Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
И, доиста, Марко је већ у здрављу прогрижен, неће ни он дуго, већ мири на кољиво. Мица је обрекла Миливоју да ће одмах за њега поћи како Марко умре. Миливој Мицу надмудрио. Неће Мицу, воли Алку.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Болу ти беше посвећен век — Телу си знао видати боље, Ал' ком се душа са болом коле, јадан је томе кољиво лек. СВЕТОЗАРУ МИЛЕТИЋУ (при погребу, на венцу, 1901) Дух му се давно у небо отео, нашим се славно споменом одео.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
НАРОД СЕ ЧУДИ ЊЕГОВУ ПОСЛУ, И САВ СЕ ОКУПИ ОКОЛО ЊЕГА ДА ГЛЕДАЈУ ШТО ХОЋЕ ДА РАДИ. МОМЦИ ПОСТАВИШЕ КОЉИВО НАСРЕД ВЕЛИКОГА ГУВНА, А ИГУМАН ПОЧЕ ГОВОРИТИ. ИГУМАН СТЕФАН Чуј, народе, сви скините капе!
На небу им душе царовале кâ им име на земљи царује! ИЗЈЕДОШЕ ОНО КОЉИВО, РУЧАШЕ И СВАК ДОМА ОДЛАЗИ. НОВО ЉЕТО ИЗИШЛИ ИЗ ЦРКВЕ, СЈЕДЕ УЗ ОГАЊ, ПА СЕ НЕШТО ИГУМАН ЗАМИСЛИО.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Овако до петка, а у петак уобичајена чаша вина да вам се да; и кољиво зобљемо ради празника светог и великог мученика Теодора.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
У једном делу Славоније о крсном имену издуби се каква велика ј., метне у њу кољиво и носи у цркву (Беговић, 42). Колеђани у Приморју на своју заставу набадају ј. (ЗНЖОЈС, 22, 15). Ј.
место где је покојник издахнуо, или гроб), или се (ако се жртва упућује душама) разбацује, или 2) п. је кувана (»кољиво«), и онда се или оставља на одговарајућем месту (нпр. на гробу), или разбацује, или заједнички једе.
Кад се сејање доврши, онда се, »ради берићета«, једе »пшеница с пекмезом или шећером« (СЕЗ, 40, 332) — дакле, кољиво, панспермија, за коју иначе знамо да се једе као облигатна жртва душама мртвих и прецима (једе се о сваком подушију, о
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Сви су му честитали, а он је суморно вртео главом: — Имам једног сина, а имам две задужбине. То мирише на кољиво. — Најмлађи син, Стефан, био је даровит младић, али необично напрасите нарави.