Употреба речи коју у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

на хиљаду комада раздераше заставу слободе, клонуше духом и тражаху — смрт; ал’ место смрти, место тужне свечаности коју народи за покој душе својим мученицима чине, место лавора, место славе, нађоше — окове, тешке, крваве.

Још му у оно доба беше црна брада, црна кâ она одежда коју је, као православни свећеник, страсне недеље облачио. У руци је држао златан крст.

њих; па ако се приволе, за два дана могу доћи — а, међутим, ти ћеш распремити твоју радионицу и све ћеш пренети у собу коју сам у старој кући за тебе определио, а у твојој ће соби становати сиротице, наше гошће.

попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише.

Вода је расла. И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали... Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну

После ми љубљаше уста, трепавице, чело... То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко.

ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...

!... Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ Ја одем... Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се

лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала... А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!.

лице, које су густи праменови црне косе кружили, и, после, јак и крепак стас, који је тако гибак био, као млада трска коју би човек могао превити у котур, а да се не пребије. Пре три године, баш на саме Духове, дође ми побратим у госте.

Ступисмо на стазу која у цркви води. Свуда око нас нема тишина коју понекад само цвркут тичица нарушава, а из цркве се чуо дубок глас архимандритов где чита свето јеванђеље, затим танко

Шта ће тај силан свет, па још под оружјем? Ено и г. капетана! Видиш где разрађује људе ко ће на коју страну. Ја погледам боље и видим капетана, а за њим три-четири до зуба наоружана пандура за које се могло казати да

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Магарац својом виком поплаши и узбуни многу животињу; и учини ју бежати из шуме, на коју лав нападајући нахвата силу. Онда магаре, поносећи се, упита лава: „Хе, сад ми кажи што ти се чини од мојега гласа!

“ Лав се осмехне и пусти га без вреда. На неколико дана ухвати се тај исти лав у дебелу мрежу коју ловци лавом и медведом стављају, из које лав не могући размрсити се стане рикати колико игда може.

глава Лисица уђе у дућан древосечца и нађе ту између осталих вешти и једну дрвену главу весма мајсторски саделану, коју је позадуго гледала и тамо вамо преметала, но не чујући од ње никакве речи, тури је говорећи: „О чудне главе без мозга!

Ко би рад да га скот служи, а неће да носи о њему могуће попеченије, бесловеснији је од скота. Ону исту животињу коју кољемо за храну нашу ваља је клати колико се брже и лакше може, да се задуго не мучи.

Ово дете, именем Алија, постане с временом први царски везир. Ови имађаше у двору свому једну собу у коју никога не пушташе, но сам сваки дан по једанпут ту улазаше и богу се мољаше.

Његови зависници оклеветају га и налажу на њега да је он с неправдом и грабежом собу једну злата напунио | у коју никада никога не пушта.

један хоспитал за сиромаш стару и немоћну (право је да свако место своје бедне прикрмљује); да се уреди општа кутија у коју сваки, кад у цркву дође, по свом могућству и произволенију да што за сиромаш прилаже. Но то знам да не би доста било.

на памет; он и кад спава, све о лукавству сања; његови су посли тако замршени да ко га се добро не зна чувати, на коју се год страну окрене, наћи ће се у његовој мрежи.

се на пакост и на зло другима употребљава, тада је лукавство, за које стоји написато: Ров изри и ископа, и паде у јаму коју је начинио. Лисица је лукава, али јој се многе коже продају. „Σαυτώ κακά τεύχει αλλώ κακά τεύχων.

Упази из далека древосечца, и за показати му се да је јуначина, упита га зна ли гди коју пештеру гди лавови стоје. „Иди све том путањом,” — каже му они „пак ћеш брзо к једној доћи.

Омар, обладавши Александријом, ужасне се кад види ону славну библиотеку, за које су гречески цари милионе потрошили и| коју сва учена Европа никада без велике жалости не спомиње.

Давно је речено да завист не зна почитати полезноје. Коју су ману они завидљиви Јудеји Христу Спаситељу находили разве што је од њихова рода био?

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

5. Пуче кичма змији коју ми је брат чврсто као уже везао о врат и са гране пљуснух у пун крви чун. Бежим. Рог ме гони, сачекује кљун, и у

прогута ноћ, видех: под све гушћим, све црњим облацима, бачена покрај згаришта, остаје, чека снег, свиња о коју је обрисан крвав нож.

Ко каже да у светлост? Иду у мрак, из ког се и звер, престрављена, враћа, иду кроз крв, кроз коју не могу мужеви, иду кроз грех, кроз који не смеју браћа!

Је ли то поклопац сандука или лонца? Није то горе поклопац, него чеп! По грмљавини коју озго чујем, неко нас је затворио у бубањ! (Да нам то над главом није неко дно?) Кажите како у ово да се сместим!

И, уместо онога ко те лаже, ти оног ко ти говори истину, коју би и сам могао да видиш, голу истину да је твој тањир празан, оптужујеш за издају и лаж!

8. „Било коју воду да додирујеш када држиш руку у води, Држиш све поноре везане за твоју руку“, како, у једној од својих

мењају име и презиме, бацају муње у трње, узимају овчарски штап и, планинама лутајући, траже зимницу и жену уз коју ће да презиме. БОГ ОЛУЈЕ У ЛУГАРНИЦИ Беше ли јастук напуњен облацима?

Кроз облаке, наслагане на облаке, кроз хладно кишно сивило и мрак (како се смркло, тако је и захладило), кроз коју је небеску кључаоницу онај закаснели сунчев зрак на оних неколико усамљених кућа, на оном далеком планинском

оне који кољу, и њихове лучеве погаси, ножеве растопи, окове раскуј, од њихове их силе ослободи, једином силом коју имаш, хлебом и сољу!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

— То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у

— То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати.

Онда Турци који неће да раде, дођу код свог јаничар-аге и упишу се у јаничаре, и то у коју орту који воли; и тако назове се прави син царев и ага, а спа̓ије, који су од старина са царским бератима били, баце

сиротиња и да смо све турске куће слугама и слушкињама напунили; и јошт би у најам давали да имамо коме, да би само коју пару заслужили и данак плаћали. Оно мало стоке, да имамо коме, у пола цене продавали би, но трговаца нема.

Живана [Петровића] из Каленића, Арсенију Раонића из Лознице, Ђукана из Орашца, Васиља [Павловића] из Бајевца и Коју из Тулара, и свакога војника каже, и ја му у тефтер упишем име и презиме и село из кога је; и одоше буљубаше сваки

и оно мало дете (покојни Сима бијаше мален), пак да ја тебе и све што је твоје у Немачку претурим, те живи јоште коју годину у миру. А знај добро: ако ја од ћабе дођем жив, тебе нећу жива наћи; а ако и не дођем, они ће тебе посећи”.

— Мој стриц оде у Тавнаву и Посавину, куда је новце раздао на свиње, да што пре отисне свиње и у Немачку прегна, да би коју пару узели, па после што Бог да.

а ја отрча̓ да донесем јоште џебане, која ће бити готова у Бољевци, јербо оно што сам пређе донео дао сам оној војсци коју сам оставио у Љубинићу.

Ето грдне муке и невоље. Читава два дана мучим се по селима, да коју пару нађем; но који би ми дали, они су отишли у војску, нема и̓ код кућа.

марта, ваљда је по римском. Ја узмем ово писмо, зовнем мог стрица Јакова, Митра Миличанца, трговца, Коју из Свилеуве, и јоште њи̓ двојицу, прочитам им оно писмо, закунем и̓ да ником не кажу, да нама Немац неће помоћи, и да

Сад ја кажем Шапчанима, да њи̓ова војска стоји у Лешници за коју и сами знаду, а наша према њима, пак може бити да ће се побити: „Зато дајте два Турчина од вас, да иду и да кажу да

5. Са страже који побегне, да се стреља. 6. Који се криво закуне и криво осведочи, тај ону сву штету за коју је сведочио, да плати, штаповима да се каштигује, и да му се никада више ништа не верује, и да се за свагда лажом

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Ето ти затим и Симе. Чим уђе, одмах се окрете учитељу: — Што ти учитељу, поби ону децу? — Коју? — упита учитељ испрсивши се. — Знаш, хвала богу, коју! Што бијеш онако ђаке?

— Коју? — упита учитељ испрсивши се. — Знаш, хвала богу, коју! Што бијеш онако ђаке? Прођох данас онуда, а оно врисак, врисак — рекох, нико не оста жив! — Треба ошинути обешењаке.

У Кујавици је извидио спор око потеса, где обе парничне стране купише од Ђука наизменце главу шећера, коју је он »за своју кућу набавио кад је јутрос из вароши пошао«, и дадоше капетану тек, руке ради, да понесе деци.

Једном се био тако занео да је на неком акту уместо нумере, коју је требало записати, записао »№ 54 дук. са 12%...« Боже мој, каква ли је то граја у Крнићу?!

А кад је већ сабор он и сâм дође да заради коју пару. Осим тога, Сретен је у неку руку и мајстор. Зна доста добро качарски и столарски занат; гради ведрице, каце,

Стао си у добру кућу, бићеш као бубрег у лоју. Газда Милун је добар домаћин, а ти — вредан момак. А кад заслужиш коју пару, а дао ти је бог те можеш — ти остави код газда-Милуна, он ће ти лепо чувати...

— Их! баш гребе као тестера! — подвикне други ко од сватова и стане звиждукати игру, коју токорсе Среја свира. — Удри, бре! — дере се трећи на оно пијано момче; — кад му не ваља ћемане, опали барем ти!

— Еле, из тог великог гњезда, те задруге јаке, излетали су многи и многи Пупавци, коју су се тако по имену звали, а, међутим, било их је и ваљаних и отреситих да су и у соколе пристати могли.

Поче бројати ни зашто ни крошто басамаке и наброја на велико своје изненађење и ту 25! Пође у собу и погледа нумеру коју се досад никад није сетио да погледа, кад и ту № 25! Баш тај ће Му број дохакати најпосле...

Поп Вујица се упита лепо с учитељем, рече му? »На здравље кава«, коју у тај мах беше тек узео да пије, па стаде загледати јеину, и пошто је добро разгледа, рече: — Е, учитељу, баш си је

И ја ћу да пробам да напуним коју. — Не би ти то умео, попо — рече учитељ Грујица осмешкујући се. — Како не бих?...

Црквењак нађе учитеља пред школом и рече шушкајући: — Посло ме поп Вујица, учо, да му даш ову тицу! — Коју тицу? — упита учитељ и набра обрве. — Па ону што си је њему ујдурисао. — Коју то? — Па оног букавца.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Јер најсветији путир што се изли на олтар отаџбине Србинове, беху груди ваше; крв коју тада пролисте и данас је благодет Србину...

И кад се споразуму, зађе чича Сима „кнез” (биров) и сазове домаћине судници, коју су насред села подигли. Не прође много, а тек видиш: с једне стране један, с друге други, долазе судници.

И чисто гледа очима тај лом. И осећа ону велику радост коју осећа радник видећи како му посао напредује; радост од које букну образи, од које игра срце, и...

Она их гледа обојицу. Оба из добрих домова, оба добри момци... није знала на коју ће страну!... Па, опет, Станкове црне очи освојише. Загледа се цура у њих, а њихов сјај помути јој памет...

Али му не пође за руком. Станко се већ надао томе колачу. Лева нога, коју Лазар хтеде подбити, оста чврсто припијена за земљу...

И од ове горе ухвати га страх. Од горе у коју је побегао!... Ухвати га страх усред луга где, можда, није никад крочила нога човечја...

За вечером се водио обичан, домаћи разговор. Говорило се о вршидби, коју је требало сутра почети. — Богами, децо, пожурите. Има се доста посла ове јецени... Ето, морамо и овога женити...

Та он је пуцао па њега, он га хтеде убити!... — Него, не знам коју ли је луду овај лудак нашао?... Иван ми рече да је онај његов бацио око па ону Севића. Станку застаде залогај.

Право веле, у човеку је све: и добро и зло; обе су клице у њему. Коју више дражиш, она јаче и осваја. Да Лазар није подстакао злу клицу у души Станковој, она би остала у њему мирна као

Дошао да види хоће ли му кмет што наредити. Спокојно седи старина и још спокојније нагиње чутурицом, коју му млађи изнеше!... Био је уверен да тога дана неће много касати. А и куда би?

Ова је кућа проклета!... Па без опроштаја окренуше сви леђа кући коју су до јуче поштовали. 10. РАСТАНАК Изнајпре је Станко ишао лагано, али га гнев поче подузимати.

А ти, ако хоћеш, можеш и спавати — рече он Станку. Онда наста тајац. Само се чуло пуцкарање ватре коју Јовица спотаче. Плавичасто румен пламен обасја сву шуму, али Станко не може распознати лица спавача у сенци...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И ту шуми с њима, дајући, полако, Мору коју грану, ветру листак који: И, кô срце, себе кидајући тако, Тужно шуми живот. — Сама врба стоји...

Хоћеш да сазнам духом холим Све замке путем злим и правим, Издајство друга којег волим, И лаж у срећи коју славим.

Хулим у мисли коју родим, А тобом трепте моје струне: Не видим пута којим ходим, Али су очи тебе пуне. СУНЦЕ Кроз мој сâд река тече,

Да стрела с другог копна бачена, Ко зна за коју коб изливена, Врати се с овог пута смрачена — Свом стрелцу ком и не зна имена.

Кад сврши ропство два начела Духа и тела, зла и добра, Пашће тад уза свих почела У задњој берби коју обрах. И постајући безобличан, На повратку свом старом путу — Теби ћу бити опет сличан, И првом дану и минуту.

Ова жеља плава, Је ли жеља срца моћнога и чедна? Или напор душе која малаксава? Је ли ово жена коју љубим, збиља?

ГАМА Не! та болна љубав коју срце наше Сад куне у своме очајању дугом, Беше можда мржња која нас враћаше Увек у загрљај кобни једно другом.

И сва ова љубав коју срце сније Што се чини тако и млада, и нова — Све је осветнички фантом старих снова: Кобни ехо речи изречених прије.

И у свој таштој и пустој наготи, Иди кобном стазом коју будеш утро. Бићеш силник свему кад и жртва свачем; Живеће у теби исти час, — знај чуда, — Пророк, лакрдијаш, краљ

СУТОН Ја те волим једним жаром невеселим, И сумњом у тугу и лепоту јада; Срећа коју имам уништава сада Бесконачну другу срећу коју желим.

волим једним жаром невеселим, И сумњом у тугу и лепоту јада; Срећа коју имам уништава сада Бесконачну другу срећу коју желим.

И као да лежи иза брега тамо Болно наслућена моја страшна тајна: Јер свака ствар коју душа дирне само, Као она сама, постаје бескрајна.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Девојци красној, поштеној, честитој, доброј кућаници; али девојци — разбери се, молим те! — коју си ти јуче први пут видео!... Само немој да мислиш да ја имам што против ње! Не, богами! Бог је велика заклетва!...

Са светом је такође мало говорио. У кавани имао је своје друштво, и само међ' њима што рекне по коју. Кума Илију је поштовао што може бити; и то је једини човек који му је смео рећи шта је хтео, и кога се мој отац чисто

БУНАРУ Како ветар попухује, тако се с бразда, као неке беле авети, крећу големи праменови магле; носе се страном на коју ветар душе, па после се у ситним беличастим кристалићима, као обоци, вешају теби о браду и бркове, и коњу о длаку.

— Све би нас завадила! Матија је Ђенадић човек сасвим стар. На челу му се види белега од ране коју је добио у Хајдук-Вељкову шанцу. Осим његове чељадије, и цело га село зове ђедом. Жена му је давно у збегу умрла.

Што никад није било, то она сад осети самоћу! Па још без крова над главом, на бесном коњу без узде, на лађи коју љуља ветар, а крманоша нема. На њу кидаше бесно и њено рођено срце, а нема ко да га одбије.

Поп је све што је имао свога звао „црквено” и „народно”, а све што је сеоско „наше”. Могао је он ићи у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи. Он је то и радио.

Све ћемо то лијепо намјестити. Имам и ја неку цркавицу коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове. — Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје.

Није то туга, ни брига, што занима њену душу. То је она сентименталност, ваљда својствена њеним годинама и школи коју је учила. Ходећи тако састајала се и с учитељем: најприје га се, веле, плашила, али послије се већ навикла.

Кô бајаги слике, а изгледају кô да их је наша кухарица бркљом правила. Ја се противих и држах крепко отворену књигу коју она покушаваше да затвори. — О, ви мислите да ћете је на силу затворити? Варате се. Она се још већма напињаше.

Ана изиђе за мном. — Ви сте рђав човек — рече ми она у ходнику. Ја јој пружих руку коју она узе. — А ви сте добра девојка — одговорих јој. — Лаку ноћ!

Нисам се радовао; напротив, било ми је тужно и слатко. Онда угледах тебе. Ти си имао шубару коју си био натукао на очи. Био си страшно намргођен. Пушио си и прошао поред нас. Ниси ни бога назвао.

Јуноша! Овде лежи дубока мудрост. Потражи је и наћи ћеш! Мене је мимоишла чаша која је, истина, слађа од оне коју служе у Гетсиманском врту.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

се сваки дан одшета до школе и цуња по авлији, и дозове децу да му праве калабалук; некако му лакше кад чује ларму, на коју се већ од толико година научио. А био је добар учитељ. Неких четрдесет година је учитељевао у овом месту.

— Па не само људи, него и толике жене у месту знале су писати, тако да су поред усмене књижевности коју тако дивно и тако обилато негује та лепша и говорљивија половина човечанства — у овом месту неговали и писмену

које су снаје отпратиле у цркву само да бар једно после подне одахну мало душом — па се упутио за певницу, и то за ону коју је држао Аркадија црквењак, а другу је певницу држао стари учитељ с ким се Аркадија натпéвао и наравно да га је увек

Колико је само пута лопов стао па не зна у коју ће авлију, јер чује неко хркање, али не зна у којој то кући хрчу, — па не сме преко зида ни у једну кућу!

Направила му је кецељу од коже коју је опарала са једне стародревне кожне фотеље, у којој је још њена баба одмарала старе своје кости, и последњих пет

Гле, само како се умацурала од плача!« вели гђа Сида, па је физитира и отима јој Аделаиду, стару једну књигу коју је још Јулина баба донела у мираз Јулином деду.

« Ал’ све то говори на немецки, па дође много лепше! Па мало коју ноћ да не говори тако из књиге; а ја седим у кревету, па све плачем у помрчини, и кунем те проклете списатеље и њихове

— Ако желите Работнике на мору или Последње дане Помпеја или Преодницу коју је издала Српска омладина. — Ја ћу вас молити за ову трећу књигу за моју Јулу — похита гђа Сида.

— Док су ови разгледали фотографије, гђа Перса је посматрала гђу Сиду, а гђа Сида једну празну чашу коју је дигла и стала окретати и разгледати према прозору, па затим хукну у њу два три пута и стаде је брисати својом

— Коју бештију? — запита поп Спира уморно. — Та ту твоју »слатку« госпоја-Персу! — Па шта: јесам ли вид’о? — Боже, Спиро, и

— Ух, та не стари, него нови учитељ, господин Пера... — А, он!... Не мора... — Може, је ли, коју ’оће? — Може ако хоће и нашу Жужу... Мани ме да спавам. — Ал’ баш је неће узети! О боже, боже!

— Ал’ баш је неће узети! О боже, боже! — рече зевајући гђа Сида, па се прекрсти и намести боље шлофкапу (коју је кришом у помрчини метала на главу, јер је поп Спира страшно мрзио на те швапске женске шлофкапе), а напољу се чуше

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Подигнута на диреке с кујном и собом. Доцније дозидана једна овећа, дугачка соба са дрвеном софром, у коју би, кад пада киша а парастос је, подушје некоме, имали где да се склоне и трпезу поставе.

Увек је ишао у тој дугачкој, пртеној кошуљи коју нити је прао, нити свлачио док је не поцепа. Па и то, кад дође на гробље да проси, он седа у крај, напослетку, и само

Седео је тамо, или испред своје собе у коју га варошанка није пуштала или у реку, иза гробља. И, да ли од старости, или од гладовања, земљоса.

Само се увијао својим крпама и дроњцима од одела... Чак и земљом коју би могао око себе рукама да дохвати и њу је на себе бацао...

и никад нећеш да изедеш... Једи, сељо... — И све што год је напросио ређа пред сељаке да једу. А сељаци ако му за то коју ракију плате — добро, ако не — не тражи. Само ни ту не остаје.

Трпа у појас, по пазухама, једнако обзирући се око себе да није штогод заборавио, не видео још коју крпу, прут што треба да узме, понесе. И тако, скупљајући све око себе, дрхтећи, иде по маалама и кућама.

— А каква је та била коју си волео?... — продужавали су они да нагађају. — Је ли девојче... мало, ситно? — Не, не!... — А да не високо?...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба је био са госпом врло добро познат. Ова је имала једну сестру, Савку, коју је хтела за Љубу удати. Видео је Љуба на светковини у К., па се у њу заљубио.

— А како би било да је још страшније? — Онда је човек као луд, не зна шта ради, а то нисам рад. — А јесте л' ви коју залудили? — Кажу. — Па је л' жива? — Јесте. — Па шта сад ради?

ИВ Љуба се мисли на коју ће страну сад. Сад би се баш упркос заљубио. Љуба је имао каталог од свих девојака у околини. У селу С.

, баш је лепа девојка, и васпитана је као да је из академије изишла. Има три хиљаде форинти сребра. Коју ће сад Чекмеџијић од ове две? Татијана је богатија, а Милева је васпитанија.

Опет размишља и реши се да стару љубав обнови. Коју стару љубав? — Последњу — са фрајла-Јулком. Љуба је опет на путу, али сам.

Шушнуо му је чика-Гавра да у вароши М. живи једна удовица, зјело богата, а држи под своје једну девојку, коју је дала лепо васпитати, и даће је за трговца. Даје поред ње осам хиљада шајна. И, доиста, госпођа Макра Мрачевићка у М.

Тако се на путу разговарају, час о старој фрајли, час опет о фрајли Гледићевој, коју Чекмеџијић још никад није видео. Да видимо како стоје ствари у Гледићевој кући.

Свет је њу познавао, па која је мати имала кћер, или сина за женидбу, та јој је морала ласкати, јер благо оној коју госпођа Евица похвали, а тешко оном кога она покуди!

Лепа плавојка носи у срцу црнопурастог јурата, но овај се само титра. Од седам јагма не зна коју да бира. Ваљда неће најлепшу, већ најбогатију. Срећна Мица, она доби мужа по срцу!

Миливој Свилокосић, то је тај црни јурат, несуђеник Ћирковића Алке. На Свилокосића јагма од седам девојака. Не зла коју да узме. Једну би волео и другу би волео; она опет има велик мираз.

и „Вјерују”, и то са великим афектом, а лево око му једнако с бока у женску цркву стреља; а кад из цркве изиђу, срећна коју Свилокосић испод руке кући прати.

Ти мораш као адвокат Мицу заступати. Свилокосић је у запари. Сад је тек међу две стлице, а не зна на коју ће. Није рад ни да се са Алком завади. — Тешка је ставр за ме.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Хвала вам; и наш је тврд, од бетона је. Она група око мршаве маске, коју је привукла најновија новинарска сензација, била је највећа.

Само се њему чинило да он то не би казао онако обично, него би некако грозно заурлао снагом оне вере коју је осетио чим је вест о улти— матуму сазнао после подне на завршетку оног писма, те би гомила тим његовим речима с

онај разоран бес живаца и дрхтавицу најстрашније грознице кад неизбежно наступа слом свега, она провала у коју се стропоштавају све ствари света. Звер што је режала, измичући из оних шака, кострешила се и урлала крвожедно. ИИ.

наједанпут јасно виде само вијугаве, змијолике линије жене са којом је толико пута посматрао сличне сунчеве заласке и коју је волео свом душом и свим насиљем своје крви и меса.

осећања он је хитао да се што пре састане с Јуришићем, па да, било каквим поводом, отпочне с њим разговор о жени ва коју је морао мислити, коју је морао узносити и о којој морао је говорити било с ким.

да се што пре састане с Јуришићем, па да, било каквим поводом, отпочне с њим разговор о жени ва коју је морао мислити, коју је морао узносити и о којој морао је говорити било с ким.

како пешаци онога пука, што је гонио, раздрагани а ћутљиви, спроводе једну потпуно нову непријатељску батерију коју су затекли и згодно изненадили у самом покрету.

Она опасна, безумна одлука која му је пала на ум и коју је донео после примљеног наређења да иде за осматрача на цркви, умиривала га је донекле и он је чак осећао задовољство

И тако задихан, суманут, сав у зноју, обузет оним страхом животиње коју бесно гоне, бежао је лудо, измичући зрнима што су пребацивала и са чудним осећањем да око њега звоне, звоне, звоне

доле на траву у порти црквеној и да није било једне надувене лешине неког војника из десетог ловачког батаљона на коју је пао, не би ни остао жив.

И ја не знам од куд то, али тада, усред окршаја, стојиш ти преда мном у оној твојој белој свиленој блузи, коју сам те увек молио да обучеш.

навикао и које му је пружала она страсна жена у оној својој најслађој, у оној својој јутарњој роси младости, та жена коју је он, са оном неутољивом глађу основног нагона, желео у толико помамније у колико се више њеним несравњеним дражима

Африка

Затим је опет благ и, пошто мисли да више волим анегдоту од факта, прича ми у каквим је околностима нашао коју татуажу, а не какав је био мотив на њој и шта је значио. Залуд га убеђујем да ме ту факт занима.

Цео дан хоризонт је покривен тешком млечном запаром кроз коју се сунце слива као растопљено олово. Море, које је иначе толико прецизно по својим ивицама, меко је и густо као крем.

Као некад у Напуљу, на Каприју, кад сам ручао у Кафе Пањоти, изнад пучине коју је плавило уздизало до неба, ја сам и сад себи говорио: „Гледај, гледај пажљиво ово, јер ћеш, не зна се зашто, доцније

Не говорим о шминци коју усвајају од белаца. Црнкиња која близу обале ставља бели пудер удаје се за црнца који носи оковратник од целулоида, и

по њеном дну, а само један од њих, на сасвим нагом телу, има око врата крагну ол каучука и кравату од кариране свиле, коју не жели да укваси скачући у море.

“ Одмах по ручку жуто платнено одело замењујем белим, ради посете коју ћу са Вуијеом учинити гувернеру. Идемо аутокаром у Бенжевиљ, седиште гувернера.

Најзад улази у прашуму кроз коју је прсечен друм. Причам Вуијеу причу о Сари Бернар, која стигавши у Рио де Жанеиро, чим се умила у хотелу, сишла је,

Господин који се тушира и облачи иза заклона излази и завршава реченицу коју је још отпочео док је био невидљив. Даје нам једну руку која свеже одише на сапун од бадема и колоњску воду.

Кад је човек отац и муж, чак и кад је најобљубљенији, он треба да буде захвалан за сваку нежност коју му кућа поклони. Мати и деца су једно јединство, отац је само вечита чежња да се споји са њима.

Вечерам брзо, пијем филтровану воду која мирише на осушену земљу кроз коју се цедила; гадим се. Мешам ту воду са вином донетим из Басама, да бих угушио њен укус, али се на све то гадим све више.

франака за црног сељанина је огромна свота), враћам им их, решен у себи да им ујутру пре поласка дам баш и своту коју желе. Толико ме нека глупа страст за цењкањем одједном заслепила.

Напротив, оне корачају испршених груди, чији необично набубрели врхови трепере. Око бедара имају кратку плаву тканину коју саме израђују, од чвршће материје — ишарану једино мирним пругама.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Он је уредио десет хиљада лоса, по форинту сребра: десет хиљада форината. Сваком је слободно метути, и на коју девојку срећа падне, добија сместа младог мужа и толике новце. ЈАЊА: Хе, хе, хе!

КАТИЦА: Ја сам несрећна! МИШИЋ: Господична, смем ли слободно с вама коју реч пробесједити? КАТИЦА: Нашто то, господин Мишић, ви сте нашој кући најпријатнији гост.

Црњански, Милош - Сеобе 2

70 В ИШАО ЈЕ ТАКО У ВАРОШ У КОЈУ НИЈЕ БИО ПОШАО 88 ВИ БЕЛИ ЗЕЦ И ЦРНИ АЈГИР НА ПУТУ 102 ВИИ НЕЋЕ ВИШЕ ВИДЕТИ СВОЈУ ПЛАНИНСКУ СЕРВИЈУ 139 ВИИИ ПО СЕЋАЊУ

Ни тада не вадећи камиш из уста. Гарсули, јетко, само се накашља и шмркну мало бурмута, из бурмутице коју је држао као да је флаута. „Не ваља“, вели, „што је фелдмаршал‑лајтнант те официре узео само у кућни затвор.

да су апшит, из аустријске војске, добили у реду и да су се, после тога, мирне душе, могли уписати у Шевичеву листу, коју је однео са собом, у Росију.

Не смеју, без одобрења, да напусте земљу, на коју се пресељавају. Кад је то гроф изустио, зачу се један оштар звиждук, као што се џелебџије дозвиждавају и, одмах затим,

док се није удала, а сад је, поред лепог и младог мужа, показивала неку чудновату наклоност према Павлу, коју није крила и у којој није било ничег скарадног. Била је то нека чудна жалост, нека врста сажаљења.

Када је Варвара сазнала да ће Павла да воде у Осек, да му суде, а сазнала и на коју капију ће изићи, и у који сат, Петар је одмах пристао да изиђу до првог форпоста, да се Павле испрати.

Поразило га је да га та наказа сети покојне жене, на коју се већ давно био одвикао да мисли. Била је потпуно заборављена. А сад се, ето, јавља, у његовој мисли.

Он је седео на троношцу и мирно пио из чутуре, коју му Ђурђе принесе. Вели, треба да се смире. Да се ништа не боје. Он може да издржи дуго на коњу, па ће издржати и

Него о срамоти коју овде трпимо. Одоше Шевичи, Вуичи, Прерадовичи, Продановичи, Јанковичи, Чорбе, Перичи, оде Текелија. Па шта сад?

су, затим, нестала, са ситном игром коњских ногу, и пратећим кирасирима, чије је оружје светлуцало, у облаку прашине, коју је Гарсули дизао куд год би стизао. Гарсули је из Темишвара отпутовао на појутарје Тијелова.

Кућа се већ селила. Остаће само ергела коју продају. Сутра, прексутра, поћи ће и он, да се укрца на дереглију, на Бегеју.

Трифун је седео, очекујући жену, нестрпљиво, тог јутра, са главом у диму, који се ковитла и колута. Рана, коју је био добио на паради, болела га је још, као што ударац, пљоштимице, боли, тупо.

Теодосије - ЖИТИЈА

и смишљаше и он дело побожно а уједно и преварно, јер беше окован срцем у мудрости, као што каже Давид, и запреку коју су му учинили они премудри разумом доброга духа да цпyши довијаше се. А шта то?

као погинула, рече, него боље да Бога молите, молим, не бих ли како молитвама вашим добро свршио трку моју на коју изиђох. А ви, колико је могуће, водите бригу о својој души, нити опет предузимајте да ме тамо у вашем животу видите.

О, чаше твоје, господару, коју си нам служио, пуне меда љубави, што нам је горче од жучи спремала! О, ноћи у коју заспасмо, по Јову буди тамна, и да

О, чаше твоје, господару, коју си нам служио, пуне меда љубави, што нам је горче од жучи спремала! О, ноћи у коју заспасмо, по Јову буди тамна, и да се не убројиш у ноћи обасјане месечином! О, ми, од немудрих безумнији!

Како да се јавимо господару нашем? Који ће камен, која железна природа понети те жину такве вести коју ми носимо родитељима и браћи?!

овога мало поживевши преподобни отац наш Симеон у манастиру своме који се зове Хиландар, достигавши меру савршенства коју желе сви који Бога љубе, Симеон дивни, Симеон слатки, и делом Симеон, Симеон изврсни, Симеон богоносни и богомудри,

И овом славом коју на мени пресветлу видиш обогати ме сведобри пребогати Бог. И сада се радујем надом да ћу примити вечна добра и

Стакленицу пак мира од светих моштију преподобнога свога оца, коју ношаше, посла љубазноме своме брату самодршцу Стефану, и написавши на хартији све што Бог учини са преподобним, посла

“ Пришавши ка часноме гробу свога преподобног оца, у ноћи насамо рече му: — Ево сви ми, народ твој и деца твоја коју ти је дао Бог, у твојој цркви сабрани чекамо твоје отачаске дарове.

Јер славу и почаст, ,коју око не виде нити ухо не чу̓, од Бога прославитеља својега, јер су га узљубили, примају на небесима, и земаљску не

И тако свети постављен би за игумана у великом манастиру који се зове Студеница, у цркви Пресвете Богородице, коју је преподобни отац његов без њега био саздао.

Јер су хтели посвећењем и влашћу црквеном да ове имају покорне себи, послушне и дароносне. Али због велике љубави коју цар имађаше према светоме, срамљаше га се да га неиспуњењем молбе отпусти жалосна, па утишавши силом оне који су

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Зар туђа душа није често за нас потпуна загонетка? Зар није човек за човека једна од тајни у коју се може најтеже продрети? Идеје и побуде људских група често се отимају прецизној студији и проучавању.

Задатак, дакле, олакшава мање сложена природа предмета. Врло је пространа област коју насељавају Јужни Словени. Она се простире од Целовца и Љубљане до Солуна и од Јадранског мора до Црног.

Класификација Јужних Словена, коју покушавамо дати, није лингвистичка класификација. Она треба да се оснива на свима психичким особинама.

Али је ову реформу остварио тек Вук Караџић, пореклом из Србије, у коју су се његови преци доселили из Херцеговине, где су припадали племену Дробњацима.

и група задржаћемо се нарочито на два типа, на динарском и на централном, имајући за циљ да дамо идеју о методи коју смо употребљавали.

Следећа таблица укратко излаже психичку класификацију, коју ми предлажемо за Јужне Словене: Динарски тип Шумадијски варијетет Ерски варијетет Босански варијетет Мухамедански

Младићи и девојке најчешће поверавају своје тајне само најстаријој жени у задрузи коју врло поштују. Лирске народне песме врло дискретно изражавају љубав.

љубав према брату, која заузима прво место у народним песмама; осим материнске љубави љубав према брату је једина коју жена динарске задруге сме исказати; она то чини на врло разне начине и са дубоком нежношћу.

Нарочито се притиче у помоћ за време жетве коју треба брзо свршити: то је моба. Пошто задруге нестају под утицајем индивидуализма и модерне цивилизације, она је са

Слава је после Божића и Ускрса највећи празник, али много више лични, јер свака породица има своју славу, исту коју су славили најдавнији преци.

Млаки, непотпуни и опортунистички начини не доликују поносном народу. Са дубоком је захвалношћу примао помоћ коју је велика и света Русија чинила с времена на време, али не допушта да ослобођење његове браће дође са стране.

су први и отворено у својим народним песмама изразили разлику између својих напора и велике мисије, намењене Србији, коју они сматрају: „јуначном, племенитом, славном“, земљом одакле ће изгрејати „сунце српске слободе“.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Мијау-врњау, ужасно волим рибице, али се још ужасније бојим воде! Пробао сам свакако да коју рибу намамим да изађе на копно, али ми то није пошло за ногом.

И њему Миш пророк прегризе уже око врата и тако му даде пуну слободу, коју сироти Шаров није имао још од раног дјетињства. — Куд ћемо сад? — упита Шаров.

Јурећи тако, чича Брко стиже до оне велике пећине у коју се сакрио медвјед Крушкотрес Кукурузовић. — Аха, овдје су се сакрила она двојица!

Изненаћен, Жућо од великог чуда прогута лаж коју је управо хтио да каже, па онда, да се не би осрамотио пред кокошкама, јурну пуном брзином према мачку Тоши урлајући:

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

његове жеље Мутаве и бездане Сенке је њене све У себи заробио Слепо је заљубљен И никакве друге лепоте Осим оне коју воли и која ће му доћи главе Не види ПУСТОЛОВИНА БЕЛУТКА Досадио му је круг Савршени круг око њега Застао је Тежак

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

ПОЧЕО ЈЕ ДА ПИЈЕ ВИЊАК И СОДИЦУ’ ДА СЕ СНАЛАЗИ И ПРОДЕВА, ЈЕР ЈЕ ИМАО ВЕЛИКУ ПОРОДИЦУ КОЈУ ЈЕ МОРАО ДА ХРАНИ И ОДЕВА.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

нов уговор са цигљарем, потписан је; ово су признанице за плаћене уредске таксе; ово је ваша грађевинска легитимација коју сте ми дали због лицитације...

ПАВЛЕ (мало збуњено и отежући): Да, да... изволите! Уђите! ЉУБОМИР (осећајући нелагодност коју је изазвао посетом): Ја нисам имао намеру да вас узнемиравам; хтео сам да предам ову позајмљену књигу девојци, али је

(Сети се и тргне руку.) Чекајте, сетио сам се овог часа једне велике услуге, коју бисте ми могли учинити. ЉУБОМИР: Молим!

И зашто не би господин завирио мало у та своја упутства за живот да и себи одмери коју годину? СПАСОЈЕ: Ја нисам никоме зајео 10.000 динара. АНТА: Па ниси, дабоме!

ПАВЛЕ: Не разумем нешто само: ви нудите кћер која је верена? СПАСОЈЕ: У томе баш и можете видети колика је жртва коју ја чиним.

ПАВЛЕ: Ја његовом поступку не умем друго име да изаберем. СПАСОЈЕ: Је ли велика сума коју вам дугује? ПАВЛЕ: Већа но што би се могла замислити. СПАСОЈЕ: Побогу, шта је тај човек с толиким новцем учинио?

СПАСОЈЕ: Ах, да!... Сад разумем. Ви би, извесно, желели да будете награђени за услугу коју ћете нам учинити? МИЛЕ: Боже, сачувај; то никако. Ја то чиним чисто из пажње и поштовања према госпођи Рини.

СПАСОЈЕ: А коју суму представља та увреда? МИЛЕ: Односно тај зајам? СПАСОЈЕ: Па да, то мислим. МИЛЕ: Ја никад немам обичај да

СПАСОЈЕ: Остави, молим те, лудорије, него кад си већ дошла, учини ми једну услугу, за коју ћу ти рећи хвала. Мени је, видиш, врло потребно да Вукицу одстраним од куће бар на један сат.

ВУКИЦА: Па зашто сам ја потребна? АГНИЈА: Нашла сам три гарнитуре и три разне јувелирске радње, па не знам за коју да се решим. Волела бих ти то сама да одлучиш.

СПАСОЈЕ: Да, и господин ће то потврдити. И не само то, већ ће господин сведочити и о анархистичкој пропаганди коју сте ви водили мећу радницима на грађевини, о сумњивим типовима, агентима разних интернационалних организација, које

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Тиса је била као велика кап живе: светла, изнутра покретна, сва растопљена на сунцу. На скели, коју су пре десетак година кад је изграђен нови мост привезали уз обалу, чучала је она Веснина другарица с лицем и

Дршћући читавим својим олињалим телом, сетерка повуче Бароницу према граду, ка оној кући од набоја ниже гробља, коју је пре читав један милион година подигао собар неког барона.

Тај ујак је већ двадесет година у извесној згради у коју Караново шаље све што штрчи. Једном сам, попевши се на дрво близу болничке зграде, видео његово лице близу решетака.

- окрећем се, иако је то излишно: ја знам да је то мама. И јесте. Стојећи на вратима, она изгледа као слика оне жене коју сам видео у музеју сву начињену од плавих и златних боја, као перунике које смо Рашида и ја брали у мочвари.

Нешто друго могло би да буде опасно овде где се свакој мачки прати траг. Твој М.” Покушавао сам да се сетим на коју се страну криви фискултурниково „М” у ђачкој књижици мојих сестара, а затим дигао руке од тога.

Биле су дебеле и лињале се тако да је ваздух био пун длака. Жена, коју сте некада могли да видите како хода поред Тисе у разнобојним чарапама, гледала је сада из оквира неког медаљона.

Гледајући њене плакате са сукњицом коју подиже струја ваздуха из метроа, тешко је било поверовати да је мртва. Њено лице и руке, груди и ноге, испод оне

Мртви и покопани, са споменицима по парковима, они могу да буду чак и драги! Помислих на књигу коју ћу написати једнога дана. Биће то књига о крви и сексу.

- Насмешио се још једном, али сам сада знао да не мисли на мене, него на фабрику мог очуха у коју већ месецима покушава да угура неког рођака.

Рекох му да ја нисам тај који је убија и у томе, је било доста истине коју он није хтео да прихвати. Мислиш ли тиме да сам то ја, то мислиш?

- раширила је очи и ја сам видео како јој зенице светле у мраку као зенице мачке. Рука коју је држала у мојој била је сува и врела. Рекох јој да ћемо ићи ауто-стопом. - Ти знаш шта је то?

Ја никада и ни у чему нисам сталан, али на неки начин, ипак, свиђало мн се да учим нешто што мрзим из књиге коју је мој претходник мрзео пре мене.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Сад је отац рад само да га ожени. Неће га гањати коју да узме, оставиће му то слободној вољи. Дође време игранкâ Ту Шамика предводи.

Шамика лако би нашао коју, али чује мати или отац штогод, па онда зна да већ није њима повољно. Но усред такових планова нешто велико се догоди.

Госпођа Сока једног дана јако се разболи и умре. Никакве лекарије нису јој помогле. Њу је убила туга, коју време није могло излечити. По све велика несрећа. Господар Софра изгуби десну руку.

Млађи га звали „млади господар”, па није ни прошао кроз шегртску школу, у коју није хтео ни ђаво да иде. Па онда у економији, по школама, у подруму.

— Ја њему на вољу остављам, нек’ узме коју хоће. Тако им у разговору време прође, па опет сваки својој кући. Господар Софра нема мира ни дању ни ноћу.

седе заједно, и то озбиљно; особито господару Софри није до бала, весеља; он је дошао само због Шамике, да види на коју ће око бацити. После вечере нуди господар Софра Полачека дуваном. Овај прими кесу и захвали му се.

У ћошку је једна мала трибина, на коју се пење малим лествама. Ту је већ и банда, или оркестар. Једне хегеде, по нужди и „прим” и „контра”, један

Младе Швабице, које имају малу децу, донесу их у рукама, па кад коју позову да игра, она уклопи дете у руке првој до ње која не игра, па онда окреће се.

Каже да мора одмах кући, ствар је важна, мора се одмах са оцем договорити. Он би рад коју реч насамо са Лујзом, али отац неће да се макне; види се да је рад бити на опрезу. Опрости се и оде кући.

Првом приликом, запита га. — Но, Шамика, хоће л’ бити једаред што? Чујем куд одлазиш, па ’де узми ма коју, која ти се допада. — Овде, отац, тешко ће што бити. — Зашто?

Фрајле имају сад доста с њиме забаве. Опет почиње око њих бајати. Већ се мисли да ће коју упецати, или која њега. Али увек се нађу какве незгоде.

Када се мало опорављала, Шамика дође к њој. Родитељи су дозвољавали па се с њиме занимала музиком коју је јако волела.

Црњански, Милош - Сеобе 1

У ЊЕМУ, ЗВЕЗДА Магловити врбаци испаравају се још од прошлог дана, облаци се ковитлају све наниже. Дубина, кроз коју протиче река, мутна је и непроходна. Земља је тамна, невидљива и кишовита. Шуми и хуји баруштина иза мрака.

Рекавши још неколико речи слугама, кир Аранђел је весело махао рукама девојчици, старијој ћерчици, коју је био довео да испрати оца, а коју слуга никако није спуштао на земљу.

речи слугама, кир Аранђел је весело махао рукама девојчици, старијој ћерчици, коју је био довео да испрати оца, а коју слуга никако није спуштао на земљу.

Ови живи за које се бринуо, ова жена, а још више деца коју је волео, премештаху се сваки час, из пролећа, у јесен, из лета, у зиму, из весеља, у плач, из дана, у ноћ.

Домаће свађе са свештенством, те зиме нарочито грдне, зидање цркве насред села, коју беше започео, крчење шума, на острву, где су пањеви остајали у земљи, огромни као стене, све то није ишло ни по

одређен за рат, ђенерал коњице граф Сербелони, а на којем беше, да се подсети, исписао прву реченицу свога говора, коју је, уосталом, једину и памтио. „Ви Срби најрадије бирате посао војнички, па зато...

Беча, тргујући житом, стоком, дуваном и све више сребром, он је почео да узајмљује новац свима и свакоме, тако да кроз коју годину, мрмљајући дремљиво, пре но што заспи, никада није успевао да изброји шта му све дугују.

Возио се колима по поплављеној земљи, прегледао зидање цркве, коју је брат био започео да диже, у селу које им је отац населио.

га је било жао што му брат опет одлази, оронуо, рањаван, преживео, да можда умре, нити га је било жао што ће он кроз коју недељу дана можда већ бити сам, без оца и без брата, без иког на свету.

Нису га се тицала управо ни та његова деца, коју је хтео да му натовари на врат. И он му то и рече. Што се тиче снахе, и она је Аранђелу Исаковичу била сад досадна.

Што се тиче снахе, и она је Аранђелу Исаковичу била сад досадна. То није била она дивна жена са малим дететом, коју је био пољубио сав дрхћући од грешне жудње, задивљен и тужан. Ова жена му је била просто отужна.

Путујући тамо, он пође прво у Земун да види кућу коју је био купио, да би могао лакше трговати са Турцима. Затим, не надајући се злу, дође брату онакав какав се био растао,

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

На коју страну буде жара превјесила, вјерују да ће се на ону страну и удати.“⁴ Нестрпљиве девојке на разне начине одгонетају

се каткад служе и момци да би девојку приволели на удају: „Неки просци крадом однесу слепог миша око куће оној девојци коју просе, држећи да ће она од тога као слепа поћи за кога је просе.

Анализа структуре и семантике обреда љубавне магије, коју је изврсно извео Љубинко Раденковић, показује да се у њима користи један разрађен и чврсто фиксиран симболички језик у

¹³ У неким рецептима за плодност наглашава се заједничка улога мужа и жене у справљању лековите мешавине коју би нероткиња требало да попије.

Она је отуд спремна да жртвује све: свој живот, своју част и иметак, само да би затруднела. Нема те ствари коју она не би учинила, нема тог поступка који не би окушала само да роди макар једно дете и да са себе скине проклетство.

⁵³ Када се роди женско дете, у ђевђелијској кази „одмах окрену наопако ону асуру на коју је дете први пут од мајке пало, да се порођај окрене са женског детета на мушко“.

Такође је веома позната и следећа басма коју невеста изговара на венчању, пошто прво у себи зовне мужа: „Колико ти у глави зубова, онолико ти родила синова.

и магијских поступака за плодност младенаца, видели смо, недвосмислено сведочи о великој жељи народа да, по било коју цену, остави пород.

⁴⁰ Трудница такође не сме јести „начето“ место. Вук пише: „Приповедају кад жена трудна једе месо од овце, или од козе, коју је вук јео, онда по њезином дјетету кад се роди, изиђу некакве ране које се зову вукоједина.

⁴⁵ За трудницу је чак опасно и да једе храну која је дошла у додир са змијом (коју је змија угризла) јер ће дете имати ране на телу (змијоједине).

⁴⁷ Птице грабљивице (нпр. јастреб) такође су опасне и зато трудне жене избегавају да једу храну коју су ове птице „начеле“.⁴⁸ Из истог разлога за плод су опасни и црви.

У многим крајевима где живе Срби строго је забрањено ускратити жени у благословеном стању храну коју она пожели, јер се верује да би она могла због тога да „помете“ плод или ће се то што је желела, а није добила,

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За људе кратковиде и ускогруде. За младога који мисли да човечанство, да лепота коју му очи виде, настаје кад он је на свет настô, да нико није волео слично, да велика светковина људског живота тек с

За слугу Јернеја који на раскршћу виче из гласа да је његова њива коју копа и његова крава коју напаса, да је глава коју има на раменима његова глава.

За слугу Јернеја који на раскршћу виче из гласа да је његова њива коју копа и његова крава коју напаса, да је глава коју има на раменима његова глава.

За слугу Јернеја који на раскршћу виче из гласа да је његова њива коју копа и његова крава коју напаса, да је глава коју има на раменима његова глава.

За завиднике који писну као змија у процепу изиђе ли чија смелост на видело, рекну ли људи коју реч лепу за нечије дело.

и перивоји; за лепоту која под коритом спава у ланцима нехаја и презира, за њене у врту заметнуте стопе, за пасторку коју не изводе пред краљевског просца да је бира.

су све негдање смрти-пешаци које су путовале од неба до земље по сто година, које смо понекад и умолили, према смрти коју бог земаљски за час тили, без оклевања, на нас баци.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Седимо и на завршетку велике историјске књижевности, а на почетку наше сопствене – безначајне, пишемо књигу коју бисмо волели да имамо у руци у неком малом провинцијском градићу, у време предугих киша и блата на друму.

Речи, речи, речи... Како наћи ону праву коју толико дуго тражим? ВИИ Тражи се сваштара; она дивна, дебела свеска купусара, коју смо некада давно звали сваштаром.

Како наћи ону праву коју толико дуго тражим? ВИИ Тражи се сваштара; она дивна, дебела свеска купусара, коју смо некада давно звали сваштаром. Сваштара! Чудесна реч.

Можда се тај живот, у ствари, најпријатније осећао у оној старој сваштари, коју смо успут негде загубили, а која се тражи у овом огласу.

Када се дим разишао, на тргу је лежало пет мртвих играча. Била је то најлепша смрт коју сам икада видео. Из звучника обешених у крошњи липа кркљао је Јохан Штраус.

Једно време тресли смо се као суманути у ритму егзотичне »рашпе«, да бисмо коју годину касније учили кораке мамба, самбе, румбе, ћа-ћа-ћа, боса нове и лењег блуза.

комесар Дуле Калпиш отвори калаузом тапецирана врата предратног Аеро-клуба у Узун-Мирковој и пусти напоље технику коју је тамо закључала буржоазија, користећи је себично за своје циљеве.

а тај глас је умањен и далек, смештен на површину титраве мембране, па им Империо Аргентина личи на царицу патуљака, коју човек, ако има мало среће, може чути кад прислони уво на земљу изнад кртичњака.

И могу вам рећи да нема страшније и очајније битке од оне коју деценијама воде мали сиви провинцијалци, излизаних рукава, са својим супарницама са филма.

Очајавали смо у досадним улицама које никуда нису водиле, презирали суседе, породицу, тупу осредњост у коју смо били гурнути, ослушкујући грмљавину Европе у којој су буктале уметничке побуне, рађале се нове, смеле идеје, а

Видела си успут једног похабаног странца изнад кафе која се хлади. И не сањаш, Жужи, да ми улазиш у причу коју никада нећеш прочитати, јер ја пишем мале приче на једном малом језику, исто тако малом као што је твој, који не

преспавају зиму, али, као и сви други с којима се дружите, ви једноставно морате летовати — таква су правила игре у коју сте запали, па сад седите у колима поред свог мужа на цести што води ка мору.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Захори се смијех. — А коју ћеш узети? А-ну, кажи томе лијепом стрику! — дода баба. — Узећу Милу Ђулову! — Чујеш грдова! — рече ђед.

Тада ми је исти владика дао ову царску медаљу, коју у нашем племену има само још Саво Марков, зато што је посјекао Мехмет-пашу Кокотлију.

Он је од дјетињства био несташан, непокоран крутој стези, коју је држао домаћи поп, надувен, немио човјек који вршаше службу духовника у њиховој домаћој црквици, а њему, старијем

— Јест, двадесет хиљада, једном за вазда. — Куку! — учини Стане. — То је благо велико! Што она не би послала коју хиљаду! — Она би дала половину тога да ме само види!

Куд си кренуо?“ Лабуд одговори: „Кренух у лов!“... „А коју би звијерку најрадије гађао?“... „Међеда“... „А како си пошао на међеда ненаредан?

Сутрадан све три женске из кнежеве куће отидоше у цркву. Кнез и Јанко попише каву, коју им зготови пристав. Сачекаше женске, али не хтједоше јести с њима, него пођоше ка Петровићима.

Одмах с уласка друге зграде бјеху двије простране одаје, трпезарија и дворница, у коју уђе владика. Према вратима, под иконама бјеше диван, а на средини дугачак сто, покривен шареницом, на коме бјеше

На томе прекидоше и пођоше даље кроз мрак. Другом се одморише на другој страни планине на помол његушке долине, коју бјеше притисла густа магла. — Ух, чајине! — рече Крцун. — Али њека! Већ је крај зими. Ноћас је срета љето. — Како то!

који ће се мијењати напоређе, понесоше мртваца, те око поноћи стигоше у прво озринићко насеље, уђоше у прву кућу на коју наиђоше и гдје их прихватише братски.

Дјевојка скочи: — Јанко мој! Хоћеш ли што? — Жедан сам! — рече он. Милица брзо донесе чашу разблажене медовине, коју бјеше спремила. Пошто му одиже главу и запоји га, запита: — Би ли још што? — Јеси ли ти то, Милице? — запита он.

Кад би осјетио рану, одмарао би се под лиснатијем дрветима, или украј извора; за њеколико недјеља не бјеше пећине у коју не завири, ни вртаче коју не обиђе; у потоње, кад се боље навикну на вратоломно пентрање, најрадије се пењаше на врх

би се под лиснатијем дрветима, или украј извора; за њеколико недјеља не бјеше пећине у коју не завири, ни вртаче коју не обиђе; у потоње, кад се боље навикну на вратоломно пентрање, најрадије се пењаше на врх Штировника, одакле је под

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ДЕВОЈКА: То не знам шта је. МЛАДОЖЕЊА: Чудо! ДЕВОЈКА: Код мушки верујем да је чудо. Они се у сваку девојку заљубе, коју год виде. МЛАДОЖЕЊА: Зар нас држите за тако непостојане? ДЕВОЈКА: Већ то је општепознато.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

чини ми се, неке забуне и обмане: у примедби о прилагођавању дечјој чита- лачкој публици, деци се приписује улога коју она немају нити је могу имати.

Напротив, то значи нагласити, још једном, произвољност и нестварност те чисто друштвене вредности коју називамо књижевношћу.

случају, у граничном су подручју књижевности, а ми смо често склони, због њиховог одјека, да им придамо вредност коју немају.

(Једна од најслабијих песама коју сам написао, Проглас дечје републике, најрадије је прештампавана и тумачена деци, ваљда зато што је толико проста и

Уређен и осмишљен свет могућ је једино као тежња, односно конструкција наивне свести, на коју је дете природно упућено.

Јасноћа коју су јој нудили несавремени песници за одрасле била би осиромашујућа, неплодна; јасноћа дечје песме, лишена задњих мисли

једног иначе плодородног подстицаја, зец је постао јевтина, офуцана маскота дечје књижевности, израбљена фигура коју су епигони до те мере злоупотребили, да се данас многи с њом изругују.

Промену тона, коју је условила тема, запажамо и у песми Послије жетве Николе Шопа (1904—1982), у којој је насликан изненадни мир њиве

Песма није намењена деци, а опет је, због свог садржаја и једноставности коју је садржај наметнуо, дечја. Зец протрча плашљиво да се скрије у житу, њему преко рамена.

Љупке а упорне девојчице успевају, понекад, да своје родитеље поврате из тупости у коју их баца гледање телевизије. Отац дође к себи, разнежи се, и повређену зечју ногу стави у гипс.

образлагање свог односа према страним језицима, да их не бих збуњивао и саблажњавао, предложих да напишем песму у коју ће бити укључени сви разредни другови и другарице моје деце, поименце. О сваком ђаку сам срочио по један дистих.

Данас смо учинили значајан напредак. Створили смо специјализовану, лажну књижевност коју најмлађима успешно намећемо. То нам није било тешко извести. Сва је власт у нашим рукама.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

у свој истоветности нађу. Ништа ми дакле не остаје, него проговорити коју реч, зашто таково дело, с таквим погрешкама, на свет издајем; јер напред знам, да ће то свима онима неправо бити, који

ШЕРБУЛИЋ: Да, ми молимо, ми молимо! НАНЧИКА: Из драге воље. ЛЕПРШИЋ: Свака кокарда коју из ваше руке примимо, биће нам штит против непријатеља наши.

(Узме пушку која је у углу висила.) Ми ћемо спасти Српство. НАНЧИКА: Право кажете. (Изнесе из друге собе сабљу, коју припаше, а Милчика узме два пиштоља.) ЗЕЛЕНИЋКА: Сад ви бежите куда знате, ми ћемо остати. ЛЕПРШИЋ: Шта, Србљи!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Стара српска, средњовековна књижевност, готово искључиво црквеног карактера, коју су црквени људи у црквеним идејама писали за црквену употребу и за црквене читаоце, није могла бити од утицаја на

Књижевност коју су ти бегунци основали била је из почетка конфесионална, рађена у циљу вероисповедне употребе и верске самоодбране.

»Хебски сужањ«, »Последњи деспот« постао је народни херој и мученик, симболична личност, коју су историчари, песници и беседници за готово два века стално помињали.

Једини начин који им је остајао да сачувају своју веру, на коју су много полагали, био је везати се што јаче за православну и словенску Русију, која се од почетка XВИИИ века стала у

је хтео да увери главне чиниоце у Русији о давнашњим односима између Русије и Црне Горе и о значају Црне Горе, коју Русија треба морално и материјално да помаже.

У опасности да буде покатоличен, он 1748. оде у протестантску гимназију у Шопрон, коју сврши 1752. Да би се усавршио у наукама, он пође у Русију. Готово све пешке, 1753.

Код грчких учитеља не само да је добро научио грчки и ушао у стару грчку књижевност, коју ће доцније у својим делима обилато наводити, но се код њих први пут упознао са слободнијим, модернијим идејама и

Обрадовић не тражи толико истину ради истине, у његовим очима ока не вреди сама по себи, но од практичне користи коју она пружа људима.

Као и у свему рационалист, тако и у овоме он полази од гледишта: »Језик има своју цену од ползе коју узрокује.« Језик је за њега оруђе напретка и просвете, и он тражи народни језик у књижевности да би прости људи, и

Он има ону »речитост срца« коју су неговали писци са краја XВИИИ века, и често више осваја својом добротом и срдачношћу но солидношћу своје

оверену богату културу напредних западних народа; романтичари презиру »трули Запад« и верују у »српску културу«, коју никада нису ни дефинисали у чему се састоји.

писца одређује по плодности и дуготрајности утицаја који је вршио на духове, по трагу који је оставио, по користи коју је допринео своме народу, Доситеј Обрадовић долази на прво место и за нову просвету он је оно што је био св.

Милићевић, Вук - Беспуће

без мисли, кад се је, прво јутро, неодморан и неиспаван, пробудио у својој кући, он се престрашио од равнодушности коју је осјећао у себи.

у ноћи, да замишља, и нехотице, своју кућу освијетљену, пуну нестрпљивости и ишчекивања, из које вјечито извирује мати коју варају уши, која од сваког шума чује зврјање кола и топот коња, — кућу које се не тиче спољашњи свијет, гдје све само

дира и вријеђа у мозгу кад зашкрипе, под његовом тежином, старе даске на поду; кад помакне са лупом столицу; кад обори коју запрашену књигу, он сав застрепи.

И кроз кућу као да одјекну братов звонки глас, као да се разлијеже његов весели смијех, као да зазвекета његова сабља коју је он пасао са тако много уживања, као да се помоли његово ведро, насмијано лице са благим, добрим погледом; вазда

Они морадоше ноћити у првој усамљеној кући на коју се намјерише, гдје их прими један мршав, распас сељак. Посиједаше око огњишта, чекајући да се разгори ватра, уз лојану

неуређеној соби, у тој жени, згуреној у куту, која ћути која се не миче с погледом који више ништа не схвата; за коју је с њезиним сином умро читав живот изван ње, која је пригрлила врелу и крваву успомену у своје груди, створила у себи

спушта се поново, удара о стијење, зашуми, налијеће и баца се доље наглавце, заједно с његовом мисли која ју прати и коју вода у себи заноси и утапа.

њега вазда жива и свјежа; он гледа пред собом тога крупног и чврстог човјека са мрком, неједнаком, гривастом брадом, у коју су већ године убацивале сједину, с повијеним брцима који се мијешали, испреплетавали, и били као срасли са брадом, са

јечећи; на раздрљеним рутавим грудима и на обнаженој десној нози до изнад кољена, видјеле се ране с којих отјецаше крв коју му жена заустављаше, испирајући ране ракијом. Једно момче из комшилука одјашило је било по доктора у друго село.

И кад би се оставио својих зебња и брига о шуми, читаво вријеме бијаше обузет парницом коју је био дигао против неких сељака на које је сумњао да су га ранили из пушака. О томе је он са собом гласно разговарао.

Он се сјећаше ње као малог дјетета коју је касније заборавио; зачудио се кад ју је, послије толико година, поново спазио и нашао као израслу, витку дјевојку,

воде и буркање валова; негдје у даљини сијао се један срп воде; однекуд из поља долазили одломци једне снажне пјесме коју су пјевали чврсти и оштри гласови жетелаца, пјесме грубе и вреле као и сунце које их пржи, под којим жању, полегли по

Сремац, Стеван - ПРОЗА

И он напослетку, сит неправде, препун горчине живота, а жедан науке, за коју је живео — мораде напустити школу којој се посветио.

« рече он. И са овог дугачког практикантског стола размишљаше сад у коју струку да тражи да пређе, и где би могао мало брже напредовати.

онако како је то партијски интерес и дисциплина захтевала; гласао је кад је требало, и редовно је ишао у ону кафану коју је држао човек од владајуће партије. Али ипак, некако, ђаво би га знао, није се овајдио онако како се надао.

И заиста, мачор се још три пута јавио крећући се полако обешеној печеници, коју тешко да би могао дохватити, и Јова га сва три пута ужасном лармом дочека и баци се за њим мотком, која га мало

— А виде ли, Кајо, ону животињу, како се навадила на нашу печеницу? ’Оће крканлука! — Коју? — запита Каја, која је уморна од рада целога дана већ готово заспала била. — Па онога мачора!

« — То верујем — вели Каја — али да коју добру рекне за тебе, то неће! — Море, шали се, шали човек. Добар човек, воли ме што сам шалџија.

Једаред га је и оставила била и одбегла некој својој тетки за коју је тад први пут и чуо Јова да је уопште има на свету.

Максим је имао врло леп обичај. Рано је ранио, држећи се прописа једне хигијене коју је као благодејанац добио. Устао би рано, па би се прошетао по околини. То му је пријало.

Кад нема што из новина да чита, он им онда чита једну књигу: Шта да се ради? коју је механџија, на наваљивање његово, морао купити, и којом је обично покривао слатко од руже, на што се, наравно,

А сад ћу да вам о другоме нечем говорим. Хоћу да вас спремим за другу школу, у коју после ове идете, а то је: школа живота. Јер ви ћете бити људи, грађани ове измучене земље, за то вас ја спремам...

му ни данашњи дан није пропао, а највише што му је ово последње предавање испало округло — тако округло као она флека коју понесе на својој белој рубини, са места на коме му је гост седео. Максиме! Максиме!

— Нећеш да кажеш? — ’Оћу... казаћу... Казаћу одмах! — убрза Марјан кад виде како отац бира коју страну прута да употреби, тању или дебљу, што је бедном детету подједнако страшно и сасвим свеједно било.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

48. Дубоке ноћи владаше тишина, — Овако бија онај санак мој, — Умилно на ме гледаше светлина, Безмерни коју слаше звездâ број, И даљни гласâ чу се тад милина, Умилнија нег славка што је пој, И ближе овај долазаше звук Кроз

При себи пушак' ја видим имадеш, Шта мислим сада, мним да и ти знадеш, Од моји која можда биће боља, Избери брже коју ти је воља.

Ал' ћу им се осветити, Ао, мили побро, Док се само поприватим Своје снаге добро. Дегод коју дивну ватим, Дању или ноћу, Испритискат, ижљубити, Изгрлит је оћу.

В Боже, Боже, што би с њоме? Куд се деде злато чисто; Кô несретне оне моме Зар и она сада исто? Пре за коју кад би чула Е је снађе коб та уда, Би се она препанула И згрозила ода чуда, И би главу, моја бела, Повисоко тад

XВИИ Стоји као осуђена, Тужи, јади, па се губи Сузицама обливена, А за срећом коју згуби, Коју згуби за онога, Па га куне: „Ох, та стани, Прости, прости, тако т' Бога!

XВИИ Стоји као осуђена, Тужи, јади, па се губи Сузицама обливена, А за срећом коју згуби, Коју згуби за онога, Па га куне: „Ох, та стани, Прости, прости, тако т' Бога!

ето га Де из двора шеће свога, Право иде на 'но место Де га виде тако често, На крај стене стрмените, Два растића коју ките, А под њима од камена Стоји клупа начињена. Ваља стрмен под њом море.

ко се приближује, И не види слатка чеда Што са стране у њег' гледа, Са лица му тугу штије, Па сузице рони тије, Коју узе да је љуби, Па и себе и њу уби. Ох ту његов грдни јаде!

Четовођа у њу гледи, Баш царева града вреди. Она к њему: „Господаре, А тако ти славе старе, Коју данас под облака Диже твоја мишка јака, Ово носим млада твоме Ја јунаштву големоме.

Душа њена бурно море, К небу вали ком с' попели, Па се тако и следили. Кано мајка стоји бедна, Коју носи санта једна, Друга носи чедо мило, Што под срцем њојзи било; Сва узаман помагања, Заман муке и кукања, Оде,

Кад њег'во сузно око она спази, Небеска радост коју је истисла, Ах, кад га она коде себе спази, Кô анђô ди он преда њоме клечи, У оку сузу, кô што анђô сузи, Тад

Па је точи у златне чашице, Носи бела леба шеничнога, Носи млада сира меканога, Сира, брате, од своје кравице, Коју ране њезине ручице, Сама га је млађана правила, У качицу сама га ставила.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

неко доба како ме, за мојим радним столом, освоји црна слутња: видим неку ноћ, прохладну, са звијездама од леда, кроз коју ме одводе незнано куд. Ко су ти тамни џелати у људском лику? Јесу ли слични онима који су тебе одвели?

Био сам, скорих дана, и у Гранади, гледао са бријега осунчан каменит лабиринт њених улица и питао се: на коју су га страну одвели?

Из тих дана потиче и она сличица, цртеж нашег млина, коју је начинио брадати сликар скитница и поклонио дједу. Дуго је стајала у старчевој соби, објешена поред прозорчића, у

— Шта ти је то, кукавче? — Па ето, крстим се. — Хм, то у тебе некако запетљано. А знаш ли коју молитву: Оченаш, Богородице дјево? — Не знам — искрено признаде чупави незнабожац с Брдара.

по дрвеном сандуку: нема бритве, нема каиша за оштрење, нема троугласте турпије, нема бруса, нестало воштане свијеће коју је дјед својеручно „усукао“ себи за укоп.

— одмахне дјед сјећајући се своје Милице, жестоке ракијашице. — Дешавало се, богами, кад коју више потегне, она ме напопасти корити како је у своје вријеме могла да се уда за лугара и да данас буде госпоја

Познао сам добродушно, мило старчево лице упркос дугој бради и светачкој потковици коју му је додао сликар. Пјесник Буро спопаде хартију из мојих руку и задивљено потврди: — Раде, свега ми на свијету!

прође читав осук свакојаких година, прогураше у тутњу и прашини као џелеп говедије утиснут у тијесну цесту поред Уне, коју марвени трговци гоне у неповрат, на кланицу.

— Тукао? — опет јекну дјед. — Да, да, мој Радоје. Поживи тако коју годиницу, па као тичица — кљуном у траву. Ено је на нашем старом гробљу, бар је мртва међу својима.

Да опет није заметнуо кавгу? А кавге се за дошљака налазило на коју год страну пошао: у сеоску биртију, у млин, у цркву или у шуму по дрва.

Тек би једне нестало, а већ преко ноћи би је замијенила нека друга. Најстарија коју памтим из дјетињства био је један слијепи стари коњ.

— Ваља им опет прелазити ону јучерашњу цесту коју контролише непријатељ. Може ту доћи до густог. Кад је већ чета била готова за покрет, иза првих брда, у правцу према

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХАСАНАГИНИЦА: Знам ја какве сам рукаве прала! МАЈКА ХАСАНАГИНА: Што нико није морао, он је морао. Крв коју теби не би ни понудили, он је морао да прима као почаст! ХАСАНАГИНИЦА: А крв се враћа...

А? (Светлост у логору се потпуно гаси; истовремено, пали се у Хасанагиној соби, у коју улазе, разговарајући, Јусуф и Хасанага.) ЈУСУФ: Кад ме питаш, да ти и кажем.

Види, молим те, прстен! Карика је готово овална и целом површином обрађена орнаментом стилизоване лозице у коју су смештене розете!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— Димитријо! — викнуше сви пренеражено кад га видеше онако крвава. Али он само ману руком и истрча... Виде кола на коју страну одоше па се пусти за њима. И настаде трка.

Она је ретко ишла другима, како не би и они нама долазили и видели нашу сиротињу коју је већ цео свет гледао. Али ко би дошао, тај је био угошћен као код најбогатијег јер је она увек набављала најбољу

Одједном уђе и ти. Стаде до мене. Левим лактом се наслони на моје раме, а десном руком поче прелиставати књигу коју читах. — Читаш ли? — питаш ме и нагињеш се да прочиташ оно, што читах.

Чекао сам те. Положио сам дланове на влажну траву и премирах од слике коју стварах. Унапред сам решио како ће бити. Како ћу да те метем у крило, раскопчам ти јелек, и, увив моје лице твојом

Све се слеже. Усклици, смех, разговор разлегао се из ваше баште коју почеше утапкивати и крчити за игре... Ја? Испрва као да се ослободих, дахнух што сам те скинуо с врата, али ме после

Тек што је била почела да вади кофу из бунара, а ја, као увек, дошао сам и тобож донео јој моју тестијицу коју сам навлаш испразнио у кујни, да је напуни. Па се нисам одмицао од ње, већ стајао и додиривао је.

— почех. — Ако хоћеш дај, ако не... — И пођох. Она напреже сву снагу. Није смела да се одвоји од гране за коју се држала, јер изгледаше да би пала. Па, жмурећи, пружи ми: и лице, и уста, и око, све. Али ни корака к мени да крочи.

Поче се пењати, готово трчећи. Задигао главу, пригрлио корпу грожђа што је на просио и коју ће сад продати у чаршији за ракију.

Кућа му одмах до наше. Мајка и отац отишли тамо на вечеру, а мене довели, да није сама Нушка, гошћа, коју је мати још у суботу увече довела.

Он пре крстио ноге, погнуо се. Бели му се чалма, црни кошчато лице, а по белој шупељци у коју свира падају крупни му, црни и кошчати прсти.

сандуку, у старом послужавнику стоје поређане чаше, до њих велика чепрња вина, а у кујни тестија такође пуна вина, у коју смо изручили из свих судова што су нам биле послале богатије комшије.

А од Стојана Доњовранчета допире писак деце, плач жене и његова вика. Тражи коња и сабљу, неку стару, велику, коју је за време ослобођења добавио од некуда.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

А ко што дâ, неће штетовати, јер ће примити толико књига колико износи сума коју положи. Ја, уверавајући да ће књига моја бити весма полезна, не мислим у том себе хвалити, но оне људе од који(х) сам

Језик има своју цену, од ползе коју узрокује. А који може више ползовати него општи целога народа језик? | Французи и Италијанци нису се бојали да ће

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Као што сам пјесме штампао у различнијем нарјечијама, како сам коју гдје добио, тако ће бити наштампане у ове приповијетке: биће их из Бачке, из Сријема, из Србије, из Херцеговине, из

Отац га стане одвраћати и говорити му да се махне тога, него ће му он наћи другу девојку коју год хоће у свему царству.

Онда Грбо скочи, узе три камена, па им рече: — Добро пазите на коју ће страну панути камење. Онда се испе на врх јеле и одмах угледа свјетлост, те баци сва три камена један за другијем

те баци сва три камена један за другијем на ону страну гдје је видио свјетлост, па онда сиђе доље и упита браћу: — На коју је страну пало камење? Они му покажу. Браћа пођоше на ону страну.

Све што цар Петар заповеди то слуге изврше, те га затворе с кћери у врло јаку зазидану кулу коју са раном на три године дана напуне.

ево ти блага, сребра и злата, па понеси колико ти год драго и колико понијети можеш, а поврх тога, изабери дјевојку коју ти срце твоје обегенише, па иди својој кући ако хоћеш и нека те прати божји благослов; а ако немаш воље да идеш

сад изабере три најљепше дјевојке, и узме блага, сребра и злата што је могао понијети, па се упути оној јами кроз коју га спустише његови другови; задрма онијем ужетом, те даде знак својим ортацима да је ту.

па ће тамо доље и остати, а они ће лијепо благо подијелити и сваки с једном од онијех дјевојака живљети, а ону трећу, коју је Марко био себи намјенио, узеће за слушкињу. Али човјек снује, а бог богује, па тако и овдје.

Ишао је он тако, ишао, па дође до једнијех великијех и лијепијех двора. Ту сад прву види своју драгу, коју му је дао у подземаљском свијету старац лактобрадац. Он је њу познао, али она њега није.

— Хвала богу. Питаше се за јуначко здравље, и путник напуни тикву водом, да би му било успут, па упита овог на коју ће страну, и кад овај каза, рече да иду бар у друштву. — Ма, ја хтједох да се мало заложим! — рече царев слуга.

Путник никако да се начуди чуду, те га упита какве мађије зна. Овај му исприча да ту силу има марама коју је добио од цара. Онда му путник предложи да трампе, вели: — Да ти дам овај шешир, а ти мени ту мараму.

то, царевић пође тамо а непрестано премишља која ли то царева кћи може бити, па сумује да није никаква друга већ она коју је његова маћеха довела и која му је онако добра била.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Зар ја знам шта се троши? Што јој је воља, оно купује, па опет баца, кад се расрди. За асталом ако рекнеш коју, три стотине вила и што ти ја знам; ако ћутим, а она: „Шта ћутиш, шта не говориш; зашто си ме узео, кад мрзиш на мене“.

је стигло писмо на нашу власт од неког неименованог, и сто дуката, да се ово као награда даде оној у вароши нашој, за коју се осведочи да је добра жена. МАКСИМ: Тај је морао, сирома, полудити, па не зна шта ради.

КУМ: Већ данас свакојако не би, јер знате ли шта је ново? Наредили су, да се изда награда, за коју се осведочи, да је најбоља жена.

— Мислим, који је то враг, али никако ми се не пита данас. НИКОЛА: Баш би рад знати, на коју ће пасти та коцка. МАКСИМ: Зар може која друга добити осим Маге; ако се баш мора добити.

КУМ: Девојка не би могла ниједна добити награду. НИКОЛА: Зашто? КУМ: Јер су све добре. Кажите за коју сте чули да је зла? Моју Јелу фалише, те ми уши пробише. СОФИЈА: А сад? КУМ: Сад видим шта је зец. 9.

НИКОЛА: Право кажеш, снао. Него, Маго, гледај да те види писар овако обучену, не би ли ми коју кукавицу и ти привредила. МАГА: А како ћу, кад је, ето, отишао.

доктор, као да га сами чувате. ДОКТОР (Манојлу): Повторавај често и уписуј у књигама мудрост коју сам ти рашчленио, па ћеш доћи до 24 предјела неба. (Отиде.) МАНОЈЛО (крсти се): О! О! О! да чудна човека!

Круг је нешто округло, а черта иде право. Шта је то круг черте? ДОКТОР: То се учи у математики, коју ја нисам учио. Тако се исто у математики учи да се екватор дели на 360 части, тј. степена.

Но послушајте! Та је чаша, као што се извјесно зна, од Аристотела философа, коју му је Александер Велики поклонио. да она дакле млого вреди, о томе нема сумње; но већа је њена вредност, што је

и с малим трудом мудрост постигао; али, да видите чуда, сваки који се за увјенчану награду јави, не знајући за тајну коју сам вам саопштио, како га запитају колико је учио, одма почне описивати труд и муку која је с науком скопчана.

ДОКТОР (у јарости): Ха, чауш! Ти си она цалајућа посуђа, у коју неваљали људи којекаку ђубру бацају. ШАЉИВАЦ: И која је испуњета трифељом и клипама.

Али су ово новци туђи. — Туђе присвојити, значи с њим симпатизирати. — Шта је симпатија? Наклоност коју два лица к једној истој ствари осећају.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

читао, ал ће одма и то примјетити, да између мојег и Вајсиног дјела никакве друге слике нема, осим прве једнаке идеје, коју смо обојица — Вајсе за волшебну оперу (Заубер Опер), ја пак за природну комедију — свак по свом свиђењу и вкусу,

СУЛТАНА: О, што ми није нарав заповедати, да ти језик ишчупају! — Иди ми зови Пелу. СТЕВАН: Коју Пелу? СУЛТАНА (баци се на њега марамом што је у руци имала): Оћеш да ме довека једеш?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

плине Ко кварна светлост, ко фатаморгана, Видљива пена на рубу празнине — Да, можда је то била она Ана; Ана из књиге коју ветар листа у трави, поред заспалог читача; Ана из раја што накнадно блиста Удаљен иза пламенога мача; Ана, кнегиња

А у твом веку моје убрзање Усклађује се с твојим непокретом, У апорији коју не зна Зенон. А лето бројим педесет и пето, У чилењу, у овом острашћеном, Док бивам јачи, а све ме је мање. (22.

Оне што давно не чекају Месију, Помирени са својим благостањем, И насељавају депресију Коју су знањем створили имањем?

И проћи ће многа столећа, ко пена, Како рече песник у самртном зноју, У врућици рујној; ал велика смена, Коју сањао је, још гине у строју. Стојте, галије царске! Слабо вас нешто видим У омаглици дана.

црвени се шипак, А сви дохвати подједнако близи Или далеки, и сви недохвати, Све је у знаку половине пута; Синкопа коју сенком слутње прати Фігура нон анцора цоноѕціута — Двојник тог дана што се тромо злати. (10.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Како га нападам? Баш сте радознали! Али, нека вам буде! Покажите ми, на пример, особу коју желите да оцрним и нећете ме зауставити све до јутра. Коју? Ону тамо? Ха, па то је управо мој тип! Мој покусни кунић!

Али, нека вам буде! Покажите ми, на пример, особу коју желите да оцрним и нећете ме зауставити све до јутра. Коју? Ону тамо? Ха, па то је управо мој тип! Мој покусни кунић! Вежите се и престаните са пушењем — узлећемо!

— масирало ме је и даље оно пегаво недоношче из огледала. Знам једну даму за коју кажу да је у најбољим годинама, што за жену њених година и нису никакве године! Успева ли ишта тако добро као успех?

(најмање минус двеста или близу те цифре), коју сам видела у некој изложбеној дворани како чува дозлабога досадне слике?

Била је потпуно сама у тој ледари коју је свет обилазио као кугу, на оној промаји, међу најјаднијим платнима која се уопште могу замислити. Шта је радила?

Али ја се нисам повукла, па ћу да вам испричам шта се све исподогађало с мојом бакутом и њеном рођеном кућом коју је подигао из свог џепа лично покојни деда Гаврило.

То је, укратко, прича о томе какав је човек био деда Гаврило. Али, вратимо се нашој старој кући, коју је на једвите јаде подигао још после онога рата, „одвајајући од уста“, као што често има обичај да каже мој бакута.

знаш да не подносим мирис зноја (алергична сам на њега), а ту су онда и оне прашњаве патике, смрад паркета у сали коју премазују најсмрдљивијом паркет-машћу на свету!

— Хоћеш ли о Самари? — упита он. — О чему? — То је једина прича коју знам напамет ... — рече Мишелино. Што јес, јес, био је веома деликатан.

гужва, рецимо чак и тада кад свет просто пошизи због неког рата или епидемије, или приближавања какве глупе комете коју смо за длаку ескивирали у своје време.

Хеј, човече, знате ли оно идиотско питање које новинари обично уваљују познатим зверкама: „Коју бисте књигу понели са собом на пусто острво?“ Господе; каквих ту све нема изваљотина!

Једноставно, постојала је једна ствар у коју сте могли бити савршено сигурни на овом превртљивом свету: када се пробудите, не бисте се смели заклети да ће ваш град

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Сентандреја Гледам ли те зракопловну, валну, у гирланди јесенске фасаде, или слику раскриљујем жалну у матрицу коју свако знаде? Ја назирем жишка трепку тајну у недоба, кад фарови раде: пејзаж песме Брига материна.

- Бескућница зјапи и горко пече она прљут љута низ коју бурић дао се у Дрину... А тек је сјао шљивик у рубину. Још котрљ чујем, мученице жута.

А пламсај бића - као судбина прати ми сенком ружа Будима. Грозницом окна дрхти светлија потка предела, коју проткају нерви цвали ми по руј-очају родних брегова - а симетрија лирског облика, немир-икона, зебњу разигра

тескобе, фрикàтив бола жицом од метала, од чије струје слогови се дробе у мутну плазму језичких корала, кроз коју течем једну крхку струку, Тишину њену, букет белих руку.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

данас би срећним себе цјенио, кад би искусио да ме искрено љубите. Ви сте мене стрелом ујазвили, коју никакови балзам залечити не може; ви сте ме обајателном дражестију вашом тако опчинили, да не чувствујем ни шта сам ни

“ МАРКО: А шта је било с галијама? МИТА: Пропале, наравна ствар. И наша једна, коју је господин купио да нас довезе и натраг одвезе, отишла је у дим. Имао је штете до једно по милиона талира.

ЈЕЛИЦА: О, господин барон, зар се тако чува љубов коју сте ми отоич ерклеровали? Не знате ли ви да је Карл Мор љубио Амалију и преко воље очине?

Теби пак, ћерко (Марији), ево полутина од оне суме коју ми је тај твој барон однети хотео. И ти си ми доста помогла. Иди и тражи себи срећу.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Попут чигре вртиш се у кругу под шибама свог срца несталног, куд ћеш, шта ћеш, на коју ли страну у бескрају раја феријалног. Збогом школо, збогом гимназијо, луд је био и ко те учио!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Од Белмонтеха она долази скоро уз обалу. Можда су вам је куће заклониле. — Разуме се. Могу ли наћи коју барку да ме превезе на острво? — Не верујем. У случају да се језеро узбурка, не бисте се вечерас могли вратити.

Скоро сам обишао цело острво у круг. Налазим једну пљоснату стену на коју се може сести као на наслоњачу, ослонивши леђа на једну другу.

Најзад разазнајем и по коју реч, јасну и усамљену као звезда: — Не, кажем ти да не! Чамац пристаје испод мојих ногу али га ја апсолутно не видим.

Он не као да прездравља већ као да иде смрти; тако је изболован његов осмех, и тако је без живота рука коју пружа. — Здраво, драги Пипо, седи, седи, молим те одмах и метни капу... Тако. — Ви сте жена Пипова?

— Здраво, драги Пипо, седи, седи, молим те одмах и метни капу... Тако. — Ви сте жена Пипова? „То је жена за коју он каже да је стара и да је не воли!“ — Ја сам његова жена. Јесте ли чули како нам је био болестан?

Ја сам спреман да га спречим ако покуша да устане; али он оста седећи, гледајући пажљиво у руку коју ми пружа. Био је на путу и да ми не да руку, толико га је нешто на њој занимало. Гледао је у њу огромним очима.

Сићи ћу после у крчму на језеро. Додајем: — Треба да поручите по коју чашу док се не вратим. После можемо на кафу. — Довиђења, господине, чекамо вас после вечере.

у тој гомили и сада одједном звучно издвојен једини, једини је присутан, једини у овој природи, над црвеном крвљу коју губи, над водом, над биљем, у гашењу метеора. То може исто тако бити жена или човек. Снажно створење.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

5 Син мајке Агаре и презрени Јуда, Са побожним страхом обилазе туда: Смрт славећи твоју, на коју се сећа Толико столећа! 6 А и на што црног кипариса грана?

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Измакао погледу птица; ни ноћ не бубе ми не долазе у ћелију коју сам себи саградио, ни свећу не палим да ме њен поглед не би посматрао, ни књигу не отварам.

круговима поверења, што се указују час у плодности, час у пустоши, час у оном што су нам други оставили, час у лепоти коју одједном и сами можемо да стварамо. Нема више нашег, ни туђег; теку сузе покајања.

збор нових нараштаја који радо противречи и пева мимо уобичајеног лицемерја све је у хлебу истина овог века коју хвалим хлеб који се пече преко целог дана хлеб који се простире преко државне границе његова кора је сласт и

даје то кљун необорив з а змију је то победа змијског цара за човека — претерана обећања и велика непорочна вест коју не може да сања ни да схвати.

пала Картароши да вас нешто питам има ли за мене места за столом хоћу да играм чак и без весеља можда је и милост коју чекам само обрт у божанској коцки обрт достојан великог блефа ратничког војног и мисионарског аблуда врлине у

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ДАНИЦА (у разговору завукла је случајно руку у џеп и напипала тамо цедуљицу коју износи): Ето, ето опет. Ви увек тако некако заведете разговор да ја заборавим оно што је најважније.

АДВОКАТ: Да, вероватно, али ће после отварања тестамента бити то у сразмери према своти коју им је покојник оставио. (Чује се галама.) Ево их! Ја ћу се радије удаљити. Довиђења! (Пође.) ДАНИЦА: А теткини рачуни?

Овом приликом, прелазећи преко сцене, и не обзиру се на Даницу). ТРИФУН (пролазећи крај Данице, оставља шољу од кафе коју је уз пут испио). МИЋА (пролазећи крај Данице): Ви сте још увек ту, то је тако пријатно! (Одлази са осталима.

А тамо је горе Трифун; нашао у трпезарији један стари шпил карата, па сам самцит игра, а дели удвоје. СИМКА: А коју си собу ти узео? МИЋА: Ја? Ону која ми и припада. Узео сам покојникову собу. СИМКА: Па тамо још гори кандило?

АГАТОН: Готово и треба да се зберемо, јер имамо заједничку невољу да збринемо. ТРИФУН: Е, а коју то? АГАТОН: Е, па ту што сте сви потегли па се уселили овде. Да сте пустили мене самога...

Смем ли? АДВОКАТ: Али смете, забога, ја остајем при речи коју сам вам дао. ДАНИЦА (необично задовољна): Извините, молим вас; одмах ћу се вратити, али морам да тркнем до тетке да

Не знам зашто сам се и ја оцрнила, ваљда за његових тричавих 3.000 динара. Нисам ваљда луда...(Скида црну мараму коју је носила око врата и вади један цвет из вазе па га задева у косу.) Што каже Сарка, нека га жали тетка!

АГАТОН: Јесте, реч по реч. ПРОКА: Па зар не нађе макар једну реч за коју би могао да се закачи? АГАТОН: Не, него вели: „Дижите руке!

Оставио ми као легат 3.000 динара и није га мрзело да у тестамент напише: „моме рођаку Трифуну Спасићу 3.000 динара коју је суму он већ примио по признаници од 14. фебруара прошле године.” Замолио сам га као човека да ми позајми 3.

Припитај Сарку, нико ти боље то неће рећи од ње. А нас остави, не можемо ми разговарати с девојком коју презиремо. 'Ајде, Симка, да се ми спремимо па да што пре идемо из ове нечисте куће. (Оде у своју собу.

ја не знам смем ли да будем искрен? ДАНИЦА: Молим! МИЋА: Ја бих, видите, желео да поправим извесну некоректност коју сам учинио према вама.

МИЋА: Ја сам само желео... ДАНИЦА: Ако сте одиста желели да поправите своју некоректност и увреду, коју сте ми својим предлозима нанели, ви ћете то најбоље постићи ако узмете свој кофер и иселите се из ове куће.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А уз то, човек се растрже у непрекидној борби, у којој очврсне, огруби, док је жена везана више за кућу, децу, коју сматра као део свога тела. — Ти би боље урадила да га спремаш за пут — прекиде је мој отац.

Сва лица уозбиљена, сви журе, само ја стојим на средини круга, неодлучан на коју ли ћу страну. — Пардон — обратих се једном каплару.

Очекује се смотра коју врши командант дивизиона. Наскоро се узмуваше око суседне батерије. Разлеже се команда и људи као да се следише.

А било је много замерака... Каиш на опреми преврнут. Тамо мрља на камуту, на коју ће, разуме се, да падне прашина, па да се направи гомилица, што ће коњу да створи рану.

мараму на уста, да би се заштитили од прашине што се таложила по лицу, обрвама, трепавицама, па и на тој марамици кроз коју се дисало.

а — хај, како би то лепо било, да нас сада у Ћуприји сачека две хиљаде девојака и жена и да падне команда: бирај коју хоћеш! — Онда се грохотом насмеја и удари ме по рамену, да ја полетех на врат свог коња. — Је ли, не би се љутио?

А около су стајали, као каква почасна стража, наши војници са пушкама. Необично нам изгледа она униформа, коју сада први пут видимо. Из потаје се дивимо угојеним и снажним коњима.

У једнога бледо лице, прорасло црном брадом, усне полуотворене, а из носа млаз усирене крви спојен са црном локвом, у коју је пола лица уваљано.

испод груди, а друга обухватила, вероватно у самртним мукама, струк траве, где је и беличаста главица детелине, коју ветар њише. Иако је мучно, неко унутарње љубопитство гони да се ма и летимично погледа.

Потом смо дуго силазили и стигосмо у једну котлину кроз коју је протицала река. Ту су војници нахранили и напојили коње. За људе није било ничег.

— На своја места! Тек око десет часова кретосмо. Нико више и не пита на коју ћемо страну. Са нама трапуља полако и пешадија у бескрајној колони.

трупа, одакле крв лагано отиче, људска крв, а поточић се пробија кроз прашину и ситно камење као црвена трака, коју људи кидају својим ногама. Дошао је и командант, помодрео у лицу, а длаке бркова су штрчале као бодље у јежа.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Чим се Гојко представио као учитељ, на лицу овога сељака опазила се жива радост, коју он није ни сакривао. Прилазећи учитељу, он претходно скрену учитељичин поглед на себе, осмехну се на њу весело и

Опет се продужи разговор. Учитељ опази да му другарица непрестано ћути, па стаде мислити како би јој проговорио коју реч. Прво се усуди да је погледа, јер мало пре то није смео учинити. Подиже очи на њу и — прође га пријатна језа свега.

Баш тада уђоше у двориште кола са учитељевим стварима. Учитељица застаде у недоумици: ваљало је прозборити још коју реч са новим другом, али се он сувише ревносно занео око својих ствари, те и она оде.

Беше то проста сеоска кућа са једном великом собом и »кућом«, а према великој соби беше преграђена једна мања, коју су укућани звали оџаклија, и ако у њој не беше оџака.

— То је за оне из првог разреда, а ми ’вако... крпигуза, јарца, вина и тако... — Је ли вас учио пређашњи господин коју игру? — Јок, он само у школи...

— То је ’нако... кад нас је водио у поље, а није нас нарочито учио. Љубица је мислила да почне са њима коју игру, да заметне шалу и смех, желела је да се упозна са том дечицом, да се зближи са њима.

био сам збуњен. Они прођоше кроз сеоски сокак, по коме лежаше ситна, истуцана, лака прашина, у коју упадаху ноге до чланака.

: у селу су посете врло ретке, па зато оне вазда изазивају неку нервозну бојазан што се ремети ова стална тишина, на коју се човек навикао. На вратнице уђе висок, плав, сувоњав младић у кратку капутићу и накривљеном меком шеширу на глави.

— Шта ћемо сад, чиме да те частимо? рече Гојко нудећи га у исто време столицом, коју је Стојан изнео. — Ја сам ти бећар, додаде он гледајући Љубицу преко очију.

— О, молим.. извол’те, рече она са неким малим изразом кокетерије. — Ама немамо где да вас уведемо. Децо, дајте коју столицу. »Хм, па то је он !... знам ... И гле сад шта је !« рече Гојко у себи. Он познаде писара.

Љубица, коју све више обузимаше женска сујета, попустише по мало од оне првашње збиље, па се стаде и она упуштати у разговор, који

Разговор се води само о школском раду. Љубица је нарочито дошла да чује коју реч о писару, да види шта је то: треба ли да се боји чега, или ће јој и Веља казати оно исто што и Стојан.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

војка: воћка; 2. биљка у лонцима или саксијама; овде: игра речима војница - 1. војна, војска; 2. врста пореза коју плаћају мушкарци ослобођени од службе у војсци Гиздав - накићен, украшен; раскошан, китњаст; отмен; охол, поносит

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Филип: Све ћете сазнати вечерас, ако дођете на премијеру трагедије Разбојници од славног Фридриха Шилера, коју ће вам приказати... ВАСИЛИЈЕ: ...путујуће позориште Шòпаловић!

ФИЛИП: Шта каже: свестан стварности! Које стварности? ВАСИЛИЈЕ: Ове! Ове овде! Ове у којој се налазиш! Ове у коју си нас довео својом глупошћу! Ове собе, овог стола, ове фуруне! Овога олајисанога патоса!

ГИНА: Благоје! БЛАГОЈЕ: Кад је гледам, осећам се ко соба... ГИНА: Ко шта? БЛАГОЈЕ: ...ко соба у коју су унели љубичице! ГИНА: Не треба ти да пијеш ни бозу, акамоли ракију!

МИЛУН: Какву дозволу? ВАСИЛИЈЕ: Шта се сад правите луди, какву дозволу! Дозволу за представе, коју сам вам дао пред овим људима! МИЛУН: Ти мени дао? ВАСИЛИЈЕ: А ви сте је поцепали и појели! МИЛУН: Ја?

ЈЕЛИСАВЕТА: А то, што смо мислили да је маска, било је лице! ВАСИЛИЈЕ: На коју маску мислиш: на маску глумца, или на маску лудака? ЈЕЛИСАВЕТА: Мислим на маску лудог глумца!

ВАСИЛИЈЕ: Пре ће бити да се живот њим послужио и поиграо! А он... Нит је он знао коју улогу игра, ни зашто, ни у којој представи! (Са десне стране, скоро трчећи, долази Симка.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

ПРВА ЈЕЗА Деси се: да се зачудим, кад ме изненада растуже: кишица плаха, ил једна смеђа дечија глава у коју се загледам дуже. Деси се да се пробудим, од ноћна близа неба плава, и ставим руку на срце што куца јако.

А, место свог живота, знам да, по видику, тај осмех расух, над сваким телом, голим, и, над земљом овом, кроз коју Арно руди, пун звезда и зрака, мој се шапат слива, у измождене груди, јер се, у пролећу, све то опет збива, свуда, где

Никад ме нису свет, ни блуд, слатко опијали, већ та земља коју се умарам да разгалим! Ни свила, ни страст, ме нису тако увијали, као загрљај болан тих мртвих, телом палим.

Патио сам увек, и зар није прах, ништа, дим, то пролеће, са својим биљкама и бубама? У земљи мог детињства, коју и не видим, невраћеној више дечјим, ни војним, трубама.

Издавач, књижар Цвијановић, међутим, толико се био препао буре коју су те песме биле изазвале, да је трипут одустајао од штампања.

Кћери те моје тетке, Љубице, умрле су младе. Мара, коју је вереник био изневерио, упропастила се игранкама и сладоледима.

Остале ми никад није вратио. Под утицајем Метерлинка и Ростана, написао сам био и једну драму, коју сам послао Народном позоришту у Београду. После неколико месеци добио сам одговор, кратак, округло, на ћоше.

Копије никад нисам имао. У поезији, мене, и моје другове, највише је одушевљавала, у то доба, антологија коју је Богдан Поповић саставио.

брав не би био у стању да, због дебљине, учествује у мачевању, ја сам од њега научио лепу реч Петра Зрињског, коју сам, после, као узречицу, и философију, понављао: „Ако ти је сабља кратка приступи корак ближе!

Ја нисам Јесењин, али сам имао читаву збирку оваквих песама, које нисам штампао. Било их је у збирци коју сам Кашиковићу послао.

Бежао сам зато из његове куће и седео и вртео се на оном точку који у Бечу игра ону улогу коју Ајфелова кула игра у Паризу. Сад га гледам, офуцаног, на филму о окупираном Бечу, Орсона Велса.

Кад бих погледао неку другу жену у Бечу, она би рекла: ,,Ла цхаронге.“ А ја, реч коју је, кажу, на Ватерлоу Камброн рекао. Била је то Женевљанка и звала се Маријет Лориол.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

О ГЛУВОНЕМОЈ 39 МАРИЈИН ВЕО 42 СИРОЧЕ 44 ХРИСТОС НА ПУТУ БЕЛЕ И ЦРВЕНЕ РУЖЕ Лепа је и велика била она башта у коју је Бог увео прве људе кад их је створио.

На тај би извор свако јутро силазио с крчагом по уској путањи коју је себи прокрчио, и, пошто се напио воде, налио би и крчаг и носио га у своју пећину да има воде за цео дан.

Један човек имао је њиву коју је немарно и рђаво радио. Земљу је обузела зубача и коров. А како је он радио? Он је мислио да је доста да се човек

А он им исприча доживљај свој, казујући им и објашњавајући причу коју је чуо од оног старца у пустињи. ХРИСТОС У КРЧМИ У крчми је пуно дима од јефтина дувана, пуно срамотних речи и

нестаде гневне ватре с узбуђених лица, јер са мирисом који се разливаше из чаше грднога крина као медена струја а коју људи лакомо сркаху дишући дубоко — уђе им мир у душе и гађе ње од крчме.

Он беше човек прождрљив, грамзив и себичан. Његова је власт, коју је отео од свога претходника а њега убио, била огромна. И он је ту власт употребио на то да се што више награби блага.

Онда му се учини да ту мора да има нека недокучива тајна у коју он не може да проникне. Сутрадан позове старца. — Но, пријатељу, јеси ли се предомислио? — упита га он блаже.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

аманет: „Синко, мени смрт не даде да умрем у мојој милој отаџбини, судба ми не даде да ми кости прими она света земља коју сам крвљу својом натапао да би слободна могла бити.

“ — Све немо, све ћути, а мени као да нека слатка слутња, неки тајни глас вели: „То је земља коју толико тражиш!“ Наједаред, трже ме неки шум. Крај обале, мало даље од мене, угледам неког рибара.

могу бити од врло крупних злих последица по нашу милу отаџбину, то вам наређујем да силом власти заштитите реч гнев, коју су тако унаказили, и да строго по закону казните сваког оног који би, било ову, или другу реч, било граматички облик

руку, и одмах устанем, те се поздравим са господином министром и пођем, јер ми већ бучаше глава од те велике реформе коју нисам могао схватити.

— приметим. — Држим да ће вас на сваки начин занимати полемика коју водим са господином министром грађевина о једном врло важном питању. Од јутрос сам пуна три часа на томе радио.

— Ја то питање, господине, нећу оставити, јер то ми, најзад, налаже дужност коју имам да чиним према нашој милој отаџбини као син њен.

— Но, то је лепо питање! Где ти живиш, зар те није срамота да питаш за једну ствар коју и стока може знати? Наша земља страда, и ми сви журимо да јој притекнемо у помоћ као њени ваљани синови, а ти се

Ја сам се дуго извињавао и правдао за тако крупну погрешку, коју сам неразмишљено учинио, и замолим га за опроштај. Он се одобровољи и исприча ми како Анути, једно ратоборно племе,

Молитву ће за тај случај, ону коју треба, одредити војни свештеник; али, на крају молитве, да дође и ово: ‘Нека добрим, мирним и праведним грађанима што

Бог да им прости праведну родољубиву душу; лака им била земља Страдија, коју су искрено и жарко љубили! Слава им!' Ово имају изговорити сви војници и старешине одједном; али ће се изговарати

да сте Ви са вашим друговима једини у стању да земљу нашу изведете из ових мучних и тешких прилика, из ове беде у коју је бацише рђавим и непатриотским радом Ваши претходници. Кроз сузе радости кличемо: Живели!

Ко зна да још ту, иза те јаруге, није каква дивна плодна земља коју је Бог нама наменио. Напред само, јер без жртава нема ничега!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

пун смока, на винске буриће, који само чекају бербу, на кош и таван, које ће препунити једрим кукурузом и — на кесу, коју ће напунити продајом изобилне летине и стоке.. А тамо у страни, код последње сеоске куће, чује се жагор.

Шушти изгажена слама, кроз коју пропадају тешка, једра зрна, па, чегрљајући кроз парошке, падају на гумно. Тресу се виле у хитрим рукама, срце све

Наступа чудна ноћна тишина, кроз коју се од једаред зачује јасно и снажно тиктакање ветрењаче... Шушти плева и слама, подузета силним ветром од кола,

помрчину што се над земљом прострла, али су слабачки њихови зраци, тупе су њихове стреле за густу копрену мрака, кроз коју се тихо поткрада лагани поветарац, те целива знојно лице уморног радника и задише га свежим, животворним миром....

— Јок ја. — Ама немој ти продавати бакчованџији краставце, но реци де само, коју ћеш? — Мене, вала, све'дно. — Знам, знам како ти је све'дно. А не би се љутио на Станицу? — Па, ако она вели....

сад је остало само дно; но за то, на другој страни, уздигла се нова гомила једрих, глатких и окомишаних пурењака, коју ти је милина погледати.

И ја задремах, па се прућих у комишину. Задахну ме диван мирис шаше, коју набацах на себе, окретох очи у небо, па узех да гледам и да мислим. ...

Напао га неки немир, нека плашња, коју ни сâм не може да разуме. Рука му необично дршће, једва држи у њој цигару. Да би олакшао души, коју непрестано

Рука му необично дршће, једва држи у њој цигару. Да би олакшао души, коју непрестано тиштаху нека тешка осећања, навали да пуши...

Радоња и кмет испричаше капетану цео ток борбе, за које време људи не дисаху, само да не пропусте коју реч. — А онај нам побеже... Деспић — рече капетан и прекорно погледа оне, који су га, без сумње, пропустили.

Па јутрос је, кад је изишао на вратнице, прво угледао Асу Циганина, а то је добар знак, као и свака претпоставка коју је двадесет факата узастопце потврдило. Дакле, нема сумње: биће питан о Јустинијану.

капетан помео кад је слао писмо у новине: место написане и готове исправке он савио и послао неку своју хартију, у коју је бележио по нешто, да не заборави, а исправку нађе сад у столу...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Откад коже биле па битисале! Него ти увек тако: обилазиш девет сокака док стигнеш у кућу у коју си пошао. Друго си ти дошао, ниси за коже. ЈОВИЦА: Ништа друго, него за коже!

) МАРИНА (из задњих врата, за њом Ивковић): 'Ајде овамо, па пољуби мајци руку. ЈЕВРЕМ (уплашио се, збунио, трза руку коју је Ивковић пришао да пољуби): Ама, чекајте, брате! СВИ: 'Ајде, 'ајде. Нека је са срећом, дај боже!

ЈЕВРЕМ: Која опозиција, Ивковић? ПАВКА: Ништа он, али да чујеш њу! ЈЕВРЕМ: Коју њу? ПАВКА: Па твоју ћерку. Да чујеш само како разговара са мном и иде ми уз нос, као да је у његовој партији.

) МАРИНА: И онда, кад је тако, ја не разумем ову вашу агитацију? ЈЕВРЕМ (сакрије плакате иза леђа): Коју агитацију, на пример? МАРИНА: Па то, што хоћете да будете народни посланик. ЈЕВРЕМ: А, то? (Врати плакате под мишке.

'Ајде, 'ајде брже! МЛАДЕН (оде). XИX ЈЕВРЕМ, ДАНИЦА ЈЕВРЕМ (збунио се и узмувао, не зна на коју ће страну ни шта да почне): Шта сам оно хтео...? (Сети се.) А, јест!... Не, није!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Унео би сваку новину у школу за коју би год чуо. Не дâ он да га време претекне ни за један корак, а камоли да га прегази оно.

Најпре узеде неке две или три књиге, и заварав очи фамулусу, ћушну их у сламњачу (коју је ту затекао, јер је као школска својина и инвентарисана била).

Мора да мисли сад о приликама у селу, о задатку који га чека. Настаде пауза подужа, коју најзад прекиде фамулус. — Ка, кутија, господине! рече фамулус. — Ама, да, збиља... ја те и не запита’.

убијање безобразних и досадних мува и неизоставна тегла са слатким од руже, покривена са пет-шест листа неке песмарице коју је спевао неки поткивачки поднаредник.

термином изразим — собарица, па он није никако трпео да се тако изобличава ниједно његово млађе, а најмање Гизела за коју се он неуморно трудио и Аргусовим очима пазио да не да повода таким разговорима.

« Па, ипак, поред све нежности и пажње коју је ћир Ђорђе поклањао његовој Гизели или Ђузели, ипак није хитао да уреди једанпут односе, иако ју је често затицао

намерио и можда рђаву слику добио о газда-Ђорђу, то сâм списатељ сматра за дужност, и узима себи слободу да и о њему коју рекне, кад је већ о толикима, па и о самом оном Крсману дрипцу, рекао.

Штавише, у последњем нашем рату дао је и комору, пошто му се том приликом некако омакла из руку грчка бандера за коју се хтео ухватити, и он, немајући куд, рече: »С драге воље!« Пре петнаест година дошао је амо и ту и остао.

читаоче, кад пливају ситне рибице по води, а нађе се понека крупна међу њима па, онако успут, кад смота и прогута по коју малу јадницу, па се и не опипа по трбуху да види бар колико је дебља, него зине па плива даље; — е, тако, видиш и наш

ГЛАВА ОСМА У којој је описана једна скоро непреспавана ноћ Сретина, а коју би најзгодније било назвати оним већ готовим насловом из »Јадника« Виктора Хига — којим се и Срета тако често служи у

Ову малу групицу незадовољника, коју је децентралисану, и у мишију рупу завучену нашао, извукао је одатле на политичку арену, оживео, електрисао и задахнуо

(Тако он згодно назва и у допису ову идилску тишину коју пре неколико недеља беше затекао у овом селу.) Но, хвала богу, сад није тако!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

— Да ми је знати какви су сад његови планови, На коју ли се страну света поподне упутио? У кафану ниједном у животу тај није навратио. Биоскоп? Никад!

Ух, ух... Шта то чух! Па зар су и то знали... — А шта су крали? Е, то је већ тајна Коју чува месец кад после поноћи сја. Али њихове су крађе биле јавна тајна. О томе се и до данас понешто зна.

То се ветар с дрвећем и лишћем договара На коју ће страну света сутра да крочи. Причини ми се, у поноћ, да неко истовара Суве орахе што звоне по топлој дрвеној

Али не: то се ветар са травом договара На коју ће страну света сутра да крочи. Што је на земљи никад се потпуно не одмара; Мирујући, поток се на истом месту точи.

Шуморе гране: ветар се с дрвећем договара На коју ће страну света сутра да крочи. ЖИВЕТИ КРАЈ ДОБРЕ ПИЈАЦЕ Живети крај добре пијаце, И изворске воде

А ветар лежаше, ко сломљено крило. ШУМА ПОД СНЕГОМ Шума је тешка нога, коју су У невидљиву сапели кљусу. ЗИМСКИ СУМРАК Последњи зрак, истањен, Дотиче лакат окуке; Речица,

које се цакле На два ничија, црна поседа, Ал у њима се једно сунце огледа: Сунце љубави према истини И правди, на коју су нам преци мислили Живећи у муци и у присили. УЧЕЊАЦИ И ЗИДАРИ Београд. Сењак.

Можда их не би напао, можда би позно да У питању су уважена господа Коју, на путу до царствујушчег града Вијене, Ваља безбедно пропустити крај Беле Стене...

Ћуте и чујају, као пшеница озима, Као семе, ил мустра, коју нико не узима. Кад се селе, понесу гусле и икону на дну ковчега, И мисле да су важни, мада није јасно због чега.

Кружио бих око Земље, попут комете Коју ништа не може да омете, Све док горак, сам и намћорав Са светом не утврдим чист заборав.

То важи и за књигу моје лирике, коју је, досад, понајбоље представио Љубомир Симовић у Плавом колу СКЗ; то је применљиво за песнички опус сваког песника

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Шмит је ту, једнога дана, ухватио јегуљину ларву, прву на коју се дотле наишло у Атлантском Океану. Да би се разумео судбоносни значај тога привидно ништавног догађаја, потребно је

Оно је било тако провидно, да се у чашици воде, у коју је стављено неколико десетина таквих животињица, није ни једна могла видети.

Међутим, сићушна ларва, коју је ухватио Шмит у водама острва Фероер поништила је овај последњи закључак и довела до праве истине и тачног решења

То је била поменута област између Бермудских Острва и Саргаског Мора, југо-источно од тих острва, коју је Шмит, пошто је то добро проверио и утврдио, прогласио за светско плодиште свих европских јегуља.

поступно оно што се имало потврдити, а то је да се светско плодиште јегуља одиста налази у океанској области коју је Шмит раније био обележио.

Њу су они тестаментом, у облику легата, оставили једној научној установи, коју су они сами још за живота основали и која је носила назив »Фондација Карлзберг».

Океан, од америчке обале до европске, њена је температура непрестано за 9−10 степени више од температуре воде кроз коју пролази.

Кад је матаморфоза извршена, младе јегуљице траже улаз у слатку воду на коју прво буду наишле. Али, то се не може поставити као правило без изузетка: један велики број њих остаје поред морске

Они су ту животињицу сматрали за младунце једне нарочите врсте риба, и не слутећи да су то младунци јегуље на коју при том нису ни помишљали.

Брзо рашћење захтева обилну храну, коју јегуља налази хватајући ситну рибу, ситне жапчиће и друге водене животињице.

Један део кордона јегуљица, онај што се налазио на челу поворке, задржи се у првој стајаћој води на коју наиђе. Други део, онај што наиђе после првог, наставља своје путовање и задржи се у другој води на коју наиђе, и то

Други део, онај што наиђе после првог, наставља своје путовање и задржи се у другој води на коју наиђе, и то тако иде по реду, као кад какав командант распоређује своје трупе по коначиштима и пребивалиштима.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

нећеш знати шта у мени бива — Да ја у теби волим себе сама, И моју љубав наспрам тебе, кад ме Обузме целог силом коју има, И сваки живац растресе и надме, И осећаји навале ко плима!

Тело ти је у филиграну љуска Кроз коју блиста кротка душа твоја, Из очију тих бистрих благост пљуска, Врлинама ти већ не знам ни броја; Ал̓ знам: за душу

'' КИНЕСКИ МАДРИГАЛ Целле qуе ј̓аіме еѕт à прéѕент ен Цхіне. Гаутіер Она коју волим сада је сред Кине, У хладној тишини вечно снежних гора, Сама.

Поколење свако, велику ил̓ малу, Спустило је у њу милостињу коју, Љубав или мржњу, погрду ил̓ хвалу, Осмех или отров и жаоку своју.

Буди права мати, Дижи, стварај, руши, ко да нема мене, И дај срећу коју ја не могох дати'', — Ја бих тужна срца и погнута чела Рек̓о болну тајну што ме давно коље: ''Ја знам добро, Боже,

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Да ли ово светковање није на кому си сабрâ Црногорце да чистимо земљу од некрсти? И без тога ово нам је слава, на коју се врсни момци купе способности своје да кушају, силу мишце и брзину ногах; стријељањем да се надмашају и сјечењем у

назвâ је твојим мировима, те си прашак сваки оживио, насијâ га умнијем сјеменом; ти, те књигу држиш миробитну, у коју су судбе уписате мировима и умним тварима, који си се милосно склонио дјејателне оживит членове малом мраву кâ

Најгоре им пак бјеху тавнице под дворове ђе дужде стојаше; у најдубљу јаму коју знадеш није горе но у њих стојати. Коњ хоћаше у њима цркнути, човјек пашче ту свезат не шћаше, а камоли чојка

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

— Дођох, — кратко, са досадом, чуло би се како он одговара. А већ кад би коју нарочито по имену позвао горе к себи, она би премирала.

Остављајући момку Тонету магазу горе у чаршији а кућу Магди, слушкињи, коју су још дететом узели и лепо је удомили, једнако су били на чивлуцима.

да раде тобож на исполицу, а у ствари више давали него што од ње добивали, као знак благодарности што им је земља, коју су пре као чивчије држали, сад постала њихова. Тако исто и Магда готово никако се од њих, од куће им, није одвајала.

па онда добро да руча, вечера, и то слатко, облапорно, да би после вечере једва дочекала кад ће лећи у меку постељу, у коју ће се од умора готово срушити и одмах заспати. И онда тако сваки дан.

Аман, газда! — Ђид, бре! — кркљају они. Коњи им се пропињу над њим али оне, смртно уплашене, беже ма на коју страну. Доле Магда се узрујала.

И ту би, око огњишта, на кратким столичицама седели, пили ракију, коју би им Магда грејала и са њима пила. И сваки час после, када гости из вароши почну да долазе, они, држећи испод себе

дукатом, које су биле спојене златним ситним и дугим ланцем, чија је средина била утврђена за такође златну куку, коју забоде горе по потиљку на шамију, те је половине од тог ланца почеше голицаво а хладно да додирују по врату и леже јој

Ово је моја домаћица, а ово је моја кћи, моја Софка, татина Софка! И пошто пружи матери руку, коју она пољуби, поче Софку да милује по коси и образима, нежно, уздрхтано, својим већ спарушканим длановима.

Није био баш толико стар. Али он, гост, као да то примети, и да би је што више ослободио, сам јој принесе руку, коју она пољуби. — Жива била, кћери! — ослови је. И пођоше сви кући са свећама.

— Дођох! — чисто мрко и неугодно одговори јој. И не погледавши у њу, узе шећер и воду, коју испи на искап. — Да намештам? — упита га жена стојећи пред њим мирно и некако учмало.

Тетка од радости, среће, није знала шта ће. Али по Софкином лицу, по дрхтању, по посртању, и нарочито по врелини коју осети кад је Софка пољуби у руку, виде да треба што пре да је остави саму.

Само је мислила о себи: о својој красној мекој коси, о својој раскошној снази којом се толико поносила, и коју је толико пунила, и опијала својим до лудила страсним жељама и осећајима. А оно — шта је било? Сасвим друго.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

И видећеш да се бујне, преке, Таласају наше моћне реке; Наше горе да хучно роморе Као нада коју срце тражи У слутњама којих нема више; Ветар дува, пролеће мирише... Наше душе наши су пејзажи.

Кад причешће дође душе коју звона Зову вечном царству чистоте и мира, Ти си моје вере велика Мадона Пред којом се цели из светог путира.

живота, Искачу сêни и пламичци модри, Указују се живот и страхота; И гледају ме дуси неки бодри У ноћи сумње, за коју не марим, Давнашње жуди и поспали снови, У трулеж трошни претворени давно.

Пола седам... Час одласка твога дошао је мени Тужан к’о ова јесен коју гледам. Преспавао сам последње тренутке Боравка твога овде. Пола седам...

НА КУМАНОВСКОМ РАЗБОЈИШТУ Као кроз земљу коју Усуд укле, Милимо влаком у сумраку кобном, Кроз пусте равни у недоглед пукле. Све је у муку и у миру гробном.

На пало царство сада поноћ глува Мистични вео разастире немо, Уз тиху пратњу прохладнога ћува, Кроз коју ћутом, озбиљно идемо. И након свега, после борбе својске, Црви се сада о лешине боре.

наше, што је волела Живот без мржње и без немира — Све је то беда, моја премила; Друштво је тешка, мучна досада, Коју је хладна судба спремила За наша срца, робље свемира.

Носио је собом част горке судбине, Трагичну будућност што сја као варка, Душу коју бели идеали криле, Понос чистог срца за који се гине И, у свету греха, проклетство врлине.

Моја драга спава, Као скелет бели прекрштених руку, У покрову вечном мртвог заборава, Мирно, под плочом коју бурно туку Пролетњи ветри и јесење кише...

свет, — Нећемо више ништа жалити, Јер свега ћемо бити давно сити; Јер ће нам вече, одмор и смрт бити Срећа коју ће суза залити.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ упита Марко, провлачећи прсте кроз косице дјетету. „Оцу зенити се, боме!“ одговори дијете. Сви се насмијаше. „А коју ћеш узети, де?“ запита га баба му, а лице јој се разведри и насмија. „Узецу Миљу Ђулову!“ рече Милун озбиљно.

то је старца владику више измучило, у педесет година његова владања, но сви ратови с Турцима и Французима, но биједа коју нанесе куга, првијех година овога вијека. То је доброј души његовој бриге задавало и за убудуће.

“ „Не ја, јер говораше њиховијем језиком. Једну ријеч запамтио сам јер је понављаше често.“ „А коју?“ „Вира, вира, све вира“. „А што је то вира, Јанко, вјере ти?“ запиташе, скоро сви.

Он исти гледаше замишљено у огањ, држећи одигнуту напуњену лулу, коју заборави приждити. Синовац му Марко, видећи то, саже се, дохвати угљен и метну на дуван, па му рече: „Пуши стрико!

Стана хитро скочи да му нађе торбу. Затијем диже из угла и исправи ниску, округлу трпезу, на коју постави погачу, соли, ожице; наточи из неке дижвице мало вина у лончић, који пристави. „Хоћете ли сад вечерати?

“ рече видар извадивши из торбе неки завежљај. Сви се дигоше и окупише око њега. Милица је држала луч. У крпи коју је преметао било је неколико кутијица, ножица, клијешта, штипавица, чуднијех сврдлова и игала.

Па и не чекајући даље пружи се на пустину, коју му Стана хитро прострије. „Зором да сте на ноге!“ рече сердар жени и снахи које пођоше у преграду.

као што је већ обичај, кад некога нукају. Па кад га се већ сити намолише, узе их и стаде гудјети без појана. „Коју ћу?“ запита. „Коју умијеш најбоље!“ одговори сердар. „Дану ону о Бају Пивљанину!“ рече Петар.

Па кад га се већ сити намолише, узе их и стаде гудјети без појана. „Коју ћу?“ запита. „Коју умијеш најбоље!“ одговори сердар. „Дану ону о Бају Пивљанину!“ рече Петар. „Ону, ону“, повикаше остали.

Јанко прекрсти ноге на своме простирачу, метну сточић преда се а на сточић хартију и свијећу, коју заклони својим аљинама, па поче писати оловком. Није написао ни двије врсте, застаде, па наслони чело на руку.

Тјеши ми Виру, реци јој да ће сестрицу замијенити горска вила. Вила, реци јој, за коју би Јан дао све оно што је у дјетињству снијевао, кад би се и сад ти снови остварили... А сад ајдемо, чекају нас.

кућа гори; готово свако је чељаде у лицу забринуто и као сјетно, осим понекога момка, кога хоће да жене, јали дјевојке коју ће да удоме, јер је доба за то. Те ћеш срести ведријега лица и чућеш их да попјевају, ама као крадом.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

). Све је то врло измешана озбиљна и разноврсна, неизмерна и немерљива духовна област, коју називамо сујеверје или празноверице, а чија остварења јамачно потичу из непросвећености, — из превласти маште над

Дабогда не умрла, док те муха са стôца не оборила! — Ова клетва има два значења: кад је каже унука баби коју воли, — она изражава жељу да јој баба живи до крајњих могућности; а кад је каже снаха свекрви коју мрзи, онда изражава

је каже унука баби коју воли, — она изражава жељу да јој баба живи до крајњих могућности; а кад је каже снаха свекрви коју мрзи, онда изражава жељу да се свекрва што више намучи у старости. Дабогда сâм да не знаш, а другога да не питаш!

— Закон веже, а разлог стеже. — Разлог је над законом. — Закон је мрежа у коју се муве хватају, а стршљенови прољећу. — Залуду је разлог (имати), када нема правде (кад га не имаш пред ким казати).

Киша пада капљицама. Пак напада локвицама. Која воћка пада земљи сама, Не треба се ни бацати на њу. Коју воду треба да пијемо, Не треба је никако мутити! Коноп веже коње и волове, А поштена ријеч витезове.

— Казују да је рекао вук кад су га крстили да не коље овце: „Стан, попе, мало, — не заборави на коју си, — учини ми се као да негђе заблејаше овце!“ Убио ти бог ту моју хитњу!

— Приповиједа се како је некакав Турчин подсмијеха ради полагано скинуо улар с Херове кобиле, коју је Херо за собом водио, и метнуо га себи на главу, па он мјесто кобиле ишао за њим.

Тако се приповиједа да је некакав цар имао кћер за коју му некакав гатар или пророк каже да ће је ујести змија и да ће јој од тога бити смрт.

— Уморила ме леност. 8 Питали кнеза: — Какву тајну жене крију? — Ону коју не знаду. 9 Питали момци и ђевојке сеоскога кнеза: — Што је најскупље на ономе свијету? — Образ, ко га зна цијенити.

БЛАВОР Блавором се назива једна неотровна змија, за коју се у народу прича да је пријатељ човека и да га брани од отровних змија, с којима се бије и побеђује их.

Зато сад у оним горе нахијама расте папрад. РАСКОВНИК То је некаква (може бити измишљена) трава за коју се мисли да се од ње (кад се њоме дохвата) свака брава и сваки други заклоп отвори сам од себе.

је то било у једној бари ондје близу Неготина, испод извора Јаричине; ондје има и сад бара И зидине од старе цркве, за коју говоре да је била начињена на гробу Маркову.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Сад он није знао, коју ће узети; зашто су по себи све три биле добре и лијепе; него отиде некаком старцу, да га пита: или је боље узети

” Ја имам још за једну оваку књижицу нашијех народнијех приповиједака, али би ми било врло мило кад би ми још коју ко послао, особито из Херцеговине и из Босне и из старе Србије; само молим свакога који би их писао да он не поправља

” — И на част вам лаж. 2. ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ. Био један цар, па имао три сина и једну кћер, коју је у кафезу хранио и чувао као очи у глави.

Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сива и оћера их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао и остави га наком себе да царује. З. НЕМУШТИ ЈЕЗИК.

Отац га стане одвраћати и говорити му да се махне тога, него ће му он наћи другу девојку коју год хоће у своме царству.

” На то му реку отац и мати да би он сам себи изабрао коју хоће. Он онда | нађе сам једну сироту и пошље оца да му је проси.

” Онда ће анђео рећи: „Знате ли шта? Овако да уредимо: нека узме девојка три лозе, па нека посади у башчи намењујући коју коме хоће, па на чијој лози сутра буде грожђе, за онога нека пође девојка.

није мене било, умио би казати шта би ти се догодило; него кад устанеш, прекрсти се као што Бог заповиједа; приђе но коју му драго работу започнеш, вазда ваља да се најприђе прекрстиш.

28. ЦАРЕВА КЋИ ОВЦА. Имаше некакав цар жену коју преко начина миловаше. Они од свога срца немадијаху ништа друго до једну јединицу шћер, која већ бјеше приспјела за

али тако ти овога и онога свијета, чуј ме и послушај ме што ћу ти рећи: ево ти прстен, и коју ђевојку нађеш и испросиш, немој је вјенчати ако јој ови прстен не узиде добро на први прст десне руке, и заклињем те

девојка која је имала маћију, па маћија на њу мрзила да је очима не види за то што је она била лепша од маћијине кћери коју је довела. Поред маћије омрзне на њу и њезин отац и стане је псовати и бити само да би жени угодио.

” Он им одговори да хоће. Али на врата од пећине бијаше приваљена велика плоча, коју сто људи не би могло помаћи. Дивљан устане, дигне плочу, пусти их унутра, па опет плочу на врата привали; потакне им

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

А када је к нама дошао триблажени наставник, отац наш Симеон монах, због врлине то јест љубави, коју топло искаше од свих, и желећи да прими наш монашки лик.

без игумана, нити, опет, да неко остаје без причешћа, осим са игумановим знањем Треба рећи и о божаственој литургији, коју по дужности свагда треба одржавати у цркви.

свети“, кротко позивајући, ударивши тада у клепалце, и раздавши свима свеће, подиже и вас на полуноћну службу, коју и он сам поје, палећи, како је прописано и свеће у цркви.

одавде имате оплодити двоструку корист: да дођете до чистог душевног здравља и да се обучете у високотворену смерност, коју имајући, ваистину, бићете слични Богу, који каже: „Научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем“. (Мт.

и треће поуке непоправљив буде, такав да се изагна из манастира као каква фелагедена, која је погибељна жива рана, коју треба далеко од вас одгурнути, да и другима од вас не би предао ране своје.

шта пропадне, макар и од малих ствари, несмотреношћу, о томе ће бити испитивани у дан испита — иако и за малу ствар, коју погубише у својој лености. Јер каже апостол: „Свако ко чини работу са усрдношћу, примиће награду отплате према труду“.

(Јн. 13, 35) Знајте чији ћете ви бити ученици ово чувајући, видите коју ћемо славу и весеље постићи човекољупцем Владиком поучавани.

Ова је заповест свима: дохијару, економу и параеконому или спољашњем економу, или другом коме који било коју работу држи. Овоме вас учим да записујете, да будете беспрекорни и без поговора.

Ако ли им и служите, заповести ради коју заповедисмо, ипак не дозвољавамо да извољевају. Мислимо да живе смерно, као што приличи монасима, да и они за трпљење

— иконе свете, или сасуде часне, или завесе, или књиге; било из села манастирских, или влахе, или од иметка, или било коју другу ствар да ко хоће да одвоји од манастира, искушењем демонским покренут да учини што такво — било владар ове

И потом пој јутрење. И што ти остане од псалтира, то изговори по дану. Ако ли работу коју радивши, ноћу хоћеш отпочинути, онда изговори бар десет катизми ноћу, а десет дању, а немој оставити ово правило, него

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Просјак полако устаје, сумануто се креће по сцени. Затим говори, окренут према страни на коју су отишли Манојло и Танаско.) ПРОСЈАК: Шта ми кажете — ране вам једини докази!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Из Јовчине собе, десно, чује се кашаљ. СОФИЈА (оставља ципеле на крај прага). ВЕЛА (спушта леген на столицу коју јој намешта све крва). ЈОВЧА (излази. Пружа руке ка легену да се умива): Дај! ВЕЛА (полива га).

(Љуби му руку, клекне, клоне, загњурује му главу на груди.) ЈОВЧА (тргне се): Ту сам, ћери, ту. (Под теретом сумње коју је разумео из владичиних речи, са страхом од света да их не види, полако је одгурује од себе, да би је и боље могао

) ЈОВЧА (опоро): Држ’ коње! СОФИЈА (придржи му коња да сиђе, сагиње му се руци, коју он отрже). ПРИЈАТЕЉИ (скидају се сами с коња, предају их својим момцима с фењерима, који прихвате и Јовчиног коња, и

) НЕКИ СЛУГА (изводи коња пред биљекташ до степеница; држи узенгију, и чим Јовча узјаше, трчи и отвара капију, коју одмах и затвара за Јовчом.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

После ползе и забаве, коју желим ком год од мојега рода узроковати, неисказано утешеније и неизречену радост чувствоваћу, имајући прилику за

Даћу повод и приклад возљубљеној јуности српској, коју промисал неба сподоби светом ученија осијати и просветити, да на свој језик прево|де, састављају и на штампу што

Толико просим, кад ме не буде на свету, да ми желите од благога бога милост, коју и ја вами, заједно с светом разума и науке, и ва|шим синовом и кћер[и]ма од рода в род, догод бог свет држи,

с отачаском добротом би ме обличавао што ја њега не милујем као он мене и да ја неправо чиним, његову слатку надежду, коју је он имао, да ће у мени имати утеху, помоћ и покој у старости својеј, сујетном показујући.

Дечанца да сам могао, би[х] га с обема рукама стиснуо за гркљан и загушио би[х] га. Сматрао сам га као слабу трску коју најмањи ветар колеба, као човека непостојана, бојажљива и страшивицу који, да се не пошље везан у Тамишвар, би се

Млад човек чита једну књигу, коју, за разумети или би ваљало да има више искуства, или да је читао друге књиге пре, да може ту која му је у руци

Ко се је научен родио на свет! Гледа млад човек једну ствар издалека, коју би ваљало изблиза видити; сматра је с једне стране, но за познати је, потребало би је са сви[х] страна прегледати и

било дома, а моја тета Марица ништа се није мешала у моју науку; њојзи је само мило било да ја идем у школу, било у коју било. А мени се учинило да сам тај дан у божјем рају био!

у очима, | у прсима, у грљењу, у љубљенију и у сваком наслажденију, које у чистом и светом брачном сојузу уживају; коју радост и сладост чувствујући, не само добровољно но и радосно, подносе труде који следују.

Моје кћери, кад би ви управ размислиле и расудиле на коју сте високу одреду од бога саздане, не би вам имала кад ни на ум пасти обрва, очију и прочег тела лепота.

смео у њи[х] како год у жеравицу дирнути, није нај по ћуди био ови последњи владичин разговор, кога за прекратити и на коју другу страну окренути, како види да владика мало за отпочинути престане и заиште пити, намах по[х]ити и ово питање

” Ко срећнији од мене! Тај је дан добијен; а сутра, док за нас распитају, не знајући на коју смо се страну окренули, проћи ће и други дан. Изиђем из града; нађем Нику: „[Х]ајде, брате Нико! Све нам иде по жељи!

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Стипан извуче из бисага једну гуку, завијену у хартију, коју одмота. Бјеху три печене пастрмке. Затијем извади десетак јаја, један сирац, пријесну погачу, виљушку, нож и чашу.

— Нико кâ он! — Виру му његову, да је учија, каква би то глава била! — Ја сам му мало коју рич разумија! — А ја баш ништа!

храни пресвета оштија; па однијело старинску причесну чашу, сву од злата, прилог босанског краља Стјепана Томашевића, коју су фратри њекад отуда донијели; па однијело шест тешкијех сребрнијех свијетњака, такође старинских; па однијело...

Бакоња прихвати једну кожну торбицу, коју му пружи један млад господин, риђе браде, сух и живолазан. — Ко је овај јарчић? — запита Бакоња Дундака.

Бакоња брзо отиде у гвардијанову ћелију, коју затече распремљену — кревет намјештен, све обрисано — баш као да је фра-Пирија изашао у шетњу.

Њеке од тијех Бакоња је гледао о „проштењу“, али му већина бијаше непозната. Из цркве отрча Бакоња у нову мађупницу, коју такође бјеху загушили прековођани и гдје се такође готовљаше јело. Па је било странијех људи и у млину и у вигњу.

Дивише му се, узносише га мимо људе. Бакоња опет поче забављати стрица, говорећи наизуст његову дугачку пјесму, коју је вра на махове исправљао. То је трајало њеких десетак ноћи, и Наћвар постајаше све вољнији.

Кад оде за књигу са тамнијем изрекама, Тетка рече другу: — Видиш ли да су све његове мисли здраве, осим једне, коју не исказује, а која му је повр свију!

Па како сврши са Гргом? Бакоња сједе и налакти се. Очи су му сјактиле. На лијевој страни чела утонула му браздица у коју се Бујас загледа. — Шта ти је сад? Је ли ти жâ што смо се помирили?

То је једна срамота Бакоњина, коју је крио, али је тек истина да није био. Али на част и варош кад би путовао на осамарену коњу, са сељаком, који би ипак

Па онда настаде дирљив призор. Кнез дозва братственике који се наврсташе око огњишта, Осињача пружи врећу на коју клече Бакоња, па онда започе кроз сузе: — Да си прост и благословен, липи мој синко, да срићан будеш у светоме реду,

— даље није могла од плача, но му одреза бич косе, коју ижљуби и однесе да спреми. Кнез тада преузе: — Иве, дите моје, бог ти дâ... — али и њега загушише сузе.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Где је велики дан и ми сред њега мали, Огромни торањ и сат који нас прати Док бежимо на Тису коју злати Иловача са сунцем где су вали? Куд склизну тај свет? Као да оде Тисом Одроњен, ногом, комад иловаче.

О како ћутиш под тим дрвима Где ти је место коб одредила Да лежиш одсад сва побледила Без трунке боје коју крв има. Још увек си под мојим негама: Проносим стазом воду кофама И квасим зелен хум у жегама.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Чик!'' па се дуго, док им не досади, крсте, церекају и буље у најдужу браду коју су икад видели. Други мноме објашњавају брзо богаћење Ђорђево, јер, кажу, не може се само трговином за неколико

После их чува заједно с новцем у каци пуној пшенице што мирује у соби до магазе, у коју само он, газда, улази. Кад се симити убуђају, кришом их баца свињама.

Онда опет деца. А кад умрем, сви кажу: „Толини унуци...“ — А коју ћеш кућу и њиву да му даш? — Дотле је мој. Мени је толико доста.

А одавде, кад је кућа близу, док се уз каву одмара у овој соби, све је сладуњави мирис Симкине ланене кошуље, коју она увек чисту облачи чекајући га да се врати с пута. Чврсте, крупне и топле дојке. Моје, увек би помислио.

— Са толиким школама... — Тебе ништа нисам питао! — Аћим прекиде Ђорђа. — Кад си способан, коју си изабрао? — Девојка је здрава, лепа, добра домаћица... Такву би ми и ти изабрао.

— једног великог Аћимовог разочарања? Да ли ће му, кад заувек напусти ову очеву собу у Прерову, кућа коју ће да купи за новац отет брату донети више радости и среће?

Анђа, уморена батргањем и виком, смири у отегнутом јечању, које га је подсећало на неку зверку што се чује само ноћу и коју нико дању није видео, Тола отворених уста звера по соби, загледа у оџак низ који силази, да згази и њега и ватру,

Он се трже и окрену, па дуго замагљено гледа у брата. — Написаћу ти признаницу само на суму коју сам примио — тврдо рече, узе са стола своју некадашњу ђачку мастионицу и перо, извуче из џепа парче хартије и, не

И сви неће оно што јесу. Бежите Ви, млади ветрови, јер јесте мала ова земљица и јединој реци коју има. И та река од туге жури да погине у дунаву. Што се осврћеш?

Расуту дугу косу, у коју се утињала врућа пара, забацила је на леђа, па се дуго и усрдно крстила, нејасно шапућући речи свих молитава које је

Излизану воловску потковицу подметнула на вагу кад је мерила свеже жито и ракију коју су куповали сељаци. Колико пута? Много.

од зимског јутра, ставила дукат на истегнут и посребрен Христов трбух, гадљиво испила бајату и миришљаву водицу, коју јој је калуђер пружио у земљаној ћаси. Њен уморан и јецав уздах дуго је пузио по каменим ребрима цркве.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Узалуд је девојка тражила да још једном види старицу. У Источном царству чекала ју је нова кула, а у њој хрпе свиле коју је требало вести. Златопрста је везла и туговала.

Блистала су на свили језера каква младић и девојка заједно никада нису видели; црвенио се кров куће у коју никада нису ушли; трчало стазом дете које никада нису успели да имају; смејало се двоје младих као што се они никада

»Па ја сањам!« — дечак протрља очи, али између корала руменијих од трешања и дале су пливале златне рибе, а краба коју је вадио из мреже мењала је боју од мркозелене до руменозлатне. Дечак од чуда изгуби дах.

Он је ћутао. — Гле ти њега! И тај ти се прави важан! — завидљиво су гунђала браћа, ипак гутајући рибу коју је најмлађи брат доносио. Сребрни галеб је слегао раменима.

Али и данас међу рибарима кружи прича да, далеко у мору, постоји стена на коју Сребрни галеб слеће да се одмори. Једино у јату сви верују да је на Месецу.

Биле су то оне исте пажљиве и мирне очи какве је имала црвена жаба, али су га нечим подсећале и на звезду коју је гледао целе ноћи. — Није потребно ићи тако далеко! — Црвенокоса се осмехну.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Могла је настати од прашине нролазности коју је слепила људска патња или од отпадака страве измешане са светлошћу. два млада научника, школована на страни, позвана

Било је то у фебруару 1837. године. Јевремовом противљењу упркос, Милош је наредио да се забрани растурање књиге коју је Сима Милутиновић Сарајлија објавио у Лајпцигу. Та књига, Историја Срба од почетка 1813. године до краја 1815.

Те сумње су му одузимале снагу. Прашина кроз коју је пролазио, дизали су је и други ухапшеници, иза и око њега, сивкаста и густа, улазила му је у крв, у дах и слегала

Мучио се. Приближили су се Београду, препознао је, под Авалом, шуму кроз коју је често јахао. Одједном је из те шуме ка њему допрла нека ведрина, Јован је погледао у мајска небеса сва од

У краћем делу је кућа у коју је често навраћао Милан Богдановић, у дужем кућа у којој је живео Слободан Јовановић. У политици неистомишљеници, али,

То је, дабоме, увек иста прича коју само Карађорђе никад није заборављао (као да је од детињства читао Тацита). Колико пута га је Васа Чарапић, једкни

Били су побратими. Али ни тај побратим није сазнао за замку коју су Турци спремали Васи и Марку Чарапићу,1 уочи Ускрса 1804. године.

У тај га је час заболела рана у куку, она рана коју је задобио у години великог пораза, 1813, и коју је, изгледа узалудно, лечио у Бечу.

У тај га је час заболела рана у куку, она рана коју је задобио у години великог пораза, 1813, и коју је, изгледа узалудно, лечио у Бечу. Посрнуо је, нога га више није слушала. Могао је да остане у Бечу, али чему?

Онда му кажу да ће пензију, вероватно, добити. Узун Мирко се опет спушта у гунгулу Велике пијаце коју сад и не примећује, па пође Цариградским путем, према Стамбол-капији.

Кад Петар измакне, Стојан се смеје, као луд: зна да у њему нема ни трага од љутине коју је сад одиграо. Тако је почело. (ОВО ЈЕ ПРИЧА ЗА ТЕБЕ, ТИ ИЗ ОРАНА, У АЛЖИРУ.

Сарајлијом кога је убио, истина не на мегдану него у потери, колико метком из кубуре толико и силином упрепашћености коју је у њему изазвао. Било је то 1806. године, у августу, на сам дан победе на Мишару.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ти нећеш знати шта у мени бива, Да ја у теби волим себе сама, И моју љубав наспрам тебе, кад ме Обузме целог силом коју има, И сваки живац растресе и надме, И осећаји навале к'о плима!

Ј. Дучић ЛXX СУТОН Ја те волим једним жаром невеселим И сумњом у тугу и лепоту јада: Срећа коју имам уништава сада Бесконачну другу срећу коју желим.

те волим једним жаром невеселим И сумњом у тугу и лепоту јада: Срећа коју имам уништава сада Бесконачну другу срећу коју желим.

Ј. Дучић ХС МОРСКА ВРБА Сама врба стоји над морем на стени, Расплела је косу зелену и дугу: Наличи на нимфу коју су проклели Да постане дрво и да шуми тугу.

И ту шуми с њима, дајући полако, Мору коју грану, ветру листак који; И, к'о срце, себе кидајући тако, Тужно шуми живот. - Сама врба стоји... Ј.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

легионе усијати у блажена поља, расхорена слаткогласијама и химнама вјечите љубови, уживају бесмртну насладу коју смртни не зна вообразит; легиони, опет, неизбројни, на уредна јата разасути по небесној благодатној сфери, њихајућ

Попа, Васко - КОРА

у земљу силазе Из сваког бола Који не спомињемо По један кестен израсте И остаје тајанствен за нама Из сваке наде Коју гајимо По једна звезда никне И одмиче недостижна пред нама Чујеш ли метак Који нам око главе облеће Чујеш ли

се дан мој мртав С мртвим даном твојим састане Само у сну Истим пределима ходамо 23 Без твојих погледа река сам Коју су напустиле обале Ветар ме за руку води Твоје руке одсекао је сутон Беле улице преда мном беже И прсти се клоне

из моје крви Дајеш зелено лишће Моме стаблу од пепела 29 Ово су ти усне Које враћам Твоме врату Ово ми је месечина Коју скидам Са рамена твојих Изгубили смо се У непрегледним шумама Нашега састанка У длановима мојим Залазе и

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

- запитах сам себе и пођох кући. Без позива, звања и грађанских права, личио сам риби коју су морски таласи избацили на сув песак да ту угине. Кад стигох пред своју кућу, разведрих се.

Почех да тражим какво дело које би ме могло разонодити и ослободити ме потиштености у коју ме бацише преживели догађаји. Мој поглед се заустави на Виландовој „Историји абдерићана“.

ПИТАГОРА Године 520. пре нове ере, у коју ћу да се сада пренесем душом и телом, Апенинско полуострво обасјавали су светли зраци јелинскога духа.

на крају руде великих небеских кола, спојите је у мислима са поларном звездом, па пропратите погледом путању те звезде коју бисмо добили кад бисмо један крак огромног једног шестара забили у поларну звезду, а други у ту крајњу звезду небеских

Четврто покретно небеско тело је Сунце. Пето је звезда Аресова коју видимо сада онде на западу у њеном црвенкастом сјају. Шесто је звезда Зевсова; ено је онде на југу.

Почео сам своје путешествије у шумовитој долини која се зове Темпе и кроз коју бујни Пенејос тече између Осе и Олимпа ка Јегејском Мору.

Брзоплети Глаукос мишљаше да ће им моћи дати тачан одговор па рече: „Харпедонапт? - Онај који затеже уже!“ „У коју сврху?“, запита га учитељ. „Е, то не знам“, одговори збуњено млади ученик, а остали ударише у смех.

„Шта мислиш, брајко? - да примим робу коју нисам изабрао и премерио? Да ми подвалиш по свом обичају!“ „Ако хоћеш, господару, да се мало потрудиш и да пођеш са

А ако је Посејдон чуо лаж коју сам на сав глас изблебетао на сред пијаце, па ако у рибарску мрежу, мени заинат, пошаље какву ајкулу?

Купљена риба би смештена у ону другу корпу коју је напунила до ивице. Наше друштво пође, без Милона, ка дому Демокритовом у најбољем расположењу.

„Када после моје смрти моји суграђани, који радо путују по свету, завире у коју од филозофских школа, расутих по целој Грчкој, па онде чују да се о мени говори, промениће сместа свој досадањи став

Преписах све што пронађох, вратих се у Стагиру, а кад мој отац умре, продадох своје имање и дођох ево овамо да пођем у коју од овдашњих филозофских школа“, „Овде си, синовче, на правом месту, јер овде има учитеља и филозофа као плеве.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

кажем: чудна и можда само за мене необјашњива нека нервна појава по којој моја расположења зависе, рецимо, од тога, на коју ствар заустављам свој поглед или какве природе или врсте звук или шум осећам око себе.

Ту, на самим вратима станице, стиже ме Марија и пружи ми кутију са жутим ималином коју је опет била заборавила и коју ја оставих у џеп горњег капута, па одох да узмем карту.

Ту, на самим вратима станице, стиже ме Марија и пружи ми кутију са жутим ималином коју је опет била заборавила и коју ја оставих у џеп горњег капута, па одох да узмем карту. Разуме се да путујем брзим возом.

Све је било чисто, побожно, очекујуће. После вечере коју смо провели у разговору са његовим оцем, угледним трговцем старога кова, строге спољашности и назора, и мајком,

“ „Ето, да кажем право, трећа.“ „И ти ме увераваш, да је она исто онако снажна, помамна и одана, као прва, коју нисам заборавио и која се није најбоље свршила?“ „Она је силнија од свих ранијих, веруј ми.

— Ја нарочито волим Арцибашева. — Па забаци руку и извади из преграде пљоскаву бочицу с коњаком коју понуди студенткињи. Она наже неколико гутљаја па је пружи другом студенту, али он одби.

Говоримо отворено. Али мене ништа више не може да загреје, као некад пре ратова. Нема организације, нема средине у коју човек може да уђе без резерве. А после: ја сам се разочарао, ужасно разочарао; немам више вере.

Која је то реч живота коју, као буктињу праве светлости, треба сад да пронесу они изабрани усред ове мрачне и перверзне генерације? Ја не знам.

господарили би код нас опет одморни, то јест који нису страдали, јер они што страдају увек се уморе до власти, коју прихватају они вешти из мишијих рупа.

Са гомилом књижурина под пазухом и једном отвореном у рукама, коју је испустио кад нас је спазио, он је ревносно очекивао долазак нашег воза, па га ипак није осетио.

У свечаном оделу и великом црном шеширу, са приметно краћом десном руком коју је редовно подизао у висину очију кад се здравио, кратковид и врло збуњен, кум је искрено загрлио Николу и нешто

Док сам био у низу ових сећања воз писну и ја утрчах унутра трудећи се да слику, коју сам о оној вечери стао обнављати, не побркам...

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

На свом луцкастом лету, мој је миш оживљавао тачку на коју би сјео, подајући покрет укоченим предметима и осмијех тужним људским стварима које га од свог постанка нису познале.

Зато је спремно и са ширином потеза пристао да му син узме за жену здраву дјевојку-љепотицу из пука у коју се био „смртно заљубио”. Дједов мудро-династички еугенетски рачун био је једна од користи тог посла.

), лицем у лице с малом, у сребро окованом бизантинском мадоницом коју је донио с Леванта још његов дјед, скромни вођа палубе, молио је у себи неку своју кратку бродовласничку молитву.

Поплавио би ме паничан осјећај. — Мама! Мама! — повикао бих усплахирен, као да је дозивљем из велике даљине у коју се измакла, нагло јој устајући из крила.

Можда је на њ бацило сјену моје гануће. Такнула ме његова љубазност и обазривост, коју редовно не можемо тражити од људи свиклих да по свом звању вјечито гледају људској патњи и смрти лицем у лице.

Мајстор се звао Спавента. И сјећам се предоџбе смућених, олујно узнемирених барокних небеса коју ми је, не знам зашто, то презиме изазвало.

А читава потреба за доживљавањем, читава потражња мисаоне и осјећајне машине за догађајном материјом коју ће она прерадити и испрести, намиривала се увозом из далеких крајева.

Онда би му избиле грашке зноја на челу, збацио би ногу коју је дотле држао преко ноге, а између њега и свега око њега залегла би нека нагла и велика даљина: то је био час кад се

На сјеновитој страни куће била је једна вјечито закључана соба у коју дотле нисам ногом ступио. У њој је прије много година умро један бакин брат, њен миљеник, још младичак. Од сушице.

Стајао је ту, пред нашим очима, жив и уобличен. Видио сам му широку, неправилну главу, коју су правили још широм његови просиједи солупи, смијешни и недоликујући једном дјечаку; видио сам његове округле,

Ако човјек ни по коју цијену не би желио да се врати у дјетињство, ако би чак пристао да се врати у ма које друго доба и ма коју другу

ни по коју цијену не би желио да се врати у дјетињство, ако би чак пристао да се врати у ма које друго доба и ма коју другу ситуацију свог минулог живота радије него у дјетињство, мислим да је то највише и у првом реду баш због те

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Ето, у такву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама. Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се

морам! — Дакле, сигурно? — Сигурно! — Е, дај руку! Ђурица пружи своју хладну као лед руку, коју Вујо дохвати и стеже својим коштуњавим прстима. — Нека ти је срећна друга мајка, гора зелена!

Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао. В Свиће зора. По целој варошици, кроз коју кривуда, тихо жуборећи, малена речица, надвила се бела влажна магла, те заогрнула својим лаким покривалом целу ону

Али опет, зашто да проваљују зид ? То беше велика загонетка, коју кад би одгоненуо, похватао би све конце у своје руке.

Одмах му паде у очи лепа двоцевка острагуша и до ње друга некаква једноцевка, коју одмах познаде да је острагуша. Обе стајаху наслоњене уз дувар, а по зиду беху извешани револвери, фишеклије за појас и

Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај Ђуричин сусед. Сви ућуташе, осећајући незгоду, у коју их доведе, својим несмишљеним говором о уцени, онај доскорашњи војник. — Ми морамо леђа уз дувар — поче један чича.

Људи, позвани позивом, дошли да присуствују продаји, коју врши кмет. Онај сиромашак сео под запис, оборио главу и гледа шта се чини. — Шест динара и десет пара...

говорећи ни речи, не размишљајући ни тренутка, Станка прескакута с камена на камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим осмехом проговори: — Измакни се малко натраг.

што игда могаше, и са два три скока претрча двориште; дохвати се рукама за тарабу, и, са неком неприродном силом, коју он никад у себи не претпостављаше, пребаци се преко ограде и паде у кукуруз.

»Шта сам ја ?... Зликовац! крвник!... а чекам да ме она заволи... о коју се отимају толики момци... да упропастим ’наку девојку!«...

Станци прекипе. Врати јој се она стара јогунаста самовоља, коју је вазда показивала према оцу, па, нашавши се увређена у дубини душе, обрте се Ђурици: — Води ме куд знаш — рече му

— Без њих се ништа не може, то знам. А ја их морам сад бацати на све стране. — Па добро, дај да гледамо коју прилику још ове недеље.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Отац га стане одвраћати и говорити му да се махне тога, него ће му он наћи другу девојку коју год xоће у свему царству.

ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ Био један цар, па имао три сина и једну кћер, коју је у кафезу хранио и чувао као очи у глави.

Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сина и оћепа их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао, и остави га наком себе да царује. АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН Био један цар, па имао три сина.

На то му реку отац и мати да би он сам себи изабрао коју хоће. Он онда нађе сам једну сироту и пошље оца да му је проси.

Отац би био јако рад оженити својега сина, али овај се није никада ни у коју цуру хтио да заљуби. Једнога дана изиђе царевић на прошетњу крај мора, иза једне шуме, кад наједном али ти иде по

ево ти блага, сребра и злата, па понеси колико ти год драго и колико понијети можеш, а поврх тога, изабери дјевојку коју ти срце твоје обегенише, па иди својој кући ако хоћеш, и нека те прати божји благослов; а ако немаш воље да идеш

сад изабере три најљепше дјевојке, и узме блага, сребра и злата, што је могао понијети, па се упути оној јами кроз коју га спустише његови другови; задрма онијем ужетом, те даде знах својим ортацима да је ту.

па ће тамо доље и остати, а они ће лијепо благо подијелити и сваки с једном од онијех дјевојака живљети, а ону трећу, коју је Марко био себи намијенио, узеће за слушкињу. Али човјек снује, а бог богује, па тако и овдје.

Ишао је он тако, ишао, па дође до једнијех великијех и лијепијех двора. Ту сад прву види своју драгу, коју му је дао у подземаљском свијету старац лактобрадац. Он је њу познао, али она њега није.

ЖЕНА ВРАГА ПРЕВАРИЛА Неки је човјек имао жену на коју је много сумњао, и зато се с њоме вавијек инадио. Али би га жена сваки пут надинадила и, будући јача, за плот свезала.

Потом Грбо скочи, узе три камена, па рече браћи: — Добро пазите на коју ће страну панути камење! Онда се испе на врх јеле и одмах угледа свјетлост, те баци сва три камена један за другијем

одмах угледа свјетлост, те баци сва три камена један за другијем на ту страну, па онда сађе доље и упита браћу: — На коју је страну пало камење? Они му покажу, па се на ту страну и крену.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

То је песма коју рађа мис'о моја и сећање, То је песма мојих дана и часова и прошлости, То је песма стара, тешка, једнолика к'о

НАЈВЕЋИ ЈАД Ја знам једну песму као зима 'ладну, Коју мирно слушам на прагу јесени, При заласку лета и снаге у мени. Ја знам једну песму као зима 'ладну.

ВОЈИСЛАВУ (Приликом откривања његовог споменика 1903) Снев'о си о срећи коју човек нема, У мислима својим пратио си дане Изумрле давно, и време што спрема Да разастре покров свуда, на све стране.

” И занех се потом. Мисао ми оде До прошлости моје, у крајеве знане; Да посети љубав, коју боли воде, Док сећања брижно од смрти је бране.

Брзо, нагло одох из свог празног стана, Угодно ми беше кретати се, ићи Развалином овом живота и дана, Коју сунце сутра поново ће дићи.

4 Имао сам и ја своју младост, Сад је гледам и осећам да су Стари дани били једна радост, Једна љубав коју живот расу.

Свако јутро, вече, тишина и крик Доносе ми тајну коју носиш сама; И Док небо, земља, сâм тичији клик Причају о нади што ти крије тама, Јављају се мисли, где си увек

Нама доћи неће Снови што се крију, Забуна живота коју крв покреће. К'о хаљину чију, Меку и у свили, Носили смо прошлост као срећу свију. Прошли су априли.

Сунце доћи неће дане да озари, Да застали живот покрене на боље, И земљу коју су повели возари, Неутешно мали и болесне воље.

Док с ножем на пушци лете сви војници, Грмљава ваздухом док к'о река тече, Коју каткад људски запарају крици — Он крај мртвог брата врши обред свети: Пољуби војника, свећицу запали, Поново устаде,

Они спавају, несебични, благи, С ранама живим и мртвим очима, Велике душе као камен драги, Вечита песма коју им отима.

Ја видим данас, при појави сваке Невоље која диван народ прати, Велику неман коју даде тама, Што зна да рађа к'о проклета мати, Изуме пакла и плодове срама, И још невољу која народ прати.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Као прво, имао сам брата који је био изузетно надарен - један од оних ретких појава људске природе коју биолошка истраживања нису успела да објасне. Његова прерана смрт је учинила моје родитеље неутешним.

Имали смо коња, поклон драгог пријатеља. То је била сјајна животиња, арапске расе, готово људске интелигенције, коју је цела породица мазила и пазила, пошто је једном приликом спасао живот моме оцу под невероватним околностима.

причест болесника на умору, а за време његовог одсуства она је сама отишла да помогне једној породици у суседству, коју је такође напала та страховита болест. Сви чланови породице, њих петоро, брзо су подлегли једно за другим.

Изумела је и конструисала свакојаке направе и алатке, ткала је најлепше шаре од вуне коју је сама прела. Чак је сејала семење, узгајала биљке и сама раздвајала њихова влакна.

Постоји још један, много важнији разлог за моје касно освешћење. Патио сам од чудне бољке коју је изазивала појава слика, врло често праћена јаким блесковима светлости који су ми замућивали виђење стварних

По теорији коју сам формулисао, слике су биле резултат рефлексне радње мозга на ретину приликом великог узбуђења. Оне сигурно нису

Пре много година, патио сам од срчаних тегоба све док нисам открио да су оне последица невине шољице кафе коју сам пио сваког јутра. Одмах сам прекинуо, мада ми, признајем, то није било нимало лако.

гума помаже кратко време али врло брзо суши жлезде и доводи до трајног оштећења, а да не говоримо о одвратности коју ствара.

дијаграм који је илустровао хидраулички принцип по коме је притисак течности у покрету пропорционалан површини на коју делује, и аутоматски сам се окренуо на своју леву страну.

Мало пре тога био сам целе ноћи жив сахрањен у старој капели у непроходној планини, коју је народ посећивао само једном годишње. Било је то страшно искуство али ово о коме ћу вам говорити било је још горе.

Он се поцепао уз парајући звук који је био налик на салву испаљену из мускете, коју су испалили неувежбани регрути. Мој отац је побелео од беса.

Мој отац је побелео од беса. Благо ме је ударио по образу, и то је била једина физичка казна коју је он икад применио али се ударца скоро и дан-данас сећам. Стид и збуњеност који су уследили били су неописиви.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

пружити млади досељеник који нема пара у џепу, није вичан било каквом послу, нема занат и не познаје језик земље у коју је дошао? Очигледно ништа.

С времена на време, турска војска би прелазила јужну границу коју су чиниле Дунав и Сава и упадале дубоко у аустријске покрајине.

По предању, тај пламен се никад није смео угасити, а литија коју је добри свет Идвора приређивао, могла је отклонити сваку недаћу која би селу претила, као на пример, сушу и кугу.

Крај ногу старијих седели су на клупицама млади људи, а пред сваким од њих је стајала котарица у коју су крунили жута зрна са великих кукурузних клипова. То би радили цело вече.

Исте вечери отац је мајци за вечером испричао о јереси коју је од мене чуо то поподне, али је његова срџба била доста спласнула.

” Мислим да нема српског дечака који није чуо за ону дивну руску песму коју је написао велики руски песник Љермонтов, у којој се каже: ”Изашла сам доле на друм сама, Кроз маглу се блиста камени

српског гајдаша који је притискањем мехова од овчије коже нагонио ваздух у цеви и прстима регулисао проток и мелодију коју је овај инструмент стварао. Највише ме је занимало усаглашавање или ”штимовање” гајди.

Нешто касније приметио сам да се, по захтеву оних који то желе, служи ручак па се сетих печене гуске коју ми је мајка припремила и ставила у моју шарену торбу. Потегао сам торбу, али авај, гуска је била нестала!

Али воз је кренуо полако и на моје велико разочарање никад није достигао брзину коју сам очекивао. Била је хладна октобарска ноћ.

Њихова љубазност према мени била је загонетка коју тада нисам могао да одгонетнем. Одгонетнуо сам је, међутим, тек после неколико година.

војног граничара, ништа нисам више волео од добре туче и није ми било тешко, с обзиром на физичку снагу и добру праксу коју сам стекао на пашњацима у Идвору, да избијем било ког немачког дечака мојих година, или старијег.

родитељи шаљу за издржавање, па се тако мојом кривицом нисмо обраћали пријатељима у Панчеву за њихову додатну помоћ, коју су били обећали.

Ћипико, Иво - Приповетке

Не познају стари завичај својих пређа. Они тек из причања и јуначких пјесама познају земљу у коју иду. Сјећају се да су толико пута гледали правце ономе крају откуда су се назирали голи висови како стрше у ведрину

Иза црне каве господар са сином пође преко дворишта у дућан; господарица, дремљива, вуца се по кући, чека на коју пријатељицу да је походи и разговори.

Хтједе да је намјести у коју кућу да се служећи прехрани. Намјери се пригода, те то и уради. Али дијете никако да се свикне: већ трећега дана нађе

Једи и пиј! Немој послије да се тужиш на ме! — говори јој он у очитој узбуђености коју залуд настоји да сакрије. —Што да се тужим? Од своје сам воље дошла, — одговори она, и силом се насмије.

Биће да му и крмило већ не служи! Антица, гоњена језивим страховањем и црном слутњом коју олуја повећава, иде напријед, но доспјевши на крајњи рат школа, нема куд даље, — устави се; вјетар је удара са свих

Неко вријеме, као да се свако забавио својим мислима, говоре тек по коју испрекидану реченицу. Али стари смионо заметне разговор, као да није ту мрца, па и остали слободније одахнуше.

затона, у чијем се мору љуљушкају бродице и огледају сеоске куће, некако умекша се и науми да подучи ону двојицу у коју сврху црква ставља кипове на отар и поштује их. Одмакне се од прозора, узе столицу и сједе сучелице према њима.

— прогунђа у неприлици Павле. И прелом просу се смех и жамор као у роју пчела у кошници. Илија се напреже да чује коју реч, сумња да се о њему говори, али људи домишљати, па се уозбиљили, а и он се претвара и кришом гледа на њих, тражи

Али откада се оженио, не одлази више на рад, а оженио се, и преко воље, морао је, јер још коју годину, па га цуре не би хтеле; он се тек оженио, а његови врсници већ деце имају.

господству његове породице и причали им старе приче о насиљу његових пређа, док је у њиховим рукама била земља коју су они као тежаци обрађивали. Сећајући се тога, нека деца имућнијих тежака дрско су га нападала и стенама гађала.

Па би пожурили жалу да се окупају у отвореноме мору; бацили би се заједнички у смежурену, дрхтећу, помодрелу пучину, коју свежи маестрал тек што ће да покрене. У сунцу што прожима седе на врућему жалу.

Он се зажели баш тих прича. Своме старијем другу даваше своје најбоље јело за сваку књигу коју би му кришом позајмљивао на читање. Тако му допаде руку књига „Павао и Виргинија .

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

То је неминовност коју би било бесмислено порицати. Напротив: данас постоје добри разлози да управо у њу упиремо прстом.

Док остајемо у њој, док се у њу затварамо као у једину за коју знамо и хоћемо да знамо, ове су безбројне навике (конвенције) за нас просто невидљиве.

Јасније речено: према традицији која нам долази из XИX века и коју са много разлога треба везивати за романтизам, песник треба да се користи посебним, експресивним, стилски обележеним

Без комуникационог језгра се не може, а оној стилској периферији коју овде имамо у виду додељује се изражавање емоција и свих индивидуалноличних садржаја у које улазе воља и став.

Већ је поменут Матић. Сви ми осећамо изузетну мелодијску снагу коју носе многи његови стихови и свежину која је непоновљива колико и неухватљива.

Одговорио сам му да нисам, и одмах сам га са своје стране упитао сећа ли се песме „Косовка дјевојка“, коју је баш у његовоме завичајном крају Лукијан Мушицки забележио од слепице из Гргуреваца и предао је Вуку.

Дабогме, што је малочас летимице поменуто, тек је део српске културе на Косову, за коју мислим да је не познајем ни у целини ни како ваља.

покушаћу нешто о њој и да кажем, колико се то уопште може у неколико дозвољених ми минута, на једну књижевну област за коју држим да нам је мало знана.

А непосредну потврду да исправно мислимо даће, нешто касније, једна друга песма, за коју се може веровати да је потпунија варијанта од ове: тамо су све појединости чистије изведене, јасније поређане у

лако образлагати, из читања косовске – мислим и косовске и метохијске – лирике износи се упечатљива слика оне магле за коју невеста, при прстеновању, с приметном језом каже да јој је пала на главу.

Разуме се, и слика о култури коју називамо балканском зависиће од тога да ли се опис даје са становишта њених припадника, дакле изнутра, или са

Осетио је то, на пример, и Стеван Сремац кад се обрео у старој Србији, коју је иначе брзо заволео. Али је занимљиво да очи његових јунака не опажају ону танану разлику између степена просторне

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

АНКА (остави књиге на сто): Ето је и руку раскрвавио. ЖИВКА: Ију!... (Шчепа му руку коју је увезао марамом.) Несречниће један, битанго! (Анки.) Донеси воду да се испере. (Анка одлази.) Још каже није се тукô!

ЧЕДА: Рећи ћемо! ПЕРА (госпођи Живки у коју као да има више поверења): Молим вас, госпођо, реците само: Пера писар из административног одељења.

ЖИВКА: Па јесте. И зато баш нешто мислим: ви би, Анка, могли да ми учините једну велику услугу, за коју би' вас ја богато наградила. АНКА: Зашто не, госпођо! А какву услугу? ЖИВКА: Па то... да натрчи мој зет на вас.

Све ћу ја то учинити. НИНКОВИЋ: Знате ли коју игру на картама? ЖИВКА: Знам жандара. НИНКОВИЋ: Ах!... Ви морате научити бриџ. ЖИВКА: Шта да научим?

ЖИВКА(престрашено): На коју ствар? НИНКОВИЋ: Ево како мислим: бриџ, на пример, можете од сутра почети да учите. Што се тиче пушења, можете се сад

смеје, отвори писмо, седа у фотељу да га чита, али се у томе тренутку сети и оде до стола те узима ону цигарету коју је оставила кад је узела од Нинковића.

ВАСА: Ко? АНКА: Господин зет. ВАСА: Какав капут, брате? АНКА: Онда је то друга ствар коју ви имате. ВАСА: А је ли он код куће? АНКА: Јесте! ВАСА: Зовни га, молим те! АНКА: Одмах! (Оде.

ЖИВКА: Шта ћу, кад је стегао реуматизам, па не може да чека сезону. НАТА: А у коју ће бању? ЖИВКА: У коју?...Па у Абацију. НАТА: Тако! А путоваће, разуме се, у салон-вагону?

ЖИВКА: Шта ћу, кад је стегао реуматизам, па не може да чека сезону. НАТА: А у коју ће бању? ЖИВКА: У коју?...Па у Абацију. НАТА: Тако! А путоваће, разуме се, у салон-вагону?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

па до композиције, по структури која је скроз песничка и скроз симболичка, Сеобе су све до данас остале највиша мера коју је досегао модеран српски роман.

Има још једна појединост коју посебно треба поменути, будући да о њој у самој студији није ништа речено. Милош Црњански је имао план да после прве

године у два тома Сеобе и Друга књига Сеоба. Као што се из једног разговора види, а такође и из преписке коју је имао с издавачем, Црњански није желео да се два романа заједно штампају и тиме створи утисак као да је други

условном свету, оличеном у вароши која се само у неким приповеткама именује, у Нечистој крви ниједанпут, али за коју знамо да је Врање. Врање Станковићево заправо јесте и у исти мах није што и збиљско Врање с краја прошлог века.

зато што је већ сам књижевни склоп приче изискивао да његова судбина служи као помоћна, да је значајна само по улози коју има уз један други лик: њиме, наиме, хаџика Ташана искупљује свој давнашњи грех.

седи у мраку иза куће, док из осветљене собе једнако допире страстан и заносан Пасин глас, па он онда узме цигарету коју је пре тога завио, почне „да је пали, али невешто, гризући је, жваћући, трепћући очима, челом, целим лицем, од песме

Течину собу у коју је уведен, Миле једнако описује као топлу и светлу, јер „пећ бубњи, а светлост од четири свеће широка, пространа,

21 Додуше, већ у другој верзији - коју је Станковић седам година касније почео објављивати и такође је без објашњења прекинуо22- уклоњена су оба места где се

узевши, значајно је ако га повремено проткива јунаково сећање - та прозрачна доживљајна (егзистенцијална) копрена кроз коју ми читаоци гледамо на догађаје романа.

При томе оба описа, наравно, почињу истом реченицом: „Тек што је поноћ превалила. ” У Газда-Младену, у верзији коју је писац објавио, звездица се налази баш после прве реченице, која је гласила нешто одсечније: „Увек, једино, целог

састав реченице, њен склоп: да се у њој као у маленоме сочиву одразе наговештаји основних односа из приповедне фреске коју писац одмах потом почиње развијати.

У томе и јесте њихова дијалектична, само на први поглед противречна природа, коју - ако ћемо право - имају и све остале конвенције у култури.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

ЉУТА ПРАВОСЛАВКА Још пре двадесет дана суседи су јој донели ту црну вест, у коју она никако није могла веровати. Калудрани су били у граду једне суботе и на тргу сазнали од чудно задовољних Арнаута

То ми закон не забрањује... Е, Вино и крметину само не спомињи... Дај донеси да попијемо по коју!... Богдана брзо донесе из хижине пун велики врч добре старе ракије са заденутим струком осушена стара босиљка у

отпор према завојевачу, и да јој уливамо веру да је Косово њено, иако стварно од свега тога беше још Грачаница, у коју се лесковачки мухаџири спремаху да ускоро затварају своју стоку... По навици задрхтасмо од пријављене ране посете.

Беше пророчки надахнут и крепак. Па кад на Косово паде тиха ноћ, и кад звезде чудно затреперише ону чежњиву песму, коју је код нас само Ракић без позе осетио, он позва нас двојицу–тројицу, те без каваза и оружја пођосмо низ Диван–Јол

У својем мрком шарпланинском гуњу место ћурчета кунетином постављена; под плићом суром капом место камилавке коју ни при крађи није замењивао; у скромним белим чакширама, опточеним са по два сељачка гајтана.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

То је оно чега с’ подлост жаца: Светлих жртав’, сјајних образаца, То је пропаст пустих пудљиваца, У коју их лудост њина баца.

„Та се речца отрцала“ — Веле неки стари; Јест, дабогме, по устима, Али не по ствари. Ова речца, коју давно Не чујем у груди, Ова речца, омладино, Сад се живље буди.

Покри сваку црну пегу, Застри сваку нашу брљу, Сузби крила вранам’ нашим’, Уз пут стреси коју крљу. Падни, снеже; падни, снеже, По градови и по сели, Нек’ се нашем сузном оку, Нек’ се Божић барем бели.

»Српске Илустроване Новине« 1881. ОБРАЗ Јест’, у Црној Гори на коју се радо Подругљиво смеше наши „просветници“ У земљи двобоја (из пиштоља празних), Земљи проневера, свакидањих крађа

Јер владар Сатурно — то ваља да знамо — Он не ждере људе него децу само. »Стармали« 1888. НА НОВУ ГОДИНУ (ма коју) — ПРЕВЕДЕНО — Чуј, човече, мога свȅта На уранку нова лета: Ако ти Јануар не испуни жељу Покрај свега труда и

Али нека, кад га хвала у брк тако вређа, Ми ћемо му коју рећи, ’нако иза леђа. Твоје „Шетње“, Абу-брале, наш „Стармали“ красе, Кâ што краси стô божићњи реш-печено прасе.

Блажена кујна у коју дођеш! Блажена шерпа у којој цврчиш! Преблажен гортан кроз који прођеш!“ »Стармали« 1885. РИБОЛОШКЕ СИТНИЦЕ (Прве

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

у се влила, Која краси нрави твоје, Кад би моја књига била Чиста, кано срце твоје, Кад би сладост прибавила, Коју носе речи твоје, — Јамачно би иста важност Читатеља њу достигла, Коју дјела твоји сјајност Јест пред светом себи

кано срце твоје, Кад би сладост прибавила, Коју носе речи твоје, — Јамачно би иста важност Читатеља њу достигла, Коју дјела твоји сјајност Јест пред светом себи дигла.

САРА: Госпоја от Мирич има једну прекрасну кћер, коју она усрећити жели, и будући да сте ви... РУЖИЧИЋ: Само благоумиљено нимфâ и грацијâ обајаније може Ружичићево

ФЕМА: (поклони се): Коми фо! САРА: (Ружичићу): Госпоја од Мирич, за коју сам вам казивала да је врло нобл, особито што се јела тиче; а ово је мадамојзел Евица.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

неголи дозивати птицу заувек слетелу Сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме нема та жена са рукама детета коју волим то дете заспало не обрисавши сузе које будим узалуд узалуд узалуд узалуд је будим јер ће се пробудити друкчија и

нико не долази одавде нико не одлази, топле лажи пољубаца закопа у песак ова пустиња где се спрема крвожедна тишина коју својом љубављу хранити треба у овом изобличеном простору чија смо поломљена ребра из чијег камена чудовишне птице

О, бело удварање ветра тој птици од пламена. Птицо узидана у мозак и зид коју никад није упознао вид коју је слух нашо у просторима шумним, у нашем уху твоја се смрт заче.

О, бело удварање ветра тој птици од пламена. Птицо узидана у мозак и зид коју никад није упознао вид коју је слух нашо у просторима шумним, у нашем уху твоја се смрт заче.

Тебе три света воле три те ватре прже. А ми идемо испред наде коју лутајуће пустиње прогањају. Они смо што су све измислили и остали сами, жено од светог мермера бела утехо којој се

језера сањај у тами ТРАГИЧНИ СОНЕТИ И ПОЧЕТАК СНА Нека ме недостојног ветар обавије Куло с врхом ван времена на коју дишем Тесно је небу у птици птици још више Моје издвојено око ван главе бдије.

Како се зове пре него се родимо Спремни у туђој нади и безболном огњу све то? Здраво, о могућа звездо коју и не слутимо, Ил ме заборави песмо, јер жеља је моја крива. Под земљом ће се наставити трајање започето.

Пред капијом сам коју црви глођу за златно гробље где се сахрањују руже. ИВ Не, више није важно шта ћу рећи. Већ беше све то некад ко зна

него ништа велика урна са пепелом једне и заједничке смрти која се понавља али не прегорева са временом никад земља на коју ћете пасти челом ви и ја и моје чело мој обрачун са мном тај нокат неба и пејзаж задње светлости, то су предели

очију мртваца чије речи залуд смо хтели да никад не оду са земље све смо заборавили осим своје властите смрти коју живимо молитва Треба се молити смрти за свој живот а тишина ће сачувати скамењене лобање за кишу лица и неба за

си, зато те не могу стићи; Тако близу мене други ваздух дишеш Док силазак у дубину обећава све више Звезда на коју треба се тек навићи.

Забуна је сличност. Моје лице тоне у чудну безличност Која мермером своје очи уми. Ах, надо коју врисак зна изрећи, Тескоба и грижа, пре но мир у срећи, Слаби смо и ломни као лист лискуна И не усуђујемо се да будемо

Краков, Станислав - КРИЛА

На својим нажуљеним плећима, сем тешке ратне спреме, Вукли су и сву топлоту јулског дана, коју су неке дуге крстарице из далеких тропских вода донеле као страшну источњачку болест.

Имала је тринаест година. Официр је лежао крај ње на леђима. Хркао је победнички. Калина, ћерка домаћинова, коју је официр оставио, спавала је у приземљу са дугачким Анастасом.

Батаљон је целога дана остао ту припијен уз падине дубоке јаруге. Покаткад би прснуо шрапнел и откинуо коју грану. Осакаћено лишће би као киша падало по згрченим војницима, а шупље јаучући летела је кроз зрак кошуљица. — У—уп.

Наже се над малим комадом хартије, на коју паде млаз светлости из џепне светиљке. — Душане, на, прочитај. Рука којом пружи хартију описа изломљену пругу.

то ми шкоди бубрезима... ето боли ме ту, и ту... А Мија је тада мислио на чашицу коњака, коју му никако нису хтели дати. Бароница му је за утеху спремила нову шарену пиџаму.

У Сергијевој колиби чула се сладострасна вриска. Бора је извео бароницу, коју је гушио запарни ваздух у колиби, и они су посматрали кружење наших апарата, и весело поздрављали победнике.

У чађавој колиби од облица и грања стајао је бунтовни грудоболник, и расејано слушао дугу оптужбу, коју је мајор са чворугама на глави читао.

Она му није знала да каже да се планина на коју су доспели зове Јурка Кулбелери. Шуме се белиле под снегом, па ипак је све било суморно.

Топао дах дизао се увис изнад њиних ознојених глава. Нежна, окрвављена животиња, меко опуштена о мотки, за коју су јој танке ноге биле привезане, била је још топла, само су јој раширене очи гледале слеђеним погледом.

Петровић, Растко - АФРИКА

Затим је опет благ и, пошто мисли да више волим анегдоту од факта, прича ми у каквим је околностима нашао коју татуажу, а не какав је био мотив на њој и шта је значио. Залуд га убеђујем да ме ту факт занима.

Цео дан хоризонт је покривен тешком млечном запаром кроз коју се сунце слива као растопљено олово. Море, које је иначе толико прецизно по својим ивицама, меко је и густо као крем.

Као некад у Напуљу, на Каприју, кад сам ручао у Кафе Пањоти, изнад пучине коју је плавило уздизало до неба, ја сам и сад себи говорио: „Гледај, гледај пажљиво ово, јер ћеш, не зна се зашто, доцније

Не говорим о шминци коју усвајају од белаца. Црнкиња која близу обале ставља бели пудер удаје се за црнца који носи оковратник од целулоида, и

по њеном дну, а само један од њих, на сасвим нагом телу, има око врата крагну ол каучука и кравату од кариране свиле, коју не жели да укваси скачући у море.

“ Одмах по ручку жуто платнено одело замењујем белим, ради посете коју ћу са Вуијеом учинити гувернеру. Идемо аутокаром у Бенжевиљ, седиште гувернера.

Најзад улази у прашуму кроз коју је прсечен друм. Причам Вуијеу причу о Сари Бернар, која стигавши у Рио де Жанеиро, чим се умила у хотелу, сишла је,

Господин који се тушира и облачи иза заклона излази и завршава реченицу коју је још отпочео док је био невидљив. Даје нам једну руку која свеже одише на сапун од бадема и колоњску воду.

Кад је човек отац и муж, чак и кад је најобљубљенији, он треба да буде захвалан за сваку нежност коју му кућа поклони. Мати и деца су једно јединство, отац је само вечита чежња да се споји са њима.

Вечерам брзо, пијем филтровану воду која мирише на осушену земљу кроз коју се цедила; гадим се. Мешам ту воду са вином донетим из Басама, да бих угушио њен укус, али се на све то гадим све више.

франака за црног сељанина је огромна свота), враћам им их, решен у себи да им ујутру пре поласка дам баш и своту коју желе. Толико ме нека глупа страст за цењкањем одједном заслепила.

Напротив, оне корачају испршених груди, чији необично набубрели врхови трепере. Око бедара имају кратку плаву тканину коју саме израђују, од чвршће материје — ишарану једино мирним пругама.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Сви смо били на коњима, Комаров је писао даље; ја станем разгледати околину. Наједанпут опазим јужно од нас на коси коју сам напред спомињао, осам симетрично растављених предмета.

Да кажем овде коју о размештају наших положаја и шанчева око Алексинца. Алексинац је у дољи. Са источне стране, откуда су се примицали

Говорио сам о положају шуматовачког виса; да рекнем сад коју о самом шанцу. Шуматовачки шанац — то је обичан доста мали редут који као да још не беше сасвим ни довршен.

Ђенерал опази ове погледе, опет застаде и окрете се мени: »Реците овим војницима коју одушевљавајyћy реч. Кажите им да одлазим да им помоћ пошљем«.

очи испијене, уста широко разјапљена, а из њих и у њих куљају ројеви мува; на слепом оку види се црна мала рупица коју је куршум прожегао, око ње запечена крв. Смрад да те угуши...

Изгледало је као да се та војска спрема да одатле некуд окрене; само се није знало на коју ће страну. Ваљало је дакле мотрити куда ће окренути Черкезија.

Черкези су набили на копље његову лепу главу коју су тек биле гариле мрке науснице, и тако је носили по бојноме пољу. Лака ти била српска земља, добри пријатељу!...

Ако треба рекогносцирати и извиђати предео, зашто нисмо узели коју чету пешака, па да продиремо напред, и ако устреба да се пушкарамо, да би нагнали непријатеља да се развије и тиме нам

« Код једне гомилице нађосмо средовечна Црногорца. Завезао образ неком прљавом пешкирином, кроз коју му просанула крв, па чачка своју металну симсију. Уза се држи пушку са прслим и расцветаним грлићем.

»Највећа нада и жеља Високе Порте је то, што у буну, коју неки рђави и зли лјуди учинише због своју корист, да не би пострадали поштене жителе материјално и телесно, и да не би

зашто ме отрова оном страшном сумњом: да је, можда, мој Мита погинуо од братске српске руке, да га је убила пушка коју је партајска злоба на њега натегла, да је заповест за овај гнусни злочин дошла одозго... одозго...

Она није апсолутна држава као Турска и ваша Русија. Али наш, парламентаризам тако је јадан да наши закони једва за коју длаку да су више израз народне воље но на прилику закони апсолутне Турске и Русије.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Не чују се гласи, речи, Струји мисô, Кроз коју је рајски тамјан Замирисô. Пришô би јој, али не смем И не могу, — Та и ја се поиздаље Молим Богу.

— Е, па шта је! Е, па шта је простор тај!? Испунити кадар га је Један цигли уздисај. XИИИ Као свећа воштаница, Коју је држала Рука малаксала, И гледале очи, Заносном немоћи, На самртном часу, На своме угасу — Очи магла прели,

Ој, песници, стари друзи, Што срца имате, Насмејте се на ту љубав, Коју не схватате! XXВИИИ Благо оном, који уме Да без речи бол изрази, Било складом гласовирним, Било вруле меки

Музика је чиста суза, Коју носе крила рајска — А речи су здраво земске, Кад је туга надземаљска. XXИX Овај прамен косе плаве, То је коса

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Мени је наређено да са четом кидишем на непријатеља. — Ето видиш... У заповести коју нам је прочитао командант писало је како трупе Дринске дивизије, које су се налазиле десно од нас, треба прво да

— запитао сам га. — Идем да нађем другу. Небројено много пушака било је разбацано и, разуме се, узеће прву на коју наиђе. Овај нам мало после донесе вест да је један од кувара погинуо и том приликом преврнуо се казан са храном.

Погинуо и свршено. Од почетка рата он ми је био седми командир који гине. А, уосталом, заповест коју смо тада добили гласила је тако да је требало и ми сви да изгинемо. Наређено је да сад одмах морамо прећи Црну реку.

Уклештен сам. Војници се придигли, зверајући, на коју страну да отворе паљбу. Поред мене сломата се поднаредник. „Господине потпоручниче, ето Бугара са реке.

При ведром дану, овуда се не би могло ићи, већ далеким заобилазним путем. Сада се крећемо утабаном стазом, коју су за собом оставиле коморџије, носећи муницију и храну преко ноћи, или за време мутних дана.

Ово је место заклоњено. Сели смо на камен и запалили цигарете. На фронту је била тишина, коју прекидају повремено пуцњи наших и бугарских стражара.

— Дојади нам. Али, пресешће им. Говорио је прибрано као да су тамо немирна деца коју ће он штапићем умирити. Ја сам се непрестано мучио да се сетим шта сам оно хтео питати. А знам, било је важно.

Ослободио се мука. Лежим на кревету и сасвим изненада присетих се излагања командира о својим војницима. У коју ли категорију ја долазим... — паде ми на памет. Али моје су мисли сада немирне и никако да се приберем.

А пољска батерија гађа са даљине од хиљаду две стотине метара... Објавница се налази готово у обухвату оне просторије коју захвата природно растурање зрна. Али пешацима не вреди говорити. Они знају своје...

Прибили смо се уза зид. Није била стопа земље на коју није ударила куглица. Земља је прпорила од удара. Ракетла сину. Пољана је била празна. — Прекини паљбу! Нема пустош..

Знали су они унапред да се испред главних бугарских ровова налази једна њихова објавница, коју су поседали само ноћу. Тако је, уосталом, и на осталим деловима фронта... Када су прошли испод препрека, пођу побауљке.

— Уосталом, ја нећу остати дуго — и готово ме угура у другу собу, у коју се улазило из предсобља. Онда затворише врата на тој соби и ја зачух како обрнуше кључ у брави. Сад сам затворен.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

— уз коју је писац морао дати следеће објашњење: „Смисао овога приказа јест двојак: кад га читаш редом, не сматрајући ништа на

каткада под строгим касарнским заптом Бојне границе, или су се образовали и као писци деловали на територији коју су држали Хабзбурзи. То је имало неколико крупних, трајних и одлучујућих последица.

1834. песму коју ваља навести у целини, а дабогме не ради њених уметничких врлина. Песма гласи: СОЧИНИТЕЉ, као син Отечества, изван

Већина песника ове Антологије међутим отаџбине, онакве за коју се бринуо у туђини млади Паун Јанковић, имали нису. Имали су, па и то не увек, нешто мало оскудног и сумњивог

Знаће Босна и Велебит, и об-он-пол скупа, Панонија, коју Сербин из нужде уступа. Знаће гди је моја најпре пропјевала Муза, И њој близо убјежиште желити без труса, Имену ће

Сад нек' суди тко му драго и на коју страну, Љубов мора све побједе одржати грану; Више има који љубе млада и јунака Него дјеце с дрјахлих старци и маторих

Птичар ја нисам Дјеци да бих сам Ловом у пољу Добио коју Птичицу. Воду не гацам, Мреже не бацам, Да им ја овим Малу уловим Рибицу.

Исто ће рећи то: данас са народом живит, па вечно, Ил' умрети јошт сад, па ни по смрти с њим бит, Горчине чашу, за коју ти не знаде, поднесе Сабор! Ти си испио тврд. Живићеш оставши жив. Дан ниједан не заборав' себе у несрећи овој.

т’ осети, на тебе погледи, Распусти се, да ју круг твој мали не увреди, Јер је она нежна, саме од нежности ружа, Коју вређа и обара и најмања стужа. На челу ти спомен стоји, ал’ јој ти објави Да ћеш њојзи верне љубве сведок бити прави.

Дигде л’ руку да т’ упита шта желиш од груди Њених, кажи: Верност коју чесни хране људи. У смеју јој на уснама вољу ти примети, Буде л’ добра, тад помисли да си већ на мети.

У себи је помислило: — Младо момче, сасма лепо, Слатко љуби, добро игра, Јошт ако зна бити веран, Срећна она коју узме! Момче младо голобрадо Умиљато и несташно, Али притом и паметно.

Кад је дошло до кетуше, Опет мајке бога моле Не би ли им ћер узео, Удаваче бога моле Да не иште коју другу. Момче младо голобрадо На све редом лепо гледа, А узима Цвет-девојче.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

И поздрави се тој Републици Да ми је мило бреме носити Што ми на слабо раме товари Голема љубав коју осећам За Венецију драгу, премилу. ЛЕОНАРДО: Хвала, Светлости!

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Само ти ћутиш, Радошу?... Шта је то?... РАДОШ: Боље да ћутим — Нег’ оном стазом да се упутим На коју сте ми ногом несрећном У овом црном часу крочили. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта, Радошу, Зар смеш?... РАДОШ: Смем, господару!

ЧЕТВРТА ПОЈАВА [Одлазећи у прогонство, Радош се опрашта са породицом.] ТРЕЋИ ДЕО [Ђурашко јавља Јелисавети о завери коју Станиша и Радошеви синови, Бошко и Богдан, спремају против двора.

О, седи оче, Заостанулом крвљу хранити Слободе српске темељ камени — Али... у овој вери, у коју нас је Лукавство грешно грдне тазбине Корачајући стазом крвавом У овом кобном часу застало... Заклињемо се!...

Заклињемо се!... Ал’ најпре Ђурђе Са виновницом греха вечитог Нека остави земљу жалосну, Коју је, занет црним лажима, Са наше крви масним потоком Немилостиво точећ топио...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

њега и неколико млађих жена, које се убрзо разудаше; и све пропаде, ишчезну, свега нестаде осим худе и врлетне земље, коју немађоше нико више обрађивати и зиратити, и осим празних и загушљивих стаја, из којих заудараше задах смрти и пустоши.

Снијег поче гушће лепршати кад уђоше у планину, коју им је ваљало пријећи и спустити се у поље. Крава стаде нешто зазирати и застајкивати. — Идеш ли, роде?

Мијо говорио — не могу да гледам, како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и оба ра моје воћаре и моју шуму, коју су ове старе руке гајиле. Чу се да је Столина мајка умрла. Мијо оживи.

— прошаптах. — Ја мислим, да јест — одговори Стевица једва чујним, уздрхталим гласом и поче ме гурати руком, кроз коју је струјило тихано дрхтање. — Хајде ти напријед! Приближих се лагано на прстима и извирих иза горње стрехе.

Остави авлијска врата и стаде отварати стаје мумлајући нешто кроз зубе. Кад год коју стају отвори, а звоно изнад врата цикне.

Крпатим ја грчки, наносим мало на арапски, забркљачим коју каурску, а понека се и каравлашка омакне!... Кô белћим: ја сам геренал, а за мном иде баталијун... табор војске.

Ено у намастиру има макар два товара књига, па коју гођ отвори зна у њој на моју душу кô и сарајевски владика, а да и не мећемо у рачун овог бањалучког трбушастог Ликоту

огњевитом одушевљењу, кад ријечи живо прште као варнице, а слике се нижу неизмјерном лакоћом, кад лаж постаје истина у коју се тврдом, каменом вјером вјерује и кад се обичан лажовчина претвара у чудновато, загонетно створење.

! Писарчић (напреже се озбиљно да разјасни Давиду): Је ли та твоја жена, на име коју сад имаш, је ли, питамо те, била прије оженита? Давид: Жена оженита?! (Крсти се зачуђено и хода по соби.

инсан — човек, чељаде јазија — „писмо, оно што је написано на нечем“ јармац — мали јарам; јарам — „дрвена направа у коју се прежу волови кад што вуку“ јаспра — ситан новац; новац јопе — опет кабаст ― крупан камилавка ― капа

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Молитвом, коју мој Бог само чује, Дижем се изнад луциферског беса, Чаробних мага и сатирског плеса. (1910) МЛАДОСТ Ја знам

В Ја читам данас твоја писма драга Из којих топла наивност се смеје И чедна љубав, коју младост греје. Ја читам писма, но сумор ме хвата, Јер прошлост врх њих већ остави трага, И туга Билог из вијуга

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

(Оде у собу.) XXИИИ ЖИКА, МИЛАДИН ЖИКА (оставши сам, хукне и седа на своју столицу. Нађе однекуд ону крпу коју је раније држао око главе, пипа је, па кад види да је још влажна, метне је на чело; затим наслони главу на обе руке).

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Најзад, народни језик је без сумње био изражајни медиј усмене књижевности, за коју имамо доказа да је у средњем веку цветала иако не располажемо записаним текстовима.

српских митрополита, руски учитељи, који су, природно, учили младе српске клерике оној верзији црквеног језика коју су сами познавали.

литерарног лика владара и монаха Сава је користио већи број наративних модела и литерарних типова, поред слике коју је о себи дао сам Немања.

Појављујући се пред српском војском у ратним походима, свети Симеон штити своју државу, коју је и за живота бранио, али и свога изабраника, сина Стефана, подржавајући га тако у борбама око престола.

син и наследник, млади деспот Стефан Лазаревић, државник, војник и песник ренесансно интониране љубавне лирике, коју откривамо у његовом песничком трактату о љубави Слово љубве, и други. Десет списа за двадесет година.

ратник и племенит витез, префињен уметник и неустрашив борац за хришћанску културу, човек велике моралне снаге, коју црпи из привржености своме тлу и историји свога народа. Тиме, а не небеском заштитом, он је јунак новога времена.

године, скривене међу стиховима италијанског спева Балцино, коју је аутор спева Рођеро де Пачијенца спонтано, али с готово фолклористичком прецизношћу и интересовањем за историјски и

Хуњадија) у Смедеревској тврђави, где га је српски деспот Ђурађ Бранковић затворио да би му наплатио ратну штету коју је починила по српским земљама Јанкова војска враћајући се из битке на Косову 1448.

Невеста треба у младожењину кућу да донесе свако добро "а највише биља од умиља/да је мирна кућа у коју ће". "Буди, снахо, собом добра, /то су дарови", захтев је који младожењина породица понавља у свадбеним песмама, а он

(Српске народне пјесме И-ИВ, Српске народне приповијетке; Српске народне пословице), настала избором из огромне грађе коју је сакупио сам и уз помоћ многобројних сарадника, имала је широк европски одјек.

бројни покрети, поникли у разним земљама, слили су се у једну општу књижевноисторијску појаву (стилску формацију) за коју се усталио назив - авангарда.

Андрић је пре на крају него на почетку једне наративне традиције, коју је он транспоновао у савремене облике приповетке и романа.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Реците само: „Доста је славе — Веран је био народу свом“. 1858. ЈА САМ СТЕНА Ја сам стена, О коју се злоба мори, Светска чуда и покори.

ме да поречем Својом крвљу што сам писô, Мојим ножем да пресечем Од помисли прву мисô: Да се клањам немој слици, Коју не знам нити чујем, И у њојзи, варалици, Христа бога да поштујем!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Шта вреди поп што моли, па крстача, па име, неће се војник вратити у село, неће пољубити коју воли. Откини зумбул с груди, погни главу. Негде зàпева труба.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Да се, као и некад, басма, свиле, везови, шамије кад приспеју у коју трговину, прво код њих шаљу на углед и пробу. Можда то њена снаја, мати Младенова, има већ, мада неће од силна

Као обично, казује му ко је тога дана долазио од комшија, родбине. Младен је слушао радосно, сигуран, без оне стрепње коју има кад човек учини што није требало, па му се каже да је долазио тај и тај, а он увек задрхти да тај није долазио

Младен је већ знао да је то стари Стеван, као увек пре ручка, дошао у дућан да види шта му син ради, како води радњу, коју је на њему оставио, а он мисли да се повуче, па, наишав на неисправност, већ побеснео и грди сина, тражи од Младена

Носи му тестију свеже, хладне воде са чесме. И како Младену слатко пада та мала тестијица, покривена мокрим пешкиром, коју му баба донесе да се расхлади. — На, пини, расхлади се! — вели му баба некако мило као благодарна за тај његов рад.

Теже му пада када пође кући кроз онај мек, нежан маалски сумрак. Улица готово празна, мирна. Кроз коју од капија ако из куће продире светлост. Више улица, изнад зидова, диже се и склапа дрвеће, лишће.

Не што није за његова брата, већ што је њена заова. А мајка, кад је већ он био самоглав, тврд, и не узео њу коју је волео, неће моћи више гледати да и други јој син, млађи брат му, као он, буде тужан, несрећан, да узме неку која му

сама би узимала свећу и светлећи му, иза њега, ишла би, пратила га горе, на горњи бој, куда би он, изишав из кујне у коју би ушао тек обичаја ради, тобоже матер и брата да види, да прегледа да ли је све у реду — право се онда пео на

Срамота је толики па да плачеш. После, матери му поручи да »не дира дете и нека му узме ону коју он жели«! И после, и даље их је помагао, они као и пре долазили. Он постао добар, већ сасвим свој домаћин.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

л. (СЕЗ, 19, 20). Нарочиту моћ има б. л. који је проникао из главе прве змије коју у пролеће видимо (или: из змије коју убијемо пре Благовести, или у Међудневице). Ко такав струк б. л.

л. (СЕЗ, 19, 20). Нарочиту моћ има б. л. који је проникао из главе прве змије коју у пролеће видимо (или: из змије коју убијемо пре Благовести, или у Међудневице). Ко такав струк б. л.

који је поникао из гранчице коју је царица Милица побола у земљу на дан рођења свога сина Лазара (Милићевић, Кнежевина Србија, 767).

Рохде, Пѕyцхе7-8, 1, 219, или као што су черкески досељеници код нас метали око мртваца некакву јако ароматичну траву коју су у џаковима донели из своје домовине, упор. ТРЂ, ННЖ, 8, 87).

(СЕЗ, 19, 99); или је треба окупати у води у коју је метнут б. из девет башта (СЕЗ, 14, 111). У народним лирским песмама спомиње се б.

Онда наломи в. гранчица, и сваку намени понеком момку, па их све увече метне поред свог кревета. Коју гранчицу ујутру, не гледајући, прво дохвати руком, за тога ће се момка удати (Караџић, 4, 1903, 167).

Због тога в. нема рода (ГЗМ, 6, 1894, 371). И у српској редакцији приче о демону коју гони новорођенчад (цф. ‹Вук, Рјечн., ѕ. в. мацаруо; СЕЗ, 19, 95; 45, 42 и 184; 50, ИИИ, 16; Паулy-Wіѕѕ.

Добровска вода, извор у близини Ресна, која ужива поштовање и бива посећивана недељом, извире испод једне старе в., »коју нико не сме оборити« (ГНЧ, 24, 261).

Жена која нема деце а жели да их добије, треба да се пре сунца окупа у води са које се напио жут бик и у коју је стављено три зрна г., и после тога једно зрно поједе, да би зачела (СЕЗ, 19, 85).

Косу коју је кум остригао детету чува мајка заједно са п‹елином›, здравцем и босиљком (СЕЗ, 16, 181). У народној медицини има

(Караџић, 1, 1899, 273). Коренчић од з. меће се и у амајлију, »да би се дете одржало« (СЕЗ, 13, 1909, 289); коса коју кум остриже детету чува се после поред з. (СЕЗ, 16, 181).

Ако су је »савладале бабице«, онда се треба да окрене истоку, па је у три пута полију водом која је донесена са реке у коју је (поред осталога) метнут и з. (СЕЗ, 19, 99). ЗЕБРИЦА Мауерпфеффер (ѕедум ацре).

Ћипико, Иво - Пауци

Купио двије ствари које му на срцу лежаху: барута, да пуцњавом прослави Божић, и здравих јабука, да њима дарује коју лепу дјевојку на којој му у колу око запне. Одумио је овога Божића повести из кола прву која му се свиди.

Лани, угрејан вином и забреклом момачком снагом, упаде му у колу у око једна хришћанка, коју тада бијаше први пут видио, али је по чувењу познаваше.

Али још није чисто одлучио коју ће: одумиће задњи час, кад му догори. И сада, газећи блато, мислећи на цуре, јари се, страст га заноси.

И цура долази, као и он заогрнута својом новом, цурском кабаницом коју Ради у прћију носи. — Божице! — јави се Раде и, ухвативши је за руку, поведе је за собом.

Сигурно иду у варош за истим послом. Пожуре, као да ће сијена нестати. Војкан не може а да не набаци коју Илији; вели му: — Видиш како људи не маре за благајну: ови сви иду трговцу!

Неки дан вратио се из планине прије одређена времена, нашао је за то коју му драго излику, а вратит се раздраган мишљу да ће у кући наћи мушко чедо; предосећа да ће бити син.

надстојника Васу нека селом пронесе глас да би газда купљени дио покојнога Нике продао, да испита што ће људи на то, коју би цијену ударили. Васо иде од куће до куће, хвали земље и измишља цијене.

једне године платио преко педесет талијера, како он вели, што глоба, што некакових одштета, тобоже за почињену штету коју они што суде на своју рачунају, а на који начин то раде, нико у селу не разумије.

опростио Раду од његове тужбе ради суложништва, али он се неће сигурно на томе уставити: осветиће се и наћи ће за то коју му драго излику; нису утаман стари људи говорили: „ чувај се турске глобе и поповске злобе”.

су душмани ради тога што поп завргну сеоску благајну, али откада се говори о некој слози између лацмана у вароши, за коју говораху да ће бити од велике користи тежаку, — помирише се.

Трпеза, за коју посједоше, удешена је нарочито за данашњи дан, између дрвета, у прошарици. У челу стола посади поп Вране старога

Маша, коју је поп Вране позвао да спреми ручак, донесе чорбу. Од некога дјечка узела је нову црвену капу и ставила је нахеро на

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Сад ми се чини, да би то он све издржао да није било оне потребе коју човек не може да одложи. Предвече је његова упорност морала проћи кроз искушења изван граница људске издржљивости.

„Где је тај видар“, питао је Лауш. „Знам, отишао је да лечи меропашку гамад, док се један витез распада од ране коју је задобио у боју са непријатељем.“ Тако је рекао: меропашка гамад.

Он се забринуо. Ћутао је неко време, гледао у глинену чинију из које није хтео ни да окуси чорбу коју сам му донео и онда је рекао како ће сутра рано отићи на Кулу. Рекао сам му да буде опрезан са Лаушем.

Да није тако зар бих могао поднети своју одвратну љуску, у коју сам жив сахрањен? Јелена Уображени млади петао пење се овде свакога дана.

Тако се и догодило. Кад су довели Јању коју су нашли у једном селу код Ариља, Јевђеније је само занемео. Видело се да му се грло осушило.

Наравно, то је све било претеривање. Јевђеније је хтео да излије своју горчину, па се окомио на Јању, за коју се ни ја не бих смео заклети да је била особито поштена, поготово кад се погледа оно што је касније радила, али која

Кажем амајлије а мислим на фину коврџаву длачицу одоздо, коју је сваки од нас лично оплевио с њенога густог руна. Имало је за читаву војску нашег господара краља Стефана Уроша

су епископи појали молитве за дуг живот краљевског пара, срце ми се парало од туге за том девојчицом, нашом краљицом, коју су ко зна какви ветрови, као немоћну белу лептирицу, донели овде у туђу земљу, у наручје овог старог човека.

Јелена Знам да сам последњих година постала трома и аљкава. Некада сам, не тако давно, можда само пре коју годину, по читав дан проводила негујући своју лепоту.

Сада то више не радим. После срамоте коју ми је Лауш нанео са оном проклетом курвом, згадило ми се на све. Обузела ме је нека чудна слутња.

Доротеј ми каже да ове поворке срећу сваког дана и да се чуди где и како стаје толика сила људске и сточне хране коју Лауш сабира на Кули.

Он ти приноси највише што може, верујући да ћеш му прихватити замену: патњу којој се подаје уместо љубави коју не може да досегне. Прохор Ноћ шеста. Чуо сам злобни шапат оних за чије искупљење страдам.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

О, путници ждрали! С ове суре стене, Маховином седом што се крије сва, Валови столећа о коју се пене, Остављен и тужан дозивљем вас ја: Вас прогони зима у пределе југа, Из предачког краја мене гони туга.

1887. СТАРА ПЕСМА То је стара песма коју читам сада, Мрачна нека туга у песми је тој; Та ме песма сећа на времена млада, Прошлост је у њој.

5. Син мајке Агаре и презрени Јуда Са побожним страхом обилазе туда: Смрт славећи твоју, на коју се сећа Толико столећа! 6. А и нашто црног кипариса грана? Дан помена стиже.

Шуми, ах шуми, с благословом бога Нека нам уши оглуну од тога.“ 7. Обуци, музо, свечано одело, Свечана ј' песма, коју ћу почети; Суморан глас ће бити кô опело, Ил' као уздах, што из груди лети. Сутон је пао...

То је Рига, син Јеладе, мајско сунце коју греје, И потомак храбрих Грка с Маратона и Платеје. Он подиже руку десну, (на груди му лева пала) Па говори стражи

И прилика му се даде. Идући на дужност своју, Наиђе однекуд ћата, да и он попије коју. Кад спази у крчми кмета, а он се подмигну глупо, Из просте навике, збиља, ал' то му изађе скупо.

Чим Амор у село стиже, насмејан и добре воље, Истера свињу и прасце и пође на равно поље. Љубавној забуни целој, коју је с насладом сејô, Он се је, раздраган чисто, у души божанској смејô, Но, ипак, уморан тешко од бдења последњих

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

И Ви сами, драга пријатељице, не оспоравате недостатак писане речи „уз коју ваља у мислима небо разапети“, но држите да су те њене слабости у исти мах и извор њене снаге.

„У то звездано небо упире човек свој поглед од када живи на Земљи, и мучи се да са те књиге, коју је сам Бог над нашим главама расклопио, прочита њена тајанствена слова. А из тога срицања развила се астрономска наука.

Чаршија, кроз коју пролазимо, права је и широка, пресецана споредним улицама. Прошавши поред десетине таквих улица, долазимо опет до

На левој обали реке, опет висок зид са широком капијом кроз коју улазимо у свештени део вароши. Права, широка и лепо калдрмисана, улица води кроз зеленило тог гаја богова.

Ми се пењемо брзим кораком том завијеном рампом, и ево нас на врху куле. Но, шта је ово? Над платформом на коју смо задувани стигли, уздиже се нова кула. Како то да је нисам од доле сагледао!

Изнад наших глава разапето је звездано небо, а горња платформа торња, коју посматрамо из прикрајка, указује нам се као астрономски опсерваториум.

и Марс, скупили су тим својим послом драгоцених знања, из којих се развила астрономска наука Прва од небеских појава коју су они уочили, била је та да је међусобни положај звезда - са незнатним изузетком, о којем ћу још говорити непромењив.

Но та кугла, коју су они замишљали тако малом да се скоро чешала о облаке, не пружа, са њеним прикованим звездама и њеним потпуно

мах са три разна језика, нарочито кад ти мисли беже на другу страну; моје су летеле без престанка ка поносној лепотици коју сам кроз прозор мога купеа сагледао. Растрешен и расејан, ипак сам успео да добро свршим посао који ми је био поверен.

врата Партенон своје дивне скулптуре, Фидијине руке; оне су долетеле овамо из Лондона у тренутку када је казаљка сата коју сам померао прешла годину 1801. И у унутрашњости Партенона све је још у свом реду.

са Кипра или са Крита причаху ми да се онде јужно од Сиријуса види на небу једна скоро исто толико сјајна звезда коју одавде никад не можемо видети.

Једна слика на зиду моје собе, коју често посматрам, претставља га замишљеног, у наслоњачи, у мраморној соби његовога господскога дома.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Птичар ја нисам, дјеци да би сам ловом у пољу добио коју птичицу. Воду не гацам, Мреже не бацам, да им ја овим малу уловим рибицу.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Зна се то. Чак се зна какву ће кафу, коју ракију, и од ње колико чаша попити. Ено ја сам (показује на двориште, кујну) већ то све спремила. И кад знаш, онда?

виде да је Ташана готово заспала, пушта јој руку, и, да је не пробуди, полако, нежно оставља је; али, дижући руку, коју је Ташана држала и на коју је главу наслањала, и бришући њоме чело, косу, лице, одједном сав задрхта по тресен): Ох,

заспала, пушта јој руку, и, да је не пробуди, полако, нежно оставља је; али, дижући руку, коју је Ташана држала и на коју је главу наслањала, и бришући њоме чело, косу, лице, одједном сав задрхта по тресен): Ох, опет овај мирис! (Полази.

Како да нећемо да живимо. Само ти нам кажи, поучи... МИРОН Да, и зато нећу овде да, када у коју кућу уђем, у којој је Бог зна када ко умро, а оно из ње једнако бије тама и црнина! Завесе се никако не дижу!

МИРОН Али сам, поред оне моје манастирске усамљености, изабрао ову другу, међу вама, за коју сам знао да ће бити и већа и тежа, а то зато што сам знао: да, и ако ћу бити усамљен од људи, од вас, нећу бар бити

које је било некада засађено, већ ижџикљало, израсло са по којом сувом граном — исто као и ја; планина нада мном, у коју сам, онако мали, због њеног вечитог зеленила и магле, увек са страхом поглéдао, да ће бити већ мало гола, стара,

И ти никад да привириш. (Горко): Ох, не да ме утешиш, но бар да ме сажалиш и да видиш како ми је. Да видиш Ташану коју си тобоже сестром називао, која те је, када си са покојником долазио, као брата пазила.

И она у њену цркву, ја у моју џамију. Ох, а иста река тече, у коју се купасмо и брчкасмо, исто трепере и шуморе тополе под којима смо се одмарали. Ох, де, беже: »Весело, Стојно, Весело«.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

и ту се утешила удавши се за древног пушкара; и тај пушкар, некада први момак, а на крају само фирмоносац радње коју одавно воде његови ожењени синови из првог брака.

Доби ранг и у радионици, и на улици, а нарочито у занатлиској читаоници у коју је одлазио много чешће од других. Истину говорећи, читаоницу је Костица заволео околишно: кад је осетио да му и у

Газда Спаса је брже-боље испричао неколико лажи о својим предвиђањима, и обећао девојци скромну спрему, коју је, о свадби, лично и донео. И тако Ристана неочекивано постаде мајсторица и своја газдарица.

Сагне се мајстор Коста да скупи и к себи тргне стазице, али како коју дирне, она, као трула, отпадне. Пробуди се човек, протрља чело, гутне мало воде, заспи, и опет сан.

Постепено ослабише живци, и он тек тресне маказама о тезгу или залупи неку фијоку коју су момци оставили полуотворену. Једаред, ушао је да руча, кад тамо, ниједног детета нема на месту.

” Полагано се навикоше и родитељи Срећкови на тиху трагедију у коју се претворио скандал у њиховој породици. Срећко свраћа, разговарају, понекад и руча.

„живосан човек”, како је сама себе понекад називала, као да збиља још стражари над једном насуканом и мртвом лађом, за коју некада беше припето ваздан бродића, шлепова и дереглија.

И то има седамнаест година, и седи у мојој кући годину дана, а свако јутро ме испраћа на зелену капију на коју баш и навали јутарње сунце. О, Боже, опрости и мени маторој грех. Храним тело, а не питам за душу.

Уто се родила Станојла. Отац се кисело радовао: женско, и ружно дете. — На коју страну удари ово наше девојче? И по теби и по мени, ја бар мислим, требало је да је друкчије. — Милица ћути.

Попијен од оне скривене туберкулозе коју, типично, добијају лепи, витки брђани, још је држао своју дивну главу, и очарао њом адвоката.

Тотица, старија жена, чија је кћи служила чак у Пешти, и, како је Тотица тврдила, личила много на госпојицу Јулицу, коју она због тога много воли. Можда је Тотица имала право.

Два прста нема на левој руци; зна Свето писмо; станује у некој напуштеној општинској стаји, коју је вештачки очистио, наместио и украсио као вертеп, с полупреградама и разним одељењима све уједном простору.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Потом би могао читав табак напунити, представљајући ползу коју ће род из ове књиге поцрпсти. Све ове и овима подобне, које ником ни мрве не помажу, знатне маленкости остављам онима

« Роксанда ништа не одговори, и наш учтиви путник узме је под руку и пође даље. Кад се какав прост момак у коју девојку заљуби, он тражи свакојако прилику да јој се допадне, помаже јој у сваком случају и једва сме изустити да је

здравље проарчио, тврдо представи убудуште умерено живити и своје већ порушено тело мало више штедити да може јошт коју годину поживити — није ли то крпеж од велике асне?

Ретко је његова помајка питу или завијачу сакрила коју он не би нашао, или сам, или ако би му млого било, с децом појео.

сочинитељ?« Ни најмање, госпоже, ја се само наравног пута држим. А пропо, госпоже, имам једну загонетку, коју не могу пропустити да вам овде не предложим.

на каков оће посао осуди, но овај, из врођене му скромности без сумње, њима одговори: да је то за њега велика чест, коју он, без похљепствија к себи говорећи, не заслужује, и да он реченог роба к себи примити, нити немилосердно на тешке

У највећој њеној нужди, коју је сад први пут као при првој просидби искусила, она би се јамачно бедног свог живота лишила да није, као што смо

Ја вам је чистосрдечно (ако не сердечно чисто) дајем, и желим не само капу на главу метнути, него и покорност, коју ми жене мужевма радо одајемо, или коју би требало да радо одајемо, у пуној мери засведочити«.

сердечно чисто) дајем, и желим не само капу на главу метнути, него и покорност, коју ми жене мужевма радо одајемо, или коју би требало да радо одајемо, у пуној мери засведочити«. — Тко [се] неће тронути на овакову беседу?

не само нигда у животу свом ништа није уделила, но која се јошт радује несрећи ближњега; може се догодити да је она, коју младом госпојом зовемо, била негда матора девојка; а воопшче вкус је код наши дама у овом тако чудноват да се никакво

Реците, на пример, оној коју милостивом госпојом титулирате да није млада, пак ћете видити како ће вам бити; а запитајте ону коју госпојом младом

на пример, оној коју милостивом госпојом титулирате да није млада, пак ћете видити како ће вам бити; а запитајте ону коју госпојом младом зовете жели ли милостивом госпојом називати се, пак ћете чути шта ће вам одговорити.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

И то је добра страна тих биографа, коју историја књижевности прилично искоришћује, али ти биографи имају и једну рђаву страну, коју пошто пото треба сузбити

добра страна тих биографа, коју историја књижевности прилично искоришћује, али ти биографи имају и једну рђаву страну, коју пошто пото треба сузбити или је бар онемогућити.

заслужног човека, признатога научника, професора Стојана Антића, која је у своје време била сасвим уљудно написана и коју је, као што сам чуо, и сам покојник, док је био жив, прочитао у једном календару и није се бунио против ње.

трговац у Београду и, баш кад сам ја требао да се родим, он банкротира па покупи сву своју банкротску имовину — у коју сам и ја спадао — и пређе у Смедерево да живи. Тај поступак никад у животу нисам могао опростити моме оцу.

нисам остао само на првоме зубу, већ сам убрзо искитио вилице још неколиким, што ми је дало могућности да изустим по коју реч.

тумачила шта сам ја тиме хтео рећи, што ми необично личи на случај са зеленим папагајем госпођа-Миле апотекарице, коју сам доцније у животу познао.

Стога ја и не бележим та крештања као прве речи. Прва реч коју сам, свестан њенога значења, рекао била је: „дај“ и од тога доба, па кроз цео живот, ту реч кад год изговорим,

Предвиђања која се за овај чин везују испунила су ми се одиста у животу; отада па све до данас, за коју год се пару ја машим, измакне ми некако.

И што је главно, можда н под сугестијом бабичине заблуде приликом мога рођења, а да би се што више прилагодио збрци коју средњи род прави у половима, ја сам тада дуго времена веровао да сам женско.

третира и о снажној креацији наше протагонисткиње, и чим успе да вас увуче у тај разговор, она ће прећи на тоалету коју је имала протагонисткиња и, да видите, како ће смишљено, лукаво, издалека, повући линију која се свршава са њеним

себи диви у огледалу и намеће се да му се и ви дивите; војник, који се испрсава не би ли му спазили медаљу на грудима, коју је, ни сам не зна зашто, добио и сви други и многи други, зар сви они не дижу ногу увис и не казују вам: „Ја имам нове

“ Мени је нарочито годило што сам у тако раним својим годинама стекао извесну репутацију, коју сам се, у свима приликама, ревносно старао да одржим, те сам затим још чешће разбијао себи нос, чупао сестри косу,

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Над разбојиштем се разастрла магла од дима и прашине, кроз коју се видео повремени блесак наших топова. Иако потамнео као земља, потпуковник Петар се шалио да би охрабрио нас млађе.

Паде ми тада на памет слика коју сам некада видео у једној галерији слика у Русији. Батерији је исто овако пресечен пут.

Води у пешачки ров! Али ађутант краљев ми у пролазу добаци: — Скрећи на коју било страну, само не води тамо. Тада сви они почеше говорити Краљу како је опасно ићи овако у групи.

Хтео бих да запитам, али стрепим да не чујем страшну вест, коју све више наслућујем, гледајући измучена и измењена лица њихова. — Па... Како сад?

Дувао је хладан ветар и оловни облаци се стопили у бескрајни сиви застор, скривајући планине и земљу коју напуштамо. Бар да можемо бацити последњи поглед!...

Између ових планина зија Руговска клисура као разјапљене вилице кроз коју куља сатанским шумом хладна Бистрица... Све је дивље, све је сурово и исконско. А зима хладна као авет...

Трупе долазе са разних страна. Неке јединице застале, јер су изгубиле везу, те не знају на коју ће страну. — Ама нећу да питам ни за кога! — љути се један командант батаљона.

— зачу се крик капетана Војка. — И топове, и муницију до последњег метка, и кола, и сандуке, и целокупну храну, коју не бисте могли да понесете. Командант заћута.

А у модерном рату војска без оружја и материјала је гомила, коју и наоружана слабачка деца могу вијати као стадо оваца. — Страшно! — проговори неко. Остали су ћутали.

— Јаој, не дајте ме! — викну неко иза мојих леђа. Ја се упола окретох и видех само једну тамну масу, коју вода ваља. И нехотице зауставих коња. — Терајте, што стојите! — виче са обале поручник Коста.

Али ако је снага и за толико исцрпена, свију се они уз неку другу команду, свеједно коју. А ваљда ће и они челни једном стати, и тако ће најзад стићи своје другове.

Војници су седели скрушени око ватре. Неки се разиђоше по ономе кршу и почеше чепркати, не би ли нашли коју биљку или сочни поданак.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

задојити такву моћ: требало би ишчупати целу ноћ ту из себе као баснословни мач; настало би крволиптење за сликом коју утисну тада ноћ и ловац Мâч; пред нама лежи мртви вепар, ветар и толике звезде.

Ја! Имах свој Јужни Пол, свој Судан; Своју кошаву бар, коју не делим. Од све чистијих обиља начиних план Проширивања живота - из данас у сутра Прошивајући себе сунцем (својим;

Данас је то Француска Револуција а јуче Римска Империја. Мене највише за препасти историја коју нађем у великим домаћим књигама, о физиологији - са упутствима из ње, и у којима се налазе слике у три боје, које

У једанаест и по сам гладан, и ни по коју цену не бих могао певати; потом варим. Ја имам тако много заноса; али имам тако много разноврсних елементарних (или

А шта се мене тиче ваш мир! То нисам ја о коме је реч, већ једна савест чиста, издвојена, коју сам хтео спојити уз какво име. Што се тиче тела; садашњост се, и авантура док је у току, само преко њега објављује.

У фантастичним романима о другим световима, нико није могао измислити, и описати је верно, какву нову боју нпр., коју већ не знамо у сунчаном спектру. Неискуство ока би га при том потпуно паралисало.

Има ствари које не знам или на које никад нећу моћи одговорити. Је ли могуће да завршавам овим једну мисао коју сам имао до скора, а која мије ево сада скоро већ страна!

оком, јер је плакало, И сто пута поче ону мисао да говори, Којој бејаху онда толика бивства извори; На сваку реч коју би изговорио, Страшном шупљином бих му платио: Само на образима ми његови влажни дланови Прелажаху свежином морском

казни; Већ, као река својим целим током из планине, Тако духом потекосмо одједном из матере, Тело нам само прва брана коју гонимо Снагом што стално за њим надолази.

Зар она, девојка, коју жељах да живи крај мене Никад довољно голом, њен глас и танка половина; Како је лагано ништи ноћ и шума и

већ једном, нек превазиђе та мисао, Сувише жедна да зна који би нов сан да устави Толико добре тишине дође из ноћи коју сам дисао, Мир, срце; и тај Час даћу, за један још час љубави!

оваца само тешка планина, Битинија са својим бреговима, Велико вече Азије које их косо преклопи, Лист књиге коју ветрови читају, Далеки дах мора и острва што се стресају.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— жена се осврте унаоколо, али у соби никога није било. — Ја сам твој син! — рече глас и жена на руци, коју је принела образу, осети неки слабашан терет. Када је боље погледа — виде сузу.

— рече строго Сунчева мајка. — Боље се врати одакле си и дошла. Претешка је цена коју би требало да платиш за срећу свога сина. Сагнуте главе жена је размишљала, затим рече: — Платићу је!

У руци су јој две травке, гледа у њих, оклева коју да одабере, коју да баци. КРИЛАТИ БЕЛКО Једно лакомислено племе мрава сагради мравињак у врбаку поред реке.

У руци су јој две травке, гледа у њих, оклева коју да одабере, коју да баци. КРИЛАТИ БЕЛКО Једно лакомислено племе мрава сагради мравињак у врбаку поред реке. Како су само запињали!

Али, има ли ружиног жбуна који у ружу не процвета? Има ли росе коју не попије сунце? Појави се горд и смео момак с чаробном свиралом о појасу и чаробним мачем у руци и зарече да ће

Није било те опасности из које га мач не би могао избавити и није било човека ни звери коју песма свирале не би била у стању да припитоми. Чега је имао да се плаши?

— Да се ниси од сопствене жеље уплашила? — упита, а Златокоса постаде беља у лицу од брезе на коју се наслањала. — Зашто не умеш да ћутиш? 3ашто невољу из гласа зовеш?

Као мале месечеве кугле зрачила су зрна бисера из латице шкољке коју Сребренка назва Седефна ружа. — Узми једно! — положи Сребренка на дечаков длан зрно бисера најкрупније од свих, а

Рекао му је то Јужни ветар. Северни је потврдио речи Јужног. Западни се чак заклео да је принцеза најлепша девојчица коју је икада дотакао. Источни је још у посети Леденим бреговима.

Ах, до ђавола. Па он једва да се и разликује од шарене рибе из стакленке. Устаде дечак и у највећу посуду коју је имао нали воде. — Ево ти мало мора! — рече рибици и баци је у воду.

Ах, како је тихо, како пуно месечине било море. Јесу ли године пролазиле?... У собу коју је пресецао зрак Месеца, уђе млада жена, за њом дечаков отац. — Гле! — узвикну млада жена.

Није долазио. Можда због глади која је била честа гошћа, а можда и због воде коју су становници Пешчаре из далека, на леђима, доносили, јер нигде докле је око сезало није било ни извора, ни бунара.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Гора? МАГДА Гора, кћери! КОШТАНА (радосно се уноси, да што боље гледа у гору): А је ли то та гора за коју се пева: да је голема, пуста, тамна гора? МАГДА Та је, кћери.

А немој ту песму. Друго, весело певај! »Лошо је« да се сад плаче. СТОЈАН (са чардака): Кошто, песму! КОШТАНА Коју? СТОЈАН Песму, као што је твоје лице, грло, косе русе... КОШТАНА (зарадована): Ех, зар баш русе косе?

Твоја мајка, Салче, певала ми је. (Салчету): А, Салче? САЛЧЕ (задовољна): Коју, газда? ТОМА (одсечно, више за себе): Ону: була млада, после свадбе, чим легла, одмах умрла.

— Замирисале девојке!... Син полетеја. Све што искаја, све имаја. Хатови, пушке, сабље, жене... Коју девојку није погледаја, само њојне косе неје замрсија и уста целиваја.

Зашто, моје се је срце искубало, снага раскомтала, остарела... Жално, тешко да ми појете! КОШТАНА (са сажаљењем): Коју, газда Митке? МИТКА Коју? Ех, Коштан, зар једна је песма жална? Знаш ли шта је карасевдах?

Жално, тешко да ми појете! КОШТАНА (са сажаљењем): Коју, газда Митке? МИТКА Коју? Ех, Коштан, зар једна је песма жална? Знаш ли шта је карасевдах? И тој тежак, голем, карасевдах!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

И не могу више знати лепши ко је, Или ти ил' она?... Кô лептир у лету Сав трептим, и мислим, драга, од вас двије Коју ли бих сада загрлио прије?... 1918. МЕДИТАТИВНЕ ПЕСМЕ ПЛИЈЕН Ноћ сјеверна.

У дубини твојој небо одсијава. И ломи се блесак сунчевога сјаја. Твој је шумор пјесма коју галеб лаки На сребрна крила дочекује зором; За њу знаде дрвље, лист и камен сваки, Њу ти чује облак и небо над

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

То је њен метеријал. Али не ма коју митологију, тј. не коју му драго несвесно уметничку прераду природе (укључивши ту и све предмете, тј. и друштво).

То је њен метеријал. Али не ма коју митологију, тј. не коју му драго несвесно уметничку прераду природе (укључивши ту и све предмете, тј. и друштво).

Он страшно проклиње Вука Бранковића за издају, коју овај није починио, али коју носи у име свих оних феудалних господара што су, држећи се више или мање пасивно,

Он страшно проклиње Вука Бранковића за издају, коју овај није починио, али коју носи у име свих оних феудалних господара што су, држећи се више или мање пасивно, потпадали под Турке и губили се међу

Нежнија је само песма о њему и брату Андријашу, она из XВИ века, коју је Хекторовић забележио, и у којој Марко смртно рани Андријаша, и овај му на самрти поручује да не казује матери о

да се против Турака, у циљу њиховог протеривања са Балканског полуострва, створи коалиција свих угрожених земаља, у коју би ушла нарочито Византија. У вези са том политиком је и његова осуда душановог проглашења царства и патријаршије.

Он је такав кад на рачун шићарџија, пошто свакога од њих „куцне“ шестоперцем, упути по коју пошалицу: „Толики ти родили гроздови“, „Толике ти јабуке родиле“, „Повали се међу ђевојкама“.

и код Плочника 1386. Неколико година после ових пораза Турци су пошли на Србију с великом војском, коју је предводио сам султан Мурат, „а са њиме су била и оба његова сина, Јакуб и Бајазид, као и многе прослављене

И пошто је издаји повод био у суревњивости коју овлашно напомиње и најстарија прича Константина Филозофа, XВИ је век, као нов додатак, утврдио ту суревњивост међу

И пошто је издаји повод био у суревњивости коју овлашно напомиње и најстарија прича Константина Филозофа, XВИ је век, као нов додатак, утврдио ту суревњивост међу

Какав замах и откос! Тако је могла да коси само сабља коју су у вековима ропства, у осветничкој жудњи, стезале хиљаде руку сиротиње раје.

је то било у једној бари ондје близу Неготина испод извора Царичине: ондје има и сад бара и зидине од старе цркве, за коју говоре да је била начињена на гробу Маркову.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ружа без пупољка Био један тужни алас Мрачан као мрачни талас Срце му је хтело пући У маленој празној кући Коју грле као вреже Поцепане старе мреже Једног дана преко жала Дуну дашак маестрала Алас узе своју лађу А судба

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

костур од дрвена седла, пола колске руде, а све то покрише издераном аустроугарском зидном картом Босне и Херцеговине, коју је Мачак нашао на школском тавану. — Е, сад је све готово!

за шивење самара, звану „самарњача“или „чувалдус“, затим јак и дебео конац и, коначно, чврст картон од једне кутије у коју је некад био пакован отров за пацове.

Међутим откад је приступио чети, Ђоки као да се смаче испред очију прозирна сива завјеса кроз коју је, вечером, гледао чудовишта и приказе.

клинце да се лакше може попети горе, у широку крошњу, а једног дана изгубио се некуд према стеновитој јарузи кроз коју је роморио таман поточић. Сатима се није враћао. — Куд ли се изгуби Мачак?

На једно педесет корака од логора Стриц одабра једну букву ниске и врло густе крошње на коју се лако могло попети. — Ево је! Ту нас неће наћи ни свети Пантелија. Николица одједном запрепаштено избечи очи.

“Он је, руку везаних сприједа, корачао сам, без свога пара, а за десну руку била му је везана Јованчетова капа коју је овај на пробоју изгубио.

тетака, стрина, баба и дједова наоружана свим и свачим, почевши од љестава дједа Алексе па до куке за чупање сијена коју је једна бакица поносно носила на рамену.

— Окрпићемо је — обећавао је Мачак турајући прст у повелику рупу на глобусу, коју је начинио „гелер“авионске бомбе. Ђоко Потрк већ је пјевушио најновију ругалицу: „Тужна земља и то трпи да је Мачак

— Шта је сад ово? — чисто се препаде Мачак. Свјетлост им се учини јача од икакве сунчане, коју су дотад видјели. Једва се привикоше на њезин бљесак и слободно погледаше у правцу откуд је она допирала.

Та како дугме! Прогутао би читаву ниску цијелих ораха као ћурка коју хране за празник. Маштајући свакодневно о Марици, Стриц је пролазио кроз село занесен као да не гази по земљи него

Стриц, носећи у души прву истинску тугу у животу и неизбрисив лик тихе дјевојчице, која га је некад предано вољела и коју он ипак није умио сачувати. XXИИИ Иза брда тресу и одјекују топови. Бије се велика битка.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

А нисам много будан био да би ноћом Богу се молио, и себе костоломио, душе ради, еда бих у коју неведовницу и спону вражју не допао.

Пак сећањем се згледни и на твоје ти из младости прве послове, јесу ли за коју поштену хвалу дичну пристали ... Садање, ако би колико дуго много то злопатење било, хеле опет, опет, кад год, има му

Испусти ми коју реч благоутробија источниче, те прохлади ми срдце твојој слушкињи, јаох, јаох мени! Не малу ето, и с последњом

Та смилуј се, красо моја, и штогод ми реци, да се од туге не распадам! ... Молим те, изреци ми коју последњу реч, да мешто твојих слатких уста удиљ споменом услађујем своја уста!

ШТАПОВИ Сви се други штапови крше ако би и од самих кедрових дрвета били; нејма те јаке штаке на коју би се старац слободно подапро; ломе се.

Тамо, међу морами, по арапскому вилајету, имаду злочесте и горке воде и нису за пиће. Скупе се где на коју воду шумска жедна зверад, — пити не могу; ваља им чекати док не дође инорог.

СЕСОТРИСОВА ЗАПРЕГА Господа овосветска када коју тафру своју проводе, ките свој окрут, коње, хинтове, себе са сребром, златом и с драгим камењем.

куд би пак излезао, та и врти се там-овам силовито навирући куд би прошао: зато потреса земљом, докле куд згоди коју дупљу те опет излезе напоље.

хићњом од свију страна својевољно и без обзира стрчавали се тамо људи не хајући путем ни за свој живот, а камоли другу коју тугу и муку не би за оно снаходно се благо прегорели? (Што но је и то временом истрошљиво те и опет нестане га.

Заради зависти некад браћа Јосифа, свога им млађега брата, продадоше за роба Јегиптеном. Ништа друго коју ифтиру на њега не имадоше што изнети, кроме што се изпизмише на њега за неке снове: како је снио сам за себе јер ће

се јазби за то, но све мотри нашто се крај доконава, а иза зла свакад се бољем надај, тек исто ако драговољно поднесеш коју тугу!

Каде свашто живо држиш и храниш, то дај и нам коју год пажит. Ка нечистим, дај нам скоте нечисте, којено се по блату ваљају, — закажи нам да идемо у свињско стадо.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Задубили се у посао. Калфа Коте довршује неку срмали-муштиклу, — коју је поручио код њих у радњи неки Миле, назван Мазни, највећи кицош и мераклија у свој махали, ако не и у свему граду, —

Та је песма из народа; и бог зна ко ју је спевао, и на коју је Зону мислио тај први кад је ту песму сневао! И ко зна откуд и на ком далеком крају Србије покрива црна земљица и

И данас, још овако стар, воли хаџи Замфир да задене по коју стару љубав своју. — Ааа, Мадо, — рекао би кад је сретне — куде ти је убавиња твоја?

Она је та на коју је сваки мислио кад је запевао ону песму „Синоћке те, леле, видо’, Зоне“. Море, па не само ту песму, него и ма коју

Море, па не само ту песму, него и ма коју другу песму, сваку песму у којој се само спомиње девојка и љубав кад би тада запевали, мислили би сви, увек, само на

Само позове по једну девојку да с њом поведе коло. А она се стиди, хоће од стида да прогута ону мараму коју је метнула на уста, и сва срећна пружа руку Ману, па игра с њим!

Прочуо се мајстор Мане и са крупнијих радова! Некада се поносио само муштиклом коју је извезао Ибиш-аги, или табакером у газда-Гана, или сребрним прстеном који је направио Видену, кмету великовртопском.

Беше то кућица пуна свега и свачега, а највише топлине (оне топлине коју ћете узаман тражити код нас); као и све куће у тим крајевима, беше она право топло, скровито и мирно гнезданце!

У лето зором, још за росе, одлазио би тамо, попио кафу коју би сам тамо на сухом грању пекао, наслушао би се песме птичица и надисао свежег и мирисавог јутарњег ваздуха, умио би

да јој нападају сина у једним новинама, и кад због тога Мане постаде пргав, па сваки час долажаше у сукоб с мајком, коју је дотле увек најнежније ословљавао. — Јевдокијо, црна друшке Јевдо, твојега ти Манчу, ете, турише у новине!...

Дође и тетка Дика, и тетка Кара, и стрина Парашкева, и друга стринка, Николета, и тетка Рушка, коју су сви сматрали за род, а нико није знао да каже какав им је род. Манина мајка им каже зашто их је звала.

Ја већ и саг јоште видим што ме почитују... Ете, избери си једну оди тија што ги ти каза отоичке... Коју искаш, а мен’ ће бидне право... Све су си убаве... — Ех! — одмахну Мане руком. — Та што ако су убаве!