Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Очи њему од радости горе, Право краче стазицом на дворе, Већ и њега неста у дрвећу — Помоз', Боже, и подај му срећу! Гле од кама ...
Ал' Бог моме не слушао младе: Плаим кроком коњиц пољем краче, Па у гору зелену замаче. Проли Цвета ту сузу голему, Па с' окрете ка двору својему; Бог би дао, те са грђи јада
кад виде да залуд гледаше, Већ за њега запитати ћаше; Ал' ето ти овамо Миленка И он води претила зеленка, За њим краче љуба вереница Као крпа бледа несретница. А Милета побри поитио: „Како си ми, побро, уранио?
Право коњик ка Милети краче, А он скочи: „Откуда, јуначе?“ — „Бог ти вишњи дао срећу бољу, Ал' ти носим јаде и невољу, Носим своју и твоју
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Све нек краче својијем временом, кога вјенчах на бесамртије тренућ су му в'јеках милиони. Кораци су моји божествени, но ја могу
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
И докле рано свиће доба, Ми га испраћамо, и махалом старом Пред њим слуга Јован краче с џефердаром, И мени се чини, још их гледам оба... 1912.