Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1887. АМОР НА СЕЛУ 1. У једноме мирноме селу, далеко од наших страна, сеоски пијани кравар ухвати једнога дана Амора, божије дете... Јутро је стајало красно, И светла, јутарња звезда на небу трепташе јасно.
Са сниске, сеоске цркве звоно је јављало свима Да света недеља свиће и празник доноси њима. А кравар на посô крену. Још бледа владаше тама, А он на пољу заста до самог сеоског храма И прекрсти се трипут.
Једино после се сећа Холује и кметске жене и њених пуначких плећа. И кравар помену Бога... Затим се искашља јаче, Сањиво затури главу и у рог дувати заче.
И дан огреја сјајни. У дољи река се светли, Вратнице лупају селом и жустро певају петли, И кравар, зевајућ гласно, говеда погони тада На равни сеоски пашњак, где бела пландују стада.
Близу самога села густа се шумица диже, Где кравар обично дрема кад сунце на зреник стиже. Ту дивље цветају руже и бистра речица тече, И песма славујска звони у ведро
А то је овако било. Кô свакад чинио што је, Кравар окрете главу и очи обрати своје Пут густе зелене шуме. Ал' данас зачуђен стаде Кад његов пијани поглед на цветну обалу
„А, чекај!“ узвикну кравар, „ја управ тебе и требам, Тебе, што птице плашиш, одавно по шуми вребам. Кмету ћу ја тебе, зверко.
По мирном, тихоме селу Подневна зачу се лупа: редуше с обедом журе, Док суве космате псине под стрехом уморно жмуре. Кравар је ишао селом, ал' Бог ће један га знати Зашто се присети нешто и прво у крчму сврати, И попи по једну с ногу.
У крају дворишта равног гранати орах се диже, Ту кравар у хладњак седе кад дома с Амором стиже. Исприча кметици редом све што се од јутрос збило, И гледи кметицу нешто, па,
Кметица, снажна и сниска, вукући препуна ведра, Засук'ла рукава оба и малко открила недра, Те кравар ушара много. Најпосле укрсти очи, Кад вредна кметица поче да хладну ракију точи. И сасвим изгуби памет. „Кметице!
Ноћ се клонила зори, С истока јутарња звезда кô искра огњена гори, И петô запева јасно. Зора се засија чиста Кад кравар подиже главу, кô Лазар на позив Христа, И роса, што хладни ветрић с крила је зориних тресе, Тако га свежином прожма да
подиже главу, кô Лазар на позив Христа, И роса, што хладни ветрић с крила је зориних тресе, Тако га свежином прожма да кравар лако се стресе.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
На дан мог одласка скупише се у дворишту сви наши млађи, трговачки помоћници, кочијаши, винограџије, кравар, циглар, подрумар и остала служинчад да се опросте од младог господара.