Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
те личности што су вазда друштво Узловићево, него да номенем само даљне госте који се потрудише да му на весеље дођу. Красни су то гости — у далеко их није.
Каже — нема, не да. — Не може бити. — Боме може, Видаче — рече Милун стишавши се мало. — Ето какав ти је тај твој красни Среја! — Откуд мој? — Па ти си ми га и натентао на врат. — Зар? А ко ли оно први помену да би добро било најмити га.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
„Мало је, вели, „прилен, али добар, поштен...” И онако... њему су сви Црнобарци красни људи... Једино врчи на Алексу, њега не мари. Неће да чује речи о њему!... Попу прекипе.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Што је било, било је; што је к’о им’о да извуче, извук’о је. — Па је л’ повук’о? — Јесте, повук’о је твој красни супруг, к’о и увек. — Не разумем те!... А он? — Он се извук’о. Ја сам повук’о, а он се извук’о, к’о и увек што је.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Није чудо, има госта младожењу! Љуба је са својом фуром стигао у виноград. Ту му се сад цела романтика развила. Красни виногради, лепа Савка пред очима! Он је већ са својим срцем сасвим начисто.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
) Проклето Ева, оћи да превари свога муж! (Отвори Фала Богу опет сандук.) Мои красни живот! (Премеће новце, па после устане и протегли се мало.
(Премеће новце, па после устане и протегли се мало.) Како ми расти срцу кад видим мои лепи дукати, кад гледим мои красни талири и кад пазим велики пакли сос банку! Што ћу да му дам? Ово кажи: „Немој мене, господар!
Жао ми је само таки красни коња. КАТИЦА: Ја сам досад плакала, а свему је тому папа крив. Колико сам му говорила да погоди за шупу мајсторе,
Црњански, Милош - Сеобе 2
Команданту Кијева треба скренути пажњу да су ти официри, који се исељавају у росијску војску, красни и поштени људи, али да не могу да забораве прошлост. Чудни су! Кукају!
Матавуљ, Симо - УСКОК
То ми је рекао послије, пошто се вратио. Пошто се извидах, ожених се. Е, братиковићу си ми мој красни, ђе оно остадох, докле оно дођосмо? — Оженио си се! — дода Крцун, који га, осим Јанка, једини још слушаше. — Да!
Али то би дуго било! И сад, братиковићу си га мој красни и ђетићу мој лијепи, за ове тридесет и три или и четири године, откад се овај владика завладичио, осим овијех
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Красни мома има доста, Кô ти нигде и никада, Код тебе ми срце оста, Зато с' прођи свега јада, Збогом, драга, руку на, Вер
јасно Да по свету нашироко Све је видим ласно; А да видим де највише Грожђа свакојака, Де смокава и сувише Ти красни бресака.
Ој соколе далматинче, Дивна мора дивни синче! Ој ти красни Дубровчане, Наш и данас бели дане, Та са песме из старине Пуне славе и милине! Ој Славонче танани!
Богу је било врло жао Што га није давно већ саздао, Па гледећи тако са висине Заплакô је од веље милине: „Свете красни, о свете убави!“ Али нешто мал' не заборави.
Шта је ово, зар се тако ради? Гледну челе, ох дивне чељади, Та све они красни соколови, Све трутови, да Бог благосови! Ој детићи, реко, здраво, здраво! Каки амо вас постави ђаво?
Ој соколе, жив и здрав нам био, Али нешто да ти кажем тио: Иди збогом, прођ' се посла тога, Веруј, красни, то је за другога; Ал' кад жито вежу у снопове, И у венце кад свију цветове, Онда дођи нек те осамаре, Па понеси
Ја од пута бија малко трудан, Малко гладан, а малко и жудан, Па се сетим красни печеница, Намастирски красни посластица, Вина рујна и пребела леба, И остала што гр'оцу треба, Па намислим у
Ја од пута бија малко трудан, Малко гладан, а малко и жудан, Па се сетим красни печеница, Намастирски красни посластица, Вина рујна и пребела леба, И остала што гр'оцу треба, Па намислим у намастир, побро, Те се онде
сунце запламтило, Ал' је Турком око срца зима, Јер све даље Србаљ преотима, Понајдаље Гојкови коњици, Та јесу ти красни убојници: Поломише, Турке замрсише, За срце им војску ухватише, Па је на све размахују стране — То опази Арслан
за аљину од звезда Приповеда, и од тичи гњезда; И о оној љутој гвоздензуби, И јунаку штоно је погуби; О керови и красни коњици, И лаганој по води лађици; О гујама под каменом љутим, О смоквама, и наранџам' жутим; И спомено чудновату
30. И даље њему вода иде туда, На путу красни налазе се жбуни, И прерадосно чекају га свуда И поздрављају г' млогобројни кљуни; И даље врело звечи којекуда А
када сунце простре море, Облачак никак' му не квари жар, О сретно тако, сретно, гледај, море, Ужива око неба красни дар! Последњи зрак ев' дана веће тоне, А траве витке сјајне сузе роне. 33.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
се чепиш као лутка; кад говориш, да се и сама не разумеш; да држиш којекакве протеранице за бароне, то учиш из твоји красни румана. Ја ти последњи пут кажем: да те нисам више видио с њима!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
сјен, на њему шешир, и торба нека, а глас му мио и замеђен: „Пјетлићу драги, пјевачу јасни, зелени репе, фесићу красни, пшенице ево од сваке феле, румене, крупне, ситне и бијеле, изићи мало, сада си сам, пуна је торба да ти је дам.
зелено перје на репу четка, кад, ето, споља — Лисац се јави: „Пјетлићу драги, пјевачу јасни, зелени репе, фесићу красни, пшенице ево од сваке феле, румене, крупне, ситне и бијеле, пуна је торба да ти је дам, изиђи мало, сада си сам.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Допаде ми се нешто да у овој земљици живим што дуже времена. Учинио сам с многима познанство. Неки красни луди. Мирни, тихи, кротки, као голубови. Једу, пију, дремају, помало нешто посла гледају. Једним словом: срећни луди.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ој соколе Далматинче, Дивна мора дивни синче! Ој ти красни Дубровчане, Наш и данас бели дане, Та са песме из старине, Пуне славе и милине! Ој Славонче танани! Банаћане лагани!
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
„Сад си, мислим, сасвијем довољан и душа се ободрила твоја - рече мени красни житељ неба - када ти је творац допуштио да му престол свијетли погледаш и прелести раја свештенога!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Тако опет ишли, ишли, журили се да што прије стигну, док дођу и у четврту царевину. Кад тамо, али красни цареви двори, а нигдје се нико не види. Једна соба отворена, и тамо далеко на крају види се златни кревет.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Наш је живот бокор дрво И славујев стан, Под дрветом проведосмо Многи красни дан. Али дрво понајлепше Често гризе црв, — И ја често, врло често Снивам бој и крв.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
О Златоје пролеће! Јутром рано воздух красни, носећи се истиха, прохлаждава сав свјет јасни прерадосно излиха. Животнаја в њем играјут, тим веселост нами дајут.
Ту би било хасне и за њега и за нас. Ја бих му саопштио више наших песама, тим би се он упознао са гласовима који су красни и њему незнани. После би ове дао штампати, Немци би куповали ради реткости а ја бих се трудио да и код нас купују.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
О златоје пролеће! Јутром рано воздух красни, носећи се истиха, прехлаждава сав свјет јасни прерадосно излиха. Животнаја в њем играјут, тим веселост нами дајут.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Но песма дрхтати мора Кô пољуб усна јој страсни, Што ми га дарова негда У час слатки и красни. 8 Непомично, тамо горе. На висини звезде стоје; Вековима гледају се С немим болом чежње своје.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад се трипут обредише вином. Кајица ти на ноге устаде, па се своме он поклања краљу: „Крању Ћурђу, родитељу красни, пусти мене међ' Маџаре, бабо, да се мало поиграм с Маџари!
Није шала три стотин' Маџара и шездесет деце Каравлаа!“ Ал' Кајица беседио краљу: „Краљу Ђурђу, родитељу красни, нећу, бабо, заметати кавге, а тако ми улеве краљеве, и тако ми леба царевога!
сису леву, токе разби, срце му расече; земљи паде војвода Кајица, врисну јунак као соко сиви: „Краљу Ђурђу, родитељу красни, уби мене Маџар изненада, брез јуначког мога огледања, моје сабље и деснице руке!
Можеш ли ми преболети, сине, да те баба на лекаре даде?“ А Кајица једва изговара: „Краљу Ђурђу, родитељу красни, ја ти, бабо, преболети нећу, јер су стреле пусте отроване, на змијину једу накаљене; ако можеш, освети ме, бабо!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ДВОСТРУКО ДРВО ЖИВОТА Да будете свети људи, род избрати, царско сплетено цвеће и света лоза, господски здржан красни појас по времену с круга света скупљени, од једне капи наспорена голема река, од ватрене искре небесно постало сунце!
блага и посла тамо у Ефес к апостолу с писмом својим, те му завешта да има то скоро довршити и што лепше може бити красни кров да справи.
Није ли се стрмо доле преобрнуло све широм: скупи белези и лепе заставе, да речем дивни барјаци са златни гојтани и красни венци, великојуначни многи копјаници, златноперјаници и заркулоносци, наше хваљене дике?