Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— рече Станко. — Зар умеш? — Понешто. Дадоше му гусле. Он ману гудалом, затеже струне, намести мало коњиц па развуче... Лако су летели прсти његови по струнама... И изви се звук и затрепери над главама њиховим.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
таке јаде мани, Гле Стојана, гледни сивог тића, Он удари претилог вранчића, Срдит био, срдито удрио, Срдито му коњиц захватио — Сви за њиме — коњи се слегоше, Па за собом поље отискоше, Сунце зађе — ноћ је — свуда тавно, Догорели
Све га већма слутња обузима: „Дакле никад — дакле баш занаго Никад више, кâ што рече драго — Никад више —“ ту му коњиц рже, Он из мисли претешких се трже, Те погледа небу ка истоку, Гледа боље, не верује оку: Црвēн пред њим, кâ да
ВИ Оде коњиц као стрела, Оде пусти низ пољану, Гле га веће спрама дела, Гле и њега веће ману, Тило кљусе и претило, А госпар
ИX „Ао зеко, а мој јаде, Куд доброта твоја оде? Шта би ово нуто саде?“ Па га стиште и ободе, Коњиц наже већ два пута.
Х Коњиц скочи — то ваљаде — Ајде опет — никад боље, Де и саде — па и саде! Те се вину низа поље. „Сад је добро, ал' опета
— све једнако, То га мучи, то га мори. Веће сунце нагло јако, Коњиц му се веће смори, Вања дома да се врати, — Заш баш данас, то га прати.
XXX Лежи коњиц, веран био, Па му веран и остао, Док је могâ послужио, Па и живот за њег' дао; Коњиц лежи — ма де ли је, Де
XXX Лежи коњиц, веран био, Па му веран и остао, Док је могâ послужио, Па и живот за њег' дао; Коњиц лежи — ма де ли је, Де господар његов мио? Слуге траже, ма га није, Куд ли им се изгубио?
па држ' кроз грмење, Те прескака кладе и камење; Јоште наго преко јарка нека — Ту је мене иштетио зека; Јесте коњиц јарак претурио, Ал' је предњу ногу саломио.
Паде коњиц, и ја с њиме падо, Али одма од земље устадо, И проклиња што сам жив устао, Што свог врата несам сакрхао.
Ал' Бог моме не слушао младе: Плаим кроком коњиц пољем краче, Па у гору зелену замаче. Проли Цвета ту сузу голему, Па с' окрете ка двору својему; Бог би дао, те са
Тек се зора помолила бела, Околина оживела цела, Свуд оруже кроза маглу севка, А чује се јуначка попевка, Мач и коњиц и та дуга пушка, — Благо оном ко је глава мушка!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
свеца намастиру, стреса се слика у тресу све јачем, светитељ Ђурђе замахује мачем, замахује љуто све жешћим махом, а коњиц му дише огњевитим дахом, огњевитим дахом листове просу староставних књига, на певници што су, а на једном листу
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
А млин забруја ко никад прије, полете жрвањ ко коњиц пропет. Прену се деда, весело викну: „Чујеш ли млина, будан је опет!
Чудан му коњиц не иде касом, ал зато муче дубоким басом. Успут на свадби, због чудна госта, друштво од смеха попада с моста;
Чудан је коњиц у тате мога, клизи, не иде касом, за собом вуче стотину кола и звижди снажним гласом. Вијори за њим димљива
Вијори за њим димљива грива, бела, црна и сива, брже од ветра по свету јури коњиц-локомотива. Журиш се, тата? Шта ли нам носи гвоздени коњиц твој? — Погледај, синко, поклони сами!
Журиш се, тата? Шта ли нам носи гвоздени коњиц твој? — Погледај, синко, поклони сами! Возим невиђен број! Рудари шаљу из црног окна поклон за снежне дане.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом, Мутно је небо сво. Фркће окисо коњиц и журно у село граби, И већ пред собом видим убоги и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом
Надају се и чекају На минулу славу стару, Да завришти српски коњиц На Миљацкој и Вардару — Надају се, српски сине: Не превари наде њине!
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
9. Сиње море и дубине твоје, Нико тебе препливат’ не море, Веће вила на коњу љељену. Коњиц вили ти’о проговара: “А ти вило, по Богу сестрице! Ђе су мору највише дубљине? Ђе су небу највише висине?
На ком пољу, највише бојиште? Ђе су, вило, најбољи јунаци?“ Вила коњу ти’о проговара: “Коњиц љељен, мој по Богу брате! Насред мора најдубље дубљине, Насред веба највише висине. Насред поља најшире ширине.
Или му коњиц орону, Или га глава заболе, Или му мајка не даде. Ако му коњиц орону, Да Бог да, да му прероне! Ако га глава
Или му коњиц орону, Или га глава заболе, Или му мајка не даде. Ако му коњиц орону, Да Бог да, да му прероне! Ако га глава заболе, Да Бог да, да га преболи!
Отићи ћу у ђул башту, Отченућу струк босиљка, Шибнућу га по образу: “Устај, драги, не устао. Коњиц вришти, да се јаши, Соко пишти, да се носи, Љуба плаче, да се љуби!“ 130.
Ја не гледам тавној ноћи доба, Нит’ мој коњиц мутној води брода: Путем идем, за њим праха нема, Воду газим, за њим брчка нема.“ 137.
Ја јој дадох коња провађати, Она коњу тихо говораше: “Ој дорате гриве позлаћене, Је ли ти се господар женио?“ Коњиц њојзи вриском одговара: “Ој богами, лијепа дјевојко, Није ми се господар женио, Него мисли тобом о јесени, О
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Ал у небу се виде међе Сваке шуме и сваке њиве. ПРЕДВЕЧЕРЈЕ Вилин коњиц укосо води Танко перо по мирној води. И вир се јежи, јер га голица Додир његових витих ножица.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
– Кроз тамнозелене завесе. Нечији коњиц на улици рже... Сунчане зраке у магли дâве се. Јоване! кола, за станицу – брже!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом; Мутно је небо сво. Фркће окис'о коњиц и журно у село граби, И већ пред собом види убог и стари дом.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Само се чује потмуо топот коњских плоча, по неки пут фркне ражљућени коњиц, а ветар звижди поред ушију... Капетан се осећа као ловац, који се кренуо да затекне курјака на легалу...
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Као одзив бојној труби, Момче једно самрт љуби. И док мртав јунак лежи, Вранац коњиц пољем бежи. Прам његове густе косе Јецајући ветри носе И где паде, крста кије, Густи бршљан да се вије.
Са древних, високих гора водопад потече брујом И тихе потопи равни планинском, сребрном струјом. Кô дивљи, разуздан коњиц, мрсећи срдито гриву, Он пуста прелета пола, ливаду, поље и њиву И мутне растури вале у хучном полету своме, Што стење
Са криком узлеће гавран и крŷжи над мојом главом, Мутно је небо сво. Фркће окисô коњиц И журно у село граби, И већ пред собом видим убог и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
1910 — 1911. МОЈ ОТАЦ Још кô да га гледам. Под оружјем стао, Уз јатаган трепте леденице двије. Спремни коњиц фркће, ногом копа, бије, Као да би на пут господара звао... Зора је.
Већ жега задњу пару с њима врже — У хлад се, ево, путник Турчин крије, Привезан коњиц покрај њега хрже. И. напиру се косци ко ће прије! Не ћуте они умора ни грча, Само што жеђи одољети није.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Срба што је и остало, све рањено и искрвављено“ одмах илуструје Милутином који „носи десну у лијевој руку“ и коме је „коњиц у крв огрезнуо“. А то је дало прилике Милици да постави једно од најважнијих питања: „Зар издаде цара на Косову?
Кад ме питаш, право да ти кажем: није мене коњиц олошао, нити ми је рухо остарило, нит' је мало голијемна блага; свега доста у двору твојему.
Да је коме погледати било како с'јече војвода Момчило, како крчи друма низ планину! Више тлачи коњиц Јабучило нег' што Момчил' бритком сабљом с'јече; ал' га лоша срећа сусретнула: кад изиђе према Пирлитору, сусрете га
руке, те не може више да сијече, већ удара коња Јабучила, удара га чизмом и мамузом, да полети граду Пирлитору, ал' му коњиц полећет не може. Куне њега војвода Момчило: „Јабучило, изјели те вуци!
Из шале смо одавде лећели, без невоље, тек од обијести, а данас ми полећети нећеш!“ Ал' му коњиц њиском одговара: „Господару, војвода Момчило, нит' ме куни, нити ме нагони, данас теби полећет не могу; бог убио твоју
Што ти мене чашу преслужујеш? Што л' на мене криво погледујеш? Али ти је коњиц олошао? Али ти је рухо остарило? Ал' т' је мало голијемна блага? Шта т' је мало у двору мојему?
“ Њему вели вјеран слуга Лазо: „Вољан буди, царе, на бесједи! Кад ме питаш, право да ти кажем: није мене коњиц олошао, нити ми је рухо остарило, нит' је мало голијемна блага; свега доста у двору твојему.
поле притиснуо, на чадору од злата јабука, она сија како јарко сунце; пред чадором побијено копље, а за копље вранац коњиц свезан, на глави му маха стамболија, бије ногом десном и лијевом.
Истом они тако бесјеђаху, ал' ето ти слуге Милутина, носи десну у лијевој руку, на њему је рана седамнаест, вас му коњиц у крв огрезнуо; вели њему госпођа Милица: „Што је, болан, Слуго Милутине? Зар издаде цара на Косову?
крај друма царева, покрио се зеленом доламом, по образу срмајли-марамом, чело главе копље ударио; за копље је Шарац коњиц свезан, на копљу је сура тица орле: шири крила, Марку чини лада, а у кљуну носи воде ладне, те залаја рањена јунака.
Пита њега Мина од Костура: „Ој, бога ти, црни калуђере, откуд тебе тај шарени коњиц?“ Вели њему Крашевићу Марко: „Ој, бога ми, Мина господару, ја сам био у царевој војсци на арапској љутој
добро — сабљу навалију, која сече дрвље и камење, дрво, камен и студено гвожђе; друго добро — ждрала коња твога, који коњиц може прелетити засобице и по два бедена; треће добро — твоју љубу верну“.