Употреба речи коња у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Кад сам се тргао, беше сунце на заходу, а чело моје главе видео сам једнога човека где поји коња... Човек беше обична изгледа, сувоњав, средњих година; на њему сукнено гуњче, чакшире и црвен појас, а за појасом

То је обична ношња тамошњих сеоских трговчића. На коња је натоварио три-четири стотине јагњећих кожица, стегао их је добро, па их је поделио на обе стране дрвенога самара да

Кад је коња напојио, а он се и сам саже, заити шаком хладне водице, уми се њоме, а после се и сам напио, извадио је пешкир иза

Петци; а ако си баш уморан, ено ти коња, па седи горе на оне кожице; кад будемо тамо дубље у планини, а ми ћемо се онде и одморити.

Ту беше једна ливада врљикама ограђена. Мој кожарски трговац додаде ми улар од коња, скиде неколико врљика доле, и тако смо превели коња у ливаду.

Мој кожарски трговац додаде ми улар од коња, скиде неколико врљика доле, и тако смо превели коња у ливаду. — Простри, брате, твоје јапунџе, — рече Миладин, — овде се можемо мало и поодморити...

Живко оседла и мога и свога коња, вежемо их, онако оседлане, за једно дрво украј пута који води преко Честобродице, али странпутицом, право у доњу

„Побратиме“, рече Живко, „време је да путујемо; ти седи на свога коња, а Стани ено мој коњ, а ја ћу пешке пред вама. Мени је цела Честобродица позната као кућа у којој сам се родио“.

Мени је цела Честобродица позната као кућа у којој сам се родио“. Ми поседасмо на коње, а Живко узме Станиног коња за улар, проводећи га стазицом куда само козе пролазе... Кад је зора свитала, ми смо већ били код Живкове куће...

Тек после дугог времена, кад сам се мало умирио, сетим се на мога коња који је у механи остао. Вратим се натраг и видим још поиздаље где се и Стана са својом мајком враћа у село...

Замишљено сам гледао за њима, после оседлам и ја коња, па се упутим моме несрећноме побратиму. Кад сам поред манастирске порте прошао, сретне ме калуђер, погледа ме оштро и

Кад сам поред манастирске порте прошао, сретне ме калуђер, погледа ме оштро и хтеде нешто проговорити, али ја ободем коња и брзо као стрела оставим за собом манастир заједно са његовом прљавштином и прикривеним гресима.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

| 21 Курјак и коњ Стар курјак упази добра коња. Не поузда се јавно на њега ударити, бојећи се ил' да му не утече, или да га неће моћи надвладати.

| 41 Магарац и коњ официрски Магарац, гледајући официрског коња како га добро хране и служе, ублажаваше га, наричући га у добар час рођеним, будући да о малом труду толико добра

Бедно магаре, преко мере натоварено, почне под бременом изнемогавати; моли коња да му помогне и понесе неку част бремена, јер иначе он је готов изуахнути.

Онда његов господар натовари на коња не само све бреме, него и магарчеву кожу. Сад ови позна, но без времена и ползе, да би за њега млого боље било да је

Чуди се сељанин, и својим очима не верује. Кад ето ти домаћина с лова, загрми авлија од лупе коња и лајања паса. Ужасне се гост, бежи по буџаци, невешт месту, не зна гди ће се сакриши.

Кад се ова добро упита и одебља, возгорди се и рече своме | госи да је за коња прода а не за мазгу, говорећи да отац њејзин није био магарац него ат. Добро!

Човек који зна да без узрока ни коња, ни вола, ни пса не ваља живота лишити, може ли тако зверонараван, луд и бесан бити да свој или подобнога себи човека

Седећи ми при трапези, зачу се у авлији топотање коња и глас Светогорца, који како сјаше, почне ка' у својеј кући заповедати да се коњма зоб даде.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Опет смрт са мном у мом оделу под истом кулом на вису! Опет се рањено сунце повлачи, без кола, без коња, без бродова, и буква шињел облачи, и храст цокуле обува. Па бар да једном заспах у нади, у сенци коња, док пасе!

Па бар да једном заспах у нади, у сенци коња, док пасе! Да једном жито, које посадих, угледах како расте! Па да бар једном крај Рибнице осетих ђурђевску кишу,

У Дрежнику - луч у кров од сламе, џак на коња, карабин на раме, домаћина у гроб до колена. Па ка Увцу, кроз дим, кроз тескобу, а на пустом остаје на гробу снег

ВИДИК ПРИ БЕКСТВУ ИЗ КОСТОЈЕВИЋА Осврнух се с коња у касу, и, пре но ме прогута ноћ, видех: под све гушћим, све црњим облацима, бачена покрај згаришта, остаје,

три седмице дана, узводу, низводу, путем и беспућем, преко сувати, преко бујне паше, он иде пешке, а шиваћа машина коња јаше. Иде Мића Савић преко брда, калем златног конца у сандуку носи.

Бацају се на дебеле коње, с коња у галопу грме и севају, а за њима, низ друмове, низ реке, преко житних поља, кроз облаке, ко поплава надолази

на тас стављају топуз, стављају ђуле, на тас слеће гавран с Небојше куле, на тас из мрака долећу коњаници, и с коња који се пропињу и пене, док им бичеви секу сапи, а узде их даве, на тас из зобница бацају крваве главе; на тас се

Ми, који смо га гледали у висинама, и глас му слушали и с коња, и из грома, сада га видимо како нем, клечећи, у пепелу, с челом при темељу, шапуће у уво глувога камена, којим

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

сат и по ниже Ваљева, који је доцније постао стражместером) дочека га насред пута и карабиљ опали, а Гуша падне с коња мртав, а Ђока притрчи, узме његов мач, одсече му главу, хата његовог у’вати и узјаше.

Турчин, који је веће спремна коња држао, побегне у Босну, а мој отац остане да по кнежини и даље суди и уређује. Он, како је видно у оно разно доба по

Кнезови оду на конак, а митрополит Методије узјаше на коња, те ти у град везиру, и каже му како кнезови хоће да узму од њега хатишериф, и да њему (везиру) донесу, да по

од Батал-џамије натоваримо помало сена на коње, покријемо одозго са покровцима, да се чине товари, свежемо на првога коња звонце, и водили смо коње до Стамбол-капије. На Стамбол-капији повиче стража ,ко сте?

̓ на које одговарамо: ,Ми смо кириџије, отворите капију̓. Како се капија отвори, бацимо сено с коња, шчепамо оружје, а они који су с нама у вароши у договору били, дочекају нас спремни, и освојимо сву београдску варош.

Пак онда узјашем на коња и осванем у Бранковини. Нађем мога стрица само са 10—15 момака, а више нема. Питам га: „Камо ти војска?

одбио, крене се Београду, но Васа Чарапић дочекао га код Белог Потока око Авале и више од 100 глава им је одсекао и коња отео и друге којекакве пљачке. Црни Ђорђе, по други пут, после оде с војском и Јагодину очисти.

3. Ко украде јагње, прасе, коња или вола, тај да плати двоје и да се каштигује штаповима. 4. Ко утече из војске без допуштења, да трчи шибу. 5.

Кад Турци у Пожаревцу даду Црном Ђорђу доста коња, пушака, сабаља, ножева у сребро оковани, које он на све старешине соразмерно подели, а Миленку остави више од 10

Никола пасош потпише, али, вели, нема коња на пошти, морају се чекати. Узе Протић пасош па с Николом опет на пошту, кад тамо пуна штала коња, а они кажу да нема

Узе Протић пасош па с Николом опет на пошту, кад тамо пуна штала коња, а они кажу да нема коња. То није чист посао! (Ваља и то да знате: да је Ипсиланти, влашки бег, приврженик Росији, а

Узе Протић пасош па с Николом опет на пошту, кад тамо пуна штала коња, а они кажу да нема коња. То није чист посао! (Ваља и то да знате: да је Ипсиланти, влашки бег, приврженик Росији, а Муруз, молдански, Турцима.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

сретне почем сељак, макар и не био из његовог подручја, он ће му на читав пушкомет стати и скинути капу; чак сјаше с коња, па му ода чест. А данас јок! Прође мимо те, готово да се раменом очеше, па баш ни у уво!...

Обећавам му се да ћу му коња за јахање давати кад га год будем у сватове слао, као и жицу за ћемане куповати. Но пошто уз ћемане има и бубањ који

— Аја! Ето уговорили смо да ми набавља жице за ћемане, набави ми најгоре — ничему не ваљају. Рекли смо да ми даје коња ако ме пошаље куд подаље, па ни коња не да — већ жипчим овако пешке.

Рекли смо да ми даје коња ако ме пошаље куд подаље, па ни коња не да — већ жипчим овако пешке. У уговору стоји да ми набави момка да носи бубањ и бубња — он ми набави каког лудака,

Пупавац, а путник још одушевљеније наставља: — Или на пример, какав чича Никола Попрда уместо да притегне самарицу на коња, он ти је одреши сасвим. Па чим метне ноге у ужа, а он ти се отисне те на земљу — ћуп!

« — Добро, добро! — рече капетан, па заповеди ћати: одмах начини акт начелству да се распише свуд за овога коња. Практикант замаче у своју собу, а капетан се окрете Симици па врло озбиљно и готово љутито упита: — А је ли ти,

— вели чича Мирко. — Да се смиримо једном! — додаје Ћебо промукло. — Него где ћемо наћи врана, непочишћена коња и воде аџијазме? — упита Мирко. — Богами, јест! — рече Пурко. — То ће нам требати.

— упита Мирко. — Богами, јест! — рече Пурко. — То ће нам требати. — Аџијазме имам ја — рече Ћебо — али врана коња? — Имам ја неког вранчића — рече чича Мирко — али је почишћен... А твој вранац, Пурко, и ти имаш једног?

— Е да идем и ја, куме! — рече Пурко. — Ваља ми похитати кући да ме људи не чекају. — Чувај ми, куме, коња!... — наручује Живан, па пође у кућу. — Другом га не бих дао за живу главу. — Баш ти хвала, куме! У здрављу!...

Пурко га трже за улар и умирује, неће да се смири! — Ама шта му је сад! — узвикну кмет већ љутит, па ожеже коња подобро штапом. Коњ се мало смири, па опет поче копати, фркати и њушити. — Море, кмете, гледај де! — учини Страхиња.

Једног дана, после ручка, стајаху пред кућом поповом два лепо оседлана коња: вранац и ђогат. Поп Мића затурио руке иза леђа, хода нестрпљиво испред куће. На њему стајаће одело.

— Сад ћу ја, попо, сад! — протуњка Вуја, па поче збуњено оптрчавати око коња, гледајући како би најлакше узјахао. Поп се хитну на вранца, па подвикну оштро Вуји: — Седи већ једном!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

А кад су полазили, био је срећан ако је неком бегу или аги придржао узенгију да на коња узјаше... С пуним устима хвале, по одласку њихном, купио је кокице дувана што су они из својих лула истресали, па је

Он опали и Турчин паде. Други један јурну на њ са голим ножем. Он опали и на њега, а онај сунавратке с коња... Он се саже, узе његов нож, али му се одједаред навуче мрак на очи... Видео је само сенке пред собом и нападао их...

Појахао зеленка, за појасом му пиштољи и јатаган, а око рамена шара. Дође пред хан, одјаха коња, привеза га за једно дрво, па уђе унутра.

Пут му се учини врло дугачак. Осећао је да га крста боле од дугог седења на седлу... Он стаде да коња одмори и да мало ноге попружи... Пође пешке. Наједанпут зец му пређе пут... Њега нешто текну.

Само да повуче!...” Он поче дрхтати. Плашио се готово од свакога пања. И стаде гонити коња да одмиче... Одједаред иза једног храста помоли се једна рука; и то баш у часу кад он беше тиком поред храста.

Одједаред иза једног храста помоли се једна рука; и то баш у часу кад он беше тиком поред храста. Та рука ухвати коња за узду. — Стој! — зачу се глас. И појави се човек иза грма. Њему сенуше светњаци пред очима.

Кућу ће ти запалити и побити све живо. То су наумили и попу и Јови... Кад сам видео Лазара да коња појаха, ја се кретох овамо; знао сам да си овде. — Станко се тресао као у грозници.

И оживе жбуње. Турци изгубили памет па се скаменили на месту. Устаници их скидаху са коња, па их клаше као јагањце... Јовица притрча Ибри, а Јован за њим као сенка. — Стој, зулумћару! И свукоше га с коња.

Јовица притрча Ибри, а Јован за њим као сенка. — Стој, зулумћару! И свукоше га с коња. Турчин се не може маћи. Они га нападоше ножевима, секући му руке и ноге. Станко се умешао међу Турке па руши...

И журио је што више може. — На његовој ливади ћу га наћи — рече ми Дева. — Тамо је!... Одмара коња; хоће да му накоси мало траве, па да иде право к Шапцу да опет доведе Турке!... Ево ти се кунем, Лазаре!

— Чија ово беше чета? — упита Чупић. — Моја! — одговори Станко поносито. Чупић одјаха коња. — Ходи, соколе, да се пољубимо!... Алал да ти је оно српско млеко што те задојило! Еј вала ти на оваком јунаштву!

Они потегоше сабље и Кулин скрши Лукину сабљу до балчака... Кад се Лука виде на невољи, он скочи с коња и побеже у честу. Турци се склепташе око богатог такума на коњу, а Кулин се натури за Луком.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Вај, док се, све брже, Кроз кобну ноћ чује како бесно рже Пар злих црних коња, већ спремних, пред прагом. РЕФРЕН Сневај, да увидиш да пролазни снови Још најближе стоје постојаној срећи; Да не

Орли од бисера леже по твом скуту, Крсти по стихару, и сафири вратом; Мирисе Истока остављаш по путу; Твога коња воде поткована златом.

Док над Паунима блисну задња зрака У злату једнога коња и јунака — То деспот Оливер од Леснова, мину. Посут драгуљима у руци му сину Тешки крст за Солун, кад падне од

Ако га отрујеш, даћу ти златан појас и седам најлепших паунова из мога парка, и мога коња, и мога кувара. Он хоће да ми метне на главу капу од хартије и на мене обеси прапорце лудака.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Ама све, — рече он — све, све! — Ако ће! — рече моја мати. — И коња! — рече он. — Кљусину! — каже моја мати. — И ливаду! — Пустолину! Он се примаче мојој мајци.

А крај ватре по двору час по час пролазе црне људске слике и пси. Из ара допире топот од коња, пред качаром се испрежу волови, с којима се овај час вратио Ненад из вароши.

пуцале прангије, јер коњаник, што је стојао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук. Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна. Владика одмах чинио ручак.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Нико живи не иде више сокаком. Изумире полако и бахат људи и топот коња и тандрк кола и торокање жена. Једна по једна клупа испред кућа под багрењем остаје празна.

Ал’ шта ћемо брез месечине? Шта га ће ту шталога пробивени’ и коња покрађени’ бити, кад још и поред месечине, па једва да сачуваш вранца од рђави’ људи! Ај, то ја вас питам?

да је продавани коњ, његов, а да пасоша нема зато што су му диндушмани његови украли најпре пасош, па ће после и коња, па зато га, вели, и продаје сад јевтиније.

Неки коњски зуб, и то ваљда од оног највећег штајерског коња на коме Крањци вандрују с еспапом по нашим варошима. — Коњски зуб!...

Као ветар пролетеше улицом и зачас нестаде и кола и коња и момака и девојака: и цвеће и перје и ковиље, све се изгуби зачас у даљини.

тачно до ситнице: шта је и како је било код гђа-Персиних, па је гледала да свега и више и боље буде код ње, и кола и коња, и пешкира и гајдаша, и постављених столова и јела и пића.

поред рита, пуца Рада бичем онако из свога расположења, и пева, мислећи на своју Јулу, неку песму коју заглушује топот коња, или је од времена на време односи ветар и меша је са шумом узлелујане ритске трске и псовком чобана, који псују

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Гвожђарница пак така му је да би оданде једва четири циганска коња потковати могао. — Па ништа за то! Кад он има две куће, може се дуг чрез мене исплатити, па на кућу алатуру

Три велике собе, све пуне, свуд кожна канабета и столице; кујна пуна бакра; башта велика; велика штала пуна коња и крава; авлија пуна сена и сламе. Види се да нема ни у чем оскудице.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

зидовима са стране стајале су поређане четвртасте табле на којима су угарком исписана она славна имена уланских коња, а изгребане очи светаца, пробушене прси Богородице, и она поразбијана кандила пред олтаром, сав тај утисак понижене и

својих изгорелих копорана, они одоше на онај велики, без ограде и као стакло клизав мост, да надгледају прелаз коња. Овај до зла Бога ризичан пролаз, вршен по клизавици, на највећем мразу и леденом ветру, задавао је беспримерне напоре.

После су дошли на ред митраљези и четири прва коња пређоше мирно. Петога, неког немирног алата, опрезно поведе сам поднаредник, вођа одељења.

Командант зовну командира пете батерије. — Ваш Христић? Зацело? Видите тачно! Онај скочи с коња, наже се па загледа: — На жалост, господине пуковниче!... — Био је добар?

— Зар овако да остане, господине пуковниче, неукопан? — Ни помислити. Зар нечујете за нама? Па командант ободе коња који устежући се и фрктајући прође лешину. И колона по један продужи пут.

Само Јуришић, гологлав, блед, набраног чела и згрчен оста онде... А кад стиже задња патрола и он ободе коња На завијутку окрете се и баци још један поглед.

Па у оном болном и збрканом елану и у оној жеђи и безумљу он лудо брзо дође до коња, узјаха и појури И док су копите бесно прскале блато, за њим је све више остајао онај мутан црн И мртвачки покривач

Африка

За краља ми кажу да га не могу видети пошто је болестан и спава. Ја сликам уплашену девојку, коња и степенице краљевих соба у позадини.

Не зна ни речи француске; поред себе немам ниједног правог тумача. Рукујемо се; сликам га крај коња, на коњу итд. Иза Феркасандугуа сва села која се нижу састављена су од колиба које су све више и уже што идемо даље;

Жув не види да ја цртам Бансуману и прилази да му нешто каже. Овај је у неприлици, и што би да се сагне са коња да саслуша, и што се боји да би слика тада пропала. Кришом као случајно, вади из недара гри-гри да би лепше изгледао.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Жао ми је само таки красни коња. КАТИЦА: Ја сам досад плакала, а свему је тому папа крив. Колико сам му говорила да погоди за шупу мајсторе, који

Црњански, Милош - Сеобе 2

Кад је јахао, ноге су му допирале коњу до колена. Кад је седео, једва је било могуће обићи га. А имао је главу као у коња.

Био је сав бео од креча. И мирисао је од карбола. „Сељак је то. Колика му је само носина, као у коња. А из ње као да вири коњска четка.

Гарсули се, тог дана, возио, на параду, са Енгелсхофеном, у великим, Енгелсхофеновим колима, са четири коња. Он је угледао полк на утрини, чим су кола изишла под сводом капије принца Евгенија Савојскога.

погрешка, и зато што су хусари били исувише близу и што су те гомиле и саме јахале коње, у рату, и проводиле живот око коња. Као што су обарале овнове, и волове, да их роваше, обориле су, зачас, и хусаре, заједно са коњима.

Павле је могао да проведе недељу дана у седлу, а да, тако рећи, и не силази са коња, не спава, не једе, и не тражи воду.

Био је одрастао код коња и живот је провео код коња, па му је било мило да их се сети. Имао је, код Трифуна, у Махали, неколико, скупоцених,

Био је одрастао код коња и живот је провео код коња, па му је било мило да их се сети. Имао је, код Трифуна, у Махали, неколико, скупоцених, ждребади.

Чинило му се да је код коња мање несреће, него код људи. Доброг коња – говорио је Павле сам себи – лако је познати. Мислио је на њихове очи, које

Чинило му се да је код коња мање несреће, него код људи. Доброг коња – говорио је Павле сам себи – лако је познати. Мислио је на њихове очи, које су наблизу, на округло чело у таквих

Мислио је на њихове очи, које су наблизу, на округло чело у таквих коња, на њихов поглед ватрен и чист. Чинило му се да види њихове ноздре, дугуљасте, унутра црвене, њихов дугачак врат и

Нећу порекнути што писах, знај, док је у мене коња и пиштоља. Е да ме искоријене из најдубљег корена. Аха!“ Павле устаде да загрли братучеда и начини се велика граја.

Док се само дохватим коња, тркаћу се са њима све до Бачке. Све у круг, да излуде по барама. Неће знати да кажу јесам ли спреда, здесна, слева.

Теодосије - ЖИТИЈА

А ја ћу ти бити слуга у таквом делу и у Господу провешћу те до Свете Горе, камо желиш стићи, само нека буде коња да ме носи, да бисмо могли побећи од оца твојега.

А игуман, жалећи га да пешице путује због босоте, јер на коња не седаше до доласка очева, посла с њиме братију, и укрцавши се у лађицу по мору путоваху.

А он поклонивши се оцу, не хтеде да га жалости па се одмах обу и узјаха коња. А дошавши у Меси, то јест у средиште Свете Горе, у место звано Кареја, ушавши у цркву пречисте и свенепорочне

А богоносни Сава подиже га као на носила између два коња, и Тако ношен около сагледаше, али му се нигде не свиде, само Хиландар. И одмах се вратише у Ватопед.

А они који су били са светим, припавши к њему, говораху: — Помилуј нас! Гинемо од страха, и од наших коња ниједан неће остати, нити знамо камо се разбежаше!

А свети архиепископ, за престављење брата својега чувши, оружје бола душу његову пробадаше, и брзо сишавши са коња који га је носио, многим ридањем сузним благодаривши Бога рече: — Слава Богу за све!

И тако узјахавши на коња, још брже путем гоњаше, говорећи: На тебе се уздах, Господе, да се не постидим! — Дошавши над брата својега, оне

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

не освоји добра ни једнога“, освојио је град, али у њему није затекао ништа од онога што је желео: жену, оружје и коња војводиног.

Али Секула не слуша и све се више удаљује. Тада непознати ободе свога коња, који скочи у висину за три копља и брзо стигне Секулу.

Овај примети да је човек који се претварао изнемоглим страховити јунак. Он удари Секулу буздованом, обори га са коња, али пре него што ће му одсећи главу пита га за име.

Мало или готово нимало не цене лепога и добро опремљенога коња и не осећају као динарски људи потребу за спољашњим сјајем.

Тако су постали трговци и прави поносници, „кириџије“. Због тога се код њих јавила потреба да држе велики број коња и мазги. Постепено су се одали једино поносништву, кириџијању.

Земљораднички живот не постоји: треба све купити. Зато свака кућа има коња или магарца за доношење животних намирница и других потреба са гостиварског трга.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Каменитом калдрмом јурила су само два пара потковица и једне старе цокуле, све што је остало од једног коња и јахача који су исувише брзо стругнули из града. А што је било с чудним џаком и бијелим мишићем?

— Ехеј, гдје ли си сад, добри мој чича-Тришо? — сјетих се ја. — Дођи да видиш како твог Тошу поткивају попут коња! Бездушни Брко нађе четири повелике љуске од ораха и навуче их на моје шапе, па их још около залијепи воском тако да

Истог часа Сланинко престрашено цијукну: — У помоћ! Скочи коњ на мене! — Позор, браћо, ево коња мишоловца! — дочека с вреће миш Брашнов. — Сијевај, бјежи, хитај, коњ скаче на миша!!!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Са хиподрома се чуло како неко виче а затим поновни топот коња. у сасвим тихом сумраку тај топот је одјекивао као ударци маљица по јакој разапетој кожи бубња, док се у ваздуху

” Разред је смрдео на парфеме кад је Хаџи-Николов ушао у учионицу кораком парадног коња који зна да је леп, и почео да испитује о својствима тангенса и котангенса. Све женске руке биле су подигнуте.

Ја нисам био као мој Стари, коме није ишло у главу да један угланцан аутомобил може да изгледа лепше него милион коња.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— И то је добро, — рече Кречар. — За све то требамо троја јака кола са арњеви; у свака упрегнути по три јака коња. — И то ће бити. — Даље, треба четврта кола, путешествена, на којима ћемо седети ми са кочијашем.

Господар Софра имао је толико својих коња, да је могао у сва троја кола своје упрегнути, но он ће дати од својих јачих коња два у прва кола, у којима ће се њих

Софра имао је толико својих коња, да је могао у сва троја кола своје упрегнути, но он ће дати од својих јачих коња два у прва кола, у којима ће се њих тројица возити, а једног ће додати Кречар, и још ће купити три јака коња, за трећа

јачих коња два у прва кола, у којима ће се њих тројица возити, а једног ће додати Кречар, и још ће купити три јака коња, за трећа даће опет Кречар своја три, а за четврта узеће једног кириџију. За осам дана све је то у реду.

О књизи нема више ни говора, но понајвише о коњима, и Пера је већ постао коњушар, без коња не може живети и ког коња је једаред видео, и после више година би га познао и поименце назвао.

О књизи нема више ни говора, но понајвише о коњима, и Пера је већ постао коњушар, без коња не може живети и ког коња је једаред видео, и после више година би га познао и поименце назвао.

— Па хајд’ нек’ буде. Бирташ одмах седне на коња, те управо у село по молера. Нашао га баш у цркви где мала. Када је молер чуо каквог мужа има малати, обрече да ће

Б. Отседну у једној чивутској механи. Нема ни штале за толико коња. „Провијант” им је већ изишао, појели су га на путу сасвим, само вина и ракије имају.

— Како? Имам велику башту. Већ друге године, колико им устреба, имаће доста од цркнути’ коња. Шта мислиш, кад купим од лађара полуцркнуте коње, комад по пет форинти! Кожа то све исплати.

Гдекоји коњ је тако слаб, да живети не може по дана. Онда пошље по свог верног Циганина Рашу, па овај изведе коња на ледине и сврши кожну операцију. Кад и кад дође и до доброг коња. Једаред тако седи пред биртијом, пуши, чека лађе.

Кад и кад дође и до доброг коња. Једаред тако седи пред биртијом, пуши, чека лађе. Дође на коњу један бећар сиђе с коња, веже га о капак дућана, па

Кад и кад дође и до доброг коња. Једаред тако седи пред биртијом, пуши, чека лађе. Дође на коњу један бећар сиђе с коња, веже га о капак дућана, па иде у биртију да пије. И он и коњ ознојени, јако је морао јурити. Пера мери коња; леп коњ.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Ударен од коња више колена, пре неки дан, кад је почео да скупља делове пука, још се буди ноћу од бола, али тај бол умине брзо, као и

Ни у њему звезду, као у сну. Трчећи крај коња и уплаканих жена, које нису пуштане доле, до чамаца, људи су се окупљали, довикујући се.

Притрчаше му, љубећи га у руку и приводећи му коња, који се пропињао. Тада кинувши громко неколико пута, заигравши по земљи тако да се све затресло, врати се у мрак и

А кад се појави на вратима, обучен, па му слуге приведоше коња, настаде такво ђипање, кукњава и дрека, на утрини, притрчавање његовој руци, лелекање и јаукање жена, да он од беса

Док су га слуге са једне стране дизале у седло, на коња, који се вртео преплашен шаренилом, дотле су две слуге са друге стране притезале колане, да не откине узенгије,

Коњ се тресао под њим, као под буретом. Прскајући блатом дрвеће, траву и псе око себе, нагнао је коња низбрдо, ка Дунаву. Измаче лелеку и дреци и прокаса кроз влагу дрвећа и грања.

Пошто му је било стало да их што пре крене, потера коња до ужади и даде наређење шајкашима да крећу. Настаде мала гунгула у чамцима, и људи поскакаше да још једном погледају

Лелек се међутим, на брду, још дуго разлегао. Чим пођоше, и он потера коња дуж обале и нагна га узбрдо, тако, да је животиња бесно фрктала и сва се пушила. Вратио се, да се и он опреми.

Пољубише се брзо, и, старији ускочи у кола, просувши млађем бројанице по блату. Кад чу јурњаву коња и вику света, она, дотле не слутећи ништа, потрча на врата и виде кола како нестају у жбуњу, иза дудова, већ на другој

шумарка ретких багремова, слуга, стојећи са ногама упртим у кљун гвоздених украса на колима, не успе да заузда сва три коња, уплашена и уздрхтала.

Изљубивши заспало дете, остави га у колима, и слуге га опет попеше на коња. Ујахавши у неко ниско жбуње, он је мирно дочекао да претоваре ствари, из кола на коње, уклонио се да могу да окрену

вративши своју ћерчицу, сав умор од последњих непроспаваних ноћи, од спремања и јахања, седе му као за врат, на коња.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Кажу да постоје вештице, „коњооборке“ које погледом могу човека оборити с коња. За Срђу Злопоглеђу прича се да је могао по својој вољи управљати снагом очију.

вода, класастих јечмова, винограда; дува ветар преко лисица, курјака, зечева, медведа, срна, јелена, оваца, коза, коња, говеди, кокоши, голубова, сеница, препелица, кукавица, јаребица, сврака, врана, чавака, славуја, крагуја...

Стари људи често кажу: „Жене се бију чибуком а људи ножем али пушком“; „Коња и жену треба држати за улар“; „На псето замахни, а ђевојку удри“.

Ако имају једног коња, муж јаше а жена иде пешке чак и кад носи мало дете. Када неког сретну, само му муж назове Бога а жена ћути.

Деци су блиске и хиперболе којима се у народним песмама често истиче огромна снага неког јунака или његовог коња.⁶¹ Бановић Страхиња, на пример, само „једанпут бритком сабљом мане, / бритком сабљом и десницом руком, / пак двадесет

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

му с планине воду носе, да му певају песме старе, да му соко крилом хлад чини; ако има братучеда, да му они коња тимаре.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

би на неки начин посвећен у тајну, и она би га чувала од свакодневних професорских мучења и понижавајућих прескакања коња на часовима гимнастике.

а када га окружише, сви су у глас тражили од њега да им доведе аутомобил, или макар кола, а ако не може кола, онда бар коња, питали га где је прва амбуланта и где најближи лекар, бесни што су немоћни пред једном једином змијом — учени људи,

Али ово вече је одлучујуће — она то осећа док пролазе лепотице попут расних коња у падоку. Број двадесет и један (проста!), деветка (не зна да корача), осамнаест (кратке ноге) ...

Матавуљ, Симо - УСКОК

зраци и освијетлише Црногорски пазар, малу пољану под бедемом, гдје се збило на стотине људи, жена, натоварених коња и мазага, рогате стоке, прасади, живине, поврћа, воћа, сеоских и градских мангуп-паса.

корака од њих стојаху двије дјевојке, иза њих момче једно, држећи једном руком угојено јуне, а другом оседлана коња; иза њега бјеше гомилица Црногорака. Од Црногораца највише је привлачио погледе Примораца онај главар на клупи.

Милице, Анђе, Горде, Киће, хај’те дома! Кажите баби да јој водимо госта, добра госта, ваистину! Кићуне, води и коња с мазгом, е ћу с дружином пјешке. Хај’те и ви, снахе, својим путем и кажите у браства ко нам ускочи.

немасмо џебане, а млетачки принцип затворио границу, држаше руку Турчину, те морадосмо послати у Подгорицу Шћепанова коња Брњаша и слагати да је Шћепан погинуо!

У исти мах, кад она започе, грану сунце, а на гумну, пред манастиром, зачу се тутњава, рзање коња и људски гласови. Одмах се тријем пред црквом испуни људима, а само главари уђоше унутра.

Ено их на гумну, те ме послаше за тобом! — Кад је та несрећа била? — пита владика, погнавши коња у ход. — У ручано доба. — А чији си ти? — Ја сам Мићун Бошков, рођени братучед Илин.

Нека иде! Нека остане, ако хоће, цијелу недељу! Реци му да сам ја рекао. Нека узме коња. Крцун отиде у Јанкову ћелију.

Ја идем одмах, али, ако хоћеш ти са мном, ја ћу те причекати да презалогајиш! Владика рече да узмеш коња. — Хајд’мо — прихвати Јанко, готово немарно, па сазу чизме а узе опанке, које бјеше добио на поклон на Његушима.

Од дима се на први мах не распознаде ништа, па четници видјеше на путу изваљена коња и под њим Мушовића, кога двојица стадоше извлачити.

Перо уби и посјече високог. Мушовић, испод коња, опали на Јанка, а Јанко му са два ударца одруби главу. Трећи Никшић, што је извлачио Мушовића, из мале пушке обори

разријеђена, захвата велике просторе; бјелоруна стада, збијена, из даљине се чине као преостале површи снијега; ергеле коња и мазага црне се на окупу; неукротљива козјач растрка се наобит око цијеле остале стоке.

У зору Јанко дозва пристава Кићуна и нареди му да му оседла коња и да му донесе кључ од кнежеве куће. Кад узјаха, рече приставу: — Реци нашима да одох да обиђем грађевину!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

тоном; то је осетио и добро образложио Богдан Поповић у вези са Змајевим песмама попут оне Циганин хвали свога коња. У предговору Антологије вели да би оне „одскакале нескладно”, да би „прскале као 'жабице' међу осталим песмама”.

песме (Песма о песми, рецимо), или лирске (одељци Ђулића), или сатиричне (Народ), хумористичке (Циганин хвали свога коња), данас почну препоручивати деци.

И кроз тај нас је свет Змај први провео: чворак је Змајев чворак, и сви цигански коњи јесу потомци Змајева циганског коња. Кажу даје она прпошна, несташна Веверица препев неког мање познатог немачког песника.

То јест, она је тамо одувек и постојала, и песник нас о томе само обавештава. Деда Раде преузима бригу око коња који је ослепео у рату, вођен тим осећањем свеодговорности и свекривице: - Ама, људи, шта ће нам стара кљусина, ко ће

Милићевић, Вук - Беспуће

пред којима закрчивала цесту високо натоварена кола са робом, сандуцима и бурадима; сијено и трава прострта испред коња који одмахују главама са натакнутим зобницама, док им се кокоши, пилићи и врапци врзу испод ногу; у крчми грајали

Кад стадоше коњи пред кућом, тргао се и нашао ноћ око себе, са мјесецом који се помаља; још му табао у глави кас коња и звецкала сјецкајући звека бронза; још непрестано као да одскачу точкови од камења, уз труцкање кола и пуцкетање бича.

и ишчекивања, из које вјечито извирује мати коју варају уши, која од сваког шума чује зврјање кола и топот коња, — кућу које се не тиче спољашњи свијет, гдје све само њега чека, гдје се мјесец дана мисли и говори о његовом

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Поштар је ВИ класе, таман за једну класу старији од мезуланског коња, како му једном рече један његов колега (старије класе, наравно) а да је правде или бар среће у свету за њ, како он

— Да није аванзовао господин Јова? — пита одаџија Аћим шефа. — Аванзовао с коња на магарца! — вели шеф. Тако Јова напусти канцеларију и дугогодишњу чиновничку каријеру.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ох ала ми расте кика Кад пушака стане цика, Кад загледам турска скота, Па кад ми се с коња смота, Кад му главу псећу збријем Па на колац кад набијем. Турским главам' гору китим, О ајдучке дивне среће!

Да ти коња твога јашем, Да бос тапкаш поред мене, Да ти бритки ја мач пашем, Бака прелу да т' приђене, Да т' оседлам кô парипа

Ал' каки се пра то диже, Каки коњик пред двор стиже? С коња сјаа — шкрипе врата — Помоз' Боже, ето злата! (1843, 25. дек.

“ Па полете пред милога, А он клону с коња свога — Ао јада изненада! Глава њему разбијена, Рука десна саломљена, Кроз завоје крвца лопи, Јадна мома руке

Ал' сва срећа не хте да ме мане. Јер у тај час Турчин с коња клону, Сабљу пусти, па на земљу тону. Ох Милутин недалеко био, И јаде ми љуте опазио, Дохватио ону шару дугу, И

Ал' кад Арслан на ограшју паде, Тад се Талу и згодица даде: „О Хајкуна“, рече, „сад си моја.“ Дирну коња, утече из боја Право Хајци, — весела му мајка! Јоште кликну: „Бежи са мном, Хајка!

“ Ово збори, љуља се да пане. Прихвата га, с коња му помаже, На земљицу Гојко га полаже, Полаже га, а мозак му гори: „А Мој брате, говори, говори!

Са коња је јунак сајахао, Мучно гледи — да л' му жића жао? Да ли жића, да л' другога чега И од жића јоште милијега?

Радивоје паде на земљицу, А прискочи Гојко на коњицу, Узе Цвету, на коња је хити, Па са њоме из крешева хити. Ал' ко гони друмом кроз горицу Бело чедо на плахом коњицу?

1849, феб. ПЕСМЕ ОБЈАВЉЕНЕ ИЗВАН ЗБИРКИ ЈУРИШ, СРБЕ! Коња, Србе, па узјаши, Лати пушку те потпраши, А потргни сабљу голу: Диже злотвор главу олу, — Јуриш, Србе, јуриш,

“ То је био, драги, твој — Благо мени, да си мој! 2. Ен' одунда бучи трка, Сваки свога коња жури, Који врана, који мрка, Ал' пред свима један јури, То је, драги, зека твој — Благо мени, да си мој. 3.

На воле јоште дугороге, На силу коња лаке ноге? Гле, један лети амо с паше! Ал' ко на њему оно јаше? За копитама пра се диже, Све амо, амо иде ближе.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Коњ? — Да, да, коњ, што се чудиш. И запамти још и ово што ћу ти рећи: само добар човјек може личити на коња, никакав други. — Ето ти га нà! — простодушно зину дјед. — Да, да, само добар.

— Да, да, само добар. У Подовима, крај саме Уне, има, на примјер, у једног домаћина коњ, Дорат, душа од коња. Чим га видим, а мени срце заигра: ево га, пљунути Раде Ћопић! Ђе си ми, Раде, побратиме мој! Дједу стадоше очи.

Ово је управо нешто за мене. Ја у помрчини толико звјерам и зазирем да би ми требало најмање два коња, и то нека онако — да умију и говорити.

у сјај и тишину бабљег љета, ја се изненада нечег присјетих и бубнух пред својим дједом: — Ђеде, јесам ли ја налик на коња?

Ваљало је ту насликати коња и коњаника, а то је врашки тежак и заметан посао. Остали свеци обично стоје побожно, погледа дигнута небу, а овај

Остали свеци обично стоје побожно, погледа дигнута небу, а овај Ђорђе, мегданџија, ем је коња упропањ нагнао, ем је објеручке скопао копље и пробада змаја огњевита.

— Цртам коња, зар не видиш. — Коња? — Па да, зар не личи? Дјед погледа нашу Миму, једну стару мирну кобилу, која је пасла ниже

— Цртам коња, зар не видиш. — Коња? — Па да, зар не личи? Дјед погледа нашу Миму, једну стару мирну кобилу, која је пасла ниже појате, и разочарано

! Е, то ни некрштени Турци не би урадили. Нашли би бар бољега коња, они су старе бињеџије. Дјед се окрену лијево-десно као да тражи какву помоћ, па кад је не нађе, он сасвим занијеми,

људи, ожењених младим женама, својом неприликом, па о њему никла попијевка: Благо ти је Старчевићу Сими, јаше коња и љети и зими.

Посљедње године првог свјетског рата отјеран је у војну комору наш дорат, један од најстаријих коња у читавом крају. То је већ био јасан знак да је држава пала на најниже гране.

дорате, док је спало на то да ти кола извлачиш из блата, не ваља нам работа — уздисао је дјед Раде, опраштајући се од коња сузних очију као да испраћа на фронт неког од својих укућана.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Ахмед, кога они који су на сцени и иначе не примећују, чак и кад говори, остаје на свом месту.) ХАСАНАГА: Коња одма да оседлаш! Полако, чућеш зашто! Поведи и резервног, да можеш да их мењаш.

Жудња! Па ја од жудње побенавио? Бре! Па да сам јој слуга толике године, дошла би, да је за мене коња везивала, дошла би, ако не због мене, оно због моји рана, ако не због рана, оно барем због оног детета, да се

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ајде, опрости се, ал се опрости брзо! МАЈКА ХАСАНАГИНА: Немој, беже, тако брзо, ко с коња! Хоћу да те питам можеш ли да нам помогнеш. Можда је теби спас у рукама.

Разумеш? ХАСАНАГИНИЦА: Шта ти је рекао? Јеси ли га питао зашто? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Вредело би ми колко да питам коња на коме сам дојахо, или камен за који сам га везао. Није Хасанага оставио места за разговоре и питања. Зашто?

Овде брат, овде чауш, и тако даље, овде невеста, овде младожења. Ал овде, где је место младожењи, ја видим коња! За кога моју жену удајеш? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Шта под тим подразумеваш? Шта тим хоћеш да кажеш?

ХАСАНАГА: Ја вређам? Реко си да долазиш са сватовима, а уместо младожење мени показујеш коња! Јесам ли ја теби за спрдњу? Шта значи ова кљусина? Чујем хвалиш се како сад сестру удајеш за бољег!

Каква ти је то смишљотина? Шта си то намислио? ХАСАНАГА: Шта сам ја намислио! Ти си место младожење довео коња! Хтео си ти мене да увредиш доводећи ми пред кућу ову кљусину!

Па зар не видиш да си сам себе нагрдио, и своју рођену сестру, бистра главо! Водаш је уз тог коња, као да је за коња удајеш! Мислиш ли тако по целој Херцеговини? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Преко овог ти нећу прећи!

Па зар не видиш да си сам себе нагрдио, и своју рођену сестру, бистра главо! Водаш је уз тог коња, као да је за коња удајеш! Мислиш ли тако по целој Херцеговини? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Преко овог ти нећу прећи!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Једноме исцепа дрва, другоме полије башту, трећем очисти шталу и истимари коња и волове. И то све певајући, клатећи се, полако, једнолико и смешећи се оним својим широким, отвореним и празним

А њој тада дође — сачувај Боже, као нека напаст! — да и она, као што се у причама казује, полети, седне до њега на коња, обгрли га, и да обоје, загрљени, на месечини, преко поља и гора побегну далеко, далеко!...

па га само пецкају и дирају, а он само муља, виче и трчкара час ка трешњама где је ракија, час на пут да обиђе свога коња, који чекајући на товар пасе суху траву по јендеку. — А, господинче, — предусрете ме. — Камо чича-Марку ракије?

А од Стојана Доњовранчета допире писак деце, плач жене и његова вика. Тражи коња и сабљу, неку стару, велику, коју је за време ослобођења добавио од некуда.

Иза куће башта велика. Па ни она од њихова гажења, довођења товара, коња, што су ноћу доводили и одводили, није могла да се одржи уређена, засађена.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

коњаник из двора, рекô би трком прегазит је мора, излети и брзо нестаде у гори, цура се крсти, у себи збори: „Да црна коња, да црња јунака, из светла је дома, ал' је чедо мрака!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

АНТОЛОГИЈИ 2 ПРИПОВЕТКЕ 9 ТАМНИ ВИЛАЕТ 10 БАШ-ЧЕЛИК 11 АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН 27 У ЛАЖИ СУ КРАТКЕ НОГЕ 33 ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА 40 СТОЈША И МЛАДЕН 41 ЗЛА СВЕКРВА 48 ЦАРЕВ ЗЕТ И КРИЛАТА БАБА 51 ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА 56 ГРБО И КРАЉ

278 ТРИ ТЕПАВЕ 279 ДОСЈЕТЉИВ УДОВАЦ 280 ЦИГАНСКА ПОРОДИЦА 281 ЗАПАЛИО КУЋУ ДА ИЗГОРЕ МИШИ 282 КАКО ЦИГАНИН НАУЧИ КОЊА ГЛАДОВАТИ 283 ДОБРА ХВАЛА 284 ДВИЈЕ ЉЕНШТИНЕ 285 ГЛУВИ ВУК 286 СВИЈЕТУ СЕ НЕ МОЖЕ УГОДИТИ 287 БЕЛЕШКЕ О ИЗВОРИМА И

Али царев син није хтио никако слушати, него узме новаца за пута, узјаше свога коња па пође у свијет тражити Баш-Челика.

дође у једну варош, како уђе гледа тамо амо, док наједанпут повиче једна ђевојка с чардака: — Е, царевићу, одјаш' коња па ходи у авлију!

Па тако и учини: брата и коња му сакрије. Кад вече дође, змају зготове вечеру па га чекају, кад ето ти змајског цара!

свијету дође у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: — Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију!

Пошто сестра одведе коња у арове, а брата на кулу, пита брата како је дошао, а он њојзи све по реду каже, па је пита: — За кога си се — вели

тако за дуго по свијету дође у трећу варош, како уђе у варош, ал' ето ти ђевојке па повиче са чардака: — Одјаши коња па ходи у авлију!

Царевић сврати коња па управо у авлију, кад тамо ал' ево ти његове сестре најмлађе, руке шире, па се у лица љубе, води брата на кулу а

па управо у авлију, кад тамо ал' ево ти његове сестре најмлађе, руке шире, па се у лица љубе, води брата на кулу а коња у арове. Брат је пита: — За кога си се, сестро, ти удала, који је твој чоек?

Путујући тако за дуго, дође под једну велику гору. Онде притерају галију у крај, и царев син уседне на коња па пође сувим да путује, а људе на галији остави да чекају.

Онда треба радити што се може брже, па бежи! Кад то саслуша царев син, узме орла на коња, па шњим у галију, те се опет крену путовати. Он је орла добро хранио, да би се што опоравио.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Па зашто си потрчао да се брже-боље жениш, кад је тако зло? МАКСИМ: Видиш је! — Море, коња сваки дан шибају и туку, па опет иде сам руди. Научен је, што ће. СОФИЈА: Па кад сте научени, а ви ћутите.

Него је то овако: познато је из списанија Аристотелесови да душе прелазе из једног тјела у друго, на пример из коња у човека, из човека у птицу итд. Како се то у философији зове, казаћу вам док ми се разум кући врати.

доказати да је дух Аристотелев ушо најпре у змију, из змије у лисицу, из лисице у лафа, из лафа у камилу, из камиле у коња, из коња у вас. ДОКТОР: Све је тезис, па може бити и ово.

да је дух Аристотелев ушо најпре у змију, из змије у лисицу, из лисице у лафа, из лафа у камилу, из камиле у коња, из коња у вас. ДОКТОР: Све је тезис, па може бити и ово. ШАЉИВАЦ: Кад је тако, онда чаша ником не може припасти, него вама.

ДОКТОР: Како? ШАЉИВАЦ: Ви сте казали да је дух из коња прешо у вас. Што је магарац изео ваш разум, показује симпатију с коњем и потврђује да сте ви Аристотелев потомак, па

А нећу те пољубити, синко, да си ми но сто пута унуче! ВЕЛИМИР: Свиња је поганија од коња. СТАНИЈА: Свиња није погана, зашто се једе; а коњ, ко ће коња јести, кад је поган.

ВЕЛИМИР: Свиња је поганија од коња. СТАНИЈА: Свиња није погана, зашто се једе; а коњ, ко ће коња јести, кад је поган. ВЕЛИМИР: Остави, Мајко, ове ствари нису за тебе. (Опет почне читати.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

како натуца нешто о тешком стању сељака и српским реалистима, или како пада на главу када прескачемо оног идиотског коња. И где је онда ту она тако потребна доза тајанствености из књиге „Како жена доживљава мушкарца?

Уз то, како озбиљан човек уопште може да се бави прескакањем тамо неких коња и распињањем на карикама, а да остане нормалан?

Шта уради слуга? Баци корпе и као без главе отрчи кући: „Господару, дај ми брзо коња да бежим у Самару!“ рекао је. „Шта је било?“ — пита господар. „Видео сам Смрт и она ме смртно уплашила!

“ — Како друкчије и да га уплаши Смрт, ако не смртно? — Па, да! И тако слуга седне на коња и одјаше у највећој паници.

обавезно погађа најпре део коњске опреме са два слова (ам), пије искључиво коњак, а кад је под гасом, пева „Четир коња дебела прешла преко Бегеја.. .

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Шта је опет на помолу? Време лаје. Један проси — други даје. Ко не хаје Склања главу са промаје. Седлај коња! Ноћ на брегу, бије тоња.

Пуклост брескве с вечерњег налоња проспе целов кућом по некући. (Чија рука под орахом коња у зрак преже?) Топал нар ће пући у копренки под дрхтајем торња, што ће језик у област одвући којом жижи печал

То није обест, лирска, метричка, кад титрај стиха винем увалом, куд вија коња сват полудео, тобож утварин сен да сустигне - а Господ с трона као да каже: Јесен, рузмарин...

- Ми смо Будим град, што тек се жутне у четвртак ран, кад зраком - јао!— светли јелен млад, а с вилин-коња слази Дојчин-бан.

гради где се сунча гуја под брижним лицем Сунца изнад гаја, што зрачним класјем, стргнутим са глога, јахачу купа коња зеленога.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

МАШИНОВОЂА Мој тата јаше црнога коња, Арапа, ватру живу, путује тата гвозденим друмом, вози — локомотиву. Чудан је коњиц у тате мога, клизи, не иде

Рано јутро лутало по мраку и разбило фењер у буџаку. Месечина поља потопила, четири се коња утопила. Хладовина бункер поткопава, све се зноји да њега освоји.

“ Знате ли деду? Храбар је он, ауто позна, камион. Кола без коња! Ђавоља справа! Ту ти је вечно у торби глава. Па ипак, друже, и у том чуду, уз пуни гас, деда је често јурио

Ко сретне бика треба да гледа да га никад не дира спреда. Кад коња видиш, чувај се врага, њему не треба наићи страга. Овцу већ можеш и за реп вући, она се не зна ваљано тући.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Ако ме гласници на коња ставе и скоротече поведу ко зна у којој ће ме земљи на престо попети. Како да владам у царству невидљивом?

цару је кратка брада и модре им зоре над веђама свићу као да их пропаст никад није ни окрзла ни топот потурчених коња о победници вечни над снегом до Урала први пут без подозрења гледате Словене радосни до суза они простиру сламу по

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Мало даље једна група носила је сламу... Један је трчао некуда. Неки поднаредник викао на војника, који је држао коња на дугачком конопцу и терао укруг. Тамо даље су подизали шаторе, а резервисти се на отвореној пољани пресвлачили...

Коњи су били нешто узнемирени, чуло се трупкање ногу и рзање. Наједном зачух команду: — Код коња! — Прими! — викнуше војници сложно углас и одјекну једновремено: шљап, шљап.

Уморан народ завлачио се у шаторе. Живост је замирала и логором овлада тишина. С времена на време чуло се рзање коња, а из поља је допирао метални звук зричка. Звезде су невино жмиркале..

У штали су звецкале алке и узенгије, чуо се потмули бат ногу и рзање коња. Мучили се возари да размрсе оне силне каишеве, да пронађу крај уздама и запрежницама, гурали се између коња, онда

Мучили се возари да размрсе оне силне каишеве, да пронађу крај уздама и запрежницама, гурали се између коња, онда подизали камуте, кроз које су коњи сами провлачили главе.

А поднаредник Живојин, као за инат, командује да се људи пожуре и Крста возар, сав црвен у лицу, бије коња ногом у трбух и кроз стиснуте зубе псује: „Ах, кинезо, и ко те створи!

“ Онда су шесторне запреге прилазиле својим возовима и настало је запрезање. Наједном се пољана зацрнела од топова н коња. Све је давало утисак неке гломазне и тешке масе, око које су обигравале ситне фигуре људи обливених знојем.

За њим су јурили командири, ордонанс-официр, ађутант, маса подофицира, ордонанаса. Копите коња су трупкале дижући облаке прашине, и цела „кавалкада“ заустави се тамо негде на левом крилу, код суседне батерије.

— Разумемо! — Батерија да се врати у бивак. По ручку да се изврши детаљни преглед људи, коња и возова, и да ми се о томе поднесе извештај у четири часа. Тада ћете примити нова наређења. Јесте ли разумели?...

А луди, сићушни, малени, промицали су са фењерима. При овој светлости цаклио се челик и светлуцале очи коња, чије су упола осветљене фигуре изгледале огромне.

Овај, шта хтедох... а — ја! Јеси ли замислио?... Младу, лепу, црномањасту од седамнаест година. Ња! — онда удари коња мамузом и у галопу одјури до свога вода.

— Онда се грохотом насмеја и удари ме по рамену, да ја полетех на врат свог коња. — Је ли, не би се љутио? Изгледа ми да је помисао на жене олакшавала све тегобе овога марша.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Мало затим дојурише у бесној трци два добра коња са санкама, и стадоше пред школским вратницама. Стојан истрча да отвори вратнице и види те изненадне госте, кад из

— Не. Што? — Више је окрвављен од ње. Заборавио на то у забуни, па само ускочи на коња и оде. Гојку опет засија радост на лицу. Сети се Веље са захвалношћу.

— Шта је, рођаче ? запита Веља пандура, који стајаше пред степеницама, држећи коња за узду. — Учитељ Гојко да иде сад одмах са мном у срез, зову га ... Ево и позива. — Хм...

— А, тако ли се дочекује влâс’!... Бунт!... Комуна !!... дрекну пандур, ускочи на коња, па као стрела одлете у среско место. Оба учитеља зинуше од чуда, пребледеше обојица и опет се згледаше.

запита он преплашено, трчећи по соби и чешући се руком по једном рамену, и ако га ту није ни мало сврбело. — Нађи коња.... трчи мајци што брже можеш... Она нек дође на коњу... све у трку!... Ааај-ах-ах!...

зајаука она и стаде се претурати по кревету. Гојко отрча, онако необучен, у школу, разбуди Стојана и посла га за коња.

Док се Гојко обуче и спреми, Стојан доведе оседлана коња. Гојко ускочи на седло, па се обрте Стојану. — Ако не дођем до сванућа, нађи коју жену... онако постарију, мирну...

нек се нађе. — Не бригај... Трчи! одговори му Стојан, млатајући рукама уплашено. Гојко ободе коња и кад пролете кроз вратнице и отиште се низ сокаке, осети само како му ветар шиба и фијуче поред ушију... Шта је ово..

Тамо је ваљада и њена мати, па ће доћи и Стојан с мотиком... А сусед Глиша даће коња... Хајде да се тражи коњ!... И Гојко корача журно, брижно, не видећи ништа око себе, осећајући само да га све више

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Тебе на част, стара мајко! 16. Пођо с пушком, коледо! у ливаду, коледо! Пусти коња на ливаду, А ја одо под крушчицу, Метну калпак на јабуку, А пушчицу на крушчицу, А рогљицу под главицу.

“ Драгу га у скут бацаше: “И Ђурђа моја и цвеће!“ 30. Камен мосте, држ се, не нишај се, Сам да прођем и коња проведем, Да разбијем леда девет педа, Да извадим воду испод леда, Да запојим лењиве девојке, Да запојим младу

— 33. Пала магла у приморје, Ал’ се види крајем мора Младо момче језди коња, Које нема љубе дома; То гледала млада мома С б’јела двора ње прозора, Сама собом говорила: “Далеко је двор од

Вишњи! Вишњи! разбери ме! Сним ли санак, или видим: Јели оно млад на коња, Ал’ је оно сиви соко. Не разбира моје око. Ах! сатвори ово море У зелено равно поље!

Ако буе сиви соко, Рећи ћу му: Поглед’ с оком Пут истрка удно поља, Ту ћеш виђет’ сваког лова; Ако буде млад на коња, Рећи ћу му: Вод’ ме дома.“ КРАЉИЧКЕ ПЕСМЕ 34. Ој Девојко плава! Чула ти се вала Чак до Цариграда.

Краљице су дошле; Дај, да дарујемо; Не ћеш млого дати: Краљу врана коња, А краљици венце, Венце и обоце, Младом барјактару Свилену кошуљу, А белој дворкињи Бурму позлаћену.“ 37.

Жените га, не држ’те га, Да га брада не превари, Да му мома не забави. ИВАЊСКЕ ПЕСМЕ 43. Пасло коња младо момче, Пасло коња спрам мјесеца; Препаде се од мјесеца И забјеже за горицу.

ИВАЊСКЕ ПЕСМЕ 43. Пасло коња младо момче, Пасло коња спрам мјесеца; Препаде се од мјесеца И забјеже за горицу. Ал’ за гором огањ гори, Око огња коло игра, У том колу

51. Погледај, војно, погледај, Јели ти слика прилика; Ако ти није прилика, Уседни коња, па бежи, Да ми не речеш до после: Превара што ме превари Јоште у двору таштином. Погледај, мори девојко!

58. Кум дојезди, двори зазвонише. А где ћемо куму коња свезат’? Младожењска мајка милостива, Насадила гуње и јабуке; Ту ми веж’те милом куму коња, Милом куму и староме

А где ћемо куму коња свезат’? Младожењска мајка милостива, Насадила гуње и јабуке; Ту ми веж’те милом куму коња, Милом куму и староме свату, По закону и ручном деверу. 59. Шта се сјаји кроз гору зелену?

Јанко, Да ти пошљем малену парицу: Сакуј мени в’јенце и обоце, А што теби од тога остане — Поткуј твога добра коња вранца, Нека ти је међу браћом фала!“ 106. Пасла мома јеленке, На воду их навраћа.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

пре првог светског рата, са Експортне академије у Келну, а чуо сам да је био негде у Индонезији, после рата, тренер коња. Његов отац имао је комплетно мађарско и енглеско издање Шекспира.

рибари, нарочито они из Кјође и рибари чак из околине Анконе, који на једрима својих барки имају знак и знамен бела коња.

Чуо се топот коња. Толика је била тишина настала. Сандук Франца Фердинанда био је покривен заставом Хабсбурга, жутом, са двоглавим црним

Док је тукао, по глави, штапом са коња, пред стројем, стао би кад би стигао до мене. Кажњавао је за сваку ситницу, тешко.

Играмо се, као деца, рата. Прилази нам затим испитна комисија, са председником генералом Сњарићем, на коњу. Притерује коња и пита како се зовем. Ја онда урличем, у ставу мирно, лицем према непријатељу, име.

Генерал Светозар Боројевић. (Разза ди мерценарии). Прелазим, затим, реку Таљаменто, којом још плове лешине побијених коња. Сећам се лепе, веселе, покварене Маријете Лориол, и кажем себи, полугласно: „Ла цхарогне“.

Вели, није му било рђаво, не може се потужити. Сви су били љубазни према њему. Само, кад узјаше коња и поведе батаљон, мала деца у Нишу трче за батаљоном и погађају.

И Дука се у њу био заљубио. Дучић је имао очи као у коња, водене, а Шантић је био права лепота међу мушкарцима свог времена. Он се уклонио.

Командир, међутим, јаше коња на тротоару, и виче, љутито, на потомке Милоша и Марка, Зринских и Франкопана, Прешерна и Марка Миљанова: „Дроњо!

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

је мој коњ што га сад редовно јашем, и данас пре подне примао сам честитања од најотменијих грађана; а довече ће мог коња провести око девет часова с бакљадама кроз улице, и затим ће бити игранка у првом хотелу, где имају приступа нај

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Пред нас истрчаше снаје ча-Маркове, једна са лучем, друга прихвата коња а трећа, ваљад', ради параде.... — Добро вече!... Жива била, жива била, браним се ја, ал' не помаже.

поставимо на уласку у варош камени стуб с натписом: »Стан', путниче, и прочитај: ако уђеш у варош на коњу, изгубићеш коња и поломићеш ребра, ако ли се кренеш пешке, — изломићеш ноге. Размисли се, па пођи напред!...

Кажи шта хоћеш да ти купим? — коња, онако оседланог са узенгијама, или ћеш сабљу... Што год ти хоћеш, све ћу ти купити, само ми буди добар...

Па док си ударио длан о длан, оно све прође, кâ да ништа није ни било. — Нађите ми коња! — осече се он и погледа ме некако попречке.

— Како, молићу... то јест чијег коња желите? — стадох да муцам. — Ехе, знам ти ја ту чијег коња! Нађите ми коња да идем даље, у... Крушевцу.

— Како, молићу... то јест чијег коња желите? — стадох да муцам. — Ехе, знам ти ја ту чијег коња! Нађите ми коња да идем даље, у... Крушевцу.

— Како, молићу... то јест чијег коња желите? — стадох да муцам. — Ехе, знам ти ја ту чијег коња! Нађите ми коња да идем даље, у... Крушевцу.

Крушевцу. Изиђох напоље, разговорих се са школским момком и послах га једном домаћину, близу школе, да доведе коња.

После десетак минута момак уведе оседлана коња у школско двориште, а из школе изиђе ревизор, носећи у руци велике кожне бисаге, које ми дотле не падоше у очи.

Идемо заједно и ћутимо. Кад наступисмо на равније место, он потера коња касом, а ја се побојим да ми не измакне много, па потрчах за њим... Тако путовасмо све до сеоске шуме.

— Ама шта вас то кошта... само да се вратимо, да лепо ручамо код мене, па после да набавим коња и за себе, па да вас пратим по целом срезу... Само једну реч... Ја не тражим више — Тројку... — Ехе...

— Ехе... опет он промрмља и коњ пође брже. »Ама шта сам ја луд? стадох мислити у себи: дао му коња и сам касам уз њега као псето, а он неће ни главе да обрне, неће ни да ме посаветује, ни једне речи ...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ДАНИЦА (доноси кафу, оставља и одлази). ЈЕВРЕМ: Море, ниси смео с ума, него — знам ја тебе. Ако хоћеш да купиш коња, а ти прво почнеш разговор о обручима и бурадима. ЈОВИЦА: Па, знаш како је, трговачки ред колико да отпочне разговор.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Хране и њега и пандура му, и његова и пандурова коња, а код њега, међутим — код ћир-Ђорђа — свега тога има и лепше и јевтиније за село!

А то је била дужност заменика Вујице. И он узе депешу са потписима и метну је у недра. Седе на коња, потапка га по врату, па се крену уз радосно клицање многобројне светине. Он оде, а они осташе.

Зар ја ем да ознојим мога Мицка (тако му се звао коњић), ем да платим?! Јок ја, вала! — рече Вујица па сиђе с коња. — Ама нећеш ти — вели Срета, умирујући га — платиће Ђорђе председник. — Молим, казао сум, обећао сум, инћар нема!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Џон Хохохонд је отишао на вашар коња, у правцу Џорџије. Мама, поред прозора, плете и нешто певуши ... Уопште, кад је Џон на путу, све је чистије и

И тако, ноћас, у тили час, Он спусти дигнуту руку, у песницу је савије, Бубне коња у ребро, коњ полети у кас И однесе га, до Славије... Уопште, док месец по небу ровари, Дешавају се чудне ствари...

Да коња ободем, да тамо одем, Не бих више био тужан ни љут. Зове ме тај видик плав и воден, Али да коња ободем, да одем Не

Да коња ободем, да тамо одем, Не бих више био тужан ни љут. Зове ме тај видик плав и воден, Али да коња ободем, да одем Не могу, јер не знам прави пут.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

је у таквоме затвору живела неких месец и по дана, без икакве хране и у таквој једној течности која би могла отровати коња. На путовање ка мору јако утичу време и месечеве мене.

Били смо врло изненађени кад су нам урођеници казали да ће тога ради повести с нама триестину полудивљих коња и мазги, који ће служити за лов тих јегуља.

Чопор коња био је одиста доведен и натеран у бару у којој је било мноштво јегуља«. »Ја немам речи да бих могао тачно описати

»Ја немам речи да бих могао тачно описати чудноват призор којим нам се приказала борба између коња и јегуља у бари; ја ћу то описати кратко и можда сувопарно.

Јегуље, узнемирене од коња и дреком људи, иза шле су тада из својих лежишта и заокупиле коње у води својим електричним ударцима.

За време краће од пет минута два су коња већ била подављена. Јегуље, дугачке пет стопа, подишавши под трбух коња, зададу му електрични удар који их у тренутку

За време краће од пет минута два су коња већ била подављена. Јегуље, дугачке пет стопа, подишавши под трбух коња, зададу му електрични удар који их у тренутку онеспособи за сваки покрет и непокретне их обори под површину воде.

А и јегуље су пливале сасвим по површини воде, бежећи од коња и прилазећи због тога обали. Тада су их урођеници врло лако хватали бацајући се на њих кратким копљима везаним за руку

»Ко је гледао како електрична јегуља обори коња и лиши га могућности свакога покрета, мора се бојати да додирне избачену на обалу јегуљу.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Гледâ сам га ђе скаче с момцима: скȍчи с мјеста четрнаест ногах, а из трке двадест и четири; по три коња загона прескочи. ВУК МИЋУНОВИЋ Што је фајде крити оно што је? Онаквога сивога сокола Црногорка јошт рађала није!

ПОЈАХА ВЛАДИКА ДАНИЛО ХАТА И ИЗИДЕ У ПОЉЕ, КАД ЕТО НИЗ ПОЉЕ ПЕТ ШЕСТ СТОТИНАХ ЉУДИХ; ОН ПОТРЧИ КОЊА И БРЖЕ БОЉЕ ДОЂЕ МЕЂУ ЊИХ. ОНИ СЕ СВИ ОКО ЊЕГА У КОЛО ОКУПИ.

Јутрос си ми дивно воскреснула из гробовах нашијех ђедовах! СКИДА СЕ С КОЊА ВЛАДИКА, ТЕ ГРЛИ И ЦЕЛИВА ЈУНАКЕ КОЈИ СУ ПОЧЕЛИ БОЈ С ТУРЦИМА; И ТАКО ИДУ НИЗ ПОЉЕ ПЈЕВАЈУЋИ И ПУШКАМА ВЕСЕЉЕ ЧИНЕЋИ.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Горе до Софке поче да допире вика, блејање стоке, и укроћивање отргнутих коња с пазара, и разилажење селака. Из чаршије се све више и више дизала граја, врева, шум, и то је све брујало и на све се

ИX И тај њихов гост, купац, кад је од њих, чак у зору, одлазио, узјахавши коња и пошавши, остаде дуго, дуго, пред капијом.

Кришом Магду замоли да му доведе коња. Само га Софка опази. Истрча за њим. — Куда, тато? Марко се зарадова услед те њене пажње а и уплаши, да се због тога

| У то Марко дојаха до прага кујнског. Стана, његова жена, изиђе и придржа му коња. Он још с коња, скидајући се, пружи јој руку. — Целивај! Она га целива, али се трже уплашено и поче да блене.

| У то Марко дојаха до прага кујнског. Стана, његова жена, изиђе и придржа му коња. Он још с коња, скидајући се, пружи јој руку. — Целивај! Она га целива, али се трже уплашено и поче да блене. — Кажи, драгичка!

Зато јој и само време брзо прође. Она хука, граја, дочекивање сватова, њихни пуцњи пушака, као неко халакање, топот коња, крцкање самара и, по башти, и од коња и од људи, у тишми рушење ограде, гажење цвећа — отуда ниједна башта после

хука, граја, дочекивање сватова, њихни пуцњи пушака, као неко халакање, топот коња, крцкање самара и, по башти, и од коња и од људи, у тишми рушење ограде, гажење цвећа — отуда ниједна башта после удадбе не може се по две, три године наново

И што је још више охрабри, то је што осети како Марко сада иде одмах иза ње. Сјахавши с коња и сматрајући за дужност да он сада има да је око ње, да је он води, ишао је пешке одмах иза ње, ширећи око себе

Око голог трбуха клатио му се распасан појас а иза појаса вирио дуг, црн револвер. Како сјаха, нити коња веза, нити се утегну, дотера и загледа какав је, већ бришући, отирући шаком зној од дугачка врата, уђе право к њима у

Креће се и сама она овамо у собици, пресамићена на сандуку, и оно из штала на махове уједање коња међ собом, њихова цика, и они, из куће и до прозора, на земљи, поређани, од умора поспали његови сељаци са лицима,

— Коња, чизме очеве! — цикну Томча на Арсу. И сам одлете у шталу и, не чекајући ни да се алат оседла, ни Арса да му чизме доне

Али како! Увек у ноћ, увек пијан, увек готово разбијајући капију, док му слуга Арса дотрчи и отвори. Чим сјаше с коња испред куће и уђе к њој у собу, а она стане преда њ, да га дочека, он руком по челу.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Те је кобне ноћи уклоњена глава Храбре војске што је све до зоре саме, Поред добрих коња, под опремом сјајном, Чекала на битку увијену тајном Косовске вечере и зависти мрачне.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Ђенерал са својим часницима, конте са својом пратњом, примакоше се к мазгалама и видјеше шта је. Оно јест „коњ до коња, јунак до јунака“, али коњи бјеху натоварени дрвима, сужбином, перјади — и другијем стварима што сељаци лацманима

Ништа те од њега зачудило не би! Да појаше коња и тргне сабљу па предводи војску, јали крстом у руци а благом ријечи из уста да украћује ускипјеле страсти људске,

Господар се диже па устадоше сви. Ђакон (који бјеше попријед изишао да нареди за игуманова коња) упаде сад, задихан.

„Нијесам рањен, но ме извуци ако Бога знаш!“ викну Имбро. Снажно Туре извуче у час Имбра испод мртва коња. Нарамајући пође Имбро напријед; не шће сврнути у гору, као онај што га извуче. Дим густи срете га.

Види да су Турци, ама не зна који су. Он у лијевој држаше јатаган, а све три пушке бјеше бацио код коња. Видје јабуку од кумбуре гдје вири под једним трупом; остало оружије с њих бјеше понешено.

“ рече неко момче. „Тамо сам почивао колико се он спремио и на коња узјахао“, рече показујући главом пут видара. „Ово је, пети дан откад се ранио?“ „Да, пети.

Добро је, добро, а биће добро... Е, баш овако, три пут ту ријеч рече. И, чујете, он се наклони с коња и пољуби ме у чело; ја њега у руку.

Онај се поклони сердару, не рекавши ништа, па сиђе с коња и он. „Држте, поведите коње!“ рече сердар својијема. Стана и Милица, уведоше коње у авлију. „Чудни гости!

Ја сам његов слуга, Срб, као што видиш. Јутрос ми је наредио да оседлам два коња, и да га пратим. Ја сам мислио да ћемо на Цетиње, па и бијасмо тамо кренули. Ноћ нас ухвати крај твоје куће...

“ рече Јанко, стежући срце. Адолф се загрли и ижљуби с њим, па не рекав ни ријечи, крочи на коња. Мита се са свијема ижљуби, као прави Србин, па и он узјаха, праштајући се и машући шеширом.

по окрајцима и заладинама, гдје је за њих мекоте; крда говеда ричући, трчаху у пландишта кад им пригрије; ергеле коња ситијех и чилијех, касаху и утркиваху се, иако их нико не гоњаше. Гомиле младога народа раштркано по планини.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Од тебе црни траг остâ! Отуд те на носила донијели! Погинуо без замјене! (значи: нејуначки, од женске руке, од коња или вола, или од грома). Проклет био и ко те родио! Рана те допала гдје ти мелем не требовао!

— Једно се зло из другог снује. — Цић једног чавла изгуби се плоча, а цић плоче коњ, а цић коња коњик. — Клин клин тера, а маљ оба. — Ниједно зло само не дође. — Зло добродошло, ако си само дошло.

— Раса не чини калуђера, ни мантија владику. — Сребрно седло не чини добра коња. — Коњ се кроз длаку не хвали, него кроз брзину. — У опорој љусци слатка језгра. — Не једе се све што лети.

— Залуд књига гдје памети нема. — Онај добру памет имаде који својој памети много не верује. — Мудром јунак коња води. — Добра памет готово господство. — Људи се по одјелу сретају, а по памети прате. — Клони се луда као и света.

— Ко за репом пође, тај у трње дође. — Гдје нема мачке миши господаре. — Господареве очи коња гоје. — Што смије поп, не смије ђак. — Служба није дружба. — Док је леђа, биће самара.

— И бел коњ једе зоб. — И празилук има белу браду — ама реп му зелен. — Ја ага, ти ага: ко ће коња водати? — Један коноп планину не окружи. — Једно коло из кала, а друго у као. — Јунака нема од глади.

Мало рука малена и снага, Мало друга — мало и јунаштво. Малена је тица препелица, Ал’ умори коња и јунака. Мила мајка своју ћерку кара, Ћерку кара, неви приговара.

велики сирац воска, и знајући да свијећа она што у такијем догађајима претече, остаје њему, повиче на ђака да донесе с коња улар, да око њега од свега онога граде свијећу.

Шербеташче, поне, закон ти! — Срете некакав бијесан Турчин калуђера на путу, па притјера к њему коња и повиче: „Шербеташче, попе, закон ти!“ Калуђер, као заплашен, одговори: „Хоћу, господару, хоћу“.

извади из бисага буздован на синџиру, па онако изненада потегне Турчина њим у главу, те га онесвијести и обори с коња; па брже боље стане га газити и бити буздованом по леђима.

Одступите неколико, много вас је. — Приповиједа се да је рекао некакав пијан човјек који је пошавши да узјаше на коња рекао: „Помозите триста и седамдесет богоносних отаца!“ па се онда превалио на другу страну.

Удари ли ме, удари! Вратих ли ти вратих! — Казао Арнаутин коњу кад га је коњ ударио у колено, а он коња из пиштоља у чело. Док ја гледам мој реп, а ти твога сина гроб, нема правог пријатељства међу нама.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

КАЛУЂЕР И ЧЕТИРИ ГРЈЕШНИКА. 90 22. КОПАЊЕ БЛАГА. 91 23. ЛИЈЕПЕ ХАЉИНЕ МНОГО КОЈЕШТА УЧИНЕ. 92 24. ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА. 94 25. ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА. 95 26. ЧУДНОВАТА ТИЦА. 97 27. ЦРНО ЈАГЊЕ. 99 28. ЦАРЕВА КЋИ ОВЦА. 101 29. ТРИ ЈЕГУЉЕ.

234 38. КО НИЈЕ ДОБРО СВЕЗАО? 235 39. КАКО СЕ МЕДВЈЕД ПРЕВАРИО. 236 40. А ШТА ТИ ЈЕ? 237 41. КАКО ЦИГАНИН НАУЧИ КОЊА ГЛАДОВАТИ. 238 СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ НАРОДНЕ СРПСКЕ ПРИПОВИЈЕТКЕ НАПИСАО В. С.

му премудри одговори: „Ако | узмеш ђевојку, ти знаш; ако узмеш удовицу, она зна; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња!“ па се онда окрене, и човека мало предре крајем штапа преко ногу, и стане опет тркати по двору.

мисли све да зна; зато неће те ћети слушати, него ће све ћети да ти заповиједа; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња (па тебе штапом преко ногу), т.ј. чувај се да те не ожеже онако, као што је и првог мужа ожегла. ИВ. ЕРО И КАДИЈА.

“ В. ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА. Копао Турчин с Туркињом кукурузе, па на подне отиде Турчин да препне и да напоји коња, а Туркиња остане одмарајући се у ладу. У том удари однекуд Еро: „Помози Бог кадо!“ — „Бог ти помогао кмете!

Еро докопа новце, па метке у њедра, па бје- | жи уз поток. Тек што Еро замкне уз поток, ал ето ти Турчина ђе води коња да напоји, а Туркиња те предањга: „Да видиш, мој човече!

“ А Турчин: „Па куд оде? куд оде?“ А кад му жена каже, да је отишао уз поток, онда он брже боље скочи на гола коња, па поћерај уз поток! Кад се обазре Еро и види Турчина, ђе трчи за њим, а он онда бјежи!

У том и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу: „Камо море таки и таки човек, што је сад ту ушао у воденицу?

“ — | А Еро му каже: „Ено га видиш, ђе утече уз брдо.“ Онда Турчин: „Држи ми море коња, држи ми коња.“ — Еро узме коња, а Турчин уз брдо за воденичаром, овамо, онамо по буквику.

“ — | А Еро му каже: „Ено га видиш, ђе утече уз брдо.“ Онда Турчин: „Држи ми море коња, држи ми коња.“ — Еро узме коња, а Турчин уз брдо за воденичаром, овамо, онамо по буквику.

“ — | А Еро му каже: „Ено га видиш, ђе утече уз брдо.“ Онда Турчин: „Држи ми море коња, држи ми коња.“ — Еро узме коња, а Турчин уз брдо за воденичаром, овамо, онамо по буквику. Кад га већ стигне и увати, а он: „Камо, курво!

Онда Турчин потрчи, на врат на нос к воденици; кад тамо, али оћеш! Еро узјао коња, па отишао без трага, а Турчин савије шипке, па пјешице к жени.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Прошло лето! ИКОНИЈА: Док трепнеш, све те мимоиђе! АНЂЕЛКО: А после мало навратим и „Код коња”... ИКОНИЈА: Само ти фале још они дрогирани! АНЂЕЛКО: А „Код коња” омладина фина, са сисама разних величина!

АНЂЕЛКО: А после мало навратим и „Код коња”... ИКОНИЈА: Само ти фале још они дрогирани! АНЂЕЛКО: А „Код коња” омладина фина, са сисама разних величина! ИКОНИЈА: Ни за зеру се ниси променио!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

(Застаје, уплашена присуством страних људи.) ЈОВЧА (опоро): Држ’ коње! СОФИЈА (придржи му коња да сиђе, сагиње му се руци, коју он отрже).

СОФИЈА (придржи му коња да сиђе, сагиње му се руци, коју он отрже). ПРИЈАТЕЉИ (скидају се сами с коња, предају их својим момцима с фењерима, који прихвате и Јовчиног коња, и воде их лево, кроз воће).

ПРИЈАТЕЉИ (скидају се сами с коња, предају их својим момцима с фењерима, који прихвате и Јовчиног коња, и воде их лево, кроз воће). ПРВИ ПРИЈАТЕЉ (свирачима, сеоским са гочем и зурлама): Ви ту доле, пред кујном.

се у вратима; пипа се по силаву, гледа је ли му револвер пун, браћа га, нагне се на доксат, бесно, пригушеним гласом): Коња! (Силази тешким корацима, предишући.

(Силази тешким корацима, предишући.) НЕКИ СЛУГА (изводи коња пред биљекташ до степеница; држи узенгију, и чим Јовча узјаше, трчи и отвара капију, коју одмах и затвара за Јовчом.

Док се топот узнемиреног коња губи улицом, слуга трчи до кујнских врата и виче у мрак): Оде газда! МАРИЈА, ТОМА и АРСА (излазе из мрачне кујне,

И каже Стојмен: Ништа, само стоји више куће, не мари што ветар и њега и коња заноси да обори. И што жешћи ветрови њему чисто милије.

« И као светећи се и себи, још бешње: »Тако! Хоћеш ти! Не даш, не даш!«... То и ништа више. Тек ободе коња у ноћ; али не долази одмах овамо него обилази далеко, чак доле, до границе, ако га ко од нас, чивчија, чује или опази,

Пауза. Кроз фијук ветрова чује се крик Зулфин: Аман газ...!, загушен шаком. Рзање коња, топот све даљи. Урлик пса, прекинут такође. Вијук ветрова појачан...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Пошао сам с њим до Сенђурђа. Мој добри тетак то осетивши, узјаше на коња, пак ето ти га око поноћи у манастир; два игумна, домаћи и странски — јоште при чашами.

” Еп[ископ]: „Нити би ти себе дао болесна у руке таквом лекару?” Ар[химандрит]: „С опроштењем, господине, ни коња мога ни би[х] ја дао таком лекару, некамоли тело моје.

А кад пођемо, међер он исти с перуком. Кад би другда покрај коња касао, све би му кеса паруке по леђи скакала. Смејао сам се, мислећи да ови види нашег бачког кочијаша, ко би се од

новчана упутница велеречије — претеривање, преувеличавање Велерофонт — грчки митолошки јунак, који је уз помоћ коња Пегаза савладао чудовиште Химеру великолепан — прекрасан, величанствен венетски — венецијански, млетачки вернејши —

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

себе, одскакао и у трци утјецао свијем својим врсницима, могао се попети на дрво као вјеверица, могао је узјахати гола коња, а имао је срца да се побије и с којим бркоњом.

Сејиз, њеко црномањасто момче, одјевено по котарску, са читом кубура за пашњачом, држаше коња за узду, Кушмељ допаде, извуче братову ногу, па обухватив га око широког струка, поможе му да сађе.

Бакоња је мислио како је лијепо бити фратром! Како је лијепо јахати добра коња, водити уза се сејиза, носити чисто рубље, спавати на меку, у сувоти и топлини, јести меса и рибе, пити вина и кафе

Сви поустајаше и поскидаше капе. Фратар, не дижући главе, рече: — Стипане, намири коња! То је најглавније. Затим се побрини за моју ложницу одма! Момак изађе, а за њим и Бакоња.

— К врагу сви! сви! сви! Уф! — стењаше једнако фратар. У зору, по наредби фратровој, Стипан оседла коња, те се кренуше. Кушмељ, пошто поможе брату да узјаше, стаде пред коња, па се чешка.

У зору, по наредби фратровој, Стипан оседла коња, те се кренуше. Кушмељ, пошто поможе брату да узјаше, стаде пред коња, па се чешка. Фратар блијед, као да је боловао, гледа у врх од чизама и вели: — Па... онај... видићемо!...

Нека иђе!... Баш нека иђе одма! — ободе коња и одјезди. Кушмељ и Осињача изгрлише Бакоњу, препоручујући му да слуша стрица Брну, да запази како га Јерковићи љубе,

ИВ УВОД У НОВИ ЖИВОТ Бакоња и Стипан иђаху што су боље могли, али заостајаху иза добра фратрова коња. Кушмељић, поред све трке, не даде одушити слузи но га питаше за ово и за оно: које је оно село, куда води пут, откуда

Кад у њекој продолини хтједоше пријећи цесту, два коња летијаху пут њих, упрегнута у господска кола. Фратар их причека, па и кола стадоше поред њега.

; „же“ значи: јест итд. Сунце бјеше одскочило три копља кад стигоше ка ријеци. Стипан и возари на сву муку уведоше коња у сплату, јер се пропињао и бацао задњим ногама. „Који му је враг јутрос!?“ — вели фра-Брне.

?“ — вели фра-Брне. Најпослије весла ударише и лађа се отисну. Стипан стао насред ње, држећи једном руком коња за узду, а другом заклањајући очи од сунца. Фратар оста на обали, оградио објема рукама уста па им довикују: „По-лако!

Иза њега бијаше ред омањих зграда; пред једном поткиваху коња. Ту се бјеше начетала гомила слугу, међу којима познаде Стипана.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Највише се обрадовао оне године, недељу дана пре но што су се срели: две заседе су пуцале на њега и убиле коња под њим, њему су само окрзнули лист на левој нози, добро се сећа, Вукашин га је уплашено гледао, и рука му је дрхтала,

— Санке су спремне! — сада већ љутито понавља, јер Аћим не воли да гледа упрезање коња, и никад не излази из собе да се попне у санке док га не позову. Аћим ћути и гледа у колена.

А да си бар тада могао жељу да ми одмалиш. Узимала сам те у наручје и пела на себе, као што се дете пење на коња. А ти ме, јаду, штипаш, уједаш као мало куче, само ме наљутиш и оставиш.

Та препуна ћутања у санкама што се лако заносе и јуре, та ћутања по којима бије меки топот коња, фијучу бичеви, лено лете гаврани... Мајка. Ситне, сетне очи. Само њима говори.

Могли су само преко плота да гледају. Ката је седлала његовог ниског и косматог коња. „Други су ишли пешице“, то је мати увек наглашавала.

Пред Аћимом, официр нагло заустави коња у касу, колона се ускомеша и испуни пут, два војника испадоше из седла, једноме оста нога у узенгији; сељак који је

Срам те било! Зато ли вас ми хранимо и одевамо — огорчено рече Аћим. — Не лај! Наредићу паљбу — официр лако скочи с коња, стаде пред Аћима, упери пиштољ и јетко упита: — Ти си Аћим Катић? — Ја сам. — Зашто си скупио народ?

селака се сложи, али не сувише гласно, па се гуњеви зањихаше ка шињелима, шињели устукнуше неколико корака ка гомили коња у нереду, онда кренуше ка гуњевима и стадоше. — Ви се буните, дакле?

да је сваки струк кукуруза Турчин што пућка на чибук; срдито фркћући, ђуле тресну у шиљато коле, трбусима черкеских коња намењено, па као у конопчаревом дућану расканураше се црева, бела као да су јагњећа, после их испрљаше крв и прашина

јурну на војнике, ови се распршташе, њена секира полете и зари се у снег; жена застаде тражећи мету ударцу, виде џелеп коња привезаних за плотове и јурну на њих. ...Алал ти млеко, сестро!

Зебу му руке и осећа да су мокре и лепљиве. Зна због чега, па потера коња галопом преко пола покривеног снегом. ...

Киша у очним дупљама, сунце у мемли. Земљица је изубијана брзим копитима турских коња, израњављена топузима, изубијана копљима и ђуладима, избраздана шанчевима.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Царица са Кнедлицама ловила је папучице испод кревета. Цар Ферфелин се знојио да оседла коња, Ферфелинку заболела глава! Забринули се принчеви Ферфелини: далеко је 3емља Ветрова дуг је и опасан пут до ње!

Смислили да му поклоне крилатог кона. Можда ће га коњ обрадовати? Кад, гле врага! Принц ни да погледа коња. Само замагљених очију зури у даљину, а на лицу му цвета туга. Шта сада? Како да од принца одагнају досаду?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Онда Господар Јеврем натера коња у кас, прелети улицу па настави, лаким ходом, поред ружних вишеспратница, до Божићеве куће, у Јевремовој 19, одмах

Још један угао и Господар уставља коња пред малом обућарском радњом С. Гулића, који проширује и продужава све врсте ципела, сјаше и одшепа до Чукур-чесме, до

Господар Јеврем протрља образ (мало га је, ипак, ошинуо тај сковитлани век), врати се, узјаше коња и полако стигне до Француске улице.

„Који ти оно беше“, ветар бива све јачи и Господар Јеврем, одједном осмехнут над малим неспоразумом нараштаја, ободе коња и вине се у небо, тај бездан, преко Скадарлије.

на углу, у препуној посластичарници која се званично и немаштовито зове Код споменика а незванично и немаштовито код Коња, једу се сендвичи и сладолед и, кришом, протура хашиш, из трговачке уличице која носи име доброћудног путописца, увек

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Један, само један!... Вај, док се све брже, Кроз кобну ноћ чује како бесно рже Пар злих црних коња, већ спремних, пред прагом. Ј. Дучић ЛXИX ПОЗНАНСТВО Кад сам је позн'о, небо беше мутно, Задње су руже умирале ти'о.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Младић се загледа у ту скулптуру. На њој је видео младе људе како стоје код својих коња, како их узјахују и крећу даље.

Видех како цар, држећи узенгије коња, поможе папи да узјаши, да би, корачајући пешке поред њега, папу провео кроз улице око Маркове пијаце, препуњене

Фалкенберг појаха коња и поведе пук потпуковника Тростена против непријатеља који је продро у варош. Но тек што га је на том месту потиснуо

Ту паде браниоцима у леђа генерал Папенхајм и савлада их. Администратор би оборен са свога коња и одведен у ропство - да се онде убрзо одрече своје вере и пређе у католичку.

Успех тек кад упрегнух шеснаест јаких коња, осам пред једну, а осам пред другу полукуглу“. „Шеснаест коња! Да би се раздвојиле две полукугле које нису биле

Успех тек кад упрегнух шеснаест јаких коња, осам пред једну, а осам пред другу полукуглу“. „Шеснаест коња! Да би се раздвојиле две полукугле које нису биле ничим привезане ни причвршћене једна за другу, већ само притиском

При томе се, у недостатку коња, упрегну у њих, за увесељавање целог разреда, два највећа магарца из скамије. ИСАК ЊУТН Велики проналазач у области

У таквом разговору прође им време до ручка врло брзо. Када се сви окупише око стола да ручају, чу се топот коња и тандркање кола. Они ослушнуше.

Није ли он пунокрван, неће му ни потомство ваљати, исто тако као што је то случај код соја коња и паса“. Он се насмеја на ово драстично упоређење. „Не очајавајте! Ствар није тако трагична.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

звездом на прсима, поносит, озбиљан, хладан и као да му је непријатна сва ова хучна галама, он је уздржавао коња, који се, уплашен од светине, пропињао и исколачених очију гледао преко масе. — Живио, побратиме!

миран, замишљен, приђе другом војнику, коме се строго загледа у очи: — Господине пуковниче, ми смо одузели коња једном бугарашу... — Ви? А ко сте ви, мајчина вам? — Господине пуковниче,... ми смо прва чета... комора...

ми смо прва чета... комора... на рапорту по заповести команданта четвртог баталијона, зато што сам одузео коња једном Бугарину, па сам га продао другом... сељаку. — Аха, аха!

што се стигло у нови бивак И људи појуре да се сваки о себи побрине, вичу Ресимића: — Еј ти, наказо, трчи, придржи коња командиру. — Квазимодо, види стиже ли комора. — Ресула, тркни за воду. Или: — Наложи ватру!

Тада му одузе коња и најури га. Али се убрзо, и кад се уверио да је казна била претерана, умири и покаја, па кад му Секула обећа да ће

А од тада, свакога јутра и после Секулиног повратка из патроле, кад год би увлачио ногу у узенгију да се попне на коња пред полазак на марш, осетио би командант како га голица и дражи мирис младе пилетине печене на ражњу, ох тако

После нас комбоваше у овај пук. — Шта? Ко то? Шта каже тај? — распитује командант с коња. — 'Нако, гос' мајоре, џакамо о Секули. — Па шта џакате? Дед' шта џакате?

Затим дивизијар мамуза коња и с начелником штаба одмиче мало, па стиже команданта батаљона који јаше на челу колоне. — Како је, како, дечко?

— Ето, да кажем, гос' ђенерале, врло добро, хвала много... Онда окуражен овом пажњом мамуза нервозно коња и притерује га све ближе дивизијару.

А кад ђенерал поизмакне: — Бог'ме даље се не би могло! — Како си сад сладак! — Ја, к'и мед. — Сиђи, дошо, с коња да видиш како је. — Опрем', рођо... и тако, што даље ђенерал све искреније.

Сав сам био израњављен од седла, јер се, ни дању ни ноћу, није скидало с коња. А командант мој, строг, страшан, не зна за душу: „Стеване, носите ово у прву батерију; Стеване, ово, у дивизион;

— Марш у другу батерију. Знао сам шта то значи: батеријски осматрач. Ја љутито појашем коња, који ме је чекао спремљен, џиднух га немилосрдно у слабину, па прескочих разваљену ограду.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Причао си о Чертопханову који је пронашао украденог коња, па кад се увјерио да то није његов Малек Адел, опет је запао у очајање.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Писар скочи с коња и приђе к отвореним вратима, на којима стајаше пренеражен Ђурица. — Добро јутро, момче! — поздрави га писар.

— Ја ти каза' да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гледајући писарева коња како чеше главу О врљике, за које беше привезан. Кмет опет уђе у кућу. Прође пола часа.

— Доле с коња! — викну Ђурица промуклим, узбуђеним гласом, који се и самом њему учини непознат. Механџија рашири очи, и као да сад

Милутин слете с коња, стаде да звера уплашено, док се не присети, те завуче руку у џеп, у коме му беше новчаник, али је опет извуче празну

« — помисли они по гледа онамо у страну. — Предај се! Не гини! — викну жандарм с коња. Ђурица потрча још брже. У тај мах груну пуцањ, куршум фијукну поред њега и одлете у шеварице, са којих опадоше

Али старац, види се, није помишљао на бегство, јер чим уђе у двориште, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу: — Ходи дер, синко, придржи.

Стар сам, па не могу сам... Радован га услужно скиде с коња, па се одмах упутише сви у цркву. Пред иконом храмовном светлуцаше »неугасима лампада«, те својом слабом светлошћу

Свештеник га појми. Па, хотећи да га остави баш на тој главнијој мисли, поздрави се са њим и крете коња под собом, а Ђурица остаде замишљен, укочена погледа накрај видокруга, откуда се помаљаху ретке паучинасте кудеље

— Потражи, моје дете, па пожури, — викну Никола, сагињући се на коњу испод шљива. Кад стиже пред вратнице, сиђе с коња и поче да га распрема.

Може се још обогатити. — Неће, не бој се, док год му је Марушке. — Која је то ? — Нека удовица... води га као коња зауздана. Али опет он добро напредује. Кад оде посланик за Новицу, њих двојица седоше да ручају и да се наразговарају.

— обрте се капетан Станки. — Треба да се пожуримо, а ми ћемо сви на коњима... Умеш ли јахати? — Умећу, ако имате коња — одговори она.

Добросав ће сад с писаром, а коњ му је оседлан — умеша се пандур, који остаје у канцеларији, да би тако сачувао свога коња од заморна пута. — Може на његову коњу... — Па добро, кад је већ оседлан. Нека изводе коње!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Утом дођу кући. Одседнувши с коња, човек одмах наручи мртвачки сандук, и кад буде готов, метне га пред кућу, па каже жени: — Ево, сад ћу лећи у сандук,

срамота је да ми просимо када сам ја, хвала богу, поодрастао; него дај да ми продамо оно мало башчице па да купимо коња, могао бих ја већ дрва годити па се обоје хранити, а да другоме не додијавамо.

— Е, мој синко, — рећи ће му мати — сада да ја продам башчицу па да купим коња, ти, бој се, нећеш хтјети добро коња чувати, па ће га вук изјести, те тако нећемо имати ни башче ни коња.

— Е, мој синко, — рећи ће му мати — сада да ја продам башчицу па да купим коња, ти, бој се, нећеш хтјети добро коња чувати, па ће га вук изјести, те тако нећемо имати ни башче ни коња.

па да купим коња, ти, бој се, нећеш хтјети добро коња чувати, па ће га вук изјести, те тако нећемо имати ни башче ни коња.

Јест, ама богме малиша неће да се окани, но салети отуд, салети одовуд, док једва мати укабули и прода башчу те купи коња. Пошто се малиша докопа коња, поче дрва гонити и продавати, те је некако животарио с матером.

Пошто се малиша докопа коња, поче дрва гонити и продавати, те је некако животарио с матером. И ако нијесу имали да им се пресипље, нијесу били ни

„Добро“, рече мали, па по обичају пољуби матер у руку и оде у дрва. Када је у шуму дошао, припе на једној пољани коња да пасе, а он оде сабирати по шуми суховину.

Малиша је у мислима за коња, а не мисли на прстен; а када дође гдје му је коњ припет био, кад ни коња ни од коња гласа само самар и четири плоче,

Малиша је у мислима за коња, а не мисли на прстен; а када дође гдје му је коњ припет био, кад ни коња ни од коња гласа само самар и четири плоче, а цијела коња вукови појели.

Малиша је у мислима за коња, а не мисли на прстен; а када дође гдје му је коњ припет био, кад ни коња ни од коња гласа само самар и четири плоче, а цијела коња вукови појели.

на прстен; а када дође гдје му је коњ припет био, кад ни коња ни од коња гласа само самар и четири плоче, а цијела коња вукови појели.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Његова прерана смрт је учинила моје родитеље неутешним. Имали смо коња, поклон драгог пријатеља. То је била сјајна животиња, арапске расе, готово људске интелигенције, коју је цела породица

на место незгоде и стигао тамо пре људи који су пошли у потрагу за оцем и срели га како се освестио и поново узјахао коња, не схватајући да је неколико сати лежао на снегу.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Поред тога, низ тркачких коња у коњушницама, који су били носиоци многих награда, стајали су беспослени и у чуду се питали где им је господар

прихватити, без извесне неверице, да пољопривредна машина може да коси, повезује и товари жито и то само помоћу два коња којаје вуку. После неког времена рекао сам им све што сам знао, али су они упорно тражили допунска обавештења.

прихватити, без извесне неверице, да пољопривредна машина може да коси, повезује и товари жито и то само помоћу два коња којаје вуку. После неког времена рекао сам им све што сам знао, али су они упорно тражили допунска обавештења.

Када овај стари вођа веслача није веслао, јахао је једног жустрог коња, најчешће у галопу, утркујући се са ћерком. У напору да стигне свог захукталог оца, ова девојка била је налик на

дана појавио се у лаким жутим кочијама са два дивна ждребца боје тамног кестена, диван пример његове ергеле за приплод коња. Сијали су се као стара махагонија. ”Како вам се свиђају професоре?

Узречица ”хорс сенс” означавала је од тада за мене осећање човека који зна како да увежбава коња и да му се посвети свим срцем и свом душом.

Изложба коња у њујоршком Медисон сквер гардену у јесен 1897. године, и на Филаделфијској изложби коња у Висахикону, у пролеће 1898.

Изложба коња у њујоршком Медисон сквер гардену у јесен 1897. године, и на Филаделфијској изложби коња у Висахикону, у пролеће 1898.

Није очекивао, рекао ми је касније, да један професор колеџа наступа на изложби коња. Врло се лепо изражавао о мојим коњима, који су победили у јакој конкуренцији, у којој су, на пример, учествовали и

студентом, како је то упражњавано у Принстону, мени би одговарао, као што ми је одговарала дресура једног или два коња. Али, да ли ће тако нешто икада прихватити амерички колеџи?

Али, да ли ће тако нешто икада прихватити амерички колеџи? Чувени бостонски љубитељ коња Џордан, видео је моје коње на Висахикон изложби и понудио ми је лепу своту новаца и усто једног лепог ирског хантера,

изложби и понудио ми је лепу своту новаца и усто једног лепог ирског хантера, који је освојио више награда у класи коња скакача. Хантер је постао мој јахаћи коњ и верно ме је служио пуних дванаест година.

Ћипико, Иво - Приповетке

да се мрсом заложи и да га залије јаким приморским вином, чији мирис три дана се осећа, и трећег дана, штоно веле, „с коња обара ”. И подаће се пустом, испусном весељу, кад му је све за руком пошло— и Боијца је ту с њиме...

хитро спушта и слушајући чудне гласове оргуља, за час заборавља на се и дође му да и он зајаше једнога од тих хитрих коња, а у мисли већ лети далеко у висину над све остале.

Би му жао, као да је то његова зимња, лањска. „Грехота је” , помисли и јави се дечацима да сврну коња из штете. —А јеси ли ти што код куће посејао? — упита Арнаута. Заробљеник, не мичући се, изговори: —Ја?!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Месец дође, а сунце не дође, Остало је доле у ливаде Да сабере травке свакојаке. Да нарани свекровога коња. Ретка је то радост – јер судбина вековима није била штедра, па није ни данас – али је утолико драгоценија.

обичнији глагол (ућу) необичнијим (мицати) и даје две фразе с обрнутим поретком „коњ миче ногама“ и, ноге мичу коња“, од којих другу сматра бољом од прве:, дуго је све тачније и тачније и више приближује сензацију стварности“38.

указано на могућност замене агенса и пацијенса: место да коњ миче ногама, предност се даје обрнутоме да ноге мичу коња, зато што изазива јачу сензацију. Разуме се да то није случајно: проистиче из непосреднога песниковог искуства39.

„Хелиотерапији афазије“ не говори се о јачој, тачнијој сензацији само при обртању фразе „коњ миче ногама“ у „ноге мичу коња“ него и код изокренуте слике света коју наше око види кад се измени уобичајени положај тела.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

на први поглед, није јасно чије би могло бити: „И тај њихов гост, купац, кад је од њих, чак у зору, одлазио, узјахавши коња и пошавши, остаде дуго, дуго пред капијом.

Креће се и сама она овамо у собици, пресамићена на сандуку, и оно из штала на махове уједање коња међ собом, њихова цика, и они, иза куће и до прозора, на земљи, поређани, од умора поспали његови сељаци са лицима

То што Томча, чим пожели да се врати, одмах тражи очевог коња, затим и очеве чизме, представља чин синовљеве идентификације с оцем: симболичко преобраћање сина у оца.

У исти ред древних људских страхова иде и бојазан да коњанику неко не зачара коња. Зато Томча алату рукама покрива очи и уши, док га по врату сулудо уједа: „И гризући га испод гриве, за вратне жиле,

и која је у уводној глави дата као засебан пасус, без икаквих се измена јавља и у закључној глави: „Затим потера коња касом, кроз празнину”,241 „Затим потера коња касом, кроз празнину.

пасус, без икаквих се измена јавља и у закључној глави: „Затим потера коња касом, кроз празнину”,241 „Затим потера коња касом, кроз празнину. 242 Је ли поновљени сегмент текста од једне реченице у свему идентичан?

последњих реченица открива невидљиву разлику између првих двеју идентичних: оба је пута Вук Исакович потерао свога коња кроз празнину (као што је и два пута угледао бескрајни круг са звездом), али је једном кроз празнину отишао из

Тако, рецимо, чим забринути Вук Исакович - у последњој сцени треће главе - заузда коња због лошег знамења на путу (тада га је код куће жена варала с рођеним му братом), у истоме трену „упија” својим „очима

Следећи пример пре је правило него што би био изузетак: „Јашући, / тежак, / великог коња, / мирног и крај страшне лупе бубњева, / могао је, / први пут, / после дугог времена, / да нехатно испружи огромне

коњима пловила реком у турске крајеве: „На ветру, који повија кишу, по рекама, лађа Аранђела Исаковича, пуна коња, што беше на путу, преко, к Турцима, би захваћена водом и преврнута”.

Ево како то, конкретно у тексту, изгледа. У првој глави Вук Исакович је после буђења усео свог коња и, прокасавши кроз запомагање и лелек жена, брзо је између шибља избио наномак Дунава.

се), а из другог само оку (виде се, али се не чују): „Прскајући блатом дрвеће, траву и псе око себе, нагнао је коња низбрдо, ка Дунаву. Измаче лелеку и дреци и прокаса кроз влагу дрвећа и грања.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Иза њега држи му момак његова коња и две-три самарице које им носе комору. Трговцима клецнуше колена, кад хајдук показа на Спасу Чемерикића и рече да је

Таке ли је? — Па, ага... — Убаво!... Врати ли ти тој стари потурски пес? — Вратио ми је све. И паре и коња. Сам је дошао код мене да броји паре, а његов слуга је донео пуну тепсију баклаве. — А што ти рече најзад?

из густе, тек подмлађене ситногорице избих на једну нешто узвишенију рудину готово испод саме планине, ја зауставих коња и окренух га да бих уназад још једном погледао низ Косово.

Још једном проклињем Косово, још једном му овако са седла шаљем млаз крваве мржње, па нагло окрећем коња к планини, као да хоћу да бежим у њене гудуре, као да сам још роб, па ми вала да се буним, да се одмећем...

„Забога, није Косово то што ти мислиш, пријатељу! Ево, живи смо још, те како!..“ Окрећем се около и гоним коња насумице, а он осећа пут за брда и отимље ми се да пође брже. — А зар нећемо свратити код проте?

Само да га видиш како се населио и изгра– дио!.. Зачудих се овој новости и нагнах коња онамо куда ми пратилац показа. Велики четвороугаоник ситногорице беше прорешетан, готово на силу, онижим честоколом.

Набавио себи мартинку, наоружао село и крај и кликнуо све на отпор. Купио себи коња добра, ударио му ките и ресе, исправио се и осилио. Од невоље, не из некога пустога јунаштва... Па се отпочело.

Само кад ме одвише узнемири Мет Фираја, ја узјашем коња, који ми је једино из прошлости, па одјурим до Бабљака, до Липљана, и то ноћу, и разговарам пријатељски с њиме: „Не

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

ПОД ЧЕРГОМ „Чуј ме, Гага, чуј ме, Шта сам ноћас снио: Украо сам коња — Ал’ је матор био.“ Гага сина ћуши Па му рече: „Рâно, Кад већ у сну крадеш, Кради што ваљано!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

САРА: Ми ћемо се сваки дан на четири коња возити. ФЕМА: Нећу се ја мешати с којекаквима. Тко си ти? — Ја сам ваш брат, ја сам ваш ујак, стриц.

САРА: Ма шер, то је у Паризу само у моди. Верујте ми, ви ћете велику параду с отим учинити. ФЕМА: Морам и једног коња из Париза бештеловати, зашто ови наши нису за тај посао. Јуче сам ктела једног пробирати, али то је прави гурбијан био.

Краков, Станислав - КРИЛА

Одједном као да куршум прозвижда. Иза угла изби топот коња, и указа се ознојена глава обрасла плавом брадом. — Шта то значи, господо? То је скандал, скандал...

Камење врисну под копитама. – Лудорије. Растурили се! Хоћемо ли и у смрт ићи поравњати? Лако је њему са коња причати. Гунђајући Мија принесе устима грлић. — Потпоручник. Какав је то безобразлук?

— Пролетери свију земаља, уједините се... — Пст, пст... Коритом пресушеног потока чуо се топот коња. Официри су долазили. — Склоните се, — умешао се посилни... — ево команданта. Дуги бркови су донели мирис алкохола.

Нешто се тешко ваља њима на сусрет. Сламом увијени точкови топова потмуло тутње по камену. Омичу се и звече копите коња... — Остављају нас саме... топови одилазе... И у том тренутку се осећање не страха већ тупе туге разли по њима.

Цела се огромна пољана преплавила раштрканим бегунцима као изливеном реком. Свако као да осећа топао дах коња за собом, и чека удар сабље по глави.

Његов плавичасти срп је био сићушан и танак. Крај пута се црнела страшно надувена лешина погинулог коња. Најзад је батаљон стигао на камениту косу, ону на којој се прошлог јутра разбијен скупљао.

Виши официр се заруменио јаче, и одговорио капетану: — Стрпљења, скоро ћемо. Ударио је мамузама коња, и понео собом као комадић челика одломљени грч кикота. — Ми желимо крви, убијања, хм! хм!...

Свађао се дуго са прљавим, старим командиром неке муницијске колоне, који му није хтео никако коња дати. Када му је Душко показао нешто написано на својој објави, и говорио му о рани на нози, чича је завикао: — То се

Тада је Душку пришао поверљиво чичин ађутант, трговац преобраћен у официра, и представио му се. Одмах му је понудио коња и магаре за пренос ствари. Душко је појахао мршаву кобилу и пео се дуго путањом уз планину.

На потоку се указао официр, и вода је пљуштала увис око ногу његовога коња. — Ево ађутанта, завикале су весело коморџије. Комесар се дигао са баквице, чак се и кувари одвојили од казана.

Петровић, Растко - АФРИКА

За краља ми кажу да га не могу видети пошто је болестан и спава. Ја сликам уплашену девојку, коња и степенице краљевих соба у позадини.

Не зна ни речи француске; поред себе немам ниједног правог тумача. Рукујемо се; сликам га крај коња, на коњу итд. Иза Феркасандугуа сва села која се нижу састављена су од колиба које су све више и уже што идемо даље;

Жув не види да ја цртам Бансуману и прилази да му нешто каже. Овај је у неприлици, и што би да се сагне са коња да саслуша, и што се боји да би слика тада пропала. Кришом као случајно, вади из недара гри-гри да би лепше изгледао.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

турском логору спрам нас сву драгу ноћ чује се нека врева, комешање, све је у покрету; из даљине се чује рзање и бат коња, тутњава артиљеријских кола, жагор људских гласова — сва је прилика да ћемо сутра бити нападнути«.

Пређемо мостом Мораву; коњи су се плашили од фењера на мостовима и стража је морала преводити једног по једног коња под нама.

Стигнемо наскоро у Прћиловицу. Свратимо десно у неки разграђени шљивар. Ту ђенерал и цела његова пратња сјашу с коња. Било је подобро хладно. Ђенерал заповеди да се наложи ватра.

Познавао сам се с Иљом, те притерам коња да се упитамо за здравље. У томе приђе Иљи једно младо Бугарче с пушком у руци и рече му: — Баја Иљо, ште ли се тепамо

Дружина поздрави ђенерала па онда оде уз село. Свитало је, пуковник Комаров уседе на коња и позва ме да идем с њим. ВИІІ Житковац, 9 августа у понедељак, 1876 год. Три је часа по подне.

Двојица од наших падну с коња и коњи им утеку; ми се сакријемо у један јендек покрај друма и једва довичемо добровољцима да не пуцају.

Комаров одмах ободе коња и окрете низ друм натраг Житковцу. Батаљоне и батерије, што их сретосмо на путу да иду Тешици, Комаров одмах заустави

Уосталом за даље ћете добити наредбу. Чините вашу дужност. Рекав то он ободе коња, а ми за њиме — и не заустависмо се до Житковца. Ту на друму нађемо неколико наших топова.

Ту беше мајор Сава Грујић. Беше ми већ доста »војевања« с Комаровом, стога сјашим с коња и на моју личну одговорност останем ту са Савом код топова, а Комаров са својом пратњом одјури некуд, ваљда да тражи

Сиђемо низ шуматовачки вис. Ишли смо пешке, а за нама су војници водили коње. Неколико коња буде рањено. Успут низ брдо наилазили смо на рањенике где их вуку на уским малим Тезгама, тако, да су само леђа на

Турски куршуми долетали су чак амо и опет нам ране неколико коња. Биле су и турске гранате ову батерију, али су претурале; турски топови скоро искључиво били су само ову батерију.

Черњајева чисто као да узнемири та околност, те одасла ордонансе да виде шта је то, а сам сиђе с коња и стаде ходати једном путањом у шуми, разговарајући се са неколико виших официра, који су били уз њега.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Командант одреда је наредио да се преостали људи сврстају у колоне двојних редова. Он је појахао коња и на челу одреда пошао у правцу наших мртвих. Тада је пала команда: — Поздрав надесно!

На челу другог батаљона јахао је официр, чијег су коња искитили цвећем. Махао је весело рукама, поздрављајући лево и десно. „Фикус“, када га угледа, као да претрну.

„Фикус“ се сломата са гомиле камења и потрча у сусрет. — Серјожа, Серјожа! Сергије заустави коња. Батаљон застаде, али су војници и даље газили у месту. Сигурно је и он познао нашег капетана.

Батаљон застаде, али су војници и даље газили у месту. Сигурно је и он познао нашег капетана. Он сјаха с коња и полете „Фикусу“ у загрљај. Онда су се погледали, држећи један другога за рамена. Опет се пољубише.

Били су Руси: Сергије, тај Фјодор и њихова три ордонанса, подофицира. Сергије дохвати коња за врат, и као кад деца играју „аниџајес“, скочи му преко главе и полете „Фикусу“ у загрљај.

Сима и Пера пипају јој жиле на ногама. Фјодору је чисто криво, те нареди да и његовога коња доведу. Високи зекан подскакује, маше главом и удара зубима о ђем. Фјодор се залете. — „Оп!“ — и нађе се у седлу.

„Фикус“ их враћа. На уском простору коњи се тешко крећу, и онда сударају и пропињу. Фјодор удари корбачем свога коња, који налете на врану кобилу те ова западе задњим ногама покрај пута, одакле се једва извуче.

Али Сима „Јаребица“, занесен покретом, није ништа видео до светлуцаве потковице онога коња испред себе. Сергије и Фјодор ударали су корбачима своје коње да би престигли јахаче те нису ни мислили на циљ.

И тако су налетели на прву улицу. Народ, чувши топот коња из даљине, склањао се с пута и бежао застрашено иза капија. Гомила се сручила на пијацу.

Тек коморџије промичу, а и ја срећно стигох у подножје. Код једне коморе оставио сам свога коња, и пошао пешице. Осматрам стене и чукаре које су се натквесиле једна изнад друге, као да ће свакога часа пасти.

Страшно је то кад се помисли да они њега ишчекују, надају се, а он лежи мртав. Сишли смо брзо до својих коња... Кад смо били у подножју планине, командир предложи да одемо до наше пуковске трупне коморе и тамо напишемо

Прозори на згради били су поразбијани. Командир заустави коња. — Какво је ово чудо? — Он се окрете према положајима. — Није могуће да су Бугари могли чак довде да добаце...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

На коња јашу, тураклију пашу. Максим Зориче, добар војниче, а пред коњици, добри војници, Зоринкић Мија, познан делија.

1821. Лукијан Мушицки КЛЕВЕТНИКУ Клеветај, враже, пакосну сити груд; Прати ми коња вражјим очима; Сваки му број ти скок: налево, Десно, то на брдо, то пак у дол; То преко струје, страшне и бездне там’!

Крв су заметнуле свиње, а коња сам пратио натраг, Кријућ оружје у шупљем деблу, а тајну у грудма. Тако се воља испунила свеца и божија прва, Срца

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Да кад нам врата алком гвозденом Незваног госта друштво пијано У доброј вољи мало задрма, Да ми под братом коња прихватиш... ВУЈО: У невријеме ни гости доходе, господару; а, вјере ми, мучно је у старост новој се учит навици....

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Превариће, слагаће, облагаће, у крашће, небо га убило!“ Док сврши вјенчање, крштење, опијело или што друго, одмах на коња, па кући. Код себе не да ником преноћити. Сам владика да дође, па ништа!

“ Не држи слуге. Све сам ради. Кува, пере, намирује коња, тимари га и чисти. Коњ му је као ала! Кад га узјаше, завришти и закопа ногама.

Кад напоји и намири коња, уђе у собу, остави пушку и изиђе на диванану. — А ма, што сте ви, људи, дошли? Ја тебе мало кô и познајем — окрену

Враћô сам се покасно из села. Прилазећи кући, чујем из собе Ђврђијин кикот и некакав мушки глас. Свежем коња за плот, скинем бисаге и кубурлуке, па се пришуљам пенџеру: Џибукарда с Ђурђијом!

Ја и Партенија узјасмо и пођосмо. Ти, Симеуне, вели Партенија с коња, мореш одма' двије-три пушке испалити, а послије... Знаш већ! — Знам! Доста! Буди мене миран!

Да нијесу Мајданци? — пита Брадара. — Не питај, већ спасавај! — 'укну Партенија и једва сјâ с коња. — Одметнô се Симеун у ешкију, поробио и намастир и мене, па 'оће и главу да ми узме...

Сунце привило крају и већ пада на заранке. Пушке учестале. Пуцањ се све ближе и ближе примиче. Исаија узја коња и побјеже капетану на Кадину Воду. — И стари су ти бјежали, кукавицо сиња!

— гигија и попјева Асан-бег. У мени узавре крв. Поче ођећа на мени од некакве силине и пасјалука пуцати. Ободо' коња, па подврисну': — Курво кучко, Асан-беже Чеко, у сусрет ти иде Симеуне!

Јаши! Јаши! — Аман, шта ћиниш већерас са мном?! — јекну Асан-бег и једва узја гола коња. — Ништа зло, Асан-беже, не чиним. Дијелим мејдан. — Аман, зар се тако дијели мејдан?

Сјаши, узјаши! — вичем ја, штуц му исправља леђа, а он сја'ива и узја'ива на онако гола коња. Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! сјаши... — Доста је, ако Бога јединог знаш!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

(1913) СТРАХ Ви, што Визант тресли сте пун силе, Копљем дворско пробијали кубе, Чијих коња копите су риле Црвен мрамор и бронзане стубе, Што јесење кад вас засу иње Тражили сте манастирска бдења?

Под врућим сунцем вриштај коња глуши, Топот се ломи о надне челенке, Млаз младог сока искра и пенуши, А челом мутне навлаче се сенке.

Још неусахла крв копни и воња, Свежи мртваци ћувиком се јате; Краљевић седа на крвава коња И кличу трубе, да му размах прате. Ограшја ћуте. Тајац пољем гази. Белбужд!

Чује се рзај коња који стижу. Царе, да ли ће војска испивена, Којој из ока кикоће се жена, Разбити ветре што за влашћу сижу?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

доследно је спроведена и у стилско-изражајним поступцима, на пример, у стиховима о бројности турске војске (Кон до коња, јунак до јунака,/ Бојна копља кано чарна гора,/ Све с' вијају по пољу барјаци,/ кано мрки по небу облаци).

Таква су предања о Марку Краљевићу, његовој натприродној моћи, стицању снаге, одабирању коња, и његовим траговима широм земље, који "доказују" истинитост казивања о њему или о светом Сави и Светом Симеону, који

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

ПЕСМА ВЕЗИЉА Ни броди без преброда, Ни горе без прохода, Не жали добра коња, драго ле драго. Зарукавље ти везла Три лета без починка. Где иглом проденула, Уснама целивала, Драго ле драго.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

] ѕтупуере Троіані« ‹= »јавор је у закриљу запањености: и Тројанци, кад су угледали коња [од ј.], запањили су се«, укочили се›, Серв. Аен. 2, 16). Ј. има извесне везе и са мртвачким култом и култом предака.

(СЕЗ, 19, 222). К. се нарочито радо употребљује при »затрављивању« коња. Кад је коњ оболео од »мурдарлука«, пробуши му се шилом кожа на ђердану, и кроз њу провуче жилица од к.

О сличним условима које поставља девојачка страна — гађање у јабуку, мегдан, прескакање коња, налажење девојке међу другим сличним — в. Уѕенер, Кл. Сцхр., 4, 94 идд [ту су узети у обзир и српски обичаји!

»стане врети, онда онај за кога се чини мора одмах доћи макар гдје био: ако је врло надалеко, он дође на трсци (мјесто коња) јашући«. Куманика или кокотац (мелилотуѕ оффіциналіѕ). Према народном веровању у Лесковачкој Морави, к.

Ћипико, Иво - Пауци

Пред сами сутон дојаши поп Вране, жупник, на своме бијесном вранцу. Илија, чувши топот, изиђе и прихвати коња. Сјахавши, вели Илији: — Проводај га, заморио сам га! Коњ се запјенио и фрче.

Путем разговарају о доброј години; већ жање се и Петар Војкану нуди, кад своје оврше, за вршидбу свога коња. Путем сунце жеже. По пољу жетеоци и жетелице жањући попјевају, и даље, негдје на пољскоме путу, шкрипају сеоска кола.

— Не иди, оче! — вели му Раде пред кућом, самарећи коња. — Поћи ћу ја с друштвом, млађи сам... —Не будали, што ти на ум пада? ... Гдје је то?

му се испред очију и чисто тога часа крв му наврије у главу и, предосјећајући несрећу, затвори за собом врата да коња макне с мајчиних и жениних очију. Али Смиљана чу рзање и пође за Радом. Мајка и син се згледаше. — Несрећа, Раде! ...

Кад изиђосмо, биће на врх, ђаво би знао — оте бура посве; удар вјетра превали товар са Илијина коња, Илија се устави. Ја га стигох. „Рђав сустиг, брате!” вели ми. „Помози!” А вјетар носи му глас бог зна камо...

а заморени сељаци, неки с омотаним пешкиром око главе, одјевени љети као и зими у сукно, измичу се испред бијесних коња устрану и, у знак поздрава, капе се дохватају. Чуде се куд ће ова сила фратара, један бјешњи од другога.

— опази газда Јово, раздријемавши се; био се наслонио главом на трпезу и закуњао. Слуга купи сијено испод коња и меће им зобнице, да су бјешњи; калуђеровој бедевији тек прегршт сасу; мисли: утече јој фра—Јосин вранац!

Један дјечак, комшија, поцрњео, аљкав, купи балегу испод коња; загледа се у једну, још живу: пуши се из ње и осјећа оштри воњ.

„Али овако”, помисли, гледајући пред собом празна коња, „радим за другога. Ко ће онолики дуг подмирити?” И први пут у животу из душе прекори покојнога оца са непамети.

на свога старијега синчића, што му се верига између ногу, мислећи да му је отац штогођ из вароши донио; и, намиривши коња, каза жени да улије у скленицу литру цијеле варенике, стави је у торбу и пође низ село.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Приличи војнику и орачу, али никако не и монаху. Димитрије Помогао сам му да скине пртљаг с коња. Упалио сам жижак у ћелији која је за њега била одређена, затим смо почели да вадимо из бисага оно што је. донео.

Лауш се опоравио. Рана му је зарасла и мада још помало храмље, осећа се толико добро да понекад узјаше коња и тера га да каса укруг у доњем дворишту. Ове године су кише рано почеле. Магла испуњава долину по цео дан.

Моји људи су посао обавили брзо и спретно, па смо се упутили преко глибавог поља, ми пешице, они пребачени преко коња. Нека ми нико не каже да сам оскрнавио божији храм. Богдан О мени овде влада уверење да сам глуп.

После лешинари изнад распадајућих тела, дробови коња помешани са дробовима људи. На крају, избељене кости зарасле у травуљину и коприву, змије које се коте у лобањама...

је да буде паж Драгутинов за време његовог кратког краљевања, био је наравно присутан кад је краљ под Јелечем пао с коња, и у Дежеву је био, и то му је било довољно да се приклони новом владару напустивши бившег.

Па онда: колико има оваца, говеда, коња, живине. Гледала ме је хладно, гордо, господствено. Нешто сам промрмљао у браду и устао са намером да изађем.

Пред капијом је освануло пет коња натоварених корпама од прућа. Кад су коње увели у двориште, препознали су и животиње и опрему — све је припадало Кули.

Поменем му ја, опрено и издалека, наравно, да бисмо могли заклати и некога од тих његових коња, а да сачувамо за црне дане неколико крава.

Мршав, прљав, блед као утвара, усправно корача за задњицом Дадариног коња. Лице му је потпуно мирно. Видим мржњу у руљи.

Вечерњи звуци: лавеж паса преко Мораве, рзање коња у шталама Куле, жамор гласова. Онда наилази група војника. Не знам да ли су овде због тога што су одређени да стражаре

Глуп? Знам најмање три коња у Кули који су бистрији од Мијата. Глупост му бије из сваке кошчате гуке на ћошкастом лицу, из чела широког два палца,

Шта има Дадара? Неколико сјајних крпица, оружје и коња. Ништа остало није моје. Ни кров под којим живим, ни постеља у којој лежим. Ни мишице којима витлам топузом и мачем.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Бићу твоја.“ Пан Љубецки диже очи И погледа коња врана, Па на коња хитро скочи, А на другог млада пана. И у једно исто доба Са дворишта оба језде, И јурнуше, као

Бићу твоја.“ Пан Љубецки диже очи И погледа коња врана, Па на коња хитро скочи, А на другог млада пана. И у једно исто доба Са дворишта оба језде, И јурнуше, као звезде, На пољану коња

И у једно исто доба Са дворишта оба језде, И јурнуше, као звезде, На пољану коња оба. Над седлом се мома наже, Руку диже и бич пуче; И Љубецки главу саже, А мамузом вранца туче.

“ На огњене своје очи Сад натуче шапку с чела, Па се изви као стрела И са врана коња скочи! Три пута се преметао Пан Љубецки у висини, А четврти доле пао И нашô се у прашини.

Три пута се преметао Пан Љубецки у висини, А четврти доле пао И нашô се у прашини. Засмеја се млада дама, Па окрете коња врана, Удари га мамузама И прескочи младог пана.

Па онда пандуру селском Амора и писмо даде, Радосно протрља руке и онда ходати стаде, А пандур оседла коња, узјаха и узе дете, И старешини среском са писмом у град се крете.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Цела варош лежи у дубоком сну. И ми смо осањивили, па тромо корачамо кроз тиху, пусту улицу. Чујемо топот коња. Убрзо затим пројури поред нас један коњаник, он мамуза свог коња, обливеног у пену, као у трци на живот и смрт.

Чујемо топот коња. Убрзо затим пројури поред нас један коњаник, он мамуза свог коња, обливеног у пену, као у трци на живот и смрт.

Дојахао је са југа, са рта Сунија, да ваљда саопшти у Атини какву важну вест, донесену лађом из Азије. Топот његовог коња губи се у правцу Ареопага, тамо ћемо и ми поћи. Заиста се нешто десило као да је гром ударио из ведра неба.

његово присуство даје кочијашу право да јури безобзирно кроз најгушће гомиле света и да шиба пролазнике место својих коња. Стрма улица води нас ка Новом Мосту.

Укућани слутећи зло, пођоше трагом коња, који се распознавао у снегу. Тако стигоше до Старе Драве и нађоше место где се Миланко удавио кад је јахао преко

Но иако су се појединости његове смрти, па и само име његовог коња, сачувале породичном традицијом кроз векове, о његовој постојбини не знам ништа више, сем да је била далеко, далеко.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

као његове врлине, неодољиво подсећа на Циганиново обраћање „господару старом“ из Змајеве песме „Циганин хвали свога коња“.

Ох ала ми расте кика Кад пушака стане цика, Кад загледам Турска скота, Па кад ми се с коња смота, Кад му главу псећу збријем Па на колац кад набијем. Турским главам' гору китим, О ајдучке дивне среће!

Да ти коња твога јашем, Да бос тапкаш поред мене, Да ти бритки ја мач пашем, Бака прелу да т' приђене, Да т' оседлам к'о парипа: Д

ВОЛИМ СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) Волим цвеће, Волим игру, Волим коња, Волим чигру! Волим тице Лепо поје, Волим поље Зелено је. Волим шуму, Њене висе, Листала је, Зелени се.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

— 'Оди де, Паула, кад си већ ту; 'оди, истрљај ме добро где стигнеш, као што замореног коња трљају да му скину маглу с вида... Охо-хо! још јаче!

Не могу ја, Нано без доста белога хлеба и без добрих коња!” Па се смеје као луд. — Дај Боже да салаш држите сви заједно, ако ја сутра умрем.

Какав би доктор био Срба! — и госпа Нола поче да се смеје. — Пође болеснику, па успут види доброг коња, или побеснелог коња; бацио би све инструменте, пустио болесника да болује, а он би одлетео на вранцу као ветар...

— и госпа Нола поче да се смеје. — Пође болеснику, па успут види доброг коња, или побеснелог коња; бацио би све инструменте, пустио болесника да болује, а он би одлетео на вранцу као ветар... Салаш је за њега . . .

Тркунић, професор књижевности, говори као да је усео на коња: — То је, господо колеге, просто готов писац. Симпатични наш Каленић износи из гимназије стил и рутину писања!

Идуће јесени се показа кључ за прошлогодишњу неразумљиву одлуку да Павле, после матуре, тако рећи сиђе с коња на магарца, а и кључ за многе друге ствари.

Лепо је то казао Лаза, за воду. Можда густе мишиће и гипке покрете коња доиста не може ни камен боље измоделовати него еруптивно избачена маса густе, гипке морске воде, која јури неуморно.

Послао је Исак Брок фотографију своју, и фотографију свога коња и свога пса. Бранко је одмах одговорио, честитао родитељима и сину, и послао фотографије бачких домаћих животиња, од

Бранко је одмах одговорио, честитао родитељима и сину, и послао фотографије бачких домаћих животиња, од дивног коња до огромног једног гусана. Али за све то кроника метну само кратак знак, и не преврну лист.

Марко је био очајан, путовао да га „макар на леђима донесе”, али није успео. Средњи син је у паду с коња оглувео, отишао у калуђере, и у манастиру, као добар економ, учинио добра.

Падоше потешке речи. Сутрадан, као за инат, Марко даде опет неку тежу своту за трећег јахаћег коња у штали. Стефан плане: — Смрт ће га узјахати, да знаш!

Стефан плане: — Смрт ће га узјахати, да знаш! — дограби пушку, улети у шталу, и убије на месту најлепшег коња, коме је Марко дао име Ластић.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

на своју њиву, пастир с овцама на ливаду поити — наш млади Роман, који је петнајсту годину већ навршио био, оседлавши коња, којега њушка дим издаваше и копито варнице крешаше, пође кроз предел Египет. — »Г.

— »Г. сочинитељ, опростите што вам жустрину прекидосмо. Ваш јунак од шеснајст година ујашио коња, па бега; ми сад за њим да трчимо, а и не познајемо га.

У оваковом упражненију и у честом јашењу коња, кога је свештеник највише њега ради купио, стигне Роман до шеснајсте године.

био глас анђела, и не чекајући да се свештеник по обичају заплаче, ђипи на ноге, отиде у шталу и апострофирајући коња, обзнани му да ће заједно путовати.

Јошт се Ендимион на крилу Тетином ваљушкао, а Роман оседла коња и поочиму јави да је за пут готов. Овај му благослов даде, и Роман, пољубивши га у руку, седне на коња и као муња из

Овај му благослов даде, и Роман, пољубивши га у руку, седне на коња и као муња из места свога рожденија изиђе. »Је л’ понео Роман што новаца на пут?

Овде друго није закључити него да га је каква волшебница под своју заштиту узела, и њега и коња на себе натоварила, желећи му труд толиког путовања прекратити.

Он ободе коња, и као што наши картари громким јуначеством на шервенцл нападају и астал од њиове силе застење, тако нови овај Бурјам

на шервенцл нападају и астал од њиове силе застење, тако нови овај Бурјам устреми се и земља се од топота његовог коња затресе.

— Она ђипи и почне викати, даље пође и почне викати, на другу страну пође и почне викати, всује, њега нема, ни њега ни коња. Ах, ко ће описати жалост бедне ове жалоснице?

витеза поглавита дужност невиност бранити, и будући да му се поменута девојка у опасности бити виђаше, ободе свога коња преко, управивши пут бесном том зверу; на њега стрелу пусти, и тамо га згоди гди је најнужније било за оборити га на

Младожења В (истој девојки): Господична, вами је моје звање довољно познато, а интов и четири моја коња довољно показују да сам ја имућан човек; свака која се за мене уда има се надати да ће је звати милостивом госпојом.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Једном речју, пљунути коњ са цвикером. Кад нам је предавао о појединим животињама и њиховим особинама, племенитости коња, марљивости мрава, верности пса, оштроумности лисице, филозофској стрпљивости магарца, — он је све то са таквим

Сећам се да сам једном у Македонији видео коња и магарца упрегнуте у иста кола, те су морали ићи у корак. И колико је пута сиромах коњ покушавао да направи већи

или који би чак и стао у место, а погдекад, у својој философској расејаности, пошао и на сасвим супротну страну од коња. Да је у војсци слободно мислити, о овој би се слици дало размишљати и могла би можда да послужи као згодно упоређење.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Скретосмо у један шљивик. Шрапнел нас сустиже, цикну над главом језиво. Један се сломата са коња. Прескочисмо неке ограде. Артиљерија заошијава са свих страна. Налетесмо на неке пешаке.

А овако сâм у ноћи, не познајући ни пут, почео сам зазирати од сваког дрвета... Чинило ми се да су копите мога коња страховито одјекивале у ноћној тишини. Старао сам се да држим стално десну страну.

Хтео бих да бежим. Убиће ме. А она прилика нараста, слива се са мраком ноћи, и ја у безумном страху ударих коња. Нешто се сломата са стране пута, као човек. Вероватно уплашен од мене.

Грана ме нека ошину преко лица, и заплашен од нове могућности да ударим главом о дрво, затегох дизгине мога коња. При помисли да онај може опалити пушку у моја леђа, несвесно полегох и поново ободох коња.

При помисли да онај може опалити пушку у моја леђа, несвесно полегох и поново ободох коња. Чудило ме само како на целом овом путу не сретох ниједног војника.

— Господине капет... Пред нас искочи нека прилика. Реч ми застаде у грлу. У месту, окретох коња, готов да полетим као без главе у ноћ. — Станите, станите! — чујем где непознати говори. Окретох се.

Пођите и ви са мном! — обрати се мени. Тек тада као да се отрезних. — Стари, хајде напред! Командир сјаха с коња, а и ми остали... Мислим се, шта ћу му ја, када при себи немам ни револвера, ни ножа. Па бар да сам на коњу!...

Увиђам то по несигурном ходу мога коња. Жива ограда је нарасла и осећам како ме гране шибају по колену. Старац као сенка одмиче преда мном.

— командује поручник Коста. — Батерија, сто-ој! Војници се притајили. Глуву тишину прекидало је само бректање коња. Командир је јахао дуж батерије, питајући да ли су сви људи стигли.

Краљ спусти главу и неколико тренутака гледаше туробно преда се. Затим ободе коња. Командант пука се окрете војницима и поздрави: — Живео Краљ! — Живео, живео, живео!

— Немојте ви мени објашњавати... знам ваљда да се у ров не иде са коњима. — И Краљ заустави свога коња да би сјахао. Пришао је и стари краљев лекар. — Величанство, немојте се излагати... — Зар и ти?... Е, мој докторе...

Краљ нареди да дође и лекар, али њега нигде не беше. Војници рекоше да је он повео свога коња и отишао. Онда командант нареди поручнику Луки да појаше и одмах доведе лекара.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Рекао је то само једном, али глас људскоме уху поверен и од најбржег је коња бржи. Чу Златокоса младићеву изјаву, пркосно забаци главу и рече: — Ко је тај што може ветар за заузда? Ничија нисам!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

ТОМА (прекида га гневно): Ето ти твоја Србија! А за време Хусејин-паше такве су се на четири коња черечиле. А сад? Циганима царство дошло! — Зар ја ово да дочекам?! АРСА (зачуђено): Шта, за Бога? ТОМА То!

) Ето, чуј! Већ почели и из пушака. МИТКА (споља): Сабљу, мори, и пушку! Коња, Дорчу ми изведи! Дорчо, сине мртви, ноћас ћемо ја и ти... аах! (Бат коњски.) У собу рупи полицаја.

Дај да ги мрсим ја, Дај, Мирјано, дај, дај! Улази Митка, водећи за собом коња. МИТКА (Марку): Је ли тој Хаџи Тома, бре?! МАРКО Није он, газда Митко, него је млади газда.

Дај да ги пијем ја, Дај, Мирјано, дај, дај! СТОЈАН Дадо, умрех ти! МИТКА (оставља коња кога Марко одводи и пење се чардаку, набијајући фес на очи): Ех, Коштан, бре! Жива рано, бре! (Плачљиво.

ТОМА (Коштани): моју кућу кад се улазило, певала се песма: »Море, врћај коња, Абдул-Ћерим аго, Туго, врћај коња, пишман ће да биднеш«, — »Море, не врћам га, џанум, млад Стамено, Туго, не врћам

ТОМА (Коштани): моју кућу кад се улазило, певала се песма: »Море, врћај коња, Абдул-Ћерим аго, Туго, врћај коња, пишман ће да биднеш«, — »Море, не врћам га, џанум, млад Стамено, Туго, не врћам га, да знам да погинем!

Ах! (Пева): Да знајеш, моме, мори, да знајеш, Каква је жалба за младост, На порта би ме чекала, Од коња би ме скинула У собу би ме унела, У уста би ме љубила — — оф, аман, заман, младо девојче, Изгоре ми срце за тебе!..

КОШТАНА (поклапа лице рукама): Асан је! КМЕТ Па и он је човек! (Одлази.) Чује се бахат и сјахивање коња. Улази Стојан. СТОЈАН (иза себе Марку, дајући му дизгине и пушку): Држи коње и чекај! (Прилази Коштани.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

у њојзи слушам повијест из данâ Кад син земље ове није прахом био, Но са бојних поља теби долазио Да напоји жедна коња од мејдана.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

као велики јунак: кажњава шићарџије, убија на мегдану краљевог заточника, стреља кроз прстен јабуку, прескаче три коња и на њима три пламена мача, познаје по браћи Роксанду, побеђује троглавог Балачка војводу и уништава латинске катане.

Он је такав кад води онај духовити шаљиви разговор са трима шићарџијама који му нуде коња још бољега и још прида стотину дуката и сувише рало и волове, а он све то одбија изговарајући се да не може да умири

стотину дуката и сувише рало и волове, а он све то одбија изговарајући се да не може да умири ни свога „лошијег“ коња, да дукате не зна ни на кантар мерити ни бројем бројити, да не зна шта би са ралом и воловима јер му није ни отац

Он је такав кад сам, идући од једне те до друге зобнице, набавља зоб за свога коња. Он је такав кад разговара с царем, кад с копљем наопако окренутим полази на мегдан краљевом заточнику, кад не

с копљем наопако окренутим полази на мегдан краљевом заточнику, кад не скинувши тешку кабаницу полази да прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача говорећи: „Којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна“.

и већ се не имаше где борба на коњима водити, а не бејаше прилике да ће их примити у град, први Момчило сјаха с коња, па пешице ударише на непријатеља, борећи се живо и одупирући се јуначки, једно по властитој храбрости, а друго и зато

И у песми он је велики јунак, који чак има крилатог коња и сабљу са очима, али се не налази на челу једне велике и одане хајдучке дружине, него на челу своје браће, својих

Али тај џин био је безазлено поверљив као дете и способан за изванредно нежна осећања. Кад је срео девет братских коња без јахача, кад је видео да су браћа изгинула, тога тренутка су му малаксале руке „од жалости за браћом рођеном“ и

Љуба је испраћала војна, сестра брата, мајка сина. Милица је девет пута хватала за узду братовљег коња и девет пута склапала брату руке око врата.

му га је поклонила некака вила, а једни опет да га је купио у некакијех кирипија: прије Шарца веле да је мијењао много коња, па га ниједан није могао носити; кад у некакијех кириџија види шарено губаво мушко ждријебе, учини му се да ће од

коње, и тако доводи шпијуне у смешну недоумицу: Ми смо свате уходили дивно: кâ да бјеше Краљевића Марка, ма не бјеше коња Марковога; кâ да бјеше војевода Јанко, ма не бјеше коња Јанковога; кâ да бјеше Старина Новаче, ма не бјеше коња

свате уходили дивно: кâ да бјеше Краљевића Марка, ма не бјеше коња Марковога; кâ да бјеше војевода Јанко, ма не бјеше коња Јанковога; кâ да бјеше Старина Новаче, ма не бјеше коња Новакова; кâ да бјеху два Подреновића, ма немаше коњâ

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ми се горко збило Убоде ме оштро шило Рекоше ми буди џокеј Океј океј Бићу џокеј Издаде ме и ту срећа Падох с коња као врећа ЈЕДНОМ КАД МЕ ЗВАО РАК Једном кад ме звао рак Звао рак На свечани доручак Доручак Пливао сам у

све момке из Баната ОД СЕЛА ДО СЕЛА ПУТЕЉАК Од села до села путељак И багреми се стисли Путељком иде сељак Води коња и мисли РАДИЛИ СМО БЕЗ ГРЕШКЕ ИЋИ ЋУ КУЋИ ПЕШКЕ МАКАР ПАО НА ПРАГУ АЛ ПОШТЕДЕЋУ РАГУ Коњ гази прашину меку И

КУЋИ ПЕШКЕ МАКАР ПАО НА ПРАГУ АЛ ПОШТЕДЕЋУ РАГУ Коњ гази прашину меку И мисли о човеку ЗНАМ ДА ЈАХАТИ УМЕ АЛ ОН КОЊА РА3УМЕ Пешаче човек и рага Остају два сива трага Сељак хода све брже А коњ уморно рже У ЈЕДНОМ ДАНУ У једном

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— упита кнез. — Дјечаке, дјечаке, дјечаке! — узе да се присјећа чувар поља. — Не, не! Видио сам доста коња, говеда, двоје-троје магаради, понеког мачора скитницу и тебе, кнеже, кад си, пијан, пао с моста и ваљао се као... као.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

— врло почитоваху своју им мајку, а погани бијаху, те кад би јој ваљало у збожницу ити (њихову црквину), а не би им се коња здесило, сами би се запрегли у кочије и одвезли би је тамо.

« Кад дочу да се већ наблизу примакао к ономе његову граду Лићиније, та ома и седе на коња му и изађе с многима војиштани му и с грађани, те лепо, с поштењем сусрете цара. И врло га царски славно подичи.

« И кад он то зачу, таки бахну под собом коња, и одскочи скоро од њега да когод то не дочује и не застиди се од људи. Зашто голем је био на гласу господин.

Дође над њега и пожали га, не кте га проћи, него сјаха с коња, опра га од рана вином и помаза зејтином, зави га крпетинами, пак га посади на свога коња, донесе га у један бирцауз и

кте га проћи, него сјаха с коња, опра га од рана вином и помаза зејтином, зави га крпетинами, пак га посади на свога коња, донесе га у један бирцауз и онде га предаде бирту.

Пак бахну мамузами коња, отрча испод града, згоди на јаму, паде сунаврат: с коњем заједно погибе. У том доби пак на подне попе им се хоџа на

Зачу то Максим што се од њих учини, брже седе на брза коња и отрча к војски нахитро кано крилат и стаде на среди међу обадва табора.

А не да се возио на цифрастих каруца или на гиздави златни хинтови са шест, с осам ли накићених коња и с поводници и с многим оруженосци.

Доста им је и на једном коњу и с једним за собом слугом јахати, ил' му каткад на каруца, ил' два коња покорно возити се...

Што више на ватру шушња кладеш, то више пламен букти. Нашто ли коња презобљаваш — да га не мож' задржавати? Бисер у блато крију. Сисе сисајући хоће окорелу хлебну кору да жваћу.

Правицу не ваља крити. Прознај себе самога. Јеси ли сиромах, с богатим се не пачај! С коња сести на самар. Остар је мач језик и срдца пара. Зао и добар човек кроз језик свој прознат је.

Што не може морска дубина загасити, то трне мала суза. Поред суха дрвета и сирово гори. Вид коња плаћа. Сунце једно је, ама здраве очи просветљује, а болестљиве заслепљује.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Тада би узео тамбуру и отишао у лојзе, или пушку, па отишао мало у лов. Или би узјахао коња, па отишао чак до Врања, до Коштане, па би увече засео у какву малу кафаницу са добрим вином и у друштву се бурно