Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Ти долазиш тихо, на прстима и, застајкујући, питаш ме: — Шта ти је, Којо? — Ништа. — Па не љути се, што? — А у твојим плавим и чистим очима толико је искреног саучешћа и туге што сам ја
да се не „пометем“ од учења; како ме је, кад је почела да губи језик и свест, овог вечера, док сам ја путовао, звала: „Којо, Којо, хајде брзо“... И како је тражила моју слику, гледала дуго, дуго и плакала! У том поче она да се превија и грчи.
не „пометем“ од учења; како ме је, кад је почела да губи језик и свест, овог вечера, док сам ја путовао, звала: „Којо, Којо, хајде брзо“... И како је тражила моју слику, гледала дуго, дуго и плакала! У том поче она да се превија и грчи.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
И ја ти се, вала, побољех, не радећи ништа. Ђурица приђе ономе другоме, те се рукова и са њим. — Хоћеш и ти, Којо, са нама? — Па... морам... Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати.