Употреба речи који у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

гроб и мртвачка глава... Јест, драги пријатељу, живот је жалостан! И тешко ономе који се усуди те тужне листове у големој књизи живота превртати!

ја их се радо сећам; радо спомињем та три добра дана, то неколико срећних тренутака; они су мени оно што је путнику, који је у мрачној ноћи залутао, огањ што издалека тиња... Ноћ је тамна, просторија пуста...

Ноћ је тамна, просторија пуста... па нека је та светлост и воштаница у рукама онога који већ умире, опет му ведри мрачну стазу, путнику усамљеноме... . . . . . . . . . . . . . . . . . .

На Велики петак освануло је пет стотина косача, мрка погледа, чврсте деснице. Ма који спахија у земљи маџарској обрадовао би се овакој моби, али сад стрепљаше, јер то не беше гомила жетелаца, него чета

Старци, жене, деца — из такога се друштва састојао наш табор, који се и на најмањи шум, као јато дивљих тица, дизао да прне. Једно вече се издалека чула рика топова.

Рањеник, коме су немилостиви лекари кост по кост из малаксалога тела чупали, издахнуо је; па сад они који су га до смрти мучили, дођоше да му чело мртве главе мртвачку свећу запале. Ала су милостиви ти људи, ти ближњи наши!.

Гледао сам поноћ како је по хиљаду запаљених кровова осветљује својим пламеном, који чак до у небо шиба. Видео сам јунакâ.

Није се видело звезда ни месеца. Густи облаци дима скриваху та небеска кандила да се тим боље покаже дивљи елеменат, који у бесу своме све прождираше што је сиротиња годинама у зноју лица свога подизала.

Од наших свећеника редак је који познаје Данилове иконе а да не виче на њега — мој отац га је обожавао. Биографијâ великих живописаца толико је

Ето, драги пријатељу, од свију наших вештина песништво је на највишем ступњу: па кажи ти мени колико нас има који бисмо умели и хтели правити разлику међу Бранком и М. Д. Рашићем?

Па ни бог, тај једини заштитник правде и угнетених, неће да пусти свој громовни глас који земљине тресе умирује, а краљеве и цареве са прахом прљаве земље равна; па ни он неће светом да дрмне, да грмне:

је у црне камене стубове и у оне гвоздене колуте што на платну живописани беху; а кад је видео најстаријег брата, који је остале мученике преживео, како, изнурен и издрпан, тамним очима, чисто као бесвестан, тражи браћу, и, раширивши

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Пас касапски и курјак 46 37 Пас и његова сен 48 38 Пас, лав и лисица 49 39 Магарац и његов господар 50 40 Магарац који промењује господаре 51 41 Магарац и коњ официрски 52 42 Магарац, врана и овчар 53 43 Магарац идола носећи 54 44

над свим другим состоји се што оне совершено пристоје како највећим философом и политиком, тако и најпростијем сељаном који само читати могу и свој језик разумеду.

„Нашли смо Светога Петра кључе — рекне једном свом пријатељу који се овој премени чуђаше — не треба нам више сагнутим ходити”.

Наравоученије Ово исто бива људма којих ум није просвештен чистом науком, који живу у глупости и варварству, и којих су качества и склоњенија својствам четвероножних животиња подобна.

Цар који не обилази земље своје и не тражи далеко од себе даже до самих најодаљених граница прогнату и сакривену истину; који

који не обилази земље своје и не тражи далеко од себе даже до самих најодаљених граница прогнату и сакривену истину; који не иште да позна оне који га окружавају, и верује оном ко пре дође и оном који уме лепше говорити, хитрије лагати и

и не тражи далеко од себе даже до самих најодаљених граница прогнату и сакривену истину; који не иште да позна оне који га окружавају, и верује оном ко пре дође и оном који уме лепше говорити, хитрије лагати и искусније ласкати — подобан

граница прогнату и сакривену истину; који не иште да позна оне који га окружавају, и верује оном ко пре дође и оном који уме лепше говорити, хитрије лагати и искусније ласкати — подобан је ове басне лаву, који верује све што му курјак каже.

оном ко пре дође и оном који уме лепше говорити, хитрије лагати и искусније ласкати — подобан је ове басне лаву, који верује све што му курјак каже. А кад дође лисац, само уме ли он боље слаткословити и лагати, нек се онда држи курјак!

Човек љубокористан и лаком приличан је нашем курјаку, који злоби на лисца не зато што он краде и туђе отима, него што И њега крађе своје учасником бити не удостојава.

Кад виле дођу к очима, тешко оном ко не уме шеврднути. Мало је С о к р а т а и К а т о н а на свету који, у овако критическим окресностима, не би овог истога лисца себи за приклад узели.

” Један босански везир питао је старце Бошњаке: „Хе, кметови, кажите ми право: који вам је најбољи био паша откад је цар Босну освојио?

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

жито до звезда вече се спушта међу гробове овде почива тиосав сарањен са свиралом овде почива мртав тиосав који је хтео да живи макар претворен у жабу боже прости макар претворен у дрво зелено припев јој улеће облачан ветар

својим ребрима, и тај звук, И твоју мрачну главу која светли у мени, И полумесец од снега, и брда зелени лук Који се у зениту самом светли и зелени 3.

ХРАСТ НА ПОВЛЕНУ Мудрац међ нама ћути, ћути јер види да онај који би могао при сјају звезда које сам пали Јерусалим да зида, народе да буди, труљевину гори, мекиње меси, међ

скела, мостова, житница и људи, гледам га како влада, како сева и грми, како суди, седећи за трпезом под храстом који ће га надживети.

Милун под Нишом од аероплана, Стеван у војној болници од рана. Милош у албанском снегу, док га прти друг, који костур посто је пре смрти. Гојко у мору што се брзо склапа пуно нафте и војничких капа.

Иза мужева, који носе пушке, кроз крај спаљен, опустошен и го, оне, ко утвари, носе иглу и конац, носе брашно, сапун, шибицу, со.

Иду у мрак, из ког се и звер, престрављена, враћа, иду кроз крв, кроз коју не могу мужеви, иду кроз грех, кроз који не смеју браћа! Не палите им пећ ни петролејку - њима је топло и светло и без ватре!

КОПИЛУША И оном који кроз мрачне облаке, севајући, распирује олују, и оном који се, гоњен том олујом, покисао, у земуницу склања, -

КОПИЛУША И оном који кроз мрачне облаке, севајући, распирује олују, и оном који се, гоњен том олујом, покисао, у земуницу склања, - јача од клешта, слађа од кошнице, од роја пчела гушћа и

воде је преко пијаце, боса међу чизмама гази снег, гола ко јаје бели се кажњена глава, и цела пијаца, кроз снег који не престаје да пада, гледа је како чека ко ће први да је пљуне, сад, кад свака курва сме да је опсује, да јој се

Само домаћица, скупивши сукњу међ колена, клечи пред отвореним шпоретом, и, као свитац који се пали и гаси, њено лице на махове се озарује жаром, у који дува, да га разгори.

колена, клечи пред отвореним шпоретом, и, као свитац који се пали и гаси, њено лице на махове се озарује жаром, у који дува, да га разгори.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Цео тај простор мог живота и народни’ збитија стоји ми јоште живо у памети; и што је старији који догађај, тим га се лакше и точније опомињем.

вештије перо; и ја се надам у ком народу појаве се јунаци и људи заслужни за отечество, тај ће народ родити и оне људе који ће њи’ова дела описати.

Мој деда звао се Стеван, његов отац Петко, а његов — Станоје, који је негда био кнез у ваљевској нахији. Кад сам био јошт мали, причала ми је моја баба Манда, да су се наши стари

Мој отац и мати имали су осим мене јошт пет синова: Николу, Петра, Григорија, Димитрија и најмлађега Симу, који је у Ћесарији учио војену академију и био кадет, а после са ћесарском војском ишао у Италију (он је 1813.

Мој отац имао је више сестара и браће од који’ само најмлађи његов брат Јаков јоште живи, који је у време Карађорђева рата био командант ваљевске нахије, а после

Мој отац имао је више сестара и браће од који’ само најмлађи његов брат Јаков јоште живи, који је у време Карађорђева рата био командант ваљевске нахије, а после дошао на моје место у Совет српски, а ја одем у

” (На годину дана пре тога они согљадатељи који су по Србији ’одали и народ спремали за Немачку Крајину, одвели су са собом много момака из Србије, који су се више

согљадатељи који су по Србији ’одали и народ спремали за Немачку Крајину, одвели су са собом много момака из Србије, који су се више Варадина у Каменици егзерцирали; међу прочима био је Исаило Лазаревић из Уроваца, Кићан из Златарића, Иван

те догонили турска говеда војсци за ’рану, и уговорили смо међутим са Малим Јанком, Ракарцем и Лазаром из Јабучја у који ћемо дан на Ваљево ударити.

Но многи су брезове тојаге заоштрили, и, штоно рекну, који колац који проштац узму и ударе са три стране на Ваљево. Турци Ваљевчани изађу пред њи’ у Љубостињу, дочекају и’ и ту

Но многи су брезове тојаге заоштрили, и, штоно рекну, који колац који проштац узму и ударе са три стране на Ваљево. Турци Ваљевчани изађу пред њи’ у Љубостињу, дочекају и’ и ту се потуку.

’ Сад рече мој буљубаша Никола Арсенијевић из Вукићевице, који беше са мном дошао: ,А нуто г’, кнеже, Бог и душа, каке су му ноге танке, не има ни чарапа у чизмама, но голе ноге, а

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

пута облиле сузе од кијања, па му је једном чак и запретио да ће му омлатити о уши и чибук и симсију, само ако још који пут задимани пред њим. Таман Паја задимио већ увелике, док ти стаде дрека газда-Раке из куће: — Павле! Павле!...

— поче газда Рака још јаче, а све хода тамо и амо. — Ено онај лопов напустио онолике свиње те ми упропастише мал. — Који лопов? Какве свиње? — Ено онај твој поштени Сима, што га једнако хвалиш!... Затреше ми сав кукуруз. — Е, е, затреше?.

рачава остави се подужи, колико већ затреба; рачве се пробуше напремасе, углави се између њих врат и удари се клин, који некад стоји за вратом а некад испод врата, и сад се живинче не извуче одатле лако. Ето, то вам је рога.

Деца ударила у алакање и у смех, да се поизврћу. И Сима се стаде смејати. Док наједанпут прснуше ђаци куд који — само остаде на чистини она гомила ћурака; ухватила се, па се претура.

Пуна механа селака. Збијају шалу, задиркују један другога, причају где је који што награбусио, и смеју се. Док ће почети један између њих: — Ама, људи, што сам се ја једном хтео осрамотити.

— Знам ја — казаше ми после. — Крстио сам се ђаволској направи... — Ама јесте ли ви који чули што оно рикаше ноћас говеда по ливадама? — упитаће један. — Јест ја — одговори други.

Поустајаше сви, махнуше се игре, и сви заседоше заједно с Раданом. Наручи Радан себи вина и остали шта је који хтео... — А шта си то ћарио у чаршији? — упита онај што је на каишу изгубио. — Продао сам мало жита и вуне...

Прође година, ваља исплатити, а нема се откуд. Молих га, кумих да ме почека још који месец дана, кад продам ракију и неко свињче, па да скрпим и да му исплатим. Аја!

— А јеси ли их ти видео? — упита Радан. — Нисам ја, али су ми казивали баш људи који су гледали... Еле, тако се, уз пиће осуше приче све страшније и страшније.

неког Максима Сармашевића. Биће две године како је добио чин капетански. Ја мислим да сте га виђали ако сте били који пут о Васкрсу или о Госпођинудне на сабору код н-ске цркве. Среска је кућа близу; нема ни сахат хода одатле.

пре док не попије у механи пет-шест полића препеченице, па онда заводни очима, а све пљуцка, штуца, искрмачи сваки акт који до руке дође, а канцеларија му заудара као ракијска мешина. А овај капетан јок!

У Крнићу је опет извиђао неки спор око потеса и узгред добро саслушао попа Перу Пеповића, који ,му се пожали на учитеља Сретена Павловића да је немиран, да псује закон, веру, да развраћа деду, даје им којекаке

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Он није сматрао своју дужност као бреме, него као почаст. Дичио се што је глава тим честитим људима, који не учинише никад ништа што би био грех пред богом, а стид пред светом.

Било је случајева кад су му доводили болеснике који болују од „оне” (падавице). Тако једаред доведоше му једнога из Банова Поља. Везали га, јер се збесио.

Радили су с планом. То се видело и по томе што наједанпут по свима варошима у Србији поставише своје људе, који у њихово име почеше управљати нахијама (окрузима). Те окружне старешине назваше „кабадахије”.

И те попине речи одбише људе од Крушке... Премишљао је Крушка и дан и ноћ шта то може бити. Који је тај што његов план ремети?... Али није могао ништа сазнати... Сумњао је на поп-Милоја, али није био сигуран...

Сумњао је на поп-Милоја, али није био сигуран... А он, заиста, беше рђав човек, човек који је у кавзи жив, У несрећи људској — срећан. Једнога дана упути се у село, које му не беше далеко.

Доста пута, као беспослен пас, тумарао је по селу и око села. Знао је шта ко данас ради; знао је који момак с којом девојком стоји; знао је колико ко кашика у кући има; знао је која је жена трудна; знао је... све.

Пред очима му стојаше сјајна будућност. Дружиће се са првим беговима... Неће бити Турчина који неће знати име његово. Ниједан проћи неће, а да за њера не запита. Пролазиће бегови... паше...

Да си му казао да неко мисли о убиству, он би те гледао зачуђено, с неверицом; питао би те: зар има људи који хоће намерно да убију човека?... Младеж заметнула игру, одскачу један другом. Лазар се упути Станку.

— зачу се узвик. Све живо погледа у Станка с неким поштовањем; Јелица је гледала испод ока, али тако да Лазару - који то смотри - набрекнуше жиле на челу и слепим очима. – Склони се! — викну он. — Аха!... Чек’ сад Лазара!

Наједаред се проломи да гора јекну: — Јелице!... Сад играј!... Последњи слог заглуши пуцањ из пиштоља, који се разлеже по лугу... Станко посрте и паде на десно колено...

Погледа нада се... небо се осуло звездама; а оне звезде гледе га хладно и подругљиво као очи уходине, који је пронашао кривца, па се прави да га не види, него дремљиво трепће...

Али кривац као да чита из тога погледа, који му вели: знам те, видим те!... Ти си... не можеш побећи!... И звезде му улише страх... И опет нема тишина...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Пољубац њезин беше тих и ледан, Мраморни пољуб; а коса јој плава Одисала је сетан мирис један Бокора ружа који доцветава.

И ту шуми с њима, дајући, полако, Мору коју грану, ветру листак који: И, кô срце, себе кидајући тако, Тужно шуми живот. — Сама врба стоји... САТ Дан болестан, мутан, небо непрозирно.

Ниоткуд ни ветра да се јави шумом, И заплаче гдегод за крстом, за хумом. Нити смрзло звоно час да куцне који, Укочено, мирно, још сказаљка стоји, Показујућ тако сред долине неме Сат, када је најзад умрло и време.

Звездама мирним да забродим, На сунце да стигнем први. Завапи суза: вај, да канем Из бола који грца! Донећу на свет, када панем, Прву вест људског срца.

Чекам и чекам све ноћи Тог путника с неком вести. ПЕСМА Изгубих у том немиру Другове и све галије. Који је сат у свемиру? Дан или поноћ, шта ли је? Дубоке ли су путем тим, Господе, твоје провале!

ЛИРИКА 1943 ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ Знам да си скривен у морима сјања. Али те стигне дух који те слути; Небо и земља не могу те чути, А у нама је твој глас од постања.

Има и на тлу очајноме Увек кап Божја која капи, И крвожедни крик Саломе, И један пророк који вапи. Нигде ни пустош није сама, Свуд срце људско себе сеје, Свуд се усели људска чама — Све се на нашој крви

Свуда где дође бол човека, Испуни понор који зјапи: Од једне сузе тисућ река! И свуд по један пророк вапи. НОЋ Падају сутони први плави, И звезда већ зрачи с

А гром једанпут кад је зажди, Нестаће као бог, без трага. МРАВИ Све путем који води слави, Кренуше као војске мрака. Биће се данас као лави У ноћи туђег мравињака.

Све надвиси неми глас који се чека!... НАПОР Када ме замори равнодушно, бедно Време, у часима безбојним и сивим, Рађа ми се жеља: ја бих да

С каквом жељом тамном Ја лакомо слушам тај глас из даљине, И погледам на пут који оста за мном? Каква је то веза измеђ душе сада, И тих дана што су протекли, кô вода?

Сневај, да увидиш да пролазни снови Још најближе стоје постојаној срећи; Да не питаш никад, зашто јади ови, А не који други, а не који трећи.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Боже мој, како су биле велике наше матере! Оне су имале праосновне, чврсте, просте принципе који су исписани у сваком буквару; а држале су их високо, с поуздањем и мало кокетним поносом, као витез свога доброга

Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича. Прича се увек морала свршити „моралом“ који она уосталом не интерпретише и не гура ми га под нос.

Тако ми се чинило да је тамо нешто тешко, тамно, мистериозно! Гатке из детињства: о доктору који убија здравог човека само зато да види како је могао оздравити од некаке тешке болести; и о неком другом доктору који

који убија здравог човека само зато да види како је могао оздравити од некаке тешке болести; и о неком другом доктору који се дао исецкати на парчета и закопати у ђубре, и кога су после нашли здравог и читавог, али, стога што су га прерано

Неће те нико ујести! — Знам да неће! Момак који га је пратио отвори једна врата. Мене би стид. — Изволи! — рече Јоца. — Хајде ти напред! Он уђе. Уђох и ја.

— Еда што осећаш боље? — рече Јоца гласом који је требао да показује индиферентност и поуздање, а у коме сам ја ипак чуо усиљавање за тешење. — Боље, хвала богу!

намери скочио с горњег ката кроз прозор и остао мртав на месту, о Ђорђу што је радио с мојим оцем, о мом стрицу који се разболео и умро чим је на стару кућу назидао горњи кат, и још о многоме којечему.

Не бригајте! Ја ћу се трудити да будем кратак, тако кратак како само може бити кратак човек који долази код сарафа да за једну монету узме другу која му у онај час треба.

Шта је са мном и с мојом мајком било — то је друга ствар! Али шта је с Ђорђем који сад у овај пар гледа у таван кад хоће да вас „прогута погледом”, шта је с њиме било? То зна унеколико само моја мати.

осећао сам се уморан и, разуме се, одмах сам себи објаснио свој умор неспавањем, а неспавање, опет, Ђорђевом судбином, који као да ми је постао рођак у неку руку.

— Отиди опет кад стигнеш! — каже ми мама. — Отиди, јави му се; обиђи га, сиромаха, док је још овде. Каже да ће кроз који дан натраг у Н. — Натраг! А што? — Богами, у оној муци и невољи ја не знам ни шта ми је говорио.

Ја се јавим помоћнику и уђем у „малу собу”. Али тек што сам био отворио врата и видео онај Значајан поглед који, кад су врата шкрипнула, беше укочено управљен поврх њих — тек сам, велим, одшкринуо врата, а неки затварач који

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Но, међутим, није баш ни тако. Напротив. Испред сваке куће има јендек пун воде, који се никад не празни; јер таман да пресуши, а оно по бечкеречком Великом календару удари благослов из неба, и јендек се

И оба господина попа имађаху доста посла, а према томе и прихода, крштавајући новорођену децу по селу. Мало који дан да не дође господин-попи, једноме или другоме, Аркадија црквењак, па не отпочне отприлике овако: — Господине...

деца... врагови. Шта знате!? Џак бува, хе, хе! — вели Аркадија и додаје му услужно и понизно шешир и штап, који је био онакве форме какви су обично протојерејски штапови, а донео му га је на поклон с једнога вашара мајстор Лекса

« Ето, тако је отприлике живео господин попа у селу, а који баш попа поименце, мислим да није било нужно досад да кажем, јер је давно речено да су сви попови једнаки, један к’о

Зашто су оног првог прозвали поп Хала, чули сте, а зашто овог другог поп Кеса, чућете. Овај несретни надимак, на који се поп Спира онако исто тужио као и поп Ћира на свој, добио је он одавно.

и оженили су се, јер чак и црквењак, предшественик данашњег црквењака Аркадије, знао је да ће парохију добити само они који се буду хтели оженити тим двема лепотицама.

Одмах се прибере и замоли старога Орестију ковача да држи ону његову певницу док он часком не оде. Орестија, који је ванредно певао и китио и дизао обрве при појању чак и на теме, радо се прими тога, а Аркадија полети к’о без душе

Обојица лете право цркви. — Еј, наопако ми звонило — хуче поп Спира и јури за Аркадијом, држећи се обема за трбух, који му је отежавао трчање. — А јао, несрећни Спиро, шта ћеш сад?!

пастира пароха Спиру, а видљив доказ и знак тога његова задовољства и благонаклоности беше онај црвени појас, на који толико викаше поп-Ћириница. — Због песме, ни због чега другог!

А после ручка одмах отрча преко пута да их затекне за столом, да на лицу места види ефекат који је произвела својом кернштрудлом.

И доиста, ко га није поправљао и дотеривао, па ништа! Оправљао га и Лала пудар, који је то научио као солдат у Талијанској, и Нова ковач, који је знао и ту мајсторију, јер је имао лакшу руку, и један

Оправљао га и Лала пудар, који је то научио као солдат у Талијанској, и Нова ковач, који је знао и ту мајсторију, јер је имао лакшу руку, и један вандрокаш сајџија кога су били притворили због крађе приликом

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

се онима што су сад скоро умрли, износи на гроб и раздаје још и сваке суботе и празника, али онима, старим мртвацима, који су већ и по неколико пута прекопавани, њима се само тада, на задушници, износи и раздаје, јер веле: они, онако стари,

Од целог гробља, старе цркве, околне зидове који су на неким местима већ били срозани и капије, једино је та клисарница била јака, здрава.

затварање, чишћење цркве, надгледање гробља, ноћу обилажење, пазење гробова, а нарочито ноћу растеривање паса који се купе и лочу зејтина из кандила по гробовима све је то она, жена му, клисарица радила.

Сви су они били ту, на окупу. Истина, много њих је било који су живели и спавали по амбарима и шталама појединих богаташких кућа, по извесним маалама, чак и по оближњим селима...

Увек би по неки нов надошао. Нико не би знао одакле је, који, тек би почео да се виђа међу остале и вуче се онако као други, ту око клисарнице, реке, гробља.

А опет нико од њих у само гробље, међ гробове, није као смео да уђе. Сви су бежали. Сем неких, обично суманутих, који су нарочито, лудо, страсно се завлачили по испуцаним, трулим гробовима.

Али од тих и ови други просјаци бежали су, бојали се. Колико би пута који од њих пролазећи поред каквог гроба као опарен побегао одатле и долетео клисарици, дречећи: — Ете га! — Који?

— Који? — Истрчала би клисарица уплашено. — Ете га... у хаџијском, газда-Јанчином гробу. Тамо лежи! — Говорио би овај тресући

Али он је увек обилазио гробове и чисто са неким уживањем тражио те који су се завлачили по гробовима да их отуда извлачи, гони и бије.

Уређивала их је, пазила да ко чије место не заузме. Нарочито је терала оне друге, богате, просјаке који по селима просе, имају у вароши своје куће па и новац под интерес дају, па кад је задушница не само што и они овамо

Ни новац, ништа није хтела да прими. А изгледало је, да је од свих заволела неког Љубу, просјака, који је вечито лежао и спавао. Био је то млад, развијен дечко. Црне масти, црне косе, црних очију.

— Радосно га дочекала она. — Па донеси. Да видим. И она, весела, отрчала колиби. Брзо се вратила с новцем који је извукла испод земље у разним завежљајима... Све дала попи. Овај, кад видео приличну суму још више се збунио.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Служио је три године, у разним варошима код разних трка. Служио је и такве грке који су по трипут банкротирали, који се на вашару под својом фирмом показати нису смели, али опет ни сто адвоката с њима

Служио је три године, у разним варошима код разних трка. Служио је и такве грке који су по трипут банкротирали, који се на вашару под својом фирмом показати нису смели, али опет ни сто адвоката с њима накрај не би изишли.

Љуба, ако и није у свему не знам до каквог савршенства дотерао, ипак је много знао, више него ма који грк у његовом месту. Зато се и титрао са судбом својом. Он је за вишим чим тежио него за бакалством.

Женске изиђоше напоље да приправљају ручак. Каква радост за њих! Господар Пера Сириџић био је обичан сеоски грк који је својим трудом стекао оно што има; а доста има, толико да се у селу за имућног човека држати може.

Љуба пак воли што се није сплео са таквим тастом који би немир у кући чинио, само да чује да је Љуба на „шантли” пет сребра проиграо.

не може оженити, јер има много непријатеља, зато закључи отсад са проводаџијом просити, и то са таквим проводаџијом који ће га знати у свему препоручити. В Чекмеџијић је узео за проводаџију чика-Гавру.

— Да, када би то до ње стајало, за кога она хоће. Знам ја, она би пошла и за Гргура Дртића сина, који са оцем заједно ништа нема, ал’ то не иде! — рече мало разљућена мати. — Да, када би ми њу питали!

Девојка има три хиљаде сребра. Љуба је задовољан, већ је по посла готово; но опет се нађу који га оговоре, и он се окрене на другу страну.

У вароши Г. има Љуба једног негдашњег друга, који има две сестре, једна је лепша а друга умиљатија. Свака има по две хиљаде форнити. Лепа се зове Јулка.

Јулка осећа велику наклоност према Ружичићу, али кажу да овај има врло слабу штацију; ако би који бољи дошао, не би га се одрекла. Дође Љуба са чика-Гавром у Г. Брат Јоца зарадовао се, па их срдачно ауфирује.

— Изволите сести. — Хвала. — Ви сте већ готово на нас заборавили били. — Знате, ја сам човек који се не намеће; где ме радо примају, тамо идем. — Ја мислим да сте ви у нашој кући увек радо примљени. — Сад видим.

Не кажем да се госпођа Макра не би хтела удати, али сад би она избирала. Неће млада голаћа, који би је за благо узео; неће матора, ма да је богат; неће човека без јаке титуле.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Теразија сноп разних штапова: витла се, крши, меша, ломи и шиба по згуреним леђима и увученом врату оног грађанина, који би хтео да нешто зна и коме цуре танки млазеви крви из разбарушене косе, а не може никако да дође до речи нити да се

Јер овај Алексије Јуришић, који је пуних двадесет и шест година живео без икаквог плана, имао га је јасно овога лета и први пут у свом животу.

А сад је било све на путу да пропадне. И онај живот без плана, мучан, ризичан и вртоглав, који тек што се стао заборављати, понова је претио да отпочне.

Јуришић се нагло окренуо и кад је угледао жену, уз високог човека војничког држања који га је ословио, он се јако збуни и лако порумени.

Али како у том моменту наиђоше однекуд она тешка гвоздена кола за поливање, вучена огромним мекленбуршким коњима, који су тромо и гломазно газили средином улице, оно заглушујуће тандркање по неравној и шиљатој калдрми измешано са

И сви тврде да све оне конце дипломатске држи у својим рукама министар председник, који сад није ту, и да нико живи не зна његову политику.

Живот тај само је једно сањарско ленствовање, недостојно човека који мора да воли онај други, пун трагичних, великих страсти, један бујан ти буран, победнички живот.

обилазио дуванџију, а још данас клањаће се они мени сви кад крај њих будем пролазио, ти мали ситни и ништавни људи, који се тако боје рата и који још сутра могу постати моји понизни ордонанси и посилни, моје понизне слуге.

још данас клањаће се они мени сви кад крај њих будем пролазио, ти мали ситни и ништавни људи, који се тако боје рата и који још сутра могу постати моји понизни ордонанси и посилни, моје понизне слуге.

Тај грозни метеж, нечувене, одлучне и највеће страсти, тај најпакленији пакао који је икад једна станица доживела да види, тај ужасни, зверски елан, сав у језивој страсти: дочепати се што пре команде,

свести и кад је атмосфера, чудна, пуна неке пантерске накострешености, неког страшног треска и лешинског задаха. који се предосећао, распростирала онај разоран бес живаца и дрхтавицу најстрашније грознице кад неизбежно наступа слом

А страх који је тога дана, за све време оног дивљачког двобоја побеснелих батерија, претрпео на осматрачници, био му је повод да и

Африка

Птице су се мењале, наилазили смо на рибе које излећу из мирног, зеленог или азурног мора, а покоји брод, који је пролазио хоризонтом, био је за нас — догађај!

Узбудљиво је било гледати у тај млечни пут који се вукао за бродом. Остављасмо са стране невидљива Канарска острва. Велика Кола била су све ближе на хоризонту; са

Познао сам га одмах по лику, толико сличном лику његовог брата; који је мој велик и пријатељ. Он је некада био у Африци генерални директор агрикултуре а сада води једно велико предузеће

Читави потопи воде сливају се из пумпи. Пред нама су непрестано морнари, који раде ћутљиво и приљежно Бретонци, Корзиканци и Црнци. Ја сам пријатељ са једним Бретонцем, који се зове Роберт Л'Вотр.

Ја сам пријатељ са једним Бретонцем, који се зове Роберт Л'Вотр. Увече, кад сврши посао, долази на кљун брода. То је савршен бретонски тип.

У његовој причи како је вереници, која га је на самрти питала ла ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који цитира на бретонском је) и због чега се, каже, уистину неће никада ни женити и поред хвалисавости, китњастости,

Најзад, та далека линија на хоризонту обала је Западне француске Африке. Тамни галеби који нас надлетају први су весници од ње. До Дакара је још увек далеко.

Прилази Вуије да ми покаже шта да гледам. Торањ који се види иза два брега торањ је гувернаторове палате. Дале се продужава дакар, космополитско пристаниште на обалама

Целим Сенегалом владали су у ствари афрички султани, који су се тукли између себе, а сви заједно са европским насељеницима.

Гребен који заокружује пристаниште скоро је од пурпурног Неколико мајушних кућица обојених зелено на овом пурпуру, између плавила

Ту су црнци увијени у простране бубуе, пошто је ту много помуслимањених племена, који онда своје традиције пркосно чувају.

Смешно је да у Африци, између два црнца који се прихвате одевања, много је ближе примитивности и голотињи онај који носи европску одећу, састављену од најчуднијег

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Но ни по чуда! Положеније бо Србаља засада је таково да, ако би се који — изузимам имућне, или оне који су у призрјенију начина живота с друге стране обезбјеђени — искључително на

Но ни по чуда! Положеније бо Србаља засада је таково да, ако би се који — изузимам имућне, или оне који су у призрјенију начина живота с друге стране обезбјеђени — искључително на књигописаније отважио, и званије своје

„извјесно“) до нужде и леба жељкати дошао, О чем нас не само наши, него и код сами Енглеза списатељи, као Бутлер, који је, при свем класицитету свога дивног сочиненија Худибрас, управо од глади скапати морао, довољно увјеравају.

Ником се не шкоди, а може се многима помоћи. Оћете ли и ви за фрајлицу узети који лос? ЈАЊА: Лос је три цванцики? МИШИЋ: Јест. ЈАЊА: О, скупо, врло скупо, много новац!

Сваку беду на моју главу. Сиромах кир Јању! МИШИЋ (устане): Како се ви тешкате, а има стотину који би желили у вашем положенију бити. ЈАЊА: Ево ј нека носи. (Показује Јуцу.) И тако оћи шешир.

“ Да дођи опет? Проклета! ЈУЦА: Забога, та то је учтивост. Тако сви, који су најмање воспитани, раде. ЈАЊА: О, тако ради! Да зови нотариуса на свого мужа! И јошт’ да му кради десет форинта!

КАТИЦА: Ја сам досад плакала, а свему је тому папа крив. Колико сам му говорила да погоди за шупу мајсторе, који разумевају. Аја! Оће он сам да зида, да заштеди. Сад имамо сугубу штету.

што је од царства строжајше запрећено да се нико под живу главу не усуди марву своју убијати, јер би се тако коњи, који су на велику ползу људма, умалили. Него, како се случајно код вас догодило, ви сте врло срећан човек.

ЈАЊА: Проклету твоју језику! Ама, море, примиш сваку годину рачун. ПЕТАР: Шта ће ми сапун! Који оће, нека дере и без сапуна, ја му не браним, али Петар неће. ЈАЊА: Оћиш да си свађиш сос мене? ПЕТАР: Шта велиш?

МИШИЋ: То сам ја измислио. КАТИЦА: Забога, зашто сте га варали? МИШИЋ: Та то је благодјејаније човека утјешити, који оће да падне у очајаније. Камо срећа да је то сва штета! КАТИЦА: Зар се јошт што догодило?

ЈАЊА: Што? А ди су новци? МИШИЋ: Код мене. Ја сам таки послао момке у потеру, који су срећно како дукате, тако и Рошилдов папир нашли... ЈАЊА: Господин нотариус, то су моји дукати.

МИШИЋ: Ви сте и мени поклонили. ЈАЊА: О, теос филакси! Ја сум вама банки поклонио. МИШИЋ: Без који се не могу дукати повратити. ЈАЊА: Оћите да ми отмите са сила? МИШИЋ: Што један поклања, други, кој прима, не отима.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Људи су ослушкивали, у мраку, урлик вукова. Хунгри, који су становали на тој равни, а који се беху доселили из Азије, причали су да коњик из њихове земље може да одјаше на

Људи су ослушкивали, у мраку, урлик вукова. Хунгри, који су становали на тој равни, а који се беху доселили из Азије, причали су да коњик из њихове земље може да одјаше на Исток, а да данима не сусретне људско

Кадикад се, на тој равници, укаже по неко усамљено дрво, багрем, или врба, па и неки коњаници који брзо ишчезну. Догоди се да коњик угледа и неке куле и градове, шта ли, али и то нестане на видику.

Под командом аустријских ђенерала, који су имали велике, тророге шешире, украшене нојевим перјем, Расцијани су сачињавали такозвану „мађарску“ коњицу, која је

Кад су ратови прошли, тај народ се населио по попаљеним турским караулама, покрај скела на рекама, и око Темишвара, који је био главни град на југу краљевства и који је био обновљен по нацрту францеских официра, као нека звезда, од камена.

по попаљеним турским караулама, покрај скела на рекама, и око Темишвара, који је био главни град на југу краљевства и који је био обновљен по нацрту францеских официра, као нека звезда, од камена.

Око Команде прилепило се било неколико трактира и школа, као и Театар који је био чувен. Поред цркава била је палата команданта тврђаве фелдмаршал‑лајтнанта баруна фон Енгелсхофена.

Петроварадин од Темишвара, али је те године дошао био у Темишвар због немира, и да буде ближе војницима, Расцијанима, који су Темишвару задавали толико брига.

Двор је хтео да укине статус тог народа, који је био, како се у Бечу говорило, „арма ин арма“. Царство је било решено да од Расцијана, који су дотле били само

Царство је било решено да од Расцијана, који су дотле били само војници ћесара, начини сељаке, камералне наполичаре, господе краљевства хунгарскаго.

У рескрипту, који је добио, писало је да нежењене војнике има просто да расели, а неколико официра, који су намерни да се буне, да

У рескрипту, који је добио, писало је да нежењене војнике има просто да расели, а неколико официра, који су намерни да се буне, да повеша.

Теодосије - ЖИТИЈА

светлости, којом бисмо, мрак душе и ума очистивши у себи, могли бодро исказати добродетељи живота свеблаженог Саве, који је сада поново засијао у нашем роду.

А нашем последњем, лењивом роду, у који свршетак векова достиже, у коме је мало оних што се спасавају, не само да је потребно него је и веома пожељно да се

Због тога и ја, вашој заповести отачаској повинујући се, сада излажем у повести вама који слушате, житије хваљенога свеблаженог Саве, који је у Светој Гори Атонској живео као испосник, а после је био први

вашој заповести отачаској повинујући се, сада излажем у повести вама који слушате, житије хваљенога свеблаженог Саве, који је у Светој Гори Атонској живео као испосник, а после је био први архиепископ и учитељ српски.

Овај беше син великог жупана Немање, владара српског, који самодржавно владаше свим српским земљама што се зову: Диоклитија, Далматија, Травунија, на истоку се Илирији

се, са сузама говораху: „Владико Господе Боже Сведржитељу, који ци негда послушао Авраама и Сару и остале праведнике који су молили за чедо. услиши данас и нас грешне слуге своје што ти се моле.

“ А Господ, који је близу ових што га призивају ваистину и слуша њихову молитву, послуша и њихова мољења као и осталих праведника.

тако најппе y рођењу буде чудесно дете, јер то није ни било само дело људске природе, него и заповест свесилнога Бога, који побеђује закон природе како xоће. И плод молитве по природи се родивши, од Бога дан, Богу це и намени, што и би.

Обрадоваше се душом веома и прославише Бога, који није презрео мољења њихова. После мало времена породише га водом и Духом, просветливши га божастевним крштењем, и

А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога.

долажаху ка оцу његову одасвуд да приме што им је потребно, а други пут и сам шиљаше у света места да се разда онима који преподобно живе, јер беше добар човек који дели милостињу и даје много.

им је потребно, а други пут и сам шиљаше у света места да се разда онима који преподобно живе, јер беше добар човек који дели милостињу и даје много.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Али антропогеографија не треба да занемари и друге узроке: историјске, етничке и социјалне, који доприносе да се формира народни менталитет и који се преплећу са географским утицајима.

треба да занемари и друге узроке: историјске, етничке и социјалне, који доприносе да се формира народни менталитет и који се преплећу са географским утицајима.

Човек уопште тежи томе да прецени своје суграђане, нарочито оне из свог родног краја. Има врло вештих проматрача који опазе само неке психичке особине, док неке друге не виде.

Због тога научни духови показују на овом послу скептицизам који је уопште оправдан. Међутим, иако је посао тежак, није могућно да се човек не интересује студијама које могу тако

Има проматрача који су несумњиво запазили неке од карактеристика овог становништва. Задатак, дакле, олакшава мање сложена природа предмета.

разних група које чине тај народ и успе се проценити релативна вредност његових психичких особина и одредити узроци који су их изазвали.

Прва је метода психичких или етнопсихичкихких профила који су унеколико слични геолошким и геоморфолошким профилима.

У пиндско-динарској и у моравско-вардарској области су најбољи они „психички профили“ који се повуку са запада на исток, од Јадранског мора према моравско-вардарској долини и даље; на доњодунавској плочи и у

мора према моравско-вардарској долини и даље; на доњодунавској плочи и у сливу Марице су најбољи они психички профили који се повуку у правцу север—југ.

Упоређујући психичке типове и друштвено уређење становника у земљи матици и оних који су се иселили запажамо утицај географске и социјалне средине на еволуцију психичких особина.

Ова пресељавања и премештања су као нека врста антропогеографских експеримената, који нас тачно могу обавестити о преиначавању психичких особина.

Да бих утврдио психичке особине Јужних Словена често сам се користио многим етнолошким подацима, нарочито онима који се могу извести из ношње и дијалеката, па и из народних схватања о смислу и о вредности људског живота.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Ови доживљаји славног мачка Тоше и његових пријатеља Миша пророка и пса Шарова написани су уз помоћ Тошина дневника, који је пронађен иза псеће кућице чувеног буволовца Жуће, под самом крошњом једне трешње.

Џак само ћути, можда због тога што је завезан, а можда и зато што не зна да говори. Ко ли је тај чича који разговара с једним обичним џаком? Да можда није луд или пијан? Хајде да га чујемо.

Тако је заиста. У колима се вози млинар Тришо и низ ријеку тражи вир у који ће бацити свог неваљалог мачка Тошу, али нигдје да пронађе тако добар вир.

Гдје је трећи? — Трећи си ти који улазиш овамо! — прошапута сам за себе дебели крчмар, а онда гласно додаде: — Трећег сам послао по ракију.

— Уф, уф, сад смо обрали бостан! — закука чича. — Ко ће нам сада казати који је од нас крчмар, а који чича Тришо, стари млинар?

— Уф, уф, сад смо обрали бостан! — закука чича. — Ко ће нам сада казати који је од нас крчмар, а који чича Тришо, стари млинар?

Да је неки честит мачак, хајде де, али онај твој објешењак Тошо, који се пење на врбе и одозго буљи у рибе и облизује се! — Нема га, значи, у води, јадан ја и кукаван!

а други, опет, описаше читава кола џакова, али у њима је било само брашно, жито, вуна, а тек у једном неки рогови који су се читаво вријеме гложили и свађали.

Крчма је заиста била облијепљена најразличитијим огласима. Био је ту оглас једног чиче који је јављао да је негдје у ракији изгубио памет, па потјерница за неком враном која је другом чичи попила мозак, па

негдје у ракији изгубио памет, па потјерница за неком враном која је другом чичи попила мозак, па оглас неког пијанице који тражи дане изгубљене у крчми, па онда опомена гостима крчме да не иду на танак лед за неким коцкаром и најзад оглас

у крчми, па онда опомена гостима крчме да не иду на танак лед за неким коцкаром и најзад оглас једног домаћина који јавља да је у крчми изгубио добар глас и моли свакога ко о њему нешто зна да му одмах јави.

уздисања, штуцања, зијевања и лупања по челу, саставише овакво писаније: ОГЛАС И ПРОГЛАС Из кога ће сваки човјек који ово буде прочитао сазнати шта је у њему написано, а написано је баш оно што доље пише, а доље пише оно што ћеш

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

СА ВИСОКОМ ЗМАЈЕВСКОМ СТРУЧНОМ СПРЕМОМ, МОТАО СЕ МЕКО ВРЕМЕ ПО ГРАДУ, ЧИТАО ОГЛАСЕ И КОНКУРСЕ ИЗ ШТАМПЕ, ЗМАЈ КОЈИ ЈЕ УЖИВАО У СВОМЕ РАДУ, ИЗГУБИО СЕ КО СВИТАЦ БЕЗ ЛАМПЕ.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Јутрос, међутим, затекао сам овај сточић, који је иначе закључан, отворен и у њему све испретурано, као што видите. И АГЕНТ (прилази женском сточићу са писање, на

А свој капут? Па, може можда још послужити тамо на грађевини. Но, сад већ изгледате као човек који може пристати у свако друштво. 'Ајде сад, тако како сам вам рекао.

Седите, молим вас. ЉУБОМИР (седајући): Радовао бих се кад бих вам могао бити од користи. ПАВЛЕ: За онога који пати и искрено саучешће је од користи. ЉУБОМИР (изненађено): Како... Ви патите? ПАВЛЕ (тргне се): Не, не патим...

РИНА (долази и упућује се право њему; стаје пред њим, али без храбрости и онога поноса који је раније имала): Ја бих хтела, Павле, да се објасним с тобом.

АНА: Како узбуђена? АНТА: Па знате ваљда шта значи то узбуђена жена; били сте ваљда и ви који пут у животу узбуђени? АНА: Госпођа је сасвим као обично расположена.

Кад се растали, ја сам пришао газда-Ристићу, и питао сам га: Је л'те, молим вас, који је то господин који је сада са вама разговарао?

Кад се растали, ја сам пришао газда-Ристићу, и питао сам га: Је л'те, молим вас, који је то господин који је сада са вама разговарао?

Ето, тако ми је казао газда Ристић, који је лично с њим разговарао. РИНА: Ало! Ало! Господин Новаковић? Како, још није дошао у канцеларију?

АНТА: Та доћи ће он у канцеларију, доћи ће за који час... Будите стрпљиви. РИНА: Не, не, не могу бити стрпљива, ја не могу да издржим ово, не могу да издржим, идите,

МИЛЕ (милује јој руку): Дакле, реци ми, шта је? РИНА: Замисли, мој први муж, муж који је извршио самоубиство дављењем, појавио се, жив је. МИЛЕ (изненађено): Како, како? Жив?

МИЛЕ: Али, забога, његов је леш нађен, утврђен је идентитет... РИНА: Било их је тада који су сумњали и тврдили да све што је нађено није још довољан доказ, али три године није се јављао; то је био највећи

Примам! Да си казао, на пример: тутор те и те цркве прогутао је торањ црквени; лепо, и то примам. Има тутора који гутају црквене приходе, а кад им се прошири стомак, они су кадри, разуме се, да прогутају и торањ и свих пет звона.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

да зађе између клупа, а онда се повукао поцрвеневши тако да је и последњој будали постало јасно да је то због репа који му је Саша Албрехт прикачио јесенас, а наставничкн савет после водио истрагу пуна три месеца, без неких нарочитих

- Зар отац нема новаца да ти купи књиге и ташну и све што иде уз то, Слободане Галац? - Који мој отац, наставниче? - рекао сам полуокренувши се, и то је било оно што га је оборило.

- рекао сам полуокренувши се, и то је било оно што га је оборило. - Господе Боже, дете, који твој отац? - рекао је и завртео главом, додао је још нешто, само што ја нисам могао да га чујем, јер сам већ био у

Повукох се у страну, а Бароница оф Петрович прође уз сами зид куће гужвајући у рукама каиш који се продужавао у нешто што је раније био ирски сетер, сада само гужвица псеће длаке и ољуштене коже.

смо ишли у исти разред, али после његовог покушаја да наставницу избаци кроз прозор, он је престао да иде у било који разред.

Доћи ћеш ти већ на то! - застао је и звизнуо кроза зубе на начин који је и мртвацима дизао косу на глави. - Бакутан је превалио осамдесет и злато му није неопходно.

С гађењем помислих на две главне улице и неколико прашњивих уличица које је неко назвао градом. Идиот! И то идиот који није стигао да види како у том граду једино градски делују црква и затвор пред којим један милиционар стоји тек онако:

Један фосил из мезозоика, у ствари, али фосил који је могао да ти заломи кеца! Караново је говорило о романси између ње и наставника фискултуре, иако је то било исто

Он би телефонирао и достављао писма. Ја сам био тај који ће да их пише. - Боже свети, Рашида! Ја ни за себе нисам писао љубавна писма!

- упитао сам, а она се окренула мени и уштинула ме. - Да то ниси био ти који је мене зауставио? - рекла је и била у праву, као обично.

Бароница је певала песму о бродићу који није никада, никада запловио. Била је то дечја песма и била је лепа. Изнад јабланова више није било сунца и небо је

Земља је била замрзнута а ваздух пун снега. Сахранили су га за пола сата, а они који су га пратили разишли су се брзо као да се нечега стиде или боје. Око десет отац је престао са шамарањем.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

На по године пре него што ће шегрта ослободити, узеће новог, да се мало увеџба, а имао је већ и једног сина који је помагао. Господар Софра јако је волео Исаила Чамчића.

Тада би’ дао разгласити у војсци француској да који војник дезертира и к мени добегне, добиће сто талира, и двеста, а официри толико дуката, па да видим не би л’

Напротив, кад је видео да когод бајаги неће да пије вино, он донде нуди, док га не принуди, јер вели нема горе него који се извлачи, ти ће бити тек пијанци, или већ јесу. ИИИ Господар Софра има петоро деце.

Треба знати да је господар Софра Кирић избрани „обштества член“, „трајтаер“, тојест један од тридесет одборника који магистрат бирају.

— Шта, да буде солдат, а Бунипарта још жив? То нипошто. — Има још и други’ који носе сабљу. — Шта, ваљда адвокат проактор, има их као куси’ паса!

били; и као после сазнам нешто да су се и волели, ал’ мати волела је зрелог имућног човека, нег’ младог ветропировића, који ништ’ нема осим оно мало дућанца празна, па ако банкротира, да јој дође кћи на врат.

Ја сам победу одржао, а девојка врати прстен Милорадовићу, који после наскоро од жалости за Софијом умре. Сирома’ момак, ипак жао ми га је било, ал’ шта ћеш, како ће да се боде шут

— Сада из Пољске, и то из Кракове. — Јеси л’ онде био? — Нисам, ал’ чуо сам од они’ који су онде били недавно, да је појефтинило платно; млого је израђеног. — Па хајд’, да идемо.

ал’ су их мушки матори гласови надмашили, док не буде принуђена пре свршетка умукнути, и пред старцима капитулирати, који су, опет, заборавили на Ленку, па сваки по свом ћефу тера и глас мења.

А сирота Ленка, лепша него њена песма није имала пред очима свеж јутрошњи цвет, младост, који би јој жице срца затегô. Тако је певала, као славуј при крају лета.

човек био, још не богат долазили су познати и пријатељи у кућу више него сада, но господар Софра многе је одбио, који нису знали обитељ његову уважити.

Тако, било је који су му у кућу долазили, па при чаши вина збијаше с домаћином шалу, који је шалу радо примао, али не да се његова

Црњански, Милош - Сеобе 1

Било је време да иду. То је горела ватра оних који су синоћ били полегали, неки сами, неки са женама и децом, испод надстрешнице једног обора, са оне стране утрине, где

Свакоме је видео лик, сваког је познао, сваког се сетио где је који легао. Тако му се и остало што је било тамо, напољу, на киши, јављаше у широм отвореним очима, у мраку: обронак брега

Запалила је жижак, који осветли и њу, сву, и његову огромну сенку на зиду. И тек тад, кад га угледа, врисну и поче да кука, павши на њега,

Њени пољупци, плахи и луди, који су му падали у лице и под грло, били су мокри од плача. Уставши да би га боље могла обухватити, јер се он набусито

Преваливши чанак освећене водице и босиљка, који је синоћ била спремила, да би могла ујутру, кад се пробуди, да га пошкропи, тетурајући се, као да је дизао и носио

Притрчаше му, љубећи га у руку и приводећи му коња, који се пропињао. Тада кинувши громко неколико пута, заигравши по земљи тако да се све затресло, врати се у мрак и врућину

Док су га слуге са једне стране дизале у седло, на коња, који се вртео преплашен шаренилом, дотле су две слуге са друге стране притезале колане, да не откине узенгије, великим

Сместивши се у широким чамцима, који су били прокисли, на слами и жутом, сухом лишћу, људи су били опет полегали, па су се дизали да чисте оружје, или да

Певаху вичући. Кад стиже сав упрскан, до ватре, међу врбама, јавише му се два официра и поп, који је био потегао заједно са његовим братом, чак из сребробогатога Земуна, да испрати сина и да их све благослови.

Отимајући се, тако, њеним рукама, вукући је нехотице за косу, својим везовима на клобуку, који се заплитаху и у њено одело, једнако је, љубећи је сад, за растанак, у уста, понављао слатке речи, на које је била

У страху који је личио на лудило, она му је висила о врату, шкропећи га, већ богзна који пут, освећеном водицом и молећи га да се

У страху који је личио на лудило, она му је висила о врату, шкропећи га, већ богзна који пут, освећеном водицом и молећи га да се тамо не жени, као што то други чине, да се тамо не истиче, да и њу после

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Прорицање може да се врши на основу неких знамења која се спонтано, мимо воље онога који гата, јављају. Тако, на пример, сматра се да ако девојка ломи посуђе у кући, брзо ће се удати.

Ако изникне које од именованих, онда ће поћи за момка који има исто име; а ако изникне ’незнани’, онда ће се удати за непознатог момка.

Пиловјети, не пиловјетај! Већ ти кажи мог суђеног’ те траве и корјење остави под јастук и на њима преноћи па који јој се ту ноћ момак усније, верује да ће бити њен.

имућног или сиромашног момка, гата овако: Испод јастука стави три прута: неољуштен, шарен и ољуштен (огољен), па који ујутру случајно извуче, такав ће јој и младожења бити (неољуштен — богат, шарен — средњег стања и огољен — сиромашан).

“¹⁶ У Шапцу девојке носе траву „златноглав“ да се допадну момцима.¹⁷ Најбројнији су у љубавним чинима поступци који имају за циљ да магијски непосредно привуку момка, да у њему изазову жељену промену, тј.

“ Љубавне чини се често врше па извесном моделу који представља момка, са жељом да се то исто што се чини моделу деси и ономе кога овај модел представља.

Касније, „ако ли се њом такне девојка, она ће се страствено заљубити у оног младића који ју је дотакао.“) ЈЕЗИК И ЛОГИКА ЉУБАВНЕ МАГИЈЕ Љубавна магија није никакав скуп произвољно изабраних, бизарних

Конкретни поступци који симболизују жељену промену, трансформацију (у субјекту или објекту љубавних чини) јесу: кување/печење, додиривање,

у току раста трансформишу (конопља) или имају јак, опијајући мирис или укус (пелин, босиљак, паприка), затим предмети који се користе за ткање и предење (вретено, вратило, мотовило, гребени), затим делови људског тела који могу заменити целу

затим предмети који се користе за ткање и предење (вретено, вратило, мотовило, гребени), затим делови људског тела који могу заменити целу особу (крв, нокти, млеко, длаке итд.). Симболи плодности су: јаје, земља, јабука, вишња итд.

Логика имитативне магије стоји и у основи коришћења бројних предмета који су повезани с мртвацима (прстен умрлог, земља са гробља итд.

љубавним чинима, нешто ређе, користи се и преносна магија, односно сматра се да је довољно извести промену на предмету који је био у вези са вољеном особом, па ће се и она сама изменити.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ХИЈЕРАРХИЈИ 11 ЗА СЕБРА 13 ЗА СВРГНУТЕ 14 ЗА ЗЕМЉУ КУДА ВОЈСКА ПРОЂЕ 15 О ВОЈНИКУ 17 ЗА ВОЈНИЧКА ГРОБЉА 19 ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ХРАБРИ САМО КАД ГИНУ 21 ЗА ЈЕРЕС 23 ЗА ПОСЛЕДЊЕ ДАНЕ 25 ЗА СМРТОМРСЦЕ 27 ЗА ВАЖНЕ 29 ЗА СЕДАМ ГЛАДНИХ ГОДИНА 31 О

ЦАРСКОЈ МИЛОСТИ 44 О ПТИЦАМА НЕБЕСКИМ 46 ЗА КАЛУЂЕРА 48 ЗА НЕПЕЛЕГРИНЕ 50 ЗА НЕСХВАЋЕНЕ 52 ЗА НАИВНЕ 53 ЗА ОНЕ КОЈИ СЕ СПОТИЧУ ПРЕКО ПРАГА 54 ЗА ПАСТВУ СРЦА 56 ЗА СУЖЊЕ ПОМИЛОВАНЕ 57 ЗА ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ ПОГУБИО ПЕРГАМЕНТЕ 59 ЗА СЛУГУ

НЕСХВАЋЕНЕ 52 ЗА НАИВНЕ 53 ЗА ОНЕ КОЈИ СЕ СПОТИЧУ ПРЕКО ПРАГА 54 ЗА ПАСТВУ СРЦА 56 ЗА СУЖЊЕ ПОМИЛОВАНЕ 57 ЗА ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ ПОГУБИО ПЕРГАМЕНТЕ 59 ЗА СЛУГУ ЈЕРНЕЈА 61 ЗА АЛКОХОЛЕ 63 О КАМЕНОВАЊУ 65 О ПРЕЉУБИ 67 ЗА СВАДБЕ БЕЗ ВЕНЧАЊА 68 ЗА

БРАНКОВИНСКЕ СЕЉАКЕ 75 ЗА НЕРОТКИЊЕ 77 ЗА ЧОБАНКУ КОЈА СЕ ПО ОЦУ НЕ ЗОВЕ 79 ЗА ПЕСНИКИЊУ, ЗЕМЉУ СТАРИНСКУ 81 ЗА ОНЕ КОЈИ НЕ УМИРУ НА ВРЕМЕ 83 ЗА АПОКРИФЕ 84 ЗА МАЂИОНИЧАРЕ 85 ЗА ИСМЕВАЧЕ 87 ЗА ЗАВИДНИКЕ 89 ЗА ПЕСМЕ 91 ЗА ПЕПЕЉУГУ 93 О

ЗВЕРИ ОКЛЕВЕТАНЕ 97 ЗА БОГОВЕ 98 ИДУ ЦАРСКИМ ДРУМОМ 100 О БАБУНСКОЈ РЕЧИ 102 О ЈЕРЕСИ 103 О ПИЈАНИЦАМА 104 ЗА ОНЕ КОЈИ ЦАРСКЕ ДРУМОВЕ ОРУ 105 ЗА ВРЛИНЕ У МАНЕ ПРОМЕТНУТЕ 107 ЗА ЉУДЕ КОЈИ ЈАСНО ВИДЕ 109 ЗА ЛАЖИ ИЗГОВОРЕНЕ ИЗ

РЕЧИ 102 О ЈЕРЕСИ 103 О ПИЈАНИЦАМА 104 ЗА ОНЕ КОЈИ ЦАРСКЕ ДРУМОВЕ ОРУ 105 ЗА ВРЛИНЕ У МАНЕ ПРОМЕТНУТЕ 107 ЗА ЉУДЕ КОЈИ ЈАСНО ВИДЕ 109 ЗА ЛАЖИ ИЗГОВОРЕНЕ ИЗ МИЛОСРЂА 111 О НАЛАЗАЧУ 112 О БОЖЈЕМ СУДУ 113 О ПРАШТАЊУ 114 ТРАЖИМ

Чедоубица, прељубник, најахалац, онај кога злопакосни ђаво узе, бабун, богумил и јеретик, слабић који на суду не говори право, човек који скрнави иконе светих, биће сурово кажњен по законима мојим, али не суровије него

најахалац, онај кога злопакосни ђаво узе, бабун, богумил и јеретик, слабић који на суду не говори право, човек који скрнави иконе светих, биће сурово кажњен по законима мојим, али не суровије него што у закону стоји.

О ПОКЛИСАРУ Поклисар који хита цару из земље туђе, или од цара своме господару, да је неприкосновен чим у области царства ми уђе, па био

И себру, који као Кумова Слама неизбројан, и неодређен као маглина, неуништиво из земље израња, зна се путања. ЗА СЕБРА Тражим

За себра увек верна животу, за себра који сунце воли. Ако живот изда и шева, и гуштери, сунца уживачи, и песникиња мириса, зова, за себра, себар издати

Ако живот изда и шева, и гуштери, сунца уживачи, и песникиња мириса, зова, за себра, себар издати неће, за себра који у поводу води по десетину себара синова.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

МРВИЦЕ 139 МИС 145 ЛАЊСКИ СНЕГОВИ 147 НЕДЕЉА 151 ВИКЕНД 154 ПОСЛЕ ГОСТИЈУ 161 ИЗЛЕТ 166 ЗАМАК 169 ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ДОБИО УЛИЦУ 176 ДАМА СКИТНИЦА 181 КЊИГА Како се човек уопште одлучује на писање књиге?

Пред нама су дуги часови осамљености, дани ћутње, непрегледна пространства беле хартије и свет у магли; предели који очекују да буду уобличени, личности које стрпљиво чекају да их оживимо … Некада давно изговорене речи, расуте у

неко сумњив, гимназијалци — колико ће још потрајати школски час са кога су побегли… Све то испод уличног часовника који се тражи.

волео, цмиздрио, чекао, богорадио, заустављао се, подизао и поново падао, и опет се дизао испод оног уличног часовника који се тражи, а који је ко зна куда однесен. ИВ Тражи се нада.

чекао, богорадио, заустављао се, подизао и поново падао, и опет се дизао испод оног уличног часовника који се тражи, а који је ко зна куда однесен. ИВ Тражи се нада.

тетака и ујни, кумови се траже, шураци, шурњаје, девери, пашенози, пунци, таште и свекрве, суседи; послужитељи који су нас гледали како улазимо мали, мањи од макова зрна, а излазимо из школа велики, и не приметивши да стоје у капијама

из школа велики, и не приметивши да стоје у капијама гимназија и факултета, сви они железничари и непознати војници који су нам у вагонима треће класе нудили печено пиле из масне хартије и вино из плетара, и оне старице што су нас даривале

на усамљеним салашима, на гробљима без пратње, сви они које смо оставили без цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што никада нису ништа тражили од нас, него само давали. Сви они се траже.

Плела једна девојка из Београда, која је одавно удата. С временом је примио боју лондонске магле. Био је то џемпер који приања уз тело попут сопствене коже. Носио сам га годинама, све док од њега не направих личност.

Његов десни рукав мирисао је на повратак из војске, џип »вилис« и товатну маст за конзервирање мотора. Онај део који зову ранфла мирисао је на »герлен« једне младе даме; предња страна — на труле даске једног сплава на Ади Циганлији,

се и Божић-Бата; успевао је неким чудом да на само Бадње вече, после узбудљивог ноћног лета, убаци испод бадњака кекс који се поетично звао »Адрија«.

Враћали су се трамвајем који се споро пробијао кроз играче, ознојени и узбуђени од победе и љубави. Неко је лежао у прашини јецајући »Веза, веза -

Матавуљ, Симо - УСКОК

У исти мах чуше њима добро познати громки глас пуковника Кнајста, који је њекога грдио. Њеки од грађана рече: — Није побјегао принцип, јер чему би се овдје скупљали?

Тим би се угодило и већини грађана, који су исте вјере. Ми смо тај обичај смели с ума, јер се бјеше изобичајио ових пошљедњих година, у свакојаким мијенама и

овамо, тај тајанствени „принцип“ постаде приједмет опће симпатије и приједмет маштања у чамотињи мирнога градића, који, након велика метежа, дубље осјећаше досаду једноличности!

Путаља чувеног по Катунској нахији и по Приморју, кога стари бан бјеше почео јахати прве године деветнаестога сољећа и који му добро послужи за вријеме дугог ратовања.

Црногорске мазге, коњи и пјешаци најрадије иду лијевом ивицом, гдје се плочани перваз одржао, али то је камивао, који, што се већма пење то опаснији постаје, јер на мјестима окомито под њим зјају стравичне урвине, те да се коме незгодно

Он бјеше признат као човјек који „умије ходит“, а то је, да умије штедјети снагу и на вријеме се одмарати. За њим се упути бркати Рако Мргудов, помлађи

бркати Рако Мргудов, помлађи од попа, а обојица „печена чела“ и „добре пушке“, како се у Црној Гори каже за небојше, који су у рату још издржљиви.

Особито се ту одликова соколасти Крцун Сердарев, син оглашена јунака, сердара Нова Бојичина, који погибе под Дубровником и кога владика не могаше прежалити.

Он бјеше најмлађи Његуш који је ишао на Цетиње, кад га ред дође, да служи владику господара. У њему се огледаше сва ориђиналност црногорска.

да нема смрти без суђена дана, те да је лудо бојати се смрти; вјеровао је да добри јунаци и за живота бивају здухачи, који се бију са здухачима других народâ; вјеровао је да над Црногорцем нема јунака, да Црну Гору никаква сила људска не

Пушчане цијеви пред њим бљештаху на махове. Бремена за њим, на погнутим женским леђима, напомињаху вâле, који би се неприродно ваљали уз брдо један за другим!

Ти људи, који се не покоравају никаквој власти, повијаху главе често пред духовним оружјем најстаријег свећеника! Њихове жене,

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Кад се муж, то јест, са женом свађа, онда вичу: Бог убио, то јест, оног, који нас је свезао, а пре су молили да их свежем. Сад ко је луђи, то јест?

Сад ко је луђи, то јест? - Моје је скрпити и Проводаџија је као аљинар, то јест, који је задовољан ако се аљина допадне кад се однесе.

МАТИ: Нисмо ни ми сиромаси у бога. ОТАЦ: Дигла си је с тим проклетим модама па и онај који би хтео, не сме да се усуди; а опет други траже колико не можемо.

Ево све што видите овде, то је њино и Божије. ПРОВОДАЏИЈА: То је лепо. МАТИ: И МИ СМО већ стари, који дан јошт, па ком ће све него њима.

ДЕВОЈКА: Како купите, ја ћу бити задовољна. МЛАДОЖЕЊА: Али ја би желио знати ваш густ? ДЕВОЈКА: Мој је густ онај који је и ваш. МЛАДОЖЕЊА: О, како сам срећан! ДЕВОЈКА: Како? МЛАДОЖЕЊА: Да такву супругу добијам.

ТЕТКА: Јесте, јесте; чудили смо се сви који смо пратили: кокошка црна, таман кад је сандук спроћу пенџера био, излети напоље, па пр преко сокака.

Људи у браку не воде обично књиге и протоколе, а трговац, који не држи точне књиге сврх примања и издавања, најлакше банкротира.

Најмио човека да лаже за њега. МУЖ: Лагали су они који су казивали: „Све је њено и Божије, новци су готови“, докле нису преварили, па после ни честите постеље.

Видиш, морам да ти кажем, срамота је, ни капу ми ниси јошт наручио. МУЖ: Велика ствар! Зато паметно чине они који неће да се венчаду док се не положе новци. Какви су то послови? Човеку обећати, па после „што ти драго“.

Какви су то послови? Човеку обећати, па после „што ти драго“. ЖЕНА: Кој је јошт тај муж на свету, који својој жени капе не купује? Муж жени капу! Та да ти је стид да се на свет покажеш! МУЖ: Како море, ти то говориш?

Кажи ми како ми можеш у очи погледати? МУЖ: Да га ђаво носи, и који те је донео на мој врат! ЖЕНА: Бог убио, који ме је везао с тобом!

Кажи ми како ми можеш у очи погледати? МУЖ: Да га ђаво носи, и који те је донео на мој врат! ЖЕНА: Бог убио, који ме је везао с тобом! МУЖ (тресе главом): Боље да сам врат сломио, кад сам по тебе пошо.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Чини се да су та лакоћа и та наивност биле потребне самом поетском, односно приповедачком поступку који је, у оквиру једног духовног усмерења, тежио посебној боји и озвучењу израза. Треба, дакле, описати то усмерење.

Састављач читанке и песник који се игра речима, аутор сликовнице и просветни радник, приређивач Илијаде и недаровит писац који је „спао” на децу,

читанке и песник који се игра речима, аутор сликовнице и просветни радник, приређивач Илијаде и недаровит писац који је „спао” на децу, стихоклепац и пустолов, сви су они у дечјој књижевности нашли уточиште и заклон.

Дечја књижевност прибегава неким поступцима и навикама који отварају простор и дају маха детињастом духу: важно је утврдити прави смисао тих навика, не сводити их, дакле, на пуку

Нашао се, ипак, већи број проницљивих испитивача који су без предрасуда пришли овој појави, који су умели да осете и опишу њену суштину.

Нашао се, ипак, већи број проницљивих испитивача који су без предрасуда пришли овој појави, који су умели да осете и опишу њену суштину. Неке од њихових закључака можемо усвојити, друге одбацити.

Упутније ће, ипак, бити да њене прве трагове потражимо у књизи 0рбис пицтус хуманисте Коменског (1592—1670), који је деловао као васпитач на територији Чешке у XВИИ веку: од тог дела, па до данашњих дана, могуће је пратити

0рбис пицтус је школска књига, уџбеник, који се због живости обраде приближава ваљаном приповедању. Коменски је мислио да све што се деци предаје ваља и да се

Снажан покрет ка ослобађању човекове личности, који се разбуктао у XВИИИ веку, није могао заобићи дечје питање. Дете се, по Русоу, рађа чисто, без рђавих нагона.

родоначелника дечје књижевности узима Јован Јовановић Змај (1833—1904), веома плодан песник и уредник дечјих листова, који се, моћније но ико после њега, обратио детињству свога народа.

за децу никада неће бити истинска уметност (јер је) довољно и само позивање на дечју публику, као утврђени разлог који стално ваља имати на уму, па да се наруши уметников посао и да се у њ унесе нешто сувишно и несавршено, што већ не

је једино у томе што се она могу навести и на читање вреднијих текстова, и што притом не дају онај скоро начелни отпор који многи одрасли показују при сваком случајном сусрету са озбиљном уметношћу.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

коју реч, зашто таково дело, с таквим погрешкама, на свет издајем; јер напред знам, да ће то свима онима неправо бити, који народ не иначе него као мати своје дете гледају, и све би желили да се за нама добро говори.

одрубио, а не и гди је с пута сишао, донде ћемо рамати и ни за длаку нећемо бити бољи; јер простаци и млади људи, који се тако запајају, и не мисле да може бити и погрешака у нас, пак све, што им се предлаже, за чисту истину и добродетељ

ЖУТИЛОВ: И господин Гавриловић је конзервативац. ГАВРИЛОВИЋ: Ја знам да сам поштен човек, а друго ништа. ЖУТИЛОВ: Који држи конзервативцима страну, тај је орсаг арулоја. ГАВРИЛОВИЋ: Шта је то?

ЖУТИЛОВ: Шта, шта? У слободи конзервативци? ГАВРИЛОВИЋ: Ја разумевам, који једу свој лебац. ШЕРБУЛИЋ: Оставимо се тога; него шта ћемо с магистратом који неће да публицира пунктове?

ГАВРИЛОВИЋ: Ја разумевам, који једу свој лебац. ШЕРБУЛИЋ: Оставимо се тога; него шта ћемо с магистратом који неће да публицира пунктове? СМРДИЋ: Да се збаци. Имамо ми бољи патриота у вароши.

ШЕРБУЛИЋ.: Тако је! ЖУТИЛОВ: Друго: треба да се повиси плаћа онима, који су у служби. Сад је слобода, у слободи се мора слободно живити; а без доста новаца слободно се живити не може.

ШЕРБУЛИЋ: Врло лепо! ЖУТИЛОВ: Треће: новци од десетка и од работе, који су за лањску и преклањску годину скупљени, да се поделе између прави патриота. ШЕРБУЛИЋ: Прекрасно!

ГАВРИЛОВИЋ: Због нас сами и наше неслоге. ЛЕПРШИЋ: Србин, који је рођен за слободу, не хте бити робом, зато одлучи прећи у Маџарску, на позив цесара Леополда.

Говорите, ко је томе узрок? ГАВРИЛОВИЋ: Ми не знамо. ЛЕПРШИЋ: Но дан и за нас свиће. Глас слободе, који се по Европи ори, одзива се и у прсима јуначког Србина. Кад се сви буде, Србин спавати не сме.

ГАВРИЛОВИЋ: добро, господине, тешко сваком, који не жели своме роду добра. Само, како ће то бити? ЛЕПРШИЋ: Ево како.

ШЕРБУЛИЋ: (плаче): Опростите, господине, ми за те новине нисмо ништа знали; иначе проклет који не љуби свој народ! СМРДИЋ: Ми смо се справљали да довече славимо слободу.

Ја сам Шандор, то је истина, ал’ сам бољи Србин него макар који други. ГАВРИЛОВИЋ (смеши се): А зар такав не може бити и Пишта?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Не само да се о истим писцима овде говори више и исцрпније но су овде унети и некоји писци који се не налазе у школском издању (Димитрије Давидовић, Ђорђе Магарашевић, Теодор Павловић, Јован Стејић, Данило

Ово је само историја нове српске књижевности, писаца који су се несумњиво осећали Србима. Хрватска и српска књижевност су књижевности једног народа и једнога језика, али то су

Потпуна историја српскохрватске књижевности има тек да се напише; у овај мах нема писца који би могао да изведе тај велики посао, и то по сопственим проучавањима.

Овде је изнесена српска књижевност од почетка XВИИИ века, од писаца који чине спону између старе српске средњовековне калуђерске писмености и нове књижевности, па све до данас, до најновијих

старе српске средњовековне калуђерске писмености и нове књижевности, па све до данас, до најновијих писаца, до оних који још пишу и развијају се.

Од писаца су помињани или они који имају књижевног утицаја, или они који су карактеристични по једно доба и по један књижеван правац.

Од писаца су помињани или они који имају књижевног утицаја, или они који су карактеристични по једно доба и по један књижеван правац.

За најновије доба узимани су само писци од књижевне вредности. Културно-историјским моментима који условљавају развијање књижевности дато је овде још више места но у школском издању.

Из тога разлога обраћена је нарочита пажња писцима који су значајни као творци идејних и књижевних покрета, као што су на пример Доситеј Обрадовић и Вук Караџић.

Што се тиче поделе на периоде, имао бих опет да упутим на мој чланак Подела нове српске књижевности на периоде који је изишао у Просветном гласнику за 1911.

Један посао овакве врсте и оволикога обима, који се сада први пут ради у српској науци и књижевности, није ишао без великих тешкоћа, које могу знати само они који су

који се сада први пут ради у српској науци и књижевности, није ишао без великих тешкоћа, које могу знати само они који су радили сличне послове.

Милићевић, Вук - Беспуће

С. ГЛАВА ПРВА Обична и свакидања гунгула у кавани; људи који се мимоилазе и поздрављају; врата која се отварају и затварају са треском; момци што журно пролазе, њишући на

И та сва граја још је више повећавала спарину у кавани, пуној дима који је правио маглицу, дизао се према стропу и гушио у грудима.

људи; играло се с ватром и занимањем; с лупом падале карте по зеленој чоји; настајала тренутна тишина; са звеком падао који пут новац на земљу; и од времена на вријеме дизала се свађа. Једно ђачко друштво очито се досађивало.

капље кише која је шкропила плочник, распрскавајући се, узимајући маха све јаче, пљуштећи, стварајући локве и поточиће који су кривудаво отјецали. Снажни млазеви разбијали се о прозор кроз који су они гледали, и циједили се низ стакло.

Снажни млазеви разбијали се о прозор кроз који су они гледали, и циједили се низ стакло. Људи с уздигнутим јакама, и жене, прихватајући сукње, журили се, трчећи и

До њега, један висок, крупан, глават Босанац који говори у басу, бубња прстима по прозору и сваки час страховито зијева; један Сријемац, ситан, плав и кицош, с високом

друштву налазио се још један млад, штркљаст, голобрад ђак, вјероватно бруцош и на сваки начин један нов гост каване, који ношаше с уживањем цвикер и намјешташе га сваки час, огледајући се у великим огледалима уоколо, очито с допадањем.

Он махну руком и одби. Није осјећао ни најмање воље за игру. Узе Симплициссимус који је редовно читао. Није био расположен за читање и баци га на страну.

И његове очи гледаху са запрепашћењем сав овај свијет у кавани, који је, у једном трену, изгубио за њега свој обични изглед, као да је било нешто што га је скривало, уљепшавало и на

необријаних, зараслих у браде, с наочарима што падају ниско по носу, са својим свакидањим, лаганим навикама, који читаве сате читају новине и расправљају о политици сутра у раној шетњи око Цмрока у Тушканцу.

преко поља, изгубљена покаткад између брежуљака, заустављана млиновима, рушећи се шумним и запјенушаним слаповима који прскају и шире хладноћу око себе, губи се у кланце кроз које се провлачи стијешњена и изубијана између стрмих,

Заустави га семинар који је пролазио Илицом, правећи вечерњу шетњу: дугачка поворка младих клерика сва црна; са широким шеширима који бацају

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Како која година, и како који дан ближе Божићу, а мене редовно, сваке године, хвата све већи страх од њега. Седим тако, па једва чекам да прођу ти

неко онако силнији, а ипак доброга стања, умре, а треба га што достојније ожалити, одмах полете наследници покојника (који ће се доцније извесно парничити због наследства, па ће им требати доказа да су му они били ближи) код Ристе пушкара у

Ту се и заваде, и напослетку и кладе, а првога који наиђе позивају да им пресуди. Говоре, даље, о старим »јегерима«, роду војске који је замењен данашњом пешадијом, о

Говоре, даље, о старим »јегерима«, роду војске који је замењен данашњом пешадијом, о бомбардирању Београда, и о репарацији државног брода »Делиграда«, за који су нам,

роду војске који је замењен данашњом пешадијом, о бомбардирању Београда, и о репарацији државног брода »Делиграда«, за који су нам, како је Јова читао у никим новинама, сами Енглези давали пет лађа и десет шлепова, али наши нису хтели ни да

— Не треба ваша жена. — Али мени треба твоја, Швабо. Али Шваба се није љутио. По неким нама непознатим законима који у васиони владају, некако се један другом ванредно допао: сродне душе, па се допуњавале.

А Јова се полако на прстима врати од врата, па стане иза Кристијана, који га не види, па се тек одједаред преви пред њим. — А ко блатила моја кафа, а, Швабо? — пита га Јова.

Прошао већ и св. Никола са славама и стереотипним разговорима на њима, и Божић, ту кроз који дан. Све се ужурбало да га што боље дочека. Устумарао се свет, а нарочито домаћице наше.

»Нисам ја твоја шефовица!« А Јова се онда баци на посао који и приличи једном домаћину. На бадњи дан увече испекао је на ражњу прасе и обесио га после да стоји преко ноћи на мразу.

Био је то неки ужасно дрзак, безобразан и јешан мачор, који се и незван увлачио у туђе кујне и крао јела. И Јову је често посећивао и пленио га, зато га је Јова и прозвао

Причекао је још једно пола часа ако би се мачор још који пут јавио (»јер тој поганој секти не може се веровати«, — говорио је Јова).

Прошло је и јутрење и служба, и побожан свет излази из цркве. Шкрипи снег испод ногу побожних и гладних хришћана који хитају из цркве, где су се постарали за своју душу, да се сад код куће исто тако и за своје грешно тело постарају.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Турским шарам поноситим Китим српско своје плеће: Турска пушка Туре била, Турско благо задобила. Чекај, аго, који данак Да т' бијеле бијем куле, Да боравим лаки санак Поред твоје вјерне буле, Да ти, аго, лулу пијем, А кураном

Ја ту стојим, око душе моје Слатки часи умиљато с роје, Око пламти, срце јаче бије Који часак да споменем прије?!

Ето Турак'! ватру сваки проспе, Па за гвожђе — куда који доспе, Дим и пара и пушака цика, А уз пушке та јуначка вика: „Не дај, не дај! удри, сеци, туци!

Та дваест нас има на једнога — Јала за мном који жена није.“ Тако викну стари Мехмед-беже, Па од гњева чисто се подмлади, Трже сабљу, наже низ стијене, А за њиме

“ То је био, драги, твој — Благо мени, да си мој! 2. Ен' одунда бучи трка, Сваки свога коња жури, Који врана, који мрка, Ал' пред свима један јури, То је, драги, зека твој — Благо мени, да си мој. 3.

“ То је био, драги, твој — Благо мени, да си мој! 2. Ен' одунда бучи трка, Сваки свога коња жури, Који врана, који мрка, Ал' пред свима један јури, То је, драги, зека твој — Благо мени, да си мој. 3.

Ти не беше онај расте силни Кога бура с уком доле руши, Веће цветак скрован и умилни Који цвета, вене, па с' осуши. Брате драги, цвете мојој души, Мало цвета, клону, па с' осуши!

За часак који, тако сваки с' нада — Па дегод глава указаће с' млада: Сад, сад ће бити — млоги проговара, Но прозор клети нигде с'

“ Па се прича, кликће, поје А чаше се и не броје, Те с' одоше посмевати, Везанога заједати, И најгрђи који бише, Ругау се понајвише; Е па тако би свакаде. Кад из топа тане паде, И деца се њим играју, Тамо-амо котрљају.

Лађицу веже за жилу од врбе, Прекрасно које реке брега ресе, И скаче потом из ње напоље, Прескаче јарак у гај који прати; У гају сад је, на десно се вије, Високе липе око веће види, Под којима кристално врело тече; Сад већем

оде. ДРАГИ НА ПУТУ 6/1. ујутру. Место целог пута узет је један углед, који1 љубав и верност драгога довољно показује. Доста веће месец реди Пунио је бледи круг.

Ој младости, убава младости! Само онај за тебека знаде Који драго на срцу имаде. А ко нема, небо не видео, Јер себека сам га је отео...

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

МОЈ ЗИЈО, Знам да пишем писмо које не може стићи свом адресанту, али се тјешим тиме да Ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу. Касна је ноћ и мени се не спава.

само с духовима и успоменама, а ја, ево, размишљам о златној паучини и сребрној магли твојих прича, и о страшном крају који те је задесио у логору Јасеновац.

Ко су ти тамни џелати у људском лику? Јесу ли слични онима који су тебе одвели? Или браћа оних пред којима је отишао Горан? Зар то нису тамне Кикићеве убице?

Остао би тако који дан, напио се, напричао, испрегледао дједове самаре и једног јутра, ево ти га обувена и потпасана, љуби се с дједом и

Стрицу Ниџи долазили су српски добровољци, амерички рудари и некакви досадни глагољивци који су „гањали политику“. Маму су обилазиле куме, прије и наше расквоцане тетке и ујне с торбицама пуним дарова: ораха,

И осталима у кући увраћао је понеко, па чак сам и ја имао своје рођене госте који, истина, обично нису ни смјели да завире у кућу, него су ме звиждукањем и разним знацима зивкали да дођем вирећи иза

Их! Ја већ и не знам гдје сједим. Коњ који пуши! То би било нешто. Међутим, дјед као и да не чује говорника, још увијек се дури, ништа не одговара.

Гост је прошивао стељу од самара, а дјед је пажљиво гледао у његове руке. Њему који под богом ништа није знао начинити свака је мајсторија изгледала као недокучива премудрост пред којом би напречац

ипак храбро, с пријегором, гутам ову горку кап свога првог, дјечјег, распећа: поред мене је овај смјели, невезани, који све хоће и све може, његова је рука на мом рамену, а доље, у топлој долини, чека ме и мисли на мене онај други, добри,

може, његова је рука на мом рамену, а доље, у топлој долини, чека ме и мисли на мене онај други, добри, драго гунђало, који ће до краја туговати и помињати ме ако се изгубим у свом чудесном походу. — Ђеде Петраче ...

Посљедње што ми је од те вечери остало у очима био је разигран пламичак дједове ватре, који се неосјетно преселио и у мој сан, и тамо се разрастао у моћан и стравичан мјесечев пожар.

Једини стриц Ниџо, који нит је шта видио ни чуо, нагазио је, онако мамуран, на оне моје грешне освајачке грабље, па се надовезао брундати,

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХУСО: Нису то аскери, него Хасанага! (Аскери одлазе. На сцену улазе Хасанага и Јусуф. Ахмед, кога они који су на сцени и иначе не примећују, чак и кад говори, остаје на свом месту.) ХАСАНАГА: Коња одма да оседлаш!

ЈУСУФ: Не можеш да чекаш ни до јутра? То мора баш вечерас да се одлучи? Хасанаго, шта је вечерас? Који је бог вечерас? Што не погледаш мало и последице? ХАСАНАГА: Последице су друга прича, и друга брига.

Да је бар неки бог, него мој Хасанага! Да је бар онај који је стварао свет, него Хасанага који воли овчетину, Хасанага који звижди кад спава! ЈУСУФ: Смири се, госпо.

Да је бар неки бог, него мој Хасанага! Да је бар онај који је стварао свет, него Хасанага који воли овчетину, Хасанага који звижди кад спава! ЈУСУФ: Смири се, госпо. Хајде, смири се.

Да је бар онај који је стварао свет, него Хасанага који воли овчетину, Хасанага који звижди кад спава! ЈУСУФ: Смири се, госпо. Хајде, смири се.

Јеси ли га питао зашто? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Вредело би ми колко да питам коња на коме сам дојахо, или камен за који сам га везао. Није Хасанага оставио места за разговоре и питања. Зашто? Зато што је тако рекао Хасанага!

Страном окренутом публици, кућа нема зида. То омогућава да се прати разговор који ће се, у другом делу ове слике, одвијати у Хасанагиној соби. у почетку, аскери су одвојени у две групе.

ЈУСУФ: Какав му је камен у темељу, то ти још не знаш. Знаћеш кад видиш ко ће јој бити муж. Бег себи тражи зета који ће, прво, теби да буде на утук, и, друго, који ће га пред санџакбегом подупрети. Можда чак и пред везиром!

Знаћеш кад видиш ко ће јој бити муж. Бег себи тражи зета који ће, прво, теби да буде на утук, и, друго, који ће га пред санџакбегом подупрети. Можда чак и пред везиром!

Несрећни људи каткад верују да им несрећа даје право на све. Јесте, јесте. Нисам ни ја од јуче. Има их који се и у несрећи понесу! Па им се чини да су својом несрећом нарочити међу људима!

ЈУСУФ: Ко каже њему? Ко зна ко је већ чуо шта тражи Хасанагиница. Сад сви чекају шта ћеш ти да кажеш. Има их који мисле да ћеш одбити, и који због тога можда већ трљају руке; мисле да си се сам отписао.

Сад сви чекају шта ћеш ти да кажеш. Има их који мисле да ћеш одбити, и који због тога можда већ трљају руке; мисле да си се сам отписао.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

ЖЕНА 98 ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА ПРВА СУЗА Чим дође недеља или други који празничан дан, после ручка, за време највеће врелине и жеге, скупе се жене и девојке, и испод великих капија у хладу

И учас би се он указао где иде трчећи, смејући се и гледајући мило И понизно у онога који га зове. Али никад није могао да се људски обуче и одене. Да кажете: е је био немарљив, није.

Попа их избираше. Тода справљаше дарове, а попадија гледаше и посматраше куће, фамилије и свекрве оних момака који се јављаху за Тоду. А и сам се Димитрија томе радоваше. Колико пута он дође к њој и пита је: — Тодо?

У суботу, увече, целу ноћ се је пило и веселило. И Димитрија, који до тада никад није пио, тад се опи, јер је вечерао заједно с Тодом и она му је налевала чаше.

— Тодо! — шану он. — Их, та доста! — чу се оштар, пун гнушања глас њена мужа који се, намрштен, чисто зазирући од његова гадна изгледа, окрену косо и не гледећи га, баци му динар. — На! Па сад! — марш!

Прелазиш преко потока а ручице си дигла увис. Плаве, велике очи оборила си доле и ногом бираш на који ћеш камен стати. Твоја уска недра и још тањи пас превијају се час на леву, час на десну страну.

Само ја и она живели смо од моје масе. Отац ми беше умро пошто упропасти гоТово све имање на разне послове који му никад нису полазили за руком, а које је он опет предузимао више ради света, да се не каже: како ништа не „печали“

некадашње наше њиве, чивлуке, винограде; казује јој колико је то годишње доносило, с којим се имањем граничило, на који је начин То после отишло...

Из целе тебе избијала је топлина, мекота и неки чудан, опојан мирис, који никад у животу више не осетих. — Што ме гледаш тако? — упита ме ти зачуђено. — Тако!

су били и трговали, лица с којима су стајали у при јатељству, као: паше, кајмакаме, владике и људе за народну ствар, који су у оно страшно време долазили и налазили помоћи и сигурна склоништа у нашој кући.

“ И сузе, кашаљ — почињу да је гуше. Деде сад кажи ми тога, који би тад на тебе мислио? Ко би смео да јој каже: — Нано! не љути се, али ја не могу толики да будем.

Доста боли и ово, а камо ли и остало. Ја сам продужио школу. Ступио у живот, у бујан, необуздан лет, за који мишљах да иде по васиони, а оно, у истини, кретао се по обичној, свакидашњој калдрми. Младост!

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Пак хоћеш да ти бољи после мене дође. Ај, ај, мој Хорваћанине, видиш ли што примисал неба чини! Послати такога који ће ти хака доћи: и опет ти ј кажем да нисам се ја за те молио, горе би прошао.

Уздам се да ће се наћи који, својему роду добра желатељ, Сарајлија и Требињанин, Новосађанин и Осечанин, да пошље овде типографу по неколико

и Осечанин, да пошље овде типографу по неколико дуката за дати му дрзновеније и показати му да се находе људи који желе, што добро, српски на штампи видити.

Ја, уверавајући да ће књига моја бити весма полезна, не мислим у том себе хвалити, но оне људе од који(х) сам што добро научио, из којих премудри(х) књига француски(х) немецки(х) и талијански(х), најлепше мисли као цвеће

Нудер обазри се не би ли и ту кога нашао, који би изволио соопштник | општеполезнога дела бити; кажи му, да што је год Србаља, од Адријатическога мора до реке

мисли своје на општему целога народа језику пишу, онда просвештеније разума и свет ученија не остаје само при онима који разумевају стари књижевни језик, но простире се и достиже и до сељана, преподавајући се најпростијему народу и

која је нами корист од једног језика, којега, у целом народу, од десет хиљада једва један, како ваља, разуме и који је туђ матери мојеј и сестрам? — — — Нек науче — — — то је ласно рећи, али није учинити.

— — — Нек науче — — — то је ласно рећи, али није учинити. Колико је они(х) који имаду време и способ за научити стари књижевни језик? Врло мало!

Врло мало! А општи прости дијалект сви знаду и на њему сви, који само знаду читати, могу разум свој просветити, срце побољшати и нараве украсити.

Језик има своју цену, од ползе коју узрокује. А који може више ползовати него општи целога народа језик? | Французи и Италијанци нису се бојали да ће латински језик

Говорећи за народе који у краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни

Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нараве побољшати Нећу нимало гледати ко је

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Ти попови су стари, све вечни болови, све уздисаји црни, ти црни попови. Пред попови' ће бити ђачића који ред, да поју „свјати Боже!” да буде погреб свет.

Али кога мајка роди, те му судба тако годи да је вредан тој дивоти? Избери по милој вољи, ал' остане л' који боли, боле ножем тог закољи, кад му ЖИВО срце преби, — куку Теби!

Ал, који је, у врашком сјемену, најжешћи крвник твоме племену? . . . . . . . . . . . . . . На Ловћен-капи замагли се храм, обл

живе душе нема, са неме горе тога гласа нема; и ако каткад с оне стране горе де се још теже молитвице оре, ако га тамо који јунак чује, верно га чува, верно га штује; жалостан с њиме, с њиме је волан, са њега само здрав је и болан, њиме се

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

се мора истаћи чињеница, да је на пријем народне песме у српским интелектуалним круговима одлучујућу улогу имао углед који је та песма постигла прво у свету, изван наших граница.

биле су одмах и у целини преведене на немачки; превела их је Вукова кћи Мина и посветила Ј. Гриму, који је за то издање написао и изванредно леп предговор; издао их је Ђ. Рајмер, у Берлину 1854.

Све су то елементи које не треба ни потцењивати ни одбацивати, али елементи који данас стоје у другом плану. На првом месту свакако се налази књижевна вредност њихова.

На првом месту свакако се налази књижевна вредност њихова. Сиже који се обрађује, начин на који се он излаже, композиција дела, сугестивност причања, све оно што карактерише једну

На првом месту свакако се налази књижевна вредност њихова. Сиже који се обрађује, начин на који се он излаже, композиција дела, сугестивност причања, све оно што карактерише једну креацију.

Има народна приповетка још једну особину која нам је посебно драга; то је њен најчешћи унутрашњи мотив, онај који је изазива, а тај је — како да се срећније и достојније проживи људски век!

После Вука, ова два аутора народне приповетке — казивач и скупљач — нису се увек најсрећније допуњавали. Метод који је Вук примењивао у скупљању народних приповедака, условљавао је и Вукове способности.

Отуда и наслов овој Антологији, на који нас уосталом обавезују и најважнији извори за њу (в. наведене изворе на крају књиге). 2.

“ а гдјекоји: „Дај барем један да понесем!“ Кад се врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење: онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели, што нијесу више.

На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје сестре даду за онога који први дође и запроси их. „Подајте“, рече, „тако не били проклети.“ Потом цар умре.

попење, па онда рече њима: — Ја не знам што ћу, нијесам овдје увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете како ћу је претурити.

Он ватру наложи, а сунце огране и сване се, онда он браћу избуди те устану и тако пођу даље. Истог дана наиђу на пут који води томе граду.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Жао ми је само што се љути, кад ја свашта чиним. ЈЕВРЕМ: Макса је човек који непрестано с упаљеним фитиљем оди. (Седне.) Оће ли покоји пут да заћути?

Шта си имала куповати гвоздени лонац? Није ти по вољи од земље! СОФИЈА: Псујеш што се дрва троше, или кад се који суд разбије, пак сам мислила, да ће овако боље бити. МАКСИМ: А што се Новци издају?

Нас двоје јачи смо од њега. СОФИЈА: То би било созаклетије, а ви знате, који прави тајне договоре противу општега мира...

ЈЕВРЕМ: Против мира, тако је; али који се жртвује да се поредак одржи, добија декорације. Доста. Што год видиш, да си добро урадила, остани при томе

МАКСИМ: Шта марим ја за свет? У мојој сам кући ја господар. СОФИЈА: Тешко сваком ономе који не мари шта свет о њему говори. МАКСИМ: Кувати се неће! СОФИЈА: Али ја оћу! ЈЕВРЕМ: Право, снао!

МАКСИМ: Ко не чува пару, неће умети ни иљаде сачувати. СОФИЈА: А већ ти опет — свакога да учиш. Нека ради како који оће. СВЕТОЗАР (Устане): Дакле, ми ћемо вас очекивати на бал. СОФИЈА: Ми ћемо узети слободу.

МАКСИМ (узме шташ): Оћеш? СОФИЈА: Штап је за скотове, а не за људе. МАКСИМ: Штап је за свакога, који не слуша. (Замане.) Оћеш ли? СОФИЈА (показује столицу): Питај ову. МАКСИМ: А шта значи то?

Но, ако дете наше дамо да га убију, онда ће све престати. СОФИЈА: Ко је тај луд, који дете иште да убије. Ајд збогом! МАКСИМ: Ха, јесам ли казао?

МАКСИМ: За мужа треба све да учиниш, зато си жена. СОФИЈА: Има мужева који држе да су они господари, а жена скот, која је зато у кући, да ради и чисти, и да има кога, кад му воља дође, псовати

СОФИЈА: Више се од мужа не може захтевати. МАКСИМ: Оће ли се јошт каква луда наћи да определи награду, који је најбољи муж? СВЕТОЗАР: А зашто то? МАКСИМ: Само да видимо како ће се жене у лагању надметати.

Али за данас нек те и то прође. СОФИЈА: Та ја и не могу добити награду. МАКСИМ: Добићеш, враг да те носи, и онога, који те је донео на мој врат! (Одлази.) СОФИЈА (смешећи се, Николи и куму): Радите ли и ви тако?

— Мислим, који је то враг, али никако ми се не пита данас. НИКОЛА: Баш би рад знати, на коју ће пасти та коцка. МАКСИМ: Зар може

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Мужу је сунце она, дома звезда, а дечици Мајка, С њоме рајска срећа, с њом задовољство цвета. ПРЕДГОВОР Оном који је с немачком литературом мало више познат, пашће може бити на памет да је оваково што и у књигама славног Вајсе

Ја сам момак, ако не леп, а оно нити ружан (који је момак ружан, онај ли коме су рапави образи, а провидљиво срце, или онај који с финим аљинама погрешке своје

момак, ако не леп, а оно нити ружан (који је момак ружан, онај ли коме су рапави образи, а провидљиво срце, или онај који с финим аљинама погрешке своје покрива, то је други опет вопрос).

Хијено женска! Ни два дана нема од кад си дошла, па већ си ми се попела на главу. Убио Бог и онога који те је довео на мој врат! Али зна он шта ради, жао му је да ми и један сат, један минут прође у миру без једа.

ТРИФИЋ (неповољно): Султана! СУЛТАНА: Зашто нисам нека зла жена да пустим нокте и сваком, који ме год дирне, очи ископам. ТРИФИЋ: Ти си право дете! СУЛТАНА: Ти си... ти си... последњи човек на свету.

) ПОЗОРИЈЕ 1. ПЕЛА и ПЕРСИДА ПЕЛА (сама, у Султаниним аљинама обучена, на глави има шешир, испод којег види се цвет, који јој полак лица заклонио. Мало затим ПЕРСИДА). ПЕЛА: Оваковог стра откад сам жива нисам препатила.

(Савије вал и почне сркати.) Богме слатко; зато се међер толико отимају за кафу. Благо оном који је велики господин! Ту свакојака јела, ту по две-три слушкиње, а ја сирота?

О, Боже ме сачувај, и мога највећег непријатеља, који ме жели убити, не могу га другојаче клети, него желећи му злу жену.

Оћеш да знаш како се време мења, узми злу жену. Видиш ли кога у друштву, који оће увек да има право, подај му злу жену, пак ће она имати право. Оћеш гордог да покориш, подај му злу жену.

СУЛТАНА: Орјатине, мени тако у очи рећи? Сад ће ти пући глава на четворо! СРЕТА: Море Пело, који ти је враг? СУЛТАНА: Твоја је мати била Пела, а не ја. Моје је племе благородно, а није из ђубрета постало као твоје.

(Султана кија.) На здравље! Може бити да ће ти бурмут мало мозак очистити. СУЛТАНА: Ах, сирота Султано! СРЕТА (који је међутим сео за посао). Море, зар ти немаш правог имена, него оћеш да будеш Султана? Ајд, ајд!

СУЛТАНА: Приповеда се да је официр неки при командирању војске, опазивши изненада свога бившег учитеља, који је строго с њиме поступао, клобук с главе пред њим скино. Ово нека се и са мном збуде!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

У несаници другог сна је корен: Сна који пуни, ко пустињу вода, Јаву у којој изнова си створен: у несаници светлуца слобода — Друге су ноћи оних који бдију

који пуни, ко пустињу вода, Јаву у којој изнова си створен: у несаници светлуца слобода — Друге су ноћи оних који бдију — На некој звезди море се расцвета, Прадавне шуме загрцнуто пију Ваздух и воду будућега лета; Последња слика:

На траси Што увире у обзор, сјај даљине Већ руби невид, и облак прашине За коњаником који носи налог. Пурпурне крпе лепршаве зором! Покретне слике, вртови на коси!

(4—5. ВИ 1989) НОСТАЛГИЈА Можда је био ветар, који склизне Чујно, ко нападали снег, са грана, А можда помак пламена што лизне Ивицу листа јесењег платана, Ил можда дух

У моме завичају, који стварам Пораз по пораз, сад почиње лето; Болесне кавге пламињају светом — Век плод је, јуче зрео, данас кваран.

свакој лепоти Вртова, мора, градова и кула У тромом блеску година што мину — Свеједно, ти су устук од расула, Садржај који пориче празнину.

скоро, Ал будна ума, ко нећак Рамоа, да схватим брзо, ал заволим споро Тај влажни север ветрова и кула Крилатих, који секу нокте плима; Тај океански север, где је зима Блага, а лето у стању расула.

Одавде неће да полети Икар, Јер лавиринт је дозлабога ниско; Ово је простор где настаје сликар, И књиговезац, који златотиском Печати слова неког финог ума; Овде на своме скупоцени брод је, Корену близак овде сваки плод је, Овде би

Да лије ово земља обећана 3а оне који воле споре кретње, Оне што кроте свакодневне претње Склопом насипа, устава и брана?

хаљинама душе, Сада у оркестру, у трећем реду Осмехом сенчи звукове виоле; Та слика-додир, још један у следу Додира који милују и боле. (12.

кише онога лета, Помешане са смехом и младим гласовима Двоје заљубљеника, промочених до коже, Поносних на свој посед који се зове Рим? Пролеће, Піазза Навона задрхтала као брод, У заокрету према провереној звезди. Наш брод. Држи ли правац?

Зато ту се Сизиф са Танталом грли Испод воде, мени свете, којом плута Пена од трајекта који копну хрли, Наранчина кора, мрла од мазута...

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

у бојицама и плакања на тужним филмовима, а у глави: леве притоке реке Нил, млађевенчане планине и друштвени системи који су се максимално развијали од родовског и робовласничког, преко феудалног, буржоаског до социјалистичког, и још

на Дивчибаре са школом, кева ти читаву ноћ преплакала, а ујутру се кева и матори поџевељали без разлога око тога који ће ко део новина добити — он добио огласе, а кева политику!

превртати и окретати с једне на другу страну најпаметнији, најхрабрији, најлукавији и најмоћнији људи у граду који су те видели у пролазу како лижеш сладолед од ваниле, чоколаде и цитрона, мешано; они што су стајали тик уз тебе у

у пролазу како лижеш сладолед од ваниле, чоколаде и цитрона, мешано; они што су стајали тик уз тебе у тролејбусу који је био полупразан и пиљили ти у врат и у груди кад се нагнеш малчице напред, и они што су звиждали за тобом, и они

сам ја и девојчице од седамдесет и две, и одмах се некако видело да су још клинке: мислим, видело се то по начину на који су зиркале унаоколо и криле смешак у прсте, како су испробавале перикла са локнама боје злата у робној кући огледајући

Лујике заправо не желе да изгубе ништа од живота, не желе да пропусте ни један једини кадар филма који се врти по улицама, оне су у ствари самоходне, јер у свом несесеру имају све ствари неопходне за живот, укључујући ту

Колико ми је година? А колико бисте ми ви уваљали? Осамнаест? Одговор је тачан — хоћете ли даље, за сто иљаде? Који сте ви шмекер!

Ево зашто: ако се, на пример дружите с неким месечарем из свог оделења који је цакан и све што уз то фура, то вам отприлике изгледа као да глуварите са рођеном систер.

Па уме ли она уопште да пише и о чем другом, сем о себи? Знате ли на шта ме то подсећа? На оне масере који увек почињу говоранцију чувеним фазоном: „Не волим да говорим о себи, али, ево, узмите мој случај ...

То је због тога, што вас на известан начин волим, мислим, сви ми у разреду вас волимо, то јест онај део разреда који је најбаље одмакао на Дарвиновој лествици од мајмуна према човеку... и... и... ви се, наравно, нећете љутити ако ја...

Уместо тога, држала је говоре да сам испала шашава на маторог и да смо нас двоје депресивни манијаци који непрестано буље у воду.

кажем себи у огледало — имаш лепе ноге, и уопште! Ниси баш риба за бацање! Када би набацила који килограм више, можда би се неко и окренуо за тобом на улици. Ко зна? Неко с великом диоптријом ...

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

РАЧАНИН: САН У ИСПОСНИЦИ 106 ДОРОТЕЈ РАЧАНИН: СЛОВО У ПЧЕЛИЊАКУ 107 ТЕОДОР РАЧАНИН: ЖАЛ ЗА ДУДОВИМ БУРИЋЕМ, КОЈИ МУ СЕ, ПРИ БЕЖАНИЈИ, ИСПАВШИ ИЗ ВРЕЋЕ, ОТКОТПЉАО У ДРИНУ 108 ИСАИЈЕ РАЧАНИН: ЖАЛ ЗА РАЧОМ 109 НЕПОЗНАТИ РАЧАНИН:

У ТЕСНОМ СКЛОПУ КОНДАК С ФИГУРОМ ЧАСНО ЈЕ БИТИ Часно је бити носилац ране, живе и чисте, с нимбусом бола који, растресен, труси са трешње позног априла; часно је бити трептај са листе пролазних ствари, Слуга што уме Слово да

Изван кобне патетике жижи рубин тавне слике. уз кубе се пали јечам. Звецне метал: Призрен, Звечан. Каменолом који лети, арханђели то су Свети. Ластавицом трепне стреја. Ланен глас је Сентандреја.

Уз трмке трајем, молитвен у брују. ТЕОДОР РАЧАНИН: ЖАЛ ЗА ДУДОВИМ БУРИЋЕМ, КОЈИ МУ СЕ, ПРИ БЕЖАНИЈИ, ИСПАВШИ ИЗ ВРЕЋЕ, ОТКОТПЉАО У ДРИНУ Још котрљ чујем, мученице жута, и удар тмуо.

А лампом круне струк је уждила црквица журна - ружа Будима. Прозрем ли лета - то није азур већ просјај који, сунчан интервал, радосног ког је пљуснуо свевал с лозе живота у таман глазур.

Под крилом Цпеде Уторак је гавран, ведринин тмурак, који са ластара ништине тек ће: Цветај, Ружо квара, из растрој-строја, што је ногом саткан, кроз јесен-сену, зрелој дуњи

Издржи налет зрачних насртаја, уз тежак тресак, који руши кревет где мрак је био, збацујући терет од љупких тела, брушенога сјаја, без којег нема погледа што вида,

По пуклом слуху још ми цвиле чавли „И свуда сузе капају без мере“ у мук ми зелен, који би да смеље камењар греха, да га смрви, свали у нетрај трајни: звекара да зева кад сврше дело „седам чаша гнева.

Градино родна, чујеш ли жамор постеље шумне? Лиско ширине, с кадуље Твоје одише камфор. Заправо грм си који с низине брда надрасте, скупив у крошњу одежду земску, небеску ношњу. Пазуха Твоја отаве две су.

- Смилуј се, Силни, који си лекар, ковчеге раскуј, махуне мрачне да нам се пасуљ расеје ведро; нека бар сине, узалуд мртвим, рђом са траве,

мрачне да нам се пасуљ расеје ведро; нека бар сине, узалуд мртвим, рђом са траве, крцат, семèнит, облик горчине који је сточен у минерале. Скорих нам дана лађицу стеши поклопац Дигни, уже одреши.

Под слабим светлом душе дижу поклоп. Мирише кафа - дељен топли оброк. Октóбар пали брегове Баната. Лековит жамор, који поглед питом: тренутак лета узрелог над ритом.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

разумеш ли ме? МИТА: Море, море, ти ћеш јошт и списатељ постати! АЛЕКСА: Кад књиге пишу ђаци, који у школу иду, зашто не би и ја, који сам давно школу оставио? МИТА: Али славенски треба и мене да научиш.

МИТА: Море, море, ти ћеш јошт и списатељ постати! АЛЕКСА: Кад књиге пишу ђаци, који у школу иду, зашто не би и ја, који сам давно школу оставио? МИТА: Али славенски треба и мене да научиш.

Не би л ми мого који грошић дати, да купим потајно леба и да га мало умирим? АЛЕКСА: Богами, не могу, Мито. МИТА: Ето ти ми пријатеља!

МИТА: Музику нећу да трпим, знаш ли? АЛЕКСА: Па чекај, ваљда се може помоћи. Ево ти који тантуз. МИТА: Проклети твоји тантузи, и ту си ми изварао форинту! АЛЕКСА: Ал’ су нам доста и помогли.

Друго је просто и паорски љубити, а друго је љубити бечки и по књишки. Оно је љубов, љубезни татице, кад се који краљ у какву принцесу заљуби! МАРКО: Јес чула ти, гиздушо, немој ти мени мозак завртати с тим твојим принцезама.

ЈЕЛИЦА: Да има овде графова или барона, он би ишао к њима. А овако тражи опет који је најотменији. Јесте ли чули како је бединтер казао? МАРКО: Хм! Хм!

Ја сам и стотинама читала; али овај либшафт, овај швермерај нисам нигди видила. Шкода што се не зна који је ферфасер; ја би га у мом тагебуху пренотирала. АЛЕКСА: Дакле, ви и списатеља споразумјеније имате?

О тај сам језик ја желила учити. Мора да је врло леп. АЛЕКСА: То само онај може чувствовати који га разуме. ЈЕЛИЦА: Ви дакле морате бити особити гени.

Она ће се обрадовати кад писмо од своје воспитанице прими, наипаче из моје руке, који сам у њиовој кући као у својој. ЈЕЛИЦА: То ми је вирклих весма мило да сам се с вама упознала.

ЈЕЛИЦА: О, молим, господин барон, а да л’ би могла моја радост већа бити него с таквим господином унтерхалтовати се, који је тако учен и белезен. Ја се дивим вашем разуму. АЛЕКСА: Како, што се сродства тиче?

Вами је познато да има у Русији фиршт Демидов, који је најбогатији у целој Европи; овај има рођену сестру барона Голића за супругу. Марко: Е, онда му је лако трошити.

Мита: И сад је остао у квартиру одговорити министру финансије, који је навалио да му преда управителство свију каса у монархији.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Под самом стрејом писмено стоји: „Путниче, уђи, преваре нема, сви који дођу гости су моји, ручак се спрема“ И потпис има оловком плавом: „Домаћин Мачак, шапом и главом.

У кући Мачак поспано зијевну и лампа дахом посљедњим сијевну, па нагло згасну. Завлада мир... А ноћник онај који се крио Мудријаш лисац главом је био. ИИ Над шумом зора лепезу шири и љетни освит у собу вири.

— повика сврака — Треба га тући!“ „Погађам ко је! — бака се сјети, у дворе корак управи свој — Крадљивац који с неба лети нико је други, већ унук мој.

НОЋ Ево и ноћи над шумом целом надви се сутон са модрим велом. Промакне само лептирић који и ветар ноћник листове броји. Утихну шума, нестаде граје, мачака дивљих очи се сјаје.

“ Хајдук је Ждерко и лопов голи, а ипак приче безмерно воли. Слушао Ждерко о жапцу Креки, који живи у шашу, о диву Брки, о цару Шоњи, о лисцу Мудријашу. Зинуо глупо и очи бечи, побожно гута мачкове речи.

Потребни: фењер, сабља и пушка. Који су храбри, нек брзо хрле! Адреса: Прокоп, код чика-Крле ТРЕБА НАМ ШАПТАЧ Потребан

Читај огласну страну: ВУКОВ ОГЛАС Вучинић Вујо, певач на гласу, (знају га добро сви који пасу, пева оперу „Тоску“), у тихој шуми Зелени Бор оснива моћан певачки хор, музичко друштво „Коску“.

да није странац?“ „Право сте рекли. Јест, Африканац!“ „Доћи ћу брзо, за један сат. Кажите само: на који спрат?“ „На коме спрату? Тешко је рећи, боли га читав — други и трећи.

моме селу далеком, ту лисац пошту носи, мечка у шуми суди, петао људе буди, мере нам време и пуж и зец, већ како који, вукови туле на месец, шуму нам јесен црвено боји, храшће на стражи спокојно стоји, пролеће доносе ласте, на врби

Поспанци такви ретко се легу, мишеви са њим терају тегу. Има ли неки трговац глупи који ће мог мачка да купи? Ако се нађе, много му хвала, баш је будала!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Добро вече. — Добро вече. — Изгледа ми лепо то што радите. — Радим по једном угледу који ми је дала маркиза. — Ви радите за маркизу чији муж има ловиште на Мањем?

— Ви радите за маркизу чији муж има ловиште на Мањем? — А не, то је њен син који има тамо ловиште. Стари маркиз је умро још пре но што сам се родила. — Они живе стално овде?

— Можда тридесет пезета. — Мислим да то није сувише. — Можете говорити са оним старцем на клупи. Он је једини који би вас могао повести; остали се тек враћају са риболова. Прилазимо заједно старцу који љубазно устаје да нас поздрави.

Он је једини који би вас могао повести; остали се тек враћају са риболова. Прилазимо заједно старцу који љубазно устаје да нас поздрави.

Жена је имала сукње мокре скоро до колена. Механичар им приђе: — Враћате се у село? Овде је један млади господин који би тамо такође. Можете ли га узети? — Зашто не? Нек дође! Жена ми додаје руку да ускочим са мола.

— Довиђења и хвала вама. — Добар провод. Небо је сасвим покривено. Киша наставља истим капљама. Таласи који се одбијају о чамац шаљу нам воду нештедице.

— Купили сте цемент овде у Хуенти? — А не, то ми је само послан на Хуенту. Човек Карлос, који је имао да ми га донесе, није могао јер му се жена разболела. Жена му је одскора затруднела па не сме да је остави.

— Ево села, — рече жена. Сусрећемо прво једну, затим другу барку са рибарима који бацају мреже. — Добро вече. — Добро вече. — Како је? — Иде, иде! Пристајемо уз сасвим кратак моло на кољима.

Замак има велику збирку оружја. — Хвала, ићи ћу сам. Још нешто: могу ли бити пробуђен пред пет? Човек који ме је довезао превешће ме у пет у Ескалону. Било би добро да рачун платим још вечерас. — Не брините се ништа.

— Ви сте острвљанин. — Да. Али ја чувам сад краве да бих заменио једног младића који је прешао послом у Белмонтеху. Ја сам ловац. — Колико вас има послуге? — Сада смо четрдесет.

Двоје деце му је сваки час међ ногама, он их само стрпљиво отура ногом, као да су појас који се развио, а који нема кад да свије. Он такође застаје и гледа. — Добро вече! — Добро вече, господине. — Ради се.

Двоје деце му је сваки час међ ногама, он их само стрпљиво отура ногом, као да су појас који се развио, а који нема кад да свије. Он такође застаје и гледа. — Добро вече! — Добро вече, господине. — Ради се. — Помало се ради.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Срећан празник свима вама, Тиранија које гони: Ал' што сузе разумете Које лију милиони — Вама који против ропства Подижете стег слободе; Што славите рад и љубав, Који општој срећи воде.

што сузе разумете Које лију милиони — Вама који против ропства Подижете стег слободе; Што славите рад и љубав, Који општој срећи воде.

И завапи горко она Пред светињом Божјег трона: „О Господе, који храниш Сваку живу земску твар, Који слабе од зла браниш Као вечни, славни цар.

И завапи горко она Пред светињом Божјег трона: „О Господе, који храниш Сваку живу земску твар, Који слабе од зла браниш Као вечни, славни цар. Усрећи ми чедо моје По доброти воље Твоје”.

Дим се вије, мота — и колути јуре У капију тврду и зидине суре. Ко је ово момче? Који јад га слама? И шта тражи ноћас од Божијег храма?

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Можда сам братоубица који се пред осветом крије, ил видилац што мисао своју оставља по крошњама храстова попут паучине.

Како да владам у царству невидљивом? Могу само да слуга будем и просјак пред вратима замандаљеним, отац који ме је ослепио за овај свет извидаће ме на оном.

И деца ће наша у дугим песмама причати о почетку овог племена поштујућ бегунце и богове који пређоше реку. ГЛАС ПОД КАМЕНОМ Једном се родих као хајдук опак да век свој у заседи проведем бројећи товаре блага

Ја, извидник из грчких метропола који залази далеко на север мећ Словене и сељаке, дуго већ ходим и смишљам писмо о томе шта се види овде изнад земље па

Тај народ што лебди у гуњу ил збијен под земљом грли пчеле! Ја треба да се вратим граду који ме посла, који видим кад сунце провуче руку кроз крзно облака и на брду ми се причини осветљен двор или на крају

Тај народ што лебди у гуњу ил збијен под земљом грли пчеле! Ја треба да се вратим граду који ме посла, који видим кад сунце провуче руку кроз крзно облака и на брду ми се причини осветљен двор или на крају падине море те

поподне видесмо свог бога како силази да се купа с нама, ми излазимо из воде на спруде да се не чешемо о њега који је некад био страшан сада тром пружа нам руке и пита гласом смерним да ли ће земља добро да роди.

живи и црвени, до појаса из реке вире као жапци, над њима црнобрад неко с виолином у руци говори: ово је брат мој који је по мојој вољи! Па то ми нико није реко! Зашто се са мном праве спрдње?

Зло је и горе, иза гроба се опет туче и добру твоје сени двојници худе. Победа тамни, а поразу нема краја и ти који волиш вечна дејства клечањем својим постаде звезда и узгред, одрубише ти круну насред раја.

голобрадог живота, смешан сам, и кад се ничега и никога не сећам, и кад ме, као сада, нико не гледа: новајлија који се зноји на коленима и сриче дугачке псалме. Одметник у празно.

За нас који се возимо у чамцу то је било као да се чамац изврће. И лебдење сваког неутопљеника спасеног његовим погледом.

пустоши, а ми смо осећали да силазимо негде испод нивоа земље, у вршкове траве подземних ватара полуохлађених ваздухом који ми живи још морамо да дишемо.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

треба да имаш гласину, да се издереш; треба да имаш песницу, да удариш њоме по столу и адвокату и кирајџији и мајстору који оправља имање.

Треба да знамо, јер ово је одиста срамота што доживесмо крај толиких нас, који смо род и фамилија, што кажу, па туђин да нас дочекује и да нас служи.

ПРОКА: Молим те, Агатоне, ја сам баш јуче прочитао закон, а питао сам и нашега кмета-правника и још неке адвокате, који долазе у општину, и сви ми они кажу да нигде у закону не пише да се тестамент отвара четрдесет дана после смрти

МИЋА: То је тешко за вас. ДАНИЦА: Па то је само за који дан, док се кућа не преда наследницима. МИЋА: Дотле само? Зар ви не мислите и даље остати овде? ДАНИЦА: Свакојако не.

АДВОКАТ: Шта је то било? ДАНИЦА: Један од те господе из породице, који вели да је наследник, безочно ми је понудио да останем бесплатно у стану све док се он не ожени.

САРКА: Цела, дабоме! ГИНА (Проки): А, ми, зар, који смо најпречи? ПРОКА: Па ја мислим, Гино, и ми да се уселимо. ГИНА: Да се уселимо, Проко, дабоме, да се уселимо.

АГАТОН (наилази са стране, за њим Симка. Он иде круто, јер је под леђа од капута метнуо велики сребрн служавник који доњим крајем вири). САРКА (излази из њихове собе носећи у џепну марамицу увијен неки предмет.

САРКА: Па јест, што кажеш. АГАТОН: Пођемо ја и Симка мало у башту да узберемо који цветић, па тако пођемо у башту па свратимо у трпезарију и ја тамо спазим овај служавник, па кажем Симки: Зашто да

Носио сам се ја већ толико пута с адвокатима, умећу ваљда. ПРОКА: Е, па хајде, бога ти, пођи! МИЋА (који је стално извиривао кроз стаклена врата не би ли спазио даницу): Није потребно да иде пријатељ Агатон, ево га адвокат

ДАНИЦА: Хвала богу! АДВОКАТ: Предузећу одмах кораке, само право да вам кажем, мислим се на који начин. Најједноставније би било звати полицију и избацити их све.

” ТРИФУН: Па сад већ остави то што је он теби казао, него шта си ти њему казао! АГАТОН: А ја њему: нема закона који забрањује, нити има закона који прописује да се фамилија може уселити или не уселити у покојникову кућу.

АГАТОН: А ја њему: нема закона који забрањује, нити има закона који прописује да се фамилија може уселити или не уселити у покојникову кућу.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Као да чујем зричка; онда је умукао, па опет затреперио његов шум, али то као да није био шум, већ звук, који се понављао правилно, одмерено, као звоно. Па да, ту је било и стадо...

Али сузе мајчине су ми навлачиле тугу, не толико што сам се плашио за себе, колико због бола који би њој био нанесен... А после и завет очев. Још и та могућност. Било ми је тешко.

А после и завет очев. Још и та могућност. Било ми је тешко. И пожурих се да утонем у онај народ, који је већ преживео ове прве, тешке утиске растанка.

— Тако — говорио је трљајући руке — све иде на снагу... Пази да не уђеш — добаци једноме, који само помоли главу. Онда се обрати осталима: — Седите на улаз, и опустите ноге... тако, да се бар и ми мало опружимо.

Нашли би ме од прве — и он се задовољно насмеја. — Штета би велика... — Ћут! — Викну неко са улаза, и они који су седели поскакаше. На вратима вагона појави се онај капетан. — Шта је ово?

— Шта је ово? — капетан све одмери погледом и поче да нас пребројава. Затим се окрете онима који су стајали напољу: — Нека уђу још двадесет... И нико да ми није изишао из вагона!

— Ала смо се згуснули — добаци неко. — Нема ту „али“ — говорио је један од оних који су сада ушли, настављајући, вероватно, започети разговор.

— Кувар је он... — Море, и њега бих ја поред митраљеза — добацивали су са разних страна на рачун дебељка, који се задовољно смејао. — Јест, а шта ћемо онда са митраљезом?

— А о шта ћу да се одупрем ја? — запита један који је стајао при отвореним вратима. — Ти се згури, а кад наиђе мост, ти се онда наслони... — Да ти мало прочибука леђа..

Мало даље једна група носила је сламу... Један је трчао некуда. Неки поднаредник викао на војника, који је држао коња на дугачком конопцу и терао укруг.

Нишанџија, пунилац... Помоћник нишанџије... возар. — Који? — запита потпоручник. — Шта га питате? — упаде капетан. — Видите какав је смолав. — Средњи? — запита потпоручник.

За њих је одсад била везана моја судбина, за онога наредника, за онога редова у широким чизмама, за целу ону масу људи који се постројили, укочили и гледају у наредника, који објашњава: —... Свршено је.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Тек тада опази чобане, који га пажљиво посматраху. Он подиже главу и махну руком на њих: — Еј, море... одите овамо!

одите овамо! Деца се згледаше; понеко се засмеја гласно, заклонивши главу за леђа другарева. — Има ли који ђак међу вама? — Еве... овај, пружише деца прст на једнога. — Оди, ђаче, овамо; оди, ја сам учитељ.

— Бијем неваљалце, а добру децу волим, одговори учитељ и скрену очи на ђака, који му прилажаше. Његов озбиљан одговор увери децу да је то доиста учитељ, па се бојажљиво уклонише на ливаду.

— Жив био, рече он ђаку, који му приђе руци. — Је ли ово Орловица? — Јесте, господине. — Да ли је школа далеко одавде?

Цело његово држање одаваше обичног сеоског левенту, који не ради теже послове, а живи боље од сељака. Вазда је одевен као да ће на сабор, пуши дуван господски на муштиклу »од

учитељу, он претходно скрену учитељичин поглед на себе, осмехну се на њу весело и учтиво, као сваки нови познаник, који се жели што боље препоручити. Његов поглед као да говораше: »Ето ти... сама видиш да нас околности зближују«.

Учитељ се рукова са одборницима и таман да се измакне, а председник му сврну пажњу на једног сувоњавог чичицу, који држаше високу столицу и чекаше ред да се поздрави са учитељем. — Ово ви је вамилијаз, а може ви и кувати.

Клетве, претње, па богме по мало и псовке, онако кроз зубе, све се то просу пред ово двоје јадника, који дођоше да заложе сву своју снагу за добро и напредак орловичке омладине. Али свему има краја, па и овој погодби.

Он беше сав, са целом својом душом, у другом, лепшем свету, у сјајнијем положају, који потпуно одговараше његовим најтајнијим жељама и помислима... Дуго је времена прошло тако. Смркло се одавно.

Друкчије и не бива: право из школске клупе, испод родитељског и школског туторства, одједном постајеш господин, који има под својим туторством многе младе душе.

Уђе један сед старац, погрбљен, безуб, замагљених очију, уведе једног вижљастог заплашеног дечка, који звераше по соби као дивљаче. — Помаже ви Бог!

— Помаже ви Бог! поздрави се старац, скинувши капу и наслонивши се обема рукама на дугачак штап, који му допираше до саме браде. Шта је то, кмете Ћиро, и ви људи!

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

јелену златорогу, Златорогу и парогу: “Врн’ се натраг, стара мајко, Ево су ти гости дошли, Добри гости, колеђани, Који оде, Бога моле За старога за Бадњака, За младога за Божића“ Слава и част домаћину! Тебе на част, стара мајко! 16.

се и не јавља, Но се роду лицем клања, Род ми њојзи одговара: “Не клањај се, селе, роду, Но зафали вишњем Богу, Који ти је уд’јелио Млада рабра господара.

Благо двору, у који ће доћи! Чиј ли ће и двори дочекати? Чија л’ мајка даром даривати? Чиј ли братац вином напојити?

ти подвија; Сврх тебе се град Будва виђаше, У Будву се млад Јово жењаше, Из кола му вила кликоваше; У тај данак, у који с’ жењаше, Танка га књига допаде, Да иде дужду на војску, Она му млада говори: “Буди ли идеш на војску, Коме ме

Него, бане, не заборав’ Врћи руку на барету, Те зафали свој господи, Тој господи црковнојзи, Који за те Бога моле; И осталој браћи твојој, Који су се потрудили, Тебе плачућ’ допратили.

руку на барету, Те зафали свој господи, Тој господи црковнојзи, Који за те Бога моле; И осталој браћи твојој, Који су се потрудили, Тебе плачућ’ допратили. Још те, бане, с јадом молим, Ах! за наша свака добра!

Ма те моли кукавица: Ах! немој је бандунати А за љубав, што имасте, Ни ђечицу луду твоју, Који су те татом звали; Али има узданицу У ту твоју мудру главу, Да је не ћеш бандунати, Ни осталу муку твоју, Којуно

Друмом иду три делије, И међу се воде зборе Који б’ чему најволио; Најстарији говорио: “Ја б, паун’ма најволио“. Најсредњи је говорио: “Ја б’ прегачи најволио“.

се бела лоза нинова, Око тога бела града Будима; То не беше бела лоза нинова, Већ то беше двоје мили и драги, Који су се из малена волели, И из једне ситне књиге учили, Дође време да се млади растају! 188.

Ој ђевојко, имаш ли драгога? — Имала сам брата и драгога, Пак сам оба на војску спремила. — Јеси л’ рада, да ти који дође? — Ја сам рада, да ми оба дођу. — Шта би дала, да ти за њи кажем?

Благо оном брату, који има сеју! Сеја ће за брата танку пређу прести, Танку пређу прести, ситан везак вести; Благо оној сеји, која има

шум или мали талас који настаје кад се гази по води; 2. млаз (обично млека); 3. бот. типац буздован - средњовековно оружје, топуз; у почетку

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

На једном зиду, упадљив кукасти крст. На сред пијаце, пред окупљеним пролазницима, налазе се путујући глумци, који изводе „стилизовану” сцену из Шилерових Разбојника, рекламирајући тако своју вечерашњу представу.) СОФИЈА: „Никад!

” (Загрливши га, извуче његов мач и, с исуканим мачем, који у њега упери, брзо се одмакне.) „Гледај, зликовче, шта ћу сад с тобом да учиним!

) ЈЕЛИСАВЕТА: Да ли ће чедна и несрећна Амалија одбранити своје девичанство и част? Или ће груби Франц, који је преварио оца и оклеветао брата, успети у својој блудној намери?

Ја у том комаду играм Стефана, и кад ја кажем: „бар то је лако објаснити, ја мислим”, ту Филип, који у том комаду игра Уроша, упада са текстом који сте чули! Савршено једноставно! (Јелисавети) Изгледа да не разуме...

и кад ја кажем: „бар то је лако објаснити, ја мислим”, ту Филип, који у том комаду игра Уроша, упада са текстом који сте чули! Савршено једноставно! (Јелисавети) Изгледа да не разуме...

ВАСИЛИЈЕ: Господине, молим вас, не узимајте Филипа озбиљно! Он је једини и одговоран за трагични неспоразум који је довео до овог хапшења! МАЈЦЕН: Зашто мислиш да је он одговоран? ВАСИЛИЈЕ: Зашто?

једино може да се испржи јаје или скува чај — наравно, под условом да имате јаје или чај — шта ли тек радите са онима који имају праве пушке, и праве бомбе? МАЈЦЕН: Ко овде поставља питања, ти или ја?

МАЈЦЕН: Види има ли у затвору слободних места! ВАСИЛИЈЕ: Да ли је можда ово документ који је потребан? МАЈЦЕН (узима од Василија документ и чита): „Канцеларија Врховног војног заповедника за Србију...

ГИНА: Ако се досад нисам нагледала... ДРОБАЦ: Теже ти је вјешати мртваца него живога. ВАСИЛИЈЕ: Ко су ти људи који су обешени? ДРОБАЦ: Банда. ВАСИЛИЈЕ: Зар сте морали онако да их вешате? ДРОБАЦ: Како онако?

ДРОБАЦ: Њега питам! ВАСИЛИЈЕ: Поштујем вас, наравно! ДРОБАЦ: Ја кад уђем у хотел „Париз”, сви ућуте! За који астал седнем, сви сместа устану! Из поштовања! Кад идем чаршијом, прелазе на другу страну! Зато што ме поштују!

А, док је жив, још може да се извуче! ГИНА: Пре би се из пакла извуко! Видела сам како изгледају они који, несрећници, не знају òбогу две! А како ће ми сутра изгледати Секула, који зна, и за ког знају да зна?

Видела сам како изгледају они који, несрећници, не знају òбогу две! А како ће ми сутра изгледати Секула, који зна, и за ког знају да зна? БЛАГОЈЕ: Шта ти знаш шта он зна? ГИНА: Мајка не мора да види да би знала!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Нећемо ни победу ни сјај. Да нам понуде рај, све звезде са неба скину. Да нас загрле који нас море, и њина земља сва изгоре, и клекну пред нас у прашину.

моја оба ока невесела јурнути да грле погледи жудни планински један стрм, или бор, или јелу, или шуму расцветану, или који мрачан грм.

Ја сам на свету свему успаванка, а мир је мој далеко. Моје су ране болне и нове, а мисли сузне, неопрезне. Блажени који по мору плове, и не остају да чезне. Мисли се моје ничег не клоне.

Тад се роди један који вам тело жалио истом жалошћу невесело као дух, он га диже у прах медан, провидан, јутарњи, што без трага цело небо

Често зазвони у ноћи, мирисно и меко. Често је као сунчана морска стена, на којој сја једини камен који цвета: мир. Смрт моја зависи од певања тица, а немам ја дома, ни имена.

Нисмо знали а имали смо чедо у даљини. Рекао сам ти цвет један лак испуниће твоје мисли. Све осмехе који су од бола свисли, сачуваће зрак негде у даљини. О ничег нек те није жао.

У мирисном небу ноћном. Наде свих који се болно смеше. И, кад, опет, као вечни цвет, над телима уморним, небеса заплаве.

И загрљај опет буде свет, као злато око свете главе, са тамјана мирисом суморним, нећемо знати који грех то беше, међу гресима што ко облаци плове, што нам та тела и душе даде дивне и нове.

Та ви сте сваком народу донели понос, и спас, и радост. Та к вама су ишли који су хтели част на свету, и младост. Па што би дошла тако тајно и погнула своју главу?

Од понижења нам је клонула глава, ал нам се, у телу, пролеће спасава! Наш тужан осмех благосиља грех; жиг оних који љубе, на свету целом. Цео нам је дан дуг и досадан, и пролази у ћутању невеселом.

Међутим, пошто су се, у оно доба, слали рукописи редакцијама, и штампаријама, песник нема више оригинале. И оне који су били остали неодштампани уништио је, пред свој одлазак у Париз из Београда, године 1920.

А уз цркву надгробни споменици Црњанских, на пример пароха Итебеја, Милоша Црњанског, који је умро 1735. И других. Вук, међутим, каже да у народу има надимак: „Црњан“ и „Црник“, а да народ каже и „Јоване и

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

А оног јутра, кад је Исус устао из гроба, дође Магдалена ка гробу, и не нађе Исуса тамо. Она виде само бео покров, у који беше умотано тело његово, и венац од црвених ружа, што му обвијаше главу.

Много је година Магдалена ту живела, па је Ту и умрла. И неки људи, који су тамо били залутали, нађоше је једног дана у пећини мртву. Магдалена је била већ давно мртва.

Наљутићеш се и на миша који ће доћи да ти прогризе торбицу у којој држиш хлеб... Него чуј синко — настави старац — ја ћу ти казати једну причу па

Дружећи се с људима, он постаде толико благ, тих, добар и свет да су се сви дивили који су га пре познавали. Негова доброта прочула се надалеко.

Негова доброта прочула се надалеко. И многи, који су патили од истих или сличних недуга, долазили су к њему да их научи како да и они постану онакви какав је постао он.

Настаде тишина, немо чуђење и тих, бојажљив шапат; нестаде гневне ватре с узбуђених лица, јер са мирисом који се разливаше из чаше грднога крина као медена струја а коју људи лакомо сркаху дишући дубоко — уђе им мир у душе и

Тако је говорио старац. — Не греши, старче! — рече му један танак, тих гласић који се једва чуо. Те је речи зуцнула мушица.

После, наређењем Божјим, мушица је, на исти начин, упропастила и оног неправедног судију који је осудио на смрт Сина Божјега. А тако је прошао и онај римски цар што је разорио Јерусалим, град Божји.

Пролазећи улицом са својим ученицима и народом који га је пратио, огладни. Види на једном углу ћепенак с хлебовима и заиште од пекара хлеба.

СИРОТИЊСКА КРВ На престолу великог Римског царства седео је у давно време један цар, који беше рђав човек а још гори владалац. Он беше човек прождрљив, грамзив и себичан.

У исто време био је епископ Христове цркве у Риму један старац, који је, пре тога, у посту и молитви провео четрдесет и седам година у некој пустињи.

да треба да буду кротки и трпељиви, без роптања, а ако им се чини насиље и неправда, за то ће одговарати Богу они који је чине. „Моја је освета“ — говори господ — „и ја ћу вратити.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Узгред буди речено, то је леп обичај. Поставе се луди који морају мислити по званичној дужности, па квит посла, и сви остали сербес)...

“ Буни ме што је исти језик, али помислим да то могу бити два далека народа, једног порекла, братска, иста, који имају један језик, али и не знају један за другог.

и протурају кроза свет обеспокојавајуће гласове како је у нашу земљу допутовао неки странац од својих шесет година који, како ти зврндови веле, није никад био ни министар, ни чиновник, нити има ма каквог одличја.

Још сам с неколицином разговарао, а између осталих и с једним униформисаним чиновником, који ми се пожали да још није добио класу, а створио је кривице за велеиздају петорици луди који припадају опозицији.

униформисаним чиновником, који ми се пожали да још није добио класу, а створио је кривице за велеиздају петорици луди који припадају опозицији. Ја сам га тешио због такве страшне неправде која се чини према њему.

Затим сам разговарао са једним богатим трговцем, који ми причаше много из своје прошлости; а од свега тога сам запамтио само како је пре неколико година држао први хотел у

мудро уређење може се само пожелети, а слободан сам и ја да вам као странац искрено честитам на том генијалном закону, који је постао вашом заслугом, а који је усрећио земљу и сузбио све бриге и невоље.

а слободан сам и ја да вам као странац искрено честитам на том генијалном закону, који је постао вашом заслугом, а који је усрећио земљу и сузбио све бриге и невоље.

— А ако се кроз који дан отвори извоз свиња, шта онда мислите? — упитам учтиво и радознало. — Ништа простије: пошаљем други поверљив

то вам наређујем да силом власти заштитите реч гнев, коју су тако унаказили, и да строго по закону казните сваког оног који би, било ову, или другу реч, било граматички облик речи, својевољно мењао, не пазећи на јасне одредбе законске.

ме гледаше с осмехом задовољства што странци ни изблиза нису тако разумни, досетљива соја, као народ у земљи Страдији, који уме измислити нешто толико паметно што би у другом свету важило чак за чудо. — Дакле, не можете да се сетите?!

— Извините, али никако не могу. — Е, видите, то је најновији закон који има велике вредности за земљу. Прво и прво, казне од таквих криваца наплаћују се у новцу, и ту земља има врло лепа

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

У тим сликама видим тебе, мила јесени, из младости моје и благосиљам оне дане, који су са душом мојом сједињени, те неће никад у заборав отићи...

Он је њих баш и чекао: ено га, чуљи уши и диже реп... теоци прснуше куд који, а ждребак окупи куражног вочића, па трепте преко чајира ка' звезде...

Ево га на два корака пред њима, стао па се преча, пита их да нема још кога, који би желео опробати његове рогове. Разуме се да о томе нико и не мисли, сви му се »понизно клањају«, а он, горд и

пун вуне и тежине, на кацу пуну пасуља, на качару пуну џакова са сувим шљивама, на млекар пун смока, на винске буриће, који само чекају бербу, на кош и таван, које ће препунити једрим кукурузом и — на кесу, коју ће напунити продајом изобилне

виле у снажним и једрим рукама, диже се слама и пра' под облак, а из снажних груди радника разлежу се једначити звуци, који му и песму замењују: ај... ај... ај... ај!...

није, мало — па се помоли пун, сјајан месец, који обасја сву околину, а од дрва се пруже дуге црне сенке... Наступа чудна ноћна тишина, кроз коју се од једаред зачује

Гора, као босиљак!... Купите ме купиоци, Заклаћу вам шарку коку И петлића без репића, Који не пева.... Чујеш песму и журиш се тамо, на други крај, на глас њен.

Пробаш да легнеш и зажмуриш, ал' ти не дају весели купиоци, који те нападају кишом од шљива.... И тако — цео дан..... А у вече мрзи те да легнеш.

— Па јес', жешће но Дуле на Пандиралу. — Ха, ха, ха... осу се смеј целог друштва. — Који Дуле? — Па твој, из Г. — Како је то он побеђивао? — Ето, нек ти прича Делија. — Који Делија?

— Који Дуле? — Па твој, из Г. — Како је то он побеђивао? — Ето, нек ти прича Делија. — Који Делија? — Па тај мој, Благоје. — А, деде, Блажо, вјере ти! — Па знате то сви, тек кад смо почели, 'ајде, де!

Припита он једног дечка, нође, да сркне мало, а ови, био нека добричина, па му каже да је то неки зејтин који, с опроштењем, није за пиће, ал' каже Дулу за шта је...

!.... Неколико њих стадоше се смејати. — Даћу му надницу, ако ми каже који је ово... — Па ја сам, 'нако, дед' шта ћеш ми, вели Јовица. — 'Оћеш да срчеш туђе, а твоје да не мирише!...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

модерног друштва: стално сузбијање консервативних институција, заснованих на предрасудама и неморалним принципима, који појам личности стављају над појмом општости, солидарности и једнакости”...

ИВКОВИЋ (Даници): Хтео сам да се извиним! Вас опет узнемиравају моји клијенти? ДАНИЦА: Да. Малопре је био један који се, сиромах, жали да га гоните као вука! ИВКОВИЋ: Хе, шта ћете! Такав је наш посао. Али, неће вас више узнемиравати.

Па велим... Могао би', зашто да не би' могао! А ти знаш мене, нисам од оних који се неће одужити. Спомоћи ћу се и ја, али одужићу се и пријатељима, знаш како је кад си посланик... Па...

Прекјуче ми чак и рекла: „Бога ми, госпа-Павка, да гледамо ми да се ородимо!” Ето, тако ми је у очи рекла. ЈЕВРЕМ (који није ни слушао њено казивање, већ је само расејано гледао): Па шта се то мене тиче?

Могао си, дабоме! Па онда, је л' му дадосмо списак наших грађана који су на робији? Изради човек помиловање само своме шураку, а нама свима шупаљ нос до очију. ЈЕВРЕМ: Јес'!

Па доста, брате, има нас још у овој Србији који имамо рођаке за службу и побаке на робији и куће за продају! Је л' тако? ЈЕВРЕМ: Тако је!

СРЕТА (који је за све то време мислио): Е, чекај сад ти, брате си ми мој, да ми најпре поставимо сваку ствар на своје место...

Дедер, реци, ево, ти мени: који је то посао који би се могао свршити без мене? 'Ајде, реци ми? Ако треба да се растури какав лажан глас по вароши, дај

Дедер, реци, ево, ти мени: који је то посао који би се могао свршити без мене? 'Ајде, реци ми? Ако треба да се растури какав лажан глас по вароши, дај овамо Срету; ако

И ДАНИЦА, ИВКОВИЋ, ПАВКА ДАНИЦА (испраћајући са мајком Ивковића, који је завршио посету и пошао): Што тако журите? ИВКОВИЋ: Шта ћете, послови!

ИВКОВИЋ: То је већ друго, сасвим друго. Само, отац је отишао даље од тога, он се упустио са последњим људима који измишљају, клеветају и подмећу. Хватају чак и оне које ја пословно гоним. Ето, сећате ли се онога...

Зашто сам ја овде, и зашто ми је краљ дао указ него да упутим овај народ! Јеси ли читао који пут указ у званичним новинама? ЈЕВРЕМ: Јесам!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Не треба да вам кажем који је то капетан и који је режим тај капетан помагао. Који био да био, то је по вас читатеље свеједно, као што је и Срети

Не треба да вам кажем који је то капетан и који је режим тај капетан помагао. Који био да био, то је по вас читатеље свеједно, као што је и Срети то свеједно било.

Не треба да вам кажем који је то капетан и који је режим тај капетан помагао. Који био да био, то је по вас читатеље свеједно, као што је и Срети то свеједно било.

поједине пасусе из тих својих дописа, или упућивао противника да их прочита; или се чудио глупости противниковој, који мисли да нешто зна и размеће се, а овамо не зна ни шта је писано о тој ствари (у његовим дописима)!

му кажу да нису смели, јер би их оглобили са пет-шест хиљада динара, или би чак неко из редакције због тога дописа — који је оштро и револуционарски написан — отишао и на Карабурму!

значе жуљеви на рукама вредна занатлије, какав су му они украс, каква је, даље, чињеница у друштву један занатлија и који су му све непријатељи.

нису, додуше, ни изашли, па не могу бити читатељу ни познати; много је од тога отишло у онај страшни новинарски кош који гута многе новинарске и списатељске првенце.

Ту је дакле навику задржао и доцније као слободан човек и ишао чешће у кафану. Кад би изашао који његов рад, он би га онда, ако нико не чита, по неколико пута прочитао.

Ниси, вели парламентаран!« Понекад му се прође олако. Али бивало је и таквих случајева да наиђе на понекога који никако нити мари нити разуме та пискарања, коме је тугаљиво кад нађе и само просто споменуто име своје у штампи, а

И то већ није могао трпети и очима гледати. Нови Прометеј мораде донети светлости овоме народу који живи у најглупљој тами, — па или тај свет неће и надаље бити срамна и презрена Вандеја, или њега неће бити на свету!!

то јест, само добро сећам, пошто сам такву слику свега дваред видео, једаред код Срете и једаред код мога шнајдера, који просто хоће да гине и у воду (али не и ватру) да скочи за Пелагића.

неке силне брошуре, затим и друге школске и педагошке књиге, ту: Рајхов Систем хигијене, све свеске, Шта прича не знам који број у Сибирији, Нова наука о јавној настави или Омладински и народни добротвор, Још један прилог за привредну наставу

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Месец опрезно иза облачка израња, И види: племе Рогогу Од лудог ноћног играња Спало с ногу. Таласи ветра, који месецима теку Од Средоземља, преко пешчаног тла, Заустављају се у шуми — не смеју да пређу реку, Опасног поглавищу

Од таквог не треба ми плата! О овоме сам читао у пожутелим књигама, А највише ми је шапнуо један пролећни ветар Који је и у четвртом веку нове ере Живео иза планине Карпата.

радње, јер миришу По уштављеној кожи, по ималину и по ћиришу; И волим старе обућаре — у Београду их зову крпе — Који се научили да ћутке раде и трпе. Од куће понесу лончић — тако плав, да га насликаш!

” Неке, прешавши неизбројне стазе и богазе, Код њега, као код лекара, на контролу долазе. Не волим оне који мисле како једино да ућаре, Ал зато дубоко штујем крпе и обућаре, Који, у овом гадном времену, кад су сви дани

Не волим оне који мисле како једино да ућаре, Ал зато дубоко штујем крпе и обућаре, Који, у овом гадном времену, кад су сви дани сиви, Помажу народу да издржи и да преживи!

ЖИВОТ НОЋНОГ ЧУВАРА Има људи који раде уз пут, заувар, По потреби, кад их из фирме заишту. Такав посао обавља ноћни чувар Запослен у складишту ил на

Од добре ватре нема радости веће: Пламенови играју, као глумци У комаду неразумљиве туђе среће... Који ли је сат у овој ноћној мемли?

Сад реците, шта је боље: пламен љубави Који се, моћан, до небеса усправи За ноћ букне и згасне, или Уредан живот, у којем ти се ништа не мили?

НЕСАНИЦЕ Човека између колевке и гроба Прате многе невоље и порази, Ал посебна је мука и тескоба Чекати сан који не долази! Испод главе потуривши дланове Чекаш га, а он се некуда измако.

која муца и бунца, На другој он, чистунац, чистији од јарког сунца; Овамо, хиљаде професора, писаца и новинара Који на лепоту израза не дају пет динара, Брбљивих незналица, чије је гесло: „Све ми је Равно до Косова и до Академије!

Дугим длачицама? Дугачким! А време је дуго, предуго, Нарочито када га — о, Даничићу, о Вуче! — Проводиш с мамлазима који неће да уче!

На Карабурми, у Маљенској број 2, у стану 16, По целу ноћ гори лампа, ко успламсала савест Народа који не хаје за чист и правилан говор: Сам против свију Срба за правопис ратује Тодор!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

својим појединостима схватити и потпуно расветлити, од вајкада је привлачио пажњу не само природњака, већ и многих који са проучавањем природе немају никаква посла.

Оно је занимало и Аристотела који је, мислећи о њему, налазио да је то нерешљива загонетка, као и питање о томе на који начин јегуља завршује свој живот.

Оно је занимало и Аристотела који је, мислећи о њему, налазио да је то нерешљива загонетка, као и питање о томе на који начин јегуља завршује свој живот.

Сваки живи створ мора имати свог претка који га је родио или непосредно живог, или преко јаја која из себе избацује.

Они који нису веровали у таква објашњења, стварали су најразноврсније и најчудноватије претпоставке о томе како јегуља долази

Међутим, природњаци, испитавши такве случајеве, налазили су да су то обични паразити у унутрашњости организма јегуље, који су били варка за просте, необавештене рибаре.

То је био велики дански природњак Јоханес Шмит, који је проблем репродукције, метаморфоза и миграција јегуље поставио себи за циљ живота и успео да га потпуно расветли.

Као што је поменуто, први брод са којим је Шмит почео своја истраживања био је »Тор«, парни бродић од свега 90 тона, који је припадао данској краљевској марини.

Године 1920. једна моћна данска поморска компанија ставила је Шмиту на расположење свој брод од 550 тона, који је носио име »Дана«, а доцније »Дана И«, пошто је после године дана тај брод замењен другим који је носио исто име.

брод од 550 тона, који је носио име »Дана«, а доцније »Дана И«, пошто је после године дана тај брод замењен другим који је носио исто име. Са тим бродом Шмит је 1920—1921.

године прокрстарио Атлантски Океан између његовог северног краја и Саргаског Мора. Скуп— љен је драгоцен материјал који је све више доводио Шмита, до уверења да плодиште јегуља треба тражити негде у близини Саргаског Мора.

добар брод, одређен за време рата да диже мине по мору у данским водама, претвори у брод за оцеанографска испитивања, који ће се ставити Шмиту на расположење. То је био брод »Дана ИИ« од 360 тона, добро опремљен за циљ што се имао пред очима.

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

младом младенцу Угљеши Деспотовићу, којега неоскврњено млађахног преставише у вечне обитељи, а тело се предаде гробу, који створише праоци због грехова.

те тако и ја принесох ово, недостојна раба твоја, о Владичице, Јефимија монахиња, кћи господина ми кесара Војихне, који лежи овде, негда деспотица. И приложи се ова катапетазма храму пресвете Богородице хиландарске лета 6907, индикта 8.

И свима нам је потребна помоћ твоја, те се молимо моли се заједничком Владики за вољена ти чеда и за све који им са љубављу И вером служе.

Преклони колена пред Владиком који те венчао, моли да многолетни у добру живот вољена ти чеда проводе богоугодно, моли да православна вера хришћанске

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Не шуми сад платана ред, И не жубори вир. О, чудна ноћ, о, чудан сат, Тајанствен, црн, и глух, У који као вити влат Мој болни дршће дух.

у тај сат, Тајанствен, црн, и глух, Док као нежни, вити влат Мој болни дршће дух, Да то у тами неки Бог Над светом који мре, Из болећива срца свог Пролива сузе те...

И презирем тугу, заборављам бољу, Јер у мени тече крв, предака моји̓. Мученика старих и јунака који Умираху ћутке на страшноме кољу.

Све ишчезне тада. Заборављам бољу, А преда ме стају редом преци моји, Мученици стари, и јунаци који Умираху ћутке на страшноме кољу...

И осећам тада да, ко некад, сама, Над несрећном коби што стеже све јаче, Над пламеном који обухвата тама, Стара Црна Госпа запева и плаче... НАПУШТЕНА ЦРКВА Лежи стара слика распетога Христа.

Но он за мене сада значи Тај неумитни живот што се Никада јоште не помрачи И који мутне струје носе. Победник вечни, увек чио.

Гледам те с чежњом и са тугом На болове сам давно свик̓о, Са јадом живим као с другом. И кад на живот мислим цео, Који је био што је сада, На моју душу ко црн вео Огромна, тешка сенка пада.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Куда ћете с клетвом прађедовском? Су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе доклен сунца грије?

Грдни дане, да те Бог убије, који си ме дао на свијету! Час проклињем лански по сто путах у који ме Турци не смакоше, да не варам народње надање.

Грдни дане, да те Бог убије, који си ме дао на свијету! Час проклињем лански по сто путах у који ме Турци не смакоше, да не варам народње надање.

СТАДЕ ВЕЛИКА ГРАЈА НАВРХ ЦРКВИНЕ, НА СЈЕВЕРНОЈ СТРАНИ ВИШЕ ЈЕЗЕРА. СЕРДАР ВУКОТА Што грајете, који су ви јади, а ево сте гори него ђеца! ВУКОТА МРВАЉЕВИЋ Полеће ни јато јаребицах, и свакоју живу ухватисмо.

КНЕЗ БАЈКО Хајте, људи, да што послујемо, али дома хајте да идемо, да се с нама ђеца не ругају; па с Турцима како који може, а ја знадем, ђе ми шаке падне. А ево смо као они миши те за мачку звоно приправљаху. ДОЂОШЕ МАРТИНОВИЋИ.

Сљедоват им ријеком крвавом у лађици грдна страданија, то је бити једно или друго. Али хула на свештени ћивот који га је млеком одрáнио — то ми прса у тартар претвара.

МУЧИ ОПЕТА СВАК И ГЛЕДА ПРЕДА СЕ. ВЛАДИКА ДАНИЛО Боже драги, који све управљаш, који сједиш на престол небесни те могућим зажижеш погледом сва свијетла кола у простору; ти, који си

МУЧИ ОПЕТА СВАК И ГЛЕДА ПРЕДА СЕ. ВЛАДИКА ДАНИЛО Боже драги, који све управљаш, који сједиш на престол небесни те могућим зажижеш погледом сва свијетла кола у простору; ти, који си развијâ прашину испод

који све управљаш, који сједиш на престол небесни те могућим зажижеш погледом сва свијетла кола у простору; ти, који си развијâ прашину испод твога трона свијетлога и назвâ је твојим мировима, те си прашак сваки оживио, насијâ га

оживио, насијâ га умнијем сјеменом; ти, те књигу држиш миробитну, у коју су судбе уписате мировима и умним тварима, који си се милосно склонио дјејателне оживит членове малом мраву кâ гордоме лафу, — проведри ми више Горе Црне, уклон' од

ВУК МАНДУШИЋ Дану, Бајко, пухни ми у око, јере ми се грдно натрунило. СЕРДАР ЈАНКО Укрешите који да пушимо! То је душа вјери пророковој, неће бити жао ефендији.

витеза, уграбиш га у првој младости; или имах чојка за човјество, свакога ми узе приђе рока; или имах китнога вијенца који круни чело невјестама, пожњеш ми га у цв'јету младости. У крв си се мени претворила!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Гробови све од мрамора а једнако, и дању и ноћу са запаљеним кандилима. Не зна се који је од предака баш саму кућу подигао, али се знало да су од вајкада били тако богати.

За сваки народни посао, било за какву нову школу и цркву, или за какав манастир који је требало подићи, оправити; или, још горе и опасније, ако би требало крвника, насилника сменити, знало се да се за то

Кћери је већ удао и удомио, како је он хтео. Али са сином, који му се родио доцкан, када је он већ био остарео, када се већ нико није ни надао да ће имати деце а још мање сина,

не доносећи и не зарађујући више, нема онај углед као пре; или, а то је највише једило старца, сигурно је било кога који је на то сина против њега потпомагао, јачао.

Чак није дала момку, који је као увек наоружан иза капије спавао, да капију отвори, већ одбијајући га од капије, рекла: — Немој ти.

По три пута би се неки колачи месили, који не би испали као што треба. О прању, рибању, намештању и кићењу соба по неколико би се дана договарало.

што су сви имали исти израз лица вечито узак, сув, тако су исто сви били и са једнако кратким, поткресиваним брковима, који им никада нису прелазили иза крајева уста.

И ко зна зашто је, већ као велика, заостала девојка, ту доведена. Са њоме имао само једно дете, сина, који се први почео да носи а-ла-франга.

Чак ни са оцем и матером, тек по који пут. Није ни јео са њима доле, у приземној соби. Горе, у гостинској соби, морало да му се поставља и нарочито за нега

И то не они стари бегови, бегови само по богаству, већ ови други, који су, поред богаства, исто тако били школовани и научени као и он сам и који су у последње време почели овамо да долазе

бегови само по богаству, већ ови други, који су, поред богаства, исто тако били школовани и научени као и он сам и који су у последње време почели овамо да долазе и да бивају постављани за меџлисе и за судове.

Чак су га на своје гозбе звали, у своје куће примали, као што је и он њима враћао те гозбе и дочеке, али који су луксузношћу и нарочитим реткостима морали превазилазити те њихове.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Један сан, који сјај месечев злати, Јавља се, чили, повија онако Како мирис дуне пољанама лако, Како уздах ноћи кандилке заклâти.

Принципе мисли мојих, циљеве мојих нада, Покрио свет идеја завесом једном бледом, Створио циркус жеља, прохтева, који влада Укусом духа што је пао под општом бедом.

Сто голих тежња, к’о сто црних руку, У киши суза вапију и траже Умрлих ружа мирисе што блâже, Умрлих дана спомен који трне Уз куцње срца к’о добоше црне; Који време, живот вечном стану вуку.

киши суза вапију и траже Умрлих ружа мирисе што блâже, Умрлих дана спомен који трне Уз куцње срца к’о добоше црне; Који време, живот вечном стану вуку. И свод к’о црни симбол је наднесен Над општу, тужну мочар... Свуда јесен!

Пола седам... Замрачио сам и собу и кутке Душе, јер слаб сам био да се предам Мислима који дубе, као пијук, Несрећно срце сећањем из мрака.

Јече трубе Погребни марш над бићем свега света, За оне што се пате, који љубе, За просјаке живота тол’ких лета. Распростире се кроз кристалне сфере, Кроз ваздух сув и бистар, из пролећа,

Јер они су сунца што се увек дâве У сумраку наших брига, нашег јада, Што засипа живот мраком који пада; Ал’ њима се опет окрећу све главе Погнуте под јармом наше судбе прâве, Кад с даљине плаве Сунца наших снóва

О одвратности спрам ситнежа људи, Ситнежи рада, ништавости свега, Живота који за комадом блуди! О, како гуши, к’о несносна стега, Тај живот где се лаже, пузи, плаши Свачега што је светлије и

снова, радости и јâда, Колевку детињства, места драга, света Где и сада, можда, у самоћи цвета Успомена старих који бледи цвет.

пута победи Слободе; Ил’ с отровном мржњом, крај сломљена мача, Срушити се гордо, без јаука, плача, У пожару који беспоштедно ждере Рушевине наших нада, наше вере!

Јер далеко тамо хаос је крвави За слободу и за ропство, који хуји. И урла и бесни у свеопштој страви, У орканској ватри, страсти и олуји.

А ти нам ипак дајеш видно Једине часе који вреде, И све што није ниско, стидно, И успомене чуваш бледе. Мада ти нико ништа не да, Ти рађаш својим лепим

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ То „нешто“ бјеше главом војени заповједник, који кад их с бедема угледа, наже се про перваза, па викну талијански (тј.

Помете се овлики народ! Право је, валај, ди се јутрос раније отворе; знате... који је дан сјутра...“ Конте се запањио, спустио руке низа се и зинуо најприје, па одједном стаде се тако слатко смијати

знаш, видите, напустисмо наше старе обичаје па и срећа остави нас“, то говорећи, значајно погледа своје другове, који сви бјеху ошишани, без власуље, у широким панталам француским.

Док тако стајаше, нико не спусти очију с њега. Има људи који би ваздан могао гледати, да ти се не би досадило; такав бјеше тај.

Мимо сву ту љепоту, одвојила јој бјеше љепота црне, као прољетни бусен бујне косе, који бјеше сплела у вијенац око тјемена, и љепота малијех месних руку, које канда су вазда у рукавицама почивале, а не

Заова јој, млада удовица Милуна Пејова, који погибе на дебеломе Бријегу у Конавлима, бијаше осредњег раста женица, једра, плава лица некако преширока, али ипак

У исти мах, двије му се крупне сузе скотрљаше низ образе. Толико је било доста; то као да је био знак, који женске очекиваху, јер оне сад једанак и у глас закукаше све три.

славу и светост живота Његова; име Му, којијем се још за живота његова, кунијаху Црногорци, аманет је највиши који се предаје с кољена на кољено у овоме аманету српском, у Гори Црној.

Смијешан је тај придјев и по себи кад се примијени на Цуце и Бјелице који су сами — гребен. „Ајте не засмијавајте ме, но улазите!“ рече ђакон Иво, тобож оштро.

јест, потребно је било да се скупите, јер имаћемо доста разговора; али, опет, ето божије вријеме; овакога покора мало који од нас памти!“ Владика је говорио наелак; свака му ријеч бијаше одмјерена и измјерена.

Но се нешто предомисли па започе с лакшега краја: „Да, да, измучили сте се! Но причајте ми гдје је који коначио, јер знам лијепо да нијесте ниједан из дома јутрос, без тога Бајице.

је у свој Црној Гори био тада један једини игуман, или је тај о коме се говори тако „извјестан“ био да се разумијевало који је. Ово је потоње истина. Даље, можда ћеш замислити каквога старца у дугим мантијама са штаком у руци.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

облику и по начину изрицања, али оно што се заклетвом изриче односи се у првом реду на тврдњу или на задану реч онога који је изриче. Обично се при томе позива на вишу силу, на своју част или на оно што је најсветије или најдраже.

). Осим оваквих благослова има и оних који су засновани на сазвучју (Веселин — вазда му се веселила мајка), а има и таквих који су са супротним значењем (Да бог

оваквих благослова има и оних који су засновани на сазвучју (Веселин — вазда му се веселила мајка), а има и таквих који су са супротним значењем (Да бог да се помрзли ко ’лебац и со!).

). Најзад има и благослова који су саставни део и садржина легенде, као код оне о постанку свилене бубе. Нарочито треба нагласити да су благослови у

разлику од говорних израза дословног значења, говорни изрази пренесеног значења стилским прерушавањем предмета који се пореди у слику која га замењује добијају друго, много јаче и сликовитије значење, које је колико изражајни квалитет

шале у питалицама има и правог, финог хумора као што је он изражен у онима: о свештеним лицима, нарочито о попу, који, кад се понуди да одржи „летурђију“ наместо попа који је остарио, одговара: „Бих, али моје књиге немам при себи, а из

што је он изражен у онима: о свештеним лицима, нарочито о попу, који, кад се понуди да одржи „летурђију“ наместо попа који је остарио, одговара: „Бих, али моје књиге немам при себи, а из туђе не знам!

Знатан део фразеолошке грађе који је језгро питалица налазимо (наравно без оног стереотипног „питали“ и „одговорио“) — и у пословицама, а приличан број

остварења јамачно потичу из непросвећености, — из превласти маште над разумом, из болесних и абнормалних стања човека, који је угрожен природном стихијом, дивљим зверима и елементарним непогодама.

“2 Бајаличка „басма“ је обично молитвеног карактера. У њој се мешају пагански састојци са онима који су прешли из хришћанског учења. Казују се шапатом, као тајанствен чин.

Здравице су праве говорничке пригодне творевине. Из њих провејава дитирампски тон, изречен и у ритмованом темпу који често прелази и у прави стих. Најобичније се изричу као похвала, честитка или молитва.

ВИ ГОВОРНЕ ИГРЕ Већ је поменуто, кад је било речи о говору по мелодији, да постоје говорни изрази који се заснивају „на игри речи, према изговору, слогомерју, сазвучју, интонацији и читавој мелодији“.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Па још видим, да и поред све муке и труда, опет остају погрјешке! У том нека ме правда Доситије, који је у овакој струци писања, готово послије тридесет година, поправио своју једну погрјешку, па још није погодио, како

Сви остали љекари као посрамљени разиђу се куд који, а овога загрле цар и царица, као свога сина, па га уведу у ризницу, те га преобуку и даду за њега своју једину кћер,

Послије некога времена отиде онај исти ђаво, те уђе у кћер другога већег цара, који је био комшија с овим. Ударе свуд по царству тражити јој лијека, а кад не нађу, онда разберу, како је и овога цара кћи

јој лијека, а кад не нађу, онда разберу, како је и овога цара кћи била тако болесна, па је излијечио некакав љекар, који је сад његов зет.

што је? Ову погачу ако подијелимо, нема ни мени ни теби, већ ајде да лажемо, па који кога надлаже, онај нека носи сву погачу.“ дијете помисли у себи: Већ се сад нема куда, па рече: „Ајде де! почни ти.

а одакле си ти кмете!“ — „Ја сам, кадо! с онога свијета.“ — „Је ли Бога ти! а нијеси ли виђео тамо мога Мују, који је умро прије неколико мјесеци?“ — „О! како га не би виђео! он је мој први комшија.“ — „Па како је, Бога ти! Како живи?

Пошто се мало прокупају; онда рече свети Аранђел: „Де да ронимо, да гледамо који може дубље.“ А ђаво му одговори: „Ајде де.“ Онда свети Аранђел зарони, и изнесе у зубима пијеска морскога.

Расрди се лисица, па отиде на тужбу, и каза им, да ће им довести једнога царског човека, који ће жито право раздијелити.

36. Залолота лота са висока плота, далеко се чује у незнану земљу. 37. Зелена кошара, црна говеда, гвозден кључ, који откључава. 38. Зими служи, а љети зубе кеси. 39.

81. Отац у колијевци, а син у сватовима. 82. Пет браће путем иду, а пет под пластом стоје; који путем иду, нијесу покисли, а они под пластом покисли. 83. Пилипиљ цара копа под липов пањ на Ђурђев дан. 84.

Па још видим да и поред све муке и труда опет остају погрјешке! У томе нека ме правда Доситије, који је у овакој струци писања готово послије тридесет година поправио своју једну погрјешку, па још није погодио како би

(Златоруни ован), 17. (Очина заклетва) и 35. (Опет маћеха и пасторка) послао ми је Лазар Марјановић, који је био Грчки учитељ у Земуну; 50. (Лисица се осветила вуку) дао ми је написану Г.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

ЗА ДРЖАЊЕ ПСАЛТИРА 96 САБРАНА ДЕЛА КАРЕЈСКИ ТИПИК „Начело мудрости је страх Господњи, разума су добра сви који тако творе“, (Пс.

110, 10) јер велики апостол Павле каже: „Што око не виде нити ухо чу, нити изиђе човеку на срце, то спреми Бог онима који га љубе.“ (І Кор.

“ (І Кор. 2, 9) Зато, слушајући ово, сваки који хоће спасти се треба да се подвиже, да иде тесним и жалосним путем. (Мт.

да има власт над овом ћелијом, нити игуман светога нашег манастира, нити други неко од братије да не смућује онога који живи у ћелији овој Светог Саве.

А за све друго остављам на вољу игуману и свој братији. Ако буду имали чиме помоћи брату који живи у ћелији овој, верујем у Бога да вам неће недостати прегршт брашна нити чанак уља, ако и моју, макар и грешну

овакво правило дајем да бива: да се окупе игуман светог овог манастира са свом братијом и да бирају мужа богобојажљива који је подобан живети у ћелији у месту том.

Овај устав устављам у ћелији тој да га се држи онај који хоће живети у њој. Понедељком, и средом и петком — нити уља једи, нити вина пиј, а у уторак и у четвртак уље једи и

Ако ли ко ово измени и смућује онога који живи у овом месту, или што узме што је у месту овом, или од књига, или од икона, или шта друго што буде у месту овом,

се, и мисаона крила од невештаственог злата уперивши на небеса, узлетеше као небопарни орлови, показавши пут нама који хоћемо да их следимо и који желимо хитати ка ономе који је рекао: „Жедан нека пође са мном и нека пије“ (Јн.

злата уперивши на небеса, узлетеше као небопарни орлови, показавши пут нама који хоћемо да их следимо и који желимо хитати ка ономе који је рекао: „Жедан нека пође са мном и нека пије“ (Јн.

на небеса, узлетеше као небопарни орлови, показавши пут нама који хоћемо да их следимо и који желимо хитати ка ономе који је рекао: „Жедан нека пође са мном и нека пије“ (Јн. 7, 37) „са источника живота мога“ (Откр.

7, 37) „са источника живота мога“ (Откр. 21, б) и који је затим рекао: „Ко љуби оца и матер више од мене, није ме достојан.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

из унутрашњости, око двадесет седам година; одевена, по свом схватању, модерно; могла би да одговара опису Вукосаве, који Скитница даје у првој слици ВИЛОТИЈЕВИЋ, човек са говорнице ИСЛЕДНИК МАНОЈЛО, капетан ИВ пешадијског пука „Стеван

Миле, који напољу слуша говор, повремено улази и коментарише оно што је чуо. Ставра седи и чита новине, наизглед потпуно незаинтер

Поднела сам сезонце, војнике, срчане и плућне болеснике, ђубретаре који тегле канте, мајсторе, теренце, дилетанте, поднела сам кочничаре, клинце, Нишлије, Врањанце, Крчединце, и у маси,

Помислиш просјак, најуриш га и шупираш, а све ти после по кући прокисне! МИЛЕ: Који бог да ми прокисне? СТАВРА: Кажем на пример! МИЛЕ: Што смо ти ми заостали!

ГОСПАВА: Нигде никога, а он прича! СТАВРА (и он је већ пришао вратима): Отишли и они који су га попели горе! ИКОНИЈА (пришла је и она, гледа, крсти се): Бог и душа, њега је страх да престане! (Сви излазе.

Заборави на спавање, него стисни зубе, скупи снагу, па полако, по крвавом трагу... (Пратећи крвав траг, који је остао иза Скитнице, Просјак долази до врата, Врата су закључана.

Брља по оној вечери, несретник, једе пасуљ, а пасуљ њега једе. Ако има нешто јадније од човека који вечера сам... АНЂЕЛКО: Ниси ти толико на крај срца. ИКОНИЈА: Говорим за твоје добро, ја сам моје прегурала.

МИЛЕ (улазећи, с врата): Дајде ми једну ракију! СТАВРА: Чујем зглајзо ти онај твој! МИЛЕ: Који мој? СТАВРА: Онај са говорнице, што преко њега пролонгираш, и што му улазиш без лектимације!

Вилотијевић седи и вечера, стално погледајући напоље. Иконија пред шанком, Цмиља иза шанка. Ставра сам за столом, на који је спустио новине.) ИКОНИЈА: Кад га видим вако, без говорнице, не би га познала ни за два милиона!

ИКОНИЈА: Наравно, лаже док зине! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Могу ли нешто да питам? ИКОНИЈА: Само питајте! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Који су вам оно војници напољу? ИКОНИЈА: Какви војници? ВИЛОТИЈЕВИЋ: Они тамо, у пуној ратној опреми!

ВИЛОТИЈЕВИЋ: Ако их не види нико осим мене, испашће да са мном нешто није у реду... СТАВРА: Мислиш да си ти, који видиш, луђи од нас који не видимо?

СТАВРА: Мислиш да си ти, који видиш, луђи од нас који не видимо? ВИЛОТИЈЕВИЋ: Греота је да дрежде напољу, по вакој киши, свеједно ко су и шта су!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

СОФИЈА (одлази у собу и диже завесе, отвара прозоре, распрема постељу). ЈОВЧА (умива се; брише се пешкиром који му Вела додаје): Па како си ти? Јеси здрава? ВЕЛА Јесам, тато. ЈОВЧА Како деца? ВЕЛА Здрава су.

ВЕЛА Па не знам, тато. Ваљда с тобом се за то разговарао па то чинио. Не знам. (Прихвата пешкир који јој Јовча враћа.) ЈОВЧА Е, е... СОФИЈА (износи појас и одело горње; она и Вела држе појас којим се Јовча опасује).

ЈОВЧА Кога да мрзе? Ко је тај који би смео, усудио се? МАРИЈА Нико њу не мрзи, нико је попреко не гледа, али нећу ни да може то да...

ПРИЈАТЕЉИ (скидају се сами с коња, предају их својим момцима с фењерима, који прихвате и Јовчиног коња, и воде их лево, кроз воће).

) МАРИЈА (иронично): »Дошло«? Ко зна колико, али кроз који дан можда ће да роди... (Пометено силази, бежи у кујну.

Погледима се договоре и излазе снебивајући се, као убијени, поред Јовче који бесвесно гледа за њима. Свирачи се извлаче преплашени, погурени. Сви силазе.

Иначе се већ не може овако. Ваљда ће, после, и он за њима у свет. (Трза се на шушањ који чини Стојмен испевши се полако у чардаклију.) СТОЈМЕН Добро, опет стигох пре. Сад ће ваљда и он оздо.

се сва у читање »кости«, тумачи му шаре на њој; сасвим му се приближила те заједно саставили главе и зуре у прст њен који шара по кости и тумачи знаке): Ево, газдо, ево га то дрвце... а ево одовуд као неки млаз...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Моје исте слабости и погрешке, премда и[х] се стидим, и од који[х] ни до данас нисам се избавио, ползују ме кад и[х] помињем, помажући ми да се исправљам, колико је могуће, да ниско

ј Зато намеравам различне случаје, који су ми се у време двадесет и пет година мојега странствовања догодили, написане оставити.

сујетно високоумије и луда гордост И проче злобе које узрокују сву несрећу човекову чрез све време живота његова; од који[х] зли[х] обикновења ваља да и[х] чувају од детињства.

видио сам како своју децу воспитавају, и какова следовања различна воспитанија имаду; притом и књиге учени[х] људи, који су о овој материји писали, читао сам.

с једним народом којега језик не знамо, (премда и то није малена мука), него проводити све своје живљење с људма који[х] својства, нараве и ћуди не познајемо.

Познати себе, познати људе, њи[х]ове нарави и најпотајен[иј]а склоњенија и пристрастија њи[х]овог срца, из који[х] произничу и происходе сва њи[х]ова намеренија, движенија и дела, о том су се трудили највећи људи, и до данас о том

с црковни и мирски, с којима нисам трговао, | куповао ни продавао, сва је моја старост била познати какви су људи и из који[х] узрока бивају таки или другојачи, какви би ваљало да буду и чрез која средствија могли би таки постати.

Препоручићу спомињању и благодарности наши[х] унука имена добри[х] и милостиви[х] благодетеља који изволе помоћи да издам на штампу како ову књигу, тако и што друго које намеравам из полезни[х] књига преводити.

Врло је мало таки[х] људи који само из злоће срца и с намеренијем чине зло само зашто им је зло мило. Са свим тим, моје намереније, будући

Мени је жао да људи који не мисле, не суде и не поступају следујући правилу здравога разума, себи [х]уде и вреде. О, колико би сви људи на

намереније и беспристрасно писање на зло толмачити, примајући за обиду и обличеније обичаја у којим | је он воспитан и који се њему добри чине, знам да ће ме осудити и о мени зло говорити. Ја сам и то предвидио и нисам се томе ненадао.

Приклад други[х] народа даје ми дрзновеније. Наћи ће се довољно остроумни[х] и правосудни[х] лица између браће моје који ће познати чији сам ја интерес и ползу пишући желио и искао.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Али већини Далматинаца и данас је јад на Французе, који почетком овога вијека укидоше још толико бискупија, опатија, каптола, сјеменишта, деканата, парохија, капеланија,

Као год што се многа далматинска племена поносе својим јунацима у прошлости, који су се одликовали у ратовању с Турцима, тако се исто многа племена поносе својим „мисницима“, који су се борили противу

у прошлости, који су се одликовали у ратовању с Турцима, тако се исто многа племена поносе својим „мисницима“, који су се борили противу „невирних ркаћа“; као год што у Далмацији има братстава која су у непрекидноме низу дала

Млого је поднија у бигству, а још више од злих и коварних људих, који га напаствоваше за ники велики грих, за шта је и педепсан бија.

глад (1756), он је закупија жито и прода га добро пуку, а за добит купија је, у горњем крају, манастиру винограде, који данаске вриде прико 30.000 ф.“ „Фра-Вићенцо (1774, † 1793, †† 1835).

У то је вриме притрпија млого од ришћанских ајдуках, који онда биснише страовито. У једноме сусриту речени ајдуци одсикоше му десно уво и оста без ува до смрати...

Фра-Вице (1774, † 1793, ††1835), онај којему су „ајдуци одсикли десно уво и који оста без ува до смрти“, био је Брзокус. А Брзокус бјеше и фра-Брне (ИИИ), (1819, † 1838, †† ?).

— Ја сам му мало коју рич разумија! — А ја баш ништа! И сви се дивише томе говору који не разумјеше, јер по жупама светог Фране, кад се напија учену човјеку или кад се у каквој претежнијој прилици говори

у манастиру, а њеколико пута у граду приликом опћинских избора, и увијек бјеше потресен највише он, па сви они који би га најмање разумјели. Бесједник нагну бардаком.

— Оћемо да изабереш од наши дитића који буде најдостојнији! — рече Ркалина. — Јер ми знамо пут и до бискупа и до краља! — Па ја нисам рекâ да нећу!

Фратар их причека, па и кола стадоше поред њега. На предњем мјесту сједијаше човјек са фесом на глави, који лијепо поздрави: „Ваљен Исус!

— Онаке хаљине и капе носе по варошима сва господа. Оне прозорке носе људи који добро не виде. А онај се пепео шмрче да се оснажи вид.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Како је болно вредео Велики сиви предео У који сам сатима гледао... УСНУЛИ КАВЕЗ Долази ноћ која буди У теби уснули кавез У коме звери и људи Склапају братство,

Леже испод мрачне сене Мртви, а још нерођене Слути ваздух који крај нас засветлуца. Ми се кобно лелујамо И слушамо ветар само И нит по нит како пуца...

Нема куће у ветру, зида, лупе врга. Где је велики дан и ми сред њега мали, Огромни торањ и сат који нас прати Док бежимо на Тису коју злати Иловача са сунцем где су вали? Куд склизну тај свет?

Камен ми под главом: јаој два камена. (Знам који је стамен а трошнији који.) Плавило ми неба капље низ рамена. Где сам: још у трави ил на неком спрату?

Камен ми под главом: јаој два камена. (Знам који је стамен а трошнији који.) Плавило ми неба капље низ рамена. Где сам: још у трави ил на неком спрату?

) Плавило ми неба капље низ рамена. Где сам: још у трави ил на неком спрату? Песак који време неуморно броји Да ли је у мени ил пешчаном сату?

Ко ми спржи траву: њен зелени смисо? Ко ми спласну воде па стојим сред муља И удишем ваздух који сам већ дисо? Ноћ је тако дуга, скоро с бојом гроба, У њој моја глава ево већ се љуља: Ја укочен стојим с каменом

Гле: златно кубе сред ноћне воде. (То моје срце блешти у мраку.) Ја као да видим: по житу и маку Словенског себе који оде. Укопан, али већ с пуклом узом, Растем ли ја то врхом главе Заливен својом срећном сузом?

О, да је поћи бар једним, па макар Лебдели изнад земље тек трен који: Дотаћи онај облак љубичасти Са танким рубом што ко нови бакар Ил старо злато усред неба стоји...

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Још истог дана утврдише за мене који сам ноћу први прешао преко младог леда на Морави, давио се и спасао, да нисам из Прерова. Ја не кријем да нисам.

Тврде, бесловесници, да сам мајстор што прави сребрне динаре неком справом смештеном у подруму, у који нико, сем мене и газде, не улази.

Аћимови политички душмани верују да сам главни четовођа Тимочке буне, који је побио неколико среских капетана и официра, побегао са стрељања и склонио се код радикала, у крај у којем га нико не

Рекао је То да ме уједе, помисли Ђорђе, и би му мрзак човек који га прати на свим путевима, док га у недрима жуљи кеса дуката а чопори свиња и џелепи говеда протињу се између врзина

А и тај отац који би оном небрату господском И моју кав дао, своме паметном, добром сину, школцу, којим се хвали, сваком ко дође у кућу

Тај небрат који ме се сети само кад ми паре тражи... Злотвори моји, једна чекате кад ће Тола смрзнутог да ме стовари пред кућу, а ја

На воловским колима он, ,,ситан младић'', који непознатима ничим није хтео да покаже да је газда и трговац, увек са слугама спавао и с њима јео слан сир и ужеглу

После, младић се на путу, уз тешко роктање свиња и шкрипу кола, претворио у ћутљивог и строгог газду, који је младића добро памтио и о њему, под месечином, облацима и звездама, по киши и ветру, често и дуго с подсмешљивом

Није она крива. Она кућу држи, имањем управља, у трговини помаже. Она је домаћин, а не Аћим, који на странку и политику растура његову муку. Па ја сам се поносио њоме.

Бог, које је и смрт и даљина, и то гротло одакле жена говори „мушки“, и све што је жена, и та гомила живог песка у који пропада, не, он се успиње некуд, само не зна куд, крв му се споро успиње од пета, гушћа од катрана, налива га, он

у ове тренутке јутра одлазио би санкама у Паланку да доведе сина школца. Сви који би га тога дана срели знали су куда иде. Друкчије су га поздрављали.

Да лије Вукашина више волео што је последње дете? Или што личи на њега? Не зна. Све сам уложио у њега. И синове који се не родише. И наду у унуке. Кад се јасену врх осуши, он из пања истера шибљик. А ја?

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Тек пред ноћ сажали се једна старица, подиже малу и однесе је својој кући, изненађена сјајем који је избијао из њених очију. Откуд девојчица у мочвари? Да се није из локвања родила? С неба пала?

Само је у струји ваздуха, који је долазио кроз отворени прозор, треперила орошена паукова мрежа, а преко целог неба сјао златни траг водећи према

А онда, наједном, као да је с неба пала, улете лопта кроз прозор. Дечак, који је трчао за њом, чучну и загледа се у дубину. — Па, овде има неког? — узвикну и стрча се низа степенице.

»Мора да ми се причинило?« помисли, одлучивши да мајци и дечаку о овоме ништа не каже да јој се не би смејали. »Који још врабац говори?« — рекли би јој. »Баш којешта!

и пустиња, постајући свакога дана све већа и све лепша, све док из 3емље Плавих ветрова не стиже глас о врапцу који се претворио у младића и пошао да тражи лепотицу која му је, некада давно, превила сломљено крило.

— Ко зна шта је у тим причама тачно? — супротстави се један од најстаријих чланова Савета, који се много чега у свом дугом животу наслушао. — То што звери иду за њом, не значи зло!

— То што звери иду за њом, не значи зло! Давно, још кад се град зидао, живео је пустињак који је друговао са зверима, али и људима помагао проналазећи лековите траве.

— пође прича низ реку, па и даље. Чу је чувар пруге, коме је побегла жена, па заустави малог чистача. — Ти, који разговараш са рибама, реци ми где је моја жена?

Златоусти постаје само онај ко нађе Сребрну ружу. Причао му је о томе дед који је то чуо од свога прадеда. Постоји таква ружа, а онај ко је нађе, открива реч од које процвета камен, нестану бол и

Али до ње је тешко доћи. 3ато је оних који знају тајну речи тако мало! — Ако уопште и постоји Сребрна ружа? — обрати се дечак Вечерњем облаку са својом сумњом,

Она подиже увис своје сребрнасто лишце с угашеним очима, а дечаку прође кроз главу: »Зар она не зна да је поток који протиче кроз пећину лековит?« — Умиј се водом из потока! — шапну јој. — Прогледаћеш!

Мучило га је сунце, мучила киша, мучила школа, игра, јело. Мучио га је и Смејачко који се на све његове жалопојке наглас смејао. — Па, деца морају да једу. Морају да иду у школу! — Зашто морају?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Турци поново ушли у Београд, поправили су градске капије које су остале неразорене а, уместо бедема, подигли палисад који је, баш на падини према Дунаву, изгледао нарочито висок.

времену које је промицало, годинама и деценијама, а на шанцу изгледало је да не остављају трагове ни ратови ни морије који су, наизменично, опседали град.

Неки од радника који су, почетком седамдесетих година XИX века, учествовали у рушењу и отклањању онога што је преостало од шанца причали су

Међу њима мало је ко памтио или хтео да памти велике турске баште и мале српске винограде који су се у низу простирали дуж унутрашње стране шанца, од Стамбол до Видинкапије; мало је ко памтио и многе већ разрушене

у овом крају, као што се већ готово нико није сећао где се тачно налазио конак дахије Кучук-Алије, чувен са удобности, који је у првом устанку, пошто је ослобођен Београд, постао прво дом совјетника Младена Миловановића па после и руског

Понекад је житеље ове улице пред зору, знала да пробуди нека врло архаична, слеђена тишина, и у дану који би наилазио оживљавале су приче, ко зна откуд ишчепркане.

Непријемчив за ужас који је носила собом, палисад је није пропуштао. Морала је у град на главна врата, кроз Стамбол-капију и, обично скривена

Те су главе биле, као опомена, окренуте путницима који су у град стизали преко утабане теразијске ледине и заустављали се, пре но што уђу, на пустари пред Стамбол-капијом,

немачке, а у априлу 1944. америчке бомбе, које су прекинуле онај можда привидан али свакако замаман спокој који се у овој улици настанио између два рата, још од тренутка када је, децембра 1918, држећи стројеви корак, Позоришном ка

зидане нове куће и израстале младе липе, калдрму је заменио асфалт а светлосна граница, невидљива оку оних који се никад не окрећу прошлости, једнако је промицала.

Тле се љулало од таласа подземног Дунава који је протицао, надохват укочене Јевремове руке, љулало се и од мрака историје која је тек дотицала, надохват многих

ка Дунаву, у колонама, преко коловоза од црног сунца, а Господар Јеврем и његов коњ посматрају како се трговци, који су у дућанима баш на том месту, вековима, продавали своју робу, таложе у прах, такође у колонама, у невероватној

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Еј, пусти вали! Поносни бељци, срчани ждрали! Ви ми сву радост моју пренесте, И опет зато уморни несте! Који је од вас блажени ђога Што ј одн'о морем драгана мога? Ил' није један толико сретан?

“ - „Ал' вас јака сила креће!“ „Зар ко може стићи цели?“ - „Ко посумња, никад неће!“ „А ко беху они диви, Који су те напред звали, Који су те ојачали, Који су ти крила дали?“ - „То бејаху идеали!

“ „Зар ко може стићи цели?“ - „Ко посумња, никад неће!“ „А ко беху они диви, Који су те напред звали, Који су те ојачали, Који су ти крила дали?“ - „То бејаху идеали!

“ - „Ко посумња, никад неће!“ „А ко беху они диви, Који су те напред звали, Који су те ојачали, Који су ти крила дали?“ - „То бејаху идеали!

Да л' то снага ниче нова? Даруј, Боже, благослова, Да вас здружи братска слога, Заветнике који с' купе Око гроба Ђуринога! Ј.

М. Ракић ЛXВ ВРАЋАЊЕ Кад ми опет дођеш, ти ми приђи тада, Али не к'о жена што чезне и воли, Него као сестра брату који страда, Тражећ' меком руком место где га боли.

Пољубац њезин беше тих и ледан Мраморни пољуб; а коса јој плава Одисала је сетан мирис један Бокора ружа који доцветава.

И много пута, кад у јутро сиво Тргнем се из сна - к'о из тешких уза, И к'о из олова - који ме покрив'о Очи ми беху мутне, пуне суза. Ј.

И ту шуми с њима, дајући полако, Мору коју грану, ветру листак који; И, к'о срце, себе кидајући тако, Тужно шуми живот. - Сама врба стоји... Ј.

Нејасна носталгија и неизвесна туга умарале су њену крв и њено тело, који су били онаки исти као крв и тело у љиљана.

ЦXЛВИИИ 2 Од тога часа, у груд'ма ми плану Нов пламен који тако слатко жеже, Од ког далеко црне мисли беже, И који мелем привија на рану.

ЦXЛВИИИ 2 Од тога часа, у груд'ма ми плану Нов пламен који тако слатко жеже, Од ког далеко црне мисли беже, И који мелем привија на рану.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

за њиме сљедује, смутна јесен и ледена зима; дан за даном вјенчаје се током, сваки нашом понаособ муком: нема дана који ми желимо, нит' блаженства за којим чезнемо. Ко ће вјетар луди зауздати? ко л' пучини забранит кипјети?

одњихала, из које је у крила удрила, у бескрајни простор улећела, од свачијех скрила се погледа до једнога који све прониче, - у опширно светилиште бића, ђе с' рађају сунца и мирови, ђе вјенчано биће с зачатијем, ђе се дуси

Шест небесах коловитних пређем, шест млечнијех прелетим путовах, вељу сферу играјућих шарах, који вјечно свијетла движења у правилним колим' извршују која им је рука свемогућа начертала пресветом мудрошћу.

Од рубина хиљаде мостовах у правилне над њом стали дуге; сви редови гордијех фонтанах, који скачу у небесна поља, од ње иду, у њу се повраћу.

хиљадах мостовах, јер житељи неба пространога могу лећет ка огњене муње, могу ходит на ноге лагане, возити се, који хоће, могу на огњеним својим колесницам.

моје твореније, ти си сунце међу духовима, само теби један је подобан; - рече њему творац свемогући - ја сам један који стварат могу и који сам свемогућством вјенчан; једноме је све покорно мени у просторе и за просторима; да од свете

сунце међу духовима, само теби један је подобан; - рече њему творац свемогући - ја сам један који стварат могу и који сам свемогућством вјенчан; једноме је све покорно мени у просторе и за просторима; да од свете одступим дужности,

Зар се смијеш врагом злијем назват оца свога и оца мировах, који те је из једног атома у вјечнога претворио духа, окрунио круном архангелском, да уживаш вјечите сладости у

Сви брегови кипеће пучине брдима су честим засијати, но голијем, вида плачевнога; из њих бију стравични волкани који жедну и мрачну утробу пуне гадном смјесом океана, и опет је на мрачну пучину океана истога мрскога бљују с јеком

врага неба и сопутниках му, архангели с благоговјенијем од вишњега одоше престола међу вјерне небесне полкове, који страшну и крваву борбу с царем ада једнако вођаху; у бој хучни и они уђоше.

Попа, Васко - КОРА

моје задихано Не опијај ме Слутим дах зверке Не играм Чујем познати псећи удар Удар зуба о зубе Осећам мрак чељусти Који ми очи отвара Видим Видим не сањам.

о томе немаш Понорнице моја Болиш ме Односиш ми дрвље и камење Шта ти је вртешко моја Развалићеш ми бескрајни круг Који још дозидали нисмо Црвени змају мој Теци само даље Да стопала те не разнесу Што даље можеш теци крви моја ГВОЗДЕНА

му корење У црницу неба Дигнута псећа нога Руга му се Прекуваним пљуском Обрадује га једино Бескућни поглед шетача Који му у круници Преноћи И тако Догорева пикавац На доњој усни немоћи На крају света КЕСТЕН Улица му пропије Све зелене

У НАМА 1 Дижемо руке Улица се у небо пење Обарамо погледе Кровови у земљу силазе Из сваког бола Који не спомињемо По један кестен израсте И остаје тајанствен за нама Из сваке наде Коју гајимо По једна звезда никне И

тајанствен за нама Из сваке наде Коју гајимо По једна звезда никне И одмиче недостижна пред нама Чујеш ли метак Који нам око главе облеће Чујеш ли метак Који нам пољубац вреба 2 Ево то је то непозвано Страно присуство ево га Језа је

гајимо По једна звезда никне И одмиче недостижна пред нама Чујеш ли метак Који нам око главе облеће Чујеш ли метак Који нам пољубац вреба 2 Ево то је то непозвано Страно присуство ево га Језа је на пучини чаја у шољи Рђа што се хвата На

моје уливају Ваздух је непроходан 4 Шуште зелене рукавице На гранама дрвореда Вече нас под пазухом носи Путем који не оставља траг Киша пада на колена Пред прозорима одбеглим Дворишта излазе из капија И дуго гледају за

порубљује мисли Накострешене маказе Око голоруких речи Отровна киша вечности Похлепно нас уједа 13 Руше се стубови који небо држе Клупа са нама полако У празно пропада Зар да довек чамимо У каменом ћутању Кроз очи кроз чело Речи ће нам

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

САЛОНУ ГОСПОЂЕ ЛАВОАЗИЈЕ 217 ПОСЕТА ГРОФИЦИ Од РУМФОРДА 231 КИВИЈЕ 249 ФАРАДЕЈ 263 ЧАРЛС ДАРВИН 278 УВОД Који очевидац не би се још живо сећао оних страшних дана када немачки борбени авиони зазујаше над Београдом и сручише на њ

У томе делу црта Виланд житеље Абдере, најизразитије паланчане старе Грчке, који свога суграђанина Демокрита, највећег природњака и мислиоца свога доба, прогласише за будалу и позваше Хипократа,

Антике, а експертиза Хипократова сврши се тиме што саопшти адберићанима да је Демокритос једини житељ њихове вароши који је душевно потпуно читав.

Али би нас они сувише удаљили од самих абдерићана који су главни предмет ове историје. Све што бисмо о томе имали да кажемо је да су наша два светска грађанина провела цело

Али се убрзо показа да су само последњих осам табака дела оштећени, а они који су лежали испод њих остали неповређени.

Њене прве клице никле су у старом Египту, одакле их Питагора пресади у Грчку где су донели плодове који до данас не свенуше.

Утрошио сам за њ само доста хартије и мастила, како то посведочавају записи тог мог путовања који леже преда мном на столу. Писао сам их за своју властиту забаву, али сам при томе и доста научио.

Она се разликовала од светске историје тиме што су у њој, место наследних владара, главну улогу играли они људи који су снагом свога духа дошли на владалачки положај. Вредело је упознати се изближе са њима!

Без библиотеке и без страних научних часописа, који у оно доба нису до нас стизали, озбиљан научни рад био је потпуно онемогућен. Зато се вратих своме започетом послу.

Онда су живели у Паризу, окупљени у француској Академији, поред Лагранжа и Лапласа, и други велики научници који су оставили дубоки траг у науци, Лавоазије, Бетоле, Деламбр, Монж и други.

У њима је живо и аутентично предочена та славна плејада научника и доба у којем су живели. Тај нови начин обраде који је, истина, изискивао исцрпне историске и биографске студије, показао се као врло добар и у даљем току мога рада на

Двојици Енглеза, Михајлу Фарадеју и Чарлсу Дарвину посветих сваком засебно поглавље свога списа. Тиме је мој спис који обухвата 550 страна откуцаних машином добио заобљен облик.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

СМЕТЕЊАКА 140 СУМЊИВА ПРИЧА 154 НАПАСТ 157 ПАД СА ГРАЂЕВИНЕ 166 ПАД СА ГРАЂЕВИНЕ 167 ПРИЧА О ЛАЗАРУ ПАРДОНУ, ЧОВЕКУ КОЈИ НИЈЕ ГОСПОДИН 171 ПОГИБИЈА ЈАЋИМА МЕДЕНИЦЕ 176 ОСЛОБОЂЕЊЕ 186 ИВАН — ИЛИЈА

И било ми је пријатно да гледам у крст који се смеје, и гледао сам у њега задуго и радосно до раздраганости, не увиђајући ни најмање да таквом смеју апсолутно

Међутим морао сам се уклонити са прозора јер ми из далека допреше звуци посмртног марша, који ме поново бацише у тугу, изазвану сад погребом неког официра; и гледати у крст није ми вредило.

У Вујановцу, једној малој окружној вароши негде доле, имам најбољег друга из детињства, младости и ратова који ме, не знам већ по који пут, позива да му одем у госте.

једној малој окружној вароши негде доле, имам најбољег друга из детињства, младости и ратова који ме, не знам већ по који пут, позива да му одем у госте. „Толико времена прође од последњег нашег виђења, остарисмо и остах те жељан...

у Врло интересантан одломак „Анкин сан уочи Светог Николе“, толико уплашила, да ме је, љутито се сагињући за цвикер који је пао с носа кад сам ја несмотрено бануо, озбиљно прекорила што сам у собу упао као побеснео.

кондуктера, погледам га значајно, то јест просто намигнем, а он пошто схвати, одведе ме до једног мрачног купеа који откључа, приносећи левом руком светлост ручне лампе до кључанице, замоли да не палим свећу, па се изгуби.

да посматрам мокре шине и вагоне и како носачи, пљаскајући по барицама, жураху с двоколицама да унесу путничке пртљаге који су кисли. Понеки задоцнели путник протрчавао је журно да заузме место. Мало после кренусмо се...

Све остало је споредно.“ До зоре смо остали у разговору. А сутрадан кренусмо се у сусрет вереници, који смо имали да сачекамо на једној малој станици нишке пруге.

— кад чух кораке и неразумљиво неко гунђање у ходнику, а одмах затим појави се кондуктер са једним сањивим господином који је нешто мрмљао и као претио.

Ја брзо скупих ноге које бејах угодно опружио преко целог седишта, па скромно заузех угао који сам изабрао као најзгоднији и не гледајући човека који је улазио, кад ме он познаде и обрадова се: — Извините што сам

угодно опружио преко целог седишта, па скромно заузех угао који сам изабрао као најзгоднији и не гледајући човека који је улазио, кад ме он познаде и обрадова се: — Извините што сам вам покварио рачуне!

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

И кад би се с прозора који су гледали на море прешло на прозоре сјеновите стране, прелаз је био тако нагао а промјена слике и расположења тако

У том одијељеном и потавањеном дијелу, који је зими загријевала голема гвоздена пећ између касе, полица са списима и пулта с трговачким књигама, сједио је за

то је бивао само у оним календарски одређеним пригодама које су у ту сврху установљене, и у оним декоративним облицима који су за те пригоде утврђени: о Божићу и Ускрсу, о годовима.

Све у свему, рђав посао. И тако, ето, за тај мудри и срачунати корак ка оплемењењу соја, учињен од оног претка који није хтио да плаћа сталије и контрасталије, догоди се да отада па за вјечита времена читав низ покољења плаћа животу

Зар то не би значило одважност? А они што имају одважности — то су баш они који треба да живе! И тако, нема друге него ствар препустити за то одређеним факторима: зато су ту, поред већ споменуте

Нешто као мисао на одлуталог. Има ту једно мало (бескрајно мало али непрелазно) растојање између вољенога и онога који воли, између одлуталога и онога који поднимљен сједи на прагу.

ту једно мало (бескрајно мало али непрелазно) растојање између вољенога и онога који воли, између одлуталога и онога који поднимљен сједи на прагу.

се тај осјећај заоштри, па задобије сасвим одређен и изразит вид односа према другоме, чудно сродан оном осјећају који нас обавезује да дамо погреба блиској особи.

Најличније, најнеотуђивије, Та које друго право, та што друго уопће остаје човјеку који је испливао го из бродолома, човјеку који је одсједио робију или ма што преломно доживио или проживио — што му, велим,

најнеотуђивије, Та које друго право, та што друго уопће остаје човјеку који је испливао го из бродолома, човјеку који је одсједио робију или ма што преломно доживио или проживио — што му, велим, остаје и кад му се све друго порече,

ово вам дијете чује како трава расте!“, сав бих се изнутра озарио од задовољства, попут падавичавог лазарончића који се међу буцмастим друговима блажено смјеши под помазањем своје скупе врлине.

Онако као што се воле малко луцкасти и незаглављени људи који су сами криви својој несрећи. Има нешто племенито, великодушно, нешто несебично у томе: бити сам крив својој несрећи.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Извириваше сви редом на прозор да разгледају кандидате, који су се ту поређали, па напослетку изиђоше напоље. Момчадија пребледела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који

Момчадија пребледела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће.

Беше их и старијих и одевенијих, али гледајући одједном у све њих, он први падаше у очи. Беше као бор, који је израстао у честару, међу правим и једрим церићима. Зато се и попов поглед заустави на њему. — А гле Ђурице!

До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, који је рече. У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа. Видео је да се попа још решава, па стаде да чека.

За поповим коњем, важно и достојанствено, ступа кмет, који пази на поредак, а нарочито на то, да се непрекидно господа. За њим, као што је ред, гегуца општински биров...

Мислио је о оној увреди. Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици. Његов отац, који умре пре десет месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, које су на њихову тавану

Лепо је видети око цркве или, кад је црква далеко, око суднице гомилицу оваквих стајица испуњених веселим народом, који се сабрао да, овако у скупу, проведе благ дан... Ђурица не имађаше ни совре ни племена.

Ђурица не имађаше ни совре ни племена. Он, са неколико вршњака, који не беху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док попа напије у славу, па да почну играти.

игра, а у грудима осећаш неописану топлину и задовољство; готов си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који је исто тако раздраган и расположен... А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако.

— Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну младић исколачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и непомичан као кип. Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу. — Натраг, коме је живот мио!

на њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише зависи од кратке кошуље, ма нико се не усуди кршити адета, који влада у целом округу.

опште нерасположење према себи, па се постепено и навикао сносити оне значајне и подругљиве погледе сеоске младежи, који се њега тицаху.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

ЧИНИ НЕ КАЈЕ СЕ 107 ПЕПЕЉУГА 112 КРАВАРИЋ МАРКО 116 ЗЛА ЖЕНА 126 ЖЕНА ВРАГА ПРЕВАРИЛА 129 СВЕТИ САВА И ЂАВО 131 ДЕЧКО КОЈИ СЕ НИЧЕГА НЕ ПЛАШИ 134 ЂАВО И ЊЕГОВ ШЕГРТ 139 ГРБО И КРАЉ ЂАВОЛСКИ 143 ОЧИНА ЗАКЛЕТВА 156 УСУД 160 ПРАВДА И

384 РЕЧНИК 385 АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА БЕКСТВО ОД СМРТИ У неком селу живљаше један човек, који имађаше сина Петра. Кад му је син дорастао до осамнаесте године, удари помор по целој земљи.

их узме од њих, и каже им да иду сви троје тамо на један брег, „па кад ја махнем руком на вас, а ви онда потрчите, и који први дође до мене — тај ће добити капу, други ће добити штаку, а који последњи дође — онај ће добити папучу“.

ја махнем руком на вас, а ви онда потрчите, и који први дође до мене — тај ће добити капу, други ће добити штаку, а који последњи дође — онај ће добити папучу“. Деца се обрадују и отрче на брег где им је Петар казао.

Ко би у ту земљу отићи могао, тај не би никад остарио нити умро; али тамо не може нико отићи, јер који год је досад у ту земљу одлазио, сваки је главом платио.

Петар не послуша девојку, него јој рече: — Нећу ја бразду прекорачити, — па пружи руку да узабере цвет, но у који мах да ухвати за цвет, а цвет се превије и Петар мораде прекорачити бразду.

отиде, па вуци камен, те опет девет година ради она у камену, а нигдје нитко не умире, већ има стараца и болесника који моле бога дан и ноћ да умру, али да: гдје је смрт? Она копа камен.

И тако стари остане у рају. НЕМУШТИ ЈЕЗИК У некаква човека био један чобан, који га је много година верно и поштено служио. Једном, идући за овцама, чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је.

А пси одговарају својим језиком: — Дођите, да бисмо се и ми најели. Али међу псима бијаше један матори пас, који само још два зуба имадијаше у глави. Онај мотори пас стане говорити курјацима: — Тамо њима то и то!

— Брже прстен како год знате, или ћу сад послати по војску! На то ће један мали, сакати миш, који се је бојао ако се војска пусти да је он први на реду: — Не пуштај, ако бога знаш ,ја ћy ићи, па што год бог даде!

Него, царе, дај ми два поуздана и јака друга, који ће ме носити, јера ја као сакат не бих могао отићи. Цар му одмах даде, и они га упртише, те баџи у собу.

У тој и тој планини има једна баба, па има дванаест коња, за јаслама, да не знаш који је од кога лепши. А има један у буџаку коњ као да је губав, тако се чини, али је он најбољи; он је брат мога коња;

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Видети нећу зору када свиће, Молитву, сузе оних који цвиле, Ни влагу, црве што по мени миле, У облик иду час дубље, час плиће.

Њина љубав за смрт знала није, Њина уста знала су за речи И пољубац који небо крије, Плаво небо што им умор лечи. Њина срећа лежала је у том Што још ништа пожелеле нису, Што живљаху са

И траг јој остаје, и слика се ствара: Небо плаво, ведро, као њено око, Поглед који прича, теши, разговара, Појима и воли и гледа дубоко.

И нирвана имала је тада Поглед који нема људско око: Без облака, без среће, без јада, Поглед мртав и празан дубоко. И тај поглед, к'о кам да је

Спава сан среће, к'о дан после кише, У дну сутона који неће проћи. Спава сан среће. Дах гроба се вије Животом, болом, временом простора; Ничега нема што умрло није; Тишина

од миља, Лепоте, што пружа даљина и сан: Да се заборави и живот без циља, И кућа под небом овај стари стан, И бол који живи, немо срећу скрива, Као сутон сунце, као звезду дан.

Ја немам сузе за тај покров бели Кроз који чујем један шапат дуги: “Са својих њива живот смо донели, И знамо где смо, знамо где ће други.

сам да ће мој нараштај заћи За неравну борбу, сав изломљен, и да Ја ћу с њиме опет у гробу се наћи, Да чекамо потрес који оков кида.

И осетих и то да спуштену главу Занавек подижем, да сам данас већи; Да дело из крви пружа светлост праву, И пут који води и миру и срећи.

С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара, Кад ће у бој поћи наше моћне чете, Да униште једном име господара, Који као тиран гуши земље свете.

Али шта му драго — ја пожаре волим. — Ватру који гаси, тај се и опече; — Сад се клањам, госпо; видећу вас, молим? “Кад стидљив дан оде и кад дође вече.” 1904.

будна — Некад, док младост живљаше у мени, Смејах се често, подругљиво вазда, Природи, Богу, и говорах смело: Да онај који обличја нам сазда Учини срамно, кукавичко дело.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

редослед својих активности које ће бити представљене серијом чланака уз помоћ уредника ”Елецтрицал Еxпериментер”, а који су углавном намењени младим читаоцима, морам да се задржим, мада невољно, на утисцима из моје младости и на

младим читаоцима, морам да се задржим, мада невољно, на утисцима из моје младости и на околностима и догађајима који су одређивали моју каријеру.

Али тек у зрелом добу сам схватио да сам изумитељ. За то има неколико узрока. Као прво, имао сам брата који је био изузетно надарен - један од оних ретких појава људске природе коју биолошка истраживања нису успела да објасне.

кући исцрпљен и крвав, али пошто је подигао узбуну, поново је јурнуо назад на место незгоде и стигао тамо пре људи који су пошли у потрагу за оцем и срели га како се освестио и поново узјахао коња, не схватајући да је неколико сати лежао

Чезнуо сам да постанем инжењер, али мој отац је био неумољив. Он је био син официра који је служио у војсци великог Наполеона и заједно са својим братом, професором математике у познатој установи, стекао је

Једнога дана, Мане је цепао дрва. Како је замахнуо секиром, мој отац, који је стајао у близини, осетио се веома нелагодно, и опоменуо га је: “Забога, Мане, не ударај у оно у шта гледаш, већ у

“ Другом приликом повезао је у шетњу неког свог пријатеља, који је из немара дозволио да му се скупоцена бунда таре о точак кола.

Мада мајци морам да захвалим за сав изумитељски дар који поседујем, и вежбе које ми је отац задавао мора да су биле од изузетне користи.

Патио сам од чудне бољке коју је изазивала појава слика, врло често праћена јаким блесковима светлости који су ми замућивали виђење стварних предмета и ометали мисао и дело.

Када би ми неко нешто рекао, појавила би се жива слика предмета који је та реч означавала и понекад нисам могао јасно да разликујем да ли је то што сам видео стварно или није.

Ако је моје објашњење исправно, требало би да је могуће приказати на платну и учинити видљивим слике било ког предмета који човек замисли. Такав напредак би изазвао корените промене у свим људским односима.

Онда сам инстинктивно кренуо да правим излете изван граница малога света који сам познавао и угледао сам нове призоре.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Био сам сведок овог поступног развоја, и све што сам до сада написао је покушај да изложим своје мишљење, као сведок који о овом може с правом да говори. Али има много других америчких научника који су још позванији да о томе говоре.

Али има много других америчких научника који су још позванији да о томе говоре. Чему онда да о успону идеализма у америчкој науци говори научник који је почео

Чему онда да о успону идеализма у америчкој науци говори научник који је почео своју каријеру као српски досељеник, када има толико рођених Американаца који познају читаву ситуацију боље

америчкој науци говори научник који је почео своју каријеру као српски досељеник, када има толико рођених Американаца који познају читаву ситуацију боље од мене? Они који су до сада пратили моја излагања, наћи ће сами одговор на ово питање.

Они који су до сада пратили моја излагања, наћи ће сами одговор на ово питање. Наглашавам само да постоје извесни психолошки раз

Наглашавам само да постоје извесни психолошки разлози који иду у прилог мог мишљења да, понекад, усељеник може да види неке ствари које измичу очима домородаца.

Ко види тај и верује; нека говори онај који има шта да каже. Михајло Пупин И ШТА САМ ДОНЕО АМЕРИЦИ Када сам се искрцао пре четрдесет и осам година у Касл

Млади досељеник, као што сам тада био ја и не почиње ништа док не потроши сав новац који је понео собом. Ја сам донео пет центи и одмах сам их потрошио на један комад пите од шљива, што је у ствари била

Досељеник који је вичан разним вештинама и занатима, а телесно је способан да издржи напоран рад, с правом заслужује посебну пажњу.

А шта може пружити млади досељеник који нема пара у џепу, није вичан било каквом послу, нема занат и не познаје језик земље у коју је дошао? Очигледно ништа.

То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустро-угарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Од када се памти, идворски Срби су се сматрали браћом Срба у Србији, који су се налазили само на неколико пушкомета даље од Идвора, на јужној страни Дунава.

Ћипико, Иво - Приповетке

Има их свакојаких: младо и старо, мушко и женско, с лулом у устима и без ње. Мрки су и озбиљни. Како се који искрца онако и застане — ишчекује друге, да се удруже па да заједно хрпимице крену у варош.

Није јој се журило, мораше је брига: како ће без пара доћи болесноме човеку? Одлучи да за који дан потражи рада у вароши. Осетивши глад, с Марком седе на ивицу пута да се за час заложе хлебом.

Ломе и једу свој крух мирно, полако, не осврћући се на свет који пролази поред њих. —Хоћемо ли махом кући? — упита Марко. —Без пара смо, сине, — одговори Цвета.

—Хоћемо ли махом кући? — упита Марко. —Без пара смо, сине, — одговори Цвета. Ако нађемо рада, да останемо овдје који дан... Дигоше се. Цвета иде прва, а за њом Марко с напрћеном торбом на леђима.

Жена редом обилази све познате газде који требају радника; прошла је мимо цркву и дошла на крај вароши. Али нигде је не зауставише, чак се неки на њу окосише,

каза, откопчавајући брижно свој зимски капут. —За невољу је, господару!... . Човек погледа на Марка, који гледа у земљу... —И тај момчић... Могао би и он да ради... — извадивши новчаник из џепа, утисну Цвети новчић у руку.

га, но некако им се не прима залогајем у устима; звијерају уоколо, а поглед им и нехотице пада на скитача Митра, који наоко нехајно их посматра, али на махове издаје се: види се, није му мило што у њ гледају, а не може да их чисто

А вријеме пролази. Тога се сјетише кад негдје даље уминуше корачаји војника који су у марширању пролазили поред тамнице; те корачаје они су у памети бесвјесно пратили; када их нестаде, као пренуше се.

Сви су тога часа мислили на њихова негдашњега слугу Спасоја, који се бијаше отраг неколико година иселио у Америку. Наједном му паде на памет да се жени, па бијаше писао господару да

Распремајући трпезу, долази поступно у се, разабире се и одваја мисли и осјећаје, који су наједанпут на њену утијану природу навалили и жестоко је потресли.

И већ се сложила с мишљу да ће се далеко иселити, преко свијета, и није јој жао, јер тамо ће наћи Спасоја који јој се све више у мождане усељује.

зеленила, из кога вири прожутјели сочни плод, а крајем бијели се жало, и ту је свјетлије море начичкано пјеном валића који се тек замећу.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

нимало случајно што су у наше време, кад су потребе за међукултурним општењем нарасле, а упоредо са њима и проблеми који из таквог општења проистичу, што су, дакле, у наше време неколике творне идеје у књижевној теорији, лингвистици,

Јер у систему културе – и културних навика – коме египатски сељак припада сматра се сулудим сваки човек који покушава да одгонета будућност.

нам тада до свести долази оно што смо одувек и несвесно практиковали, јер увиђамо да културни круг у коме се крећемо и који представља нашу другу природу није ни једино могућ ни природан, него један између више могућих и заснован на

наше освешћености о основама сопствене културе корелира са мером упознавања и разумевања других културних модела, оних који су ту, у нашем суседству, као и оних који су нам доста далеки.

корелира са мером упознавања и разумевања других културних модела, оних који су ту, у нашем суседству, као и оних који су нам доста далеки.

крајње очигледну и баналну појединост из језичке области: пошто наш матерњи језик има глаголе вабити и викати (који се и на основу стилских обележја опонирају са глаголом звати), ми та два глагола у суседном словеначком и македонском

Отуда приметан култ талента и вербалнога бљеска који помаже да се готово ни из чега сачини чудесно језичко здање. У ствари, само је привидно нагласак на томе чудесном

тумача књижевности издвоје такозвано комуникационо језгро у језичкоме систему и укажу на стилски слободне елементе који творе периферију.

нарушавања уобичајенога говорног низа нужно мотивишу тежњом да се постигне известан узор или идеал ритмичке хармоније који као општеприхваћен – као део опште вере једнога доба – подједнако лебди пред песниковим и читаочевим духовним оком.

бајка Овде постоји интонационо понављање, дакле ритмизирано интонационо пењање, а све је изведено из потенцијала који је садржан у обичној декларативној реченици: ... да остаје бајка. То је најобичнији реченични модел: „Ко остаје?

већ оног тренутка кад се од стилскоекспресивне периферије окренула према језичким јединицама, клишеима, обрасцима који свакодневно ткају између наших уста и нашега уха.

Тако смо доспели до места када се може говорити о односу који књижевно или, тачније, модерно песничко обликовање има са одређеном општенационалном културом.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Немој ти на то да гледаш, него дођи кад год можеш. И онако си сама, па сврати који пут и да ручамо; сврати као код своје куће. САВКА (већ на вратима): Збогом тетка!

ЧЕДА: Ама кој' човек? ЖИВКА: Па овај... ЧЕДА: Пера писар из административног одељења. За њега су „наши” сви који образују кабинет. Он то, извесно, свакоме тако јавља. ЖИВКА: Али каже човек: Стевановић отишао у Двор. ЧЕДА: Па?

ПЕРА: Идем да их сачекам кад излазе; прочитаћу им са лица указ. Али вас молим да кажете господину да сам ја први који сам дошао да му јавим да је отишао у Двор. А ја ћу... ЖИВКА: Да, дођите одмах, чим чујете што.

Па ви говорите као да сте ви министар. ЖИВКА: Ако нисам министар, а ја сам министарка, а упамти: то је, који пут, много више. ДАРА: Али, забога, Чедо, мајка! Немојте се свађати, не личи то министарској кући!

) Пера писар из административног одељења!... Завеса ЧИН ДРУГИ Иста соба, само богатија намештајем, који је без укуса размештен.

– ... А, звала вас је? То је друга ствар. Па онда изволите у које доба желите, она ће, извесно, кроз који час бити код куће. – Молим за ваше име? Др Нинковић, секретар министарства спољних послова.

а не може раније?... Ал' гледајте, молим вас, да испадне лепо. Највише ми је, знате, стало до тога, ако потражи који страни лист моју фотографију, па да буде лепо. Знате како је то за иностранство!...

Није да кажем да је то нека велика брига и да се не може. Никога немаш који би могао бити државни саветник, или владика, или тако нешто; него све тако нешто, ситне жеље, ситни захтеви, па је

” ЖИВКА: Па јес', тако ће да се шапуће. НИНКОВИЋ: Али, врло је вероватно, госпођо, да ће бити и таквих који ће вас бранити. „Ох, ја то не верујем, то није могуће, ја познајем госпа-Живку, није она таква!

” Е, видите, тима што вас бране ваља запушити уста. ЖИВКА: Како? Запушити уста онима који ме бране? НИНКОВИЋ: Разуме се! Њима треба запушити уста. Рећи ћете: како? Врло просто и једноставно.

Рећи ћете: а зашто? Зато, госпођо, што би то најбоље запушило уста онима који би покушали да вас бране, а кад њима запушите уста, онда ће се шапутати на све стране.

како да се изразим, ин кестион д во сантиман ентим!2... Само, ако ме питате за савет, боље вам је узети некога који је већ испрактициран. ЖИВКА: Ама, како испрактициран?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

опомиње обиље тренутних сензација, визуелних, акустичких и тактилних, са финим прелазима; затим обиље чулних утисака који су преломљени у доживљају лика; најзад, хотимично везивање описа за око и ухо главне јунакиње, за њена изменљива

Сем тога, описи који су преломљени, најчешће, у доживљају главне јунакиње дају слике с наговештајем дубљих психичких стања; слике које

С насловом који је крајње несрећно изабран, Друга књига Сеоба ипак је потпуно засебан роман, који се на свим чисто књижевним равнима

С насловом који је крајње несрећно изабран, Друга књига Сеоба ипак је потпуно засебан роман, који се на свим чисто књижевним равнима разликује од Сеоба онолико (и онако) колико се позни Црњански разликује од раног

Не зато што би тај наслов сам по себи био рђав. Напротив. Него зато што смисао који он наговештава није довољно саображен са укупним смислом романа.

замишљени простор, испресецан густом мрежом граница, заправо кореспондира с чињеницом да је Станковић, као ретко који наш писац, уобличио један тип или модел старе варошке културе, затворене колико и строге, са јасно градираном

Наиме јесте то, али није само то. Изузетан је уз то положај који јој је Станковић дао у роману: не само што је кроз њена чула преломљено, непосредно или посредно, готово све што се у

може знати и све предвиђати што ће се касније у роману десити само онолико колико је примакнут приповедачу (наратору) који је заузео ауторски положај или - што није исто али је блиско - неперсонализованом аутору који приповеда роман као

приповедачу (наратору) који је заузео ауторски положај или - што није исто али је блиско - неперсонализованом аутору који приповеда роман као целину.

Али чији утисак? Томча, који је из собе побегао у мрак, свеједно није ни ту сам: у потаји га прати и помно осматра исти онај Миле, и то Миле још

као игра таме и светла: крећу се кроз таму и маглу, толико густу да се и по образима осећа, а испред њих светли фењер који носи шегрт; замичу у чаршију, и магла је сва „испресецана укрштеним млазевима свећа из дућана и кућа”; кад скрену у

пејзажи, са „мртвом ноћи”, „мртвим падањем воде са чесме”, са хладном и „мрко-гвозденом светлошћу” месечевом - који су чудесно слични пејзажима Владислава Петковића Диса - у Нечистој крви почињу се јављати тек од Х главе, од тренутка

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Али свако њихово село има један дан у години, кад се по могућству сви скупљају, који је већи и од Ускрса и Бајрама, и кад планинци готово неосетно осете да су једно, и ако их ова два празника деле у

у православном гробљу, а муслиманство пригрљавао утолико уколико му је расла мржња на оне, нешто раније истурчене, који му кућу разорише, и тисућна стричева стада прегнаше преко Коритника. Одметнуо се био у шуму као и сваки немиран дух.

Он је главни поверилац горански, добродушан чорбаџија, који оскудних година сву Гору издржава храном до овога доба. Њега се најзад сети Суљ-капетан.

дуката, а у бисагама поред чутуре са жеженицом по оку најлепша скопљанска дувана — да обдаре случајне сусретнике који жудно траже украј пута оваке намернике. Али је сваки од њих прикрио дубоко у појасу и по самокрес.

Али деси се по нека... — Која не упали — — — Понекоја и упали! — дрско одговори трговац, као човек који види да је све свршено. Смрт га неће мимоићи, па барем да проговори као онај с коца, или испод џелатове сабље...

Горе у новим конацима чета низама са заповедником, безброј заптија са својим чаушима, који после кроз нахије Треба да спроводе народ са сабора.

Код њих су нарочити Луди који говоре турски и арнаутски и који се старају за нихово угошћење. На другом су трему кнезови, прваци из градова и

Код њих су нарочити Луди који говоре турски и арнаутски и који се старају за нихово угошћење. На другом су трему кнезови, прваци из градова и нахија, свештенство и манастирски

На другом су трему кнезови, прваци из градова и нахија, свештенство и манастирски војвода Омер Џанковић, који непрестано срче грку каву за кавом, кроз шалу куди Колашинце, а уверава игумана да воли Светога Петра „боже прости као

Хтео је сваким својим делом, сваким покретом и сваком речју да докаже како нимало нису боли Турци од њега, они који су дошли било из Азије, било с оне стране велике подримске реке, са голих брда.

истурчили, те му се не би ничим напомињало да ово што је није од искони, или се гади на ову рају, на ове слабиковиће, Који ради једне слабе вере трпе и не осећају дражи охоле слободе и турскога царовања?

Уосталом, свету је било још чудноватије што је он уљудно Бога прихватао само онима православне вере који су се држали на пушци и крвили.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Или само шарен сан; Па баш да се свако вара Мислећ’: „Ја сам на то зван“ — Ипак, ипак благо оном, Благо оном који умре Одушевљен, раздраган.

Хај, наше се виле к нама ретко крећу, Ретко нас облећу, Јер су ретки дани који српске сине Овако једине. Зато, браћо мила, не кидајмо кола Што се данас хвата на гробу сокола.

ми дајте да покријем њоме Све што није братско у народу томе, А истина стара да с’ покаже јача: У невољи знаћеш који су ти браћа. Хрват се не бори да што отме коме: Чува свети огањ на огњишту своме.

Шта се нама пати, то ми Срби знамо, Ал’ у патњи нашој поноса имамо, А тај понос не дâ да примимо дара Који браћу нашу хоће да обара.

— То нек’ други каже, који то познаје, А песник знаде само човек шта је. Химне и блесак, Муње и тресак, Алеми, топази, смарагди, рубини,

Ја не питам даље, све са ума смећем; Овај венац свежим, росним пољским цвећем На гроб, који душом дршћућом облећем, Човеку мећем. »Стармали« 1881.

Слава теби, ти патниче јада и чемера, Огледало кристалнога мушког карактера! Слава теби који знȁде оздола, озгора Стећи себи поштовања — и самих злотвора. Слава теби, чији дари и краљеве красе!

па у бурном лету Просеј овај свети пепео по целоме свету, Где год има срце које, у надању живо; Где год има народ који, ком’ се чини криво. Дуни ветре, носи ветре, лети без оданка! — — — — — — — — — — — — — А ја жмурим, а ја сневам...

Гледао сам Петефија, Гледô сам га спрам месеца: Учини ми с’ кô да видим Месечара, сонанбила, Који боле срца свога Месечини поверава, На једаред једна мисô Пролети ми као жуња: Божи, бежи — јер ти знадеш Опасно

Онда ћу, шири свете, Онда ћу бити твој! ВИИ Питај Франка, Немца, Англа, Кашће као и ја: „Који себе не спасава Сâм себе убија.“ Сви су најпре себе спасли Па су светла лица.

Заведе нас, занесе нас Наше срце живо; Бива у нас и светиња Да се схвати криво. Мач, који се намењује Прот’ клетих грдоба, Бива код нас да с’ на телу Свом рођеном проба.

зна корачати Напреднијим ходом; Да у њему нема места Вишој мисли света; Да у њему нема срца, А баш и полета. Који неће све да сруши Брзо и узнако, Да тај мети, општој мети Не иде полако; Да он неће, с вама скупа, Где се згода

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ВАСИЛИЈЕ: Нисам се надао да ћете ме с пандури терати. ФЕМА: С пандури, дакако, с пандури се терају они који чест ноблеса дирају. (Евици.) Шта си стала, те га не тураш из собе. ЕВИЦА: Али, слатка мајко, ово је наш Васа.

ЈОВАН: Нисам ја пединтер него шегрт, нит’ је мени отац казивао да се немчим, него да останем који сам био. ФЕМА: Кукавицо, то је ноблес...

Јоване! ПОЗОРИЈЕ 10. ЈОВАН (униформират), ПРЕЂАШЊИ ЈОВАН: Ево ме, мајстор Митре. МИТАР: О, часни те крст потро; који те ђаво нагрди? ЈОВАН: Мајстор Митре, пазите с ким говорите!

Ја нисам више Јован, него Ханц, Жан, или ако то не можете да упамтите, Јохан. Који ме шегртом назове, онај је пропао од моје госпође мајсторице. МИТАР: Твоја је мајсторица сасвим полудила.

ПОЗОРИЈЕ 4. ФЕМА и САРА доведу Евицу лепо накићену. САРА: Ово је мој рођак Светозар от Ружичић, који је... РУЖИЧИЋ (дигне руку): Станте! Ружица је цвећа царица.

РУЖИЧИЋ: Хелено, Хелено, ти јошт не знаш с ким говориш! ЕВИЦА: Молим, тко сте ви? РУЖИЧИЋ: Ја сам онај који у романма људе по сто година у животу обдржавам, без да штогод једу.

РУЖИЧИЋ: Ја сам онај који у романма људе по сто година у животу обдржавам, без да штогод једу. Ја сам онај који курјаке кротке, а магарце паметне правим.

Ја сам онај који курјаке кротке, а магарце паметне правим. Ја сам онај који млого реди казујем да жене за тајне не маре, да млого не говоре и да мужу за љубав и живот свој жертвују; једним

) РУЖИЧИЋ (увати је за руку): Хелено, стани! Тако је Дафна бјежала од Аполона, и претворена била у лавр који се стихотворцима на дар даје. ЕВИЦА (отима се): Ако бога знате, пустите ме.

САРА: Ах, гледајте како сте срећни, како сте алобонер. Господин филозоф, мој рођак, који се у Паризу могао оженити, мој рођак, ја се дичим, склонио се, оћете ли моћи погодити? Склонио се...

ФЕМА: (О, из драге воље, ако заповедате). САРА: (Ружичићу, који се међутим пустио у мисли): Мон фрер, скоро је подне, ми идемо да уредимо, ви међутим дођите.

САРА: Шармант! ЈОВАН: Бре, ако он не смрси и Финески врат, да нисам који сам! ФЕМА: Мислиш ти да је он гурбијан као ти? ЈОВАН: Ајде, видићемо.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

БЕЗ ПЕСНИКА 173 ЕПИТАФ 174 ЦВЕТ 175 ПЕСМА 176 СПАВАЧИ 177 ОСТАЛЕ ПЕСМЕ 178 МОРАВА 179 ИЗГУБЉЕНА ЗА ОНЕ КОЈИ ЖИВЕ 182 ЗАПИС 184 СУЗА 185 ЧОВЕК СА СУНЦЕМ 186 ЗАВОЂЕЊЕ 187 ОРФИЧКО ЗАВЕШТАЊЕ 188 НЕ ПАТИ...

је ушима треба ићи до краја света и наћи росу на трави будим је због далеких ствари које личе на ове овде због људи који без чела и имена пролазе улицом због анонимних речи тргова будим је због мануфактурних пејзажа јавних паркова будим је

ножа да волео бих повратак ишао сам испред себе по исплаканом путу и песак је уједао за стопала ко стакло и видех псе који су гризли земљу видех грешнике како их витла зли ветар небо што лаје и кишу проклетства тешку и вечиту видех слепе

и блато мржње видех град у пламену и жене чије су руке змије видех зид плача без звезда и чух речи бола у вртлогу оних који су постали дрво или камен и не могу се смрти надати оних јадних који се никада нису родили видех видех видех и чух и

плача без звезда и чух речи бола у вртлогу оних који су постали дрво или камен и не могу се смрти надати оних јадних који се никада нису родили видех видех видех и чух и заплаках свирала од земље од шуме од крви дозивала другу обалу на

Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас обасјава. Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута. Шта си птица или глас који лута под дивљим небом где те песма оставила самог на врху Ловћена с челом пуним сунца, тамо где не постоји време, где

сачува успомену на њу од заборава и простора Нека Велико Сазвежђе у смрти твојој заноћи о пусти жали и жалосна мора Који су предели у твоме срцу сада?

Предео коме сам се приволео, плаштом чува своју провидност за оне који виде. Нека музика чудна нечујна изнад горја размешта предмете у простору и стаје кад запљусне тајна мраморја сред

НОЋ С ОНЕ СТРАНЕ МЕСЕЦА (1956) СОНЕТ Ти простори ме ужасавају ПАСКАЛ Простор који ничим не подсећа на себе, птицама померан, ветровима сличан, сам у себи, сам за себе, ничему вичан, вечити почетак

Је ли споменик гроб? Издвојен звездама стаса предео који ћу заувек да настаним. И то је све што је остало од мога гласа. У тихом се цвету неке ватре пале.

Нек траје лепота сунца до последњег сна, горе према врховима који загубише нам траг. Ал лудо не веруј томе мору које нас вреба и мами.

оним Што сам видео и чуо када ненађен роним У простор пре речи где труне моја глава Када летим и не мичем се ко човек који спава Ружо без страха, сузо, одбегли ждрале, Жалбо црних птица и тужне похвале?

Краков, Станислав - КРИЛА

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Станислав Краков КРИЛА Садржај ДОКУМЕНТ КОЈИ ЈЕ КОЗА ПОЈЕЛА. 2 И ОДЛАЗАК 4 ИИ У ЛОГОРУ 11 ИИИ ПРЕПАД 17 ИВ 24 В ПРЕД СМРЋУ 29 ВИ БЕЛА БАРАКА 43 ВИИ 47 ВИИИ У

ПОЛОМЉЕНА КРИЛА 72 XИВ СТУДЕНТ СА ПЛАВОМ БРАДОМ 77 XВ РАСТАНАК 81 XВИ 86 XВИИ ВЕЧИТА РАДОСТ 91 КРИЛА ДОКУМЕНТ КОЈИ ЈЕ КОЗА ПОЈЕЛА. ШТАБ БАТАЉОНА. Ађутант, ппоручник Душан Каповић из Београда. Интелигенције јаче.

То је посилни поливао команданта. Крај свога жутог сандучета поручник Лука је пробао појас за спасавање, који је при искрцавању, сигурно за успомену, неопажено заједно са две сребрне кашике изнео са лађе.

— Ол рајт, бон, узвикивао је он сам себи задовољно. Коза је мекнула. И ОДЛАЗАК Улазили су широким путем, који је текао као прљава река отуда од Микре.

Ко је говорио о вртоглавици провалија? Био је господар ваздуха, а не један од оних који миле доле невидљиви. Можда је и клицао као Скит победоносни, али је мотор урлао струјом ваздуха, и све се сливало у

Зарио је прсте у ивице та, као да га је хтео уставити. Уронио је у плећа свога вође, који је нешто журно полугама. Комбинезон пилотов био је вљен дебелом кожом, те га поглед ниј пробити.

Говорили су о маларији и кинину који се у дебело месо убризгава. Одједном као да куршум прозвижда. Иза угла изби топот коња, и указа се ознојена глава

Капетан је при смеху открио своја два златна зуба. А Душко се смешио, јер се сећао пољупца који је данас са златних зуба у лету примио. Сећао се и Мија. — Ех, дабогме да смо имали успеха. Те каквог.

Побијеној, искиданој деци? Образи су му горели руменилом све јаче. Закашљао се. — Као волови сте, који вуку топове за друге. Погледајте. Али они бар тужно мучу.

Закашљао се. — Као волови сте, који вуку топове за друге. Погледајте. Али они бар тужно мучу. На вијугастом путу који се пео уз планину, дизали се црвени колутови дима. Безбројни волови вукли су шарене топове уз страшну дреку гонилаца.

Опет су семафори светлуцали и бацали разорне таласе. Зрак је био препун гасова. Било је зелених који су тровали, жутих који су опијали, и црвених који су рушили. Били су црвени као крв из плућа Казимирових..

Зрак је био препун гасова. Било је зелених који су тровали, жутих који су опијали, и црвених који су рушили. Били су црвени као крв из плућа Казимирових.. Грудоболни су увек пророци рушења.

Петровић, Растко - АФРИКА

Птице су се мењале, наилазили смо на рибе које излећу из мирног, зеленог или азурног мора, а покоји брод, који је пролазио хоризонтом, био је за нас — догађај!

Узбудљиво је било гледати у тај млечни пут који се вукао за бродом. Остављасмо са стране невидљива Канарска острва. Велика Кола била су све ближе на хоризонту; са

Познао сам га одмах по лику, толико сличном лику његовог брата; који је мој велик и пријатељ. Он је некада био у Африци генерални директор агрикултуре а сада води једно велико предузеће

Читави потопи воде сливају се из пумпи. Пред нама су непрестано морнари, који раде ћутљиво и приљежно Бретонци, Корзиканци и Црнци. Ја сам пријатељ са једним Бретонцем, који се зове Роберт Л'Вотр.

Ја сам пријатељ са једним Бретонцем, који се зове Роберт Л'Вотр. Увече, кад сврши посао, долази на кљун брода. То је савршен бретонски тип.

У његовој причи како је вереници, која га је на самрти питала ла ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који цитира на бретонском је) и због чега се, каже, уистину неће никада ни женити и поред хвалисавости, китњастости,

Најзад, та далека линија на хоризонту обала је Западне француске Африке. Тамни галеби који нас надлетају први су весници од ње. До Дакара је још увек далеко.

Прилази Вуије да ми покаже шта да гледам. Торањ који се види иза два брега торањ је гувернаторове палате. Дале се продужава дакар, космополитско пристаниште на обалама

Целим Сенегалом владали су у ствари афрички султани, који су се тукли између себе, а сви заједно са европским насељеницима.

Гребен који заокружује пристаниште скоро је од пурпурног Неколико мајушних кућица обојених зелено на овом пурпуру, између плавила

Ту су црнци увијени у простране бубуе, пошто је ту много помуслимањених племена, који онда своје традиције пркосно чувају.

Смешно је да у Африци, између два црнца који се прихвате одевања, много је ближе примитивности и голотињи онај који носи европску одећу, састављену од најчуднијег

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

У мраку мрак!... И никад, никад дан! Рођен сам, видим!... Умрећу, знам!... Тхе!... (Један повећи камен, који је готов да се одрони, гурне у дубину, из дубине се чује хука.

очи, модре уснице; А после, кад те црна ропкиња Филџаном златним скромно понуди, Да шербет примиш дивно удешен Који ти милост шаље пашина — Онда ћу и ја верно припазит Да се ниједна капка не проспе! Ха, ха, ха!... (Одлази.

(Одлази.) ДРУГИ АКТ ПРВА СЦЕНА [Главаш обећава Спасенији да ће јој Бошка избавити тамнице. Уто Вук доводи Турке који су шумом гонили једног сужња. Главаш им узима оружје и тера их натраг.

ИСАК: О, дивна жено! Да кажем: „Нисам“, ја бих лагао; А: „Видео сам“... О, госпо, госпо! Благо онима који не виде!... СПАСЕНИЈА: Видô си, дакле, својим очима Упале очи роба несрећног?

вид’те, што се подигô И турске власти силу наследну У своје руке дрско отима; Што бунтовнике, после хајдуке, Који на друму Турке чекају, А и на самог цара кидишу, У своме дому вешто заклања; — А не може ли?... Ено Дунава!

ПРВИ ТУРЧИН: Беж’те куд који зна! СВИ ТУРЦИ: Бежите, Турци!... Беж’те... (Турци беже на сне стране, За њима се чују пушке, а после „Удрите!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Колико их има који жуде за овим местом, и који би на њему можда боље послужили но ја, и њих не нађоше, већ баш мене! И то готово насилно!

Колико их има који жуде за овим местом, и који би на њему можда боље послужили но ја, и њих не нађоше, већ баш мене! И то готово насилно!

У сваком случају причекајте на моје писмо. — Черњајев.« Овај ми телеграм даде повод да према материјалу, који имам при руци, разгледам какав је тај положај тимочко-моравске војске, о коме ђенерал вели да »никад није био

на Алексинац и Делиград, а други југозападно иде на Параћин, где се свезује са главним цариградским друмом, који води од Београда преко Алексинца и Ниша у Цариград.

Кад је Хрватовић био сузбијен од Грамаде, он се друмом, који мало час споменух, повукао Књажевцу, а кад је 25 јула и Књажевац морао напустити, он се истим друмом повуче даље

он се истим друмом повуче даље Алексиначкој Бањи, и ту се заустави у Бањској клисури, да у згодном теснацу (кроз који, као што већ споменух пролази друм и иза кога се одмах грана удвоје, те води један на Алексинац а други на Параћин)

преко Грљана, Планинице, па даље све уз велики (црни) Тимок преко Лукова до Кривог Вира, где се сједињује са друмом који иде од Бање на Параћин и који горе споменух, те се тако и овим путем од Зајечара може доћи Параћину.

даље све уз велики (црни) Тимок преко Лукова до Кривог Вира, где се сједињује са друмом који иде од Бање на Параћин и који горе споменух, те се тако и овим путем од Зајечара може доћи Параћину.

код Алексинца и Делиграда (или да им не дођу с леђа), а друга брани да Турци то исто не учине продирући друмом, који, као што смо видели, води од Зајечара преко Лукова опет у Параћин.

То је једна могућност И један план, који би могли изабрати Турци. Други план био би овај: да Турци напусте освојене пределе на Тимоку, да оставе само у

Тако ћемо се ваљда продржати до јесени, а онда ће ударити снегови, који ће горе доћи Турцима, разлогореним на отвореном пољу (Зајечар и Књажевац, а и сва села спалили су), но нама у

У овој ужурбаној спреми, при погледу на ове дуге редове војске, који одмереним кораком одоше на бојно поље, откуда се већ пролама грмљава топова, има нечега што одушевљава и уздиже.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

XXВ Ој, ружице, цвете вити, Ти се немој поносити! Рузмарин је јоште мали, Ал’ се већем хвали: Чим га који цветак види, Таки се застиди.

Срце ми је лисно дрво, А песме га цветом ресе; Један поглед, један осмеј Увек који цветак стресе. Ја и не знам шта је било У тренутку том — Тек осетим да је нешто Лакше срцу мом.

Ја се сећам једног цвета. Ја се сећам једног цвета, Који сам ти онда дао, — Баш бејасмо код Дунава — Ти задрхта, — цветак пао.

Ој, песници, стари друзи, Што срца имате, Насмејте се на ту љубав, Коју не схватате! XXВИИИ Благо оном, који уме Да без речи бол изрази, Било складом гласовирним, Било вруле меки гласи; Ил’ превлаком преко струне

И ако ти с’ кашто чини Да се сузе твоје суше, Ти се сети откуда је — То ј’ топлота њине душе. Осетиш ли часак, који Радној тежњи поља тражи, Ти се сети ко те крепи, Ти се сети ко те снажи.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

О Кајмакчаланској бици појма нисмо имали. Иза положаја свили смо се одмах у маршевску колону и кренули журно. — Који су војници сачињавали четнички одред? — запитао је поручник Мишић.

— запитао је поручник Мишић. — Националисти, идеалисти, убојице, фантасти, људи који би на миг старешине, ако затреба, заклали рођенога оца.

Било је ту бивших комита, који су за време турског режима штитили наш живаљ огњем и мачем од крвожедних турских јаничара и Арнаута.

Имало је доста граничара. То су они који су за време мира као будни и опрезни стражари даноноћно чували нашу границу.

Њихов поглед и слух развијен је као у дивљачи. Било је Хрвата, Босанаца, Војвођана, који су дошли из белога света, да положе свесно живот за своју земљу.

су, а зорт велики, па им је потребно да чешће перу веш — намигује поручник Мишић и показује на нас, два артиљерца, који смо лежали на суседним креветима. — Са њима је био и један наредник. Погледао сам га летимично. Мислио сам, проћи ће.

Под нама се беласа јутарња измаглица, истеже се у језичасте праменове, који постепено ишчезавају. Пред нашим очима, преко Чегаљских планина, указује се равница, и у њој мирно, плаво Островско

„Вечерас морамо да сменимо пешадију — говорио је. — Сада треба да изиђемо горе са командантом одреда, који ће нам одредити одсеке, да не бисмо ноћас лутали по мраку.“ Ишли смо слободно, јер смо још увек у мртвом углу.

Наравно. Утом излете пред нас један ордонанс, који нам објасни где је заклон команданта батаљона. Није било далеко. Сјурисмо се код њега.

Али непрестано стрепим да не пребаце, јер смо се на отвореном платоу налазили и ми, и седмопуковци, који су такође пристигли. Срећом те тога дана нису летели њихови аероплани. А тукла је и наша.

Сви су они решени да умру. А верујте, господо, нема ничег страшнијег од човека који презире свој живот. Пред таквим људима падају сви ратни изуми, сва техника оруђа.

„Ах, братко... леле, мајко... санитет!“ — чују се узвици рањеника, који су остали између наших и њихових ровова. С наше стране одјекују још појединачни пуцњи, те сам наредио да се одмах

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

веома позно, у годину појаве Бранка Радичевића, читав ранији, њиме заклоњени период песничког развоја код Срба, а који је трајао безмало такође читаво једно столеће, јесте оно време када се зачела и у правим порођајним мукама, уз врло

где су право свечани тренуци тако проређено усамљени а пустолински размаци међу њима зјапе чамотињом сиротињства, онај који је отворио нову епоху српског песништва и младићком чари свога ведрога генија обасјао њену туробну сивину, родно се

свега онога што се код нас у поезији дешавало читаво једно столеће пре њега; као да би било могуће замислити Бранка који би у старо карловачко вино поезије из времена свога ђаковања насуо непента, па одједном заборавио све ове стихове и

Јер, кога би данас могла још оправдано загрејати, и који поетски став или потребу плодно потпомоћи или правдати ова не много привлачна, прашна и сабласно несавремена тема?

Јер је несумњиво да није пуки случај што Бранко није први који би у српској лирици опевао био Стражилово и белило (не оно карловачко Белило, него апстрактно белило пасторалне

ово доба зачудо међутим и није у већ споменутој, до ћудљивости изукрштаној и понекад симултаној разноврсности утицаја, који се сустижу и мрсе у најнеочекиванијим преливима баш и у једној те истој личности, — и то утицаји од руског до

Паун Јанковић, познати првак уставобранитељске странке који је у младости писао и стихове, има у Давидовићеву 3абавнику за год. 1834.

Треба само упоредити песму Никанора Грујића Постанак Стражилова из год. 1842. са Бранковом поезијом па сагледати јаз који дели ова два песника и све оно што су њих двојица — и не само њих двојица, дабогме — носили и значили.

против Турака правдао одметништвом дахија од султана, њихова законитог господара: Дивјег јаничара терај са Врачара Који свог истога сад не слуша цара — а Боројевић 1847.

живети у противречности између слављења Аустрије и потајних сањарења о Мишару; има и корелат историјске неминовности који то игнорише: народе освешћују, дижу и буне, у значењу и дословном и пренесеном, само они који говоре јасно, и речи

историјске неминовности који то игнорише: народе освешћују, дижу и буне, у значењу и дословном и пренесеном, само они који говоре јасно, и речи бритке, без два, произвољно схватљива смисла... Али има и друга ствар, и од ове важнија.

стицали су током времена још и ону опасну, глатку рутину неживих техничких жаргона (а у китњастом стилу барока) који се обраћају првенствено логичној, никада естетској активности својих читалаца; а тиранијом наметнуте прво туђе

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЈЕЛИСАВЕТА: Од хијене се лакше питоми Владар пустиње — лав. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Али и питом — владар остаје! И тешко оном који покуша Са прождрљивом руком махнути На силног цара жарке пустиње... ЈЕЛИСАВЕТА: Дакле — да те раздире?

опоре, Које на себи носи истина; Послушаће те, кажи све: Да није права имô гонити Столећа тужног седу старину, Који је својих груди извором У годинама жарке припеке Врхова ових камен росио... Говори, моли, светла госпођо!...

Зар нас познајеш? РАДОШ: Ај, ђецо, остарио сам, врло сам остарио, па и не видим; — а и шта ће ономе који је сто година по свијету издајство, пријевару, мрзост и лаж гледао — шта ће му вид? Боље да ослијепи...

Боље да ослијепи... БОГДАН: Боље и јесте, старче, — који очима само несрећу гледи, боље да се родио слијеп. — РАДОШ (за себе): И не познају ме синци рођени!...

РАДОШ: То ли је узрок који вас гони Да се предате црном сотони? БОГДАН: То, старче; Али што гледаш тако? РАДОШ: Турцима? Ох, зар Турцима?

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Сунце се лагано помаљало иза планинских врхунаца, који још уморно почиваху у прозрачном јутарњем сумраку. Један тренутак — па се све обли у бјеличастој свјетлости!

Јаблан поједе. Кренуше кнежевој кући. Вране пролијећу из околних шумарака и падају на кукурузе, који су се истом почели зрнати. Чува ри хајкају! Страшила на оградама око кукуруза лепршају се. Сермија се изгони на пашу.

Вика, довикивање на све стране. Лујо иде замишљено за Јабланом. Удубио се у мисли — не чује он те галаме, тог живота који се око њега шири. Он мисли о Јаблану и мејдану. Врцну се, као да се нешто досјети.

Говеда би у дугим редовима замицала у планину на пашу, да се у подне врну води на пландиште. Јаблан, који је својим разглашеним јунаштвом затворио цијело Змијање, поносито би се одвојио од говеда, измакао би напријед, па би

Највише је чамио у кући и око куће, и врло је ријетко излазио међу свијет, који гледаше у њ као у неко чудо и страшило.

Њега бу дубоко у души забољело оно бојажљиво, нејасно и тајанствено сашаптавање кад би гдјегод бануо међу људе који га не познају — само кад нешто шапћу.

Поврх њихових глава шуштао је и меко лепршао снијег који је пискаво шкрипио под ногама, а око њих је као болно чамила језиво бијела зимска ноћ, без гласа и даха.

— Моремо, моремо! — одговарао је Вујо, а у гласу му је сад дрхтао онај луди, врели планински пркос, који се све силније буди и пламти, и у малом дјетету, што је напрезање веће. — Напријед, Вујо!

Реља напреже сву снагу и јурну преко сметова према пламену који се високо у небо дизаше, повијајући се под ударцима вјетрова сад на једну, сад на другу страну.

се по узнемиреној зимској ноћи студено вијање гладних вукова, мијешајући се са урликом и ломњавом побјешњелих вјетрова који потресају земљом, носећи као невидљиви дивови на својим снажним плећима грдне сметове, и разбацујући их ражљућено на

У нас је ријеткост питом и 'вамо покоран чојек. А има и доста, који, ако 'ш, овог суда много и не бендају... Видиш онај гроб с новим, бијелим биљегом изнад мојије' откоса?

Остаде сâм с једним ожењеним сином, који неке године плати главом на сараорини, кад се градила цеста од Бања Луке до Јајца.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Сада без ознака Затвара их мирно у мртвачки ћивот. Сада пун досаде богова се сећа И смеје се Богу који васкрсава. Ах, живети можда некад беше срећа! Он би сад да спава, за векове спава. Живот мре. Он сања.

Похотно шуми јасмин снен. Кад пожар који снагом доји Пепелом заспе звезда прах, Срећа ће химну да запоји Просуће венце ружа Бах, Грунуће снаге вулкан плах.

(Матеј ИX, 29, 30) Глас је Господњи над водом. Бог славе грми. (Псалам 29, ст. 3) Благо народу који зна трубну поклич. (Псалам 89, сг. 15) Господе, да ли чујеш горде трубе?

Чује се рзај коња који стижу. Царе, да ли ће војска испивена, Којој из ока кикоће се жена, Разбити ветре што за влашћу сижу?

У мозак мој је дах твој био уткан. И зато данас нећу часе јада И болни уздах цвета који вене, Јер још си лепа, пуна магле снене, Мада у мени крик страсти је сћуткан.

ВИ Бол ме и туга научише вери У празном храму, уз шум кипариса Чуо сам одјек сахрањених миса И чуо Бога који љубав прашта.

А кад сутра зора расу своје чари, Ја поздравих сунце и небеса плава Кô мртваца старог који васкрсава. (Без датума) XXXИВ Одлази од мене и тони у калу, Иди путем којим душа мртва бива, Путем где се

И ја као лудак у бунило падам И хтео бих да се само теби јадам За тај бол који је баш од тебе створен. (1917) XЛ СВЕШТЕНИЦИ Наша плаха младост не осећа бездну, За њу пут је греха беласање

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Морам! Није што хоћу, него морам. Знаш како је то, остане човеку у крви. Има људи који воле туђе пиле, има их који воле туђу жену, а ја волим туђа писма.

Није што хоћу, него морам. Знаш како је то, остане човеку у крви. Има људи који воле туђе пиле, има их који воле туђу жену, а ја волим туђа писма. У мојим је рукама, гледам га, а не знам шта у њему пише.

'Ајдемо у канцеларију! (Оду десно.) ИВ АНЂА, МАРИЦА МАРИЦА (напољу, лево, чује се тресак неког суда који се разбио о земљу. Одмах затим појављује се узбуђена). АНЂА (долази за њом): Што да разбијеш шерпењу?

АНЂА (крсти се): Господе боже! Па добро, ево да те питам. 'Ајд' кажи ми: који ти је тај Ђока? МАРИЦА: Апотекарски помоћник. АНЂА: Апотекарски помоћник? Зато његово писмо мирише на проминцле!

Изда неком лажан сточни пасош, напије се; натера некога да плати дуг који не признаје, напије се. Е па, брате, то не вреди тако, за ситне ствари.

Е па, брате, то не вреди тако, за ситне ствари. Због тога пати држава, а треба и о томе који пут водити рачуна. ВИЋА: Па треба, дабоме!

ЈЕРОТИЈЕ: Добро, 'ајде говори, али кратко и јасно. Кажи име и презиме, године старости, место рођења, јеси л' који пут осуђивана и зашто, и одмах прећи на изјаву.

ЖИКА (он није ни слушао говор капетана, већ се неиспаван бори са очним капцима који му једнако падају): Ја? Ја не мислим ништа! ЈЕРОТИЈЕ: Како не мислиш?

Тасо, причекај ме на капији! (Сви се повлаче у канцеларију, сем Жике који остаје спавајући.) XВ ЈЕРОТИЈЕ, АНЂА, МАРИЦА ЈЕРОТИЈЕ (на левим вратима): Анђо, Марице!

И МИЛИСАВ, ЖИКА, ЈОСА ЖИКА (испија крчаг воде, па кад га је испио, додаје га Јоси, који стоји крај стола): На! Има ли који да чека? ЈОСА: Има. ЖИКА: Колицина су? ЈОСА: Има их тако пет-шест. ЖИКА: Ух!

Има ли који да чека? ЈОСА: Има. ЖИКА: Колицина су? ЈОСА: Има их тако пет-шест. ЖИКА: Ух! Да бог сачува, навикао се овај свет

Пушћај! ЈОСА (одлази). ИИ МИЛИСАВ, ЖИКА МИЛИСАВ (који је отворио фасцикулу, дреши је полако). Мора да је било овогодишње вино? ЖИКА: Зашто овогодишње?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

У седмој деценији 9. века два учена Византинца из Солуна, браћа Константин (доцније у калуђерству Ћирило) и Методије, који су одлично познавали словенски говор околине свога града, превели су, по наредби византијског цара Михајла, најважније

Основни корпус апстрактних термина, верских, филозофских и психолошких, у који су се биле улиле тековине развоја грчке мисли током античког периода и раног средњег века, добио је тако једним

Тако су и Словени овладали појмовним арсеналом који је много раније латински преузео из грчког, а касније западноевропски језици из латинског.

Ван хришћанског света сличну су улогу играли хебрејски, класични арапски и санскрит. Константин (који је пред смрт, примајући монашки чин променио име у Ћирило) и Методије измислили су и посебан алфабет којим су исписали

То је превођење обогаћивало српскословенски књижевни језик, у који су улазили неологизми сковани по моделу грчких речи, махом оних апстрактног значења.

За разлику од латинског, црквенословенски језик није био сасвим неразумљив онима који га нису посебно учили. Одступања српског, руског и бугарског народног језика од црквенословенског расла су током

него и ерудиција, Чланови клера су се у свакодневној богослужбеној пракси служили црквеним језиком и били су једини који су потпуно и неусиљено владали тим језиком.

Таква је лектира била привлачнија за своје читаоце ако је изложена на језику који ће они разумети без напора. Од 15. века романима се придружују и летописи, историјски списи лаичке садржине.

Од године 1726. почели су долазити, на иницијативу српских митрополита, руски учитељи, који су, природно, учили младе српске клерике оној верзији црквеног језика коју су сами познавали.

Раширило се и схватање о заједничком "славенском" књижевном језику, који би обезбеђивао веома пространо културно тржиште. Кретање ка народном језику Ипак, показало се да су то илузије.

Његови следбеници наставили су правцем који је он означио. Почетком 19. века у српској књижевности остала су практично само два језичка израза: славеносрпска

у књижевнојезичку арену улази необично даровит и уз то смели и борбени самоук, сељачки син Вук Караџић, који је прешао у Аустрију као избеглица из Србије после слома Првог српског устанка.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Прича се да је цар Лазар хтео преко ње разговарати се са некаквим свецем Григоријем, који је близу Горњака у гори постио, па како је Млава онуда текла са великом хуком, да нису могли речи један другом

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Друже у тајни, чуј, мукотрпно се ово срце мимо све језе отисне. И који за мном, и у незнању, греш овај чудни пут: Сиво је тамо, сивином прострели бит, сиве су очи тајни.

Кочијашу друже, који ли пут нас ово домами сета У голет овде? Скитницама се назвасмо, друмска нас попала сета, Путка и Ждрала сатре нам

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

га увек, ако њој не би требао, слала матери да тамо њој у кујни нађе се при руци, а готово увек, да ако млађи брат који је био на сиси плаче, он га узме, носи, забавља.

Она се истицала како својом величином тако и зидом уличним, који је био од осталих виши и увек покривен здравим, јаким ћерамидама.

Кућа је била тамо, у дну. Висока, на два спрата. Са капије видела би се само њена једна страна, и горњи бој који, окренут наниже, окречен, белео се, док од доњег спрата само се видели диреци трема и тамо унутра у полутами кујна,

се до горњег спрата, разграњујући, ширећи се и мешајући се са лишћем и дрвећем из баште, чиниле један зелени свод који је од куће наниже једноставно, густо, протезао се а саму кућу као половио и чинио да се иначе тамни доњи спрат готово

То је био тај њихов, чувени чардак, кућа, горњи спрат који, опкољен зидовима, улицом, чаршијом, није се видео а са кога се све видело; тај чувени »баба-Станин чардак«.

Испред куће био висок »ћутук« и чесма са које је вода текла и свеже падала и натапала башту. Трем, ограђен дирецима који су држали горњи спрат, патосан старим изломљеним плочама. У њему се навек осећала влага и тмина.

Чак и сам је Младен за то већ слушао да је у њему било и пара што их је закопала баба. И то старог новца, који је баба крила, и ни деди, покојном мужу свом, па сада ни сину, оцу Младеновом, ником не казивала, као да се бојала да

Доцније, у старости, деда шлогиран, тамо у дућану само седи. Син, отац Младенов, који је био већ дорастао, наплаћивао, продавао. Увече он баби доносио новац, давао јој рачуна.

Чак и за одело, које ће шалваре, који минтан да почне сваки дан да носи, прља. И мати, не само да се у томе осећала понижена, да је то вређало, но, као

где је она радила, распремала, даље, изван, по дворишту, по кући, као да није ни постојала, јер ни комшинице или ма ко који би дошао да шта код њих поиште, обично какав суд да се послужи и врати, па не нашав бабу, пре би се њему, Младену,

њиме, Младеном, сином, огледала се она предосећања матера према својим првенцима, она слутња, бојазан, што су они ти који ће, не дај боже када им мужеви, домаћини, умру, бити домаћини, хранити их, чувати, бригу о њима водити.

Трома, тешка покрета и корака. Још тромија говора. Обучен навек готово у нове чакшире, опасан појасом и у минтану који му је био тесан. Нарочито око широка му и кратка врата.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

»РЕЧНИКУ« 130 И УЗ ПОЈЕДИНЕ ЧЛАНКЕ У »РЕЧНИКУ« 131 ИИ О БИЉКАМА КОЈИХ НЕМА У »РЕЧНИКУ« 151 ИИИ ПОВОДОМ ЧЛАНАКА КОЈИ НЕДОСТАЈУ У »РЕЧНИКУ« 158 РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА СКРАЋЕНИЦЕ АРW — Арцхів фüр

Б. је и средство против колике (ЗНЖОЈС, 14, 76). Горки б. са шећером лек су за оне који пљују крв (о. с., 67). »Ко хоће да се не опије, нека наште срце поједе пет горких бадема« (из србуља, Софрић, 12.

Још римско веровање! в. Софрић, 1. с. ). У Котарима воде младу к бунару, на који она меће јабука, ораха, и б., па то деца грабе (ТРЂ, ННЖ, 3, 34). БЕЛА ЛОЗА Wалдребе (цлематіѕ віталба).

На њ »не сме никаква нечастива сила« (ЖСС, 326). Нарочито се од њега плаше вештице и сви који стоје у вези са врачањима и гатањима (упор. Вук, Посл., 974: »Да не једе бијелога лука, био би врач«, са објашњењем.

Вук, Посл., 974: »Да не једе бијелога лука, био би врач«, са објашњењем. »Који не једе б. л., сматра се за вештицу«, СЕЗ, 32, 41).

Кад у источној Србији врачаре »изводе ђаволе« ‹који су и демони воде› онда је стање врло опасно, и многи не смеју да се макну од куће без б. л.

Као сталан апотропајон држи се он више кућних врата (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 386), и уплиће се у ивањдански венац који се оставља више врата (обичај у Београду и свуда). Нарочито је б. л.

л. који је проникао кроз главу убијене змије (ЖСС, 196; Караџић, 4, 1903, 195). О Ђурђевдану меће се б. л. у торбу са семењем

л., има свакако за циљ да се одагнају зли демони који сметају зачећу (ЗНЖОЈС, 7, 179). Најбоље се види религијски значај б. л.

Трој., Ватра, 83). У том чају децу мажу увек пред спавање б. л. (СЕЗ, 19, 20). Нарочиту моћ има б. л. који је проникао из главе прве змије коју у пролеће видимо (или: из змије коју убијемо пре Благовести, или у Међудневице).

Отуда је природна ствар да је нпр. нарочито лековит онај лук који је био уплетен у венац од ивањског цвећа, о Ивањдану (ЖСС, 133), или који је проникао кроз змијину главу (Караџић, 4,

нарочито лековит онај лук који је био уплетен у венац од ивањског цвећа, о Ивањдану (ЖСС, 133), или који је проникао кроз змијину главу (Караџић, 4, 1903, 194; СЕЗ 32, 41), или који је о Бадњем вечеру био на столу (ЗНЖОЈС,

Ћипико, Иво - Пауци

— и показа на човјека ситне главе, с перчином, мокра са подераним гуњцем, који се још одјутрос врти око банка и за собом оставља траг блатних попријечаних опанака.

Али која вајда? Ко ће од бољега бјежати? И, одлучивши се, пође жупнику, попу Врани, који је њоме управљао, с намјером да ступи међу чланове.

Илија приђе господару, рукује се с њиме. Господар подсмјехива се на њ својим намјештеним осмијехом који нигда не прелази мјере, већ се уставља у угловима усана на одређеном мјесту. — Што не узе од попа Вране сијена?

— Васо, — јави се газда надстојнику који се бијаше повратио у дућан, — даћеш из магазе, кад усхтједне, Војкану тридесет кварата кукуруза.

—А који су били свједоци? — упита газда. —Веле, Крило и онај чанколиз Ждрале. —Свједоци нису сигурни, — опази газда.

Газда познаје добро браћу Смиљаниће; чуо је и за оца им, покојнога Раду, који се био, убивши ради преорања земље некога комшију, одметнуо у хајдуке и побјегао у Турску; тамо је и погинуо.

се, од ових земаља покојнога Нике мени сада припадају три дијела, а теби тек четврти; кад би се дијелило, ко зна који би те дио запао; могао би тај дио бити о себи. Тако би се ливада, дубрава, оранице морале раскомадати као бравче...

како он вели, што глоба, што некакових одштета, тобоже за почињену штету коју они што суде на своју рачунају, а на који начин то раде, нико у селу не разумије.

Носим вам, дјецо моја пољублена, један големи бесцјени дар — дар који ће обвеселити и богата и сиромаха, и старо и младо... — И престаде часом, да одуши.

—Али биће трошкова! —Пашће на онога који изгуби... А да бих и хтјео да пустим, не могу, дао сам у руке адвоката. —Што?

” Ипак вели суцу: — Дао сам му двије кварте, а послије давао сам му остало, али не хтједе доћи по њих: имам свједока који ће посвједочити. —Је ли тако? — упита судац Петра. —Јест по његову рачуну, али није по мојему ...

— Скухаћемо се! вели Петров одвјетник Пилић староме знанцу газда—Јову, који читаше новине, и поздрави се с њиме. — Има неко вријеме те вас чешће видимо ... Мило ми је! — отпоздрави газда ...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Дакле, игуман је кришом од нас послао поруку епископу Евсавију да му пошаље неког вештог травара који би га спасао скоре смрти. Препао се стари. Ја сам и раније код њега примећивао неке настраности.

Волео бих да још који пут прошетам ливадама око Мораве, ћувицима Диља и пропланцима Градине. Да ли много иштем од тебе, Господе?

То је чудно. Мислим да се то десило због тога што се он одушевио мојим рукописом. Показао сам му препис јеванђеља, који сам радио за епископа. Рекао ми је да су то најлепше исписане странице које је до сада видео.

Једно време је правио трзаје као да ће да устане. Соба је била пуна људи који су улазили и излазили, говорили нешто, привијали му на рану неке крпе у жељи да му олакшају болове, али мислим да су

У том тренутку изгледа као да га једино занима то место, па не обраћа никакву пажњу на грч болесниковог лица, који јежи кожу присутних. Макарије Господе, каквом ли си то танком надом обдарио људско племе.

У почетку је ћутао и пратио сваки мој покрет. Каткад бих спазио његов злобни смејуљак који је још више борао његово збрчкано, ћосаво лице.

писмен, па и више од тога, да сам вешт у преписивању и у живопису, тај се смејуљак одједном распао у низ ситних грчева који су у кратким таласима, као сенке, пролазили његовим лицем кад би ме угледао.

Показао је прстом на мене. Они који су отишли да претраже шуму и да се увере у истинитост или лаж оптужбе, нашли су, наравно, јасне доказе.

Заврнуо је мантију и клекао. Да би показао како под коленима нема никакав подметач који би га штитио од камена, заденуо је крајеве мантије за појас, па су му се виделе танке бутине налик на батаке тек

Ваљда га је разбеснео сам игуманов долазак. Знао је да је видар спасао сигурне смрти овог истог старог човека који је, ево, само недељу дана после оздрављења изашао лично на Кулу као да пркоси. Зар се није говорило да је на самрти?

Можда зато што су сви говорили о њему да је свемоћан и да зна лека од сваке болести. Овај који је к нама дошао врло је млад, верујем мој вршњак. Уопште, тако је необичан.

главу сасвим близу голом Лаушевом бедру, брижљиво је претраживао љубичасту красту као да тражи неки мајушни трн који се изгубио у дрозги од гноја и тамне, згрушане крви. Потом се окрену и рече да му је потребна млака вода.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И ја слушам шапат непојмљивог збора, Шапат који тихо умире и тоне... То је, можда, израз дубокога бола? То су, можда, речи које клетвом звоне?

Оне су ноћу, уз чаробне лире, Мамиле песмом млађане пастире. И сваки онај који тамо сврати, Никада више натраг се не врати. Пећина дању у камен се ствара, А у ноћ опет у стакло претвара.

О, ја разумем огањ, што груди загрева твоје, И страх, који те хвата. Ја знам шта будна сневаш у тихе, звездане ноћи, Кад с ока твога бежи детињски, ведри сан, И чије име с

Но тужне песмице ове Нађоше у једном двору, Алхазра који се зове, За владе Манојла Сретног, и њих су на јавност дале Две старе, учене куће Переса и Гонзале И њих су певали

Симбол је и земља, и небо високо, А суштина оно што он собом значи. Тавни вео ноћи или светлост Феба, Звук који се хори из празне даљине, Одсев је истине, којој наћи треба Правога имена, потпуне целине.

Каква страшна мисô: све што видим, чујем, Сматрати за симбол, који друго значи: Нагонити разум да вечно тумачи, Те да кратки живот загонетком трујем.

Поклоник музе, ради ње Мамона који кади, Све што је скромно гони, све, Кресиду од ње гради. И тако чува Ментор луд, Теолог с важним видом, Талије српске

И само ветра бурни хук, Над гробом који хуји, Кô звучне лире громки звук Очајно, страсно бруји! Тамо где мирта шири хлад И време блажи груди, Љубишин призрак

Он правду штити а неправду гони, И срца има спрам бола и туге, Он теши оног који сузе рони, Јер су му равна господа и слуге. А душман ако народу му прети, Са мачем уме за народ умрети.

Ал' тај млади живот, који сваког снажи, Немило ме дира и душу душу ми дражи. 3. Шта се мене тиче Ладино весеље, или чија радост или чије жеље?

Сватовима неким разносач ме даде, Те по ручку девер читати ме стаде: „Сажаљевам случај који судба узе, С тобом и ја тужим и проливам сузе. Јер уместо среће, да кô сунце сијаш, Ти се данас, друже, у црно завијаш.

премираху болно и тихо њихови гласи, Као молитва чиста, кô уздах невине душе, Ил' као последњи јаук, с животом који се гаси.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Догађаји које сам својим пером описивао постадоше за мене стварни доживљаји који ме из уске средине и тмурне садашњице одведоше у бесконачност васионе и у сретнија времена прошлости.

Ево Вам одговарам још успут на белом дунавском броду који ме носи отаџбини. Седећи на његовим широким леђима, гледам како пролазе поред мене подунавски предели: равнице и

То није ни чудо. Астрономија није роман који може свако да разуме и у њему да ужива. Стварно схватање и разумевање њених закона претпоставља темељна знања из

Кад год сам ушао у тај храм науке, ја сам се осетио као прогоњен бегунац, који се спасао међ зидине манастира, кроз које његови прогониоци не смеју да кроче.

И моја соба у њој сада је само скромно, али угодно уточиште. Пространа и висока ограђена дебелим зидовима, који не пропуштају ни звук, ни жегу, ни мраз, покривена патосом од храстових паркета, који старачки јече при сваком кораку,

ограђена дебелим зидовима, који не пропуштају ни звук, ни жегу, ни мраз, покривена патосом од храстових паркета, који старачки јече при сваком кораку, загревана каљевом пећи, која, певуцка када се подложи.

Други украс моје собе је велики романски двоструки прозор кроз који се - иако се његова окна перу у најизванреднијим приликама отвара диван видик на Дунав и преко њега.

Вечером, кад ме сутон, слаба електрична струја, умор, или други који узрок, одагна од мог писаћег стола, ја примакнем наслоњачу до прозора и посматрам звездано небо.

звезде Плејада, које наш народ назива Влашићима, ја онако са висине гледам на нашу бедну Земљу кроз духовни доглед који савлађује све даљине.

Кретање дуж временске осе почиње, историја Београда одиграва се преда мном као какав филм који се одмотава унатраг. На аутентичном попришту видим како војске средњеевропских сила прелазе Дунав и Саву, како

И једно и друго су производи атмосфере, ваздушног плашта који обавија нашу Земљу и штити је од хладноће простора у којем она лебди.

Водена пара, уздигнута Сунчевим зрацима из тих вода у ваздушне висине, ствара облаке, који шарају или сасвим покривају небески свод.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

почетке поезије за децу у српској књижевности, треба укратко објаснити из каквих побуда она почиње да се развија и који књижевници (и педагози) су значајни за њено заснивање и развој.

Огњановића, „који су посветили пажњу модернизацији основних школа и коришћењу књижевних текстова у васпитавању деце“) преводи и издаје

“. Дитирамбски тон (који је касније прославио Змај стиховима „Ала је леп/овај свет“) карактеристичан је за поезију за децу млађег узраста, баш

Глас песника се пита који би поклон био најприкладнији за дете (потенцијални дарови изражени су деминутивима: лутчица, игрица, птичица, рибица,

морално-религиозне приче Бисерје и драго камење на украшење детиње душе и срца 1860; покреће Школски лист 1858. који је, уз просветне прилоге наставницима, садржао и књижевне прилоге за децу, а затим 1865.

Треба поменути и неке од Змајевих савременика који су својим педагошким радом и издањима (оригинални текстови, прераде, преводи и антологијски избори) допринели развоју

Златан сан који засмеје малу Виду док спава („Вида и златан сан“) има свој узор у народним успаванкама, али, такође, може подсетити

Инсистирање мајке да се колевка и повој сачине од првих зрака који обасјавају небеса (јутарње сунце и млади месец) треба да нагласи тананост и нежност митског предива, али и њихову

за епоху романтизма: балада „Мрве хлеба“ опева бој Црногораца са Турцима и садржи епизоду са слепим дедом који, опремајући унука Мићуна у бој, саветује унука да сакупи мрвице по пољу јер је сањао да ће га оне спасити (што се и

Иако свесно не намењују песме младима, романтичари често певају о мотивима који су карактеристични за дечје песме: о детињству, школским данима, природи.

мермерова“ по којој се котрљају звезде, метафорички виђене као „паре и дукати“, те враголасто прижељкује божји гнев који ће побољшати његову материјалну ситуацију (да „бога“ растера црне хале које се отимају око дуката, гурне ногом сто и

Дечја потреба за игром и слободом, опевана без васпитне „сенке“, као да призива „Бегунце од куће“ Љ. Ршумовића који беже „само да се склоне“ „у неку слободу“ и сведочи о снажној актуелности песама за децу Ј. Грчића Миленка.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Њихово је цвеће тамо код њих. Деца га узела. ТАШАНА одлази и враћа се водећи два дечка који носе ките цвећа. Ташана их доводи до корпи. ТАШАНА (показујући деци где ће цвеће метнути): Ту, метните ту.

(Већ бесан): Који је то што сме тебе, децу и кућу ову ноћу да узнемирује? А, који? ТАШАНА (прекида га): Дедо! МИРОН (јаросно): Који

(Већ бесан): Који је то што сме тебе, децу и кућу ову ноћу да узнемирује? А, који? ТАШАНА (прекида га): Дедо! МИРОН (јаросно): Који је?

А, који? ТАШАНА (прекида га): Дедо! МИРОН (јаросно): Који је? Који је тај што, поред свију нас, оца ти, матере, хаџије, који сваки дан долазе, обилазе те, надгледају те, ипак

А, који? ТАШАНА (прекида га): Дедо! МИРОН (јаросно): Који је? Који је тај што, поред свију нас, оца ти, матере, хаџије, који сваки дан долазе, обилазе те, надгледају те, ипак се усуђује

ТАШАНА (прекида га): Дедо! МИРОН (јаросно): Који је? Који је тај што, поред свију нас, оца ти, матере, хаџије, који сваки дан долазе, обилазе те, надгледају те, ипак се усуђује да тебе и кућу ноћу... Тај ваљда има две главе а не једну.

Тај ваљда има две главе а не једну. Кажи, који је тај? ТАШАНА О, дедо. МИРОН Ко? ТАШАНА Па он! МИРОН (бесно): Ама ко »он«? Шта је, где је, тај »он«?

Нисам знао да тебе ко сме. (Планувши гневно): Који је то »он«. Ташана? Кажи га! Одмах га кажи, па да омркне а не осване! Ко је тај и шта је тај, који сме тебе још...

(Планувши гневно): Који је то »он«. Ташана? Кажи га! Одмах га кажи, па да омркне а не осване! Ко је тај и шта је тај, који сме тебе још... ТАШАНА (одбијајући): Не то, деда. Није нико, већ он, он, дедо, он, покојник!

Не бој се ти мене, и не гледај у мени свога некадашњега Станка, твога друга, твога комшију, који је тебе тобоже волео и због тебе у свет отумарао. ТАШАНА (као извињавајући се): Нисам, дедо, за то ни знала.

не бој се ти, већ кажи ми све, кажи све као оцу, више него оцу, као самој себи, као Богу своме, јер је он једини који све зна, све види, и који може да утеши и умири грешну и болну душу. ТАШАНА (зарадовано): Ох, хвала, хвала, дедо!

ми све, кажи све као оцу, више него оцу, као самој себи, као Богу своме, јер је он једини који све зна, све види, и који може да утеши и умири грешну и болну душу. ТАШАНА (зарадовано): Ох, хвала, хвала, дедо!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Сиромах Коста Земљотрес. Нити је у време његове сахране дрво било овај царски орах који је сада; нити је велика грана баш његову гробу хтела правити присенак; нити је у несрећном човечуљку било ичега од

Костица је био од оних „јединаца” који су то по цену да се роде сирочад. Родитељи су му били: једна сувише у године зашла кћер сеоског попа која је прешла у

„Знаш, кад тако читам о Србији, Босни, Црној Гори, а нарочито о оном Санџаку, који никако не могу да ухватим ни где је ни како је, осећам да ми нешто из срца расте, овде, горе, горе, и груди ми буду

Једне године, о вашару великогоспоинском, који празник је био и слава мајстор Костина, позове он неке своје муштерије из околине, с породицама.

Али мајстор Кости замаче за око здравље Ристанино, смерност, неки сладак глас, и нарочито осмејак, који, уосталом као код свих што од туђина стрепе, некако дуго остаје на лицу.

И Сека је повучена са оног првог плана на који паланчани тако радо истурују своју децу, само ако икако могу. Још побољева, нема радости од ње. Није ни лепа девојка.

Вратио се кући ни тамо ни овамо него човек који зна политику. Кућа мајстор Костина опет оживе. Као да је и она била у Санџаку на блату.

Сећао се прича о своме рођењу; и прича о некадашњем пушкару, младом, и о оном старом који је био његов отац. Млади пушкар је био надалеко чувени делија.

„И зар сад моје најбоље дете да носи у себи крв оног старца који већ ни за мене није имао снаге да се родим здрав и јак као и други свет.

дугачко писмо; као узгред јој је јавио да ће их посетити један његов друг из Будима, столар са самосталном радњом, који путује послом. А оцу је писао Риста о тој истој посети мало отвореније. Све је ишло брзо. И младић и Сека пристадоше.

Кажу да је у магистрату било смеја док су писали тај извештај: отац, шнајдер, који није могао служити војску ни као болничар; мајка, слушкиња; брат, пева тужне песме на уво несрећнима; сестра — то се у

брат, пева тужне песме на уво несрећнима; сестра — то се у последње време говорило у варошици — удата за столара који прави мртвачке сандуке. Риста је независно од свега водио своју судбину.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Све ове и овима подобне, које ником ни мрве не помажу, знатне маленкости остављам онима који су више од мене о труду своме уверени; а ја, кад се у предговору штогод важно казати мора, само наводим да моје дело

Међутим морао сам конац и намереније имати, као и сваки који неће да је луд, при почетку настојашчег дела, и ово мојим читатељима за доказати, морам малко путем Александровим.

Откад је овог нашег, као што га видимо, света, пак досад, и докле год људи буде, било је, има и биће моралиста који непрестано на људе вичу, псују и прете, и с трипода представљају им њиове погрешке, пакао и гром подижући, да својим

— свет (осим малог скока) далеко не пада од своје кладе. Сам стоикер, који тако лепо нпр. о гневу говори, псује у својој кући боље него и један лађар, и све оне пороке у већој мери показује

Смеј и шала, друго ништа није овде за њега зготовљено. И ако се који и такав догоди коме је мозак с паучином од полак прста злобе, пакости, ненависти и незадовољства покривен, таковом

Нађе ли се пак какав Диоген, који ће ме сожаљивати што сам и погдикоју лепу ствар у моје лакрдије умешао, представљајући да је апатија

сте морали јецати и плакати, и ахова, и охова и ухова преко очију прометати, данас ћу да вам представим једног јунака који је само за јуначким стварма тежио, пуцао, трчао, јашио и на заповест судбине сав свет обишао, нота бене, по мапи.

— »А како други знаду и призивају ји у помоћ?« Има људи који гледе да су у свачем од други одличнији. Колико ји паште се дознати колико зрна кукуруза на месец цела Европа троши, а

Говоре о стварма и језику који се само у књигама находи, и свађају се је л’ царствовало дебело јер пре тисућу година у славенској литератури, или не,

јестество затруби и радосним птичице гласом ратар на своју њиву, пастир с овцама на ливаду поити — наш млади Роман, који је петнајсту годину већ навршио био, оседлавши коња, којега њушка дим издаваше и копито варнице крешаше, пође кроз

Истина, млоги пишу и говоре о оном о чему ни поњатија немају, али то су само учени људи, или назови философи, од који ништа сакривено није остало, који свашта знаду, и који се у разговор упуштају и не разбирајући какав је предмет истог

о оном о чему ни поњатија немају, али то су само учени људи, или назови философи, од који ништа сакривено није остало, који свашта знаду, и који се у разговор упуштају и не разбирајући какав је предмет истог разговора.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

боју сутра буди леп Што ће рећи праведан Ти зелена царице траво Ти једина победи Ти победо усрећи царичине слуге Који је црвеним млеком хране Усрећи и њене слушкиње звезде Које је уживо сребро облаче Певам И палим једно перо из левог

оловне облаке И походи своје небеско родно место Донеси на дар белом граду Рајске воћке птице и цвеће Донеси и камен који се може јести И мало ваздуха Од којег се не умире Клањаће ти се звоници И улице се прострти пред тобом Велики

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

је добило свраб за писање узело је да се чеше о мене, тако да сам постао био нека врста писменог задатка за све оне који су — то се већ разуме — почињали критиком своја литерарна вежбања.

мора да изради своју аутобиографију — и како је нашим академицима за тај посао потребно по неколико година, па их има који су и умрли а тај толико велики и важан посао нису довршили, те се ни данданас ништа не зна ни о њиховом животу ни о

Као што би се и период који затим настаје могао тако лепо и у животу, као и у историји, назвати: период „робовања и патњи“.

Сећам се, на пример, једнога случаја којега сам ја савременик и сведок а који сам затим прерађен читао у биографији. Лирски песник Н. Н.

Он је седео код једног кројача, који му је за четрдесет динара месечно, сем собе, давао свако јутро по једну кафу и уз то му бесплатно пеглао панталоне.

преврну биографију, која је дотле била написана, да бивша биографија личи просто на преврнут капут, са грудним џепом који је с леве стране груди прешао на десну, са новом сомотском јаком и са новом поставом.

По тој биографији, покојник се родио 1852. године у Петровцу, од мајке Ангелине и оца Миљка, који је био свињарски трговац.

не би изненадило када би ти биографи, на основу података које су сабрали из писама и других својеручних написа, који би заостали иза смрти кога великог човека, утврдили да покојник уопште није ни постојао.

Читао сам тако, на пример, писмо једног великог човека, академика, који је од свога кирајџије тражио неплаћену кирију.

Кад је тако написао пуно ружних ствари о животу, прешао је на фразу: „али постоји из вестан ред ствари у животу који се не да из бећи“ и, на основу те фразе, тражио је од кирајџије тромесечну дужну кирију.

Али ја бих био нескроман кад бих рекао да су горњи разлози једини који су ме руководили да напишем аутобиографију. Пре свега, нису ни стога што ја себе не сматрам великим човеком, те сам са

по којој „нема ничега страшнијег до кад човек остари па забада нос у своју младост“, ја ипак то чиним, по ономе нагону који код дављеника, за оно неколико тренутака растајања од живота, изазива пред очима слику прошлости, па чак и далеке

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Живи су занемели од ужаса, прибијени уз земљу. Свакога часа захваљивали су Богу на милости што им је подарио још који секунд живота. Над разбојиштем се разастрла магла од дима и прашине, кроз коју се видео повремени блесак наших топова.

Са чела је, у широким млазевима, текла крв и натапала његов шињел и војнике који су га носили... Спустише га на земљу. Неспретним рукама перемо његово лице и ружичаста вода јури преко одела...

— Е, није баш тако. Контузија је тежа од многих рана — каже потпуковник Петар и показа на капетана Власкоја, који је непомичан и без свести лежао на земљи. Војници журно однеше и капетана Власкоја.

Тишина... Седео сам укочен на коњу, бојећи се, ако се покренем, да ће стотина људи полетети на мене. Свеједно који. Дрхтао сам и од свога рођенога даха. Наједном претрнух. Као да чујем неке гласове десно. Прикупио сам дизгине.

— Где је командир? — запитах једну тамну прилику. — Код првог топа! Прођох поред једног топа, који ме подсети на неку згрчену животињу, спремну да свакога часа зарије своје зубе.

Командир призва ордонанса и шапатом му нареди да скрене пажњу војницима да нико не заостаје. Начин на који је то рекао још више појача моју стрепњу.

Начин на који је то рекао још више појача моју стрепњу. Завидео сам ордонансу што застаде, јер смо ми, који идемо на челу, први на нишану. Увело лишће зашушта са стране пута. Хладан ме зној проби. Командир је ћутао.

Занемео, као у бунилу, слушао сам разговор. — Шта ћемо сад? — Има ли који други пут? — Колико има пушака у батерији? — Свега шест. Две покварене. — Аух!... Господа му милог! — Чекајте!

Али шта ћемо сад?... Сем неким другим путем да пођемо. Иста мисао мучила је и командира, и он запита сељака да ли има који други пут. — Ево, вод’! — показа нам он руком у мрак. Једва назресмо између стрњика путању.

Крцкали су топови. Моји нерви затегнуше, као да бих хтео својим прегнућем да стишам шум, који се разносио кроз ноћ. А још увек смо ишли баш њима у сусрет.

Кад су у претходници, плашљиви су као зечеви. Чим пукне прва пушка, разбегну се куд који. Друго је са пешацима. Пешак не бежи, већ легне за прву ограду... — Јест, у теорији је тачно.

— Чекајте... Кад батерија полети, послужиоци који седе на топовима, нека вичу: ура! Пошто је пут узан, возари су прво испрегли коње.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

“ А кћи спустила вез и устала и пошла прозору И пошла и затварајући видела неког да пролази, Који јој узнемири душу дубоко и насмејао се дубоко.

Где бисмо били? Лењиви и топли о свакако да не бисмо били радни, Лењиви и топли на обалама чије бисмо реке лежали, Који би нас народи пријатељима звали, О који би за нас били жали?

да не бисмо били радни, Лењиви и топли на обалама чије бисмо реке лежали, Који би нас народи пријатељима звали, О који би за нас били жали? Та у даљине бисмо одлазили, простора гладни, Увек јежни пољана, још гладни, још млади, још јадни.

А Стева је опазио да и мали Пера већ плаче; Како би се светио расплаканом човеку. Јак сам ето као мост који се угиба Под товарима сеоским, под житом.

Сва је митологија умрла била заувек. Тако отпочео нови неки раздрузгани живот: На аутомобилима црвеним који су јурили кроз ноћ И између кућа Војника четири држала се усправно, Па затрубише увертиру смрти, разоравања и

Ми артиљерци смо тешки сељани који димом гоне комарце; Сва ноћ била је ноћ електричних таласа, светлог челика и Несавладљива кашљања, Шлајм је био пун

Попине се сапи расцветале, У том џбуњу славље птице запевале. Па дивни и лепи каплар, који страсно воли своју жену, Одлетеће на вранцу да положи живот у част њену; Зауставиће се баш на ивици рудничких шума: У

Ивицом По-овог Гаврана (Покушај најслободнијег превода) Да ли ко зна, Да ли ко зна, Да ћу умрети за који дан, И да походићу божији стан; Да ли ко зна Чему сва жалба мога сна, Да ли ко зна?

Да ћу умрети за који дан, Загракну гавран вран: Човече који умиреш, Да ли ко зна? Да ли ко зна Да тужба умом срцу спи; И да краљеви и да

Да ћу умрети за који дан, Загракну гавран вран: Човече који умиреш, Да ли ко зна? Да ли ко зна Да тужба умом срцу спи; И да краљеви и да краљице, Помрећемо заувек једном сви, Да

Да ли ко зна Да тужба умом срцу спи; И да краљеви и да краљице, Помрећемо заувек једном сви, Да ли ко зна: Човече који умиреш?

Верујте да је онда тек оно: кад ме досада савршенству води; онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен у чуну који језером сивим броди, и пун јунака чија пада сен на воду.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

КЊИЖЕВНОСТИ Гроздана Олујић СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ Садржај СЕДЕФНА РУЖА 2 МАСЛАЧАК 5 МЕСЕЧЕВ ЦВЕТ 9 ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ТРАЖИО СВОЈЕ ЛИЦЕ 14 О КАПЉИЦИ И ЦВЕТУ 17 ЦРВЕНИ МАКОВИ 21 ОГЛЕДАЛО 25 КРИЛАТИ БЕЛКО 28 О ПАПАГАЈИМА И

Као сребрне стреле летела су јата риба. Рибица није престајала да прича о облацима који плове високим, плавим небом, о цвећу руменијем од корала и ветру који у шупљинама стена ствара пригушене, нежне

Рибица није престајала да прича о облацима који плове високим, плавим небом, о цвећу руменијем од корала и ветру који у шупљинама стена ствара пригушене, нежне гласове. А онда ту су и руже!

Како су смешне рибе са својим расправама о томе која је најлепша! Још смешнији је Савет корњача који расправља то питање. Она зна да је мало сунце скривено у њој лепше од свих. Али, шта се то других тиче?

Којешта! Сунце је значајно само онима без корена! Ми, који имамо корен, можемо и без њега! — гневна и сама себи довољна репа се још дубље зари у земљу, глува за песму ливаде,

дубље зари у земљу, глува за песму ливаде, слепа за сунчев сјај, не желећи чак да чује ни повлађивање ливадског пужа који је пред златном најездом сунца хитро бежао у кућицу. — Сунце је један окрутни убица!

Био је спреман да слуша чак и песму потока који је себе називао реком. Игра цвећа у ливади и неуморно тумарање мрава занимали су га више од кретања сунца у небу.

Али, је зато био леп и златан, златастији и нежнији од осталих. У поноћ и у подне њихао се, певушећи на ветру који му је доносио приче са све четири стране света. Колико је само чуда на земљи!

Али, који је још сунцокрет полетео у висине? Који је то желео? »Са мном нешто није у реду!« — помисли мали сунцокрет и пропе се

Али, који је још сунцокрет полетео у висине? Који је то желео? »Са мном нешто није у реду!« — помисли мали сунцокрет и пропе се на прсте у жели да порасте и стигне

Бунио се малишан с времена на време, али дубоко у себи знао је да то није сасвим тачно: није он као остали! Сунцокрет који уместо сунца прати месец, има ли ишта црње и горе? Реши се мали сунцокрет да нађе лека својој муци.

Море све зна: највеће је на свету, али га ветар, ипак, покреће. Упита мали сунцокрет ветар шта да чини. — Ти, који свуда завирујеш морао би знати како да порастем!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

И што ће сад тамо тек да настане!... АРСА Ето, хаџи, и види! Па сад? Шта да радим? (Полицаји који полази): Чекај ти. (Томи): Збогом, хаџи! (Одлази.) Граја се већ сасвим изгубила у даљини. Вече пада.

На среди дворишта »ћутук« и камено корито од старе, пресушене чесме. На капији стоји обешен фењер, који заједно са месечином осветљује воденицу и око ње тамну гору, чија се дебела, мрка кестенова стабла црно оцртавају.

МАРКО (одлази ка капији и враћа се радостан): Газда, газда! МАГДА (полази ка капији): Који? МАРКО Млад, млад! МАГДА Слатко моје дете, сећа се оно даде своје!

) САЛЧЕ (остаје онесвешћена на земљи.) Коштану у колима, опкољену пандурима, сватовима и са свирком одводе друмом, који води ка Бањи и при чијем крају и сама се Бања назире пуна дима, магле и паре бањске.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Већ су на мети. И рукаве дуге Загрћу косци, и живо се кладе Који ће брже наткосити друге. Збацише с глава саруке и ваде Из водијера гладилице старе, И хитром руком добре косе

Корак ми тежак постаје и страх ме хвата Да ћу икада излазак наћи који. Напокон дођем на задња врата и ступам. На излаз врата — о боже, ко ту стоји!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У погледу облика уметности, као што је, на пример, еп, чак је признато да у свом класичном виду, који ствара епоху у историји, никад не могу бити произведени чим наступи уметничка производња као таква; у области саме

Али у сваком случају једна митологија. Дакле, ни у којем случају то не може бити такав друштвени развитак који искључује сваки митолошки однос према природи, свако митологизирање природе, који, дакле, од уметника захтева

може бити такав друштвени развитак који искључује сваки митолошки однос према природи, свако митологизирање природе, који, дакле, од уметника захтева фантазију независну од митологије.

Они су стварани под нарочито повољним околностима, несумњиво на једном таквом ступњу развитка који многи народи нису имали.

а у периоду одржавања већ створене епике — кад је стварање већ завршено — главну улогу имају певачи распрострањивачи, који чувају наслеђе из прошлости, као што су код старих Грка чинили рапсоди, код Француза жонглери, код нас многи певачи из

То мишљење, наравно, није тачно. Истина, у многим случајевима епски песници — не само они који су стварали епопеје него и они који су певали краће епске песме — живели су на краљевским и уопште великашким

Истина, у многим случајевима епски песници — не само они који су стварали епопеје него и они који су певали краће епске песме — живели су на краљевским и уопште великашким дворовима.

њима она је, свакако, добијала нове, властелинске црте, али су зато и песме придворних певача имале судбину поточића који падају у широку реку.

зна добро да прикаже народни начин осећања, индивидуа која још није достигла ступањ духовне и моралне независности који допушта да се мисли и осећања црпу из једног личног фонда.

селу (што се одразило у издвајању веома малих територијалних јединица међусобно неповезаних), постојање домаћег слоја који се везао за турску управу и био њено упориште (кнезови, слободни сељаци и Власи-сточари, који су били и турски

постојање домаћег слоја који се везао за турску управу и био њено упориште (кнезови, слободни сељаци и Власи-сточари, који су били и турски војници) и непостојање све до 1557.

Чак нема ни једног јединог циклуса који би представљао такву целину. Али је она једна целина по томе што има једну основну, главну, централну тему: однос

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

да се брије Код шашавог брице Па му као брица Смако брке с лица ОВО ЈЕ ПЕСМА О КРАЉУ Ово је песма о краљу Који је волео праљу У оно витешко доба Кад се волело до гроба Било је код тог краља Много добрих детаља Те златна

су спортска храна ЧОБАНИН САМ У СЕЛУ Имам једну кокошку Која зна да броји Свршила је факултет Али не знам који Имам једног вола Који вуче кола Свршио је гимназију Ал је осто лола Имам једно прасе Које стално гуди Свршило

ЧОБАНИН САМ У СЕЛУ Имам једну кокошку Која зна да броји Свршила је факултет Али не знам који Имам једног вола Који вуче кола Свршио је гимназију Ал је осто лола Имам једно прасе Које стално гуди Свршило је занат Код музичких

Сав покуњен као овца ГЊАВИ МЕ ТЕЧА Гњави ме теча Гњави ме тетка Гњави ме чешаљ Машна и четка Гњави ме брица Који ме брије и брат од стрица Који ме бије Гњави ме мачка Кад лови миша Гњави ме мокро Кад пада киша Гњави ме

ТЕЧА Гњави ме теча Гњави ме тетка Гњави ме чешаљ Машна и четка Гњави ме брица Који ме брије и брат од стрица Који ме бије Гњави ме мачка Кад лови миша Гњави ме мокро Кад пада киша Гњави ме ујак Гњави ме ујна Ујак је широк

се браним животом И лепим васпитањем УСЛЕД ПРОЛЕЋА Услед пролећа у Паризу Сада се носи јапанска свила А у Љубишу који је близу Носи се цвеће из априла Услед пролећа у Сахари Сада се носи бисер од песка А на зеленој планини Тари

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Јованче се замисли. — Е, нећемо примати све бјегунце из школе, само оне најсигурније, оне који неће ником одати гдје нам се налази чета. — То си добро смислио.

У оближњем љескару, одакле је ваљало донијети шибу, Стриц се нађе у великој неприлици. Који год би прут одабрао, тај би му се чинио исувише опасан. — Зар овај? А, не, не! Баш оваквим тукао ме је дјед Тодор.

— Ето га тамо! Држ, не дај! Још увијек лармајући као да траже бјегунца, дјеца се дадоше у бербу презрелих љешника, који су већ сами испадали из својих пожутјелих чашица.

Понесем ујутру књиге и ручак у торбици као да ћу у школу, па кад наиђем поред Гаја... — А ти на дрво! — дочека Стриц који је пред свим потјерама и опасностима увијек бјежао на прво дрво попут уплашена мачка.

Претресоше и остале ђаке какав је који и је ли погодан за дружину, а на растанку Стриц још једном потврди да већ од сутрашњег дана креће да „купи војску“.

Поправио је чак и стари школски глобус, само је на њему земљину куглу мало и сувише накривио, па је личила на пијанца, који се управо спрема да легне. По школи је кружила прича: Лазар Мачак био љут па накривио Земљу!

Многи бивши ђаци те школе читавог живота замишљаше земљину куглу у ономе положају у који је постављена вјештим рукама дјечака Мачка на полумрачном тавану сеоске куће, уз опасно зузукање оса, које су малишану

радили у пољу мислећи да је дјечак у школи, Јованче и Лазар превукоше с тавана сав онај крш од разне старудије и алата који је Мачак с поносом називао „моја радионица“.

— Стооој! Магаре на друму налети на припитог сеоског црквењака, који се однекле касно враћао, а овај престрашен од необична клемпава чудовишта, стругну преко поља и пљесну у бару, у неко

у зелену шумскоме мору, испод небеског океана, он је био запажен само од стране излизаног тањушног јутарњег мјесеца, који с чуљењем нахери главу и поче да сриче чудноват натпис: „Ништа нема да те брине, од овога пацов гине!

А зар је лако наћи такву хајдучку дружину? Једнога дана за Стрицем у логор доскита и један незван гост, који ни по чему није спадао у ово одметничко друштво четвртошколаца.

— Сигурно се негдје заједно крију — досјећао се малишан. — Како који почне бјежати од школе, ево га већ код Стрица. Једног јутра, кад је било вријеме за школу, Николица поведе Жују и

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Умље вам избистрите, памет раширите, уши отворите, свест к овом прегните, на ноге се оприте, који но хоћете и ради сте ову словесну част себи примати...

Ево сâм то видим да неки други завичај злочест, у моме телу војује супроћ мога умља. И који је тај други, поснажнији закон од божија закона?

ОГАЊ ПОХОТЕ И МЕСА Блажени онај, Који као облак би Сав у сузама, Гасећи огањ Похоте и меса. ПРАВИЦА Кано овца међу вуци, ка голуб мећу крагујци, и звезда у

И на ме су шаптали сви моји врази и на зло су ми мислили. Злечесту реч на ме изнеше. Ама који ме год то облагују, да се сами обуку у зао глас и кано хаљином горњом тако да се обгрну сами са својом срамотом.

с памећу којуно сам од Бога преузео; у свако доби га именовати и дозивати га дужан сам, а ја, крвавик, Бога заборавих, који ме ода зла чува; Давиду пророку нисам внимао о томе што нам вели: Увавестите се за ово који се Бога заборављате: да

крвавик, Бога заборавих, који ме ода зла чува; Давиду пророку нисам внимао о томе што нам вели: Увавестите се за ово који се Бога заборављате: да вас кадгод не уграби пакостник, а не узбуде вам ко би вас преотео!

Тај срп улази у хрсуску кућу и тим, који се мојим именом лажно куну! Те што год теку и имаду, мало, велико, од камена и до дрвета, све им односи и сатире, те

И многи туштени, уједно страховити који ће ш њиме доћи хиљадом хиљада! АД Непроходна је то дубрава, дубока долина, јака кључаница, непрокопни тамнични

А да одсад који ћу већ добар разговор имати од кога ли, гледећи ми тебе на последњем концу издишући? Него још, још бар штогод ми

Него још, још бар штогод ми проговори кано по завичају к матери даруј ми неко слово, који си сам, Бога Оца слово! Испусти ми коју реч благоутробија источниче, те прохлади ми срдце твојој слушкињи, јаох, јаох

Ко ли ће се од сеј доби старати за ме? Који се, сâм ти, свачијим животом бринеш и промишљујеш, виђи и за ме, ко ли ће ме од жидовске налепе спажати!

Плакала је Рахила за децом неутешно. Тако и ја плачући јецам без устеге Владику Господа, који је плач Евин зауставио.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

да га још једаред удари, али га остави, кад уплашени Поте увуче врат и главу као корњача да би избегао други шамар који очекиваше.

Али шта да се читаоци ломе преко поља и атара, кад је доста да му погледају конак, дворе његове, који су и виши и лепши и од самих пашиних! Кућа му је била у једној тесној и кривој улици у близини цркве.

Иза куће је пространа авлија, а иза ове дубока башта с капиџиком у црквену порту, кроз који капиџик пролазе чорбаџи-Замфирови у цркву на јутрење и на краће молитве.

што ју је донео још некад отац Замфиров кад је био на хаџилуку, куд је повео и свог десетогодишњег сина Замфира, који се данас стога зове још и хаџи Замфир.

ГЛАВА ДРУГА У њој је опис Манасија кујунџије, познатог и под именом чапкун-Мане или Манча, који је — иако ова приповетка не носи његово име као наслов — ипак некако главни јунак ове приповетке.

Мане је сада узео и једног шегрта, који већ пола године дана — од последње славе Манине — како иде без капе, чупав и гологлав, јер још никако не може да се

боје — а све у силном гајтану — па се притегне траболос-појасом, за којим му је сахат о широком сребрном ланцу, који је Мане сам израдио, а на главу кад накриви фес, шајкачу или астраганску шубару, — како већ кад време захтева — није

А то је било онда кад би, на задовољство и своје у муштерије, свршио какву мало крупнију поруџбину, а таквих је, како који месец, све чешће и све крупнијих бивало. Прочуо се мајстор Мане и са крупнијих радова!

Некада се поносио само муштиклом коју је извезао Ибиш-аги, или табакером у газда-Гана, или сребрним прстеном који је направио Видену, кмету великовртопском. Славан прстен, масиван прстен беше то, дуго се познавао на ћати Трајку!

ГЛАВА ТРЕЋА Она је помало и наставак главе друге. У њој је гаље испричан један моралан удар који је задесио Мана — заједно с последицама његовим.

Пред кућом пуно шимшира, а међу шимшировим дрвећем један велики стари шимшир, који чак и хлада даје. Нико не памти да је икад мањи и тањи био; и сам дед Манчин причао је да се још дететом играо под

И тако Јевда остаде удовица и посвети се сва неговању и васпитању сина свога, који је био сушта слика и прилика свога оца. Она је лебдела над њим; свака најмања потреба била је одмах испуњена.