Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
изискује здрави природни разум, који кад се јоште с науком соједини, онда оставља онај божествени венац који краси и увенчава словесну душу.
” коју ко краси, укра|сиће њега бог; а не зидови, звона, златоткане одежде (женска украшенија) и сребрно посуђе. Зато све те вешти
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
змаја, који је бог те пита с које стране пао и заллео се у грање са којега је лишће давно отпало, а реп ост’о ту да краси голо дрво, и стајаће ту све до друге године, до лета, кад дрво озелени листом, и кад се накити миријадама дудова плода.
Запева ону стару нежну песму: Радуј се, млада нево! Већ чарне твоје власи Од мирте венац краси, Зелене мирте сплет. Кићени свати вичу: Одби се вита грана Од плавог јоргована, Одби се с граном цвет.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Звук следећих стихова можда је превише патетичан, али лажан није: То су збори, то су гласи Којима се прошлост краси, Што продиру кроз свет мрачни Са гробова оних зрачни' Спајајући громким јеком И
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Око сјајно, чарне миле власи! Обрашчића, усничица краси! Дево, дево, да л' ћеш бити моја! Злаћано сунашце гле већ плану, Бели данак земљици ограну — Срце моје, ти се без
На Ускрс, после 11 ноћи певао. РАНЕ ИИ Ево нема прамалећа Са својими краси, Ево лето даде плећа Са злаћани класи.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Нек перје петла краси твој дом, кокош нек седи у лонцу твом! Гускино крило лепеза твоја, а јастук меки паткица која.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Њу не краси бршљан нити росно цвеће: Хладна пустош бије из њених дубина, А језеро мртво никад се не крепе. Но кад камен падне или
Високо му бледо чело, помршене густе власи, Али чело узвишено божанствена мудрост краси. За руку га старац узе, пољуби му чело бледо, А кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо”.
Ко је ово момче? Који јад га слама? И шта тражи ноћас од Божијег храма? Црн, себарски плашт му млада плећа краси, По коме су пале коврџасте власи. А по витком стасу, што га дичи тако, Тврдом се је ликом опасао јако.
Црн, себарски плашт му млада плећа краси, По коме су пале коврџасти власи. И над лепом главом, у дубини мрака, Сјајан колут сија од најлепшег зрака.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу. Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме: диже
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Али прва зора и крај свега гласи! Наш полет брзо, опуштених крила, Још док бледи месец мрку поноћ краси, Пада и гине где је нада била, Крај лампе што се полагано гаси...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Пред зору се мрзне. — Скочи, па реци „хоп“. — Ко се последњи смеје, најслађе се смеје. — Конац дело краси. О СЛОЗИ — Без збора нема договора. — Договор кућу гради. — Бољи је договор него поговор.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ово би одвећ много било. „Возрите», вели, «на цветке пољске. Ко и[х] тако краси и одева, да цар Соломон, у свој слави својој, није се могао оденути ни украсити као један од ови[х] цветака?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ „Што ја почех - ти продужи!“ „Још смо дужни - ти одужи!“ То су збори, то су гласи, Којима се прошлост краси, Што продиру кроз свет мрачни Са гробова оних зрачни', Спајајући громким јеком, И божанском силом неком, Спајајући век
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
- Гаврил рече оцу превјечноме - правила су твоја освештана, њиховијем премудрим поретком план се краси неба и небесах.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Немогућност посвећује његову борбу, неуспјех крунише његово дјело, једнако онако као што за добричине „конац дјело краси!” Не, није то измишљај малаксалих, изрођених. То стоји записано на самим прапочецима хисторије духа.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
једноме крају старог Београда, После тол'ких дана опет гледам њега: Насмејана, ведра, лица увек млада, Које му сад краси из рата белега.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ — Ко год гробак своје деце Кандилима само краси А за туђу срца нема — Тај кандила она гаси. А ко жели бити отац, А ко жели бити мати — А Бог не да — тај нека се
Твоје „Шетње“, Абу-брале, наш „Стармали“ красе, Кâ што краси стô божићњи реш-печено прасе. Ту се шала (не неслана) у вицеве ниже: Ко окуси, све би више, и све прсте лиже.
Кад би се орден рибама давô, Ти би га прва добила туна; Ордена немаш, ал’ скромност твоју Још боље краси кришка лимуна.
маџарат, маџарско вино. мирта, мирча, зимзелено дрво белога цвета; венац од мирте и данас краси невесту при венчању.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
пријатељу посвећено Кад би моја књига била Љупка, кано лице твоје, И сву скромност у се влила, Која краси нрави твоје, Кад би моја књига била Чиста, кано срце твоје, Кад би сладост прибавила, Коју носе речи твоје,
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Просуо бих песме своје, Што ми срце сада поје, У недарце твоје. Ал’ су песме слаби гласи, Тебе нешто лепше краси, Што те краси: Српкиња си.
Ал’ су песме слаби гласи, Тебе нешто лепше краси, Што те краси: Српкиња си. XЛ Хоће да се и насмеју, Што на теби нема злата; Нико не зна тајни бисер, Што га носиш око врата.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Дух родољубиви, Рад в храму задужбине зидат. Не чека времена бољег, к труду с’ Предаје; краси лик добродетељи По вечном вкусу; слади са трудом труд. На путу среће младеж даје Дањ благодарности благодјеју.
О, какве мисли при гробу твоме Болно напрежу груд! Ти ниси ума познавао силу, Човека виспрени дар, Што краси срце, надима прси, Стран ти би чувства жар.
Донесите три железа И кутију туђих власи, Газа, тока, вуне, беза И остало с чим се краси, — Да се дичи сав мој род Како блистам а ла мод.
Октобра 1842. Васа Живковић МЛАДОЈ НЕВЕСТИ Радуј се, млада нево! Већ чарне твоје власи Од мирте венац краси, Зелене мирте сплет. Кићени свати вичу: Одби се вита грана Од плавог јоргована, Одби се с граном цвет.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Обале твоје шаренило краси, Кô љупки венац невестинске власи, Ал' твој се талас равнодушно креће, Оставља росно цвеће. Таласи мили!
Са његове главе Шаренê се траве и мирише цвеће. И наивна радост, и наслада скупа, Кратковечним венцем рогове му краси, И весело јагње на жртвеник ступа, А плам пуца, гори - и живот се гаси... 1883.
Гле, већ је свенô венац мој, Што кити моје власи, И тужно сипа мирис свој, И гордо чело краси. О, још се сећам на тај дан, Кад ми је венац дала, Па први поздрав, први сан, Минерва моја мала.
лет; А над мојом главом узнели се ждрали, Они журно лете у далеки свет Они журно лете у пределе југа, Где се цвећем краси постојбина друга. Обале су пусте и пољане мирне, А студени ветар лелуја ми влâс...
1888. ОВИДИЈЕ На суром далеком Понту где борје столетно краси Томитске пределе мрачне, у земљи магле и снега, Публије замишљен седи. На харфу, поред њега, Седе му пале власи.
Високо му бледо чело, помршене густе власи, Али чело узвишено божанствена: мудрост краси. 3а руку га старац узе, пољуби му чело бледо, А кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо.
дише. Мила поља и долине цветне, Божје сунце нек вас вечно краси, И да, штедро, никад се не гаси Над пољима Арабије сретне! ИИ НА ОАЗИ Жарко је приспело подне.
Њу не краси бршљан нити росно цвеће: Хладна пустош бије из њених дубина, А језеро мртво никад се не креће, Но кад камен падне или
Ноћ миришљава сађе и месец небеса краси, Кад се с обала Ганга весели зачуше гласи. То Азок приноси жртву господу и богу своме, Да благослови војску И светло
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Харисијадес говори обично обичним говорним језиком Грка, и хлеб и вино, кад је за ручком, зове: „псома” и „краси”. А кад једе само хлеб уз вино — грчко народно послужење — онда се служи речима писаног грчког језика, лепшим,
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Коме је чемер у грлу, и мед му се горак свиди. Неправу човеку ниучему право није. Ђаво нема сна. Конац дело краси и губи га. Дрво, камен ли држећи у руци, док се не испусти, злато се не може шчепати.