Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
У такву вечер, између брда, Преплашен и нем, као звер, Крапинац један изгуби смер Оставши сам, без свог крда. Гладан, попе се на дивљаку Али не нађе воћку никакву! Зашто? Откуда?
Воће... Ко ми је воће обро?” У поноћ, ваздух се ко креч згуснуо, Само је киша танко музла, И Крапинац је, гладан, уснуо; Низ образ му је једна суза Потекла, док је тешко дисао. Тако се родила људска мисао.
У пећини су односи били грубљи али и здравији Него што су данас, у Југославији — Крапинац је свог ближњег убијао због глади А не из мржње, као сад што се ради.
Као што се сирће разликује од рујног винца, Хаџи-Тодор је одвајао Крапињанина од Крапинца: Крапинац је наш жалостиви предак, Док је Крапињанин начинио напредак У писању књига, у сликању, у градњи кућа Пробијајући се