Употреба речи којој у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

А, међутим, опет изгледаше као једна једина породица којој је кућни старешина преминуо: нико никога није вређао, ни млађи старијега, ни старији млађег, сви су се у големој

Сироти! Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.

А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.

овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... Страшно!...

и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени... Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.

што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала... А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...

Мени је цела Честобродица позната као кућа у којој сам се родио“. Ми поседасмо на коње, а Живко узме Станиног коња за улар, проводећи га стазицом куда само козе пролазе.

Видео сам да се она ћелија у којој је архимандрит становао сучељава са брдом које се на левој страни манастира диже, а губи се у големим планинама

Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал...

Осам је сахати избило. Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице... Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

У стара времена срећу су почитовали за богињу, којој су се клањали и жертве приносили. Но што велим: у стара времена.

Ово се зове сласт меда у својствени плод пренети. Имам у комшилуку једну познаницу којој је име Дијакрисис. Ова, како што напишем, хоће да јој прочитам, и често ми чини сверх свачеса различна примјечанија.

Онда птице почну што којој у главу дође говорити. Неке реку: Ми се хранимо с мушицама, нашто се нами мучити и земљу раскопавати?

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

А данас је кнежев кажипрст уперен у фирму „Југоекспорт“, у којој се продају шешири, кошуље и конфекцијска одела! Јул 2000.

Јул 2000. ПИТАЛИЦА МЕЂУ КАВЕЗИМА Је ли зоолошки врт Нојева барка, у којој би све, и бодљикаво прасе, и лисица, и јагуар, и шарка, и зец, и зебра, требало да се спасе?

Је ли јелен и у кавезу јелен? Може ли лав бити лав без саване, у којој, кроз поветарац и пелен, прати кретање своје живе хране? Зар је ова сита ленштина лав?

ПРАСКОЗОРЈЕ НА ЈЕЛОВОЈ ГОРИ Кров кукуриче, гракће храст, гуче буква у којој ће до подне бити поноћ, ускоро свуда уокруг цвркуће дрвеће, ко сенка млека преко света да је пала, магла низ

Леђима наслоњен на срушену кућу, у којој расту коприва и трава, и око које се више ни лимару, ни зидару, не вреди трудити, седим на сунцу, међу маслачцима,

Ил је то ова јутрошња ведрина, ова ведрина изнад овог стола, небеска ведрина, којој су ослонци ово јаје, овај лук из венца, и ова чаша, с венцем првијенца?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

притисли сво поље изнад пашине куће, а по пољу бејаше свуда пшеница посејана, а пешак опколио кућу и на кућу пуцају, у којој Пљакић и наш момак Пава и поп Сретен и јошт са 15 момака изнутра се бране.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Добош ја! Што бре, узимаш паре кад не мош вратити!... У мене, Дашо, нема шале! — Ту се капетан маши руком за чашу у којој беше допола вина. — А, молим, молим — убрза Узловић и докопа флашу да послужи.

« а међу гостима захори се граја, каква ваљда није била ни на циганској слави, а камоли на другој којој крштеној. Ваљало је сад да Ђуко пукне из својих пиштоља што игда може, и што ваљда, никад у свом веку нити је пукнуо

Мојсило се трже као да га нешто секну. — Којој Савци? — упита радознало један гост за истим столом. — Савци Николиној!...

« вели слузи. Ђаче одговори. Ревизор задовољан упита другог: »У којој је части света ово ваше село?« па одмах извири у кујну: »Нек се само добро истишти!« Ђаче одговори и то.

преко једне приличио дубоке и опасне опасности насред пута, те путници одскочише за читаву педаљ с оно мало кровине на којој сеђаху. — Ништа, ништа, не бојте се!

— помоћна греда, греда о коју се вешају ствари паламар — дебео конопац, којим се везују лађе паласак — кутијица у којој се држи мазиво за подмазивање оружја папендекл — тврда хартија за коричење књига; картон пасквил — пакостан епиграм,

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Гракнуше са свију страна као да добише нов живот... Све живо скочи око Станка. Он погледа Јелицу, којој се лагано враћаше руменило на лице... у њеним очима виде он велику радост, која је вредила више од свију похвала...

И онда поче кадити прво свећу, онда себе, па укућане по реду и старешинству... Затим отпоче молитва, у којој је старац призивао све божје угоднике да помогну дому и народу његовом: здрављем и берићетом...

Јадни Алекса!... Јадна Петра!... Ови робови незароблени, ови кривци без кривице, ова старост којој се на седи перчин пљунуло, ови окаљени грешници без греха — свакога јутра и вечери подизаху своје смежуране, суве руке

Јабуковача се пила вргом, чутуром — ко је шта имао — а ракија тиквицом, којој је грло тако тесно да једва кап прође. Требало је човеку добрих два-три минута натегнути док прогута један гутљај.

Попа рече: — Иване, да нам се закунеш да ћеш чесно и поштено вршити кметовску дужност. Па смаче с рамена зобницу, у којој му беху књиге и крст, скиде капу, метну епитрахиљ на врат. Сви поскидаше капе. Иван се прекрсти и целива крст.

Зека привеза ону тројицу за један танковијаст јасен, а Алексу принеше оној клади на којој је седео харамбаша. Срећко се наже над Алексом. — Јеси ли жив, брате? — упита га он. — Жив сам... Воде!...

Мени је твој кров милији од мога!.. Ја бих, чини ми се дала ону кућу у којој сам се родила, само за један ћошак твога дома!... Станко је слушао, а душа му се заносила.

Ова црна ноћ својим плаштом омота и све црне мисли... Сета нека завлада овом узином, којој су зидови две воде: једна што шумори и шапуће као лопов, и друга што ћути као мртвац — а покрива их небо наоблачено...

А Турци су наваљивали; њихова коњица догонила је до самога рова. То више не беше ни очајнички напад, то беше борба у којој људе нападају. Људи су падали као крушке са дрвећа, па се преко њих газило као да нису од меса и костију...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

да ми је моћи Испунити опет целе своје ноћи Сузама и слутњом којој конца није. Да ми је да волим као пре, пун мрачне И свирепе сласти да патим и страдам; И уживајући у болу што

ПУТ Да ми је да нађем нови ритам неки, И горду способност којој не знам име, Да свагда без страха пут пређем далеки — Пут од једног бола до његове риме.

Невидљивом сунцу пружам жудне руке, И отварам срце неком кога није; Душа ми је пуна мрачне хармоније, Којој никад нисам саслушао звуке.

Мору иду реке, земљи горе лисне, А љубав ћутању с уснама од леда. Мру у једној речи што се није рекла, А у којој беше сто врела живота... Тако јата звезда што су простор секла, Мру у капи росе на листићу плота.

Ти у којој љубљах своју илузију, Свој сан о љубави и сан о лепоти, И неку реч страшну казану у плоти, А коју ја појмим силније

У врту, у коме је било пуно сикомора и тамариса, било је мирно. Мирис јасмина мешао се са љубичастом светлости ноћи у којој је спавао мртви син Божји. Војници су били поспали. Њихово оружје и шлемови светлили су око гроба.

Стотине празних мостова гурили су се над белом реком у којој је тињало неколико звезда. Ноћ је била студена и тужна. Мефисто сеђаше исто онако грозан и блед као некад над Тебом,

Тада сатрап рече: — Лажи га. Кажи му да си жена коју су протерали због врлине из неке далеке земље у којој се врлина прогони, и он ће те сажаљевати. Кажи му да си мученица, и он ће те волети.

Исти дан је на тајна врата изишла Луца из своје мраморне палате у којој није било више хлеба. Под маском на лицу отишла је да стане на мост који дели град од предграђа.

Њене су усне као две речи библије које је написао пророк кад се вратио из пустиње у којој је разговарао с Богом. Њене речи су тихе, и кад она почне да их изговара, то изгледа као падање звезда на језеру

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Она ме је још непрестано суботом мила, давала ми савете, пришивала дугмета на кошуљу, опирала се по којој жељи и трудила се да одржи свој ауторитет; али кад сам ја већ нешто учинио, кад је нешто било свршено онда је било

Говорисмо дуго о свежем ваздуху, о ровитим јајима, шетњи и о природи „која ради”. Природи оној којој се остављају оваки болесници. И то као да и девојку донекле умири.

Сутра ће, мислим. Ја скочих: — Шта? Сутра већ! — Сутра, богу хвала! Сад наступи једна велика пауза у којој не знам шта је ко мислио, а ја сам само гледао Ђорђа како га она с тетком води колима, како он руком напипава

писма беше прошло већ пет недеља, а Турци дошли на Тресибабу, а Черкези руше његову кућу и пале му постељу на којој му можда жена лежи. Па ипак је он ишчекиваше.

У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина у којој је и фамилијаз спавао. Главна соба, управо школа, била је ниска, као и цијела кућа.

једним сном, и у том сам сну отприлике нацртао како сам ја заволео Немицу која није лепа, која је пука сирота и којој су већ двадесет и четири године.

Па и ја сам само обичан човек, и ја сам куснуо од те сласти којој некажњено певају песници свију времена и народа. Па зар само ја да улетим у тај страшни обруч непрорачуњене женидбе?

како да кажем?... моје патње. Све је свршено — ја сам слободан. Слободан као птица којој је запаљено гнездо и подављени птичићи. Ланци су ми скинути, али руке су ми узете.

— појачати, повећати потпури — музички комад састављен од више популарних мелодија путир — метална чаша у којој се држи вино за Причешће рапир — дуг и танак мач ритерски — на витешки начин ѕалто мортале — опасан, смртоносан

смртоносан скок санс — карташка игра санћим — као бајаги, тобож сараф — мењач новца сарачана — собица или шупа у којој се оставља коњска опрема саћурица — котарица од сламе силај — кожни појас у који се задева оружје скена — сцена,

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

И ПОСЛЕДЊА 214 ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА ПРИПОВЕТКА Своме ујаку Јовану Ђорђевићу професору Велике школе ГЛАВА ПРВА У којој су описана два попа, две попадије и две попине ћерке из једнога села у Банату, у коме су парохијани били тако побожни

И једна и друга попадија изгледа мала, широка а темељна као она фигура на господин-нотарошевом столу, у којој господин нотарош држи трафику, а то је једна женска прилика шира нег дужа, па се горња половина дигне, а у доњој стоји

Ето, тако се разговарају две попадије. ГЛАВА ДРУГА У којој већ отпочиње помало сама прича, мада се може узети и да је она продужење главе прве.

Ту је, даље, у авлији био бунар са дивном хладном водом у којој је поп Спира хладио вино и лубенице. Уз бунар је стајао ног валов око кога се непрестано гуркала и џакала живина, а

Колико је само пута лопов стао па не зна у коју ће авлију, јер чује неко хркање, али не зна у којој то кући хрчу, — па не сме преко зида ни у једну кућу!

дошло и поп-Спири однекуд до ушију, и наравно да га је јако заболело то што патак ни најмање не води рачуна о кући у којој је.

поп Спира очима да га не види; и једнако је због њега било речи у кући с госпоја-Сидом, која је, као добра домаћица на којој кућа стоји, имала у виду само економне обзире.

Направила му је кецељу од коже коју је опарала са једне стародревне кожне фотеље, у којој је још њена баба одмарала старе своје кости, и последњих пет шест година пред смрт слабо се и мицала из ње.

— Како ко, ал’ мени, верујте, увек се више допадала и увек ми више импоновала једна добра проста уређена кућица, у којој скромна и вредна домаћица уме да води газдинство, да претходи примером, на пример својој ћерци, да ова буде временом

Пио је он често и сам, и у друштву с друговима, и био често меланхоличан као сваки богословац. ГЛАВА ПЕТА У којој је описан рапорт који је Ержа слушкиња донела и рапортирала га гђи Перси.

’Ајд’ већ, видићу шта ћу! — теши се гђа Перса. ГЛАВА ШЕСТА У којој је описан недељни дан у селу, а може се цела прескочити, јер је само као епизода у овој приповеци.

се завезао језик, па ни речи да рекне, него је узео па разгледао један нож који је остао ту на столу и прочитао је у којој је фабрици ливен. Сав »есцајг« је био старога шлога, добро очуван, али давнашњи.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

ИИ МАНАСИЈЕ Клисарница на гробљу била је одмах више цркве а иза ње била је ледина за нове гробове и река по којој, гдегде, било је младих, високих топола а остало било пуно старих, кривих врба.

— ’Ајде, иди си мори, иди. Моје је то! — И показивао би он на собу у којој се она разбашкарила с другим просјацима. — Моје је. Клисарица ми је дала.

И, при помисли да је можда од толико жељакâ које она из целе горе купи и меће у ограду од камења а у којој огради, жељарнику, и она сама спава; да је можда која од тих жељака баш сада, док је она овде, испустила расковник, а

Овај отишао, вратио се са заптијама, Менка везао, кућу му запалио и на његове очи обешчастио му жену којој после одсекао главу и бацио у крило везаном Менку. XИИ ЦОПА Од њега су се деца највише бојала.

цркве пођу поп, клисар, чираци и рипиде, он опет испред свију, као одвајајући се, иде показујући тобож маалу, кућу у којој је мртвац...

По њему, чим се он укаже с краја улице у којој мртвац чека, за сарану зна се већ да онда за њим иде поп и друго што треба. Такав је увек.

Стар, тресе се од старости. Нечист. Пун сламе у којој спава. Никад опран. Лице, онако слепо, тамно и пуно блата. И, да није оне колије, не би могао човек да га гледа.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

се код трговкиње госпође Цифрићке која је Персине заове мужа некакав род, а сестра од тетке госпође Јелке Сириџићке, којој је сестру Савку Љуба оставио. Госпођа Цифрићка је највећи непријатељ Чекмеџијићу.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

снагом провале и у једном једином значењу: потражити смрт зато што се жели и xоће да живи, одавало је слику анархије којој није било равне.

па да, било каквим поводом, отпочне с њим разговор о жени ва коју је морао мислити, коју је морао узносити и о којој морао је говорити било с ким.

Кад се испужа толико да је могао обухватити ону попречну гредуосовину на којој су висила сва три неједнака звона, он се подиже на снажним мишицама па је опкорачи.

Понекад, пошто чују о којој већој победи, они искупе свираче, па им она циганштина по целе ноћи шкрипи и дрличе, а они држе здравице храброј,

Па, и ако је, у много прилика и по многим знацима, осећао јасно, неочекиване и чудне промене у тој жени којој је он све жртвовао, помисао на растанак с њом ужасавала га је.

У соби је пуцкетала пећ и разносила ону пријатну, меку и слатко-успављујућу топлоту, у којој се, са особитим неким задовољством, ужива оних првих дана хладне јесени пуне, измаглице.

Леву ципелу била је скинула и стала на њу са ногом у чарапи на којој је велики чукаљ штрчао као детиња песница. На глави је имала ону типичну капу Немице, са подвезеном машном испод

На глави је имала ону типичну капу Немице, са подвезеном машном испод браде, на којој је такође штрчало неколико дугих, сребрних длака. Образи су јој били као кувани шкембићи, а брчићи прилични.

То је кастрола, спретно удешена и лака за ношење, у којој сваки војник може за себе кувати јело на фитиљу. Фитиљ је он измислио.

Тада човек извади из недара неки дугачки, прљави пешкир па животињи, на којој је дрхтао сваки нерв, завеза очи. Потерана, после тога, она крену мирно до половине моста, а ту, на самом врху лука,

Дакле, све нека иде како иде на овој пеги доле на којој се миче и за ову секунду за коју се живи.“ Тако је мислио Јуришић и седео на свом кревету у земуници, пошто је оне

из своје земунице како се они искрено згражавају због оног поступка Хрустићевог, па мисли: како се из њихове коже, у којој су они најмање неком својом заслугом, онај поступак заиста мора чинити гнусним, те изгледа природно што они енергично

Африка

Половина сапутника има карте купљене за повратак још на некој другој шалупи, али на којој им је речено да ће важити и за све остале шалупе пошто припадају истоме белцу, те одбијају да плате нове.

Једино се још беласају наша одела. Враћамо се између бенгалоа кроз густину тропског расадника који се, не знамо на којој линији, претвара у прашуму. Мирис шуме у ноћи на лим, на воће, на коже звериња. Вуије каже: „Мирис афричке ноћи!

Треба видети са колико се радости у тропским крајевима дочекује ноћ у којој је човек сигуран за овој живот до зоре, у могућности да одбаци калпак, да се разголити, изложи кожу светлости звезда,

Неколико одраслих дерана седе испред колибе на асурама и ударају у бубањ и у калбасе покривене мрежом по којој су нанизали перле. Седам крај њих. Они не прекидају своју тужну, ритмичну песму чији се мотиви непрестано понављају.

Чудна врућа магла, расцепана по плавој бистрини шумског јутра, у којој и сваки листић изгледа прецизан, а ситна песма колибрија као бучна ларма.

Црнци и слуге већ увелико спавају по угловима плетене просторије у којој лежим. Ја се смејем у себи непрестано, мислећи на лов Швајцарчев, на моју постељу, на коју морам да се пажљиво спуштам

Тек тада настаје велика светковина, у којој овај, још увек везан за жртву, има да игра. Леш је затим одвојен од новога фетишера, раздељен међ чланове по

На реци Зазандри затиче нас ноћ. То је она иста река којој смо пре два-три дана панично журили, да би јој стигли на време ради преласка.

Црнац осећа да је због нечега у мојим очима он на истој висини на којој и белац, и то је довољно да би за мене много штошта више учинио. И осећа да немам нити илузија нити предрасуда за њега.

Ту је и неколико црнкиња. Све то изгледа импозантно, и фотографија тога могла би послужити као реклама за фабрику у којој је изграђен камион. На све стране гори. Црни пале савану ради лова и ради ђубрета. Ево земљорадње у повоју!

Пролазимо округле глатке камене планине где су биле битке Сумангуруа, хероја Бамбара. То је епска Африка, о којој ћемо доцније говорити. Жене све више носе по телу пластичне татуаже, палме, бобице, цветове.

Осетих страховит страх, устадох од стола и брзим кораком пређох у просторију која је иза мене а у којој је спавао Н. На прагу је још стајала животиња; решавала се лагано да ли да пође. — Шта је било? — упита Н.

Црњански, Милош - Сеобе 2

„Сељак је то. Колика му је само носина, као у коња. А из ње као да вири коњска четка.“ Зграда у којој је фелдмаршал‑лајтнант барун фон Енгелсхофен становао, била је окренута вароши само са једне стране.

Стајао је загледан у ту гомилу, која се, испод павиљона, сад, гурала као пијана, у којој се видело како неке везују и како им у уста шубаре гурају.

На челу формације, јахао је мајор Трифун Исакович, гологлав, са раном на глави, на којој се крв била усирила, али се још црвенела.

није удала, а сад је, поред лепог и младог мужа, показивала неку чудновату наклоност према Павлу, коју није крила и у којој није било ничег скарадног. Била је то нека чудна жалост, нека врста сажаљења.

Његова жена, на то, изиђе из воде, а њен муж поче, у истој води, да чучи и да пере ноге. Соба у којој је прве класе лајтнант Петар Исакович, са женом, становао, имала је на зиду неке голишаве анђеле, и гоблене са сценама

Ћерчицу своју дизао је рукама, као што се дижу јагањци, главачке. У соби, у којој је Ђурђе становао, није било гоблена, нити су на зидовима били анђели рококоа.

Није питао Павла чак ни то, у којој ће цркви децу, из тог брака, крстити. Стало му је било само до тога да се своје, сиромашне, рођаке отараси.

Варвара је, тога дана, обукла рођаку у плаву, свилену, кринолину, на којој је имала кецељу, исто тако плаву, али блеђе боје.

А којој је морао да плаћа, и родитеље. Није био женскар, и није много марио за жене. Кад би се, међу хусарима, повела реч о том

Исаковичи се тако разместише, по клупама, на том доксату, у хладовини, у којој су висили читави гроздови лањских клипова кукуруза и паприка, као црвени венци.

Кад је Сунце одскочило, они остадоше сами на утрини, на којој се све било склонило у сенку багрења – и људи, и пси. Велики квадрати зелених егзерциришта, све до Темишвара, били су

Махалчани су ту кућу звали: Трифунови двори! Иза те куће била је преостала једна, каменита, чатрња, у којој више није било воде, а која је била зазидана сад и служила Трифуну за тефериџ у башти.

Теодосије - ЖИТИЈА

Паде му пак на ум реч оне побожне жене, о којој напред рекосмо како му је у Цариграду говорила да у Светој Гори, у области хиландарској, потражи два скровишта.

место, мало копнувши, и гле као да земља рукама издаваше оно што је чувала, и нису нимало промашили отвор јаме у којој скровишта беху положена.

А свети са преподобнима који су с њим дошли из Свете Горе остаде у цркви Свете Богородице, у којој су биле положене свете мошти преподобног оца његова, чекајући време у који је дан спомена његова представљења, и овај

И када се састадоше, седоше и за трпезу, на којој га свати пред многим верним поучи многим слатким Божјим речима, да престане од јарости безумља својега да се врати к

доле ка змији рече: „Од Господа мојега Ицyца долина ова н стене ове и са пештерама мени су у део дати, и пештера у којој си се ти угнездила да живиш и пода мном сада покварена лукаво пребиваш, моја је.

и постом, поуздањем И вером преподобни наоружан, узе мочугу своју и са стене циђе, хотећи да се дохвати пештере у којој живљаше змија.

Испод те стене иа којој преподобни стајаше, река С високих гора сходећи близу протиче. И једном, од снега и дажда великог беше набујала.

Потом, из света одлазећи, нареди им да донесу секиру и мотику, и на тој подвижничкој стени у каменој пештери у којој и до конца живота поживе преподобни, гроб да му усеку умоли их.

Угледавши пустињу његову и стену на којој се подвигзавао видех дивно од. Бога за отшелнике устројено пребивалиште. Јер место је ван света н за сваки подвиг

Пештера, пак, преподобнога, у којој натчовечански као анђео поживе, у цркву божју претворена би, а у њој гроб његов и светих моштију остаци чудотворни

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Оне су као течност која излази између наших прстију и не да се ухватити. Осим тога, у овој области више но у ма којој другој, многи су проматрачи изложени томе да преиначавају факта, да би из њих извукли неке закључке; они често

Али је за то потребан један период мира, једна ера демократизације, у којој треба просветити народне слојеве, нарочито у Бугарској.

год.), на коме је изгубио независност и да обнови стару српску царевину, о којој стално сања, чак и у најтежим приликама, у којима би свако други очајавао.

Деведесет од сто динарског становништва живи од земљорадње и од сточарства. Проценат сељака је већи но у ма којој другој јужнословенској групи.

Живело се угодно и у сразмерном благостању. Изгледа да је сваки члан имао више слободног времена, но у ма којој другој друштвеној организацији.

У турско доба је задруга поред цркве била друштвена организација у којој се развијао национални дух остајући веран самом себи.

Уосталом различни темпераменти потичу од различне мере у којој су код појединаца или група комбиноване особине осетљивости и активности.

Она представља снажну етничку комбинацију у којој су на динарске психичке особине јако утицале особине других група и често их знатно измениле.

Многе Јужне Словене из Аустро-Угарске привлачила је слободна држава, у којој се говорило њиховим језиком и у којој су они могли купити земљу по ниској цени.

Многе Јужне Словене из Аустро-Угарске привлачила је слободна држава, у којој се говорило њиховим језиком и у којој су они могли купити земљу по ниској цени.

Ово је динарски крај у коме се најмање пева и игра, земља у којој су обичаји најпримитивнији. Нема интимног живота, никада се не говори о љубави, осим ако им се та реч у сну омакне.

Између њих се пружа у динарском правцу личка површ у којој су уложена карсна поља: Госпићко, Крбавско и Гацко, око истоимених река понорница.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Али сам одолео, јер сам другу волео. БАБА РОГА Има једна пећина строга у којој живи Баба Рога. А ја сам, ваљда разумете, једно веома храбро дете.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Разбијена је само ова мала касета, која је иначе закључана и у којој ја држим своја писма. Из ње је, види се, украден један део писама.

да одете лично, То није далеко, Министарство грађевина, да одете, знате: он већ мора бити тамо, задржао се можда у којој другој канцеларији, али је без сумње тамо. Нађите га пошто-пото и реците му нека све остави, све, и нека жури кући.

Тичу се ове наше конзорције. Наишли смо на једну врло велику сметњу, којој се нисмо надали, и сви смо забринути, и твој вереник тако исто. ВУКИЦА: Да, и тај господин вереник.

АГНИЈА: Да... да... из ранијих дана. Добила сам, тада, такав исти букет са визиткартом на којој је писало: „Цвећу цвеће”. ВУКИЦА: То је тако лепо! А шта је писало с друге стране визиткарте? АГНИЈА: Ништа!

Само да си ми бар јавио па да сам понела моју збирку мустри, али свеједно, знам ја и напамет шта у којој радњи има. СПАСОЈЕ: Неће то бити тако згодно.

СПАСОЈЕ: Упознаћу вас са целим материјалом који је прикупљен против вас, како би могли сами да оцените у којој сте. МАРИЋ: Бићу вам захвалан.

МАРИЋ: Бићу вам захвалан. СПАСОЈЕ: Ви сте, господине, агент и експонент једне анархистичке организације којој је циљ: рушење државе, рушење друштва и друштвеног поретка. МАРИЋ (смеје се): То је све?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

О ципелама да не причам. Рашида је једну носила испод мишке; друга је остала у муљу код оборене врбе, на којој су израсли читави бокори перунике и гнездо неке барске птице.

Гледајући у Тимотија, знао сам да он не може да не мисли на то, и да не мрзи ту кухињу у којој се мама и ја састајемо. - Ти схваташ - рекао је - ја сам приморан да бринем о теби! - Знам!

Све три цркве, народни одбор и гимназија распоређени су око трга и, седећи на било којој од клупа, можете да чујете неког клинца како одговара на питање о разломцима, „Деус Вобіѕцум” из католичке цркве и

Бароница је тада била још дете. Данас је луда жена којој ништа није потребно сем сунца. Злато без нарочите гриже савести можемо да јој покупимо!

- Ти увек гледаш људе из најцрњег могућег угла! То је твоја несрећа, Слободане! - мама одложи кошуљу на којој је поправљала огрлицу и стави ми руке око врата.

Пришла је носећи комад хлеба намазан машћу као да сам и ја једно од оне деце којој је по цео дан мазала те комаде тешке најмање пола килограма. Рекох јој да нисам гладан. - Не лажи!

То сигурно не би ни добио. Због тога смо сви имали потребу за ужасно много свезака и уџбеника којој је он доскакао довлачећи у кућу читав отпад поцепаних и одбачених књига целог једног низа ђачких генерација.

Она се прва тргла. - Желим да данас дођеш кући на ручак! - рекла је а ја упитао којој кући и у том питању било је нешто чега није требало да буде.

Била су то, углавном, писма која би се могла написати било којој жени у Каранову или неком проклетом сличном месту, али се са мном догађало нешто што нисам могао себи да протумачим.

- рекао сам пружајући Рашиди руку да се попне, али она је одбијала и да гледа у мене. - Појела је страницу на којој мој Фудбалер продаје опојне дроге и успавала се, часна реч, Рашида, часна реч! — Ти немаш часну реч.

„Па та те баба воли!” - ласкао сам самоме себи решавајући да напишем причу о уседелици којој је будући писац сваки дан слао по једно писмо. Прича би се завршавала урнебесно! — Шта сада мислиш, идиоте?

Даћу ти две плоче. Нисам могао да му кажем да је идиот! Његов отац је шеф болнице у којој је умро онај мој ујак и он је то морао знати, То да је идиот, мислим. То где му је место, такође.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Упио је некако женску нарав. Научио је од женских штрикати, вести. Кад је којој требало да конце у клупче завија, његове руке служиле су за мотовило.

Не шкоди му; штавише, може се дичити. Али код толиких на избор, не зна којој ће пре. Заподене на једном месту, на другом, на трећем и тако даље; свуд је рад задоста учинити.

Чека, сваки минут година. Удара пет сати. Како откуцне, а неко капију отвара. Она мисли да је њена верна баба, којој је кључ предала. Није, то је њен брат. Брат кад види да нема кључа у брави, оде у собу и скочи кроз пенџер.

Он у новоме нараштају задоста чини. Када је бал, ма ванцаге падале, иде у Пешту и дамама све нужно купује. Ако којој требају рукавице, да му два цванцика. Он купи за четири цванцика пар. Све га хвале како зна добро.

Никад Шамика гадно псовао није. Код њега је била псовка „гумиласти” и „шмафу”. Зими, лети, којој је шта требало, иде у Пешту па доноси. Оматорио је, али кад изиђе из куће, лепо обучен, као из кутије.

) — чорба, супа од поврћа и меса у којој је обично размућено јаје букагије — окови на ногама Бунипарта — Наполеон Бонапарта (1769—1821), велики француски

Танзсцхуле) — школа играња тарок (нем. Тароцк, итал. тароццо) — игра карата у којој учествују три играча са 78 карата Тхеатерзеітунг („Театерцајтунг”, нем.

) — оно што није било не може да постане фарбл (нем. Фарбе) — хазардна игра карата у којој је главно њихова боја фатермердер (нем.) — висок и јако крут оковратник фашанге, фашанке (нем.

Црњански, Милош - Сеобе 1

главе, извесно је да је ослушнуо, али одмах затим загуши га сан, тако да опет све тоне у тежак задах овнујске коже, на којој му лежи горњи део тела, крај женине главе.

Русија му се чињаше као једна велика, непрегледна, зелена пољана, по којој ће јахати. Деца му побољеваху – млађа је имала неке чиреве – а он цео такав, подбуо, тежак, као буре, постајао је лак

Крај свечане дворане, у којој беше разастрта трпеза, у једној соби са балконом, свој постављеној црвеном свилом, чекаху Исаковича, који се дуго није

Уморан од вина и тешке перике, био је опустио доњу усну, избледео, као нека баба којој се смучило. У себи, он је већ састављао извештај о свом неуспеху, истим оштрим, чистим словима.

С времена на време, спуштао је своју белу, меку руку, на којој је блистао прстен са великим црним каменом, на руку Исаковича, који је био већ прилично напит.

И какви мисле да буду они војници, кад су шизматици у очима цара свога? Зар хоће да на себе натоваре патњу, којој никад краја бити неће, сеобу душа својих, не само деце своје, промену вечну, која ће као креч у гробу до века да им

Тек кад једно вече, у Цветној недељи, наиђе када се она купала, у изби са великом земљаном пећи, у којој се иначе пекао хлеб, и, помисли да уђе тамо, поче дрхтати, осетио је шта жели и шта чека.

Велики, царски град учини му се права лудница, по којој трче војници, коњи, матори каваљери и полуголишаве жене, дворски официри и занатлије, нит знаш зашто, ни кроз што.

пуна мишева, она за себе одабра, одмах, једну велику и ниску одају пуну ћилимова, патосану и подупрту гредама, у којој беше сазидана и велика, земљана пећ. Ушавши ту, прво је прегледала оба излаза, па затим наредила нов распоред по кући.

много млађе од ње, Гркиње, затим све жене пријатеља свога девера и мужа и све њихове кћери; једну дебелу Туркињу којој су висили очни капци и која беше при заузећу Београда пребегла, па чак и две Влахиње, сестре, за које нико није знао

Желела је да се то догоди, просто, од досаде, због празнине у којој, безданој, чињаше јој се каткад да виси главачке.

и бездана и он осети како ће пропасти кроз њу, прво ногама, затим и рукама и главом, као кроз неку празнину, по којој је, узалуд, покушао да се пентра, да гази, да пузи четвороношке.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Ујутру исто потражи орахе, па на којој их страни нађе највише, с те ће стране доћи просиоци“, верује се на Тимоку.³ Другим средствима девојке у Поповцу

Чинилица у ову сврху користи нокте, длаке, име момка или земљу на којој је стајао десном ногом. ПСИХОЛОГИЈА ЉУБАВНИХ ЧИНИ Психолошка позадина веровања у успех „чудноватих љубавних чини“

Свако кршење табуа је опасно, па чак и кобно за појединца, као и за заједницу којој он припада. Табу се може одредити као негативни вид магијско-религијске праксе.

¹⁵ У Бољевцу верују да ће жена затруднети ако пије воду са воденичног точка у којој су траве оман, расковник, рачан.¹⁶ Један од најчешћих најпознатијих и најраширенијих свадбених обичаја у нашем народу

²⁸ В) Поред табуа и чини у магији којој је циљ осигурање плодности жене и мужа, често се користе извесни поступци којима се тај циљ постиже на заобилазан

који сумњају да немају деце због враџбина подметнутих на свадби, да би са себе скинули ове чини, купају се у води у којој се налази расковник, биљка позната по томе што може да растури, раскује мађије.

се, по веровању, посебно опасан први поглед одводи са лица које је изложено опасности на неки други предмет или особу којој зле очи не могу наудити.

Један од тих начина јесте да се нероткиња окупа у води у којој се породиља окупала трећег дана после порођаја и у којој се налази „постељица“.

Један од тих начина јесте да се нероткиња окупа у води у којој се породиља окупала трећег дана после порођаја и у којој се налази „постељица“.

Неке, опет, после порођаја пробуше вретеном кошуљу у којој су се породиле, говорећи: „Докле бели да не црвени“, а то значи да док доје дете, да не затрудне.

“ У Гружи, породиља би требало да украде три ивера која су отесана приликом грађења куће, и да се окупа у води у којој су они потопљени.

“¹² Ако жена тешко рађа, верује се у Босни, треба јој дати да попије воду у којој су јаја скувана толико да су попуцала. Када то учини, онда ће дете из ње „излетети као намазано“.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

На којој реци коњи царски угасе жеђ, нека на њој још годину дана нико жеђ не гаси, нека себар до новог кукурека, до нових роса

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Као да смо већ тада знали да живот није само један предмет и да не може стати у једну једину свеску, на којој пише »Историја«.

На телефонској говорници, окружен разјареном гомилом, стајао је предратни индустријалац са таблом на грудима, на којој је писало: ШВЕРЦЕР, а његова кћи, која га се одрекла, играла је валцер »Из бечке шуме« са младим поручником низ Главну

закрпљеним бубњевима писало је »Конго јазз«, или нешто слично — биле су нацртане и две палме из неке обећане земље, којој смо се приближавали, корак по корак, газећи неспретно ноге својих партнерки.

И данас ми се чини да нема поетичнијег апарата од те картонске кутије за ципеле у којој се налазио мали калем намотан светлуцавом бакарном жицом.

пева Империо Аргентина, како њен глас на седамдесет и пет обртаја стиже из зрелих поморанџи, оле-бикова и Гранаде у којој цветају гранате; чини им се да она има глас баш за оне ствари у капији, а тај глас је умањен и далек, смештен на

(Детектор је, у ствари, обична картонска кутија од ципела у којој се налази мали кондензатор и кристална кућица. Детектор се слуша кроз слушалице на ушима.

Уосталом, и ја сам се забављао са једном малом из седмог бе, којој су се непрекидно знојиле руке док смо се држали за време филма. Коса јој је мирисала на сирће.

никуда нису водиле, презирали суседе, породицу, тупу осредњост у коју смо били гурнути, ослушкујући грмљавину Европе у којој су буктале уметничке побуне, рађале се нове, смеле идеје, а свака реч, сваки знак који би допро до чамотиње у којој

у којој су буктале уметничке побуне, рађале се нове, смеле идеје, а свака реч, сваки знак који би допро до чамотиње у којој смо живели деловали су као позив на авантуру.

приче да негде мора да постоји један други свет, са више смисла и радости, тако различит од наше родне провинције, у којој се ноћу чују само урлање пијанаца и завијање паса у авлијама, покаткад цилик разбијеног прозора или нечији плач.

Луњали смо неко време улицама пратећи једни друге, у ствари, било нас је страх да останемо сами те ноћи у којој смо најзад постали одрасли — неопозиво помирени са судбином.

Онда они отпутују на море; кад су већ ту због сахране, да обаве све о истом трошку. Далеко је земља у којој су успели! Дуг је пут до ње. И, ево, испуњавам обећање.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Кнез се подними на једну руку, а други длан положи на Јанково кољено. И стара катунска орлушина, којој бјеху оба крила сломљена, сакри сузе.

Дакле, то је посијело, уз тако причање, то бјеше школа, у којој се утврђује свијест прошлости и заједнице! И он, у напону испитљивости, рече Стеву: — Даље, молим те, стрико, што би?

Рецимо, да си ти и твоји старији рођаци ма у којој другој земљи, као стари, измучени ратници, имали бисте њеку помоћ од државе! — Знам ја то, Јанко!

Кад им тога би доста, почеше се играти заплетене игре „прстена“, при којој треба: прстен, марама и девет капа. Игра је дуго трајала, па се надиграни подвргоше различитијем казнама: једни се

Соба је била потавањена, попођена даскама; стијене и таваница окречене; у зиду бјеше издубљена оџаклија, у којој гораше велика ватра; у нуглу бјеше повелик орман, пун књига; на стијени, нада столом, вишаше уоквирена Орфелинова

доиста су увјерени да га је шизматични владика превео у „источну шизму“, да је обред извршио са великом свечаношћу, у којој је било увреда њиховој цркви! Међутијем дотле му нико не помену штогод о вјери, а камоли да би му ко о њој поповао.

“ Сви посједасмо око трпезице, на којој бјеше двадесет-тридесет укљева и пред сваким колик длан хљеба. Мене допадоше три-четири.

— Гле! — викну Саво поисправив се малко на одмарачи, на којој лежаше одјевен и покривен и зачалмљене главе. — Откуд ви, господине Јанко! Срели сте се с попом, је ли. — Јесам.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

и дечју душевност он неће узимати као спољашње контролне мере свог стваралаштва, већ као природну суседну средину у којој би његова реч могла повољно, то јест тачно да одјекне.

Битна је изворност и силина визије, снага појединачног дара, а не висина на којој се визија јавља. Друштвена мерила и навике у вредновању ту су врло видљиви.

технику писања, условљену како обзирима према детету као могућем читаоцу, тако и природом визије и висином на којој се она обликује.

према текућим струјањима књижевним: ево једног вида поезије у коме свако налази оно што може или хоће, ево песме у којој је вртоглавица пред бескрајним и недостижним битно ублажена, ако не и излечена.

Деци: све масовније школовање и општи напредак истакли су децу као друштвену чињеницу о којој се озбиљно почело размишљати, па се одраслима учинило да их, и у књижевности, вала нечим посебним понудити.

у нашим патњама и заблудама, у безизгледној игри умствених конструкција, у прејаким заносима и ломовима психологије, којој је драга бесмисленост објективног света, те је, стога, опредмећује, одсликава, сређује.

Зашто? Одговор на ово питање на посредан начин осветљава појаву о којој расправљамо. ИВ Треба, укратко, указати на неке основне разлике између модерне песме уопште, и дечје песме.

у мом опису има упрошћавања и претеривања; битно је да тако, то јест мање-више потресно и напето, изгледа позадина на којој се дечја песма јавља. Ако је свим песницима заједничка дечја невиност гледања, ако су они, по речима А. Б.

Мој препев је слободна парафраза живахне попевке у којој се у посебном регистру преплићу тривијално и страшно. Флевус лепус парвулус, Почујте плач зечећи Цламанс алтис

Промену тона, коју је условила тема, запажамо и у песми Послије жетве Николе Шопа (1904—1982), у којој је насликан изненадни мир њиве после скидања летине.

Вук, у Рјечнику, под уведеницом зец, помиње и некакву игру (Урт Спиел, луди генус) којој је дугоухи кумовао. У Расковнику број 39, из године 1984, објављена је шаљива песма забележена у Лиму; њени вртоглави

Животиња — завитла га неколико пута око себе, и баци га далеко од шуме у којој је, као ждероња, избио на рђав глас. При оном заошијавању и бацању зецу се истегну уши, и какве је онда добио, такве

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЛЕПРШИЋ да! (Забуњено.) Силни Стефан имао је заставу, на којој је архангел Михаил стајао, и помоћу овога толике су побједе добивене.

Плава је боја отлична черта народности српске, којој се црвена и бела као две миле сестрице придружују. ШЕРБУЛИЋ: Плава, црвена и бела. Живила родољубица српска!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

становништво, варошани, попови, калуђери, трговци и занатлије, народни прваци, напустили су стару домовину, у којој су остали сељаци и пастири, становници брдских и забачених крајева.

сталежи били су од врло великога значаја у културном животу српскога народа, али они нису били на оној висини на којој је било грађанство.

у Млецима, набавио је слова и типографа из Москве и основао у Млецима »Нову типографију греко-православну«, у којој ће се од 1761.7 до 1810.

Тада се у његовој глави родио план о васпостављању српске државе, којој би он био владар, а аустријски цар заштитник.

Срби почињу ићи у руске богословске школе, нарочито у кијевску Духовну академију, у којој је од 1721—1762. било двадесет и осам Срба.

никада није био, позива се на повеље које је фалсификовао, Црну Гору представља као велику, насељену и богату земљу, у којој има сôних и златних рудника, од убогих села прави велике градове, од нахија провинције, од племенских главара племиће

1757. опет је у Кијеву, али се ту дуго не задржава. Исте године, преко Пољске, Влашке и Молдавије, у којој се неко време задржао, Црним морем и преко Цариграда, дође у Хилендар, у Свету гору.

То је прва штампана књига у којој има антиаустријске тенденције и у којој је изражена тежња српскога народа за пуном националном слободом.

То је прва штампана књига у којој има антиаустријске тенденције и у којој је изражена тежња српскога народа за пуном националном слободом.

од његове антифеудалне и привредне унутрашње политике, но им је исто тако годила његова спољна, антитурска политика, којој је био циљ ослобођење балканских хришћана.

И то утолико пре што је Јосиф ИИ војевао против Турске у савезу са православном Русијом, којој се код Срба безгранично веровало. Рат који су 1788.

подиже штампарију на Цетињу, у којој се почињу штампати српске књиге. Око 1840. извршиле се знатне промене у духовном животу српског народа.

Милићевић, Вук - Беспуће

налактио се о сто, док је комадић свијеће изгарао у великим и немирним пламеновима, он луташе очима по ниској соби у којој су све ствари биле на истом мјесту, како их је он оставио: и кревет од старе ораховине, покривен грубом шареницом,

суза и страхоте једног отвореног гроба који је зјапио између двију високих хрпа свјеже и масне иловаче по којој се познавали сјајни отисци лопата, који су одсијевали на сунцу. То је био први страшан дан у његовом дјетињству.

под ударцима пјесме жетелаца, која се разламала бесконачно: они ту пјесму пјеваху земљи која их држи и храни, земљи на којој су одрасли њихови дједови, вјечно радећи и бранећи је с пушком у руци, сахрањујући у њу све своје наде и муку и јаде и

да зури у воду, у планине, у плавичасту даљину, да га носе његови снови као једна широка ријека с лаганим током на којој он плови полеђушке и са затвореним очима.

промичу часне сестре као сјенке, и само се забијеле уздигнути крајеви њихових бијелих капа; са пространом црквом у којој вазда влада сутон, са потамњелих фреска помаљају се главе и руке, по окићеним ликовима игра одбљесак од безбројних

Она се осјећаше сама, сасвим сама, уз неурачунљивог оца, без мајке која се негдје изгубила у свијету и о којој није ништа чула.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

ПРВА 46 ГЛАВА ДРУГА 48 ГЛАВА ТРЕЋА 49 ГЛАВА ЧЕТВРТА 51 ПРОЗА БОЖИЋНА ПЕЧЕНИЦА ГЛАВА ПРВА У којој је описано све што је нужно да се претходно зна.

И он напослетку, сит неправде, препун горчине живота, а жедан науке, за коју је живео — мораде напустити школу којој се посветио.

И није то сад више ни очајање, него нека поштанска резигнација у којој се Јова сада налази. Али понекад се ипак вајка што је толико и новаца и времена и здравља упропастио за своју партију.

Кајо, — дере се домаћин и враћа је, — донеси Лиру, песмарицу ону! Кад му донесоше Лиру, на којој није било прва три листа, домаћин узе да пева прву песму која је била на првом очуваном листу, и испевао је тако сам

пред кумом; ћути па пушта густе димове, и једнако гледа преда се у ону прасећу главу, која му лицем окренута беше и којој је Јова углавио био међу вилице једну грдну дуњу.

знао је Емила деветнаестог века напамет и казне је употребљавао само оне које су биле побројане у Методици, не знам на којој страни. Саветом и лепом речју надао се да ће више моћи да постигне. Децу је волео, а деца њега.

И докле год он не добије другу главу, он ће пре своју дати, него што ће дати ову, на којој је сад лепо обележио сваки њен део латинским именом и римским бројем, да чисто човек не може да верује да је та глава

Ево, видите овога брата — грађанина, односно чику. Он је један из оне најшире подлоге на којој ова наша друштвена зграда, пирамида, стоји... А што га гледаш тако чудновато, ти господичићу!

Ено је на углу улице. Мала, чиста кафана, са четири-пет столова и са вертхајмовом касом, у којој поред новца и хартија држи увек газда Радисав, за своју душу, и по један добар, избиран комад ужичке пршуте, печенице

Мала кафаница, али добро ради. Ту долази разноврсна публика. И отмена, која зна шта је добро пиће, и сиромашнија, којој је ракија једина утеха у овом неправде пуном свету.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Ма колико да је у тим стварима био честит и неискусан, дјед Раде је за љубав био чуо бар као за беспослицу о којој није лијепо ни говорити. Међутим, брат Сава ...

Он је још од минуле јесени назубан на стрица Ниџу због неке пијанке код ракијског котла у којој је Веселици изгорјела његова дрвена нога, па пукла брука испод читавог Грмеча.

То је читавој кући давало изузетан печат, као што усамљено дрво или сив каменит хрбат остају трајна биљега по којој ћемо запамтити какав бријег или голу брдску косу.

и дуванила, а Бедо пензионер добијао је сваког јутра чашу ракије и читав дан проводио у блаженом беуту, и не знајући у којој царевини живи ни чији крушац једе.

Свака од великих утврђених зграда претворила се у задахтан усташки бункер. У напола порушену кућу, у којој се смјестио штаб једне од крајишких бригада, кроз отвор у проваљену зиду провлачи се дугачки командир Микан, а све уз

Дакле, прво: медреса. — А шта ти је то медреса? — зину Микан. — Па медреса, брате. Она кућа у којој се уче хоџе. — Ето ти га враже — избечи се Микан. — А гдје му је то? Како оно рече ...мандера ...

— Знам, ђаволску матер. Научио сам код коза у мојој Врепчевини. — Човјече, музеј ти је зграда у којој се чувају разне старине, разумијеш. — А то ли је. Старетинарница, тако кажи.

То им је била као нека посљедња станица пред градом у којој се ваљало припремити и обавијестити прије нег човјек уђе у невјерни варошки осињак, пун подмуклих замки и ступица.

Пролазе и кола с материјалом, горе се подиже трибина. Спрема се прослава двадесетогодишњице чувене битке у којој је до ногу потучена читава једна непријатељска дивизија.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Капало је из носила, кроз платно, колико сам крварио! Рана до ране, не знаш којој ћеш пре да притекнеш! Је ли ико верово да ћу преживети?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Испред куће беше стари бунар а око њега наслагане велике плоче од којих је отицала устајала, црна барица по којој патке цео дан батргаху. Више бунара била је винова лоза, а насред дворишта стари дуд — „шандуд“.

Чак сам се бојао да је мртву видим, већ сам кришом бацао поглед кроз прозор у гостинску собу у којој она беше спремна да је види свет и припали јој свећу више главе.

И кад би увече све спремио, децу намирио, успавао, онда би сео на праг од собе у којој лежаше стрина и целу би ноћ нробдио, чекајући да јој штогод не затреба.

Дођох до чесме. Брзо сиђох у долину и не гледећи на ону ледину испод чесме, на којој се стрељају осуђеници, а са које се сада чуо звон оваца и свирка чобана у дудук.

Зато, ваљда, мајци игра тежак осмех, и очи је почеле да сврбе гледајући кроз капију на улицу, по којој свет врви, промиче испред наше широм отворене капије, а нико у њу не улази, те нам двориште и кућа пусти и тужни.

Хоћемо! Сад ћемо!! — Затим уплашену, силну свирку. Одох у спаваћу собу, у којој беху читави редови поспале деце, разбацаних ствари по сандуцима, тепсије пуне парчади хлеба уквашена вином и јелом.

Да ли што је било све претрпано? А и соба им није била она велика гостинска, већ друга, ова мала, у којој се ручава, вечерава, покривена старим, излизаним покровцем и масним јастуцима.

У њој су сада преместили Миту из његове велике, гостинске собе, у којој је спавао са женом. Па пошто је она била пространа, велика и није могла да се загреје, то га отуда пренели у ову, а с

а у исто време уплашено обзирала се, да је ко не спази како за мном трчи и зауставља ме, а нарочито се крила од собе у којој је био Мита, да је он не би спазио и видео како она тако за сваким, који њему дође у госте, да га походи, после трчи,

Пространа, намештена и увек отворених врата и прозора. Спроћу ове била је мала соба у којој су седели, спавали. Од те собе пружао се дрвен, сув доксат, кревет, по коме је свагда било гомилице купуса, црна лука.

Тамо из кујне, у којој је једнако било мрачно и тихо, покаткад би допро који шушањ. То је сигурно долазило од његова оца, који је још био

Тада би на гробу увек била разгрнута бошча с тепсијом, у којој би било понуда: пите, јабуке, грожђе и кришке печене бундеве (све оно што је он радо јео).

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

и то тако што је тај додатак преломљен у облику књиге од осам страница на следећи начин — прва страница насловна, на којој стоји: »Народне српске приповијетке, написао В. С. У Бечу, 1821. (Додатак к числу 89 Новина Србски 1821.

А они одмах скоче, опреме се и пођу даље путовати, ама нијесу знали ни ђе су ни у којој земљи. Велик страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану богу молити да би се пуста села,

Не знају куда иду. Онда рече Грбо најстаријем брату: — Хајде, узми три камена, па се испењи на највишу јелу и на којој страни видиш свјетлост на ону страну баци камење, па ћемо ићи на ону страну.

Пошто Грбо обуче хаљине а на ноге чизме што кракају годину дана, пође и дође у ђаволску државу и до оне ријеке на којој је штала. Пошто се смрче, Грбо скочи у воду и дође до поноћи до коња.

Потом га краљ одведе у једну собу и затвори. Кад ујутру свану, краљ подранио и наоштрио нож, отвори собу у којој је Грбо, па рече: — Напријед, Грбо! Што си живио, живио: више ме нећеш мучити.

Цар Петар даде одма код свог града назидати једну врло јаку кулу, у којој се могу две душе затворити с раном и пићем колико им је за три године дана доста.

Али сад да ти кажемо нашу невољу, у којој, као наш ортак, мораћеш нам од данас помагати. Дакле чуј ти нас. Овдје у овој шуми има ти неко чудо од старца.

Идући тако, падне једном на конак близу једне пештаре у којој је становао неки пустињик сав стар и бијеле браде. Кад би око пола ноћи, зачује он како из пештаре нешто јауче, па се

син потом зађе с оном папучом њезином да је тражи по свему царству огледајући свакој ђевојци папучу на ногу, али којој дуга, којој кратка, којој уска, којој широка, не може ни једној да пристане.

зађе с оном папучом њезином да је тражи по свему царству огледајући свакој ђевојци папучу на ногу, али којој дуга, којој кратка, којој уска, којој широка, не може ни једној да пристане. И тако идући од куће до куће дође и кући њезина оца.

папучом њезином да је тражи по свему царству огледајући свакој ђевојци папучу на ногу, али којој дуга, којој кратка, којој уска, којој широка, не може ни једној да пристане. И тако идући од куће до куће дође и кући њезина оца.

да је тражи по свему царству огледајући свакој ђевојци папучу на ногу, али којој дуга, којој кратка, којој уска, којој широка, не може ни једној да пристане. И тако идући од куће до куће дође и кући њезина оца.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Псујем, јер имам неуредну жену. Само скувај, пак ћеш видити шта ће те снаћи. СОФИЈА (којој Јеврем намигује): Али ја оћу. МАКСИМ (зачуђен): Шта? СОФИЈА: Ја оћу. МАКСИМ: Како ти то говориш?

МАГА: Е бога вам, браца, па зашто не би ишла, којој се мили и која, ето, може да стигне. МАКСИМ: Гди је та жена, која би могла доспети на бал, ако је добра газдарица?

Но ни она није добра жена, или, што је све једно, добра газдарица, која је неопраница, која се није умила од пет дана, којој се црни аљина итд. МАКСИМ: Кажем ја, да не може ни једна добити награду.

Познат је и Тунис са лепим двором баја и касаринама. Земља се осим Алгира дели на три бајатства. ИСАЈЛО: Па у којој ћу берберници купити то што кажете. ДОКТОР: Каква берберница?

ДОКТОР: То ћеш само онда моћи, кад добро научиш земљеописаније. Учи, драги мој, пак ћеш постигнути, у којој земљи ватају ките, гди су лави, слони, риси.

ПУТНИК: То ми је све непознато. ДОКТОР: Зар ви нисте били у Хампагне на Весли, у којој се иначе краљ круноше и благосови; у Дијону, у Ангерсу Сарте, у Поитиерсу, гди се находи марве лекарно училиште, и

Зато навали да се Ваша књига, о којој нема сумње, за документ узме, и да се ја под суд дам.“ ДОКТОР: Тако му треба; зашто је непоштен.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

У несаници другог сна је корен: Сна који пуни, ко пустињу вода, Јаву у којој изнова си створен: у несаници светлуца слобода — Друге су ноћи оних који бдију — На некој звезди море се

остакљене паучине У напрслом огледалу; тишина Мрешка се као скоруп од твог гласа Из друге собе, где је помрчина У којој трептиш ко паслика спаса — Лептире сиве шаљеш, да ми круже Около лампе у крхкој орбити, По слојевима невидљиве

У даљини Јужно од срца мора да остао је део Основне извесности по којој равнамо се Кад сводимо рачуне, проверавамо меру Смисла у годинама, ко златар злато што куша Ватром и стрпљивошћу.

храни метафоре — Клепсидра што се стално преокреће Да један бездан не остане празан, Море се поти у својој лепоти Којој је само ужас саобразан; Растварач звезда и растварач плоти, Језик анђела издробљен у цвеће И прокључали катран,

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

шта сам данас рекла и да ми кажете, као бога вас молим, да то више нисам ја, већ нека веома сигурна и однегована дама којој не треба веровати, јер се сувише виђа по концертима, отварањима изложби, фризерајима, саунама, јасминима, фестивалима,

Шта је радила? Читала неку књижицу у којој су сакупљене разне шале и смешила се онако, сама за себе. Била је огрнута старим, очигледно већ преврнутим, зимским

Као, кад ја закмечим, то треба да има дубљи значај! Због тога бих најприје читаоца удавила причом о Јалти, о којој много мислим у последње време. Хоћу да кажем, то је ствар која ме потпуно, али потпуно, излуђује!

Они управо деле свет. Лепо се види како стари свет лежи пред њима на столу, као лубеница у којој три старца повремено гасе своје цигаре, или отресају пепео по континентима.

управо мењала длаку јер је био фебруар, изашао је из својих кола и поклонио бакути хемијску оловку од лажног злата, на којој је писало Рицхард Никсон.

управо мењала длаку јер је био фебруар, изашао је из својих кола и поклонио бакути хемијску оловку од лажног злата, на којој је писало Рицхард Никсон.

Ко зна ко ли је само плаћа за то праћење? Све ми се чини да ту ЦИА има своје прсте! ГЛАВА В У којој Ана нашироко распреда о рођеним Београђанкама. Шта је још све измислио град Београд осим њих? О сељакању и глуварењу.

Београђанки налази се похрањен у професорској соби моје гимназије (жути роло:ормар, трећа фиока десно, у фасцикли на којој пише: „Неки школски примери неодговорног понашања испитаника на полагању матуре, школске 1970/1971. год.

После дотрчава пресрећна маман, којој су најзад свукли ону лудачку кошуљу, па све троје одлазимо према такси-станици испред болнице.

То је та варош по којој ћемо за свега двадесетак година жарити и палити! Свет нас, наравски, посматра као прворазредну сензацију.

И шта? Узмимо, на пример да једнога дана неко пожели да ми постави спомен-плочу на кућу у којој сам живела, стварала и деловала.

Мислим, моду у којој ће се осећати све оне бурегџинице, мирис лука из пљескавице од петнаест комада, боја разливене нафте по реци Сави,

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

с врата мојих врба, грм, топола зашуште жаром, као са ватраља, те чекам пљусак, плòдотворан, семен, да будем кућа којој пева темељ. У тесном склопу метрике и бола, финоћу бруси регистар од патњи, а свећом лана мучеништво пламти.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МАРКО: Е, видио ћурку, пак хтео да јој пришије магарца. ЈЕЛИЦА: Зацело, татице; има једна машина на којој се иде. МАРКО: Но, комедије; и то да чујем!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

По свуноћ сањам скривену стазу испод Бабића гаја, гнезда у грању и лаку свраку којој сам крао јаја. Сећају ме се другови стари — откад заједно нисмо!

Чистунац лабуд језером плови, блистав и миран ко сунчан дан, личи на барку с једрима белим у којој деци долази сан. Заједно с њиме, у модрој води, његова слика наглавце броди.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Као што сваки човек пази ла не добије грозницу, или још боље да не добије нервозу у којој се, и без спољних разлога, може потући са суседом.

— Сећаш се, тата, како је поклонио барку на којој је његов Кампос ловио? — О, говорило се да Кампосов дух седи сваке ноћи у барци. Нико није смео да оде са њом ноћу.

У случају да ме неко види међ маслинама, ја ћу отићи пре но што дођете. — Не знам. Можда ћу моћи рећи и којој другарици да ме причека, а ако се одмах вратим, ни она нити ико неће моћи рећи да сам била са вама.

Било ми је чак пријатно што сам гладан. Остављао сам да вечерам ујутру. Прошао сам поред куће у којој станује Пипо; ова је била сасвим мрачна.

Жена, јер сад се јасно разазнаје да је то жена која виче, кричи дивље у кући на којој између преклопљених капака сија дуга, светла линија. Људи говоре полугласно.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Ако ме гласници на коња ставе и скоротече поведу ко зна у којој ће ме земљи на престо попети. Како да владам у царству невидљивом?

И његово тело је мач један кажем и дижем очи. Горе се бели постељина у којој је спавао бог. Рука се једна спушта на моју главу. Свиће. Треба да уредим постељу. Радујем се веома.

Мислио сам да сам залутао, но за пут сам знао. О да сам се родио у друго време и могао да се придружим свадби на којој се вода преточила у вино И да сам седео за столом на којем се мало хлеба претворило у многа и светла тела Или да сам

Али нама је јасно да смо одједном завирили у душу свих поколења и то се догађа напоредо са наглим сажимањем васионе у којој смо потпуно без мерила; остајемо стога несмањени, исти, истијати.

коју чекам само обрт у божанској коцки обрт достојан великог блефа ратничког војног и мисионарског аблуда врлине у којој дејствује самоуништавајући ћеф добре су наше шансе ако не питају сваког од нас шта си радио за време мира и ко си

видик не пружа и да се својих меких ткива јавно гнуша треба да себе сузбије на најнижу тачку до пукотине у којој све нестане па да се уздигне до површине земље до стола гозбеног до врха таласа Реч која каже Хвала!

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Мића обуче тужно, по журналу; па нека се жене огрну и забраде црнином; Сарка удовица нека обуче своју црну хаљину у којој сахрањује мужеве, а Гина нека плаче четрдесет дана. ГИНА (заплаче се).

СВИ (се приберу око њега). АГАТОН: Е, видите најпре ово овде! (Соба у којој су.) Ово му дође као неко предсобље, а није предсобље. Више му дође као соба, али није за спавање, јер је пролазак.

ГИНА: Како да не плачем, Сарка; сад ћемо видети собу у којој је покојник умро. САРКА: Па плачи, брате, кад видиш собу, а немој аконто да плачеш! СВИ (одлазе уз степенице).

Ви увек тако некако заведете разговор да ја заборавим оно што је најважније. Откад ми стоји у џепу ова цедуљица на којој је тетка написала рачун о утрошку оног новца што сте јој дали. АДВОКАТ: Па имамо времена за то.

Она на прсте прелази преко сцене, носећи под мишком велику црну кутију у којој је сребрн сервис). САРКА (окрене се и спази је): Откуд ти, Гино?

Гледам, боже, оне ствари, па све ме подсећа на покојника. Гледам ону столицу на којој је седео, па тањир, па нож, виљушку, па ме све гуши туга; па погледам сланик па ми паде на памет: боже мој, покојник

САРКА: То је истина! (Сети се.) Ју, па он би могао и мој будилник да склони. ГИНА: А у којој је соби тај будилник? САРКА: Баш у његовој. ГИНА: Е, онда да знаш, тај будилник је већ у његовом коферу.

овога тренутка, били члан овога кварта, и кад бих ја дошао к вама и рекао вам: уселили се некакви људи у кућу о којој ја водим бригу – шта би сте ви на то урадили?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

И зато оне више саосећају него што је то случај са људима. А уз то, човек се растрже у непрекидној борби, у којој очврсне, огруби, док је жена везана више за кућу, децу, коју сматра као део свога тела.

— Е, још једном до виђења! — пољубих је и пођох журно са оцем. — Да пишеш и да тражиш одсуство! — добаци ми сестра, којој махнух руком, и онда затворих врата. Ишли смо једно време ћутећи. Отац као да се мучио, хтео је нешто да ми каже.

Они само по пуцњави цене на којој је страни непријатељ. Уз пут наилазимо на збегове. Сигурно су из околине Шапца. Старци као да се скаменили, жене машу

У тору негде блеје овце. Уморни пешаци полегали покрај плотова, повлаче последњи дим из кратке цигарете на којој се изређало више њих, и већ се намештају да одспавају.

Затим је чај сручио у једну флашу и на њој залепи хартију, на којој написа: „На два сата кашику.“ СТРАШНА ВЕСТ Страшна вест је прострујала кроз батерију: нема више муниције!

По претходном споразуму требало је да наши пале ватре, да бисмо видели на којој се висини налазе. А ватрени талас се ваљао...

На лицима људи огледала се заморна примиреност, као после неке страшне олује, у којој се могао и живот изгубити. После толико времена данас су први пут скинули спрему са коња.

Четвртога дана зачусмо неку галаму на станици и војници потрчаше. Веле да је баш сада прошла једна композиција у којој су били војници нашега пука, и одоше ка Београду. Наиђе и друга, и ми познадосмо војнике.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Они сврнуше у једно сокаче и мало затим нађоше се под једним хумом, што се поносно издигао над косом, по којој се пружило село. Набраше зрелих, сочних, набреклих од једрине шљива, па се испеше на хум.

у збуњена Гојка, који се одједном некако необично најежи, увуче главу у рамена, па нервозно звера очима, час у Љубицу, којој се образи одједном зацрвенеше, као да ће сад из њих крв бризнути.

Сиђоше у речицу, поред које се зелене подотављене ливаде. Задахну их мирис свеже, зелене траве, по којој су већ почеле да се купе росне капљице.

Ради се озбиљно и својски... Једно јутро рече им Стојан да је отпуштена она учитељица, о којој су раније говорили. Богосав, вели, синоћ дошао из среза, па донео тај глас. Обоје се запрепастише.

Изгледаше као дете, кад добије тако ретку и неочекивану играчку, о којој дотле није могло ни сањати. Сва се предала радости, коју не умеде ни прикрити, нити се труђаше за то.

Одједном се расветли цела соба, али то сад није она соба у којој заспа, него она у Београду, у железничкој улици. Она се диже са кревета, устаде и угледа пред собом Драгутина, једног

«... XXИ У трећем месецу по смрти Гојковој, одмах по новој години, венчаше се Влајко и Љубица. У истој цркви, у којој се пре девет месеца венчала са Гојком, пред истим свештеником и старојком заверише се нови супрузи на верност.

Слеже раменима, као да се чуди шта то она бунца, па се окрете к вратима друге собе, у којој је, у последње време, сам спавао. — Хо, људи!...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

јунак; 2. војник у турској војсци дилбагија - врста амајлије, дугуљаста овална сребрна кутија у којој се носи запис од урока; споља је обично написано: “Машаллах“ (на арапском, а значи: оно што Бог хоће - то и бива - све

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Усијано лето. ПРВИ ДЕО И СЛИКА ХАПШЕЊЕ ГЛУМАЦА НА РАКИЈСКОЈ ПИЈАЦИ У УЖИЦУ (Ракијска пијаца, на којој се, уокруг, налази нека од следећих радњи: КАФАНА „КОД ПЕВЦА”, СОДА-ВОДА САЈЏИЈА ПЕТРОВИЋ, ПЕКАРА, РАКИЈСКИ ПОДРУМ.

МАЈЦЕН: Прекините! ФИЛИП: Шта каже: свестан стварности! Које стварности? ВАСИЛИЈЕ: Ове! Ове овде! Ове у којој се налазиш! Ове у коју си нас довео својом глупошћу! Ове собе, овог стола, ове фуруне! Овога олајисанога патоса!

ЈЕЛИСАВЕТА: А не да расправљаш! МАЈЦЕН: И да ли сте ви уопште свесни ситуације у којој се налазите? Ово није лудница, него полиција! И да можда не желите да вам мало опипљивије покажем где се налазите?

Ја у њу могу да уђем једино са целом својом уметношћу којој припадам! ВАСИЛИЈЕ: Са целом представом, са кулисама, перикама, рефлекторима, практикаблима!

ВАСИЛИЈЕ: Пре ће бити да се живот њим послужио и поиграо! А он... Нит је он знао коју улогу игра, ни зашто, ни у којој представи! (Са десне стране, скоро трчећи, долази Симка. Обучена је у белу муслинску хаљину, са црвеним појасом.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Често зазвони у ноћи, мирисно и меко. Често је као сунчана морска стена, на којој сја једини камен који цвета: мир. Смрт моја зависи од певања тица, а немам ја дома, ни имена.

Што дрхте, проткани, мутном тишином, у којој су осмех и туга помешани несигурно и тамно. Клатно звона тешко и тмурно у груди удари ме.

Лед вечерњаче, румен, у надземаљској тузи? Кад, у сутон, преливају облаци, као слап, пролазност, у којој смо сви, у провидној сузи? Увек сам, блед и празан, у свету овог сласти, знао да све то губим, у телу, и под травом.

Да бих побегао од ујака, ја сам то лето отишао на море, у Опатију – која се тада звала Абација – а у којој су биле чувене утакмице мачевалаца.

На Ријеци, он је имао роман са једном лепом девојком, о којој ћу рећи само толико да се звала Ђулија. Поред ње упознао сам радничку Ријеку.

Исто ми је тако тешко било и то што сам преживео – да сам се окупао, при уласку у болницу, у Вуковару, у води, у којој се, пре мене, већ била окупала – после неколико месеци – петорица. Обријане длаке пливале су у басену.

Командир чете у којој сам, као каплар, и ја марширао био је то још мање. То је био гроф Драшковић. Тај човек, леп, црн, снажан, велики

Ову чашу великој селендри Кекенди, о којој нам је причао да је најлепша варош на свету. Чашу у славу банаћанског рата, чашу генералштабном каплару, кога су

У славу оног дана кад су га одвели. Пијем за проститутку којој је платио стотинарку да га зарази. Оног истог дана кад се, спреман у бој, заклињао да ће: и по дану, и по ноћи, у

А моја ујна, Бечлика, сетила се сестричине моје матере, која је, заиста, била калуђерица у једном манастиру у Бечу. О којој, да постоји на свету, ни појма нисам имао.

Међутим, мој телеграм, случајно, преко телефона, био је саботиран. Команда у којој сам радио крила је своју адресу, а адреса јој је била, тачно, ова: Бахнхоф Линиен Коммандо Сзегед.

Стижем, затим, у варошицу Сан Вито, која је пуна багрења, белог, жутог, плавог, и, у којој је почело пролеће. Становништво се разбежало, али на општинској чесми има жена и девојака, које ме посматрају, немо,

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Свуд око њега беше тишина, велика, густа шума, у којој су у пролеће певале птице; доле испод њега жуборили су потоци, а он је то слушао, наслађивао се птичјим певањем, молио

Наљутићеш се и на миша који ће доћи да ти прогризе торбицу у којој држиш хлеб... Него чуј синко — настави старац — ја ћу ти казати једну причу па је добро упамти и размишљај о њој.

3атим остави двор и оде у пуостињу, у којој је некада живео тај исти старац. И тамо је, молећи се Богу и кајући се за учињене грехе, живео до своје смрти.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Педесет година сам путовао по туђини, по широком свету, али не наиђох нигде на земљу ни налик оној витешкој земљи о којој ми толико пута отац причаше.

Свака од тих великих група људи истакла своју заставу, на којој је исписано име краја из кога је народ у групи, а испод тога речи: „За Страдију све жртвујемо“ или: „Страдија нам је

Један град је толико био одушевљен да је чак почео подизати величанствену вилу, на којој ће бити узидана грдно велика мермерна плоча, и на тој плочи израз народне захвалности.

” Више њихових глава лебди у облаку голуб и у кљуну носи траку на којој су речи: „Милостиви Творац отклања свако зло од Страдије, која му је у вољи.

— А где су деца? — упитам. — Која деца? — Па деца о којој говорите? — Та деце нема, разумете ли, али се рачуна због те одлуке скупштинске да та госпођа има два детета, и тако

— Како не разумете?.. Врло проста ствар. Тај богати трговац, муж те госпође о којој говоримо, нема с њом деце. Разумете ли? — Разумем.

То су били чиновници судске и полицијске струке. Зађосмо у пространу салу једног хотела, у којој већ беху спремљена седишта и сто са зеленом чохом за сазиваче збора.

— А народ? — питам. — Који? — Па народ у тој земљи о којој говори та занимљива прича? — Ништа! — рече министар. — Баш ништа? — Шта би!... Народ као народ! — То је дивно чудо!

Неком обећаше положај, неком велику зараду, тек сваки доби награду за тако крупне услуге влади, којој је стало до тога да скупштина колико-толико изгледа истинска.

Чл.2. Сваки пунолетан Србин има почетну плату од 5000 динара. Чл. З. После пет година сваки Србин (у којој кући нема Србина, може и Српкиња) има права на пуну пензију. Чл. 4.

из патриотских побуда, са Скупштином сложити и сам Сенат), и то ће се сматрати као нарочита тачка Устава, према којој: воће, корисно биље уопште, пшеница и сви други усеви морају успевати баснословно добро, и то два пута преко године, а

још више таквих немамо, али постепено напредујемо, и неће дуго проћи а у изгледу је да стигнемо ову идеалну земљицу у којој сам провео неко време.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

бучје, те му шапат претвори у брујање; бучје се успротиви, поветарац се усили, те жешће кидише и отвара се борба, при којој јечи шума страшним и неравним јеком... А у селу права мртвачка гробница...

Ово беше пета потера, у којој су околна села дизана на одметнике. Искуство из досадањих потера научило је свет, да не полаже никаква уздања у ово

могу...« — »Хм! можете, а?« вели професор и опет га онако ђаволасто погледа: »па дед баш да видимо у којој су Вас мери интересовали зелени и плави«, вели професор и смеши се задовољно.

А ми сви бесмо као хладна, окамењена, непомична стена, на којој је извајан врхунац човечје плашње, страхоте, ужаса... Једва дођосмо к себи.

— Други ред лево! И они се кретоше лево. Настаде читава маневра по школском дворишту, у којој ми директор напомишање поморског адмирала..

Чудна ми чуда. Па нек’ иде баш и то десетак крстина пшенице... Шта је то према — смрти, којој се он надао! Чича Пера се налазио у положају човека, који је очекивао какво страшно зло, па се судбина смиловала, те

Насред собе, ове исте у којој он спава, стоји његова мила мама, сва у белом, као кад се спрема да спава; низ леђа јој пале дуге црне косе, а она

У истој паланци А..... о којој говори прича наша, беше један богат трговац Петровић, који је располагао грдним имањем.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ИВКОВИЋ: Хе, шта ћете! Такав је наш посао. Али, неће вас више узнемиравати. (Вади из џепа једну таблицу на којој пише: Адвокат.) Чим сте ме опоменули, газда-Јевреме, ја сам наручио, али, ето, тек сад стигло! ЈЕВРЕМ: Е, баш добро!

ПАВКА: Не да гласају него да гласају њини мужеви онако како оне хоће. Знам ја добро у које ћу куће поћи и у којој је кући жена господар, па ћемо видети. Кад је инат, умем и ја! ДАНИЦА: Мањ ако то не помогне!

А јеси ли му добро казао? СРЕТА: Коме, Јовици? Слушај само: „Наша нација преболева једну тешку болест, којој је једини излаз препород!

ЈЕВРЕМ: Којој искрености? МАРИНА: Видите, газда-Јевреме, ја ћу да будем отворена. Ваш зет то може бити неће рећи, ал', бога ми, ја

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Пред његовим очима лебде они горе споменути великани, и он се не боји гањања и премештања, не боји се »Сибира« ни у којој форми; бори се, побеђује, бива побеђен, гањан, али он то све стојички сноси, јер неће да је мањи и да је постидан међу

и већ му синула у глави једна згодна мисао: да повуче паралелу између норвешких школских зграда и ове зграде у којој он сад стоји, а у којој ће годинама подмладак и узданицу народну учити, или, како се он згодно изрази: у којој ће

у глави једна згодна мисао: да повуче паралелу између норвешких школских зграда и ове зграде у којој он сад стоји, а у којој ће годинама подмладак и узданицу народну учити, или, како се он згодно изрази: у којој ће учећи сатирати драгоцено

у којој он сад стоји, а у којој ће годинама подмладак и узданицу народну учити, или, како се он згодно изрази: у којој ће учећи сатирати драгоцено своје и дечје здравље. Нешто га стегло, па само стоји и гледа по школи. Доиста, сам јад!

Ти се само чудиш откуда, дођавола, зна чак и на којој је страни то што ти он напамет казује као да чита из књиге. Рајхов Систем хигијене знао је сав скоро напамет, као воду.

Пазио би на којој би се страни зауставио читалац, да ли на оној на којој је његов допис. Ако би се уверио да баш његову ствар чита, он

Пазио би на којој би се страни зауставио читалац, да ли на оној на којој је његов допис. Ако би се уверио да баш његову ствар чита, он би га онда посматрао да ли му се читањем мења лице, има

ГЛАВА ТРЕЋА У којој је описана механа ћир-Ђорђева као земљиште радње Сретине. Пошто је овај догађај истинит, и већим делом се догађа у тој

ГЛАВА ОСМА У којој је описана једна скоро непреспавана ноћ Сретина, а коју би најзгодније било назвати оним већ готовим насловом из

Мало после захрка и он и заспа као окупан; заспа сном праведника. ГЛАВА ДЕВЕТА У којој је све онако исто потпуна истина као и оно у претходним главама.

Човек стане па слуша само, и не зна којој да дâ за право. И то тако иде из дана у дан, па изгледа човеку, као да су ту своју свађу или полемику поделиле на

Зато га сад гледају као мало воде на длану и ћир Ђорђе и Љубица којој је он и казао ради кога он ту жртву чини. Тече весеље, што рек’о наш песник, к’о бујна река.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

има сина, Па из кухиње, где су јела разних врста, Донео, у једној руци, млека и мандарина, А другом руком (оном на којој нема два прста), Пажљиво, као кад ветар дуне у обрве трави, Помиловао болесног дечака по глави.

Шта мрзи кондуктер Кузман, прво је питање. Зна се: шверцовање у било којој форми. Али посебно не воли тискање На задњој платформи.

Крошња старог дуда личи на кућицу или на Колибу у којој је коначити милина. Усред крошње, већ две године пребива Укосо укљештена мотка неупотребљива.

У суботу зацело Ићи ћемо на село. Недеља је најбеља, Бела као кудеља. СЕДМИЦА Седмица — Седница, На којој је недеља Председница; Понедељак тајник, Уторак благајник; Остали дан(ов)и Прости су чланови.

СПОР Две бројке, две луцпрде, — Тисућа и Хиљада — Решиле да утврде Шта којој да припада: Уз махање застава: Сред пусте оранице, Поче дуга расправа Око питања границе.

Машта је, поново, била у Београду. Неку годину касније добићу и своју прву децу, којој ћу посветити ту књигу. Лакрдију „Деда на продају” написао сам у месецима у којима се спремао распад Југославије.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

у великим океанским дубинама, а поглавито у области Атлантског Океана која је нарочито била привукла пажњу Шмита и у којој се он надао наћи непосредно саму икру јегуље, а тиме и само њено плодиште; то је била област између Бермудских Острва

И он је одмах нашао узрок тој необичности. Са оне стране острва на којој се налазе јегуље велика је морска дубина, која ту достиже 5000 метара; јегуље са Суматре и Цејлона ту налазе потребне

Али је ипак успео пронаћи област у којој се плоди јегуља са острва Тахити, Самоа, Борнеа, са Нове Гвинеје и др. Проучавање плодишта у Тихом Океану оставио је

ДРУГИ ОДЕЉАК: РОМАН ЈЕГУЉЕ ВИ. Колевка јегуље, њено рађање и прва миграција Свака јегуља, у ма којој европској слаткој води она живела, води своје порекло са светског плодишта јегуља у Атлантском океану.

Није тачно утврђено на којој се дубини јегуље на плодишту скупљају ради мрестења. Зна се само то да се мрестење врши на дубини која износи најмање

једна котлина, са свих страна окружена бреговима, која се поступно спушта према северозападној страни острва и на којој су обрађене њиве и виногради.

је то до тада чинила, јегуља тражи заклон у коме ће презимити, она се узнемири и почне тражити излазе из слатке воде у којој је била. Кад га је нашла, она не излази одмах.

А колика је витална издржљивост јегуље у погледу средине у којој је, може се видети из саопштења које је Шмит, вративши се 1923.

Пре неколико година прорадила је у Билфелду, у Немачкој, фабрика у којој се разноврсне израђевине добијају искључиво од рибљих кожа, а поглавито од коже јегуље и ајкуле.

Затим долази само ушће; ту је већ и море у које тада јегуља улази као у нову средину у којој јој из основе треба мењати цео живот.

У томе закону не игра улогу дубина на којој се тело налази; од дубине може произаћи само једно мало смањивање запремине тела због мале стишљивости воде.

фауна има своје специјалне типове организама који имају живот прилагођен специјалним условима везаним за средину у којој су. Живи створови, што живе у океанским дубинама, крећу се или леже по муљевитим подморским равницама на морском дну.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ВОЈВОДА ДРАШКО Бјеху, брате, да те Бог сачува! Мало бољи него у Турчина. Бјеше једна кућа превелика у којој се грађаху бродови; ту хиљаде бјеху невољниках, сви у љута гвожђа попутани, те грађаху принципу бродове; ту од плача

два образа највише лудости, без поретка најдубља наука, сна људскога ђеца ал' очеви, — је ли ово прѝчинâ управа којој тајну постић не можемо? Је л' истина ê ово овако, ал' нас очи сопствене варају?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И затим, како се то цело весеље после славе свршавало страшном коцком на којој су, по обичају, они, њихни мушки, као домаћини, света и обичаја ради, по читаве њиве и винограде губили.

Не зна се баш зашто је полудео. После болести, у којој био сав узет, уобразивши да га је, за време те његове дуге болести, жена варала са најстаријим калфом из радње, почео

— Нека, Софке, ја ћу! — одби је она, журно отварајући капију, на којој је чекала мајка, стојећи тромо, предишући од умора, а и од јела и плача на гробљу. — Дођосте ли?

који би јој потражио да штогод пије, свакоме је по пуну оканицу, онако како би дохватила, давала са тепсије, по којој их је Арса био наређао.

Једнако се још забрађивала жутом, простом и јаком шамијом, једнако опасивала футом, о којој је висило ношче са неколико кључића од разних сандука.

— Хајде, тето! Циганка, којој амамџика брзо намигну и која је нарочито зато стајала и чекала, брзо Софки до несе лепе, шарене, „седевске“ нануле и

Из корита су непрестано као сноп, жар, трептали златни зраци новца у води, по којој је пливао спарушкан и црн празан ћемер. Марко ју је водио.

Настадоше оне јесенске дуге кише, лапавице и мећаве. И нешто због тога рђавог времена, а највише због жалости у којој су били, остадоше потпуно усамљени, одвојени од света и комшилука.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Али нас је страх од језиве дубине Пучине те, по којој судбе брод Плови нам сетно не знајући куд; Визије света громадан је свод, Видици нам се к’о авети чине; А

њени У својој плавој дворници звездáној Задовољства мисли што нам душе плени Источну раскош, у тој ноћи саној, По којој блуде наших жеља сêни. Све је још мирно, тихо и свечàно.

О, то је тајна, та истина људи, Истина бића, због које не стоји Мисао наша што за њоме блуди, Којој је носе, јер она постоји, Мирисни ветри, ћудљиви и луди.

идеала Спомен је само ружна људска љага, И терор живота, и остатак зáла, А достојан крај им заборав и влага, У којој ће бити сами, сасвим сами, Без злурада смеха, или сузе наше, У широкој, вечној и свемоћној тами, Која је добра, а

Свако место, камен, жбун и травка жута Дрхте под ветрићем једне ноћи страсне У којој мртваци леже украј пута, А далеко пламте силне ватре јасне.

бесом петвековног гнева Расковали тврде и челичне ланце; Напунили земљу срцима што труну За гажену прошлост о којој се пева, И појили крвљу равнице и кланце. Изгажена трава, и села се диме...

СУМРАЧНЕ ТЕЖЊЕ Да ми је да видим зрак мистичне среће О којој снева младост и наш јад, Кад душу очај горки прелије, И дођу дани беде теже, веће!

Јер свет је чемер, и блато, и гад, И тесан, мемљив простор ћелије. Да ми је љубав осетити благу О којој не зна, а говори свет, Наивну, белу, у животу злом! Да ми је опет заволети драгу!

На беспућу када не зна шта је, где је, У ноћи по којој, самац, бедно лута Без правца и смисла, без циља и пута, — О, човек је данас „човек што се смеје“.

то је слабост њина. — Увек мања но што замишља „средина“. – Али поезија, то је машта, чуство, Илузија лепа, којој се све прашта. — Поезија, то је велико искуство И сазнање што се немило испашта.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ „Ма видите, није он прости солдат!“ рече Радоје, показујућ јаку Јанову, на којој блисташе по једна звјездица са сваке стране. Заокупише га питањима.

И Спасоје то исто учини, па стаде кресати. Крцун одријеши мјешиницу у којој је била вода, па се напи и даде и другима да пију.

Јан бјеше родом из сјевернога краја Ческе, од властеоске породице, којој је племство из давне прошлости потјецало а и данас постоји.

А да, Цуца господско кољено...“ Петар га прекиде: „Опрости, не заборави на којој си! Мене је првог задио; мене је најпрвога ред да му поврнем!...“ „Нијесам тебе!

Добро нам дошао! Ајдемо!“ прихвати Саво Петровић. Гомила се одмах раздвоји и Господар уђе у кућу, у којој се родио. Како главари одоше за њим, момчадија ухвати коло а у колу по двојица, по четворица, играху оро, кликћући

Уочи Тројичина дне све куће око његове бјеху пусте нити је у којој пас лајао, ни кокот пјевао, јер Његуши оду сви, а поведу и све живо. Сунце бјеше на заходу.

„Добар вече, домаћице!... Ух! уморан сам!“ „Сједите, почините овдје!“ рече Пејо показујући им клупу, на којој мало прије сјеђаше Јанко. Он бјеше ушао у кућу. Сердар сједе крај њих и једнако их мјераше. „Ма ти нијеси из Котора.

„Намјестите тамо да сједнем, и наредите што за вечеру овијем људима!“ рече сердар, показујући главом на одају, у којој је Јанко пријед рањен лежао и која сад бјеше празна. „Богме је вечера готова“ одговори Јока.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Реченица даје и смисао и живот језику. У реченицама се врши споразумевање језиком, то је језичка радионица у којој сви делови језика добијају своју форму, где се они кују, састављају и растављају“.

Најчешће су оне које су у вези са животом и околином у којој се креће наш народ. Загонетке су некада имале и другу намену: у давној прошлости употребљавале су се и као култичке и

Ове мање, ситне говорне творевине, махом фолклорне и архаичне каквоће, произашле су из оне исте ковнице у којој су се остварили обрасци великих и значајних књижевних творевина; преко ових творевина са ознакама малих и незнатних

— Боље је и мало с благословом, нег’ли и доста с проклетством. — Пусто масло и пси лочу. — Којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна. — Туђе је све лијепо, али своје најлепше.

— Врећа празна не може на ноге. — Сиротиња нема сродства. — Сиротињо, и селу си тешка, а камоли кући у којој си. — Не тражи смока где није оброка. — Празна кућа, — луда газдарица. — Празна кеса, — готова гробница.

Не бије мене торба, већ оно што је у торби. — Казао некакав кога су тукли торбом у којој је било камење. Не гледа бог на каљаве ноге, већ на чисто срце.

9. О СВЕШТЕНИЦИМА 1 Питао неки сељанин попа дубровачкога: — Дум-Ловре, у којој се цркви бог моли а ништа не плаћа? — У оној, синко, у којој се миса не служи.

— У оној, синко, у којој се миса не служи. 2 Питали сељани попа: — Зашто нам, попо, што не проповедаш? — Не смем криво од бога, ни право од

руци дугачки дренов штап с којим бије велику чељад по кући, ако би се чимгођ омрсио, а у лијеву (руку) велику врећу, у којој баца немирну и непослушну ђецу, па их неђе у планину носи и у једној пећини спрема, а отац их и мајка о Ускрсу шареним

ИМЕЛА (МЕЛА) На којој би се лијесци нашла мела, над оном лијеском има гуја с драгим каменом на глави, или још бог зна каково друго благо

“ На то се Бог смиловао и некакијем чуднијем начином пренио и њега и Шарца у некаку пећину у којој и сад обојица живе: он забодавши своју сабљу под треду или је ударивши у камен, легао те заспао, па једнако спава;

(Човек с презименом Зец) 5 — Иде поп, за попом пас. Шта је поп псу? (Длака) 6 — Иде сељанка и носи котарицу, у којој је деветнаест јаја; испало једно: Колико је јаја у котарици остало?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

” „Пјесме, загонетке и приповијести, то је готова народна књижевност, којој ништа више не треба него је вјерно, чисто и непокварено скупити; али у писању приповиједака већ треба, мислити и

Попевши се горе, стане ићи из једне собе у другу, и тако наиђе на једну собу у којој види своју сестру ђе сједи а змај јој метнуо главу на крило па спава а она га биште.

Најприје га уведе у једну собу у којој је био један вран коњ за јаслима привезан с цијелијем такумом од чистога сребра.

По том га одведе у другу собу, у којој је за јаслима стајао бијел коњ с такумом од сухога злата. Најпослије га одведе и у трећу собу ђе је за јаслима био

| Кад прође те собе, онда га сестра одведе у једну собу у којој је ђевојка једна сједила за златнијем ђерђефом и златном жицом везла.

Из те собе одведе га у другу у којој је друга ђевојка златне жице испредала. А најпослије уведе га у једну собу у којој је трећа ђевојка бисер низала, и

Из те собе одведе га у другу у којој је друга ђевојка златне жице испредала. А најпослије уведе га у једну собу у којој је трећа ђевојка бисер низала, и пред њом на златној тепсији од злата квочка с пилићима бисер кљуцала.

узиде добро на први прст десне руке, и заклињем те по трипут од неба до земље, да ону ђевојку себе вјенчаш мјесто мене којој пристане најљевше на руку, а ако ме не послушаш, све што радио и о чему се Богу молио све ти | узалуд и наопако

Цар по смрти жениној пошље слуге по ономе граду да обидују све ђевојке хоће ли којој они прстен добро ићи, али кад у граду не нађоше, посла их по бијеломе свијету да траже еда би се по срећи која нашла,

Слуге се врнуше наком толико силе времена и кажу цару да у свијету ђевојке не нађоше којој не би или превелик или преузак ови прстен.

на овоме свијету чоека, те она у та час напише књигу посланицу те је пошље за њим по једној највјернијој слузи, у којој му пише да сјутра у ју | тро рано крадом до ње дође, и да инако не учини ако жели да њу узме за жену.

син по том зађе с оном папучом њезином да је тражи по свему царству огледајући свакој ђевојци папучу на ногу, али којој дуга, | којој кратка, којој уска, којој широка, не може ниједној да пристане.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

немоћним који су нас спокоја ради посетили — због њих гостиницу сазидасмо, испросивши место од неког христољубивог, у којој ћемо страној браћи одмора дати и немоћнима да леже, колико моћ допушта да их удостојимо бриге.

Јер зажеле, ваистину, и почину на ливади красној, на којој појаше птица мењајући гласове, пет чула премудрих насићиваше: гледање, слушање, мирис, гласање и додир птице.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

СОФИЈА (доноси ципеле и навлачи му их на ноге). ВЕЛА (примиче му софру на којој су већ постављени ибрик с кавом, са шољама, с тацном дувана, и послужењем). СОФИЈА (служи га слатким и водом).

(Љутито): Хајд, сада иди! МАРИЈА (одлази; силази у кујну у којој настане потмуо жагор кад она уђе). Пауза. МИТА и АНЂА (излазе из кујне.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

крсно име, светог Георгија, посетити: „Остај ми збогом, вриштући једва сам изговарао, — земљо, души мојеј света, у којој сад леже кости њене и моје Јуле, слатке сестрице!” Срце ми је лупало у прсима; чинило ми се као да ћу изда[х]нути.

Али да сам у Смирну дошао, о којој нити сам сањао, нити знао, ни мислио, да сам ту, гди ни дан ни два нисам намеравао стајати, три године пребивао (и да

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

двадесет и пет фратара. Има једна књига у којој су животописи свију фра-Јерковића до половине овога вијека, њих двадесет тројице.

рођења, један крст значи које се године човјек зафратрио, дакле, кад је умро за свијет, а два крста значе годину у којој је збиља умро, онако као што и ми мремо.

Једнога раднога дана, одмах сунчаном смирају, Кушмељ и његови окупили се око трпезице, на којој се димљаше пура у дрвеној здјели. Сјевер је јако дувао.

Послије тијех упутстава уђоше за ђаконима. Уђоше у пространу дворницу, у којој бјеше велики сто. Иза прочеља, на стијени бјеше разапети Исус, го и ништа мањи од Кушмеља.

Кроз друга врата видјела се Наћварева ложница, у којој такође клопоташе један часовник истога облика као и први. Кувар изнесе из те собе у предњу једну пустину, покривач и

На то жеравак: цвррррр!... па потону као олово. — А којој си то наминила, вире ти, Барице? — запита је јетрва гледајући је подозриво.

— рече Осињача, а забашури своју забуну кашљем. Цонтрона запоји Чмањка три пута оном водом у којој бјеше гашено угљевље и отиде однијевши за свој труд врч вина.

А кад Букара не требаху ни млинар ни ковач, онда га одиста требаху возари, да вуче сплату, у којој они сјеђаху смијући се и пушећи. Па га требаху сваког часа Балеган и ђаци, а увече говедар.

Па однијело испред њега велико кандило и три мала; па однијело испод њега златну кутију у којој се храни пресвета оштија; па однијело старинску причесну чашу, сву од злата, прилог босанског краља Стјепана

— Камо торба? — рече љекар Бакоњи, па извади из ње њекаку зашиљену цијев, којој врх замочи у воду, а потегну к себи шипку из цијеви.

Опће је мишљење било да је то учинила Радекина чета, у којој је било најмање тридесет друга, разумије се све „ркаћа“.

Нека одма иђе у цркву! И ви, људи, изађите да испратите присветога! (тј. ону звијезду у којој се држи „оштија“) — Зар је баш на умору вра-Вице? — запита њеки. — А зар није украло и присветога?

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

У њој нема капи која главу лечи И болне руке згрчене у лук. Ова песма можда личи на долину У којој се болно скаменио вук.

СТАБЛО Напокон и ја чезнем неки посед: Тек стабло (макар сред туђе пољане) С толико земље — да му сенка стане У којој ћу да седнем сâм и просед.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

поред пута њишу се, померају, приближују, црњи су од угљена, угарак су осут жишкама што нечујно трне у тишини по којој ветар, обрадован снегом, лако и вешто скаче с гране на грану, па се дугим рукама без зглобова и костију хвата за

Па је веровао да ће он изменити живот и доћи памети после разговора с њим, овде у кући у којој се родио, овде где су њих двојица некад разговарали, и молио га да узме неколико дана одсуства и дође.

Слутња му се згусну у страх. Припали и другу цигару. Никад овако. У овој соби, у којој се само једанпут у години вечера, кад Вукашин дође.

Како јој одједном сада ништа не значи што је газдарица у кући у којој пола. села. надничи и служи. Она се покрену, први пут откако је устала са столице, мало рашири ноге, да буде сигурнија

ноге, да буде сигурнија на њима, и одсутно се загледа у жеравицу која је испала из фуруне и споро умирала на дасци, на којој су многе пре ње оставиле за собом црне ранице. ...И синоћ је чекао да легну. Знао је да нису ушли у собу.

Срушили су механу у којој су тада преноћили. Он није спавао, љут на оца што је одбио да му купи варошко одело, онакво какво је виђао у Паланци

Дуго стоји. Ово је последњи ноћ у очевој кући, у којој је доживео неке ситне среће. Под овим истим кровом проводе ноћ у очајању брат и снаја. Они не спавају.

Еј, пет! Једнога ти не дам за цело имање. Спусти мараму на главе близнака и приђе другој постељи на поду, на којој спавају три старија сина. Покри голе цеванице десетогодишњем првенцу. Видиш ли какву цволенику има? Па табанчину.

! Тола клону поред огњишта. Нема више снаге да смирује и покрива жену. Као зверка ухваћена у кљуса, којој је од батргања и напора да се ишчупа много крви истекло, уплашено и немоћно зури у ватру.

ниже, над само његово чело, и лампа је у њега закуцана, па се њише и дими, и боле га очи у уморној дреци кафане, којој краја нема. Мокри столови дремају у жућкастој тмини, остарели од песница, песми и псовки.

Обема шакама стеже чашу и кроз жућкасту ракију гледа у себе, у ватру што ничим не може да се загаси, у којој горе и распадају се речи без смисла, неизговорене и туђе.

јад и мамурлук непроспаване ноћи, да му ветрови разбистре ум и поново врате чеону кост на оголелу скраму мозга, по којој палацају посечени живци у такту коњског каса.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Затим је данима путовао не марећи ни за глад ни за жеђ, све док није стигао до куле у којој је везла заточена девојка.

Још и не изговори Рибља Глава ругање до краја, кад риба, на којој је дечак јашио, зину и прогута старицу. Остаде на воДи само прстен сјаја, а из њега се издиже Сребрна ружа.

Дечак од чуда изгуби дах. Краба је сад била већа од највећег јастога, и још је расла. — Ја сам она Златна краба о којој си причао! — рече изненада људским гласом. — Много си моје деце спасао, тражи од мене шта хоћеш!

— старац смешећи се, обухвати погледом класало поле и раскошну крошњу ораха на којој су се звезде и птице заустављале, и у чијој је сенци, и за најврелијих дана, било мирисно и прохладно. — Шта бих више?

Али коме то да каже? А онда је дошла она јесења, мразна ноћ у којој су га све кости болеле, а у сребрној, лелујавој струји месечине откидали се ораси са грана.

— Донесите лествице! — рече заповедник потере. Али, кад се први гонилац попе до гране на којој су дечаци седели, грана одскочи увис. Морале су бити набављене још дуже лествице. Без успеха.

— пронесе се глас по 3емљи Бисерних Чапљи. Ловећи у житном пољу, принц угледа жетелицу којој је златна коса лепршала на ветру, па рече: — Њу хоћу! Узалуд је девојка плакала. Узалуд тврдила да воли другог.

Како и не би? Пред њим је било оно исто житно поље, а у њему жетелица којој се златна коса лепршала на ветру. Без речи, као да је не познаје, принц поче довлачити грађу за кућу.

читаво село презирало је или жалило је ли чудо што је дечак из куће под литицом са стидом скривао десну шаку на којој није било прстију? Што је, растући, све мање одлазио у село? Све више бежао од вршњака?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

улица на падини, Господар-Јевремовој, близу Доситејеве Велике школе, или ипак ближе турском гробљу, према заравни на којој је сада Студентски трг. Такве су појединости, као и обично, просто ишчезавале у дармару пролазности.

у град стизали преко утабане теразијске ледине и заустављали се, пре но што уђу, на пустари пред Стамбол-капијом, по којој су се, кроз љигав и смрадан кал, гонили чопори полудивљих паса.

) У тај су Конак, касније, били пренели и чувену Јевремову столицу, у којој је седео и онда када је, већ сукобљен са Милошем, великим братом, председавао Совјетом уставобранитеља.

Најбоље је то знао сам велики Кнез, који је ту ноћ, у којој се бал, при силним светиљкама, одржавао, искористио да обезбеди своје бекство из Србије: било му је стало да то

И, ево, упорне недоумице опстају у вековима: немоћан пред њима, Господар Јеврем наставља да јаше поред куће у којој је живео Милан Ракић. Још један угао и Господар уставља коња пред малом обућарском радњом С.

и на месечини, а Калемегдан, тај Фићир-Бајир, Брег за размишљање, био је каменита ледина, обрасла злим памћењем, на којој се ни кошава не задржава него се ковитла са Дунава.

корак дуж тихих, сивих зграда (његова улица је ту, између Доситејеве и Змај-Јовине, ћудљива и невесела) до куће у којој је становао Јован Скерлић.

од Калемегдана и сећа се како је онде где је сад Основна школа „Перо Поповић Ага“ била његова, Јованова пијаца на којој се могло наћи све, од димљених јегуља и шарпланинског меда до грочанских рибизла, венецијанских огледала и женске

Од те је пијаде остао само патрљак на малом простору поред велике зграде у којој је самопослуга. Али тако то бива. Господар Јован дуго гледа у једноспратну зграду на углу Јованове и Вишњићеве где је

Сима терџуман мисли како је и у томе неки неспоразум са речима: зашто да зграда у којој се уче природне науке и математика заклања сунце и небо? Оног дана, 3. јуна 1862.

(Невоља је што су банкари обично у праву.) Одједном је угледао, на прозорима те турске полиције (у којој је била и касарна), војнике како нишане у њега, у њих, видео им је зломисао и узвикнуо, опомињући.

У краћем делу је кућа у коју је често навраћао Милан Богдановић, у дужем кућа у којој је живео Слободан Јовановић. У политици неистомишљеници, али, обојица, зналци у језику и, обојица, са смислом за

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

усред зрелог винограда, Из напуклог грожђа струји мирис вина, Разумем ту песму нежељну висина, Суву као земља та по којој пада, И к'о живот здраву, ниску, и широку. Св. Стефановић ЦXЛИ ПРОЛЕЋЕ Мирише земља сочна, свежа, једра.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

од метежа овог ништожнога, уведи их у поља блажена, у творењем освештаном храму, - да опширну видим колијевку у којој се вјечност одњихала, из које је у крила удрила, у бескрајни простор улећела, од свачијех скрила се погледа до

Страшна судба првијех небесах, о којој је помислит ужасно, она даде смјелом грабитељу случај згодан те простор завлада, и присвоји име свемогуће својом

Попа, Васко - КОРА

мирно сазрева У самом срцу поноћи Громови питоми зује На влатима тишине (1951) СПИСАК ПАТКА Гега се прашином У којој се не смеју рибе У боковима својим носи Немир вода Неспретна Гега се полако Трска која мисли Ионако ће је

бих да те видим Па очи заклапам Идем Од једне слепоочнице до друге Где си 25 Патос сам жут У празној соби у којој седиш Само да ме твоја сенка утеши И степениште сам дрвено Којим из собе на улицу силазиш Само да се са сенком твојом

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Ту се зауставих пред рушевинама једне омање старе зграде. У њој је била смештена штампарија којој је било поверено штампање мога дела о механизму и узроцима леденог доба, као засебног издања Српске Академије Наука.

Тај успех ме врло задовољио и освежио, а развеселило ме и ово. Приступило се и раскрчивању рушевина штампарије у којој је отштампано моје научно дело, а тим послом се отпочело баш на ономе месту где су њихови табаци лежали затрпани.

Али се појави друга незгода: штампарија није више имала оне лепе беле хартије на којој је дело дотле штампала, а таква хартија није се, у оним временима, могла набавити, већ само жућкаста. „Шта да се ради?

Исто тако сам се обрадовао када пронађох верну слику куће у којој се родио Исак Њутн, а у њој му синуле прве замисли његових трију епохалних проналазака.

О личности Герарда из Кремоне зна се врло мало, но када сам прикупио довољне податке о средини у којој је живео, могао сам га предочити као поуздана извештача о томе како су Арабљани сачували и предали Западу тековине

Ту је и богата библиотека нашег Математичког семинара изгорела до последњег листића. Самостални рад на којој год било области науке може се вршити само онда ако се има при руци не само оно што је у њој створено, већ и оно што

Зато се вратих своме започетом послу. После Њутна дошли би на ред велики изградитељи Небеске механике, науке којој је он положио темење, а то су били, у првом реду, Лагранж и Лаплас.

„И ја сâм сам много размишљао о тој ствари и увидео да Земља мора имати облик лопте којој се, путујући, не може никад доћи до краја њене површине.

Тога дана одржао је Велики Сенат вароши-републике седницу на којој је одлучено да позвани, присутни и несумњиво највећи лекар оног доба, Хипократес, помно испита сумњиво стање разума

Он је запазио над једном тезгом пијаце таблицу на којој је стајао натпис „Лековито биље“, па похита онамо, не рекавши својим пратиоцима ни речи.

“ Он ућута. У бесу који и најразумнијег човека може да ошамути, умало да не избрбља којој је лепотици Абдере учинио своју галантну посету.

Заиста, диван егземплар! Номофилакс, дирнут тим поклоном рибара, захвали им кратком али лепом беседом у којој их опомену да поштују силног господара мора и океана.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Је л' те, просто невероватно? Зато и кажем: чудна и можда само за мене необјашњива нека нервна појава по којој моја расположења зависе, рецимо, од тога, на коју ствар заустављам свој поглед или какве природе или врсте звук или

трговцем старога кова, строге спољашности и назора, и мајком, смерном и смежураном старицом, пређосмо у његову собу у којој је, памтим одлично, жмиркало кандилце пред иконом арханђела Михаила.

Обојица немирни духови, отмени духовити, генијални, високо над средином у којој проводе један немиран живот и обојица непризнати и несрећни. Утолико... Има, има нешто од Сирана у опату Коањару.

Са осталима за крагујевачки воз оде и народни посланик, а ја остах сам у оној истој врелој атмосфери у којој је, после њиховог одласка, још задуго брујало од бурног сукоба два света, ни крива ни дужна, уосталом, што се нису

Дозволите ми да још једном, последњи пут, погледам чаршију у којој сам поштено живео шездесет година. А кад му је допуштено он је бацио поглед унаоколо па га онда, кажу, управио доле,

Деца спавају. На кога личе? Снајка се, знам, сатрла спремајући кућу. Сав горим од нестрпљења да у оној истој соби, у којој смо разговарали уочи његовог венчања, после толико година, обновимо све успомене, претресемо све доживљаје, сву нашу

отомбољеног, млитавог, опуштеног и тек после неописаних мука успео сам да га положим на постељу у истој оној соби у којој смо разговарали оне вечери, на два дана пред његово венчање. Није се мицао.

То питају човека који четврти Божић проводи у рату, неколико година ван земље у којој се родио, на коју је навикао, коју воли и у којој је оставио своју породицу и имање.

који четврти Божић проводи у рату, неколико година ван земље у којој се родио, на коју је навикао, коју воли и у којој је оставио своју породицу и имање. Расплакале су га шумадијске чарапе. Дабогме. А зашто?

Е видиш, ја се гнушам и бежим од оне отаџбине која од мене тражи крв мојих плућа, којој сам ту крв и дао, а која ми данас не да ни да се довољно надишем. Нека ме задужи, па ћу јој се одужити.

свих својих давно умрлих другова, као одређен да види шта све раде они што су дошли после нестале, изумрле генерације којој је припадао, као неумитна авет-контролор свега што се догађа без његовог учешћа, као сведок који ће причати својим

Али је то бедна, ужасна утеха. А људи нису осудили свој егоизам у мери у којој заслужује и, ето, навикли су да се гнушају над стварима неупоредљиво опростивијим.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Каткад сам покушавао да их разонодим мојим свирањем. Послије вечере, на којој би ме задржали управници и љекари, зажелио бих да ме опет проведу позаспалим дворанама.

кад би живљи моменат у дискусији јаче привукао његову пажњу; привјесак би се закратко смирио, окренут или на страну на којој је била излизана камеја од агате или на ону на којој је била препукла плочица од зеленог малахита.

пажњу; привјесак би се закратко смирио, окренут или на страну на којој је била излизана камеја од агате или на ону на којој је била препукла плочица од зеленог малахита. А ја сам бројао испатке и покушавао да им погодим даље смјене.

тетке у цркви на вечерњи, а дјед је са својим пријатељима сједио пред читаоницом — остао сам сâм с дадиљом у кући по којој су већ поплутале модре млаке сутона.

А тако је простран и богат, да нема ствари којој се у њему не би нашла замјена, надокнада, двојник. Само је једна ствар јединцата и ненадокнадива у свемиру: то је ја.

Негдје дубоко запретана у дјетињем бићу лежи једна ћелија у којој тиња бесмртност. А одмах до ње, у непосредном сусједству, друга ћелија у којој дријема смрт.

А одмах до ње, у непосредном сусједству, друга ћелија у којој дријема смрт. Оне живе у добрим сусједским односима. И наизмјенице се јављају, огласују се из дубине — наша вјечита

Тај исти пијетет захтијева да језива фотографија на којој је ретуша драгој умрлој особи наказно изобличила уста и нанизала јој низ мишји ситних бисерних зубића, увијек виси над

А све ту изједначава у својој непристраности та прашна некропола с фестонима паучине, у којој, мјесто када тамјана, вије мирис мачјег урина.

довољно за скромније претензије: за добротворне сврхе, за провинцију, из које је таква врста умјетности и потекла и у којој је она код своје куће, за оне легионе усидјелица што по свим провинцијама свијета грију душе на Шопеновим мјесечинама.

Можда тек пред лицем Оне напрам којој све друго постаје ситно и безболно до ништавости. XВИ Данас је недјеља. По свему се то осјећа.

Аница је изродила пуну кућу дјеце, којој је очева грешна слабост за мелодраму поударала крупна херојичка имена: Норма, Калпурнија, Ерменгарда.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Кад шкрипну за њим брава, он у оној полутами нађе сламу, на којој му је ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћи, па се онако уморан, намучен, разбијен душевно спусти на њу и

— до ушију му допре зврјање кочија од оне стране, на којој беше прозор. — »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један прозор зазидан

изненадио ни тако детињски уплашио, као што се уплаши од овог обичног отварања врата; усред неме и дуготрајне тишине, којој се беше сав предао.

што су други провалили зид, те извели Ђурицу, он одмах закључи да ће имати посла са великом, организованом дружином, којој је досад био потребан јаван одметник од закона, и она га је нашла у Ђурици. Али опет, зашто да проваљују зид ?

— Једва жив дођох — одговори Ђурица слабим гласом — но склањај ме сад, ако имаш где. На северној страни собе, у којој лежаше Ђурица, беше помањи прозор, олепљен, уместо стаклета, дебелом хартијом, пенџерлијом.

— Е, па то ме ви сад можете убити? — Јок, не море још — одговори ћато — док не дође друга наредба, у којој ће те прогласити за хајдука. Али то неће још, можеш се ти слободно предати... — Доћи ће и та наредба, не бој се.

те малко овамо, имам нешто да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које се раширило подаље од стазе, на којој они стајаху. — Што ћу ти? — рече она, а глас јој веома задрхта. — Само да ти кажем, здравља ми!...

Па ипак, кад се мало прибра, увиде сам да је та срећа непотпуна, да је тај срећни занос помућен страшном јавом, у којој се он налазио. »Шта сам ја ?... Зликовац! крвник!... а чекам да ме она заволи... о коју се отимају толики момци...

Али на њиховим састанцима сад нема оне веселе, непомућене и безбрижне среће, којој се одаваху, док она беше код родитеља.

Никола седе; нити му се лице промени, нити се он осврте, ни мрдну чим, него га само одједном нестаде с оне висине, на којој је стајао, као да је скочио у воду, и тако се простре по земљи, пруживши ону руку с ножем ка прочељу, као да је имао

Пред њима се засветли и зашарени она живописна котлина, у којој су без икаква реда разбацане беле, ћерамидом покривене кућице; оне вире и једва се распознају у густим шљиварима и

— Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну фукару, којој никад ништа није доста. Тако је требало да си одавно, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им делити по заради...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Идући тако, девојка му је показивала своје пустаре и марву која је на њима пасла. Напослетку дођу до једне бразде, на којој ниједне травке није било.

Попевши се горе, стане ићи из једне собе у другу, и тако наиђе на једну собу у којој види своју сестру ђе сједи а змај јој метнуо главу на крило па спава а она га биште.

Најпре га уведе у једну собу у којој је био један вран коњ за јаслима привезан с цијелијем такумом од чистога сребра.

Потом га одведе у другу собу у којој је за јаслима стајао бијел коњ с такумом од сухога злата. Хајпослије га одведе и у трећу собу ђе је за јаслима био

Кад прође те собе, онда га сестра одведе у једну собу у којој је ђевојка једна сједила за златнијем ђерђефом и златном жицом везла.

Из те собе одведе га у другу у којој је друга ђевојка златне жице ицпредала. А најпослије уведе га у једну собу у којој је трећа ђевојка бисер низала, и

Из те собе одведе га у другу у којој је друга ђевојка златне жице ицпредала. А најпослије уведе га у једну собу у којој је трећа ђевојка бисер низала, и пред њом на златној тепсији од злата квочка с пилићима бисер кљуцала.

А они одмах скоче, опреме се и пођу даље путовати, ама нијесу знали ни ђе су ни у којој земљи. Велик страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану богу молити да би се пуста села,

син потом зађе с оном папучом њезином да је тражи по свему царству огледајући свакој ђевојци папучу на ногу, али којој дуга, којој кратка, којој уска, којој широка, не може ни једној да пристане.

зађе с оном папучом њезином да је тражи по свему царству огледајући свакој ђевојци папучу на ногу, али којој дуга, којој кратка, којој уска, којој широка, не може ни једној да пристане. И тако идући од куће до куће, дође и кући њезина оца.

папучом њезином да је тражи по свему царству огледајући свакој ђевојци папучу на ногу, али којој дуга, којој кратка, којој уска, којој широка, не може ни једној да пристане. И тако идући од куће до куће, дође и кући њезина оца.

да је тражи по свему царству огледајући свакој ђевојци папучу на ногу, али којој дуга, којој кратка, којој уска, којој широка, не може ни једној да пристане. И тако идући од куће до куће, дође и кући њезина оца.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Ја спавам по идејама ево, С мирисом облака и прашине, Али ти, којој сам некад пев'о, Када уздах твој се за мном вине На последњем звуку виолине, На последњем звуку виолине Потражи ме, о

Још имамо снаге да се лепо снива, Покрета за шапат и пољупца глас, И страсти, у којој загрљај почива. Још нам срца крију измирење, спас И љубав што прашта и јаде односи К'о пролеће зиму, као мир талас.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Једнога дана градски већници су пролазили улицом у којој сам се играо са осталим дечацима. Најстарији међу уваженом господом, богати грађанин, зауставио се да би дао сваком од

Вративши се у град те вечери имао сам осећај да ми мозак гори. Видео сам светлост у којој као да је било мало Сунце и целу ноћ сам провео стављајући хладне облоге на своју измучену главу.

На колима је у ствари била пумпа на којој је радило шеснаесторо људи и била је дивно офарбана црвеном и црном бојом. Једног поподнева организована је јавна

Прасак локомотиве удаљене двадесет до тридесет миља заљуљао би клупу или столицу на којој сам седео тако јако да бих осетио несносан бол. Тло под мојим ногама је непрестано подрхтавало.

на пројектима, прорачунима и проценама везаним за нове инсталације, све док није почела да ради телефонска централа о којој сам ја водио бригу.

Затим је наступио период борбе у новој средини којој нисам био вичан, али је на крају уследио успех и априла 1887. године основано је “Теслино електрично друштво “ са

раздвојеним да би расподељена капацитивност била мала, чиме се у исти мах спречава велика концентрација набоја у било којој тачки.

Он може да ради на било којој фреквенцији од неколико до много хиљада циклуса у секунди и може се користити за генерисање јаких струја и умерених

Овом приликом ћу демантовати широко распрострањену гласину да је грађевину о којој је реч срушила Влада, што је због ратног стања могло да створи предубеђење у свести оних који можда не знају да се

ВИ. Шта нам пружа телеаутоматика Ниједна ствар којој сам се икада посветио није захтевала тако велику концентрацију и тако опасну напетост сваког нерва у мозгу, као што је

све док се не уклони узрок његовог поновног јављања а то је по последњим анализама огромно пространство планете на којој живимо.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

и 1866. године. Један старац био је у битци код Асперна у којој је Аустрија потукла Наполеона. Имао је једно високо царско одликовање за храброст и био је врло поносан због тога.

Нарочито се много причало о битци код Кустоце године 1866. у којој су граничари скоро уништили италијанску армију. То су причали људи који су у њима учествовали и тек се вратили из

Звали су га ”италијанским Карађорђем”. Сећам се такође да је у кући мога оца, у којој су се одржавала ова зимска посела, стајала слика Гарибалдија у боји, у црвеној кошуљи и са шеширом окићеним перјем.

Он је био зачетник буђења националне свести у царству Фрање Јосифа Хабзбуршког. Љубав народа према земљи у којој је живео, почела је да јењава и најзад се угасила. А кад та љубав нестане и држава мора умрети.

Саве као свеца који је величао вредност књига и рода према земљи у којој је живео, почела је да јењава и најзад се угасила. А кад та љубав нестане и држава мора умрети.

да нема српског дечака који није чуо за ону дивну руску песму коју је написао велики руски песник Љермонтов, у којој се каже: ”Изашла сам доле на друм сама, Кроз маглу се блиста камени пут, Ноћ је тиха, природа Бога хвали, А звезда са

Једном ме позвао својој кући у којој сам затекао неколико његових колега. Један од њих био је и мој пријатељ, прота-песник, а други је био мађарски

Убрзо сам се разочарао кад сам се уверио да од легендарне брзине воза, о којој сам тако много слушао у Идвору, нема ништа. Када се зачула пиштаљка и кондуктер узвикнуо ”Фертиг!

Размишљао сам у себи како је овај непријатан случај био у ствари добра поука, јер меје научио да се налазим у земљи у којој је и код уличних мангупа развијен осећај ферплеја, чак и према српском ”жутокљунцу” Америка се много разликовала од

у овом посебном случају, јер иако је на овој фарми мужено преко стотину крава дневно, никад нисам видео жену у било којој штали, нити у млекари.

зрнце леда прозрачнога При погледу свијетлога сунца Што у небо дигну слабе зрачке” Поглед у даљину, са висине на којој сам се налазио, у близини хоризонта, открио ми је слику неког града са кулама и високим крововима који су личили на

- Данас је - настави Џим - Фред по својој памети на оној истој позицији на којој је био и пре дванаест година. Можда би изгледао још старији, да није склопио уговор да за нашу творницу израђује

Ћипико, Иво - Приповетке

и смијешно, чисто одвратно прама чистоћи осјећаја који јој толико пута избише у самоћи, испред простране пучине по којој лагано плови барка и носи у непознати крај онога морнара што га је она јуче, жедна, до сита водом напојила...

Сви се укрцаше, само што остаде жена старога рибара, којој Антица остави на бризи оно двоје дјеце и замоли је да погледа, док се она поврати, на онога што је у зипци остао.

пучина; игра се у сјају; шапатљива дахће, као да у себи носи сијасет живота, — пучина што је и њега отхранила, којој је вјеровао, с којом је живио и која му је одједном живот однијела, а сада је мирна, спокојна, пуна живота, безазлено,

Антица погледа у отворену пучину по којој лагано, сушећи једра, лађе миле, па јаче осјети у себи вољу за животом и вољу да чим прво своје дијете види, да му

кичељивих младића што свети кип носијаху, пуна милиња и чежње за дјевојачким животом, слушајући: Блажена постеља на којој почиваш и били ланцуни с кима се покриваш! вели жени: —Видиш каки су, па да нас свети Спиридун неће каштигат!

торња јавило А н ђ е о с к и п о з д р а в, а одмах за њим мање звоно купљаше побожне раниоце на прву малу мису, којој би и он присуствовао и с ње кући махом враћао би се, да га жена не прекара, ради дугога одсуства. ...

Гледао је на своје очи батинање некога ђака због крађе јела из кухиње. Ту одвратну слику, којој су фратри присуствовали, дуго је имао пред очима. Долазила је зима; прошасте се сећа са ужасом.

Те тихе, мирисаве, мистичне ноћи! У тим ноћима Иво Полић имао је јаснију визију шаролике гомиле у којој се дању налазио. Нови мост што спаја Галату са Стамбулом тек у дубокој ноћи одахнуо би, чекајући румену зору.

Јаничарско двориште — на пољу огроман платан, стена на којој се одсецаху главе, рупа где се стављају на доглед радознале светине.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

доступном, затвореном или, с друге стране, да се преобратила у чисту прозу, ти су се гласови појављивали у оној мери у којој су песници почели да напуштају стилску периферију у језику и да на елементарне језгрене језичке елементе примењују

Не постоји ниједна друга књижевна творевина код нас у којој су тако успешно разбијене лажне позлате и предрасуде које се плету око овога мита, а при томе ништа није изгубљено од

На божићне празнике некада се по Косову певала песма у којој се црква узајамно пресликава с природом, црква је дрво јеловито и дрво јеловито је црква, при томе су гране што и

А када се односе на културу или вид културе којој сами не припадамо, врло лако могу бити и нетачни. Јер овде, више но у другим областима, наш суд не зависи само од

сваку другу националну књижевност, боље разумемо и боље ћемо је проучавати ако је посматрамо у ширем контексту културе којој она припада.

Осећа се то код многих наших писаца, особито у прози. Синтакса усменог излагања, у којој прозодија (уз пратилачке парајезичке елементе) има улогу коју ће касније добити интерпункција, разликује се од

Можда ћемо се овој доста тамној појави најлакше приближити, са чисто језичке стране, ако се задржимо на синтакси, о којој се овде највише и говорило. Утолико пре што су Дисове најгрубље погрешке управо синтаксичке.

Ни песму на којој ћемо се овде задржати нико досад није анализирао, ни посебно, ни узгред. Премда су је помињали, на њу су се освртали и

Песма на којој ћемо се задржати, „Анђа капиџија“, постала је познатија тек кад ју је Васко Попа уврстио у своју пробрану „руковет

Јер девојка на градским вратима обучена у небеска тела може бити митолошко биће, али та иста девојка у одећи на којој су само ишарана, а то би могло да значи извезена небеска тела, то већ не може бити.

А најмање се о њима може говорити као о фигуративном (метонимијском) именовању одеће на којој су извезена небеска тела.

Мислимо, разуме се, на нашу културу, којој је књижевност саставни део. Али код нас, нажалост, досад није испитиван однос између књижевности и културе, па обично

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

) Ја ћу вас звати у сватове! (Оде нагло.) В ЖИВКА (сама) ЖИВКА (прилази телефону. Вади из ташне једну цедуљу на којој је записан дотични телефонски број): ...Је л' то централа?... Дајте ми, молим вас, (гледа у цедуљу) 5872... ало...

Дара је ухвати за десну руку, у којој је цигарета, а Чеда за леву, у којој је писмо. Анка је лупа по леђима, а Рака јој силом налива чашу воде у уста.

Дара је ухвати за десну руку, у којој је цигарета, а Чеда за леву, у којој је писмо. Анка је лупа по леђима, а Рака јој силом налива чашу воде у уста.

Анка је лупа по леђима, а Рака јој силом налива чашу воде у уста. Чеда, држећи њену леву руку, у којој је писмо, прилази и чита писмо не водећи рачуна о невољи Живкиној.

ЧЕДА: Са госпа-Живком? КАЛЕНИЋ: Не, него с нашом државом. Затим сам рекао да дотична госпођа министарка, којој је он дошао, моментано још нема чекаоницу у кући, а како је тога тренутка била заузета, упутила је дотичног господина

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

непосредно или посредно, готово све што се у приповедању изблиза опажа, него је и свест њена дигнута до равни на којој се роман као целина приповеда, доведена је у велику близину невидљивог аутора.

Светло,доживљено као топло, усредсређено је у изнутра осветљеној кући, још уже: у соби у којој су опуштени, раскомоћени међусобно блиски људи.

томе, у својим половинама носе по два описа; при томе први, на изглед објективан и дистанциран, служи као подлога на којој перципирамо онај други, сав субјективан и устрептао. Отуда и извире блага иронија.

Али чулни призори у исти мах служе - и то се није довољно примећивало - као изврсно начињена контрасна подлога на којој Софка још једном запада у тонални доживљај.

Сељачка кућа подно вароши за јунакињу - која се у њој кобном удајом обрела - очигледно и није права кућа, у којој би се човек угодно осећао; јер не ограђује довољно не затвара довољно унутарњи, кућни простор.

] како вас тек онда загреје око срца, кад се видите ту, у тој утутканој, топлој и меко намештеној соби, по којој веје мирис тамјана, трепери ужагрен ваздух више мангала, а изнад главе вам пуцкара кандило . . . како онда?!

Али је управо то, по свему судећи, послужило и као подлога на којој се уопште књижевни простор код Станковића почео диференцирати према доживљајним својствима на: „топао”/„хладан ”;

али је он редовно посредован: није тај одјек сам по себи предмет књижевног обликовања, него је то породична средина у којој се, поред осталог, и он осећа.

Јер он је, очигледно, прекршио основну, прву забрану на којој почива несметана, код Станковићевих ликова иначе врло јака породична љубав.

Петра Рајића, него Дневник о Чарнојевићу: одговор на питање ко је тај Чарнојевић усмерава читаочеву пажњу ка епизоди у којој и долази до удвајања.

Као поданик и официр Марије Терезије - дакле у империји у којој је католичка вероисповест била официјелна, док је православна сматрана шизматичком - Вук Исакович најпре мирно слуша

Да ли и у којој мери ритмичка начела саучествују у склапању реченице, то се и непосредно, голим оком види кад се ранијим примерима из

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

У друкчију је печалбу пошао. Саставио је Дружину по старом крџалијском закону: од зла оца и од горе мајке, у којој се о вери не пита. Настао је да собом продужи мутно помешане завете и Старине Новака и разних балканских кесеџија.

— Помози Боже, а опрости некрива кућо, у којој сам и добра виђела! — шапну Богдана по свршеном послу око затварања врата, па се мушки, широко и лагано прекрсти.

— грубо, чврсто платно; убрус, пешкир крџалије — припадници нере– гуларних војних одреда леденица — просторија у којој се чува лед; сребром окован пиштољ Морава — Србија; тако су је Турци звали кад не би хтели да изговоре мрско им име

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

И шта је престо, шта ли круна кобна (Па још кад је гледам са гледишта гробна), И шта је порфир, та румена чоја На којој се ни крв не познаје твоја, Јер је једна боја; И шта је скиптар, ма над пȍлом света, И онда кад му ни мравак не

Блажена кујна у коју дођеш! Блажена шерпа у којој цврчиш! Преблажен гортан кроз који прођеш!“ »Стармали« 1885. РИБОЛОШКЕ СИТНИЦЕ (Прве три по немачком) И Нећу да

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Просторе где невидљива снага сања којој се сунцокрети клањају видиш ли окренута заборављеним данима у тами? Тебе три света воле три те ватре прже.

Они смо што су све измислили и остали сами, жено од светог мермера бела утехо којој се приклањају. На звучним обалама где древно завршава море каменим срцем слутиш: ваздух је велико чудо.

То питоме долине посташе провалије У овој песми у којој немам мира. Срце пуно мрака анђела свога бира Да бди над горким морем и намеру ми крије.

Сричем фосил твога имена у суши Вере и лажног раста лажној души, Јер и да те нема, празнина у којој Замишљасмо те, ипак, никад не би Престала да нас опија, у себи Увек друга превареној сржи мојој.

Отвори семенку у којој нежно чами Заборављено пролеће. Отвори Камен што прећута звезде својој тами. Отвори пут птици, човеку и зори.

градовима не, нема разлога да пишем песме ако умем да приближим стварност ономе што радим празнини којој се прилагођавам шта инспирација за музичку фотографију празнине која се пење слична празним водоскоцима звезди црној

ОРФИЧКА ПЕСМА Тело простире своју узалудност. Велика ноћ испуњава време до песме којој слушаоци потребни нису. Смрт је подивљало ништа, проходала празнина.

о њој СМЕЛИ ЦВЕТ АГОН Док су обале у свађи Воде ће мирно протицати РУДАРИ Сиђоше у пакао по неправду На којој се може огрејати МОРЕ БЕЗ ПЕСНИКА Ти чекаш тренутак да се прилагодиш речима Ал нема таквог песника Ни имена потпуно

Ми знамо окрутности преране слободе И сан по мери ноћи кад нас такао, Кривотворну зору којој пишу оде И силазак у срце ко силазак у пакао По љубавно ђубре уз сјај непогоде.

Краков, Станислав - КРИЛА

Преко свега се расула месечина, на којој се црне прилике стражара, и друга уз трње причучнула бића. Поручник Лука корача задовољан.

Крај пута се црнела страшно надувена лешина погинулог коња. Најзад је батаљон стигао на камениту косу, ону на којој се прошлог јутра разбијен скупљао. Мали заклони на коси били су поседнути.

парку су иначе милели придигли болесници у подераним огртачима, и чежњиво гледали кроз гвоздену ограду на улицу, по којој су у хуци текли камиони и трамваји.

Преко неба су прелазиле дуге поворке очајне магле, у којој наизменице ишчезаваху, па се потом опет појављиваху врхови планина и оштри камени масиви.

Около се магла дизала и откривала сву досаду поља битољске равнице, на којој се гдегде дизала минара, и пушили репови прашине над уранилим поворкама камиона.

БОМБЕ Са ватром не прилази написао је неко оловком на дашчици. Ту је била земуница у којој су крај сандука са бомбама, посилни на жару варили чај за официре.

Батаљонски комесар седео је крај ватре и говорио како све баш није чисто. Пламен је прљио његову прљаву кошуљу, по којој је он често нешто тражио. По реци су скакали с камена на камен војници.

Петровић, Растко - АФРИКА

Половина сапутника има карте купљене за повратак још на некој другој шалупи, али на којој им је речено да ће важити и за све остале шалупе пошто припадају истоме белцу, те одбијају да плате нове.

Једино се још беласају наша одела. Враћамо се између бенгалоа кроз густину тропског расадника који се, не знамо на којој линији, претвара у прашуму. Мирис шуме у ноћи на лим, на воће, на коже звериња. Вуије каже: „Мирис афричке ноћи!

Треба видети са колико се радости у тропским крајевима дочекује ноћ у којој је човек сигуран за овој живот до зоре, у могућности да одбаци калпак, да се разголити, изложи кожу светлости звезда,

Неколико одраслих дерана седе испред колибе на асурама и ударају у бубањ и у калбасе покривене мрежом по којој су нанизали перле. Седам крај њих. Они не прекидају своју тужну, ритмичну песму чији се мотиви непрестано понављају.

Чудна врућа магла, расцепана по плавој бистрини шумског јутра, у којој и сваки листић изгледа прецизан, а ситна песма колибрија као бучна ларма.

Црнци и слуге већ увелико спавају по угловима плетене просторије у којој лежим. Ја се смејем у себи непрестано, мислећи на лов Швајцарчев, на моју постељу, на коју морам да се пажљиво спуштам

Тек тада настаје велика светковина, у којој овај, још увек везан за жртву, има да игра. Леш је затим одвојен од новога фетишера, раздељен међ чланове по

На реци Зазандри затиче нас ноћ. То је она иста река којој смо пре два-три дана панично журили, да би јој стигли на време ради преласка.

Црнац осећа да је због нечега у мојим очима он на истој висини на којој и белац, и то је довољно да би за мене много штошта више учинио. И осећа да немам нити илузија нити предрасуда за њега.

Ту је и неколико црнкиња. Све то изгледа импозантно, и фотографија тога могла би послужити као реклама за фабрику у којој је изграђен камион. На све стране гори. Црни пале савану ради лова и ради ђубрета. Ево земљорадње у повоју!

Пролазимо округле глатке камене планине где су биле битке Сумангуруа, хероја Бамбара. То је епска Африка, о којој ћемо доцније говорити. Жене све више носе по телу пластичне татуаже, палме, бобице, цветове.

Осетих страховит страх, устадох од стола и брзим кораком пређох у просторију која је иза мене а у којој је спавао Н. На прагу је још стајала животиња; решавала се лагано да ли да пође. — Шта је било? — упита Н.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

губи жара сопственог; Где мача нема да се зарије У беле кости црног тирана; Где хрпе нема земље гробовске, Којој ће сваку ову мрвицу Турчина бесног кости покрити; Где нема људи, где нема груди Које ће камен бити стенама, А

Па онда љубав паше свемоћног? А више свега влажна тамница У којој своје дане проклиње И залуд чека лажну замену Сиромах Бошко?...

А баш би после оваквих мука лепо пристајала!... Е, да ми се откуда истекар родити! А волео бих ма у којој цркви на ватру звонити, него у овога звекана служити!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

На левој обали Мораве продрли до села Житковца спрам Алексинца, а на десној, на којој је и Алексинац) прикучили се још ближе. Већ су ту на буимирском вису, само по часа пред Алексинцем.

— Пишите повика он гневно — и продиктира ми те на противној страни исте цедуље на којој је било Прапорчетово извешће напишем ово: »Останите на позицији где сте, браните је до последњег човека, и ако устреба

Потечем. Пролазио сам дуж линије на којој се водила топовска борба. Са Рујевице наши, а са Буимира Турци поздрављали су се гранатама.

шанац, два наша батаљона прве класе прођоше поред шанца и упутише се преко рашчишћене пољане оној шумовитој коси о којој сам напред говорио.

Ђенерал попусти. Пођосмо, но насред шанца ђенерал стаде и окрете се својој пратњи, у којој је било неколико наших и руских официра: — Да, рече Черњајев, командант је шанца погинуо — ко хоће да остане овде као

су до близу Књажевца, и том су приликом опазиле да су регуларне турске трупе напустиле сву књажевачку околину, по којој крстаре сад само башибозучке плачкашке чеге, али да је Књажевац још поседнут. То је било изјутра.

Како смо заилазили у ону исту густу и ситну шуму по којој смо се јутрос провлачили с Комаровом, ја предложим графу да наше коње оставимо код коморџија, па да идемо пешке, јер

Је ли ово већ свикнутост на ватру, или безбрижност очајања? Какав је то ред мисли, каква је то философија у којој ови сиротани црпе снагу да овако мирно иду смрти у чељуст?! Зашто они гину? Каква идеја њих креће напред?

Сад смо поново стајали пред оном несрећном искрченом пољаницом, на којој пре једнога сата онако љуто пострадасмо при јуришу. Пољана је била засејана труповима наших изгинулих другова.

, после узалудних покушаја Мариновићевога министарства да ради са скупштином, дошла министарска криза, y којој је министар унутрашњих дела Чумић ударио подвалу свом председнику министарства, те се криза завршила променом

Одмах затим скупштинске седнице одложене су за седам дана. — 27 августа била је прва скупштинска седница, у којој су се јавили нови министри и прочитали кнежев указ, да се за претседника скупштине потврђује Каљевић.

И ако су! По теорији оне политичке школе којој ви припадате то опет не даје народу право на буну. Знате како се обично ту вели: »то су злоупотребе појединаца, не сме

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— вели стручно Сима „Јаребица“ и скаче да ухвати литар са вином, али тако нагло да се преврну клупа на којој су седели Фјодор и Пера. Ови лупише леђима о земљу.

На педесет метара. Онда иза ровова објавница пружала се мало заобљена чистина, на којој је било нагучено камење, као бодље у јежа. На крају тамо видели су се бугарски ровови, и отуда су зјапиле пушкарнице.

Ми једва себе извлачимо, а тек како они изнеше топове на овај крш. Са висине посматрамо Могленску равницу, по којој се беласа пут. Бугари гледају такође кретање у равници, али не могу да добаце. Виде се и села притиснута јаром.

Причали су ми да су се приликом потапања лађе на којој су били наши одигравале ужасне сцене. Људи су убијали један другога, отимајући се за место у чамцу.

Радовали смо се што нас је минула опасност, и били смо расположени, јер улазимо у земљу у којој се не чује топовски пуцањ.

Сетио сам се тада македонске жеге, прашине и моје земунице, по којој су јурили мишеви. Прошла ми је кроз главу Албанија, глад, умирање у масама...

Он је легао на диван, а ја сам писао Арлети... Сетио сам се и Француза. Написао сам старој госпођи, којој сам говорио о дужности, отаџбини... Све тако неке бесмислице... Било је четири часа.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

хтео судити о узроцима многих појава у нашој књижевности од пре стотину и двеста година, као и о несумњивој кризи у којој се та књижевност налазила непосредно уочи појаве Бранкових песама; ко само по њој хтео закључивати шта се све у нашој

Али има и друга ствар, и од ове важнија. Епоха о којој је реч није као ма која друга: то је детињство наше књижевности, нарочито у својим почецима.

имати боје, и оправдања, и довољно снаге; могу зазвучати сетно-старински — без плачевне и отужне сентименталности у којој су се зачеле —, иако се све чешће, чини ми се (а што је такође разумљиво), јављају са призвуком неког полушаљивог

Ко се пробио кроз његову купусару од 380 страница велике осмине, у којој је 364 песме а преко 11.000 стихова, док то ни близу није све што је он објавио?

Иглицама игра — токорсе плете, Три милосника око ње лете; Трчи, ходи, извирује куд ко пролази, Распитује који којој, каде долази, Сад жели, сад љуби, а сад омрази.

Ти си мени њива желајема, На којој желим, док је у телу дух, Семена чиста доброг, красног, Истиног сејати теби, Роду, За златну жетву!

— сахране. На носилам’ сува злата Дванајст вила њега носе. За носилам’ ко је оно? Вила којој сузе теку! Ах, у њених груди млеку Цвет је овај свеж утон’о — Краљица је вила оно!...

1810; данас је ркс у Библиотеци Матице српске), у којој је сачуван препис прве 23 строфе Орфелинова Плача, можда из год. 1770.

лако могли замислити певача који би отпевао Плач, један или други, цео или у одломцима, као ни друштвену атмосферу у којој би се он певао, славна Орфелинова песма ипак се и несумњиво певала.

овога питања: или је Флеминг само хармонизовао за мушки хор неку међу студентима већ давно популарну мелодију по којој се Хорацијева ода, а можда и нека друга песма, у тим круговима певала (а по извесним знацима судећи пева још и данас),

У тој књижици, у којој је штампана ова једина песма уза сваку од седам строфа има са леве стране у некако барокно каприциозном и

драми „долазе са Србијом свих шест школа: Анадолија, Ифими, Граматика, Синтакса, Поезис и Реторика; свака пева песму у којој казује шта се у њој учи, слави архиепископа и митрополита Вићентија и захваљује му.” (Тих. Остојић, нан.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Та вест би, велим, тужно радосна Разорила ми црну храмину, У којој један живот несрећан Парастос држи мртвој прошлости; А прошлост ми је сва: Венеција!...

БОШКО: Ми смо, Ђурашко, ми! На нас је пало часно жребије Да пред олтаром оне светиње Којој се пуци света клањају Поотварамо вреле изворе, У којим никад још не пресуши Дедова славних витешка крв.

“ Противници ти тако говоре. ЈЕЛИСАВЕТА: Проклета земља У којој човек тече душмана, А није најпре срећно стекао Пријатеља ил’ љубавника... КАП. ЂУРАШКО: Светлости!

Ал’ нека, ево, девере! Једина ћерка дужда млетачког Ропкињама се равна азијским, Да не повреди ону светињу Којој се земља дичне слободе — Од прастарина можда поклања... (Маша се да пољуби Станишу у руку.

ЈЕЛИСАВЕТА: На страну с клетвом! Жене проклињу — По којој стази тигар путује, С оне се мирно јагње уклања — Притегни срце вољом гвозденом, Исцеди из њег’ сваку капљицу Што

Да у тазбини помоћ запросим, Да неверницима стазу разорим, По којој ће нам тужне синове У поганичко јато мамити — А спасење је књига — то сам искао — И добили смо слова, штампару, Да

И ево ти се, божји престоле, Идоле бледи мухамеђана — Гробом мојега оца заклињем: Да ћу и ону љуљку рушити У којој нас је мајка брижљива Певајућ оне сетне песмице На једном млеку брижно гајила — Кô да је знала тужну судбину, Шта

тражи колибе, Нису за тебе двори Ђурђеви; Јунаци само... смелост, освета, На мекојзи ће свили лешкати По којој престо сина Ивова Камења драгог зрна просипље... (Катуновић долази.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Војводо, шта је?

ПЕТИ ДЕО ПРВА, ДРУГА и ТРЕЋА ПОЈАВА [Турска војска, у којој су Станиша и његови људи, надире кроз Црну Гору.] ЧЕТВРТА ПОЈАВА Црногорске бусије Капетан Ђурашко, Катуновић,

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Жива га земља не дочека... — Буди на ријечи, при којој си, а мен' с' чини, да је Шаћир лањске године на сараорини погинô? — Није то, чоче, онај Шаћир! — Ама, јест, чоче!

― турска редовна војска новтати ― наслућивати, претпостављати нурија ― парохија, црквена жупа омсица ― „особа о којој је реч, тај исти“ острагуша ― старинска пушка чија се цев пуни одостраг оџа (хоџа) ― муслимански свештеник оштурити

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Ја сам задрхтао. Чини ми се тада Да сам био сличан каквој чедној жени, Што, пошавши стазом на којој се пада, Трза се, а стид јој образе црвени. Те вечери Воља роди се у мени. (1910) МРТВИ БОГОВИ Мудрости доста!

Чује се рзај коња који стижу. Царе, да ли ће војска испивена, Којој из ока кикоће се жена, Разбити ветре што за влашћу сижу? Сав народ клечи у стравичној пошти.

ИИ О, зашто ниси ти та жена права, Утока мисли, сазнања и жуди, Жена што луди и мрви и суди, Којој се прашта све и све се даје?

Зар ниси горда као бесцен урна У којој лежи прах мртвих царева? А ти си тужна. Стид ти образ прели. Разумем. Ова ноћ светла и бурна Тражи у нама блесак

Тад друго вино усне су ми пиле Зенице њене. И видех у њима Сву чар, о којој тек се привид има. И моје очи греха су се криле.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

'Ајде покажи се! МИЛИСАВ (важно Алекси): У којој је соби? АЛЕКСА: Соба број четири. МИЛИСАВ (размишља најпре, затим узме штап од Алексе и казујући план повлачи

Ал не трпим оне, млађи су од мене. ЖИКА: Шта ћеш, брате, нема канцеларије у којој то не бива. Како би друкчије прошло време?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Изразит је и контраст између трговине, чији је интернационални карактер видљив и у терминологији, и пољопривреде, у којој осим домаћих готово и није било других речи. У рударству, којим су се у оно време бавили насељени Немци, тзв.

Захарије Орфелин прокламативно је увео у српски књижевни језик мешавину црквенословенског и народног језика, у којој је увек било места и за специфичне руске речи.

око престола и власти, већ да живе у братској љубави и слози, делује као пророчански завет, те стога завршна сцена, у којој Сава над очевим моштима мири браћу Вукана и Стефана и тако прекида братоубилачки рат у Србији, делује сасвим природно

У финој симбиози традицијског и хришћанског појављује се орао - хомеровска птица гласник, "у којој је највећа снага", као преносилац поруке.

То је мисао јеванђељска, али и основна идеја сваке јуначке епопеје, у којој је смрт на бојном пољу једини пут да се ратнику осигура вечни боравак с оне стране живота, а вечни спомен и слава на

традиција о покосовском периоду приказује све дубље продирање Турака у унутрашњост земље као историјску неизбежност којој се српски деспоти и војводе опиру свом силином својих трагичних живота чувајући косовски завет.

Песма из Вукове збирке живописна је, синтетична слика средине у којој певач ствара, преноси и чува целокупан друштвени и морални систем српске цивилизације.

Епика буне - којој претходе песме о бојевима за слободу у Црној Гори и која опева српске ослободилачке устанке против Турака почетком 19.

У томе је и величина песме Бој на Мишару, у којој се признање погинулим турским поглаварима спаја са самилошћу према Кулиновој удовици.

Одлазак у свет авантуре у познатом интернационалном типу приче о животињи која бежи од окрутног господара, и којој се придружују и остале измучене животиње, конкретизован је у српској верзији одметањем животиња у хајдуке као једином

Шаљива прича се појављује у низу флексибилних облика, од хумористичке игре речима до инсценације у којој долази до изражаја хумор ситуације, нарави и карактера.

Полазна претпоставка на којој се предања заснивају - да у њихову веродостојност не смеју сумњати ни приповедач ни слушаоци - захтевала је посебан

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Приближујући се већ би свлачио колију и одмах право ишао у собу у којој су ручавали. И отуда, из собе чуло би се како баца колију у кут међ јастуке, како седа, и одмах његов крупан глас: —

Истина се и даље ложило и даље послуживало, нудило, тек... То је била та њихова кућа у којој се навек знало ко је и шта је ко. Прва увек била баба, па онда отац, па Младен, и тек онда мати и млађи брат.

испред дућана, на тезги, седи стари ч̓а Михаило, другар оца му, који никако да се одвикне од њихова дућана и тезге, на којој је с оцем седео. А сада, сасвим узет, ни за какав посао, увек чист, бео, седи тако цело преподне код Младена.

У дућану, иза магазе хладовина. А никога по чаршији, ћепенцима. Само спроћу, где је хладовина више ваде, по којој од жеге пресушила вода једва мили, метнута врата дућанска. На њима изваљени, раскопчани, по неколико комшија седе.

Причала се о њој читава чуда. Како све зна. Све погађа. Не треба ништа да јој се однесе од особе којој хоће да се гледа, до само какав конац, крај од његове одеће. И гледа у каменове које пушта у воду. Баба Стана оде.

! Гледарица је једнако, мучаљиво нагнута над зделом воде у којој се црнио тај »обајани« камен, одговарала: — Не знам. — Него... Истина је. Рано је.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

У народној медицини и враџбинама има б. л. међу свима биљкама највећи значај. За њега је карактеристична пословица у којој он опомиње човека: »Ти мене чувај од нокта, а ја ћу тебе од свакога зла« (Вук, Посл., 6419; упор.

Сок из корена, или зејтин на коме је корен испржен, сипа се у оболело уво (СЕЗ, 17, 118 уд). Вода у којој је потопљен корен п. лек је од срдобоље (СЕЗ, 19, 216). Вода у којој су били п.

Вода у којој је потопљен корен п. лек је од срдобоље (СЕЗ, 19, 216). Вода у којој су били п. и дукат лечи жутицу (ГЗМ, 4, 152); сок са жуманцетом водену болест (ібідем). Од п.

на Добричу (топлички округ), који је различите боје., прича народ да је постао после једне велике битке, у којој су се бориле различите »вере«: црни б.

коме место у зачељу заузима бор; око бора изводе се и витешке игре, и игра коло, певајући песму (свакако обредну) у којој се апострофира б. Ко год је у бор дирао, зло је прошао.

је неизоставан при различитим лустрацијама, које се изводе преко кађења б., или преко пијења воде у којој је б. потопљен, или купањем у таквој води, или прскањем њоме. Место у које је ударио гром вала окадити б.

, па се после њоме сви у кући запоје (СЕЗ, 14, 22 ид). У води у којој је потопљен б. купа се породила после порођаја (СЕЗ, 19, 93), и новорођенче за време првих 40 дана (СЕЗ, 14, 117; 19,

157): чобанин на Ђурђевдан овце (СЕЗ, 19, 56); бајалица место на коме је болесник »ограјисао« (СЕ3, 16, 276); у воду у којој се гаси угљевље меће бајалица б. и три зрна црна пасуља (СЕЗ, 19, 265); ловцу, пред полазак у лов, трљају руке б. (іб.

(ГЕМ, 5, 40; Браство, 9—10, 412). Б. има широку употребу у враџбинама и народној медицини. Ко се окупа у води у којој је преноћила стрелица од грома, црнокораста бритвица, направљена у Међудневице, нокат од орла крсташа и кита б.

Семеном од б. лечи се врућица (ЖСС, 303) и кијавица (Софрић, 45). У води у којој је б. потопљен купају се болесници од »велике болести« (овде: тифус? СЕЗ, 19, 216).

). Мирисање сувог б. помаже очном виду (ГЗМ, 6, 800). Водом којом је гашено угљевље и у којој је стрљан б. запаја се уречено дете (ЖСС, 301). Б.

Иначе је л. лек од далка (вода у којој је л кувана, ЖСС, 284); семенке самељу и пију у води они који не могу да мокре (Г3М, б, 1894, 801).

Ћипико, Иво - Пауци

трговачка књига, у њој нешто тражи, а сигурно неког од дужника није могао да нађе, јер посегне за другом, мањом, у којој су дужници побиљежени алфабетским редом.

које му на срцу лежаху: барута, да пуцњавом прослави Божић, и здравих јабука, да њима дарује коју лепу дјевојку на којој му у колу око запне. Одумио је овога Божића повести из кола прву која му се свиди. А некако досада био је тешке среће.

Газе по посутој слами, на којој је жито расло и која се зими благу полаже, и прилазе к божићној ватри. Пали се божићна свијећа, залаже се мрсом и —

— окрете се цури Раде и устави се код торине, па показа на колибицу покривену дебелим снијегом, у којој се човјек једва може да испружи. —Уђи! —А што? — учини се цура невјешта. —Уђи, жена си ми!

—То вам је као да сте на путу нашли! — опази писар... — Дакле, погодили сте се, а? —Чекај! А простите на којој сте, — пресјече старац и завика: — Нека даде свакоме по двадесет и пет талијера равно... Нека смо једнаци!

Прве ноћи Раде је се није додирнуо; стидљив, одмицаше се од ње. Послије, ослободивши се очевом шалом, у којој је било и збиље, за дугих зимњих ноћи, купио се око ње, миловао је, али није имао снаге да је савлада, и цури се

Кад ствар бијаше изведена на чистац, газда Јово позва Петра, и, прама погодби, склопише нову погодбу, по којој газда купује све дијелове од Петра, купује и његов дијел, и даје, преко углављене цијене, приде равних педесет

„Али овако, нећеш никада крају; гдје је то? Отац се силно задужио” мишљаше гледајући у кољевку до ватре, у којој је, под дебелим вуненим покривачем, мали Илија спавао...

Али није се могло друкчије... Зар пустити земљу у туђе руке? Не знаш ти, сине, у којој сам ватри био оних дана! Раде посматра оца.

— На твојој сам, Павле! —Па кад знаш, причај да те слушам! —жури Павао. —Де ти, први си почео ... . —Та знамо на којој сте, — вели један од комшија, радознао да чује још једном. —Биће оно са маћухом? —Ха, ха, са маћухом, а дакако!

Разгледа се по кући, па извади један камен из зида при земљи и узе из рупице добро увезану навлакачу, у којој новац држаше.

и оно „ије” растезаше. И сељаци новоме господару не налажаху мане. Оно јест, погдјекад очи му запну на којој жени... А и право је, млад је, бикује...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Ако овако потраје, смоћи ћу снаге да се дигнем из постеље, па можда и да изађем из ове мемле у којој се гушим. Волео бих да још који пут прошетам ливадама око Мораве, ћувицима Диља и пропланцима Градине.

Лауш му се препустио, подгревајући охлађену наду, којој се окренуо кад је видео да му разум не нуди ништа. Јер, шта губи ако се препусти некој тупоглавој враџбини?

да га хране дуњицом и једино њоме, а Дадара је морао са својим копљаницима пронаћи негде у жупи моравичкој ту девицу којој је намењена главна улога у скидању чини са господара.

Знало се да ће он, на крају крајева, ишчепркати однекуд једну којој Јевђеније неће моћи наћи ману. Тако се и догодило.

Измишљала сам помаде од многих састојака: од павлаке кобиљег млека, којој сам додавала разне мирисе: босиљак, метвицу, ђурђевак, цвет руже, јоргован.

Он ти приноси највише што може, верујући да ћеш му прихватити замену: патњу којој се подаје уместо љубави коју не може да досегне. Прохор Ноћ шеста.

Висио је полунаг о грани великог старог храста изнад раке у којој је провео неколико ноћи, издржавајући завет. Сахранили су га без опела, одмах у ту исту раку, људи који су је и

да је убрзо Лаушев одред коњице под Кирчом постао сјајна војска, мала, сложна и одлично увежбана скупина војника којој су у ратним походима поверавани најтежи задаци. Изгледало је да је Кирча савршено срећан човек.

Шта бих могао да кажем овој жени у којој је порасло и разбујало се попут корова ово грешно осећање? „Зашто би се разбојници петљали око неког сиротог калуђера?

И увек тај исти сан. Мочвара по којој пливају лешине свих оних које сам волео. Надуте, помодреле лешине мојих пријатеља, мојих љубавница, свих оних драгих

Сирота моја Анчица се приказала овим згранутим тикванима као ала којој на мегдан ваља извести достојног противника. Избор је одмах пао на Мијата Видића, соколара.

Неки већ на мене показују прстом као на надуту, свадљиву, мрзовољну незналицу којој све смета. И Доротејев миш. А ја кажем: да, смета ми. Зато што га забавља.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

На моме спомену суром Истрвен натпис биће тад. Но ти, којој сам певô млад, У тавној, јесенској ноћи, слушајућ познате звуке, Хоћеш ли с тугом тада побожно склопити руке За покој

У њојзи је песник о истини певô, О истини горкој: све је лаж и сан, Дан љубави рајске, о којој сам сневô, И слободе дан.

пустих обала цветних, у празник бесмртне Ладе, Болном и чистом песмом здравећи бурни свет, Ти си певао љубав у којој не беше наде, И славом покрио светлом воклиски бајни цвет, Бесмртном вечном славом.

Тавни вео ноћи или светлост Феба, Звук који се хори из празне даљине, Одсев је истине, којој наћи треба Правога имена, потпуне целине.

Па и мене, па и оче, Па и оне гостионе..... 1888. ИЗ БЕЛЕЖНИКА 1. Слободна земљо, по којој се крећем, Славићу тебе увек, кô и сада, И твоја поља, окићена цвећем, Где пасу твоја свилоруна стада.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Васиона је сувише огромна, а да би се могла стрпати у једну књигу, у којој бисмо описали каквом нам се она указује и каква је у истини.

Један од њих је огромна већ јако омекшана наслоњача, у којој се може двоструко утонути: у њу саму, и у своје мисли. Ту, заштићен двоструким бедемима од осталог света, осећам се

“ Желимо ли, драга пријатељице, да у нашем лету кроз минуле векове присуствујемо најважнијим сценама велике драме у којој је ум човеков открио тајне света, онда морамо на први чин у Месопотамију, у стари Вавилон Набукаднезаров.

Помрачење Сунца може се само онда десити, кад Сунце и Месец у исто доба прођу кроз ону тачку небеске сфере, у којој се њихове путање међусобно пресецају, јер само тада може Месец да заклони Сунце.

Он ме задивљује још више што се, нама на очиглед, уздигла из мора, баш испод ових двеју звезда, још и једна трећа, којој не знам имена.

свој образ уз јастучић покривен уметничким делом Ваших руку, утонути у слатке снове и осећати лелујање лађе на којој смо заједно путовали. Очекујући то са нестрпљењем, почињем да патим од несанице.

“ Ератостен веза у мислима средиште стварне Земље са Александријом, баш са оном клупом на којој је седео, па продужи тај полупречник Земље увис. Овај је пролазио кроз његово теме и ударао у зенит.

шта се све од мене очекује и како сам брзо и непромишљено примио на своја плећа одговорност за успех једне ствари у којој се, како рече и сам Министар, преплићу многе непознате тамне силе.

наша Земља не врти као точак на преслици, како сам то недавно рекао, сликовито али непотпуно, него она игра као чигра којој се оса заошијава.

Цезаров долазак у Александрију био је почетак ваше пропасти. Тада је изгорео ваш Музеум и његова библиотека, којој не беше равне.

Свакога дана, када угледам ону капију на којој је био обешен Глигорије В, ја се сећам усплахиреног погледа патријарховог и разумевам све боље чудни сјај његових

Сала у којој се то дешавало гледа својим великим прозорима баш на Златни Рог. На његовој глаткој плавој површини клизиле су безбројн

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Његову песму „Мелодија к пролећу“, химну природи у којој читав свет радосним клицањем поздравља златно пролеће, убрајамо у сами почетак српске поезије за децу.

Сиромашном ђаку се „каткад чини“ да је небо „грдна совра мермерова“ по којој се котрљају звезде, метафорички виђене као „паре и дукати“, те враголасто прижељкује божји гнев који ће побољшати

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Како да нећемо да живимо. Само ти нам кажи, поучи... МИРОН Да, и зато нећу овде да, када у коју кућу уђем, у којој је Бог зна када ко умро, а оно из ње једнако бије тама и црнина! Завесе се никако не дижу! Сунца нема!

а највише из сажаљења што сам сироче, сам без игде икога, што од беговске милости живим док једнога дана, ко зна у којој механи и под којим ћепенком у чаршији, не наћу ме мртва. (Узрујано Нази): Слушаш ли? НАЗА Слушам и слутим.

ДРУГИ БРАТСТВЕНИК Ти знаш да ми кријемо, али без оружја нигда не идемо. МЛАДЕН Е, сада пушке, и на коње, па ма у којој кафани, ма насред чаршије, ма где да га нађете — његову главу! Нек се памти на чији дом, кућу насрну!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Је л' нас видиш! Оца мог данас негује твоја салашарка и твоја форинта; ја стигох у земљу у којој хумка ни камичка нема... веруј ми, Тодоре, долазило ми је да с памети сиђем...

Зашто је убијен кад је госпа Нола дала сав новац? Шта се дешавало у соби у којој је остао гос-Тоша? Да ли је познао злочинца? Да му није здерао маску?

— Настала је тишина, она пријатна домаћа тишина у којој понекад има рајског мира и споразума. Госпа Нола поче дремати. Бол збиља одумину.

Али за ваш посао треба удобна своја кућа, треба усавршавање. Уз Јулицу, добили би одмах кућу, ону новију нашу кућу у којој је сад адвокат Јеремић; а добили би и новац да како треба наместите ординацију. Стали би на ноге у послу свом.

Да ли њихов, при другој женидби већ остарели отац; да ли Јуличина мати којој нико не зна порекло ни живот. Или она, госпа Нола, која ју је довела к себи да доживи оно што би за сав живот подрило

— Побогу брате! нити знам шта је то, ни где је то! — Младић објасни да је то школа у којој би он постао инжењер, и да и то дуго траје и доста кошта, и да је још Белгија много даље и од Граца и од Беча.

— Али молим вас, госпођо Лазарић, ту је ваша црквена општина, ваша, којој сте толико чинили, она је у питању. — Свеједно! Црквена општина, или ко било други.

Играју своју грозну драму , којој нико не пљеска. Не воли их нико! Они су свет као и други свет, а опет изван света...

више не куцају; нико се више не зове својим личним именом; лебди се у атмосфери горке сласти поезије; у атмосфери по којој лепршају и бели анђели живота и црни анђели смрти. Одједаред се осетило да пуца зора. Светлост и стварност.

Просу се низ песмица: песме љубави, младости, растанка, и најзад оне туге којој нема имена, која подједнако гуши младо и старо, срећно и несрећно, зато што човек има срце, и срца имају слутње.

— Чујте свете! — вришти поштарка, млада лепа девојка, којој се Павле много допада. — Чујте свете, чујте! — Али се није разумело шта поштарка управо хоће да каже.

Павле узе некако стручно разлагати о Париској опери, и одједаред показа исечак из једне омладинске париске ревије у којој је штампана његова критика на неки балет, на музику и игру. И тако се приближили писању. Настаде мала пауза.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Роман није ни по сата јуначества у ркању показао, кад силфа Селимандра, којој се наш ирој не знам зашто допао, вољу добије од дугог времена показати му његову судбину и наговестити како се при

Ах! Јадна! Дидо је бар код куће, као краљица, ком је тела руку дати, а особито је удовица била, којој се свашта не замерава; али ова кукавица? Шта јој остаје него викати: О Зопф!

Ка којој су класи принадлежале сузе агине кћери, нека моје читатељке определе. Доста да би свака њојзи подобно, а може бити јошт

»Ја сам чула да се већ нека машина изнашла на којој се може у месец ићи.« »Г. списатељ, ви рекосте мало пређе да у месецу нико не кува; дакле шта раде слушкиње?

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

То исто, само мало друкчије, и са једним композитором. Читао сам му биографију, по којој је у његовој активности, после првих снажних и емотивних композиција, настала била извесна стагнација, после које је

нове биографије, већ врше и све остале послове: прерађују старе, пеглају, ваде флеке, преврћу их и крпе тамо где се на којој биографији појавила рупа.

И, мада ми је позната мудра реч француског писца Ги де Мопасана, по којој „нема ничега страшнијег до кад човек остари па забада нос у своју младост“, ја ипак то чиним, по ономе нагону који код

и наместо ње се сад диже велика палата Народне банке, тако да су данас банчини трезори тачно тамо где је била соба у којој сам се ја родио.

Ја не знам да ли је у тим панталонама било какве традиције, којој сам се ја потчинио, или је у мени било каквих нагона, који су само чекали панталоне па да се испоље, тек ја сам, пошто

Тако, на пример, једанпут сам белу, колмовану, чисту, мал' те не пудровану пудлицу госпође Вујићке, према којој сам пудлици осећао неку нарочиту одвратност, намазао тако мастилом да је госпођа Вујићка пала у несвест и годину дана

Једанпут сам опет, за време вечере, на којој су били окружни прота и све моје тетке, упалио под столом ракетлу те се направила таква једна гужва да би се човек

А најзад, ни та његова спољашност није представљала бог зна какву опасност, јер не треба се никад плашити опозиције којој бодљике служе само као накит.

Завладала је међу њима некаква неоправдана брига о мојој будућности, којој је отац давао израза често понављаним узвиком: „Тај ће на вешалима свршити!

ја угушен сузама спавам, дотле ја нисам могао мирно заспати све док се не осветим за то што сам искључен са вечере на којој има и колача.

То је, управо, била непрекидна и дуготрајна борба, у којој су с једне стране били професори и наука, а с друге — ја сам.

А та борба, то је управо традиционална борба у мојој породици, у којој су толики моји преци, а нарочито њихови потомци, учествовали.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Ноћ је све више увијала видокруг. Пут је кривудао, а нигде светле тач ке према којој бих се могао управљати. Ордонанса нисам повео. Да се повратим, изгубио бих у времену.

Нисам имао куд. Стид ме је било од људи да бежим, а и страх ме да се упутим сам кроз ноћ, у којој свакога момента може планути пушка. Командир притајено уздише. Поручник Коста шкрипи зубима од немоћног беса.

годинама, седи старац се вероватно и није занимао за рат и његови појмови нису од мицали далеко од трошне дашчаре у којој су се махнито окретали воденички точкови.

Значи, ипак, он још чека. И то одлучну битку у којој може и живот изгубити. И шљапка по овоме снегу бос, убоги пешак, очекујући тренутак када ће погинути.

Пред нама је нека велика сметња, око које се они напред задржавају. Наиђосмо ускоро на огромну мочвару у којој су расле врбе.

КРАЈ МУКА... Дан је сунчан и топал. Пењемо се полако уз једну косу, по којој маслине расту. Чуде се војници гледајући дрво па све мисле да их неко вара.

Валонско пристаниште... Крај наших мука... Васкрсење. Нови живот. А пред морем огромна пешчана равница, по којој јуре аутомобили. Војници оживеше. Ах, само да што пре стигнемо.

Тамо ће сручити бомбе. Али ми смо спасени. Срећни смо, весели и живахни. Нагађамо, којој ли народности припадају они бродови. Типове не разликујемо, већ видимо само да су огромни и силни.

Наша тела су увек влажна. Једнога дана хтедосмо да изгоримо. Од ватре на којој се кувао ручак, потпали се сува трава и букну као барут.

Осматрао је кратко време, онда поздрави потпуковника. Хвала лепо! — и одмах извади карту, на којој је једном сламком мерио одстојање. За то време водници су контролисали постављене топове.

Дешњака је одвео возар. Спарујемо на брзу руку коње, не питајући којој батерији припадају. Треба што више спасти, што пре, јер око нас са свих страна урлају и наши и њихови пешаци.

— Пешадија може бити спокојна. Од неког времена почели су да траже и осматрачницу друге батерије, на којој смо и ми. А видели су вероватно и ордонансе, који су непрестано долазили и одлазили.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

И утицајем интра-планетарних гравитација. Овде се одједном музика јавља као стварна чињеница, о којој сам малочас говорио, рекавши да су тела пуна звукова, и оркестрација.

Писати стихове на поду, клечећи, надвијен на хартију, налакћен на руку у којој се држи писаљка, тако да цело тело својим напором учествује у бележењу екстазе.

МОЛИТВА ВУКА Бар спавај, бар спавај ако мораш црћи, зли путниче, Увек на обали дана, којој је друга Неповрат, Све што си отео од њега ти, љубавниче, То је поверена ти тајна, ко гад ил брат; Па све што је

и тад ми руке и моје стопало, И тешко се мрштио над својим оком, јер је плакало, И сто пута поче ону мисао да говори, Којој бејаху онда толика бивства извори; На сваку реч коју би изговорио, Страшном шупљином бих му платио: Само на образима

”Да, нежењен! Чиме бих то чељаде преранио; У којој постељи да ме чека, И пошље чије, моју главу да загрли? Једном је пришла једна ђе сам спаво, И била тиха и слатка ко

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Твој цвет те чека! — каже. — Иди и нађи га, или ћеш заувек остати наказа којој само глава расте! Дечак поново крете. Ко зна колико је тако ишао?

Али не затвори Варалица око, нити се маче да хлад нађе. Шта је, ту је: узмака нема! Зачуди Варалицу тишина у којој се ни лепет птичјих крила, ни шум ветра није чуо.

Ни наредног јутра није се јавило и неколицина сељака одлучи да оде и види шта је са старцем. Колиба у којој је становао била је празна: старцу и псу ни трага. »Мора да је одлутао међу трске?

Каса ојађено јекну, а столица којој је недостајао наслон насмеја се на сав глас. То је чувено сусеткино благо, значи?

— Колико сам с њим путовао! — уздахну сат, уверен да није било земље у којој нису били. — Људи су нудили читава богатства да ме откупе, али сликар ме није дао... — Тај сат ми доноси срећу!

— рече дрвосеча као да одговара на орахову стрепњу, али жена изјави да би више волела столицу: такву у којој би могла седети кад северац заурла над димњаком и причати приче деци и унуцима. — Па, добро! — рече човек.

— подиже Месец врх обрве. — Како да знам која је твоја? — Моја је најнежнија, најломнија. — Мислиш на ону којој у грудима нешто куца?

Травке су очи отварале да их виде. Њих двоје пењали су се све више, ко зна у која небеса стигли, ко зна у којој се небеској башти зауставили. Месец и облаци о томе не говоре...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Махабхарати стари Бхишма упућује овакве речи Дурјодхану: „Спавај мирно, Гандхарин сине, сутра ћу бити велику битку, о којој ће причати људи док земља стоји“.

у доба пропадања старе државе, у XИВ и XВ веку, док су домаћи феудалци још били у животу, и да ли су те песме и у којој мери носиле печат њиховог утицаја.

По свој прилици, он се тада налазио у ситуацији сличној оној у којој је приказан Старина Новак у песми Старина Новак и кнез Богосав: тамо неподношљиви захтеви проклете Јерине, овамо

намета, данака, харача и свакојаких зулума, тада је кмет, сиротиња раја, осетивши сву величину смртне опасности у којој се нашао, постепено почео да мења и свој суд о старој држави, о држави домаћих феудалаца.

Нежнија је само песма о њему и брату Андријашу, она из XВИ века, коју је Хекторовић забележио, и у којој Марко смртно рани Андријаша, и овај му на самрти поручује да не казује матери о томе кад се кући врати, а кад кроз

Код места Черномена, на десној обали Марице, дошло је 26. септ. 1371. године до битке, у којој су Вукашин и Угљеша катастрофално поражени.

заточнику, кад не скинувши тешку кабаницу полази да прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача говорећи: „Којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна“.

И у песми он је окружен љубављу, али не љубављу хајдука, него љубављу своје браће и сестре Јевросиме, о којој историја ништа не зна.

Треба умрети, а то се може и без борбе довољно је за то причестити се и наредити се. Ето у којој мери је положај хришћанина био безнадежнији од положаја паганца.

“ На то се бог смиловао и некакијем чуднијем начином пренио и њега и Шарца у некаку пећину, у којој и сад обојица живе: он, забодавши своју сабљу под греду или је ударивши у камен, легао те заспао, па једнако спава,

Сем тога, надмоћност Маркова над Турцима, и над другим непријатељима, — а то је надмоћност ка којој је тежио сам народ у вековима ропства — изражена је у српскохрватским песмама и на други начин.

Марко је за Турке као кобац за преплашене врапце. Марко је горостас коме је земља тесна, снага којој судара није доста.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Личила је на дно какве плитке чиније или тепсије у којој се пеку пите. Кад се спустите на то пољанче, већ сте заклоњени од свачијег погледа. — Ку-ку!

У кући свог оца, колара, он је на тавану имао читаву малу радионицу у којој је ђацима поправљао ножеве, полупане таблице и кутије од пера, пернице.

једном врећом и картом Босне и Херцеговине, а друга врећа, прострта под њим, учини му се као најмекша сламарица на којој он убрзо потону у дубок млинарски сан.

Упадао је у разред љут и мамуран, подозриво гледао примирене ђаке па би истом пришао било којој клупи и обратио се уплашеном дјечаку: — Хоћеш ли батина?

кад сутрадан дјечаци стигоше у своје тајно скровиште, затекоше изнад самих врата колибе прикуцану повелику цедуљу на којој је било нашкрабано нечијим тешким и невјештим рукописом: „Надмудрили сте ме соном Јамом, али и Ја ћу вам Подвалити.

Издалека посматрано, све је то личило на некакву старинску поворку Турака и хајдука о којој пјесма пјева: ... Кад прођоше Турци Лијевљани, проведоше из горе хајдуке...

— једва изусти Мачак. Јованче лагано подиже главу и вирну у ономе правцу куд се изгубио бомбардер. Изнад заравни на којој је била школа дизао се огроман мрк облак прашине. — Тукао је нашу школу! — промуца он сувих уста.

И дијете и псето спавају. Види се и крајичак необичне простирке на којој њих двоје леже. То је нека географска карта на којој се јасно виде посљедњи огранци босанских планина, ријека Сава и

Види се и крајичак необичне простирке на којој њих двоје леже. То је нека географска карта на којој се јасно виде посљедњи огранци босанских планина, ријека Сава и Славонија.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Ти, благословена в женах, облачена у сунце, а и сама си избрана кано сунце, »У којој као у сунцу положи насеље своје сунца творац«... — исуши те крваве потоке да би у тој реки сухима прошли ногами.

Све се ово нама за свет и приводи напред! Те бољи да бивамо, у свади којој међу собом и кавзи, првога се пријатељства, кога ли добротворства спомињући...

СОЛОМОНОВ ГРЕХ Не стоји поштење у узрасту Пре би се море пресушило него ли се којој лажи пронаћи може у његови пророчаски псалми!

И после тога рече »ево ја сам«, ка то да рекне, гдегод исто с веровањем у којој да би невољи тко снашао се, ево ја таки већ ту сам при њему.

И тако устаде; остало што још претече рече да исеку све тамо на пољу у којој долини, нека не задишу стрвине по мезеву. Пак већ потом мало времена и поживи те у тој му жалости и спокоји се.

Другога где тако срочна места за фурсат згледа риситна неснаходно се је нигде како ту! ... Ако тко има о ортаклуку, о којој трговини, путу, хесапу ли кому, капари, датку, пишманство ли зашто, — ту је о свему тому уговор, договор и за

Те то ли је дело душе и Бога ради? Ако није к паклу утреник! Ако ко има свој уговор о којој трговини или разабрати где се што пери и чини се, бајалице ли се и вражаре траже, оговор и поговор ли је злочест за

А да би нас с друге стране ко запитао имамо ли књига, какве ли књиге имамо, то би остао блекан; ни имена којој књизи не би знао казати, а камоли из које књиге да би што известио.

С овим ја, убоги ваш пастир, уређујем целу бити паству ми, којој но радујући се у мирноме здрављу честиту уједно с добром се радовати, и сас брижљивима тужити, мога је пастирства

То ако ће и они светска посла се држати и забаљати се о којој другој маренти, у томе црква, катадневно и ноћно четвороструко правило хоће да им пресеца се и изостаје.

што изрећи и меркајући на одсудне речи чим се вешто можемо одговарати да не би се у чему спотакнули ни се у незгодној којој речи ухватили! Да кроз то која налепа не би кога скобила, врло се чувамо...

А сам себе и своју недоскутицу и заборавио, бринући се за вилајет! Пак ти, такви, којој да се милости од Бога надају достати им?

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

ПРВА 120 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ДРУГА И ПОСЛЕДЊА 123 РЕЧНИК СТРАНИХ И МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ 127 ЗОНА ЗАМФИРОВА ГЛАВА ПРВА У којој је описана јегна дирљива сцена између калфе Коте и шегрта Поте, даље, кућа хаџи Замфира чорбаџије, а тако исто и слика

Море, па не само ту песму, него и ма коју другу песму, сваку песму у којој се само спомиње девојка и љубав кад би тада запевали, мислили би сви, увек, само на Зону хаџи Замфирову.

Сваки час сукоб с мајком, према којој је дотле увек послушан и особито пажљив био. А Јевда ћути, трпи, и плаче кришом.

Тој ли је зборење? Неје те ни срам оди овој чупе? — рече и показа на измећарку Дену, којој одмах затим даде очима знак да покупи филџане и ракијске чашице и шишенце с мастиком, којом се — чешће од свију —

) тетка Дока, којој су фес и шамија дошли већ мало више накриво, и тако издавали њено расположење. А затим се подигоше све с миндерлука;

— Лелеее!— узвикну тетка Таска кад јој рекоше како стоји с њиховом Зоном, којој је она још једнако редовно доносила, кад год би им дошла, бадема и рокчића, сматрајући је још за дете. — Лелеее!

Даме назад, господа напред!...“ Тако је пан Франћишек почео с концертирањем, а свршио са циганском дружином, у којој чини чудан контраст с оним његовим белим трепавицама међу оним гаравим лицима.

тихо вече се спушта на земљу, а из грла срећна и весела млада света разлеже се кроз тихо пролетње вече сетна песма у којој се исказују бескрајна туга, стара туга, вечна као и човечанство: Да знајеш, момо, мори, да знајеш, каква је, туго,

кад је која кокошка, да простите, у вољи петлу, „Гигану“ названом; с којом кад најрадије дели зрно на буњишту, а према којој је опет охладнео, па је тера од себе; даље, тако исто није се могло измаћи његовом паметном оку ни то кад која њихова

А Васка би тада запевала ту песму, у којој је Зона видела себе и свој зао удес што је рођена у чорбаџијској кући... Запевала он песму коју је већ толико пута

ухвати се за чело и, тешко дишући, гледаше унезверено око себе и не вероваше чисто оној тишини и усамљености у којој се сада нађе после малопређашње тишме и вреве!

који се потписивао „овдешњи“, а називали га Јекономијом јер то му је била некако струка, најмилија тема за разговор, о којој је најрадије у кафани, за столом, с разумевањем разговарао.