетљиво дижу се све више и више.

једне српске новине, у коме наваљује на браћу—небраћу који нијечу српско име, а у исто доба срамоте српске светиње, за које сваки патриота мора да се бори на живот и смрт.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Пожелео сам да се вратим у полутаму шуме из које сам изашао на врелу песковиту обалу. Тада сам угледао Доротеја. Изронио је из воде.

Имао је и неке забелешке на избељеној овчијој кожи, које је брижљиво увезао опутом. Рекао ми је да је задовољан смештајем.

Овај нема више од двадесет и пет година. Макарије Почео сам пре два дана да пијем напитке које ми справља наш нови брат Доротеј. Осећам се већ мало боље. Бол у утроби ми је уминуо.

Показао сам му препис јеванђеља, који сам радио за епископа. Рекао ми је да су то најлепше исписане странице које је до сада видео. Знао сам да претерује, да је лепо васпитан човек и ето показује своју учтивост.

Но свеједно, опет морам да признам да ми његове похвале годе. Није био од оних ништарија које човека мере од главе до пете и при том цокћу језиком од чуђења да таква наказа уопште негде постоји.

Макарије да срче одвратну жућкасту водурину, уз то још врелу, и то је овај послушно као мало дете радио, упркос гађењу које није могао да сакрије.

Сад више нисам сигуран да ли је игуман устао из кревета зато што није био у стању да поднесе лечење, које је ваљда више шкодило од саме болести, или су му они напици стварно помогли, у што искрено сумњам.

Храм твој постао је тужна кућа из које се само плач чује. Али, Господе, твоје име се овде помиње. Помиње се с љубављу и надом. Димитрије Опет тај Прохор.

Испричао сам му подробно све што се овде збило. Он се забринуо. Ћутао је неко време, гледао у глинену чинију из које није хтео ни да окуси чорбу коју сам му донео и онда је рекао како ће сутра рано отићи на Кулу.

Кирча изађе из просторије, а калуђер поче да вади из бисага осушене листове неког биља које нисам препознала, мале тиквице с прашковима разних боја и чисте беле траке платна.

Да ли су и твоји миљеници отпорни или су слаби као и ја на неправде и на њезахвалност? Има ли људског срца које може да отрпи? Димитрије Пре две године у Вратимље је доскитао неки Јевђеније, пробисвет и варалица.

Да ли је то због потајног Јелениног презира, због њене сталне и тихе патње, или због времена које тихо пролази примичући га старости без деце која би га продужила.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

То је, можда, израз дубокога бола? То су, можда, речи које клетвом звоне? О, колико снова, надања и мука Заривено лежи у камењу твоме, Што их сруши смрти оружана рука У данима

Додај ми златни пехар. Из твојих очију, лане, Ја читам страсну повест које се многи још сећа, Кад Бахус подиже војску на плодне индијске стране, На земље мирисног цвећа.

рекох му најзад, - и ја ћу с изјавом прићи: За вас ће најбоље бити одавде што пре отићи, И то је најпреча дужност, од које користи има, Што ће у своје време користи донети свима: Јер цела галама ова (из горког искуства знамо!

„Академија наука“ 1887. [МИЛАНУ САВИЋУ] Честитам ти Ново лето, На које сам жељно чекô Иако је осми прошô Иако ми ниси рекô: „3богом остај!“ кад си пошô.

Кад се Рудник пређе и малена река, Има једно дивље и суморно место, На које сам некад одлазио често, А на томе месту пећина је нека, И у њој језеро.

У топлој његовој души Звук тајне, нејасне среће зазвони болно и драго, И вајар, несвесно чисто, у стару капелу уђе, Из које молитва бруји уз пратњу оргуља благо. Било је вечерње свето.

Опустеће двори ваши, а остаће кула стара, Да сачека ново доба, општа љубав које ствара.“ У том часу с мрачне куле орô сури нагло прну, Страшно одби снажним крилом и у ноћ се изви црну.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

То се и догодило — или ми се бар тако причинило. Догађаји које сам својим пером описивао постадоше за мене стварни доживљаји који ме из уске средине и тмурне садашњице одведоше у

Зато сам, кадгод ми је мој редовни научнички рад то дозвољавао, радо прибегавао овом новом занимању које ме је освежавало после сувопарних математичких испитивања.

Тако могу у исти мах да пишем и да се дивим лепотама, природе, у које с правом убрајам и, једну витку сапутницу, која се, са Бедекером и лорњоном у руци, грациозно шета по пространој

Ја врло радо прихватам тај Ваш предлог, иако са зебњом да Вас наша преписка, од које очекујете толико задовољства, не разочара.

Преписка није разговор; њој ће, пре свега, недостајати оно душевно расположење које је нашим разговорима на обалама плавога алпијског језера, давало ток и правац.

Под ведрим небом, које нам отвара видик у дубине простора, добивају питања о судбини света тек своје право значење; на хартији нам она

Писана реч, напротив, дужега је века, а има их које вечито живе. Зашто, дакле, да се устручавамо њима послужити се, када могу да преброде и простор и време.

Дакле, на концу крајева, отштампану. Завиримо мало у ту перспективу! Ви сте сами писану реч назвали духовним чедом које лута по простору и времену.

жудња за слободом срж испила, да нисам нашао уточишта у научном раду; а нашао сам то уточиште баш у ономе здању које се у племенитим линијама уздиже у полутами поред великог ланчанога моста. То је палата Мађарске академије наука.

Кад год сам ушао у тај храм науке, ја сам се осетио као прогоњен бегунац, који се спасао међ зидине манастира, кроз које његови прогониоци не смеју да кроче. Прими мој поздрав, часни доме, и срдачну хвалу на гостопримству које си ми указао.

Прими мој поздрав, часни доме, и срдачну хвалу на гостопримству које си ми указао. ИИ СОБА ЗА РАД ПРИПРЕМЕ ЗА НАМЕРАВАНИ ЛЕТ КРОЗ ПРОШЛОСТ Београд Почињем да се постепено привикавам

Кадгод се уздигнем и до самих звезда некретница. Доспем ли, на пример, до Алционе, главне звезде Плејада, које наш народ назива Влашићима, ја онако са висине гледам на нашу бедну Земљу кроз духовни доглед који савлађује све

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Не треба заборавити и на бајке које и у претходним епохама, између осталог, служе као лектира за младе: класицистичке бајке Приче моје мајке гуске (1697)

поменути и превод дела немачког писца Франца Штарка Зао отац и неваљао син или родитељи учите вашу децу познавати које је 1789. издао Емануел Јанковић.

/…“) и наглашавање радости и весеља које свако показује на свој начин („зец у гори поиграва/ славуј дично поцркава…“), са рефренским ускликом „О златоје

преводи Хенриха Чокеа (Часови одмора, на ползу и увесељеније прибављени младости србској из разни њемецки ауктора) које 1843. и 1845. издаје Димитрије Поповић. Половином 19.

издаје шаљиво-поучни Јед и мед, дело сложене замисли које уједињује педагошко-теоријску расправу (обимни Предговор) и антологију поезије и прозе очигледно сачињену за школске

успаванкама драгоценост детета за породицу изражава се, између осталог сликама раскошне колевке, дарова или хаљина које детету дарују, односно сакивају митска бића (кујунџије, односно виле).

Две песме Бранка Радичевића, које се обично узимају као песме за децу (јер су, између осталог, њихови јунаци деца), пружају прави пример за то.

Песма „Рибарчета сан“ („Циц“) такође пева о суочавању инфантилне свести са стварношћу и разочарењу које оно доноси, али кроз знатно блажу ситуацију; однос јаве и сна.

те враголасто прижељкује божји гнев који ће побољшати његову материјалну ситуацију (да „бога“ растера црне хале које се отимају око дуката, гурне ногом сто и проспе дукате на земљу).

О златоје пролеће! Земља сјеме већ издава от доброте небесне, покритоје израштава, које бива от весне. Сви садики плод јављају, виногради лозу дају. О златоје пролеће!

– Кад мало касније бјеше ми потреба, Од капи воде, од мрве хљеба, Или од које забаве ине, Да мене жеља или плач мине; Ко ће ми слађе, ко л' брже дати, Нег' опет Мати, – Нег' опет Мати?

кћери, Брата и сестре, друга што вјери, Сродника мила, пријана радка, Нијесу ми тако имена слатка, Ко твоје име, које ћу знати Свеђ' љубит Мати, свеђ' љубит Мати.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ПРВИ ЧИН Соба велика и пространа, али са навученим завесама кроз које једва продире светлост. По рафовима скупоцени сахани и друго посуђе од сребра и злата. С десне стране улаз.

(Полази дечјој соби.) ТАШАНА (га прати). ХАЏИ РИСТА (враћа се из дечје собе мећући у недра кесу из које је децу даривао. Ташани): Како ти? Добро? (Брижно): А деца, јесу ли здрава? ТАШАНА Јесу.

Ту је он, ту му оружје, ту му соба и постеља, ту вино, које је пио, јело које је најрадије волео. Па још ноћу, кад се остане сам...

Ту је он, ту му оружје, ту му соба и постеља, ту вино, које је пио, јело које је најрадије волео. Па још ноћу, кад се остане сам... онда је тек тешко и страшно: ту је он, а нема га, мртав је.

са мене све покидале, све на мени уништиле: и разум, и име, и достојанство моје, те би можда учинио какву лудост, због које целог живота не бих могао да се накајем.

некад као дечко ишао, радовати се, кад видим како се исти тај пут проширио и повећао — исто као и ја; дрвеће по њему, које је било некада засађено, већ ижџикљало, израсло са по којом сувом граном — исто као и ја; планина нада мном, у коју

Ох, да има ко ће жалити ову моју руку која већ дрхти, а која се толико упињала; да жали ово моје срце које слути смрт, а које је за вас, за свет, толико куцало.

да има ко ће жалити ову моју руку која већ дрхти, а која се толико упињала; да жали ово моје срце које слути смрт, а које је за вас, за свет, толико куцало.

Зашто ти то не кажеш? Ево ја те жалим! И увек, кад год хоћеш, у које доба хоћеш, дођи. И ја, и деца, и моја кућа, сви ћемо бити срећни.

Весело, весело! (Окреће се најстаријем бегу): Де, Ахмет-беже, »Веселу, веселу Стојну«, твоју Стојну, чивчику, ради које ти замало вером не промену. АХМЕТ БЕГ (узбуђено): Јок то, не, не то! СВИ БЕГОВИ Не то, не то.

Ти твоју фараонску циганску крв да охладиш? Ни када умреш, па ни тада нећеш бити хладна. Него, кога ли код које, или неке наше буле, или неке хришћанске удовице, одведе? НАЗА О бива, бива и то понекад.

У свакој кафани имао сам бесплатно јело и пиће и постељу, јер сам био добар мамац за госте, које ћу својом песмом да скупим да што више потроше. ТАШАНА (узрујана, потресена): Црни Сароше, црни! (Устаје и хода.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Тврде четвороугаоне столице без наслона с којих се они сатима не дижу, и које им кости стружу и бутине пресецају, па сироти само одлажу ногама. Главе вечито погнуте.

Види добро да се, што се његове личности тиче, проаљкавио. На себе меће одело које момци покваре. Боји се старости. Да ли да се жени?

По паланци се говорило о штапу, о двема штакама, о сребрној машини” због које мајстор Коста умало није банкротирао”. — „Наслутила Ристана; све да јој је нешто што се сија.

С првом женом је имао пет синова, и како које дете донесу с крштења, он му испали четири метка над главом: „Во имја оца, и сина, и свјатаго духа, амин!

Сека је одговорила оцу као из неког другог света. Писала о својој лепој ћерци Анђелији, о „најбољим” кућама у које је примају. А „деда” мора мало причекати док се преселе у већи стан који им је сад због Анђелије потребан.

Имало је на тим врашким салашима неког господства, које је паланкама много сметало, а паланка њему скоро нимало. Гос-Тоша је био човек попустљив, поводљив и дарежљив.

при састављању правила за неко друштво, гос-Тоши је једногласно поверавано да изради оне тачке правила које говоре о разним врстама добротвора, о њиховим разним правилима да као такви улазе у разне секције, и да у извесним

Госпа Нола, почела је то уосталом већ раније, постаде мати. Дозива учитељице; иде по дућанима у које није никада ишла, да девојчицу своју лепо обуче; тражи јој другарице; разговара с Јулицом час као с бебом, час као с

Те је вечери отпочела у тој јакој и смелој жени њена права функција, из које ће затим излазити све њене замисли, одлуке, покрети, речи, дела. Тих дана се десило и оно са служавком Паулом.

и узимала, у разговору с посетама, неки раслабљени тон, познат тон безмало неке пријатне малаксалости оних удовица које остају у жалости без икаквих животних брига; којима је са имањем дошла и врста слободе; које су здраве и јаке

малаксалости оних удовица које остају у жалости без икаквих животних брига; којима је са имањем дошла и врста слободе; које су здраве и јаке карактером и осећају да и саме нешто могу и вреде; које се можда опростиле некако неравног ортака.

којима је са имањем дошла и врста слободе; које су здраве и јаке карактером и осећају да и саме нешто могу и вреде; које се можда опростиле некако неравног ортака. Али, прво, госпа Нола није била без брига.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Потом би могао читав табак напунити, представљајући ползу коју ће род из ове књиге поцрпсти. Све ове и овима подобне, које ником ни мрве не помажу, знатне маленкости остављам онима који су више од мене о труду своме уверени; а ја, кад се у

— Но међутим, да би ваше зактевање задовољио, које је чесно и праведно, морам књиге преметати, јер тако се списатељи помажу.

Но несрећом таковог у том пределу није било, јер су баш онда сви на које је подозреније да лажу пало протерани били, и тако наша Роксанда морала је без похвале по сокаци своју лепоту носити.

— — — Случај је хотео да се преко једне мале шумице прође, које наш благоображенија жељни путник на своју корист употреби.

А будући да се чуда особито у романма збивају, закте Роксанда да му се надене име Роман, које се и учини. Пошто се торжество крештенија сврши, Роксанда узме своје Романче у наручија, однесе га кући и тврдо науми

Мати неке особите очи осим свију људи има кад на своје дете погледи. Она види дражести које су код други непостижиме, види даре које други сујетно тражи, и раздаје по вољи достојинства и девојке које њему по

Она види дражести које су код други непостижиме, види даре које други сујетно тражи, и раздаје по вољи достојинства и девојке које њему по њеном расужденију боље него млогима

дражести које су код други непостижиме, види даре које други сујетно тражи, и раздаје по вољи достојинства и девојке које њему по њеном расужденију боље него млогима пристоје; штавише, видио сам и таког вешати кога је мати као очи из главе

Прво својство, које се раније млого од други указало, било је несташтво. Не само у месту гди је он пребивао, него 20 миља унаоколо

да ја грешим што детинска нашег Романа дела мојим читатељма представљам али колико пута совршени људи којешта чине које се само деци пристоји, штавише, колико пута данас своју децу оштро казне што су јуче сами трипут црње и горе чинили?

Оружије, какво је то за њега побужденије! Он, истина, нигда није видио војника, али само из описанија, које му је његов поочим давао, тако страшну склоност (јамачно по уредби судбине) осети да је дању и ноћу мислио како би со

Најпосле једно момче, које је код свештеника служило, да му у свему опстојателније известије, начини му сабљу од дрвета, справи му клобук од

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

траво Ти једина победи Ти победо усрећи царичине слуге Који је црвеним млеком хране Усрећи и њене слушкиње звезде Које је уживо сребро облаче Певам И палим једно перо из левог крила Да ми песма буде примљена БОЈ НА КОСОВУ ПОЉУ Јашемо

смо плавим пољима И рудогорјима без подножја И венчали се Сваки са својом звездом имењакињом Овде у царству које смо стекли Скрштених руку на грудима Настављамо бој Настављамо га унатраг Још нисмо децо стигли И бог зна хоћемо ли

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Полазећи од тога факта, ја се нисам упуштао у ствари које су претходиле моме рођењу, пошто о томе вероватно и нема никаквих података.

по којој је у његовој активности, после првих снажних и емотивних композиција, настала била извесна стагнација, после које је компоновао литургију.

а услед тога што га супруга није довољно разумела, настала је она стагнација у композиторовој активности, после које је компоновао литургију, и то не толико из осећања побожности колико што је судијама врховнога суда, приликом

познатијег човека увуку у његову кућу и са једном полицијском ревношћу испретурају му фијоке и све хартије и хартијице које се по кући налазе.

Мене, верујте, не би изненадило када би ти биографи, на основу података које су сабрали из писама и других својеручних написа, који би заостали иза смрти кога великог човека, утврдили да покојник

шест пуних деценија — веле то је просечан човечји век —— састала су се три путника, сабрала су се у исту душу из које су кренула у свет и свела су рачуне о ономе што су видела у свету на своме дугоме путу.

У погледу тога питања ја не могу да се ослоним на своје сећање, али сам у породици сазнао за извесне околности које ствар објашњавају.

Ја то само претпостављам, јер о мојим прецима врло мало што знам сем факта да нису носили исто породично име које ја носим. Ни данданас се не зна како је моје право презиме, а чије је ово што га ја носим, бог ће га свети знати.

Бабица, која је бдила крај постеље моје мајке крепећи се румом, објавила је да је дете које се родило женско. На глас да сам женско, мој отац пљуну, почеша се иза уха и опсова нешто ружно, што ја онда нисам

Бабица се за своју погрешку извињавала слабим осветљењем које је прошле ноћи било у кући; оцу је необично пријатно годила ова исправка, а ја сам се у ствари љутио на бабицу што

Но оно што ме је, и поред ове утехе, још увек узнемиравало била је помисао да је моје задоцњење од седам дана, које ме је спречило да се родим као син богата оца, можда какав неодољив фатум који лебди нада мном; тако да предосећам да

Једина ствар која ме је у то доба нарочито нервирала, то су биле породичне конференције, које су редовно одржаване око моје колевке. Тема разговора који се у тим приликама водио била је увек питање: на кога личим.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Налетесмо на неке пешаке. Јурили смо путићем један за другим, и улетесмо у село, у које су замицале и батерије... Као да чујемо врисак жена и деце. У пролазу видимо побијену запрегу, мртве возаре.

Али природа је подарила људима само један живот, а свакога часа хиљаде су остајале на бојним пољима. Помоћи ни са које стране.

Што није могло да се понесе, палило се. Дим се развлачио на свима странама... Била је то последња етапа до које су доспели најмногобројнији бегунци из северних крајева. А ту су стали као замрзли, очајни због даље неизвесности.

Видели су они да отаџбини нема спаса. Требало је оставити куће, породице. У неизмерном очајању које је обузимало земљу, зашто и они не би подносили опште јаде заједно са својима?...

Војници су носили пуне торбе дувана и облачили нове шињеле, које су узели са станице. А једном се отегла торба од силног терета.

Иза једне окуке угледасмо опет ватру, око које су поседале жене и подбрађена деца. Мало подале група луди са фењерима. Драли су једнога вола.

Неки већ товаре ствари и беже. Избеглице из северних крајева, које већ данима одступају заједно са нама, остају занемеле, јер виде да је наш слом потпун. Њима је најтеже.

А њихови артиљеријски официри прегледају дурбинима терен и примају секторе које ће гађати... И наши прости редови знали су да ће нас напасти. Ама сигурно.

Куда ћемо с њом? — У албанске планине... а после видећемо. 3аћутасмо... Пред очима имамо визију оних кршева које смо гледали у измаглици дана. То су слике и у свести непријатне, а тек како мора бити страшна стварност.

Издужене шине, као опружене мртвачке руке, остадоше пусте. Пред Митровицом застадосмо, да одиђу мало трупе које су наилазиле и са северне стране. Кроз варош се једва могло ићи од силнога народа. Многе избеглице су овде застале.

Дан тмуран и хладан, сав огрезао у сиву белину из које штрче оголела дрвета, као раширени прсти у костура. Заустависмо коње, са којих је одилазила пара.

Оставили смо Косово и Метохију, напустили своју земљу и сада се прибили уза саме планине, које се нагло издижу као огромни бедеми небу под облаке. На планинама нигде пута, сем козјих стаза и исконске дивљине.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

И 112 ВУК ИИ 116 МОЛИТВА ВУКА 122 ВУК ИИИ 132 СУНЧАНЕ ЛЕСТВИЦЕ 138 СОНЕТ СМРТИ 140 ЧАС ОБНОВЕ 142 РУКЕ 152 РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ!

О ТРЕЊУ ИЗМЕЂУ ДУШЕ И ТЕЛА То није велика шума која шумори, Ни широке пољане које се смеју, Тиха је река ово између пустих обала!

Неко с десна улази и овакву чудну причу исприча: ”Има ли ичег лепшег од тресишта покривеног биљем, И птица које се над њим довикују; Има ли ичег веселијег од премладе девојчице Што трчи уском стазицом?

И природа сва дише опојним мирисом труљења: Надимљу зато брда, надимљу горе стења, Под које пође кадифена господа на договор; Бор, дивни зелени бор, Дедова мојих зелени бор.

ЈУЧЕ И ДАНАС Сирене се закикотале пискаво изван нас. Сирене. Али не сирене грчких архипелага На које су капали, пали Одисејеви пољупци Као вечерња киша измешана са соком од поморанџи. Сва је митологија умрла била заувек.

Причекај док ноћ падне велика, ведра, Да тихом ноћи најзад покријемо недра И пролеће, које нам данас срца пробуди, Као кришка ће образ цуре да заруди, У невесте затегнути бедра: А позно у ноћ кад све

њена уста која притиска на рђаве карте где је сликано цвеће, пољубићу је тако често на прси, јер се сања о девојкама које задрхћу рано, и којима је уз очи зелене дано да им ноћ односи глас као шешире, као пад тешке хладне воде.

косом као венцем ме узвиси: да у пољима јелисејским којима будем шетао моја сенка увек мирна буде, измеђ вечери које не плаве и зора које не руде; да када пођем на збор међу негдашњу словенску господу, уз села мирна или уз воду, када

ме узвиси: да у пољима јелисејским којима будем шетао моја сенка увек мирна буде, измеђ вечери које не плаве и зора које не руде; да када пођем на збор међу негдашњу словенску господу, уз села мирна или уз воду, када зборити им будем

зажари; а увек сам тада у гужви неке гомиле, патећи сам, болничким колима одводе ме на гилотину стазом блатавом из које изничу жене. О! мрзим, мрзим да ми откривају истину, да свићу дани и да гледају у мене! Где сам то сада?

А кад војник уђе да се купа, по реци у ноћи Он и његов коњ Драга, у које ћу ти време доћи, Од љубави сам бон? Кад војник крепки у реку ујаше, Закуцаће на прозор тад неки смело: Одшкрини да

Кад уђе војник да се купа по реци у ноћи, Он и његов коњ, У које ћу ти време доћи: од љубави сам бон? Од љубави, У пролеће или у јесен Смрти димњачке звон чућете; О баснословном

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

И СРЕБРЕНКА 41 СТРАШИЛО 45 ДЕЧАК И ПРИНЦЕЗА 49 ВАРАЛИЦА И СМРТ 52 ЧАРОБНА МЕТЛА 59 БЕЛУТАК 63 3ВОНО КОЈЕ ЈЕ ОПОМИЊАЛО 66 САТ С КЛАТНОМ 69 БРЕГ СВЕТЛОСТИ 73 ИЗГУБЉЕНИ КЉУЧ 77 СТОЛИЦА СА ПЛАНИНЕ 82 ЦАРИЦА И ЗЕВАЛИЦА 86 ЗВЕЗДА

А онда ту су и руже! Седефној ружи тако се откри да постоји цвеће које зову ружама; цвеће бело и жуто, љубичасто и црвено. Сада тек није могла да чека. Зашто да чека? Докле?

Шта све не би дао да може да се откине и лаган, као облак, полети ка бисерној месечевој светлости од које му застаје дах! Шта све не би видео, шта доживео тамо горе!

— Али, да би се са својима у селу нашалио, извади једну и прилепи је себи на лице, унапред се радујући изненађењу које ће својима приредити.

— Шта ова бунца? — рече пуж. — Откуда цвет може бити леп? Нема кућицу и беднији је чак и од глиста које се бар у земљу могу увући кад почне киша. Узалуд је Капљица говорила да у Пустињи нема кише.

И нехотице лептири су је подсећали на цветове које је неки луди ветар захватио и понео. И у сну и на јави поче се Капљици привиђати Цвет.

Нарочито је добро схватио тајне трава и тајне лепе речи, уверен да нема зла које се не може отклонити једним или другим.

Што виде да не разуме људе око себе? Већ се изгубили и послови које је волела: ко још меси, ко тка? Нема места за разбој у стану, и она је ту сувишна. — Проклето огледало!

Шта је могла да прича с њима? Људе које је она волела, они нису знали ни по чувењу, а како се некад живело није их занимало.

— Шта сам вам рекао? — подиже обрве мрав вратар који је изнад свега волео да опомиње и прориче. — Које још племе, са зрном памети у глави, гради мравињак у врбаку?

Шта? Није могла да одреди: биле су то, у почетку, некакве гукице које су мировале извесно време. »Можда је то неко одступање у развоју? Можда га други неће ни опазити?

Нарочито су ноћи биле ужасне. Доносиле су снове које никаквом наредбом ниси могао укинути. Били су то увек исти, мучни снови у којима су се неке празне главе усправљале и

Станковић, Борисав - КОШТАНА

И ништа нећу да знам! Ти си му мајка, ти си га родила! А шта ти знаш? Кад си и ти нешто знала? Никад! Ништа! Од које си фамилије? »Мотикарке«! Ко ти беше дед, отац? Зар си ти била за овакву хаџијску, домаћинску кућу?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Ми здружујемо душе људи свије'! Мртве са живим вежу наше нити: И с нама вазда уза те ће бити И они које давно трава крије! Пригрли ова јата благодатна!

Уз домове ниске шуми чемпрес стари; По које се окно полагано жари. По обали мрежу разгрћу рибарке; На пијеску леже изваљане барке.

Што сада тако песме сетне У небу шева поје? Што ли из биљке бије цветне Кô задах лешине које? Што тако хладно изнад луга Сунчана светли трака? Што ли је земља сва кô туга, И пуста, кô гробна рака?

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Јасне њене елементе (причање о разним догађајима итд.) садрже, на пример, тужбалице и нарочито ратничке песме, које иду међу најраније људске творевине.

Другу етапу карактерише постојање појединих песама које се понављају, углавном, у одређеном облику. Трећу етапу карактерише „сливање песама око једне фабуле“, постанак

потреба да се песмом сачува успомена на подвиге хероја; зато се из слободне импровизације издвајају поједине песме које се понављају, углавном, у непромењеном облику. Али између друге и треће етапе постоји врло велики временски размак.

Оне су у књижевност могле долазити и посредним путем, из народних маса које су владајућу идеологију — бар делимично — усвајале и изражавале је као своју.

“ На жалост, ми не знамо, и по свој прилици нећемо никад сазнати, ни то какве су изгледале епске песме које су се певале у доба пропадања старе државе, у XИВ и XВ веку, док су домаћи феудалци још били у животу, и да ли су те

Песме које су до нас дошле, Вукове и старије, кратког и дугог стиха, о ранијим и познијим временима, све су добиле свој коначни

Али овде можемо да укажемо само на неколико значајних чињеница које је истакао Бранислав Ђурђев. Пре свега, треба имати у виду да је турска владавина од почетка стално била праћена

Од краја XВИ века почињу стални покрети против турске власти упоредо са све већим дажбинама које су проузроковане све већим потребама османске државе, ратовима итд.

Такво село чинило је потпуну супротност граду и нарочито после читлучења које је обухватило све сељаке хришћане било је јединствено у односу према турским феудалцима.

понајвише нивелизаторској улози турског феудализма стварано и створило јединство целокупног нашег народа под Турцима, које се изразило у јединству наше епике.

У доба турске владавине, сем тога, стекли су се и многи од оних услова које је Маркс споменуо као карактеристичне за процват старогрчке епске поезије.

Успомене на патње од домаћих феудалаца могу се још назрети и у извесним негативним особинама које народни певач приписује неким великашима (на пример, Душан хоће да се ожени сестром, итд.).

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Али не знам који Имам једног вола Који вуче кола Свршио је гимназију Ал је осто лола Имам једно прасе Које стално гуди Свршило је занат Код музичких људи Имам једну овцу Која много блеји Свршила је траву У једној алеји

дана преко жала Дуну дашак маестрала Алас узе своју лађу А судба хтеде да се нађу Тужни алас и бела шкољка Које мучи иста бољка Сад весело бију вали Седи алас на обали Слуша како море грува Држи шкољку поред ува А шкољка му

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

А и како би имала храбрости, кад се ту, кажу, крије страшно чудовиште дрекавац, које за кишовитих ноћи својом продорном дреком испуњава читав крај. Па ипак, ипак...

— Хајде да још једном опробам. Стриц опет зажмури, присјећа се имена свих светаца које је читао у неком старом календару, начетом од мишева, па почиње да ређа: — Свети Петре, и свети Лука, и свете Часне

— Не дам да ме на правди бију. Крићу се у Гају, тамо гдје је некад била колиба из које си се ти борио. Дјечак је од старијих чуо тек понешто о правди, али слути да је добро и праведно то што је покушао да

положају у који је постављена вјештим рукама дјечака Мачка на полумрачном тавану сеоске куће, уз опасно зузукање оса, које су малишану сметале и поквариле му мајсторију.

Наш предузимљиви Стриц сад се поново поставио у засједу да сачека ове двије делије које су чамиле у школском затвору, „у тамници кући необичној “. Први се на видику појавио Ђоко Потрк.

Да је био дан, испод тога огромног товара, видјеле би се само магарчеве ноге, дио њушке и једно уво које је вирило кроз рупу на географској карти, и то баш негдје између Бихаћа и Травника. — Напријед, Сивче!

— Па тамо гдје се ви кријете. — Ее, па ти не можеш тамо! — отегну Стриц с дрвета. — Код нас долазе само они које је училељ истукао. —А мени учитељ не да да Жују доводим у школу — пожали се малишан.

То ни издалека није личило на онај кромпир који се код куће кува и пече. Ово је било јело које се спрема у слободној дивљини, у шуми, једе се кад хоћеш и колико хоћеш, нико те на то не гони.

Све је било мртво и тихо у плитком језерцу које се пружало некуд у недоглед кроз каменит ходник ниска свода. — Да имамо какве љестве, па се спустимо у језеро, могли

Дечацима се следише и укрутише ноге као оне камене свијеће које су висиле са стропа пећине. Да им је сад неко прискочио из таме, могао их је слободно макљати као два говечета, они се

дружини смјелих пустињских коњаника, па чак и на лађи морских разбојника, гусара, увијек се нађе понеко тихо створење које мирно ради неки свакодневан посао, свима потребан.

Наш Лијан био је управо један такав пољар. Већ преко тридесет година ратовао је са сеоском дје- цом. Први дјечаци које је јурио око живица већ су били одавна зрели људи, а сад је пољар јурио њихову дјецу.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Виногради тако се упарложити да нигде ни једне лозе, а ни које дивље вињаге, не може се пронаћи за кушање. А господа му за просјаке остати, а камо да с палицом на кога замахује!

Јоште тако стрепим и трнем у срдцу да у које подубље се и најпоследње зло не увалим, од кога но се већ више не могу извадити, Док и с главом не заплатим.

Да кад ти спаваш, еда чујеш ко је на те дошао да те покраде или убије? Тако и тога часа не мош знати у које ће доби доћи ангел. ЗЕМЉА СИ... А земља си, Не вода ни жустро вино, Не по многу времену Опет ти је повратак У земљу.

НЕСКАЗАНИ СЕ СУКОБЕ СНАХОДИ ... Свуда више све испуњено Бојања се и страха Неголи које слободе веселе. Рођење плахо и болестљиво, Смрт преко мере страховита, А по смрти тамо Несказани се сукобе снаходи ...

опредељен, зна му се пут докле ходи с окретом својим; а остало што је год на земљи, једно настаје, а другога нестаје; које пак множи се и прибива, а ово отходи: свиден посао поточњем прелазу и текућим водами у морске дубоке разливајући се

Ако бих и кано птица с крилма рано одлетио чак за море, у које тамо пустолине скрити се, ал' и онде ће ме досећи твоја рука и наћи ме, и твоја ће ме десница задржати и преместити с

Каквим ли очима могу смотрити ми Бога под телесним покривачем? Које ли песме ћу испојати твоме излажењу штедре? ПОХВАЛА СВЕТОЈ ПЕТКИ СРПСКОЈ Једни људи себи воду с медом за пиће

извора воденога, колико је њено срдце желило к Богу, источнику живу; ни лоза се тако у винограду разрасте а ни дрво се које у воћњаку расцвета, а ни у добромирисној башчи које цвеће указа се, како но што је њено чисто девојаштво у пустињи

живу; ни лоза се тако у винограду разрасте а ни дрво се које у воћњаку расцвета, а ни у добромирисној башчи које цвеће указа се, како но што је њено чисто девојаштво у пустињи проникло и разгранало се цветасто.

стрепи небо и земља и воде, и свако му се колено поклања на небу и на земљи, и оно што је доле, под земљом, — не кроз које анђеле, серафиме ли, или преко које друге му слуге, али сâм собом к нама недостојним говори свршујући и сведочећи

му се колено поклања на небу и на земљи, и оно што је доле, под земљом, — не кроз које анђеле, серафиме ли, или преко које друге му слуге, али сâм собом к нама недостојним говори свршујући и сведочећи Исаијино пророчаство!

жалити; Из мрака је на залуд овде изашао, У мрак опет тамо и отишао; Ни имена му има, Сунце га обсјало није, Ни зна за које добро: Како му је, тако му је Свеједнако и увек; Ни за боље ни за горе Не зна...

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Тада га обузима слатка сета, и стари Замфир тада тихо жали за младошћу својом под цветним дафиновим дрветом, које је и онда тако исто мирило.

обична кола, па чак и један „пајтон“, истина старога фазона, налик на оне фараонове „колеснице“ из библијских слика, које су с њим заједно пропале онога фаталнога дана у Црвеном мору; али тек кад вам кажем да је још само паша имао такав

Бива да понекад бане домаћица му Ташана (од које се чорбаџи-Замфир — иако је три паше сургунисао — ипак прибојавао помало); тада чорбаџија брзо узме на се озбиљан вид,

се опет окренуо и гледао на ону страну куд би прошла Зона у оној њеној зеленој атласној бундици и алевим шалварицама, које су за два-три прста вириле испод жуте сатинске сукњице са цветићима.

А пре тога би сâм почистио метлом испред дућанчића, задиркивајући девојке које се с чесме са стовнама враћале, или би с оним комшијом преко сокака разговарао, а тај разговор био је за водоноше као

је пет дана радио, а шестог, у суботњи, пазарни дан, пазарио с околним сељацима и ћуркастим сељанкама и сељанчицама, које се загледају у Мана, — а био је врло леп — па и не умеју одмах да кажу зашто су дошле и шта хоће!...

У овој глави је, даље, и решење фамилијарног већа које је било састављено из две стрине и четири тетке Манчине. Као што је Мане био мали мајстор, тако му ни кућа није била

А Мане је волео да теферичи. Простре ћилимче, које би донео за њим Поте шегрт заједно са шишенцетом мастике, збаци плитке кондурице с ногу, седне и узме тамбуру, па

росом, па би се одатле, окрепљен и весео, враћао и отварао дућан, и био врло разговоран и предусретљив с муштеријама, које су већином биле млâде и девојке сељанке, тако похлепне на минђуше, прстење и манистре.

оних силних маторих момака који се туже на влажно време и на рђаву кујну, нити оних силних зловољних, маторих девојака које миришу на камфор и носе памук у ушима. Не, овде никад дотле не сме, и не може, да дође!...

И један дотицај коленима испод стола, и једно „ти“, које му она први пут изрекне, привуку га и притегну силно њој, као најјачи конопци и ланци („ружични“, наравно)!

А ако су је баш кадгод и повели, то је увек било после дужег свађања и погађања око постављених услова, на које је услове Дока тешко пристајала.