Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Али је црно доба за нас Откад је ово кољено: Све је на пазар пошло данас, Све слављено и вољено. За твоју Славу, светли Царе, Нека свак пехар попије — Јер су
Матавуљ, Симо - УСКОК
За њом Јоке: — Јао, бане, мој ђевере! Кнез се подними на једну руку, а други длан положи на Јанково кољено. И стара катунска орлушина, којој бјеху оба крила сломљена, сакри сузе.
На, виђи што ће ти ђед дати, ако му лијепо сједнеш на кољено и ако га целиш! Драгић се обазрије и, видјевши лијепу облу јабучицу, хтједе пријећи ка дједу, али се намах сјети да
— На, ови час даћу је њеком, ако грдов не дође! Та пријетња сломи упорство Драгићево, те пољуби дједа и сједе му на кољено.
— Не знам, имаћеш... биће ти око седандесет? Сакати Кезун преви се и стаде ударати здравом руком о кољено. Стево рече: — А седамдесет је мени и кнезу и овијема, а он је друговао с нашим оцевима!
А-ну, љубави ти, Стијепо, удри у смијех. Ћоро, као оно прије, преви се, стаде ударати дланом о кољено и вртјети главом, да одоли силноме смијеху, што изазва опћу веселост.
— Довијека. — Тако, ако брат буде имао мушке дјеце, најстаријега ће све допасти? — Тако, све с кољена на кољено. — Боже, свашта ли има у свијету! — рече Стане. — У нас дјеца мушка све дијеле. — Тако је и право.
У дому браства Иличковића медиштво прелази с кољена на кољено. Прича се да је њеки Иличковић у давно доба служио у чувеној кући Медиковића, у Паштровићима.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Бранковићу, погано кољено, тако ли се служи отачаству, тако ли се цијени поштење? О Милоше, ко ти не завиди? Ти си жертва благородног чувства,
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „Здрав ми био ускок Јанко!“ рече сердар, па натегну јуначки. Пошто испи чашу, наслони десну мишку на кољено, лијевим дланом отра неколико пута брке, па и лијеву мишицу превјеси преко кољена и оста тако не мичући се, мало
Његова; име Му, којијем се још за живота његова, кунијаху Црногорци, аманет је највиши који се предаје с кољена на кољено у овоме аманету српском, у Гори Црној.
„А соколови од крвава Чева на Крајини! Војвода Мићо, турска крвопијо! Стеване Перка Шалетина, господско кољено! Улазите људи; жељкује вас Владика свети!“ настави ђакон.
Дјевојке ако се не би поудале за властелу, али без мираза, манастир их је чекао. Тако је то бивало с кољена на кољено у Јановоме дому и тај ред затече и њега кад га Бог посла на свијет.
Смијешне им бјеху навике неке што се у кући предадоше с кољена на кољено, кроз дуги низ вјекова, и које доликоваше, можда, времену у које се заметнуше, али никако новијим временима; смијешан
Затијем се хитро поврну, чучну пред њим, као пред исповједником, наслони лакат на кољено, а руком заклони уста, па започе: „До’дила је к мени Стамена Миркова, таман данас око подне, кад ти оно пође у село.
А да, Цуца господско кољено...“ Петар га прекиде: „Опрости, не заборави на којој си! Мене је првог задио; мене је најпрвога ред да му поврнем!...
„Ха благо Милуну!“ рече сердар. „Хоћеш ли ти овако научити?“ Дијете му сједе на кољено и загрли, као да га забави, да не смета Јанкову радњу. Сутон се почео бјеше хватати.
“ Људи се дигоше и посједаше уз дувар. Јанко поче читати. Мали Милун стаде уз његово кољено свијетлећи му и пиљећи и он очима у писмо. Женске се збише у ћошак, према људима.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Пуче пушка у сред Сења града, Уби цара у сред Цариграда! У зло га је мјесто погодило: Под кољено у срце јуначко; На ноздрве бубрег изгонило; Туј погибе, а здрав кући дође; Старог бабу у гребен’ма нађе; Стару
на сред Сарајева, Из Беча га момче угледало, На Биоград пушку наслонио, Асан-агу добро погодио, Међу очи под љево кољено, Мртав паде ага Асан-ага, Мртав паде, а жив дома дође. Жалило га до двоје чељади: Млада мајка и мртва љубовца.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Цар допусти, и старац уљезавши поклони му се и пољуби му руку и метне му карту на кољено. Цар узме и прочативши је рече му: „Добро, старче мој, сједи, ја сам данас цар, али да сам и просјак, ја ћу ријеч моју
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Сједнувши назва Исуса, па сними капу, па тресну њом о кољено, те стрцнуше капљице на све стране... — О, боже... боже! — проговори једва једвице мати.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Затим, неким линиментом из тубе (нагао откос тропског миомириса заситио је топлу полутаму) дуго је трљао кољено (фаза мађионичар: маст од шишмиша, с длаком крастаче, коријеном траве-обезнанке, и три листа траве од непомисли, седам
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Тета лија остала као цура у царскоме двору. Е не зна цар шта да ради с њом! Милује ју, глади, меће на кољено, посади на крило, љуби, грли, док одједном међу злаћаном јој косом запази једну обичну просту лисичју длаку.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Давид: Е, то ти посигурно не умијем казати, јер се не мере сваком рећи: Царе Лазо, честито кољено! Јок, господине, то се сваком не говори!... А чија је ово штрампа?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
И тада, као и раније, њега је пратила убитачна клетва: Проклет био и ко га родио! Проклето му племе и кољено! И у XИX веку као и у ранијим вековима, и у устаничким логорима као и у хајдучким и ускочким дружинама, кроз болне
тебе оженити свињарицом ни говедарицом, за те тражим госпођу ђевојку, и за мене добра пријатеља, који ће ми сјести уз кољено, са којим ћу ладно пити вино. Но чу ли ме, вјеран слуго Лазо!
је даде пошти књигоноши, и даде му дванаест дуката; па је пошти Милош говорио: „Носи књигу бијелу Прилипу, на кољено Краљевићу Марку“.
оргија сунце, мезил стиже и бијела књига баш од Бањске, од малена града, од његове остарјеле мајке, — бану књига на кољено паде.
13 КЛЕТВА КНЕЖЕВА (ОДЛОМАК) Цар Мурате у Косово паде; како паде, ситну књигу пише, те је шале ка Крушевцу граду, на кољено српском кнез-Лазару: „Ој Лазаре, од Србије главо, нит је било, нити може бити: једна земља, а два господара; једна
Невјера ти сједи уз кољено, испод скута пије ладно вино: а проклети Вуче Бранковићу! Сјутра јесте лијеп Видов данак, виђећемо у пољу Косову ко је
А што питаш за проклетог Вука, проклет био и ко га родио! Проклето му племе и кољено! Он издаде цара на Косову и одведе дванаест хиљада, госпо моја, љутог оклопника“.
Тад потужи Краљевићу Марко уз кољено цару поочиму: ,,Господине, царе поочиме, б'јели су ми двори похарани, вјерна ми је љуба заробљена, стара мајка с коњма
Кад је царе р'јечи разумио, брже пише сићана фермана, те га шаље бијелу Прилипоу, на кољено Краљевићу Марку: „Богом синко, Краљевићу Марко, ходи мене бијелу Стамболу, погуби ми црног Арапина, да ми Арап не води
Колико се јунак раздертио, виђе љуба, па се досјетила, подви скуте и подви рукаве, цјелива му руку и кољено: „Господару, ја се молим тебе, што с’ у образ сјетно, невесело? Ал’ нијеси снаху испросио? Ал’ ти није по ћуди ђевојка?
Књига Иву на кољено паде, ал’ му књига доста грдно каже: „Пријатељу, Црнојевић-Иво, кад забраниш у пољу ливаду, јал’ је коси, ја другоме
Кад зачуше кићени сватови, те сватови једну ријеч кажу: „Фала тебе, војводо Милошу! Фала тебе, господско кољено, кад си таки виђен међу браћом, кад си виђен и кад си погодан“.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Ти се сад враћај кући, а ја остадох да овде спавам — рече Стриц пипајући убијено кољено. — Казаћу код куће да сам ноћио у млину.