Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Крајичком кецеље своје заклонив образе мало, Она окрете главу. Ал' шта је кравару стало До њених детињских суза! Кад подне на земљу паде, Он узе Амора, дакле, и с њиме пред кмета стаде.
Но срећа потраја мало, не зато што беше срећа, Већ бедном кравару селском што, најзад, буклија трећа Одузе сва чула редом.
И утом, са свију страна, Јекнуше весели звуци у сусрет гранулог дана, И свест се кравару врати. Он се је сећао свега, И стид га толико узе: дође му да чисто бега!