Употреба речи крај у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

разговарам; имам нешто да ти поверим, а нисам рад да ти и стара мајка о нашем говору што чукне, него да идемо некуда у крај“.

Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само

Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. — Али је прекинут... И други крај му није за онај онамо дирек привезан... — Пази, учитељу!...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

15 Курјак, баба и дете Курјак гладан хођаше којекуда тражећи што да изе. Дође увече на крај села пред једну кућу и чује дете гди плаче и бабу гди га страши, говорећи да ако не умукне и не пође спавати да ће га

" Прекрасне, божествене душе, достојне господства и царствованија! 77 Жаба и јунац Жаба на крај баре упази јунца на ливади, пак се начне хвалити другим жабама говорећи: „Ја да хоћу само, могла бих бити колико год

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

тај храст, отад олује, шумни бог, бог коме сунце изгрева из круне, освиће у неком зимском јутру као нарамак дрва крај фуруне.

ШЛЕМОВИ 1. Озбиљни Енглези, с лицем у каљузи, с носем крај цвета чији мирис неста! Крај Дегендорфа сахрањени Руси, Немци закопани на непозната места!

ШЛЕМОВИ 1. Озбиљни Енглези, с лицем у каљузи, с носем крај цвета чији мирис неста! Крај Дегендорфа сахрањени Руси, Немци закопани на непозната места!

Сан је помирио Финце и Румуне, крчмара са Волге с пијанцем из Брисла, крај трулог Шпанца Норвежанин труне, - та гомила је цело лето кисла на буђавом пољу, без гроба и попа, у расутом житу и

увирања ил врења?), кроз петролејски сумрак и сјај, по невидљивој црти, враћамо се у родни крај, из туђине, сна или смрти.

Да једном жито, које посадих, угледах како расте! Па да бар једном крај Рибнице осетих ђурђевску кишу, како ми капље с листа на лице, с лица на њену сису! да ми још није ове луле...

Снег и вране попали по свему. Увија се војник у мушему и ћути, ћути, ко рупа у шлему. Крај путоказа, гаврана уз коску, Тешки војници, Бог би знао ко су, Пролазе за Санџак и за Босну.

А и нас каткад хвата зебња пред сан: нисмо бесмртни, неће то дуго овако, доћи ће једном и нама крај, нећемо издржати, и умрећемо од смеха.

кроз разбијене пукове, касом и галопом, низ пољане, дижући увис препелице и вране, ноћевајући на месечини, крај жара, на коњу једући, будећи добошара, с Лима и Увца на Повлен и на Маљен, кроз пошту срушену, кроз млин до темеља

Иза мужева, који носе пушке, кроз крај спаљен, опустошен и го, оне, ко утвари, носе иглу и конац, носе брашно, сапун, шибицу, со. Ко каже да у светлост?

Докле мислиш да стигнеш у тим чизмама? Зар ћеш обувен у крваве чизме лећи у земљу, крај босих отаца? 21. мај 2000. МРТВА ПРИРОДА СА ПРАЗНИМ ТАЊИРОМ По двадесетом певању Одисеје Твој тањир је празан.

Деспот крај Дунава смишља, у соби пише, и на државном сабору у двору објављује Закон, који, ко живи муж, свакој удовици у Доњем

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Онда је овај крај Србије био готово сасвим пуст, не знам, или је то било због каквог иселенија, или су Турци народ растерали, илије куга

најпре одабране четнике, те све српске породице и њи’ову стоку у планину Посово, војсци за леђа, уклоне, а онај други крај кнежине у планину Словац у збегове сместимо.

Мој отац дође у Ваљево баш на нашу Чисту Среду 1794. године, она четири Турчина оду и заседну сат од Ваљева у шуму крај пута којим се он мора вратити. Једноме рекну: „Удри ти кнежева ̓азнадара Живка, а нас ћемо тројица кнеза.

и одемо; пређемо у Остружницу, и ту се договоримо да иде Црни Ђорђе и Јанко Катић да купе војску, а ја у овај наш крај, тако, како ћемо 9. маја, баш на Св. Николаја, сви доћи на Топчидер.

сав пртљаг и пљачку, побегну, неки се у вирове убске подаве, доста и̓ и мртви̓ остане, а други (се) под једно брдо уз крај прибију. Наши сву ноћ из мрака пуцају. (Кажу да је било 5800 Турака.

Он — Карађорђе — пише нам: „Будући да Омер-паша полази на овај крај, и хоће на Ћуприју, зато ја морам га чекати, и у име Бога, како и̓ разбијем, ја ћу тамо доћи.

води са собом кнеза Теодосију из Кнића и Гружана око триста војника; Милан и Милош Обреновићи с Рудничанима, и горњи крај београдске нахије. Дођем ја. Он до Бога љутит; само што се поздрависмо, пак опет ћути. Мало после пита за војску.

Дођем ја. Он до Бога љутит; само што се поздрависмо, пак опет ћути. Мало после пита за војску. Кажем: како горњи крај опази где Хаџи-бег пали куће, а они отрчаше да робље уклањају; а Посавина како види, онда и они утекоше; но одоше

Од два зла бирати мање. Пређем на крај турске војске. Дођем више Уба на брдо Вучјак, гди нађем око 30 Срба у скупу; плачући се поздравимо.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Једно јутро сео газда Рака крај ватре, па пури пурењаке и припија помало ракије... А душа му је била јести пурењаке и припијати уз њих ракију.

Ова се овако гради: осече се рачвасто дрво, али се гледа да врат може таман стати између оних рачава; онај крај у дну рачава остави се подужи, колико већ затреба; рачве се пробуше напремасе, углави се између њих врат и удари се

Ето, то вам је рога. Рога је у разним употребама добила и разна имена. Тако, она се зове љуба, кад се дужи крај удари у земљу а рачве оставе горе, те планинка ту углављује телад да јој не сметају док краве музе.

Кад се на волове или краве удари да не чине штету, онда им се то обеси о врат: дужи крај виси низ груди а рачве су за вратом, и тада се зове клечка.

А кад се удари на свиње, онда се дужи крај остави за вратом а рачва испод врата, и тек тада се зове оним страшним именом — рога...

Погледа нешто у трње крај пута, кад има шта видети! Нов, отесан дирек, стрчи из трњака — па се миче, нагиње се ђа овамо, ђа онамо!

Гледа да му се није што учинило. Аја! Баш се лепо миче дирек! — Кака је то напаст јутрос? Хајде, што је ударен ту крај пута — ваљда је кмет наредио да се потес обележи, али што се миче? Били пришао да види изближе, не би ли?

Хајде па приђе. Кад тамо, а оно — газда Рака чучи у трњаку, па стење и ћути, а рога му стрчи за вратом! Дужи крај окренут иза врата навише, па још руке му упетљане конопцем изнад главе за њ. — Јеси ли ти то, газда-Рако?

Казују да је онда ветар извалио један грм крај пута — било му је ваљда више од триста година. Лепо га, кажу, понесе у облак као перце, а у жиљу му заплетен човек,

— А деца, куме? — Те, деца — моја деца?... Није свет решето! — Ту Радан погледа снуждено преда се, па смотривши крај Мате торбу с главом шећера, где је спустио, секну га нешто те прекиде што је почео и нагло упита: — Шта ти је то, куме?

« Он се, опет, навикао па тако живи, састављајући крај с крајем, и где може што зарадити — зарађује. Еле, Среја свира, а коло се завило велико и заплетено.

— додаде Витомир. — Их, их! — учини ћир Трпко, па стаде шушкати по соби док нађе паре; одброји им према ведрини крај прозора, а све дршће. Даде им и, брже-боље притвори прозор. Већ је близу подне.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

На средини је велико огњиште на коме вазда ватра гори. Око ватре укућани седе; крај огњишта вечерају и разговарају, па ту и уморне кости одмарају. То су одељење звали „кућа”.

— Пеци, баба, цицвару! — Сад, ага, сад! И одмах се распретава ватра, те му се спрема цицвара. Турчин седа крај огњишта и потеже чибук... Задими па — блене...

Нека дубока унутарња радост прожма му цело тело кад Крушка рече: — Сједи овдје, крај мене, добри човјече! — Могу ја и стајати, честити ефендија! — Сједи, Машо, сједи!... Ево ти духана.

Чуо је да пуца гране за њим, па му се учини да га неко вија. Беше заборавио да је крај њега био Маринко... Мислио је да се све село дигло за њим у потеру...

И ударише му сузе, он рашири руке и пође да падне у наручја томе благу овога света... Док се, уједнапут, крај ове лепе слике појави и риђе лице Лазарево. Нешто врело, нешто страховито прожма му снагу...

- рече Станко. Кључаоница кљоцну и врата се отворише. Станко корачи унутра. Насред воденице горела је ватра. Крај ватре једна поњавица и мало сена — то је била постеља воденичарева. Крај мучњака стојао је човек, сав бео од паспаља.

Насред воденице горела је ватра. Крај ватре једна поњавица и мало сена — то је била постеља воденичарева. Крај мучњака стојао је човек, сав бео од паспаља. Станко га познаде и приђе му. — Добар вече, чича Дево! — Бог те чуо!

Назва им бога. — Шта радите? Људи ћуте. Он се окрете, виде мрке погледе, па се склони у крај... Дан је био облачан. Облаци се почели таложити, па никако да се дигну већ неколико дана. Људи се наједанпут дигоше.

Заиста, кућа Алексића је била најстарија у Црној Бари. А он дође кући као ветар. Како дође, он се скљока крај огњишта. И ту је седео до мрклога мрака, нем и непомичан. Онда се наједанпут окрете и викну снаху Мару.

Турчин беше и сувише осион да би га човек могао гледати равнодушно. Како дође, он седе крај огњишта и поче трти руке: — Деде, бабо, пеци цицвару! — рече. Она беше нешто љута, па га само погледа попреко.

И срце га болом заболе. Виде, понурене крај огњишта, две седе главе како сузом из очију гасе жеравицу... Чује уздахе њихове, за које је свако живо уво оглувило.

— Где су? — упита Катић. — У качари — одговорише жене. Они приседоше мало крај огњишта. Сима Катић био је марвени трговац. Родио се у селу Дворовима у Босни.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

24 ПОЕЗИЈА 26 ЗИМСКИ ПАСТЕЛ 27 ПОДНЕ 28 РИМСКИ СОНЕТ 30 САМОЋА 31 ЈАДРАНСКИ СОНЕТИ 32 ПОРЕД ВОДЕ 33 КРАЈ МОРА 34 СЕЛО 35 ЛЕТО 36 СЛУШАЊЕ 37 ДУБРОВАЧКИ РЕQУІЕМ 38 ДАЛМАЦИЈА 39 НОЋНИ СТИХОВИ 40 ЈУТРЕЊИ

САПУТНИЦИ 119 ЉУБАВ 120 СОНАТА 121 ТАМА 122 ДОСАДА 123 СТРАХ 124 ЕКСТАЗА 125 ЗАМОР 126 РЕФРЕН 127 ВРАЋАЊЕ 128 СНОВИ 129 КРАЈ 130 САТИ 131 СТИХОВИ 132 ПЕСМА 133 СУЗА 134 РАПСОДИЈА 135 МИР 136 РАСТАНАК 137 ВЕЧЕ 138 ИЗМИРЕЊЕ 139 ПУТ 140 ГАМА 141 С

Ту леже сељаци, До суседа сусед, другар до другара; А док се у своду бришу задњи зраци, Побожно капела стоји крај њих стара. И доле у селу задњи огњи згасли — Ноћ, и ту се спава...

ПАДАЊЕ ЛИШЋА Корачаше нема, хладна, поред мене, Без сребрне сузе у мутноме оку; Крај нас беху мртве руже и врбене, Падало је вече на воду широку Старе једне реке.

Јабланови само високо у зраку Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду. Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим Кô потоњи човек. Земљом, према мени, Лежи моја сенка.

дели, Замрзнуће мирно суза задњег јада, Јада што се никад, никад нисмо срели — У сунчана јутра тражећ једно друго Крај зелених река; или ноћ кад броди, И док месечина непомично, дуго, Лежи хладна, бела, на заспалој води.

ли је срећна душа која знаде Бити свет за себе, кô звезда небеска, Бачена у свемир што самотна блеска, Док светова крај ње блуде миријаде.

Мир. Задњи је талас дошао до хриди, Запљуснуо сетно и умро крај жала. Ноћ мирише тужно чемпресовом смолом. Небо пепељасто.

Све кипи у мени, кô плима кад стиже: Као сад да постах! Докле звезде броде Једне безимене ноћи, поред воде. КРАЈ МОРА Из Боке Лав камени један из млетачких дана Озбиљан и мрачан још на тргу седи, На обали мора.

Тесне стазе беху Пуне косоваца. Весело је цветô Турчинак у њеном говору и смеху. Она је крај мене тада корачала, Страсна као лето, поред мирних вала, Поливених топлим бојама и сјајем. Вај!

На ком се мосту икад могу срести Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно! Води ли пут наш к теби, да ли води? Крај и почетак — је ли то све једно? Ко печате ти чува неповредно, Ко твојим страшним границама ходи?

Мој дух човеков откуд је и шта је? Твој део или противност од тебе — Јер треће нема! Крај твог огња зебе, И мркне крај твог светила што сјаје.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Затворише врата. Видео сам једну велику, светлу, високу, чисту собу. С обе стране кревети с белом простирком. Крај кревета мали сточић с чашама, пљуваоницама, медицинама и понудама.

Мало пре окупан, крај чаше вина, кроз дим од дувана, љушкан њезиним слатким причањем — гледао сам је и мислио. Много сам мислио, много.

Све мирише на пролеће, издашност, пластичност; али то што она седи крај Ђорђа, и његов поглед и њен поглед, то ју је опет дизало високо горе у зрак идеала.

Је ли они кажу, они ваљда боље знају од тебе.. Кажу... дабогме... Немој плакати! Леви крај усне задркта му. Он не рече шта кажу Јоца и његов помоћник: али је мени било исувише јасно да је мишљење Јоцино и

Он скопа оне новце и управо истрча из собе. Моја мати клону крај ковчега и обнесвести се. Сестра врисну. Ја скочих из постеље. И Ђокица скочи.

Сестра врисну. Ја скочих из постеље. И Ђокица скочи. Седосмо доле на патос крај ње; љубисмо је у руку: „Нано, нано!” Она метну руку на моју главу и шапуташе нешто.

После ми заблеснуше очи, па падох ничице на крај њене хаљине и на њену леву руку, којом ме придржа, и молих се по стоти пут: „Боже, ти видиш моју мајку!

Капетан седе на дугачку клупу крај прозора и поче читати врло замрљано писмо. Благоје склони најпре ону столицу, псујући „што ће ово чудо овде”, седе

Опет је на старом месту. Опет пламте куће и по улицама леже нагрђене лешине... Тек око поноћи он се извали на клупу крај прозора, бацивши најпре још један поглед на лампу која све слабије светљаше и све грђе смрдијаше, и на Благоја који

А крај ватре по двору час по час пролазе црне људске слике и пси. Из ара допире топот од коња, пред качаром се испрежу волови,

Мало је он ту спавао, а Велинка упаде с лучем у руци да тражи нешто у качари. Трже се кад угледа Арсена на пању, крај бурета, с мосуром у руци. Плашљиво приђе к њему и дотакне му се рамена: — Златане! Арсен отвори закрвављене очи.

Све више изнемаже, и једну ноћ лијепо да заковрне. Ударише некаки болови у крста и све се у клупче савија. Сједи поп крај постеље и не одмиче се. Шапће само молитве, а попадија слабо се и разбира. Јечи само и моли се богу да је прими.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А после, ако ћемо шта, оно и није село, него варошица. Та колик је само онај Велики сокак с краја на крај, па колико тек малих сокака има, а сви су широки! Зато ниједан није калдрмисан, а није никада ни био.

А домаћица стоји крај огњишта, зајапурена од врућине и од узбуђења и задовољства што је ствар свршена и зет упецан, па само вади крофне и

ваљада, као добар пастир ни ту да се издваја од своје поверене му пастве, него седи као станац камен или кула светиља крај мора, непомичан на свом месту, док се све око њега љуља као таласи на узбурканом мору.

Сад је оматорио па се прозлио, и полудио; па се или усићи и на крај срца је, па заћути као каква пакосна свекрва; или се рашћерета па лупа све којешта.

свију оних терета обесиш још и госпоја Персу, како је и сама у очајању толико пута рекла: »Дође ми да се и сама обесим крај штогла, да му буде срце на месту, па да видим ’оће л’ онда ланути, обешењак један!

су рекле да су га виделе да пролази на колима, да мора да је нежењен, јер пóшу око врата носи баш ирошки; један му крај све лепеће преко левог рамена к’о барјак на дамшифу.

непрестано гуркала и џакала живина, а нарочито патке и пачићи, а онај стари већ олупани валов био је привезан за доњи крај ђерма да се лакше вуче огроман кабао из бунара.

Стога је сав комшилук био против њега, и вребао га да га убије, али зачудо да је крај свих тих претњи и опасности још жив био, мада се једна комшиница зарекла пред кандилом, у коме је горео најчистији

И молер му је и учинио по вољи; тако су дошле крај њега четири дебеле свеске Рајића, Масровиотика Хуфеландова и Собрание вещей од Доситеја, а Совѣте здраваго разума од

— Па шта: јесам ли вид’о? — Боже, Спиро, и ти си већ све то заборавио!! — А да! Е, па ниси требала онако на крај срца да будеш! — Ето, сад ја на крај срца!...

! — А да! Е, па ниси требала онако на крај срца да будеш! — Ето, сад ја на крај срца!... Та јеси вид’о само како су салетиле оног јадног момка, па не може наша Јуца до речи да дође... — Па... нека!

Јули жао баш озбиљно. Час криви, час правда себе, ал’ опет на крај краја, кад озбиљно помисли, па шта је то тако баш страшно казао; та ено и у песмама, трукованим још, — па шта се све

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Па и то, кад дође на гробље да проси, он седа у крај, напослетку, и само гледа где ће моћи да испружи комотно своје дугачке, пуне ноге и наслони се.

очи код осталих просјака, она би га прво корела да седне негде истакнутије где може штогод да се напроси а не тако, у крај, где га нико не види.

Кад уђох, изненадих се. Поред касапа и осталих пијаних момака затекох и њега. Ухватили га и не пуштају. Он сео на крај клупе са спуштеним рукама у крилу.

А то га сналази у ноћима с јаком месечином. И кад би га после слуге негде тамо у крај вароши или у каквом јендеку, њиви, нашли палог, и онда понели кући.

И тако, свако јутро изиђе више вароши до раскрснице. Седа тамо у крај. И, пошто метне испред себе капу, преседи цео дан онако клатећи се, с лулом у устима и огрнут том својом дугом колијом.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Сад и они седну, а фрајла опет поче неку фантазију свирати. Чарукџићу фантазија уши вређа, па кад је био крај, рече старијима да иду у другу собу. — Та шта ћемо ми матори овде?

Љуба турио белу мараму у стражњи џеп, па извукао крај мало напоље, искашљава се. Он с леве, а чика-Гавра с десне стране, иду управо кући Гледићевој.

Оду у цркву. По часа — па је свему крај. Чекмеџијић је, најзад, ожењен. Сватова је било сијасет. Два дана се јело, пило, певало.

парницу да добије, ишао је Рогозићу на световање, и то и са стране, и у реч његову свако се поуздати могао, увек је крај погодио. Покрај тога био је марљив, те је заслуживао леп новац и могао водити лепу кућу.

Али, да се и тог курталишем, зајази га за десет дуката, па нек је крај. — Ја ћу је, дакле, откупити. Ћирковић даде на знање Морицу да ће за тепсију дати десет дуката. Мориц донесе тепсију.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Једна парада и крај. Чудим се да већ нису почели — Па министар забринуто гледа тамо, у оном правцу одакле се очекује бомбардовање

бегао од кројача, крио се од обућара, обилазио дуванџију, а још данас клањаће се они мени сви кад крај њих будем пролазио, ти мали ситни и ништавни људи, који се тако боје рата и који још сутра могу постати моји понизни

и одмерено као најлепша река, кад се пупољак среће стао расцветавати, долази ово, овај нов, неочекивани рат, чији се крај и расплет не може сагледати и који га са оне висине идеалног и мирисног неба, понова баца у крв, у ране, у смрад и

Јест, чувај се! Ти ми се мораш вратити, ти мораш доћи да одагнаш ово мрачно очајање твога анђела, да учиниш крај овом неиздржљивом, празном, пустом и страшном животу; не доћи, мораш долетити: да се увериш колико тек сад знам бити

тренутку жена одбаци вез и, потпуно уверена у ону његову дубоку и тешку удубљеност, устаде па се за трен ока створи крај прозора.

А ја идем, па мислим: што сад не гађа гранатама, па нека једанпут и мени буде крај: шта ми вреди живот. Ето шта ме снашло, па нити имам кога да ме посаветује, него идем натраг луђа него што сам отишла.

Све је лаж и свему томе ваља једном учинити крај. Спокојство, мир, то је све, и други нека тражи своју срећу. Јест, други, а ти, Јуришићу, главо, упамти ти ниси ни

И то гмизање осећа он највише у мозгу па би хтео да учини крај оном врзмању и оном комешању и да ону колону доле растури ногом, растрља је и измрцвари.

У ситу је било жита. На столу је дрхтала мала дојана свећица. Један крај бадњака штрчао је из пећи. Позваше га да џарне, целива га и изговори неке речи.

Неки трули, смрадни и слинави редови промичу крај мене; све труло и све сами млазеви, слине. Љигави, пуни слузи пужеви пузе по мени и мишеви се витлају, чешу, јуре око

Али бдите. сви будите будни, осећам, Бога ми, луди, близу нам је крај. Ја гледам у звезде и горко плачем с њима и не сећам се кад оно последњу отера дан. И не знам да ли је дан заиста.

О земљо, као и небо, тајно вечна, јел' близу доиста твој крај? Гледао сам те кад тријумфујеш. о како бих радо видео како си велика како си величанствена кад пропадаш.

Африка

ПЛОВИО ЈЕ ИЗМЕЂУ АРХИПЕЛАГА И КРАЈ ШУМА. С ЧИЈИХ ОБАЛА ПРИСТУПАХУ ПЕВАЧИ Половином децембра, по пучини приступасмо лагано тропима.

и дугоноги у парче мараме, па онда тесно у беле огртаче, чврсто као мумије, и спавају право као посечена стабла један крај другог. Са њима су жене на асурама, ликова окренутих увис и стегнутих песница. Рекло би се: какав египатски цртеж.

И то је прва чежња пред овим облама. Што више пловимо крај њих, склоп распореда овог острвља све је чаробнији. Сада је то једна бескрајна ривијера, чији најближи део има, усред

Већ одавна пролазимо по води крај сасвим мајушних црних дерана у малим вретенастим пирогама, истесаним из стабла, којима они управљају веслајући било

Они не долазе да виде брод, но се забављају по пучини кружећи један крај другог, као ове птице над нама. Догледима видимо да су широке дрвене степенице, којима се силази до кратких молова

Кафане са широким баровима, леденим пићима а крај њих сиријски и индијски дућани. Парк, огроман водоскок, читав базен.

пред Табуом да узму неколико десетина њих за рад на утовар и истовар доцније робе, враћајући их при поновном проласку крај села. Црни дошљаци испеше се уз конопац у лађу. Дуги, блештави, њина одећа састоји се само из једне обојене марамице.

Одједном побеђен од оволике лепоте ликова, боје и светлости, имам пуне очи суза. Враћање кроз поља пуна зричка крај чопора мајушне говеди. Аперитив, лед. На јутро Бадњег вечера чекам на пошти иза три дуга реда.

Овде прашума почиње већ од обале. Местимично је крај друмова раскрчена за плантаже а за сто година је, кажу, неће уопште бити.

закључује о ономе што се мени само чинило, већ нарочито што тако широкогрудо закључује он који је, да упозна који крај света, проводио у њему по двадесет и тридесет година. Ова врела ноћ је ноћ Бадње вечери.

Људи и жене перу неко биље. С времена на време пловимо поред урођеничких насеобина подигнутих на високим кољима крај саме ивице воде. Риболови. Плетена ловишта.

Рекло би се не светлост сунца, већ зрачење саме земље пред крај апокалипсе. Пред подне све је нагло светло и блиставо од сунца, страшног сунца чији су зраци, као отровна копља,

Црњански, Милош - Сеобе 2

ЦРНИ АЈГИР НА ПУТУ 102 ВИИ НЕЋЕ ВИШЕ ВИДЕТИ СВОЈУ ПЛАНИНСКУ СЕРВИЈУ 139 ВИИИ ПО СЕЋАЊУ СЕ ХОДА КАО ПО МЕСЕЧИНИ 153 ИX КРАЈ ЊЕГА КОРАЧА, САМО ЊЕГОВА СЕН КОЈА ГА ПРАТИ 182 X ИЗМЕЂУ ЖИВИХ И МРТВИХ СВЕ СЕ ВЕЗЕ ПРЕКИДАЈУ...

“ Ето, крај те Махале, и Темишвара, прошла су била, једног дана, у пролеће године 1752, црна, путничка кола и ушла у град, кроз

Милом, или силом, ја сам решен – а то је и жеља царичина – да уредим овај крај краљевства. Копаће се канали, по систему грофа Мерци. Према францеским плановима.

Он верује да њима, сад кад су све то чули, и видели, није ни на крај памети апшит из војске просити. Он ће им, зато, сад, прочитати „Еинес ан дем Херрн Генерал Фелдмарсцхалл‑Лиеутнант

Био је сигуран да нико неће ни ланути. Право, тако, прође крај најмањег међу братенцима, мајора Ђурђа, који је био растом не само најмањи, него и најдебљи.

Ипак, та линија, на команду, кретала се још, чврста, као неки црвени зид. Иза ње, до на крај плавог видика, било је само два реда јабланова, до барутана.

труба, кроз дреку команди, колона је за то време почела да се лелуја и маршује ближе павиљону, који је био подигнут крај новог друма, на ком су кола стала.

Почели су да командују својим тобџијама, да гасе лунте и само да остану крај топова. Свакоме је било јасно да је опасност прошла и да она гомила на утрини стоји, где је и јутрос стајала.

Гарсули седао поново у своја кола, нашао се, лицем у лице, још само са грофом Палавичинијем, који је, тог дана, вршио, крај њега, дужност ордонанса и који је био сав црвен у лицу, од стида.

Оних, везаних, тридесеторица војника одведено је у казамат, који је био крај бунара. Остали делови пука стајали су на дворишту касарне, која је била кирасирска.

Дисао је као тихи поветарац и пућио усне. Запаливши свеће на великом канделабру, крај своје постеље, његова жена седе на постељу у дугој, свиленој, спаваћици, и дуго га је посматрала. Морала је да га буди.

Испод тих затвора, у подруму, крај једног римског бунара, било је неколико непатосаних соба, у скоро потпуном мраку, што су донедавна биле мучилишта.

Теодосије - ЖИТИЈА

А када узрасте до петнаест година, оделише му родитељи један крај државе своје, како би одлазио од оца и матере на забаву с велможајма, и да се с благородним младићима весели.

журио га је и преподобни Симеон, говорећи: — Ако ме удостоји Бог да видим како се манастир зове наш, бићу срећан ако крај живота у њему завршим.

И све што се догађало од Бога биваше. и дође са многим силама, као негда Синахерим на Божји град, до на крај земље православљем славног богочуваног великог града Солуна, на отачаство светога великомученика и страстоносца

И тако свима мир давши и благословивши, посла свакога у свој крај. А сам се бринуо за довршење цркве, јер беше довео са собом из Константинова Града мраморнике и живописце.

А она рече: „Како хоћеш, господару! И устадоше, те отидоше у други крај, који се зове Алтин, и тамо, опет близу једне цркве светога и врховног апостола Петра, у подвигу поста живљаху.

А сестра његова, осетивши, колибу без ичега остави и за њим пође. И дошавши до једне горе високе што се налази крај града Призрена, више села по имену Кориша, на тој гори застадоше да се одморе од напорног пута, јер сестра његова

Тешко мени, што за сан поднесох и шта добих; и зашто, када већ смртним сном бејах обузета, и одмах у њему крај живота не примих, те не бих у ову смртну беду запала! А сада, жива, сасвим и коначно зло погибох.

који сви богољубиви да стигну у жудњи труде се, то јест савршену љубав према Богу, која је прво и једино блаженство. Крај маловременог и привидног живота на земљи остављајући, и позван у бесконачан ка Христу и блажен живот, хтеде да дух

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

добро снабдеју храном и да упакују и натоваре робу тако мајсторски, да се она чврсто држи и на најрђавијим путевима и крај свих препрека. Када стигну на одређено место, распакују и скидају товаре са истом брижљивошћу.

Песме, изузевши јуначке, као и склоност за игром су готово ишчезли. Ово је динарски крај у коме се најмање пева и игра, земља у којој су обичаји најпримитивнији.

Али је ово народ који се крај свих невоља јако умножава, и пошто тај прираштај не може живети од личке земље, непрекидно се исељавао и исељава у

Она указују и на то, шта Европа не треба више да чини, ако хоће да обезбеди мир и да учини крај проливању крви. Католици су у јакој мањини међу становништвом босанског варијетета.

Међу њима је имало чак и националних револуционара, који се никако нису могли помирити са туђинском управом. Али крај свега тога овај развитак није још могао изменити најниже слојеве овога становништва.

Али сјајно доба, доба које чини Дубровник славним, то је крај XВИ и почетак XВІІ века. Класичне су студије биле врло цењене: Софоклове су трагедије биле преведене на српски,

Подјармљеност и робовање су свуда проузроковали исте последице. Али су и крај овако створеног менталитета кадшто избијала осећања праве племенитости.

Често се у овим песмама осећају утицаји источњачке чулности: Ти ћеш поминиш крај мене, со ће ми легниш до мене Стамено, лелеј, поље шарено, изгореф јагње за тебе, дури да се спавам до тебе, де мори

Куће су им двоспратне, зидане од камена, иако је шумски крај. Збијене су једна уз другу као у варошима. Око кућа нема ни њива ни ливада ни воћњака.

Али су неке њихове групе у ово време одлазиле у Румунију. Пред крај XИX века, угледајући се на велика европска исељавања, печалбари из централног типа иду у великим масама у Америку, и

на све новије напретке у погледу на рад, на измене метода у пословима и на економско унапређење свога родног краја. Крај свега тога он није изгубио смисао за сеоски живот и разумевање за народне обичаје и за старе навике својих земљака.

(планина изнад Маврова), Петилеп (извор изнад Наћифорова); исто тако имена села: Маврово, Ничпур, можда и Толен, крај у селу Дуфу.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Поред кола промиче ред старих врба. Кола, значи, путују крај неке ријеке. — Сад ћеш ти мени у воду, свињо једна! — гунђа чича и опет се окреће.

лукави мачак предложи: — Склонимо се у ону високу папрат, а чича Брко мислиће да смо побјегли стазом, па ће пројурити крај нас. Тако се заиста и догоди.

Тако се заиста и догоди. Чим се њих двојица завукоше у папрат, стазом крај њих појури чича Брко вичући: — Чекајте, Шарове и мачору, од ваше коже начинићу себи јаку за капут и шарен торбак!

Стани да ти дам шарени торбак! Тако су, праћени невидљивим репом вјетра, Брко и Крушкотрес пројурили крај мачка и Шарова и изгубили се наниже, некуд у правцу Бркина села. — Е, куд ћемо сад нас двојица? — забрину се Шаров.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

НА ПОЧЕТКУ 20 ИИ. ПОСЛЕ ПОЧЕТКА 21 ИИИ. НА СУНЦУ 22 ИВ. ПОД ЗЕМЉОМ 23 В. НА МЕСЕЧИНИ 24 ВИ. ПРЕД КРАЈ 25 ВИИ. НА КРАЈУ 26 ВРАТИ МИ МОЈЕ

ПРЕД КРАЈ Куда ћемо сад Куда бисмо никуда Куда би две кости иначе Шта ћемо тамо Тамо нас већ одавно Тамо нас жељно чека Нико

за нама у прашини Нисмо ми једно за друго Стамен хладан кроз тебе гледам Кроз тебе пролазим с краја на крај Ништа нема од игре Куд смо крпице помешали Врати ми их шта ћеш с њима Улудо ти на раменима бледе Врати ми их у

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Има ту и мало носталгије за завичајем. Док је била крај вас Лидочка, испуњавали сте душу осећањима према њој; остали сте сада усамљени, празне душе и наишла је опет

) РИНА (сагледав сад тек сву истину, цикне за њим): Павле! (Клоне у столицу крај излазних врата и зајеца.) Завеса ПРВИ ЧИН Укусно намештена соба Милана Новаковића.

РИНА (грлећи га, слатко се смеје): Боже мој! Боже мој! Никад ми није ни на крај памети пало, а ништа лакше... (Звони.) Збиља, никад ми није ни на памет пало.

РИНА: Да, тако је! АНТА: И он је отишао, управо нестао је. Сутрадан нађено је крај Дунава његово одело, у капуту су нађени његови документи, чак и лична легитимација и ствар је била јасна.

Немој бити нестрпљива. АГНИЈА (загрли Вукицу и води је у собу): Слатко нестрпљење! 'Ајдемо! ВУКИЦА (пролазећи крај оца): Кажем ја! АГНИЈА и ВУКИЦА (оду у собу).

) „Илирија”! „Илирија”! Завеса ТРЕЋИ ЧИН Радна соба код Спасоја. И СПАСОЈЕ, СОФИЈА СПАСОЈЕ (стоји крај стола и отвара пошту). СОФИЈА (доноси једно писмо). СПАСОЈЕ (узимајући га): Од кога?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Још смо ишли за Бароницом, а око нас је већ био један мали милион шмркаваца. Из кућа крај којих смо пролазили допирало је звецкање кашика. Било је заиста подне и мој стомак је то знао. Нисам га слушао.

Била је то песма на француском и ја нисам разумео све речи. Нисам успео да чујем крај. Рашида је жвакала бучније од мамута и ја је упитах шта ће јој њени рећи када се врати кући. Она само слеже раменима.

Нисам морао да се питам, сада сам знао: Рашида је оно дериште из куће крај рампе коме сам пре две године бацио јабуку, а оно се, отресајући косу, није удостојило ни да је дигне.

Једно које није знало да хода девојчица је држала у наручју. Упитах је да ли још живи у кући крај рампе. - А где бих? Матори је железничар!

Мангуп сам ја. Стојим у трпезарији крај огледала и у њему при одблесцима сунца гледам своју црвену косу, своју шашаву њушку с пегама и огромне, нечим као

Живећемо, само она и ја, у шумској кући, а јелени ће у сутон трчати крај ње. У свим бајкама које сам читао шумске виле имале су лик моје мајке.

У овом тренутку то ме надахњује да испарим, али то није оно што човеку крај Атамана може да пође за руком. Он изјављује како је дивно што смо се срели.

- иако је сада говорио о Татјани и Оњегину, а друштво је као буљило у књиге очекујући крај часа. - Колико још има? - долете једна цедуљица, а Саша Албрехт показа све прсте једне руке, а на другој сави два.

ИИИ Слагала је, помислио сам прошавши двориште и један блок зграда, а онда сам је видео како седи на клупи крај водоскока, који је радио хонорарно свако вече један сат, држећи неку торбу поред себе.

Нашла га је луњајући крај Тисе и није имала времена да га однесе до рампе. Сада је одлазила тако брзо да нисам имао кад да јој кажем где ћемо се

О томе нисам мислио ништа, али ми је Неда на време добацила цедуљицу и тако стекох масну четворку за крај године. Хаџи-Николову је остало да пропита још пола разреда и ја сам био сигуран да више нећу доћи на ред.

Била је то кућа у каквој сам желео да живим с мамом кад сам био дете, тамо у шуми крај које ће протрчавати јелени у сутон. Сада сам био готово одрастао, али нисам желео ништа.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Варош У. лепа је варошица, крај Дунава. Господар Софроније Кирић, или да рекнемо господар Софра, имао је кућу и трговину баш код бајира, на најбољем

Бог да јој душу прости, поштено сам је служио, и ма како сам се мучио, нисам могао до ничега доћи, тек једва крај с крајем.

Поздравите га и позовите га у моје име на ручак, а ја ћу сутра већ каруце по њега и вас послати. С тим буде крај. Благодаре, поклоне се, и оду. Кад дође у механу, а Чамча све игра по соби.

Нађем ли каквог ваљаног момка, одма’ ћу је удати, а зета овамо. Са Пером не могу изићи на крај. Шта си се тако снуждила? Ил’ би ти за њу хтела каквог сабљаша, да оно што смо стекли проарчи?

Ил’ би ти за њу хтела каквог сабљаша, да оно што смо стекли проарчи? — Чините како најбоље знате. Разговору крај. У вароши је био један млад трговац, Нестор Чавић.

Но Пера није имао за трговину вољу. До краковског пута могло се још с њим којекако, али после, никако с њиме на крај. Отац га отера, па на молбу материну опет прими, док није био принуђен истиснути га.

— Но ја не би’ се смео у таково што упуштати. Разговору крај. Пера купи арпаџик и оде. И доиста, Пера се није шалио. У својој кући гради од черпића велику шталу.

Балу је крај; само су неколико пари у маншестру још заостали. Сви се разиђоше. Полачекови нуде Шамику и оца да с њима иду.

Сви се смеју — и тим је „маскенбалу” крај. После испитивају ко је шта био. Дознало се да је просјак — Кречар; није га било на балу; Пастирка — Перина играчица;

— Можеш гледати колико хоћеш, не бојим се, мада си сто школа учио, — промрмља Пера. Крај котиљону. Котиљон се преобрази у полку.

Напослетку одигра се још облигатна игра „јастучићи”, — ту се пургери и пургерке по вољи исцмакају, и — крај балу. Разилазе се. У сали свеће се гасе и у среди велики „полилеј”.

Но смрт учини крај, девојче умре. Тако су Шамику већ у детињству женили. Шамика приповеда о том балу као о каквој комедији, и све би

Црњански, Милош - Сеобе 1

али одмах затим загуши га сан, тако да опет све тоне у тежак задах овнујске коже, на којој му лежи горњи део тела, крај женине главе.

да станује, последња два дана, у једном кућерку покривеном трском, код обора, на води, само да би могла да проведе ноћ крај њега.

У ноћи, пак, чекао га је пакао. Њен загрљај, њени безумни напади, њени дуги, неуморни прсти. Њена лепота, крај ватре, надземаљска, њен поглед и њен плач.

Ни у њему звезду, као у сну. Трчећи крај коња и уплаканих жена, које нису пуштане доле, до чамаца, људи су се окупљали, довикујући се.

Тада кинувши громко неколико пута, заигравши по земљи тако да се све затресло, врати се у мрак и врућину крај огњишта, где га жена дочека још увек плачући.

Везани за старе врбе и стубове у блату, чамци су се црнели издалека, крај ватре. Кад подиже главу, виде потпуну тишину у сивом небу и вране, у даљини, које се нису чуле.

ћерчицом, ћутао је у том страховитом прскању блата и одскакању од грана, пањева и џомби, све дотле док, замакнувши крај једног шумарка ретких багремова, слуга, стојећи са ногама упртим у кљун гвоздених украса на колима, не успе да заузда

Над ритинама и врбацима почело је да се ведри и крај кола зачуше се прве шеве. Видик је био пун јата врана и све више светао од безмерних, равних поплава и бара.

Загушише уске стазе доњег града, пењући се узбрдо, па се расуше и заосташе, крај вике квартирмајстора што беху изјахали да их дочекају и сместе.

Комесар их беше видео, још код првих винограда, испод вртова бискупије, и решио се да их улогори изван града, крај гробља.

Удесио је тако да их примамише ватром, крај које су пекли овнове, над којом су без престанка свирали трубачи и ударали добошари.

Чим су их, уосталом, извели ту на утрину, опколише их немачке тобџије, које су се после, крај својих топова, у мраку, видели како стоје, са запаљеним лунтама у руци.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

ОДБРАНА ОД ВЕШТИЦА 86 5. ОДБРАНА ОД МОРЕ 89 ОДБРАНА ОД ЗЛИХ ОЧИЈУ И УРОКА 90 „ГОЛЕМА МОЛИТВА“ И КРАЈ ПЕРИОДА „НЕЧИСТОЋЕ“ 95 ПРВА ГОДИНА ЖИВОТА 96 ОД ЧЕТРДЕСЕТОГ ДАНА ДО КРАЈА ПРВЕ ГОДИНЕ: ВЕРОВАЊА, ОБИЧАЈИ И

Уроке ти вода однијела мимо твоју љуљу пронијела анђели ти у помоћи били!“¹⁹¹ „ГОЛЕМА МОЛИТВА“ И КРАЈ ПЕРИОДА „НЕЧИСТОЋЕ“ Још из Старог завета познато је да је породиља која је родила мушко дете магијски „нечиста“

„Кад дијете спава, па се у сну посмејкује, веле: ... крај њега стоји анђео и шали се с њим. У тој шали кад му рекне: ’умријеће ти отац’, дјетету и није толико жао, већ наставља

Ако су чакље остале слободне, он ће једну заденути за појас, а штап ће му крај бедра висити као сабља.“⁶ Својим обликом, овај штап, као симбол фалуса, недвосмислено јавно оглашава мушкост његовог

У оквиру свадбеног церемонијала скидање превеса (који се носи на глави као знак девојаштва) симболично је означавало крај девојаштва и прелаз у статус удате жене.

Дакле, пословица није предвиђање, није почетак, већ је крај, она је „супотпис, видљиви жиг који се уписује на нешто, па то онда садржи његов отисак као искуство“.

“³⁰ Дакле, као што је код дечака увођење у обављање пољских послова објава зрелости, тако је за девојчице крај детињства када науче да везу кошуљу.

Она, затим, има свој ток са утврђеним секвенцама и, коначно, свој крај, тренутак када престаје игра и почиње збиља. Игра је, дакле, слободна, добровољна аутотелична делатност која се изводи

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

у оцат претворена стара вина, за сланике нетакнуте као целац јануарски, за човека који залуд очекује да се пријатељи крај њега скупе, за онога чија зла се једино памте.

Царе душане, за војничка гробља где свака парцела под конац стоји ко војска у чети, за војника кога крај друма сахране без себарске запевке горке, далеко од родног потока и села; за изгинуле у свету поворке однекуд из

За писма туђинског војсковође кога се трагична страст дотакла према властелинки крај Вардара. За посланице твојих поклисара који су у танане вољене руке млетачке шпијунке предали важне тајне царске.

мирисом сена запахнуте, за себарске жене, за урамљену у нетачна сећања ноћ љубави и ноћ порођаја, за оно од чега им крај огњишта свекрва угљевље гаси, и одбраја.

ЗА БРАНКОВИНСКЕ СЕЉАКЕ За бранковинску посну иловачу као мак црвену после кише, за необрађену земљу крај пута, у сабљичици и у драчу, за раскош корова и кукута око сељаковог плота и међе, за непабирчене њиве смеђе, за

пасти, која звезде и сунца с неба скине, која развеје ореоле са светаца и са власти; за политичке комбинације никле крај лампека у мирису џибре и комине; за бранковинског таквога човека, а толико свесног слободе и нације да би му

величину, оне што за друге живе, оне што за друге гину, дело без вредности, дело где вредности има, за убоге исмеваче крај којих симплони среће мину окрзнув их само перјаницама свога дима.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

У њој су наши први стихови, у њој смо вежбали својеручни потпис, сабирали оцене пред крај године, у њој је двеста пута записано неко име у које смо заљубљени, а одмах после тога казна — двеста педесет пута

поште, па тече сива и суморна покрај кафане »Косово«, поред једног киоска, заобилазећи паркић Скупштине, протиче крај старог хотела »Унион« и улива се у подземни драгстор, одакле под другим именом, као Нушићева, наставља као понорница

Славио нечије рођендане. Певао без слуха. Мумлао на оним местима песме где не знам речи. Возио полако крај слупаних кола из којих су односили мртве. Куповао потковице на сточним вашарима, за срећу.

Кроз тај суморни крај испреплетаних уличица, које започињу пред Имаретом, а завршавају се код Баш-чаршије, плове мириси трулог поврћа,

Увек када се догађа први пут. А Бел Амију се то дешава први пут. Девојка ставља грамофонску плочу. Бел Ами хвата крај пешкира и повлачи га нагло себи.

церекали док се њему кочио врат од гледања искоса у девојку коју је изабрао, плашећи се да му не клисне у сасвим други крај сале, где би лов био сасвим онемогућен.

Отац ће седети за столом и гледати у зид, а мајка ће клечати крај лименог шпорета, гурајући кроз тесан отвор чутке од кукуруза. Отац ће казати: »Што нијеси јавијо?

Било је петнаест до четири. – »Некад давно, у једној далекој земљи, лепа краљица је седела крај прозора у свом дворцу и везла. Док је тако радила, убоде се у прст, па три капи крви падоше на снежнобело платно...

од свих, она неће морати да се скрива због неплаћене кирије, она ће бити неко, па макар морали путовати све до на крај света и последњег бирања лепотице на њему! Повратка нема и не може бити.

Није могла ништа да прочита на његовом затегнутом лицу, сем усредсређености да пренесе јело с једног на други крај дворане.

Отац као да је исисавао последње сокове из овлажене чачкалице која му се попут клатна шетала с краја на крај усана. Лист зелене салате набоден на виљушку стајао је у жениној руци, тачно у висини стегнутих зуба девојчице.

Уз то, са својом, иначе прилично високом пензијом једва је састављао крај с крајем у Београду, а овде је становао као господин човек у хотелу и још му је остајало више од половине новца!

Матавуљ, Симо - УСКОК

Чусте ли ђе га нуди да остане с нама. Буди бог с нама. Шта би радио један такав господичић с нама! — Да га разговара крај огњишта! — дода смијући се Јоке.

Међутијем се измијенише пјевидрузи. Сва се младеж одвоји ка средини куће, а старији посједаше крај огњишта. Крцун Сердарев, као обично, приволи се старијима и посади се до ускока. Милица донесе вино.

Крцун Сердарев, као обично, приволи се старијима и посади се до ускока. Милица донесе вино. Докле се ови крај огњишта у тишини почеше обређивати пићем, на другој страни опет узаври пјеванка, кликтање и пуцњава.

Што је то тврда чапра, тога више нема на свијету! Кад је лежао у најтежим ранама, кад сви мишљасмо дође му крај, он се кезио као ово сад! Јер, што је њему бог дао весело срце, ни тога већ нема на свијету!

— Мармон — исправи Крцун. Стево настави: — Мрмоња, двадесет хиљада војника, зађе у Конавле, крај ријеке Љуте, гдје ми бјесмо, и у зору удари на нас и потисне нас. То је било четврти дан по Крстову дне.

Уочи Малог госпођина дне скупи нас владика и каза нам: да је силном Наполеону дошао крај, да су се сви цареви и краљеви сложили против њега, да и нас Русија позива.

Вацлав је обожавао Наполеона, чија слава у оно вријеме испуњаваше свијет; надао се да ће он учинити крај застарјелом поретку и у ћесаровини.

А ни ви мени не замјерите, и ја одох крај огњишта, е ми је тамо позгодније! Пошто кнез отиде, Саво ће: — Читате ли ви српски? — Читам, али писати не умијем!

кнеже Драго, настави владика, хвала велика, што си овога чојковића чојски дочекао, те учинио да му одмах омили наш крај. Нека бог и за то излије свој благослов на твој дом и твоје братство!

— Јесам. Намјерих се једном онамо, баш зими, пред вече у једној од првијех кућа. Примише ме. Сједох крај огња с још десетином домашњих. Ками бјеше огањ! Двије-три руковијети врежине димљаху, да очи истеку.

Како је лијепо вријеме трајало десетак дана, он обиђе редом и потанко Бајице, доњи крај, Бјелоше, Очиниће, Угње. Али се одједном вријеме промијени: поче поново падати снијег, водњикаст, мек, те се од силне

Првога дана обиђоше Бајице и доњи крај, другога идоше на Границу, трећега се упутише ка Ђинову брду, кад их на пола пута стиже у трку њеко момче бајичко,

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МУЖ: Нисам ли дао за дрва? ЖЕНА: О, дрва! Измисли још штогод. МУЖ: С тобом може ђаво на крај изићи. (Узме шешир.) ЖЕНА (смеши се пакосно): Видиш, како он зна! Сад имаш најбољу прилику да можеш на другу страну.

МУЖ: Ви сте ми отац! ЖЕНА: Ти си ми муж! ОТАЦ: Да вас враг носи, ја с вама не могу на крај изићи! (Отиде.) ЖЕНА: Ето и оца ми отерао, јошт мало па ћеш и мене. МУЖ: Море, жено, шта си ти почела?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Већ побеже, ој несрећо, на крај света, ој невољо! Плави зец, чудни зец, једини на свету! О правом смислу зечје улоге у дечјој

Ова успаванка као да је ишапутана крај заједничке колевке свих наших детињстава: дух народне песме, пре него што је згаснуо, надахнуо је, својим милозвучјем,

Сви ти чаробњаци, добричине, причалице и сањари онакви су какве их је дао забити босански Крај, а видела и доживела распевана душа једног осетљивог детета.

Човек у непосредном додиру са земљом почетак је и крај свеколике људске пустоловине, праузор свих судбина. Ту је тајна његове неуништивости: Све се мени, браћо и људи моји,

И као што би се, у детињству, сваког пролећа расцветао у баштици крај наше куће слез и љупко просинуо иза копљасте поцрњеле ограде, Тако, сада, те слике провирују иза сивих обриса

Њено је срце меко па се ломи често. Белика школска клупа за оловку је престо, ту нађе, понекад, тишину и мир, крај ње је увек резач са оштром сабљом њен ађутант-официр.

За све што га чека Не би се ни рађо У виду човека Већ би био птица Или вредна пчела Или само багрем Негде на крај села.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Ви сте иначе добри пријатељи били, па сад да се свађате. ШЕРБУЛИЋ: Не знам за то; ја оћу службу, па крај. Кад могу којекакви банкроти и мађарони ширити се, ваљда треба и ја што да стечем, који толико заслуге имам.

ГАВРИЛОВИЋ: Ви знате да се ја нисам ни отимао. ЖУТИЛОВ: Отимали или не отимали, ви сте касирати, па крај. 7. СКОРОТЕЧА (ступи и преда Жутилову писмо, потом излази. ЖУТИЛОВ чита у себи.) ШЕРБУЛИЋ.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Али најезда »безбожних и богомрских и безаконих Агарјана« учинила је крај српској држави у XВ веку, и за српски народ настадоше »тешка и нуждна времена када чловеци на се смрт призиваху а не

Они су се тако називали по манастиру Рачи у Србији, крај Дрине, који је био један од ретких заосталих расадника српске писмености, и у коме су се калуђери нарочито бавили

Сасвим оронуо и оболео, добије најзад уточишта на Исајлову, добру бачког владике крај Новог Сада, и ту, убог и напуштен, умре 19. јануара 1785. године.

Утицај јозефинизма на српске духове и просвећени свет био је велики. Све до пред крај XВИИИ века Срби стоје под утицајем руске културе, управо под утицајем руске православне цркве.

Али трезвени игуман предсказивао је близак крај свем том »светињичењу«. Стални подсмеси са свију страна, низак живот манастирске братије, прозаична стварност,

Ради поправке здравља врати се опет у северну Далмацију, за учитеља у селу Голубићу крај Книна, а потом на Косово Далматинско и у манастир Драговић.

Око 1805. у Сремским Карловцима крај митрополита Стевана Стратимировића било је као неко мало »приватно учено друштво«, такозвани »Карловачки круг«, чији

Црквено-школске власти учиниле су крај тим ђачким представама. 1818. изишла је наредба да се не смеју више играти »тако глаголаемоји комедији, сирјеч игри,

Престанак друштвеног органа Младе Србадије, 1872, значио је крај омладинске организације. Уједињена омладина српска отпочела је као савез ђачких друштава, потом је постала

Караџићу прву збирку словеначких народних песама, а 1845. писао да би желео цео живот провести крај њега. За Караџићевим примером у скупљању народних песама пошли су код Чеха и Словака: Палацки, Шафарик, Јан Колар;

И у публици и у књижевној критици српској, све до пред крај XИX века, владало је у пуној мери оно што је Лаза Костић 1885. године назвао бранкоманија.

РЕАКЦИЈА ОМЛАДИНСКОЈ ПОЕЗИЈИ. — Војислав Ј. Илић означава један прелом и преображај у српској поезији: крај старе романтичарске поезије и почетак нове артистичке и веристичке.

Милићевић, Вук - Беспуће

И тога читавог дана не раздвај аху се. „Шта је то са мном?“ питао се увече Гавре Ђаковић, кад стајаше у мраку крај отвореног прозора. „Нашто сав овај немир, збуњеност, слутња која се рађа у мени? Шта ће то мени сада?

Сремац, Стеван - ПРОЗА

« — »Па, пазари се, пазари; крај с крајем, ех, таљига се, таљига!« одговори мајстор или бакалин. »Е баш ми је мило кад ти иде пазар, вели Јова, баш

Нигде га нико од старијих није видео с цигаром у зубима. Увек је држао цигару тако да је онај запаљени крај у рукав окренуо био, онако као што то раде гимназисте кад између часова пуше иза школе. С одаџијом је лепо живео.

Код куће их дочека вредна домаћица, која се сва зајапурила крај ватре, а они јој се поклонише. Јова, како га је бог дао шаљива, поклони се жени и рече: — Имам част представити вам

Кад помисли: шта је, а шта је све могао бити! Да је свршио школе, па како му је књига ишла у главу — куд би његов крај данас био! Сети се дописа које је некада писао и оних ласкавих одговора уредништва, и просто осети да је вредео нешто.

— рече г. Паја мало тањим и тишим гласом, па узе претурати »пуслице«, с једнога на други крај тањира. А после мале почивке запитаће: — Ааа, овај... колика је сума? — Па четири стотине динара, драги прико.

Ако се игде, то се, вала, овде може казати да бројеви најречитије говоре. Дакле, није нужно ни да кажем да је крај много деце и много бриге имао. Али овде је било још нешто што морам нарочито да кажем и да истакнем.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

13 ТУЂИН 15 АЈДУК 18 ПУТУ КРАЈ 21 ВРАГОЛИЈЕ 24 СРЕТАН ПАСТИР 28 ДРАГИ 30 МОЛИТВА 37 ЖЕЉА 39 ЈАДНА ДРАГА 41 НЕКА СУНЦА 43 РАНЕ 44 СЛАТКА МИСЛИ!

) 292 (ЕТО НЕШТО КРАЈ БЕЛА БУДИМА) 293 ПОЕМЕ И ЕПСКЕ ПЕСМЕ 295 ТУГА И ОПОМЕНА 296 СТОЈАН 321 БЕЗИМЕНА 356 (1 ПЕСМА) 358 ИИ ПЕСМА 393 ИИИ

Бела зора већ је туна, Јоште путник један — глај! Поред стене, поред жбуна На врлетни стиже крај. Како стиже, сунце грану, Светли с' гора и долина, А путнику душа плану, Па закликта од милина: „Ој сунашце што

(1843, 27. нов.) ТУЂИН Украј мора, крај тиога, Ту бродови стоје, А са брода, са једнога Момче вако поје: „Ао света големога!

1843, 1. дек. ПУТУ КРАЈ „Ја обиђо млоге доле, Млоге реке, млога врела, Горе, луке, стене голе, Млоге дворе, млога села; И опета нигде

У мога ме ишти ћака, Тела би те мома млада, Тела би те ја јунака.“ Путник иште, отац даје, Ето путу дође крај, Ал' и моја рука даје, Драги роде, песму нај! 1843, 5. дек.

дек. ВРАГОЛИЈЕ Момак иде враголан, По гори се шири, Леп је кâно лепи дан Што кроз гору вири. А са горе крај потока Стазица се дала, Једна мома милоока Ту је рубље прала.

“ Тако путник тужи, поје, Па горицом даље ити, Ал' крај пута двори стоје, двори једни поносити. Ити путник, нуто среће!

око ми се оте Па погледа његове красоте, Гледну тамо реку ту широку, Гледну, брате, гору превисоку, Ја како се крај реке повила, Како клета под небо с' узвила, Камен пусти камен је нагнао, За облаке рујне се ватао, Кô да оће на

За њом, за њом, па ма на крај света, О помози само, сило света! Већ се поче ватати сумрак, А ја млађан удвоји корак, Па све напред, па све злату

ли спава дуго, Но да вама нешто кажем друго, Чудан санак ја сам онда снио, Чудни санак оваки је био: Ја сам стајô крај једног извора, Теке што је забелила зора, Ал' све јасно канô у по дана Када сине луча та сунчана, Дивно место,

Ето, браћо, два-три уздисаја, Ето, браћо, до два, до три цветка, Тедо вама да оплетем венца, Ал' не нађо више крај студенца, Крај студенца а живота свога.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Пишем, драги мој Зијо, а нисам сигуран да и мене, једном, не чека сличан крај у овоме свијету по коме још путује куга с косом.

У једно од најпријатнијих доба године, скоро преко ноћи, расцвјетао би се у баштици крај наше куће црни сљез и љупко просинуо иза копљасте поцрњеле ограде.

Михољдански, славски, гости још се нису ни разишли, још се по кући повлаче остаци печења и наш Жутија блажено лешкари крај гомиле костију, а старина Петрак већ се мота око разваљена самара и запиткује дједа: — Која ће оно година бити вашем

— Ето ти га нà! — простодушно зину дјед. — Да, да, само добар. У Подовима, крај саме Уне, има, на примјер, у једног домаћина коњ, Дорат, душа од коња.

Па чим тај мене спази, а он само стригне ушима и зарже: ђе си, вели, Петраче, камо те већ на овај крај, Србине брате! Дјед укоси очи као да од нечег зазире и кисело примијети: — Па да, прави коњ, и то још дорат.

Таквих се мјеста човјек сјећа с првим сумраком: а заборавља их с пијевцем зорњаком, који гласно најављује крај свакој чаролији: — Готово је, а сад на посао, ваља и јутрос љеба јести.

Не помаже ту ни пијецао, једва га чујеш, па умјесто да најави крај уклетој ноћној хуци, он јој само надода звучну јутарњу лепезу и претвори је у добро знано брујање марљива поточара

ја, босоног, запрашен и шмрцав, пентрам се преко дједа, преко невидљива жива брда, и гнијездим се иза његових леђа, крај зида.

Какав крај, и питом и дивљи, пун изненађења од сваке руке. Дође ти некад шешир да накривиш (ако га имаш) и да запјеваш како већ

Идући од села до села, брадоња би понекад уз пут застао крај каква пашњака, извадио блок и почео да црта неко коњче.

— Брате Саво, ако су ова дјечица бесловесна, ваљда ти нијеси. Како ће свеца сликати крај појате, на кориту, еј? — Иди па види ако мени не вјерујеш — мамурно прожвака старчић.

— А све се бојим, има неко доба, да му ни она у крај стати неће. Зна се, циља то дјед на стричеву намјеру да сели из Босне у Банат, на добровољачку земљу.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Она мене константно презире! Још од самог почетка, нисам ја слеп! Е, па, сад је и томе крај! ЈУСУФ: Не можеш да чекаш ни до јутра? То мора баш вечерас да се одлучи? Хасанаго, шта је вечерас?

И то боље него мерзер, да знаш! Нека он припази, То може и у његов трбу да опали! (Одлази на други крај сцене) АХМЕД: Не знам шта да радим са Шемсом. Ил она, ил ниједна! Дотле је дошло!

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Пусти је да каже, неће ти уши одсећи! ХАСАНАГИНИЦА: Кад пође свадба одавде, морамо проћи крај двора Хасанагиних... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Баш, богме, лепо! Може и ага, с прозора, да ужива у пуцњави и певању!

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Баш, богме, лепо! Може и ага, с прозора, да ужива у пуцњави и певању! ХАСАНАГИНИЦА: Кад будемо крај куће, хоћу да станемо, да свратим, да још једном дете видим и пољубим!

За свилу знаш да је из Млетака? Много леп рад. А и материјал је првокласан. ХАСАНАГИНИЦА: Па ме чека крај неке воде у џенету. у бради му се цвет замрсио. Око главе обвио белу чалму, а огртачем се плаветним огрнуо...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— Сад, сад!... Ево! — Чуо би се Димитријин оштар глас из неке куће, макар на крај махале. И учас би се он указао где иде трчећи, смејући се и гледајући мило И понизно у онога који га зове.

Сем плетива и шивења ништа друго пред осталима није узимала да ради. И сви су се чудили како ми излазимо на крај. Говорили су да она има читаве бисаге пара, које је узела од мог прадеде, свога свекра, кад је овај умирао.

Но ти беше право дете. Никад нећу заборавити она наша миловања којима си се ти подавала безазлено. Али и томе дође крај. Сећаш ли се тога тренутка? Тек што сунце да зађе.

Здраве се. Софра пружена од краја на крај собе. Старији у чело, до њих старке, и тако редом, чак до краја, где су млађе жене, али оне ретко седе, већ су или у

— О, о, што си па за целивање, — одговарају му и кикоћу се. — Море, пуштајте их! Ко ће с њима да изађе на крај! — повичу остали. Отварају им врата, оне се нећкају. Гурају једна другу која ће прва.

Врата се отворише и уђе Томча. Сви, чак и ја овамо, на крај собе, осетисмо хладноћу, коју он споља собом унесе. — Срећна слава, домаћини!

Спустих се на јастук. Као што рекох, он није лежао. Постеља иза њега беше дигнута у крај собе и покривена белим чаршавом. Седео је с прекрштеним ногама, потпуно обучен.

Тај је Аритон држао бакалницу на крај вароши, у махалама, далеко од чаршије. Тада би тамо Мита бежао, јер се од Аритона није стидео, јер су се њих двојица

Али од свега у ствари није било ништа. Песма и свирка што су се чуле у крај махале брзо су умукнуле. А ко зна ко је тамо у механи био... Ништа није било од свега.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

За носили' ће ићи родбина њена сва: Лепота, мати њена, и Вера, сестрица. А крај ње ће да иду све ситна сирочад, скорашњих пољубаца љубавни пород млад.

омега, јест, омега је кук, срамота, трбух, лакомост и блуд, зидара умног вечни рушитруд — то омега је свему, свему крај. НА ПАРАСТОСУ ЈЕЛЕНЕ БОЗДИНЕ рођ. Белановића А где смо ми? Искаж' нам ти, задушна песмо ми, ил' — немој ти!

” „Ох шта је! шта је! — та невоља је, невоља тешка, самртни крај је! да л' учини, старче, оно што ти реко'? да л' оде ко? ох, дал' је далеко?

Крунисана седа брада филишћанског царског већа, што сеђаше крај богиње, младенцима иза леђа. Крунисана седа брада младожењи тихо смета: „Не синовче!

А кад ми дође да прсне глава о Тог живота хридовит крај, најлепши сан ми постаће јава, мој ропац њено: »Ево ме, нај!« Из ништавила y славу слâвâ, из безњенице у рај, у рај!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

»Међед, свиња и лисица« и »Ђаволска сланина«; у додатку ка броју 98: »Народне српске загонетке«, а ка броју 100: крај загонетки и одгонетљаји на све објављене загонетке.

« ТАМНИ ВИЛАЕТ Приповиједа се како је некакав цар, дошавши с војском на крај свијета, пошао у тамни вилает, гдје се никад ништа не види.

Путујући тако за дуго, дође под један град у коме је био цар. Како он дође под град и галија стане у крај, одмах цар пошаље људе да му дозову господара од галије.

Како он дође под град и галија стане у крај, цар онога града пошље и по њега људе, да га зову преда њ. Пошто изиђе пред цара, и пошто цар и њега запита ко је и

И тако путујући дође и он под онај исти град, где су му два брата затворена. Како он стане под град и галија стане у крај, цар од онога града пошље људе и по њега; и он одмах отиде пред цара, и пошто га цар запита ко је и откуда је и куда

Путујући тако за дуго, дође под једну велику гору. Онде притерају галију у крај, и царев син уседне на коња па пође сувим да путује, а људе на галији остави да чекају.

У томе дође једна госпа по воду и опази Стојшу крај чесме у хладу. Како опази њега и мараму, а она уздахне, потом точећи воду једнако је у њ гледала, и пошто наточи воду

Кад галија већ стане у крај, онда стану излазити на брег сви редом, најпре девојка са својим другарицама, па онда момци а најпосле он, а цар

Дете једва дочека и пође с њим. Идући они тако по крај оне воде, наједанпут мајстор скочи у воду и стане пливати говорећи детету: — Хајде за мном скочи у воду, и учи

Браћо, хајте ме спустите у ову јаму, а ја идем тражити старца, и тражићу га докле га не нађем, па ма морао ићи до на крај свијета. Ови сад брже-боље сплету од паветине уже, те спусте Марка у јаму.

Господар се обећа и узме његов новчић, па пође на пут. Путујући тако нађе крај мора неку децу која су била изнела мачка да га убију и у море баце.

Кад је ујутру свануло, пође она за хаџијом у чаршију, па кад он види хамала покаже јој га прстом, пак се у крај прибије, а она онда као без душе полети к њему па му се о врату објеси, вичући: — Ово је мој човјек, па има већ двије

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Не пустаија, то је мало; убица. НИКОЛА: Каква несрећа! Шта је учинила? МАКСИМ: Упропасти ме, па крај. НИКОЛА: Али како? МАКСИМ: Како, одвукла ме синоћ на бал, па сад оће да и ми правимо бал.

СВЕТОЗАР: Већ данас је сасвим друго, треба им опростити. Мене су за овај крај определили, да прегледим како је по кућама и како се која обукла. МАКСИМ: Но знам да сте имали шта видити.

— Највећа пак важност умне и душевне ране у том се састоји, што је (рана) у неиз.мериме дубине крај свој спустила — Разум човечески борећи се с великим тегобама у прибављању умне и душевне ране тражио је себи помоћ, и

МАНОЈЛО: Ја не знам како се могу речи извртати. ДОКТОР: Јербо је душевна рана у неизмериме дубине крај свој спустила. МАНОЈЛО: Уху! ала је то дубоко! Ко је то спустио у дубине крај? Ко? ДОКТОР: Душевна рана.

МАНОЈЛО: Уху! ала је то дубоко! Ко је то спустио у дубине крај? Ко? ДОКТОР: Душевна рана. МАНОЈЛО: А каква је то душевна рана? Оно што обично једемо, не пушта тако јако корен.

Јеси ли упамтио? МАНОЈЛО: Јесам. ДОКТОР: Душевна је рана у неизмериме дубине крај спустила. МАНОЈЛО: И то знам, само не знам зашто се тако крије.

ступио у службу, но опет знам да је човек човеком само через разумну душу, да је душевна рана у неизмериме дубине крај свој спустила, и философија је тражи. ШАЉИВАЦ: Па мислите ли је наћи?

Па знате ли, господине, како је човек човеком само через разумну душу и како је душевна рана у неизмериме дубине крај спустила. ДОКТОР: Ајде, не будали! МАНОЈЛО: Ви сте ме тако учили. ДОКТОР: Како бих мого ја тако што говорити?

ЉУБА: Е, то је сасвим просто. СТАНИЈА: Него то твоје цилулу, цилулу. Зло, кјерко, крај света. Кад си ти видла за мог времена те накараде у соби? (Гледа свуда.) Гле, гле!

ЉУБА: Али само да видиш, мајка, допашће ти се. СТАНИЈА: А што имам да видим? Ако су све таке, то је крај света. ЉУБА: Е, друге јошт више раде, особито оне које су биле у Панчеву, у Земуну, у Пешти, или у Бечу на

ВЕЛИМИР: Сед човек држи за чест женску од петнаест година у руку пољубити. СТАНИЈА (тресе главом): Крај света. ЉУБА: Кад вечерате у Паризу, Велимире? ВЕЛИМИР: Ти знаш, у једанаест саати.

СТАНИЈА: Куку, девојка улази момку у собу! ВЕЛИМИР: Зашто не, за плаћу. СТАНИЈА: Право велим ја, крај света. Једете ка нечовеци, спавате ка нечовеци, живите ка нечовеци; јошт да умрете ка нечовеци.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Кад би оваква остала, као што је сад, не браним; али шта би и ви жалостан радили? Не можете ни с једном да изиђете на крај, а камоли кад вас обадве наједанпут окупе?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Прилазили смо, а био је дале На сваки корак; у ћутању жаљен, Већ јављао се измењен у речи. Крај мора беше чвор око празнине, Сломљене кости. Мрак је био већи, А звезде ближе за меру горчине.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

), ништа ти не знаш док базаш наоколо без везе, а време лети ли лети, па ваташ последњи тролејбус за твој крај и после се преврћеш у кревету, јер ти сви они призори не дају мира, све оно богатство и сав онај лепи свет, сви они

Скоро ће крај рата. Мене још нема ни од корова. За столом седе три старца. Стари Јосиф Висарионович, стари Черчил и још старији

да су профе на факултету, оне скупе парфеме, прочитане књиге, уопште стил земље из које је таква мода стигла овамо, на крај света; оне ће јаднице само да се упишу у неку врсту модних емиграната, па ће тако уобразити како су изнад своје

па кроз високу траву, па прекобрдаврбамрда, па кроз цвеће и те фазоне, све док се она девојчица једанпут, пред сами крај те приче није зауставииа и упитала веверицу: — Па добро, веверице, зашто ме непрестано пратиш?

свежу тему под насловом: „Птице и бубе славонске равнице“, и да неизоставно морам једне суобте и недеље да обиђем крај ради прикупљања материјала.

онај први тип што је збрисао преко црте на бициклу са бројем један, наравно, после много, много година, да види родни крај. У ствари да остави, ако може, коске у родној земљи.

Ето, то је крај моје приче о телефону. Кад год окренете 95 и када год је тај број заузет (а он је непрекидно заузет), знајте да то

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Мој Горазде, струји печал кроз Горажде. Хватам сену, жива птицо у пламену. ЖИТОМИСЛИЋ Кукаст облак крај Неретве крпи прслук после жетве. Крвопилац где крв пије, игра рубац од мантије.

Простире Бела сметове о црне куће брестове, где језа с лучем гостује. То храм је, а не авлија: крај чесме гола Марија као да нешто послује.

Стишан ромор: пуцка штица као суха котарица. Лепа старост: жижи вера с луталице калуђера. (Жубори ли крај Дунаја родно биље родног краја?) Пред Врч дрвен Арсенију простре светлост Метохију.

БУДИМ І Ноћ це свукла до колена: пања ево - нема клена. Жути лишће по брдима: стара кућа крај Будима. Заиграла луда карта: двапут Олга - трипут Марта. Не множи се него дели. Са Урала снег се бели.

ІІ Минуло је с лампом лето. (Једно смркне - сване пето.) Разапета о чудима стара кућа крај Будима. Златна чаша склизне с руба изнад стола сјане дуга. Строп се круни, сени круже. То се негде смиче уже.

ИИИ Спадне књига на три ретка. У четвртку пола петка. Жубор креча међу снима: стара кућа крај Будима. Отиснуто са површи о бокал се вече скрши, па се дигне, расталаса као жито које класа.

Зашто Пава, а не Ленка? Сија ли то - о Господе! златан чадор иза воде или лебди, у чудима, стара кућа крај Будима?

Пут по кругу - нигде знанца. Куд ме води шумна стаза? Сјај источен из Чобанца, то је сумрак крај Калаза. Пантелија, Чип и Бата. (Слик трепери око газа.) Отворе се троја врата а ни Ловре ни Помаза. Равна Пешта.

Ни хладов хладак ни од влакна влачак а гладан што сам, то ме ђаво куша. Крај глогов-трна кукурек и свлачак. У лањске Цвети увире ми душа.

Куд погледам - све сановник: о језама лебди стење а реч једна звоно, звоник, Љубовиђа, жуборење. Повезујем крај са крајем и вишњама пуним зделе.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

То је лепо? Изварати од сироте девојке хиљаду форинти, прстеновати се, пак онда побећи? Свирјепи, на крај света иди, свуда ћу те сљедовати! АЛЕКСА: (охрабривши се, Марку): Тко је ова персона?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ Боји се Мјесец, несташко пуни, па старки вели: „Де се закуни! Куни се баком, Сунцем и мамом и с краја на крај Кумовом Сламом, да ниси на ме нимало љута и да се нећеш машити прута.

“ Бакица приђе за корак ближе и десну руку до звијезда диже: „Кунем се баком, Сунцем и мамом и с краја на крај Кумовом Сламом, да нисам на те нимало љута и да се нећу машити прута.

! Ех, кад би нашли чаробни крај, Црвеног Врапца завичај!“ Једнога дана, прича нам каже, другови пошли да Врапца траже.

Пасе и гунђа: „Ово је рај, овдје је Врапца Црвеног крај!“ „У реду, брајко, остани ти!“ рекоше на то другара три, па даље крећу тражећи срећу.

“ Увече мачка неста у тами, одјури некуд кроз мишји рај. Жарко и Жућа кренуше даље да траже Врапца и његов крај. Изиђе мјесец у руху жутом, заблиста срмом предио вас. У друштву иду бескрајним путом Малишан Жарко и вјерни пас.

Чета дјечака, брзих ко чигра, ту се на пијеску крај воде игра, проводе живот лијеп. Под врбом старом, за дана врућа, са псећом браћом пландује Жућа и врти чупав реп.

Сада му меца опасно пријети, спрема се, каже, да му се свети. Крај букве лежи њивица проса, по њему, јутром, сија се роса као да блиста камење драго, па врапци Ћоси мира не дају, од

Пропланак тоне у густој трави, погнули главе звончићи плави, блистају крај њих маслачци жути, док бијела рада у сјени ћути, насред пољанка, у сивој боји, џиновска нека печурка стоји.

Ово је виле водене крај. Обали другој над самом водом јабука расте са златним плодом, жари се, блиста, драгуљи сами, путника тужног у

РИБАР И МАЧАК Тамо гдје талас гребене лиже стара се кула крај мора диже, кроз прозор блиста свјетлости зрак. Тајанствени фењер у мрклој тами кога ли зове, кога ли мами, коме ли

Док вријеме зими поспано тече и старој кули прилази вече носећи сиви вео, крај мале пећи, вреле и будне, старац је приче причао чудне, а наш је мачак прео.

отоке мале, шарени цвјетни рај, стигла до шуме гдје удав спава, тамо гдје чујеш тигра и лава, великих звијери крај. Капетан Мачак на барци лакој за рибу пита у земљи свакој, вјечно га нада кријепи.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Надам се. Једном, усред лета када се могу купати у језеру. Он оде и не сачекавши крај мога одговора. Затим сам у возу чуо неколико једновремених и укрштених разговора између путника.

— Пипо станује далеко? — Не; тамо крај обале. — Можда бих га могао обићи... вечерас или боље сутра. — Како не! Обрадоваће се.

Дрвета која се примећују или не преко дана док људи живе крај њих, сада живе свој пуни, интегрални живот. Сваки лист има слепи напор да се одвоји од суседних листова како би што

Покаткад се, и само за један сат, човек одмори као за целу ноћ. Ја спавам изврсно у возу. Узећу место крај прозора, наслонити се и спавати. Пазићу да се не наслоним на завесу, јер су завесе увек гараве.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Само горе, на висини, Још се беле пусте равни. И гаврани с криком лете У вечерњи сутон тавни. Ал' крај реке, у долини, Где травица ниче мека, Топли ветрић пољуљује Вито стабло кукурека.

Мора да је умро неко. ПОСЛЕДЊИ ГОСТ Поноћ је одавно прошла. У крчми никога нема, Осем крчмара старог, што згурен, крај топла плама, Претура дебелу књигу. Напољу мртвило влада, И ситна кишица сипи и густа царује тама.

Т Под нама лисје шуштало је жуто, Крај мене, душо, стајала си ти; Мирна си била, — ах, и ја сам ћут'о, Обома нама тужни беху сни.

На сниском огњишту старом Огроман мачак дрема крај огорелог пана, Кад вихор налети јаче он лено отвори очи, Па зевне немарно дваред и опет спокојно сања.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Дивље сред плавети играмо коло, с вечери голи спавамо крај премлаћених кипова. Кришом нас питају певачи; ко је то био на сахрани неба, ко сведочи да је вечност у ропцу?

друге и вртове богате где дивови у пучину загледани неће стопалом тврдим да ступе на чело нејаких, ту да седнем крај мајке незлобиве.

ПОЗНА ХИЛАНДАРСКА МОЛИТВА Уочи косовског боја Знам да сваки народ има свој почетак и свој крај, и да почетак није само један, па ни крај не дође само једном, но грех је мој да сумњам у нове почетке после ове

МОЛИТВА Уочи косовског боја Знам да сваки народ има свој почетак и свој крај, и да почетак није само један, па ни крај не дође само једном, но грех је мој да сумњам у нове почетке после ове пошасти, и да волим патњу народа свог више

ОПЛАКИВАЊЕ СМЕДЕРЕВА Остадосмо без града и без закона, град је пао. Не знамо где нам почиње земља, а свуда је крај. Зидине с именима нашим падоше, река их однела. Војске и путници преко нас пролазе, нико да к нама дође.

Да певамо и да се сами себе сећамо, други су нас заборавили. И закон трајног срца нека влада крај срушенога града.

ВЕРЕНИК Гледао сам те јутром како одевена у бело по камењу силазиш. Хтео сам да век проведем крај младог кестена снове о теби причајући.

ЈУТАРЊИ ЗАПИС Свиће. Нећу да кажем ко сам. (Шапатом: граматик) идем по воду. Дуге сам ноћне часове читао крај жишка. Ведро спуштам у рујну реку. Нада мном стражар мотри да л ће промаћи виле.

да се слуша мој напев ни зарицања којима се паштим ускрати ми своју милост сакри ме од сажаљења Откривање смисла је крај стварања. Стварање се истањује и постаје нешто одречно. Зато је провала многих речи у свет: апокалипса, крај света.

Стварање се истањује и постаје нешто одречно. Зато је провала многих речи у свет: апокалипса, крај света. Јован Богослов је прогутао књигу да би сасвим сазнао њен садржај, и да не би говорио.

видим један сабор уз двери иза којих се спремају многомирисна јела четири стотине њих гладних други се бочно крај извора хладе после сахране жедни трећи је збор на стени мисле да су небовладни ови мршави и чедни смета им храна

лудака астролошка диктатура као и фригидне ноћи брака глад престаје за гладне и ломи се традиција мрака крај је снази човека и бесмртност пада крај је пороку сузама трговини и штампи у самопослузи уништења права је навала

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

МИЋА: Како у ваздуху? Како ви то мислите? АГАТОН: Онако, знаш, не могу да ти ухватим никад крај... МИЋА: Не видим, шта имате ви мени да хватате крај? АГАТОН: И остави то, 'ал теби се некако не држе наследства.

АГАТОН: Онако, знаш, не могу да ти ухватим никад крај... МИЋА: Не видим, шта имате ви мени да хватате крај? АГАТОН: И остави то, 'ал теби се некако не држе наследства.

Даница доноси на служавнику жито и служи их). СИМКА (још при појави Даничиној гурне лактом Виду, која седи крај ње, и шапће јој): Но, хвала богу, кад су се сетили и да нас послуже.

Треба да знамо, јер ово је одиста срамота што доживесмо крај толиких нас, који смо род и фамилија, што кажу, па туђин да нас дочекује и да нас служи.

Овом приликом, прелазећи преко сцене, и не обзиру се на Даницу). ТРИФУН (пролазећи крај Данице, оставља шољу од кафе коју је уз пут испио).

ТРИФУН (пролазећи крај Данице, оставља шољу од кафе коју је уз пут испио). МИЋА (пролазећи крај Данице): Ви сте још увек ту, то је тако пријатно! (Одлази са осталима.

Па ето, крај њега сам се навикла. ГИНА: А шта велиш, Симка, за онај сервис; чисто сребро, за два'ес' четири особе. СИМКА: Ти се,

ДАНИЦА: Није, него ваљда равнодушно да гледам све ово шта се дешава. МИЋА: Равнодушно не. Ето, и ја, кад сам крај вас, нисам равнодушан. И кад би хтели да ми дате прилике, ви би се уверили да ја нисам равнодушан према вама.

Тамо су опет Прока са Гином. Узели ону собу где стоји покојникова каса и Гина по цео дан плаче крај касе. А тамо је горе Трифун; нашао у трпезарији један стари шпил карата, па сам самцит игра, а дели удвоје.

Кад то чу, а он просто пребледе и збуни се. ВИШЕ ЊИХ: Па? АГАТОН: Виде он да са мном не може лако изићи на крај и да му ништа не помаже врдање, па пристаде човек. СВИ (узбуђено): Шта? АГАТОН: Пристаде да се отвори тестамент.

” а ти га казниш за јавно псовање бога и богохуљење; рекне: „Тешка времена, боме, ето не могу крај с крајем да саставим”, а ти га казниш за преношење узнемиравајућих гласова; пљуне пред вратима своје радње, а ти га

АГАТОН: И баш кажем Симки: 'Ајде да се нађемо детету, па ми смо јој сад најпречи род. Где може она сама да изађе на крај са светом? И ево да ти кажем шта сам већ досад у твоје име учинио: наредио сам свима овима да се селе.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Са једног краја логора допирала је монотона, отегнута песма војника, што је у многима будило сећање на родни крај. Неко је у близини ћурликао на свирали народну игру, из свега четири тона, док га је други из суседнога шатора пратио,

Војници су размештали шаторе и, док сам се дигао, трубач је свирао збор. Последњи је стигао Таса, вукући крај опасача, који никако није могао да дохвати руком иза леђа. Однекуда наиђе и командир.

Мучили се возари да размрсе оне силне каишеве, да пронађу крај уздама и запрежницама, гурали се између коња, онда подизали камуте, кроз које су коњи сами провлачили главе.

Седели су они тужно пред шатором, посматрали чеЖЊИВО ове испраћаје, мислећи на своје и родни крај... Седели би дуго тако, али труба засвира „збор“, потом за „вечеру“... „повечерје“... Морало се раније лећи.

Било је и тешко рањених, који су немоћно дизали руке, вапијући за помоћ. А они из ровова посматрају жалосни крај својих другова, који су домалопре били живи, а сада непомични, обливени крвљу леже. Чудно... чудно.

— Хајде, хајде, пожури се, јер ме чекају други болесници — говорио је Александар, па јој дохвати један крај кошуље и свуче јој преко главе.

Са једнога брежуљка угледасмо Дунав и ускликнусмо од радости, као да видимо обетовану земљу. Јер ту је граница и крај наших мука.

Гледао ме је строго неколико момената, затим спусти поглед на моја рамена, са којих су лепршали пешкири и један крај његових усана развуче се у осмех. Насмејах се и ја. — Наредниче, наша је земља сада слободна.

Наш бивак налазио се крај циганских кућа. Морали смо одмах поставити страже унаоколо, да бисмо одстранили нежељене госте, који су као мушице

Јер, знаш, откада су дошле жентурине оним жењеним, ови опет нису могли да остану у селу, већ подигли шаторе на крај села... А међу њима, Мица води прву реч. Молим... — И ја трап, до ње... Тада поче једна да пева, ух!... Падох у севдах.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

По брезама, што су крај пута отомбољиле своје танке и необично дуге прутасте гранчице, понамештале се дугорепе свраке и по нека врана,

— Дошли су. Само нису они што не долазе никако, одговорише ђаци. — Уређујте се, скомандова он, па сиђе на други крај, подаље од Љубице, и стаде уређивати децу. И Љубица одмах уреди своје малишане.

Сипај, домаћице... Ах дај прво тањире... После ручка вођаше се међу друговима жив разговор у учионици. Веља седи крај стола, држећи умочено перо над хартијом, а Гојко хода преко школе и застане, кад га Веља што упита. — Ето ти, брате...

Он се осврте, гледајући где би сео, па се наслони на крај кревета, ту уза саму Љубицу, и подигнувши поцрвенело лице од узбуђења, стаде живо говорити: — Ви не знате, а то је

И оне обртаху од ње главу презриво, купећи усне и пречајући очима... Председник одведе Љубицу у један крај, к столу, да сврши упис и наплату улога, а Гојко угледа Вељу у првом реду, па му се одмах упути.

Гојко се сакри у један крај, а Влајков крупан глас загрме кроз помрчину: — Ко то лупа ноћас ?... Постаја мало на прагу, па кад не чу ништа,

»Иду, иду страдања, видим ја... Али зашто не могу да видим све унапред, да видим крај!... Зашто не могу бар у душу да му завирим, да видим шта има тамо, шта осећа он...

Само се раширене зенице упрле кроз мрак у неке нејасне предмете, што се белуцају ту крај дебла крушкова, а слух напрегнуто лови сваки звук и покрет... Јест, познаје добро његов глас...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

вечером, Где вечеру ти вечераш, Белим грлом вино пијеш, И очима бисер бројиш, И рукама гајтан плетеш; Додај нама крај гајтана, На чем’ ћемо Бога молит’ За старога за Бадњака, За младога за Божића; Божић баје по свем свету, По свем

“ Ал’ бесједе миле снае: “Бре Бога ми, свекре Петре! Дуге њиве и широке, Ваздан жесмо, крај не вишмо.“ 101. Мобу купи беже Јован-беже У Будиму под бијелом кулом, Ниже куле у пољу широку, Да му жању бијелу

“ 105. Шта се сија крај горе зелене? Да л’ је сунце, да л’ је мјесечина? Нит’ је сунце, нит’ је мјесечина, Већ два златна рога од јелена.

“ “Остављам те мојој мајци и твојој!“ “Шта ће мени моја мајка и твоја, Кад ја немам тебе, драги, крај себе?“ 131.

“ 133. Кончић кује крај мора алата. Копчић кује, далеко се чује. Карала га остарјела мајка: “Шта је теби, мој једини сине, Зашто кујеш

154. Девојка је крај горе стајала, Сва се гора од лица сијала, Девојка је лицу говорила: “Давор’ лице! давор’ бриго моја!

159. Што сам млада, да сам вода ладна, Ја бих знала ђе би’ извирала — Крај дућана Јове базарђана; Не би л’ Јови жеђа додијала, Не би ли се водице напио, Не би л’ мене у води попио, Не би ли

169. Расла је јела, јелика, Међу два бора велика, Под бором Јово болује, Крај њега драга тугује. “Да умрем, би л’ ме жалила?

који се коме завери, обавеже да ће то учинити, нарочито изићи на мегдан затрњен - обрастао трњем заход - залазак; крај, свршетак; запад, западна страна зубун (зобун) - горња мушка и женска хаљина од сукна са кратким рукавима или без

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

И вадим дроб! Зато сам Дробац! И немо то да ми не упамтиш за идући пут! (Излази десно. Крај пумпе је заборавио волујску жилу.) ГИНА: Тако увек, ни добардан, ни довиђења, ништа! Дође ко теле, оде ко теле!

БЛАГОЈЕ: Значи да имате велику кондицију! ГИНА: Како и немала! СОФИЈА: Вама је овде заиста дивно, кућа крај реке! ГИНА: Зато се ми ретко и купамо, што смо крај реке! СОФИЈА: Учинило ми се ко да је нешто пуцало!

СОФИЈА: Вама је овде заиста дивно, кућа крај реке! ГИНА: Зато се ми ретко и купамо, што смо крај реке! СОФИЈА: Учинило ми се ко да је нешто пуцало! БЛАГОЈЕ: Не обраћајте пажњу, ја сам ту!

БЛАГОЈЕ: Што, ваљда треба да је окачи на преслицу, као ти твоју, па да седи крај прозора и да је преде? ГИНА: Кад курве треба бранити, први си ту!

СИМКА: Једино што на њој вреди то јој је коса! ГИНА: Да ја обучем њено, а она моје, не би се видела крај мене ко ни пачавра! БЛАГОЈЕ: Могу да замислим!

ЈЕЛИСАВЕТА: Можда је у Глостеровом замку! СИМКА: Где? ВАСИЛИЈЕ: Није време за шалу! Ту је, крај реке, вероватно увежбана улогу! СИМКА: Зашто га не зовнете? ВАСИЛИЈЕ: Зовнуће га Јелисавета!

БЛАГОЈЕ: Сасвим сам ја трезан! Трезан ко звезда! ГИНА: Видим! БЛАГОЈЕ: Може крај мене да тече океан ракије! Нећу је више ни помирисати! ГИНА: Знам како нећеш! БЛАГОЈЕ: Никада више!

Обесио се оном жилом, којом је тукао! А у руци му нашли видову траву! Не чују... (Светлост се полако гаси) Завеса Крај Јелова Гора, 6. априла 1985.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Док ноћ пљушташе, читаше Омира, црн и тежак, ко Ахилов, што само крај мора нађе мира, гроб. Богови, на плећима са облацима тамним, болови и мора са валима помамним, пређоше по његовом

А кад сте прошле у свили, народ је клечо, и прашином се витлали стегови и свеци. Монаси страсни голи се секли, крај буктиња страшни, и клекли у ћилим ваших тела што крв и миро проли на оштар шљунак, којим су боли и пекли ране колена

Моје вруће усне не жуде више жива девојачка пребела тела. Ноћу кад лутам у сенци града, крај распећа, баштина и гробља, не жудим за сином, не планем за робља. Ветри ће место мене кличући да језде.

дај да наше душе падну и наставе љубав нашу јадну, наш горак несрећан загрљај, нек буде свему у теби и мени гроб и крај. ПОД КРКОМ Лежим под јарболом белим. И пловим по зрцалу сребрном бескрајном.

Не бих ја руком за царске дворе мако, за онај блудница рај. ВЕЧНИ СЛУГА Оплакали сте рат и мислили: сад је крај. О мученици, вешала расту више него син, жена и брат и верна су, у бескрај!

Стајаше тужна, завејана, на стражи, у капијама, брката, благо насмејана. Крај цркве туђе и непознате, запаљене, у дуге, јасне, топле ноћи, кад крекећу жабе барске, грлила је разне жене.

Или ћу тамо, где грде самоубице, и тврде: да је то париски утицај? Не, том је крај! На Итаки ће да се удари у сасвим друге жице. Свеједно да ли ја или ко други. 1920.

А, кад ми проспе трешње по духу оболелом, и, крај Месеца, и овде, звезда заблиста, видим да је, у раном умирању, моја, и туђа, младост, горка и једна иста.

А мир, свуд је мир, кад распнем шта је било и приклоним главу на оно што ме чека; на цео један крај са ког се вино слило и смех, и дивна бестидност, далека. И, тако, без мора, прелићу живот наш, зорама Фрушких гора.

“ Знали су унапред да ће до смрти, и они и њихова деца и њихове погрбљене жене, јести поленту. Пролазимо једнако крај стеновитих и голих увала, под кршом Повиља, где има тунолов.

Велике мердевине, као огромни комарци крај воде, чекају над морем. У њима по један рибар недељама гледа у воду да јави долазак тунине.

Можда је тада и сиромах Гаврило Принцип крај мене пролазио, али ја то нисам знао. УЗ ПЕСМУ О ПРИНЦИПУ Одлазећи у Беч, у јесен 1913, ја сам био оставио у Београду

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Кад он засвира, а крава, што је ту пасла, подиже главу и ослушну. Чуше га и неке роде и чапље што су се ту десиле крај рита, чуше га и жабе и гуштери у трави, па стадоше и притајише се, претворивши се у уво.

Он се сажали над умрлим скотом... И, као зачуђен, што се леша гаде, Место да Лепо свуд нађу и љубе. Пружајућ руку крај лешине стаде: „Гле!“ рече „како има беле зубе!...“ МИРЈАМ Лагано прође, споро, век за веком...

МАГДАЛЕНА Сврши се најзад крвава драма... Свет се разиђе... Никог не беше: Онесвешћену Матер однеше— Крај Распетога оста сама Од Њему верних људи и жена— Она, грешница, Магдалена.

не беше: Онесвешћену Матер однеше— Крај Распетога оста сама Од Њему верних људи и жена— Она, грешница, Магдалена. Крај његових је ногу клекла— Румена крв је из њих текла...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

су наши пролили силну крв, а као кроза сан се опомињем како ми је говорио да баш тако некако и лежи где две реке теку крај њега. Срце ми јако закуца од узбуђења; скинем капу, и ветар баш од гора те земље пирну и расхлади ми знојаво чело.

“ Наједаред, трже ме неки шум. Крај обале, мало даље од мене, угледам неког рибара. Чамац му уз обалу, а он крпи мреже.

Намести ме да седнем крај његовог стола, а он седе за сто на своје место. Сто је био претрпан неким старим књигама са пожутелим лишћем и

Јер тај исти крај, господине министре, шале у војску своје синове, шаље их радо, пошто у њима, у војсци, гледа потпору своју — рекох

Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији. Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај, па да се кренемо у бели свет тражити болу и плоднију земљу, јер се овако не може живети.

Него, кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи у хладу крај пута?... Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете.

да би најбоље било да умоле овог путника, кога им је, како веле, сам Бог послао: да их поведе у свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се.

њихова краја, о сушним годинама, о бедном стању у коме се налазе и заврши овако: — То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће, па да пођемо у свет тражити бољи завичај.

— Можемо ли дакле поћи с тобом тражити бољи крај? — Можете! — продужи мудри странац не дижући главе. Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не

Тужно је погледати ту масу бедног становништва које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових.

” А и они би сами чисто хтели да цео тај проклети крај и оне бедне кућице понесу, да се може како, собом. Граја и галама као у свакој маси.

— добра деца не шетају, па их воле родитељи и учитељ. — Врло добро! „Било опет једно дете, па седело у соби крај прозора, али друго дете гађало голуба каменом из своје праћке, и не погоди га.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Смирује се сунце, слама је три пут прегажена и претресена и сад је последња дигнута и бачена у крај гумна. На земљи чисто, једро жито и плева.

и слама, подузета силним ветром од кола, полети у вис, савије се у колут, па се отпушти и пада, као прах, чак на други крај гумна...

Чујеш песму и журиш се тамо, на други крај, на глас њен. А тамо се растуриле десетине девојака и момака, шипарица и дечака у дугачак, прав ланац.

Све се посагињало, хитре руке трепте но и уста не залудниче. Смеј, шала, песма, разлежу се с краја на крај, а пред њима стоји зврка млатача и кукача; снажна мушка рука зацима старку маџарушу и, као киша, оспе се низ грање

Послушах десетаровицу и седох међу момчадију. Седео сам тако дуго и нисам речи рекао, а очи ми блуђаху с краја на крај....

Нико се и не сећа Ђокића, већ сваки вели у себи: »Сад ће... Сад ће!« Наједаред учини ми се да загрме крај мене гром. Изненади ме снажан, јасан и одсечан узвик Љубишин: — Предај се! — Натраг, коме је мио живот!

Зликовац, како је лежао на трбуху, тако је и остао обрнут земљи лицем. Левом руком ухватио се грчевито за крај од врљике, а на десну му пала глава. Подигоше га двојица, изнеше на траву, огрејану сунцем, и изврнуше га на леђа.

А Љубиша, занесен и блажен, упро поглед у даљину, на крај видокруга, тамо где сунчани зраци праве чаробну боју од небесна плаветнила, па, не верујући свему што се збива око

Један отрча на крај вароши, да каже Петру ковачу да не клепа данас мотике. Одмах затим појавише се сва три сеоска писара на коњима.

Био је заспао, држећи, по обичају, своју руку у топлој и мекој мајчиној руци. Она је седела крај њега и причала му, а из очију јој капаху бистре сузе и падаху једна за другом на груди, на крило, утапајући се у

Кад поседаше на кола и кочијаш ошину коње, Живко се прекрсти и узвикну : — Е преседе ми крај старе године! Али нека, само нека нова буде срећнија!

Одједном дете опази, после неколико, често поновљених случајева, како тетица сваког дана, у једно исто време, седа крај прозора и гледа... гледа... не дише. — Тетице! ... Начини ми, болан, Зорки шешир. Оно старо перо не ваља...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Стало, богме, па мора човек, хтео не хтео, да гледа ако може с које друге стране да се спомогне те да изађе на крај. ЈЕВРЕМ: Не мислиш ваљда у службу? ЈОВИЦА: Да ми не да бог! ЈЕВРЕМ: Е, па шта друго може?

МАРИНА: Па молим вас лепо, како та власт и то грађанство трпи ова чуда? Ето, молим вас, сад баш прођох крај апотеке. (Павки.) Ју, слатка, оно вреди видети, оно се не да речима описати, оно треба очима видети. (Јеврему.

(Павки.) Ју, слатка, оно вреди видети, оно се не да речима описати, оно треба очима видети. (Јеврему.) Пролазим крај апотеке и гледам. Знате ону секретарицу... Ју, забога. Па оно је већ јавна ствар...

Добро! Да поставимо сваку ствар на своје место. Илић петља и не може да састави крај с крајем, а теби се, газда-Јевреме, помало и прелива; њему плаћање најахује на плаћање, теби примање најахује на

СЕКУЛИЋ: Баш у његову собу? ЈЕВРЕМ: Јест', ту му је канцеларија. СЕКУЛИЋ: Врло добро, врло добро! (Припије се крај ормана и прислушкује.) Аха, аха... па може и да се чује. Слушај, газда-Јевреме, овај ћеш орман маћи одавде.

Буџет, на пример, није у равнотежи према свима грађанима... Док... овај... .један крај... један крај наше отаџбине има и шуму и расадник и стругару и...

Буџет, на пример, није у равнотежи према свима грађанима... Док... овај... .један крај... један крај наше отаџбине има и шуму и расадник и стругару и...

СВИ: Доле влада! ДАНИЦА (унела је служавник са ракијом и стала у страну, очекујући крај говора те да послужи). МАРИНА (изашла је за њим и стала на праг од собе).

ЈЕВРЕМ (више себи): Опет рачун! МЛАДЕН:... А у земљу, пред кафаном побијен велики барјак, па чим прође крај кафане који од њихових а они му подвикују: уа! И бацају се за њим мезетом, краставцима, јајима...

ЈЕВРЕМ: Па како то: пребројасмо, а ништа се не зна? СПИРА: Не можеш да му ухватиш крај. Једни веле: ти си изабран, други веле: ниси ти, него Ивковић. ЈЕВРЕМ: Ама, како то једни веле ово, а други оно!

ЈЕВРЕМ: Ама, како то једни веле ово, а други оно! СПИРА: Ето, тако. Не можеш да му ухватиш крај, па то ти је! ЈЕВРЕМ: Побогу људи, зар нико ништа не зна? Ама, зар може то да буде да нико ништа не зна?

НАРОД: Живео! Живео! ИВКОВИЋ (појављује се на прозору, и народ кличе, а музика много бурније свира. Даница крај њега.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Неуморан поборник и заточник слободе, истине и правде, осуђен је да га вечито гоне за та његова начела с краја на крај Србије као вечитог Јуду.

Писмен си ти, видим ја, него признај! — Ама нијесам писмен, очију ми, господине! А да сам писмен, куд би мој крај данас био! Незнам, господине, ни читати ни писати! — Хм! Дакле не знаш?

(Силно му је тај аутор импоновао!). Тек ујутру, а оно видиш Пелагића где се или згрчио у кревету крај ногу Сретиних, или пао доле, па се под креветом рашчепио код Сретиних такозваних папуча.

Срета, који је устао из кревета и пришао Макси, па га једном руком дрма, а другом узео звонце па му из све снаге звони крај ушију. — Ај... зар већ свануло! А ја, ви’ш, ка’ човек успав’о се!

Мрзе се као да нису, боже ме прости, једна вера. Један другоме ни бога не називају. Кад се деси да прођу један крај другог, а оно се тек један искашље, а други му нешто ружно рекне.

А после оде путем. А јуче и јопет тако прође а ја стојим пред чколом, па кад мину крај мене а ја за вес, а таман он прође а ја се и јопет искашља’ ка’ и јуче? — А шта он?

Донеше му »Српске Новине« и он их још једаред прочита с краја на крај; прочита чак и годишњи званични преглед неке апотеке у некој паланци.

А он је бог зна како рад био да се све то манифестује с много више ларме и галаме, па да се чује и прича с краја на крај.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

РАДИ МИШ ПО КИШИ 104 КАКО ЖИВИ ПОЉСКИ МИШ 106 МАЧКА 107 ЗАЉУБЉЕНИ МАЧАК 108 БАЛАДА О ОДБЕГЛОМ МАЧОРУ 110 КАКО МИ СЕ КРАЈ УВА ОГЛАСИЛА МУВА 113 ИНСЕКТИ 114 ПУЖ 115 ШВРЋА 117 ФЕНЕК 118 МОНОЛОГ СТОНОГЕ 121 БАЛАДА О ПЧЕЛИ ЛЕЊИВИЦИ 123 ГДЕ

ВЕЧЕРА 223 ШТА СУНЦЕ ПУШИ 224 КАКО ДОЛАЗИ МРАК 226 ВЕТРОВИТО ЈУТРО 227 МУЊА 228 ПРИБЛИЖАВАЊЕ ОЛУЈЕ 229 ОЛУЈА 230 ХРАСТ КРАЈ ПОТОКА 231 СУША 232 ИЗВОР 233 ЈУН 234 РОСА 235 ПРЕДВЕЧЕРЈЕ 236 КУПУШЊАЦИ КРАЈ РЕКЕ 237 ОКЛОПНИЦИ 239 ПОСЛЕ

ОЛУЈЕ 229 ОЛУЈА 230 ХРАСТ КРАЈ ПОТОКА 231 СУША 232 ИЗВОР 233 ЈУН 234 РОСА 235 ПРЕДВЕЧЕРЈЕ 236 КУПУШЊАЦИ КРАЈ РЕКЕ 237 ОКЛОПНИЦИ 239 ПОСЛЕ КИШЕ 240 НОЋ ПОСЛЕ КИШЕ 241 У ЛЕТО И У ЗИМУ 242 ЗЕМЉА У ПОНОЋ 243 ЖИВЕТИ КРАЈ ДОБРЕ

КРАЈ РЕКЕ 237 ОКЛОПНИЦИ 239 ПОСЛЕ КИШЕ 240 НОЋ ПОСЛЕ КИШЕ 241 У ЛЕТО И У ЗИМУ 242 ЗЕМЉА У ПОНОЋ 243 ЖИВЕТИ КРАЈ ДОБРЕ ПИЈАЦЕ 244 ОГЛАС 245 ЈЕСЕН НА ПИЈАЦИ 246 ПИЈАЦА НА КРАЈУ ГРАДА 248 ЛОНАЦ ПАСУЉА 250 ОДЧЕГА ЈЕ САСТАВЉЕН

БАБА-ВИШЊИНА 292 ОГРАДА НА КРАЈУ БЕОГРАДА 293 СТАРИНСКА ПЕСМА 295 ВИСОРАВАН 297 ТРЕНУТАК ИСТОРИЈЕ 299 ГДЕ СУ ПОЧЕТАК И КРАЈ СВЕТА 302 ШТА ЧОВЕК ДА РАДИ 303 ШТА ЈЕ ЖИВОТ 304 ВОЗ ПРЕДВЕЧЕ 305 ЖАГУБИЦА 307 МОЈ НОС 309 ПРЕД ЗОРУ 311 У БРДИМА ТЕЧЕ

327 КАКО СЕ РОДИЛА ЉУДСКА МИСАО 329 ДУШЕВНИ ЖИВОТ КРАПИНЦА 331 ГДЕ СУ ПОЧЕТАК И КРАЈ СВЕТА 333 ДЕДА НА ПРОДАЈУ 335 ДЕДА НА ПРОДАЈУ 336 ТРАГОВИ НА ЗА СВАКУ ОСУДУ 338 ЈАВНА ПРОДАЈА 341 ОПТУЖНИЦА

И продужи стари професор низ улицу, Деца, крај лопте у центру, утонуше у ћутање, Само је ветар пиркао у танку фрулицу, У неком врту, на крају неке путање.

Где ћурчије крај ћуприје, Калдрмари, папуџије, Где се дедоше, у ствари, Лимари и кожувари? Ко да се вечност даље Оне везиље и оне

Можда се спанђао са ноћним морама? Цариници га држе на Царини? Изгубио се у чарним горама? Или је већ ту, крај постеље вреле (Не баш у цркви, него у припрати)? Ноге га жуде и руке га желе Ал глава неће да га прихвати!

Кад огладни, наједе се пасуља и кавурме И слуша псе док лају до на крај Карабурме. Једном руком захвата храну, другом држи маказе Које и саме, по новинама, сагрешења налазе, Скупио је два

клавир бруји, Соко и јастреб, учена сова Која зна осам хиљада слова, Десет врабаца, три сенице И гњурац из јаза крај воденице, Ватрених креста, избише петли И кад над брегом поче да светли, Објавише песмом ранораном Да живот почиње

Грмљавина жалосно подбаци: Одоше тамни облаци Чак тамо, на крај августа. И онда, кад се све муње Распадоше у светло труње И мрак се смекша ко плиш, Из дуге напетости и грча У

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Јегуља се од вајкада сматрала као живи створ коме нико не зна ни почетка ни крај. Питање о томе како јегуља постаје, било је загонетка која је дражила радозналост и машту природњака и философа свих

Ту је крај свадбеног пута и у тим се дубинама одигравају сцене које до сада нико живи није посматрао ни непосредно ни ма на који

У њих се ставе разни мамци, на пример комади угинулих животиња; за горњи крај ужета или кабла везан је пловац који ће остати на површини воде и означавати место на коме се налази вршка.

000 метара кабла. Горњи крај кабла везан је за брод чије се машине пусте у рад, али са умањеном снагом која се одређује према искуству.

набадајући их кашто по две уједанпут и извлачећи их тако из воде, што је тада било без опасности, пошто је горњи крај ужета везаног за копље био сув и није проводио електрицитет«.

Туњ, у то време врло прождрљив, прогута гужву, а рибар што држи у руци крај струка, осетивши трзање струка, пажљиво привлачи себи рибу и убацује је у брод.

За доњи крај цеви, онај што се спушта у дубину, утврђена је јака челична кугла са кружним прозорима од дебелог кварц-стакла, довољно

»Али, пазите сад... Наилазимо на висок задњи крај потонулог великог брода, усправљен испред нас. Нагло скретање ајкуле учинило је да малочас избегнемо опасност од

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Нек застрепе, бедни! Нек у смртном страху, Крстећи се, чују твоју песму плаху Где грми крај њине сликоване прозе! ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ КОНДИР Почује драга, речи искрене и јасне Једне болне душе, твојој души

И тако крај цвећа остаћемо сами... — Пролиће се тада, као бујне кише, Стидљиви шапати у блаженој тами, И речи из којих пролеће

Ал̓ не волим те, не волим те, драга! И зато ћу ти увек рећи: ћути, Остави душу нек спокојно снива, Док крај нас лишће на дрвећу жути И тама пада врх заспалих њива.

Земља је пуна тајанствене страве; Ко воштаница која догорева У хладној соби, мртвацу крај главе. Месец се гаси... Свуда небо сиње, И с голих грана каткад падне иње...

Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати? Ту крај твојих ногу жуборећи тече. Али бич фијукне... Напред, немој стати, Док не падне најзад судбоносно вече.

Ти си, као и ја, на јулијској жези, Док жубори вода крај тебе у виру, Сањао о срећи, награди, и нези, Сањао о добром, заслуженом миру.

Данас, драга моја, пољем пада слана. Осећаш ли, драга, крај општег развића, Клицâ, жудних да се што пре на свет јаве, У хумкама свежим, испод нове траве, Тајно распадање

сетним нек ти ветар поје, Успаванку вечну кроз простране равни; А гаврани црни у сутон ће тавни, Заграктати тужно крај гробнице твоје. Страдала си дуго.

облачци се гоне, И с торњева старих стане да се слива Звук побожних звона што вечерње звоне, У час кад завлада мир крај мене широм, И шума заћути, и занеми врело, И уморно моје намучено тело Зажуди за слатким одмором и миром, Мисао се

мекан, ко колено твоје Из црне ти чарапе кад провири, Ја склопих очи и задрхтах тада, И све што беше са мном и крај мене, Редови липа, и људи, и жене, И та старинска осветљена зграда, И месечина, и природа цела, Стопи се намах, за

ОРХИДЕЈА Кад сам те вид̓о крај мирисних леја, У парку, уз песму сакривених гнезда, С витицама густим, с велом, и, ко звезда, На белом шеширу црна

И не видех ништа. Ни далеке горе Забрађене танким велом магле плаве, Ни ритове многе што спокојно горе Крај обала мирних непомичне Саве. Ти прође.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Кад близу њих сједим у скупштину, ја нос држим свагда у рукама; да не држим, бих се избљувао. Па сам стога на крај и утекâ, е близу њих не бих освануо. Ево видиш како смо далеко, и опета она тешка воња од некрсти овде заудара.

Од тога ти бјеху погинули, међу собом вјеру изгубили. Колике су с краја у крај Млетке, ту не бјеше ниједнога чојка један другог који не држаше за тајнога жбира и шпијуна.

ВЛАДИКА УСТАДЕ И ДАДЕ МАНДУШИЋУ ИЗ ОДАЈЕ СВОЈЕ ЈЕДАН ДОБАР ЏЕФЕРДАР. КРАЈ

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Али поред свега, што је увек морало да буде како би он хтео, ипак са сином, јединцем, никако | није могао да изиђе на крај. Кћери је већ удао и удомио, како је он хтео.

носа, шиљасте браде, али за чудо висока чела и крупних, тако дубоких и тајанствених очију, са јасно изведеним до на крај чела дугачким обрвама и густим као сен трепавицама.

Али, као да нису ни живели, тако се за њих овамо горе, око цркве и у правој вароши, мало знало, као и за цео тај њихов крај доле. Знало се само да је испод цркве, да води на друм, и да поред текије и преко винограда излази на границу.

И увек су били заједно, по трговини, по саборима, чак и по манастирима и весељима. Цео крај, целу чувену Пчињу њих двојица су носили и имали у својим рукама.

би се могло да суди да је у вароши, само што је носила антерију и то скупоцену, свилену, али опет је испод ње вирио крај њене дугачке, дебеле сељачке кошуље.

То, увијено у бошчи, понесе собом баба Симка. Испраћене и одгледане са њихне капије чак до на крај улице, ушле су у ону уску, криву улицу, која је, водом излокана, била навек пуна камења, те се није могло да иде у

Ма да је овде из свих улица куљао свет, да их види, ипак није се гушило, није било тишме. Као сваки крај вароши све је било пространо, разбацано.

да се нагледа Софке, њене лепоте, одела, оноликог злата, свиле, она је са страхом, једва приметно додиривала који крај, врх од Софкиних хаљина, и топећи се од среће, кад виде како Софка узима и једе, захваљивала јој је: — Хвала,

Испод хладњака лежали су изваљени на јастуцима или седлима. Доле у крај зида били су прекрштених ногу и у ред поређани свирачи, зурлаши, бубњари; а спроћу њих, овамо до кућнег зида, клечале

заспи, да случајно своју главу не наслони на јорган, којим је Софка била покривена и тако га упрља, пажљиво био савио крај и одгурнуо од себе. Кроз прозор већ се чекрк на бунару црнео као и околни зидови.

Нека види да ли су већ зреле. Тако и по комшилуку. За цео је тај крај, још не насељен сасвим, већ из сељачких породица или из варошке сиротиње, која се одозго, где је била скупоћа,

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

СЛУТЊЕ 129 НА ПОЉИМА МИРНИМ ПРОХУЈАЛЕ БИТКЕ 131 РАЊЕНИЦИ ИЗ 1912 133 ЦВЕЋЕ ОВОГ ПРОЛЕЋА 136 САВРЕМЕНИК 138 КРАЈ ЛАМПЕ 141 БЕОГРАД У РОПСТВУ 143 С ПРОЛЕЋА 146 УДЕС 148 СУДБИНА 149 НЕСТАНАК 152 ЗНАК 154 СРЦЕ 156 ПРОМЕНА 158 ЗА

СТАРИМ КАТУЛОМ 160 НАША ПЕСМА 162 ЗА ПРИЈАТЕЉЕ 164 ТРЕПЕРЕЊА 166 КРАЈ ОГЊИШТА 168 ЈОШ МАЛО...

У ПРОЛАЗУ ЈУЧЕ... У пролазу јуче кроз сјајну дворану Крај мене, с човеком — ја га не знам ко је — Ледена лица, к’о пôд онај што је, Ти ми лагано, као узгред, шану: (Глас ти

Ја јој уделих од свега по мало, И задовољан био сам са својим Делом. Вечерас, када сам крај стола Писао боле јадног срца свога, Радостан бејах сред тешкога бола Што, с тебе, душу мораше ми грозно.

И крај већ ту је! Ноћ не диже крило, И неће више дићи га над нама! Сребрнаст покров простором се влачи, Чудан и моћан.

И када зоре зраци буду бистри Продрли варош, липе у прашини, Кад буду изашли на сунце филистри, И драге ноћи крај буде тишини, Ја ћу, к’о често, по познатом путу, Док на трг буду ишли људи, жене, С негодовањем, у старом капуту,

Да, мисли, жеља, снова незнан крај Хоће ли бити у гробу ил’ ван? Где црви миле, ил’ где цвета мај? Јер све је, ипак, само шарен сан!

Ја ипак видим из мртвачких кола Невине људе, и крај злобе њине; Осећам снагу целог светског бола, Знам да су деца земље и прашине. Умиру зраци, природна лепота.

Мени се чини да је вечна она, К’о љубав њена, божја васиона, К’о звезде мирне на своду широком. Али одједном, крај напукла леда, Мирно, к’о звезда са небеска свода, Она се сиђе у таласе неме...

За чедност наших првих идеала Спомен је само ружна људска љага, И терор живота, и остатак зáла, А достојан крај им заборав и влага, У којој ће бити сами, сасвим сами, Без злурада смеха, или сузе наше, У широкој, вечној и

Неосетно, тихо моја младост чили; И у сваку јесен отмену и бледу, У дугачком, тужном и свечаном реду, Промичу крај мене дани што су били: Раскош првих снова у злату и свили, И мртви априли, И радости прошле и драги профили.

У животу овом ми једино знамо Да нам због ње бива и горе и боље; Да смо, и крај нашег разума, још само Играчка трошна њене круте воље; Да над нама она суверено влада, Било да нас нешто боли ил’

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Неки загризао чибук попријеко, посред сриједе, не марећи што би му пролазници могли поломити зубе, ако запну о крај, па тако, пребира нешто за коланом.

Сад се опет нађе у мрачној приземној тамници; обје му ноге у гвожђу; крај њега крчаг воде и кора црна хљеба; свјетлост једва допираше кроз његов прозор.

Он сједе на земљу и као да им докаже да им није злурад тури пушку далеко а хрту нареди да леже крај њега, те га поче миловати по глави. „Што ће вам гнијездо, кажите ми, па ћу вам га ја одмах снимити?

Гроф је сједио под оним истим бријестом гдје дан прије бјеше дјецу затекао. Лијепо псето лежаше крај њега; пушку положио крај њега с друге стране.

Лијепо псето лежаше крај њега; пушку положио крај њега с друге стране. Јан се уставио на неколико корака, држећи капицу у руци, а другу руку бјеше турио у џеп.

Најзад врач остави рањеника па приђе к огњишту. Сви умукоше и почеше се размицати да му мјеста начине у прочељу, крај Пеја. Жене пошто хитно зашушкаше окрајке од бијеља у бокове од кревета, придружише се ка гомили.

Ивани се јад око срца савио и једва сузбијаше сузе, јер јој све то напомињаше Милуна. Тако су исто вечеравали крај њега; њега је исти тај човјек залуду видао. „Е, сад ћемо!“ рече видар извадивши из торбе неки завежљај.

Затијем примаче се к огњу, даде крај од стијења некој од женскијех, па га намаза мелемом. А кад то сврши узе вино, цијев, и „фитиљ“ (тако зову тај дренаж),

Није шала провући с бока на боку а кроз рану што се стискати почела! Једва већ, након дебелога сата промоли се други крај на отвору ране. Јанко се бјеше онесвијестио; по слабачкоме дисању му знадијаху да је још у животу.

“ То јој се ражали, па немогав се више савладати, клече крај оца и бризну плакати. Јанко, можда бјеше све чуо, а може бити што га ране бољаху, јаукаше доста гласно.

„Што ти је Стане?“ запита најзад. Дјевојка сједе крај њега, загрли га и наслонивши своју главу на раме му, плакаше тихо. Па кад се умири, каза му што је ражалило.

У толико дођоше из комшилука двојица-тројица, па сједоше крај њега и заметнуше разговор. Видар бјеше висока раста човјек, окошт и жуте длаке, по годинама средовјечан.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Од тога нису била изузета ни свештена лица, на чијим се рукописним требницима са побожним молитвама налазе крај летописних записа о савременим догађајима и чудне бајаличке басме и упути за справљање разних лекова.

је патријархални човек, уз вршење својих обичаја проткивао свој живот и једино и могао да га до те мере и оствари. Крај све своје патријархалне каквоће и уз појаву честих општих места, народно говорништво има не ретко узлета и снаге,

воде сватови са невестом (мушко обучено у женско), „баба и ђедова“ и кад се на вечерњим поселима, у домаћој атмосфери, крај огњишта изводе, примитивним глумачким и театарским средствима, праве забавне и сценске игре и приказивања.

Дао ти бог дукат од сто ока, па нити га могао носити ни трошити, већ седео крај њега па просио! Дао ти бог зимљиво срце, а лојане ноге, па нити се могао зими огријати крај ватре ни лети ка сунцу!

Дао ти бог зимљиво срце, а лојане ноге, па нити се могао зими огријати крај ватре ни лети ка сунцу! Дао ти бог хиљаду паса, па сви ћутали, а ти сâм трчао око куће и лајао!

— Ти се све вријеме мучиш по пољу и скупљаш плодове, да ја преко зиме ништа друго не радим, већ сједим крај топле пећи и сладим се оним што си ми ти преко љета урадио и у кућу свезао! 2.

Виле су неке облакиње, што воде облаке, а неке су бродарице, које бораве крај вода. Виле ником не чине зла докле им ко не учини што на жао. На високим планинама оне воде коло.

узме свој посао и стане шити, гост му се потужи како га мори мóра, „Него, — вели, — док ти још радиш, лећи ћу овдје крај тебе, не бих ли могао заспати“. Потом се покрије гуњем и легне.

Они га пусте. Ноћу дође вук: дрмне крајњега за ногу; овај се промигољи, а он га остави; дрмне другога крај њега, а и овај се промигољи. Кад дрмне онога у среди, он се укочио као колац, па не сме да мрдне.

вила да то не чини, јер му ондје у оној врлети нема ни броду пристаништа ни коњу поигришта, већ нека га гради доље крај залива.

Кад је то народу било дозлогрдило, он се договори да том тешком намету једном учини крај, и то на тај начин што је семе пре сетве кришом обарено.

Сутра јесте недеља, Јесте да, јесте да! Женићемо медведа, Е па шта, е па шта! Крај голема језера, Јесте да, јесте да! Зêц коло водио, Ију-ју, ију-ју! Ћуран барјак носио, Пућ-пурућ, Пућ-пурућ!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

навикао; али како та проклета жена дође к мени, мало за ова неколика дана не црко од њезина зла: саћерала ме била у крај, па видиш како ми | је ова страна, што је била од ње, осиједила, све од њезина зла!! — Прођи је се, ако Бога знаш!

и договора, договоре се да један од њих свога коња закоље, и од коже коњске да окроје опуту, па притврдивши један крај од ње за стријелу, да пусте одоздо стријелу из лука да се добро за чардак прихвати, како би се уз њу пети могли.

коња закоље, али он не шћедне, па ни средњи не шћедне, онда најмлађи закоље свога, од коже његове окроји опуту, један крај од ње веже за стријелу, пак је пусти из лука у чардак.

У томе дође једна госпа по воду и опази Стојшу крај чесме у хладу. Како опази њега и мараму, а она уздахне, по том точећи воду једнако је уњ гледала, и пошто наточи воду

Господар се обећа и узме његов новчић, па пође на пут. Путујући тако нађе крај мора некаку децу која су била изнела мачка да га убију и у море баце.

” Кад галија већ стане у крај, онда стану излазити на брег сви редом, најпре девојка са својим другарицама па онда момци а најпосле он, а цар

ноћ, она се по пепелу врате натраг кући; али кад дођу тамо, не смедну одмах ући унутра, него се под стрехом сакрију крај пенџера да чују шта се у кући ради и говори.

навикао; али како та проклета жена дође к мени, мало за ова неколика дана не цркох од њезина зла: саћерала ме била у крај, па видиш како ми је ова страна што је била од ње, осијеђела, све од, њезина зла! — Прођи је се, ако Бога знаш!

да види који је претљи да га закоље и испече, и напипље попа претљега, спопане га и убије, наврти на ражањ и метне крај огња да се пече. Кад ђак то види, досјети се и своме јаду, али утећи из пећине није могао никако.

” Так шта ће? већ сједне с њим, дивљан проклети једе, а ђак меће у уста па опет баца у крај. „Јеђи” стане викати дивљан, „јер ћу и тебе сјутра овако.

„Јеђи” стане викати дивљан, „јер ћу и тебе сјутра овако.” Пошто се дивљан наједе, легне крај огња, а ђак почне ђељати један мали шиљак. Упита га дивљан: „Шта ђељаш та шиљак?

Дивљан већ види да му од многе стоке не може ништа, па пође на врата од пећине, отвори један крај од врата и почне стоку вабити да једно по једно избаца.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

на метимону, било за време читања псалтира, било на часовима, било на полуноћницама, на свакој служби када се служи крај, где се каже „Боже, буди милосрдан према нама и благослови нас“ — по дванаест метанија.

А ја, павши на лице његово, плаках горко дуго часова, и уставши, благодарих Богу што сам такав крај видео овог преподобног мужа.

Песма трећа Ирмос Небеског круга врхотворче, Господе, цркве саздатељу, ти ме утврди у љубави својој, крај си жеља, верних утврђење, једини човекољупче!

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ЦМИЉА: Далеко било! (Цмиља се враћа за шанк. Миле улази, узима столицу, ставља је крај одшкринутих врата, и тако наставља да слуша говор.) СТАВРА: А и ти уђе? МИЛЕ: Па ваљда видиш колики је то пљусак!

Ако има нешто јадније од човека који вечера сам... АНЂЕЛКО: Ниси ти толико на крај срца. ИКОНИЈА: Говорим за твоје добро, ја сам моје прегурала.

Отворим врата, кад имам шта и видети! На кревету, и то у јеку посла, а крај кревета флаша вињака допола... ЦМИЉА: А да ти знаш за моју трагедију! ЈАГОДА: Шта се све мени ноћас исподогађало!

ЈАГОДА: Шта се све мени ноћас исподогађало! Изађем од вас, кад кога видим? Онај матори напасник, манијак, стоји крај канте и, дизвинете, пиша! Нигде никога, мрак, лепо премрем!

ЦМИЉА: Био би Анђелко данас жив да су бразлетну крај леша нашли раније! ИКОНИЈА: А и та вашка, Трифун Трипковић! Госпави да се преставља као воскар!

(Руку подруку, испод кишобрана, излазе са сцене. Остао је само Просјак који, с врећом на глави, чучи крај неког гроба. Опрезно излазе Манојло и Танаско, с пушкама на готовс.) МАНОЈЛО: Ти га заокружи здесна, ја ћу слева!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Из Јовчине собе, десно, чује се кашаљ. СОФИЈА (оставља ципеле на крај прага). ВЕЛА (спушта леген на столицу коју јој намешта све крва). ЈОВЧА (излази.

АНЂА (оборена погледа, спусти се подаље). ЈОВЧА (Анђи): А шта ти? Како твоји? Где си ти? Што си чак тамо села, у крај? Јеси здрава? Како твоји? АНЂА (подиже се, понизно): Здрава сам, здрава. МИТА Није хтела да дође. Једва је доведох.

) ВАСКА (примети му намеру, скочи, ухвати га за руку): Гле дивљака! Нећеш! Ту да седнеш! (Натера га да се спусти крај софре, испод њених ногу, пошто опет седне и завали се): И ето, кусај, пиј (налива му чашу), па да ми причаш то: како

Широко колико зид овај држи чак тамо; а дубоко тамо кроз воће, тамо до на крај вароши и даље, даље, у поље, у гору... ГЛАСОВИ ПРИЈАТЕЉА Ау, пријатељу!

МАРИЈА, ТОМА и АРСА (излазе из мрачне кујне, одахнувши али још преплашени). ТОМА (приметивши слугу у мраку крај степеница): Бежи, ти! САУГА (побегне лево иза куће). МАРИЈА Оде да је тражи, да је убије! Сигурно на чивлук.

Ветрови фијучу. СТОЈНА (распрема, извлачи из долапа постељу, намешта крај огњишта). Чује се лавеж паса као на туђинце, али се брзо утиша. СТОЈНА (ослушне): Рано је за њега. И не би пси.

) Пауза. Ветрови све бешњи. ЈОВЧА (пење се тешким корацима, замишљен, уморан, седа крај ватре на столац. Одахне, хукне, тешко).

ЈОВЧА (тресе се у силом загушиваном плачу): Дрвце моје... све моје... не давам... В Крај вароши. На крају Васкина кућица: проста, сниска, ограђена каменом и, као све забачене куће на крају вароши, покривена

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Загазио сам, ’ајде напред! Трудољубије у друштву с постојанством многом послу дође на крај. Ови се узао не да пресећи као Гордијев.

загрозити се — згрозити се задовлесостворен — задовољен закључавати — изводити, судити закљученије — завршетак, крај закон — вера законо — законито закосненије — закашњење заплетка — заплет запт — строгост, дисциплина зачињавати

лука комодан — комотан, угодан комодати се — угодно се осећати комплиментирање - удварање конат — рачун конац — крај, завршетак, Намера; на конац — најпосле конзилијар — саветник, већник конректор — најстарији учитељ до управника

— очекивати озлобити — учинити зло, наљутити Ојлер; Ајлер (Еулер, 1707-1783) — швајцарски математичар окончаније — крај, свршетак окресност — прилика; околина октав — осмина окупација — занимање омилија — беседа Омиров витез —

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Уз то, Осињача је ткала по вас дан, а њезино је ткање било на цијени. Ето тако се у кући Кушмељевој састајао крај с крајем у родној години. Додуше њихове потребе не бијаху превелике.

— и маши се оружја. Бакоња се стани у трен крај Стипана, а Кушмељ опет спопаде ватраљ. Осињача залелека. Фратар се укочањи на стоцу. — Натраг! — повикаше сва тројица.

Фра-Брне једнако пркелаше погледајући синовца, па кад и томе дође крај поче нашки. — Јето тако! Нисам чуја липе гласове за њ, али, ако се не буде владâ како ваља, ја ћу фију!

Добро си учинија, Јерковићу! Ако те туже не бој се, извући ће они дебљи крај... Излазите одма, или ћу сад ка гвардијану.

Збиља јадни Шкоранца укочањио се, а отворене му очи. На кревету и на поду двије локвице крви. Крај њега, на столићу, њеколико скленица љекарија. Хаљине му побацане врх покривача.

Е, јесу брате! Ма ћу и ја да скочим на коња, у трку, па ма оби ноге сломија!...“ Бакоња се устави крај суда, па гледа себе како трчи упоредо с коњем, па одједном ђипац на њ.

Па он и Тетка отидоше ка гвардијану. Сви шест фратара остадоше њеко вријеме крај болесника, коме се само по дихању могло познати да је још у животу, па, оставивши код њега ђаке, они отидоше у цркву.

Тако, је ли? Ти да се јуначиш! Ти да се угледаш на онога манитова! Што би ја још доживија од тебе, кад би те крај себека трпија! Али је ово послидњи разговор међу намикарце!

га стаде тражити, а кад га нађе, ижљуби се с њим, и смјеста га постави за главара лијевом крилу, а Вртирепа метну на крај деснога, а сам пред свима.

“ И сви остали фратри то помислише, али се старац у трен предомисли, те рече, зијехајући: — Онај... на крај краја фра-Баре има право, јер је примлого свитине, па... ноћас... не би... било... липо.

— право цестом. Чујем горњака ди се дере, па ’нда: „зи-ју“, прозвижда ми крај ува зрно из пушке, али ја утеко здрав, и послин продам коња на сајму у К. Сви га обасуше хвалама.

Дотле би Бакоња уредио и провјетрио стричеву ложницу, гдје би се фратар опет повратио и сједио крај прозора, читајући и размишљајући по цио дан.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

ВЕЧЕ 10 ТУГОВАНКА НАД ВЕЛИКИМ СИВИМ ПРЕДЕЛОМ 11 УСНУЛИ КАВЕЗ 12 НИТИ 13 КАМЕНА УСПАВАНКА 14 ПУТ У РАВНИЦУ 15 СУНЦУ КРАЈ ЈЕ 16 КУДА ПОТОНУ ПЕК 17 ВАРКА ОД ЛЕТА 18 НА МАЛОМ ТРГУ 19 ВИДИК 20 НИ ПРЕДЕО МАГЛЕН 21 У ЗИМСКИ

НЕВСКОМ ПРОСПЕКТУ 42 КЊИГЕ 43 КУЋА 44 ДВОЈНИК 45 УРЛИК 46 БОЛЕСТ 47 СТАБЛО 48 О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА 49 КРАЈ ЈЕСЕНСКОГ МОРА 50 УМОРНА ПЕСМА 51 ВРАТА 52 КУЛА НА ПЕСКУ 53 ПРАЗНИНА 54 НА ДРУМУ 55 ЧАС 56 У ЧАРОЛИЈИ 57 НА ТЛЕ САД

Од белог јоргована боли ме вид, Од плавог — рука скоро сања Да су јој прсти постали цвет Па тужно и весело миришу Крај руже која је скупила свет И крв и тајну и усне које сишу Са друге усне смех и смрт.

Леже испод мрачне сене Мртви, а још нерођене Слути ваздух који крај нас засветлуца. Ми се кобно лелујамо И слушамо ветар само И нит по нит како пуца...

И — можда: булка далека. О знамо ми, знамо, знамо, Ал ипак корачамо. СУНЦУ КРАЈ ЈЕ Били смо далеко, ал најдаље — не. Квасили се у мору, пели на врх, о свуд. Јесмо ли донели нешто или оставили све?

Да л смо ближи или даљи него пре? У оку нам још по мало закаснело зри Затајени прамен лета — то је све. Сунцу крај је. Лета више нема ту: Само худе крпе, трошно месо, бедна кост. Ни сенке више нема да црта по тлу.

Сунце је опет ту. Однекуд мислимо: лето. То значи: живот! Опет смо наги крај воде. Али стојимо дуго, а нико да каже — доста И уђе у воду. (Гледали смо је, у мантилу, са моста!

Стојиш тако, главо, по мало у небу: Тек понеки ниски дим ти очи такне, Свака ведра птица крај тебе замакне, Сваки гавран слети на твој кров свом хлебу.

ЕТО ШТА УЧИНИ СЈАЈ Док трепнусмо: ето шта учини сјај! Паде глава дану, скотрља се И ми посматрамо где се крај нас гасе Ствари и нестају као бачене у крај. Сад је више места, ал стајемо на чкаљ И чичак. Неке баре нам се прече.

Паде глава дану, скотрља се И ми посматрамо где се крај нас гасе Ствари и нестају као бачене у крај. Сад је више места, ал стајемо на чкаљ И чичак. Неке баре нам се прече.

Будио се у некој соби уз шкрипу старог ормара. На перонима сам чекао: црн од самоће и гара. Стајао сам крај мора: зурио у једра бела. Свака ми река очи по мало однела. Свака ме вода, тешко, ко бољка разболела.

Свака ми река очи по мало однела. Свака ме вода, тешко, ко бољка разболела. Ноћу, крај пута: од звезда и умора отежао На пањевима или у житу сам ћутао, лежао.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Тимочке буне, који је побио неколико среских капетана и официра, побегао са стрељања и склонио се код радикала, у крај у којем га нико не познаје, и постао ,,бајаги слуга''.

Ако. Она је овде газдарица, а он нека плаћа где заноћи. Ваљда није то. Где би сада, пред крај века, кад му је више прошло него остало, чинио срамоту кући и каљао себи образ?

Тресак га освести, смањи, и он се збуњен стровали на троножац крај огњишта. Брзо заборави на Симку и ону отровно-слатку жељу да је туче. Тако је. Треба запалити све.

Најглавније је не бити сентименталан, само сентименталан не бити, не, никако, онда... идејама је крај. Наставља се прошлост. Успомене га обузеле. Неће да мисли. Санке шкрипе. Некада, онда...

Како да им објасни? Шта да му каже? Очеве очи осећа на себи. Он то не може да разуме. Неће. Аја морам... Кида влажан крај цигарете. То мора једном да се догоди. А после? Подрхтава. — Зна се ред ове вечере — строго рече Аћим.

се покидале жице, стружу још само по лабавој, зврндавој ге, промукло кркљају некакве песме и често и узалудно запомажу крај Ђорђа за бакшиш. Неки покуша— вају од пијаног газде да изнуде зајам. Он их не чује.

Аћим устаде и унесе му се у лице: „Опет га волим. Више њега волим од тебе.“ „Знам“, крај ноге спусти лампу. „И опет да знаш.“ Сударише се очима. „Прочитај писмо.“ По соби су сенке дрхтале.

Тада је она устала, спустила ведрицу крај врата, помислио је: да се одмори, и дале држећи реп што се жилаво грчио и хтео да се отме.

После и пешаци. Пун пут. Како је прошао? — Симка... почео је рат — промуца и потону. Она седе на ивицу кревета, крај његових ногу. Иако је лампу угасила, назире се његова глава.

Војник с ниским челом и дубоко улеглим очима, ситним и црним, гледа га презриво, па спусти пушку крај ноге и приђе да подигне официра. Никола се окрену Аћиму: — Срамота се не брише срамотом. — Где ми је штап?

Тором — вуци, време — наопако. Реци како крв да људску смирим? Да ли буну опет да распирим?“ Одговара Аћим крај ханџара: „Бриши сузе, пламен испод стреје, Букни, земљо, и Бог нек се згреје.

за вечером заједљиво су напоменули да „газдарица штеди со“, Знала је да се Ђорђе из поља вратио и увукао у бачвару крај бурића с ракијом. Нећу му отићи. Неће га одвући у кревет, нека се већ једном отрује и умре. Лакше ће му бити.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

»Шта ће бити с девојчицом кад ја умрем?« Осећала је блиски крај и бринула се све више, али девојче је расло и све убедљивије напредовало у вештини везења и плетења чипака.

Али, још више од веза сликара је очаравала лепота Златопрсте. Једнога дана он је наслика крај језера с расцветаним локвањима. И не слутећи да је то њен лик, Златопрста пренесе слику на свилу.

А када Царица одене хаљину, двораном проструја жамор одушевљења, све док неко не рече да девојка крај језера подсећа на лик Златопрсте. Царица гневно набра обрве. — То је ужасно! Још горе: то је недопустиво!

Још горе: то је недопустиво! На царској одећи лик некакве бедне везиље! — Царица затопта ногом, упореди лик девојке крај језера с ликом Златопрсте, схвати шта младић и девојка осећају и реши да их раздвоји.

Преко читавог неба, сва блистава, као шарени лук, путовала је мала река. Један крај лука дотицао је врх планине, други је нежно зарањао у море, али она сама није припадала ни планини ни мору.

« шапну себи, кад онај глас поново рече да му се жури. Девојчица у чуду рашири очи: на прозору је био њен врабац, а крај његових ножица блистао је неки малени, округли предмет налик семенки лубенице, сав златаст. »Да није он то говорио?

Годинама она у дрвету урезује наше руке и ноге, и, пошто воли све вас у улици, даје нам ваша лица. Погледај ону малу крај пећи! На кога личи? Девојчица се пажљиво загледа, набра обрве, али није могла да погоди ко би то могао бити.

Уз помоћ суседа и секире он се проби унутра и стаде као укопан, а крај нега протрча шарено јато деце, цичећи. Татага је била последња. 3апрепашћени, нису се ни макли да је зауставе.

« —прошапута једнога јутра и загледа се ка морском дну, изненађен. Према нему су расле румене гране корала, а крај највеће од њих стајала је Златна краба и гледала га.

Лежећи крај прозора, гледао их је како се светле, прекривени танком покорицом слане, и падају као што у вреле августовске ноћи

»Причинило ми се, значи?« —помисли старац и хтеде да самог себе утера у сан, али сан никако да дође. У зиду, крај пећи, цијукао је миш.

»Ни живе душе нема да ми донесе чашу воде!« Низ образ му склизну суза, он подиже руку да је обрише, кад крај самог узглавља чу нечији танушни глас: — Ко каже да нема? Ево ти воде!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

а пламен га је неки, луд и црн, изгарао и Узун је почео да се смеје, одједном сам под небом које не зна за крај. То му је било друго пролажење. После, живот га је хтео на исти начин на који је и он хтео живот.

Да се, рецимо, родио пред крај прве половине овог, двадесетог века, уверен је да би такође постао славан, само не као ратник него као глумац.

испитао ствар, Стојан Чупић, у јуну 1806, наговори Проту Матеју Ненадовића да пођу на преговоре са Турцима, у турски крај, преко Дрине.

(АЛИ КАО ШТО ЗНАШ, ТИ ИЗ ОРАНА У АЛЖИРУ, ТУ ПРИЧИ ЈОШ НИЈЕ КРАЈ. НЕМА ЧИЧА-МИЧА, ИМА И ТРЕЋИ ПОРАЗ.) Неки месец касније, 1814, Мачвом се пронео глас да се Змај од Хоћаја вратио.

добро памти и види још, у себи, оног младића, готово дечака који у Бечу, потпуно слуђен, буљи у књижарски излог. Крај је осамнаестога века и Беч је замаман од сопствене раскоши и од раскоши времена које пролази.

Стајао је пред излогом и стискао шаке. Тај млади Добрача није ни слутио да се, и сам каљав и сав унезверен, док крај њега пролази свет са тајном у коју би могао да продре и промичу, без престанка, изазовне каруце, налази пред

Био је, наравно, потпуно заборављен и наравно, у потпуној беди, мада му је, неку годину пред крај, Милош Обреновић био одредио неку малу пензију.

Можда и због тога, те ноћи, нико није хтео да види крај певању: Вишњић је прелазио из песме у песму. Најзад је запевао и ону, стару, о светом Сави и Хасан-паши.

Тако и ове вечери: Вишњић је стигао до на крај песме и, по муку у којем је постојао само његов глас, знао да је освојио и те моћне, наједном омекле и осветљене Турке.

Био је, напросто, онај библијски пламтећи грм, несвестан свога плама. Овога пута, Караџић је једва дочекао крај певању. У хитњи је захвалио Вишњићу, у хитњи га је пољубио.

Она се осећа до пред крај успона, испод Јевремове: ту се, под обронцима Калемегдана, где се улица завршава, одједном наднесу простори велике

И треће: да су негде пред крај јуна, који је те године био прозрачнији него икад, сви поубијани ноћу, изненада, брзо и тајно.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

264 ЦXXXВИИИ ПО ЗИМИ 265 ЦXXXИX ТРИЈУМФ ВЕНЕРЕ 266 ЦXЛ ПРЕД КРАЈ ЛЕТА 268 ЦXЛИ ПРОЛЕЋЕ 269 ЦXЛИИ МЕНАДА 271 ЦXЛИИИ САН ВУКА МАНДУШИЋА 272 ЦXЛИВ МУЗИЧКЕ ВИЗИЈЕ 277 ЦXЛВ

Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори: Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори. Ја се шетам, дружина са мноме. Ми идемо Стражилову томе.

А са горе, крај потока, Стазица се дала; Једна мома милоока Ту је рубље прала. Ал' кад смотри враголана, Повикала сека: „Ој стазице,

- Скори свећа крају, Данак црној ноћи, Ал' крај моме вају Никад неће доћи. Ђ. Јакшић XXXИX НА ЛИПАРУ И ВЕЧЕ Јесте ли ми род, сирочићи мали?

омега - јест, омега је кук, Срамота, трбух, лакомост, и блуд, Зидара умног вечни рушитруд То омега је свему, свему крај. Л.

самог, У храму Изиде бледе, звуци се весели хоре: То Хелагабала Август саиску божицу слави, И с њиме претори силни. Крај царског његовог трона, На копља наслоњени, четири Сармата стоје, К'о слике Титана мрачних, к'о тучне статуе Крона.

А ниже, крај царских ногу, под венцем питомих ружа, На степеницама златним Коринтска Хетера седи; Она је подигла очи, и страсно

Хипоник познаде Хелу. Крај кипа Изиде бледе, Она у болу паде. У храму тишина влада... Четири Сармата снажна приђоше трупини њеној, И бледо

Ј. Дучић ЛXВИ ИСКРЕНА ПЕСМА О склопи усне, не говори, ћути, Остави душу, нек' спокојно снева Док крај нас лишће на дрвећу жути, И ласте лете пут топлих крајева. О склопи усне, не мичи се, ћути!

Ал' не волим те, не волим те, драга! И зато ћу ти увек рећи: Ћути! Остави душу, нек' спокојно снива Док крај нас лишће на дрвећу жути, И тама пада врх заспалих њива. М.

И тако ти дани без среће и мете, Односећ' свој део страдања и суза, Као гаврани ће крај нас да пролете, И не покидавши ни једну од уза Што нас вежу и сад за прошлост, што стоји За нама и гледа на нас к'о

ли је срећна душа која знаде Бити свијет за се, к'о звезда небеска, Бачена у свемир што самотна блеска, Док светова крај ње блуде мириаде; И мора светлости сјају и трепере, Век за веком тоне кроз пространства сјајна, А њен бол и живот

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

уплашена страшнијем виђењем, устрепета ка свештена птица поћерата смртнијем крицима нарушника мира воздушнога; на крај бјеше дошла паденија, но хранитељ крилах снијежнијех свештеним је магнетизмом спасе.

Попа, Васко - КОРА

да се са сенком твојом поиграм Лишће сам суво Дуж улица којим пролазиш Да твоју сенку чујем И стена сам нага крај друма Којим се удаљујеш Да ме твоја сенка одене 26 У овој ноћи без јутра Ко је та светиљка са угла Погледом ме

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Кад би тако било, морали бисмо, путујући без престанка, стићи на крај света“, одговарао би му Талес. „И ја сâм сам много размишљао о тој ствари и увидео да Земља мора имати облик лопте

којих прва нека има дужину од три, друга од четири, а трећа од пет оваквих јединица, па означите почетак, раздељке и крај тих трију поређаних дужи чворовима врпце!“ Ученици извршише врло вешто то наређење.

На једном крају његовом стајао је, упрегнут, снажан рибар, а други крај његов вукли су остали да би га саставили са првим. Тако се простор, обухваћен аловом, постепено сужавао.

Кад ме видеше како на киши, ветру и олујини, ходам по своме врту или крај обале мора, да бих испитао те природне појаве, они мишљаху да разговарам са духовима.

Врати се сместа у свој родни крај на Стримонском заливу и не љуљкај се у сновима који се никад неће испунити!“ Он се подиже на ноге да се врати у

Њен десни крај носио је свој стари велики терет, а леви крај онај нови терет, једнак половини великог. Полуга је била обешена у

Њен десни крај носио је свој стари велики терет, а леви крај онај нови терет, једнак половини великог. Полуга је била обешена у тачки, удаљеној за трећину њене целокупне дужине од

Ту су га чекали важни и хитни послови. Осећајући да му се ближи крај живота, хтеде он да пошто-пото доврши своје започето дело о интегралном рачуну и да га остави у аманет којем свом

Узели су стаклену цев, дугу два рифа, а затворену на једном свом крају, напунили је живом, зачепили и њен други крај, заронили у суд, напуњен живом, па га затим отчепили.

Кад је цев стављена у толико кос положај, да је њен горњи крај надвисивао површину живе у доњем суду за мање од рифа и по, онда је празан простор у цеви исчезао сасвим“.

Имала је дугачак врат у облику цеви савијене спочетка надоле, а при њеном крају увис. Тај крај водио је у горњи простор стакленог звона које је својим доњим делом било уроњено у једну нижу, ширу, посуду, напуњену

Када је уклонио испод оне стаклене посуде ону плочицу, стави у доњи део посуде крај једног црева везаног са једним гасним резервоаром.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Али што је овде, овде је“, па се лупи по срцу. Са бурним „живио“ пропратисмо овај крај његове здравице, па Никола засвира коло. Поп, попадија, кум и ја скакали смо без такта до крајњег замора.

Тек кад сам се уморио, задуго стојећи крај прозора, ја се понова испружих преко целог седишта и покушах да читам. Али сам брзо одбацио досадну књигу и стао, без

Како ја то никад нисам био, радо сачеках крај овог концерта у Добрим заклонима резерве, а сутра рано, пре сванућа, пошто терен беше откривен и непријатељ близу,

Па ипак, ова је карта учинила крај мојој агонији, повратила ме. Јер све до ње провео сам у неком бунилу и тек сад осећам да сам дошао к себи.

Седи он, гладан, крај ватре, мисли на млеко и зове Секулу: — Отвори једну кутију па узвари. Секула заузима став „мирно“, грчи лице,

Сетиш се онда деце, отплачеш пет минута, а после опет по старом, разумеш! Рекао би човек: све се бојиш да не дође крај овом рату. И ти ми нешто причаш, ти ми кажеш да мислиш. Иди, молим те.

Одмах затим осетих и како ме додирну по очима један крај њене сукње, и како се преко мене нагиње да нешто дохвати, па се сетих да се више моје главе на ексеру налази окачен

отворио си јој све из себе, из те ризнице чију дубину само ја познајем, тој несташној чели која сад само прозуји крај тебе и не сања да те је скрхала. Пази ти...

Ајде, реко', тешим се успут, коњаник сам, а је ли има коњаник да је без тој следовање? Кад кући, затекнем гу крај шпорет, прави неки уштипци да ме обрадује. Ја се намрштим, па дођем код тигањ и шчепам један од они уштипци.

Значи ли: да ћу олако преболети ону смрт... оно је туђа смрт... Не туђа, оно је моја сопствена смрт, и крај мојих нада и планова и комбинација. И зашто бих ја сад натраг у земљу?...

Малишан, иначе слабачак, прозебао, изнурен у одступању разбољева се и умире седмог дана марша крај пута. И свакако сећате се добро: баш кад, луди од бола, родитељи укопаваху разлог свога живота у мали гробић поред

„Боже мој, драги Боже мој, где сам? Шта је ово? Да ли још живим? Или сам запао у ђаволско коло? Тонем у понор. Крај. Збогом!

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Покућство је било наслагано без реда, кревет растављен, а преко њега пресумићени мадраци; један крај собе потпуно испражњен, на поду велик лавор, а над њим на плафону мрља влаге око пукотине из које је за јачих киша

ватру да се огрију, замишљао сам се о размјерима смрти у тој грдосији: мора да његовим тијелом, од врха главе до на крај репа, смрт путује данима и данима, на застанке и одморе, као гласници што носе у дубоке покрајине царства глас о

Да ниси можда још и даље дрзнуо? Смртнику ускратих да сагледа свој крај. А какав ли му лијек за то нађе ти? Његову груд напучих слијепим надама. О, благодат си силну дао човјеку!...

— Нека се пошаље тамо, преко мора... у Стари крај!... Остао сам и ја неко вријеме без одговора, загледан у љескање тополине крошње. — Па добро! Кад хоћеш, пишимо!

— Ви сте увијек били јако толерантан, јако попустљив, с вама се увијек могло некако на крај изаћи. Баш „либералан фратар”, како су вас звали у нашој благоваоници.

Разлијетао се, онако дежмекаст, и дозивао ме час на један час на други крај да уочим визуале из појединих тачака. — Овуда, све наоколо, бит ће ограђено троструком бодљикавом жицом на цементним

Оно би требало да заведе ред, да успостави мир, да учини крај грађанским ратовима и братоубилачкој борби између смртних и бесмртних.

носио с оним ђаволом у себи, с којим је, од свих ствари на које можемо да нагиљамо у животу, још најтеже изаћи на крај.

А ако је, којом срећом, к томе пустолов-вјетрогоња, макар и стога што му то доноси крај из кога је потекао, може му се десити да и сам подлегне својој опсјени... Ерна, познајеш ли ти сласти орфејске илузије?

Нешто у дубини мигољи и копка. Нешто добро знано, а опет непрепознато. Ми тражимо и тражимо, лутамо с краја на крај по скали наше рањавости, пребирамо по распону наших жудња и наших обмана, опипавамо редом ствари око нас очекујући да

Наш је крај добар само да се човјек у њему роди. Али онда нека изнесе своје стопе из њега! Нека понесе у очима његове зоре, његове

А кад посјетилац други пут дође, налази га знатно изнуренијег. Сад је већ много лакше изаћи с њим на крај. Његов је поглед расплинут и не продире нам више кроз оклоп. Постао је јефтинији.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно лице за харамбашу.

— Јеси ли луд?... Остави то! — викну Ђурица гневно. У том истрчаше обе жене из куће и, кукајући из гласа, падоше крај Ђорђа. — Дижи се ти, или ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђорђеву жену.

Шта Има још? — Сутра ће да дижу потеру. Синоћ одјурише сви пандури са наредбама у села. — Зна ли Радисав на који ће крај ? — Не зна за цело, али мисли да ће на Букуљу и Кленовик. — Добро.

Испод суднице, крај пута, сеђаху два дечка са заденутим пиштољима за појасом и један човек осредњих година са пребаченом шешаном преко

— Одмакни де мало тањи крај, видиш прегоре — вели онај с пушком и задовољно, светлим очима посматра како пурењак руди и пуцка.

— Ђуро, шта је ово? Ја ћу полудети!... Докле ће се овако ? — рече Станка и седе крај њега на под. — Што, Стале ? — одговори он и пребаци своју руку преко њена рамена. — Не знам, али ја овако не могу.

Кад дођоше испод голога преседластога превоја, којим се прелази отуд из Шумадије у руднички крај, бегунци се зауставише на једној стрмој коси, која беше обрасла густом гором и шибљем.

Руке му тако дрхтаху, да не беше у стању владати њима. Дохватио је прстима за крај рупца, али никако не може да га извуче, јер не зна шта да чини с рукама. — Чек’, чек’... ево сад...

»Шта ћу да мислим ?« — рече он себи напослетку. — »Видим да се приближује крај, па сад што ме снађе. Кад су најпоузданији моји људи почели да ми раде о глави, онда ту нема живота.

— Знаш шта је, Ђуро !... Све је тако... то је истина, али ти не мореш с оним курјаком изићи на крај. То ја знам, и знам зашто .... вјеруј ми.

то није; она је истурена, избачена отуд, па јој и није до њих. О мени и себи?... Један нам је крај, шта има да мисли!... Ја јој чиним све... свега има, као каква госпођа: ништа не ради, једе и пије, шта ће више ?!...

— Па, шта мислиш? — Хоће да те убије, то ти је. Само ће те прво послати на коју масну похару, па ће ти ту бити крај. — А по чему ти то мислиш тако ? — Хе, по чему... по свачему! По његовим очима, по говору... по чему год хоћеш.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Смрт одмах направи теразије и метне на један крај врх од чизме, а на други крај седне Петар, али врх чизме претегне целог Петра, па се и девојка беше обесила са његове

Смрт одмах направи теразије и метне на један крај врх од чизме, а на други крај седне Петар, али врх чизме претегне целог Петра, па се и девојка беше обесила са његове стране о теразије, но поред

Онда ће он њој: — Видиш овај прстен? Ја ћy овај прстен метнути ево на овај крај пилава и сахана да дође пред цареву кћеп. — Хоћу, побратиме, да је и шта више.

Ту ти он метну онај султанијин прстен у пилав, а посестрима добро уочи гдје га је метнуо, па окрену онај крај пред султанију, царску кћеп. Царска кћи када захвати други пут пилава, угледа прстен у кашици.

и договора, договоре се да један од њих свога коња закоље, и од коже коњске да окроје опуту, па притврдивши један крај од ње за стријелу, да пусте одоздо стријелу из лука да се добро за чардак прихвати, како би се уз њу пети могли.

коња закоље, али он не шћедне, па ни средњи не шћедне; онда најмлађи закоље свога, од коже његове окроји опуту, један крај од ње веже за стријелу, пак је пусти из лука у чардак.

Дивови му признају јунаштво, и ослободе га да не преноси шуме. Кад видјеше дивови да не могу с њиме изићи на крај, стану се договарати како би га се занавијек опростили.

По томе заповједи му да сједне на њу, и они ти јуначки крену даље. Кад дођоше у другу царевину, али крај бијелих дворова лијепа башта, врт, а насред њега солдачка стража, и шта ради? Спава. Сад рече лија: — Ту је твој трс.

Лија оста, а он оде. Кад дође на оно мјесто гдје је стража, али стража спава, и крај ње двије лопате забодене у земљу: једна дрвена, а друга железна.

Ишли они, ишли дуго и дуго, док једва једном стигоше у ту другу царевину. Кад ал̓ ту велики цареви двори и крај двора сакато воће, насред воћа дрво јабука, а на њеном врху златна јабука. Да сакате јабуке, боже!

Кад ту, ал̓ двори цареви велики и гадни, и крај двора велика штала. Кад бише пред шталу, рећи ће лија: — Ево, видиш,, побратиме, штала је отворена, пуна лијепијех

Цијелим путем мислио о том шта да ради. То запазила лисица, те ће стати крај царскијех двора; он с дјевојком сјаши, а тета лија ће му рећи: — Знаш шта, ја видим да је теби тешко растати се с

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

КУЋА МРАКА ПИЈАНСТВО Не марим да пијем, ал' сам пијан често У граји, без друга, сам, крај пуне чаше, Заборавим земљу, заборавим место На коме се јади и пороци збраше. Не марим да пијем.

лепотом, и умна, Бледа као туга, месечина, Израза божанства разумна И дубоког као помрчина, С крилима полутаме, Крај клавира Седи и свира Комаде осаме.

дану, ноћи, без земље и стеге, Ти би трунула: са мислима новим, Пољупцем, сузом, твоје лице снежно Ја бих покрив'о: ту крај моје неге, О драго моје, трунула би нежно. И ја бих тада... Мој љиљане бели, Што су ми тебе пакосно однели?

к'о месечина, На твом нежном лицу осмех ведар, смео, У бујној ти коси спава помрчина, А на глави шешир помодан и бео: Крај мене, кроз грају Прошла си у сјају. Погледом те гледах за тебе умрлим. Ти си дивна била.

Гроб, и гроб само. Све изгледа као Отворен сандук живота и таме: Ту спава небо, земља и пакао, И лик свршетка, и крај панораме. Ту некад ја сам живот свој плакао. Ту некад беху сан и звезде саме. Кол'ко велик гроб!

Ту некад ја сам живот свој плакао. Ту некад беху сан и звезде саме. Кол'ко велик гроб! И ја, ту, крај њега Стојим к'о облик умрлих времена, Последњи човек на граници свега, Последњи талас отишлих спомена.

Сад бих сањао, сан од мене бега; Сад бих живео и крај овог света; Сад бих волео, и то више свега; Ал' све то мени чудновато смета: Сан, живот, љубав, сад су моја стега.

И гле! сви гробови испратише живе! Њина мртва уста још су могла рећи: “Ми чекамо цара крај пучине сиве, Да би могли мирно тада у гроб лећи.” 17. СЕПТЕМБАР 1912.

Видех како народ историју даје Крај незнаног села, долине и крша: Пободе заставу, нека се лепрша У име његово и за васкрс раје, За сузе Косова и за све

' Сви јураху пољем, ал' брат његов заста, Кроз паклену кишу врати се и стиже Месту где смо били, и крај брата клече.

Док с ножем на пушци лете сви војници, Грмљава ваздухом док к'о река тече, Коју каткад људски запарају крици — Он крај мртвог брата врши обред свети: Пољуби војника, свећицу запали, Поново устаде, јурну својој чети Онако узвишен и онако

Они су остали испред Елбасана, На Љешу и Скадру, крај Јадранског мора, И њихове груди са седамн'ест рана, Позивају себи децу нових дана, Враћене орлове са албанских гора.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Тај деран је јео живе мајске гундеље и уживао у њима као да су најбоље остриге. Тај одвратни призор учинио је крај мојим напорима на овом пољу које је обећавало и од тада никада нисам могао да дотакнем мајског гундеља ни било ког

Пошто се из дана у дан ништа није мењало, решио сам да томе станем на крај и коначно сам успео у томе. У пролеће 1884.

коју је сам изградио у Колораду, доказао да се свака жељена количина енергије може пренети ако треба тачно на други крај Земље са губитком који није већи од неколико процената. 4. Вештина индивидуализације.

издржљивости у том периоду, злоупотребљавани нерви су се коначно побунили и доживео сам потпуни колапс, управо када је крај великог и тешког задатка био на помолу.

године конструисао сам уређај који је могао да обавља мноштво операција, али се завршетак ових радова одгодио за крај 1897. године. У свом чланку који је изашао у јунском броју часописа ”Сентугу Магазине” 1900.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Пупин СА ПАШЊАКА ДО НАУЧЕЊАКА ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ 1 И ШТА САМ ДОНЕО АМЕРИЦИ 3 ИИ ТЕШКОЋЕ НОВОГ УСЕЉЕНИКА 26 ИИИ КРАЈ “ЖУТОКЉУНАЧКОГ“ ШЕГРТОВАЊА 42 ИВ ОД “ЖУТОКЉУНЦА“ ДО ГРАЂАНИНА И АКАДЕМСКЕ ДИПЛОМЕ 58 В ПРВИ ПУТ ПОНОВО У ИДВОРУ ПОСЛЕ

ДИПЛОМЕ 58 В ПРВИ ПУТ ПОНОВО У ИДВОРУ ПОСЛЕ ЈЕДАНАЕСТ ГОДИНА 79 ВИ СТУДИЈЕ НА УНИВЕРЗИТЕТУ У КЕМБРИЏУ 107 ВИИ КРАЈ СТУДИРАЊА НА КЕМБРИЏСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ 121 ВИИИ СТУДИЈЕ НА УНИВЕРЗИТЕТУ У БЕРЛИНУ 136 ИX СВРШЕТАК СТУДИЈА НА

Банат је права равница, али је река Тамиш у близини Идвора, прокопала минијатурни кањон, а на једној од узвишица крај тог кањона налазило се старо насеље Идвора. Оно је везано једном уском превлаком са новим насељем.

Људи су пушили и разговарали, а изгледали су као сенатори, самозвани чувари све мудрости у Идвору. Крај ногу старијих седели су на клупицама млади људи, а пред сваким од њих је стајала котарица у коју су крунили жута зрна

Ове приче о Карађорђу су на поселима код суседа примане са више одушевљења него све његове друге заносне приче. Пред крај седељки Баба Батикин би издекламовао неку од старих српских јуначких песама од којих је многе знао напамет.

Сава вероватно посетио места слична Прагу, када је напустио своје краљевске родитеље и отишао на крај света у потрагу за новим сазнањима.

У јесен, исте те године, на овај Универзитет уписао се и председник Вилсон. ИИИ КРАЈ “ЖУТОКЉУНАЧКОГ“ ШЕГРТОВАЊА Слике из Принстона стално су ми лебделе пред очима, као што се на мрежњачи дуго осећају

Та долина ближа је земљи снова него иједан други крај у Европи. Кос је, као и сваки други Словенац, а нарочито онај из Крањске, песнички гледао све физичке појаве.

Једног дана, док сам нешто читао у библиотеци, приметих крај себе једног старца како пажљиво посматра шта се ту догађа.

приметих да је по његовом схватању цео живот само један низ мера за обуздавање, али са којима није лако изићи на крај. На то ми он одговори да то ништа није тешко, само треба то да постане навика.

Признао је да је срећан што је борби био крај, а био сам срећан и ја. Он је рекао својим колегама ”да је страшни Турчин био изабран као члан телесне гарде бруцоша,

- Винтроп вас јако цени - рекао ми је Ратерфорд пре поласка у Европу - и ако вам не успе да га спасете то ће бити крај његове академске каријере. Ваш посао је тежак, скоро безнадежан, али ако успете бићу вам велики дужник.

Ћипико, Иво - Приповетке

Срећа хтеде, и брод што јевтино превози крену одмах јутром преко мора. Укрцаше се и лепо приспеше на други крај. Како су ступили ногом на земљу, одахнуше као да им је камен с прсију пао.

Жена редом обилази све познате газде који требају радника; прошла је мимо цркву и дошла на крај вароши. Али нигде је не зауставише, чак се неки на њу окосише, веле јој: — Што ће нам радници пред Божић!

Самотан и празан простор зевну јој пред очима и ужасом је потресе. Мека месечева светлост продре пред њом до на крај куће, све до кревета. Осветли га, спуштајући се на њ. Цвета полети за том светлошћу.

Сунце је и до мора допрло и мјестимице га обасјало; над пучином дрхте његове топле зраке. Иде насипом крај мора, а и нехотице устави се код војничкога брода што је тога часа кретао из луке.

Још једном, на догледу града, брдина и заосталих заселака, буде се осјећаји и дрхте; још једном мисао поздравља крај гдје је дјетињство и младост проживљела, и као да јој се из потресене душе нешто тешко трга...

на пошљедњој жељезничкој штацији, прво но што се отиснула у велико море, запази нешто што је сјети на њен сиромашни крај и, ганута, живо га се сјети. Кад је влак дојурио на велику станицу, хватао се мрак; вјетар хуче и студено је.

Цвијетина мисао везана са својим крајевима, али кад освануше на отвореној недогледној пучини, откле узалуд око тражи крај, дјевојка се топлим осјећајима опрашта и поздравља са старим свијетом и скрушено, као нигда досада, пригиње главу и

— и, да је није стид, сита би се наплакала. Девојка већ заборавља број дана откада су отпловили, и жељно ишчекивани крај наслућује у души: топлије је у простору, и топлота наредних дана као да јој носи нову струју и у живот је усељује;

Гледа кроз прозорчић на улицу и премишља. — С тобом бих и на крај свијета! — отргнувши се сама од њега срамежљиво једнако јеца. Он се обрне к њој и мири је: — Проћи ће све то...

и с лаком сјетом сјећа се пута у Америку и Лазина веселога лица — и од срца сажаљева снажну дјецу која остављају родни крај. Па снуждена, с кошарицом у руци, враћа се у тијесне улице засјенутог града.

Уоколо, по ратима и у увалама, виђеваху се „рибарице” из којих излажаху на крај рибари да потежу мреже; а кад би у мору бјешњела олуја, туђи бродови, што пловљаху по отвореној пучини, свратили би у

Не бијаше јој но петнаест година кад се једном сама укрцау чамац и превезе на други крај. Нареди га лијепо као мушко, и пође у село.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

И онако како читамо текст од прве реченице до пред сам његов крај, тако се поступно слаже један, рекло би се, чисто историјски опис, који можемо оцењивати према његовој веродостојности

гори, које се такође, као и млеко, називају њеним: О како ме је блажило ипак блажено њено млеко Ја спавах тако чврсто крај река њених у Гори И са дубоким дахом пренуо бих се; тад далеко Угледао бих страшну сунчану куглу да гори58 Мајка

) Све је ово, уосталом, потврдио и сам песник кад је пред крај живота приредио нову верзију старе песме „Заменице смрти“ (1930).

Таква песма нема свога правог краја, јер јој крај није програмиран у полазноме начелу њене организације. Није случајно што овакве Матићеве песме имају, с једне стране,

јер је трагао за другачијим организационим начелом песме; наиме, за оним које би програмирало предвидљив а неодложан крај, предвидљиво а неодложно затварање текста.

да наша свест у говорноме ланцу за засебну јединицу признаје само ону која осим препознатљивога почетка има и такав крај, јер се само тако у свести може формирати концепт целине.

Зато и стих, да би за нашу свест постојао, мора имати препознатљив почетак и крај. Кад то узмемо у обзир, постаје нам јасно зашто се у традиционалноме стиху понављања концентришу на његовоме почетку и

Места њиховога пресецања чине, у ствари, почетак и крај стиха, па је стога разумљиво што је Матић своје, у дословноме смислу, експерименте концентрисао на почетку и на крају

морају делимично или потпуно да доведу своје симетричне поретке у огледалски однос: оно што је почетак у једноме биће крај у другоме, и тако редом.

Тако је рецимо, песму „Записано октобра овог у ресторану крај Дечана“ хотимично разделио на две равни (што је и у другим песмама чинио): у загради је описан исечак непосредне, и

утицати да се лакше латите писања једне модерне, засноване на унутарњем развоју, Историје српске књижевности ХХ века? Крај века захтева се напише таква историја.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

И ЖИВКА, САВКА ЖИВКА, САВКА САВКА (седи крај стола): Шта си се замислила? ЖИВКА (стоји иза стола, о врату јој виси сантиметар, а у руци велике маказе.

Не прелива нам се, забога, већ једва везујемо крај с крајем. САВКА: А лепа плата. ЖИВКА: Па и није. Док одбијеш порезу, платиш кирију, купиш дрва, тек видиш: остану ти

(Гурне Раку те овај оде с Анком.) В ЖИВКА, САВКА ЖИВКА (тетки): Ето, па сад изиђи ти ту на крај, кад ти сваки дан дође овако поцепан. САВКА: 'Ајде и ја идем, за послом сам. А видим и тебе ометам. (Устаје.

Чим видим да министар сваки час зивка благајника и чим видим много згужваних хартија у корпи крај министровог стола, ја одмах кажем у себи: овај се спрема. ЧЕДА: А шта код вас значи кад вас пошљу за цилиндер?

ЖИВКА: Е, па кад неће лепим, окренућемо и ми дебљи крај. ВАСА: И то сам му казао. ЖИВКА: Тражићу још данас да га преместе у Ивањицу. ВАСА: И то сам му казао.

Али – здравље, боже – доћи ћете ви опет, доћи ћете и други пут. ВАСА (који је остао на ногама и налази се крај Живке): Па дабоме, видећемо се још. Ово је само онако... а видећемо се. ЖИВКА: Како си ти, тетка-Савка?

Зато вас лепо молим, стрина-Дацо, и вас, прија-Сојо, уздржавајте се! ДАЦА (Савки која седи крај ње): Ама, откуд му ја овоме испадо' стрина? САВКА: Не знам, ја га и не знам ко је. ДАЦА: А зар га ја знам!

Зар не видиш да је направила лудницу од куће? Остави то што тебе удаје крај живог мужа, али и она се распалила, и она има љубавника. ДАРА: То није истина!

ПЕРА: Па... како да вам кажем, госпођо... чита. Сад сам баш прошао крај хотела „Париз”, па скупили се око стола, а један гласно чита. ЖИВКА: Па дабоме, кад у овој земљи нема закона.

Боље реци, ниси ни био за министра, ето ти! Боље то реци!... СИМА: Па нисам, дабоме, крај такве жене. ЖИВКА: И сад, је ли, и сад нисмо више министри? СИМА: Дабоме да нисмо!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Има Станковић једну кратку приповетку, Нушку, која је - можда више од других - с краја на крај проткана динамиком. Нушка је приказана сва у покрету: увијање, кршење њенога младог тела, подрхтавања у узбуђењу,

до огледалског преокретања времена - што је у првој верзији био почетак (композициона улога пролога) у последњој је крај (композициона улога епилога).

31 Софка није приповедач, али је зато повлашћени лик, привилегована јунакиња, па већ и стога с краја на крај текста осећамо њено опажање и доживљавање.

Почетком ИX главе газда Марко одлази сам, у рану зору, из ефенди-Митине куће у свој „доњи крај”. При томе се не види да га ико прати, што је помало чудно кад је у питању гост који је први пут дошао у кућу.

107 Поранила је, дакле, и у потаји посматрала газда-Марка све док није замакао у свој „доњи крај ”' , у који ће и она ускоро са кобним знамењем сићи, али то још не зна, премда је узнемирена.

У сижеу развијен, паралелизам Софке и куће тако је - као наговештај и његово испуњење - пребачен до на сам крај романа. Што писац у сиже уноси, томе он у роману свакако даје на значају.

јер од ње почиње најава очевог доласка из Турске и тиме најава удаје - јунакињу често затичемо на горњем спрату, крај прозора, али и доле, у кујни и дворишту.

127 Газда-Марков је крај доле, он се у роману зове „доњи крај, и он је накрај вароши, па је зато све широко, пространо и разбацано.

127 Газда-Марков је крај доле, он се у роману зове „доњи крај, и он је накрај вароши, па је зато све широко, пространо и разбацано.

[. . . ] Као саки крај вароши, све је било пространо, разбацано [. . . ] Горе, у ваздуху, као неке грдне тице везане ужетом за своје дугачке

Поменућемо само један смер проширивања. Јунакиња после венчања силази од „горе”, тј. из чаршије, у „тај њихов крај доле”.

Јунакиња после венчања силази од „горе”, тј. из чаршије, у „тај њихов крај доле”. При томе се додаје да сељачки крај „води на друм”, дакле припада отвореном простору, и још „излази на границу”, а то је граница са крајевима који су се

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

па Сефер буљугбаша и дошао у Колашин да под тајним руковођењем вешто баца прашину у очи турским властима и очисти крај од насилника и лупежа. Зато је он на данашњем сабору тако суморан.

“ Иде он озго још младалачки и раширио се као орлушина. Хоће право у цркву, крај чијих ће врата, по свом обичају, оставити оружје док се само причести, иако је баш тога тренутка гласник извикивао

Ни данас се не зна шта је с њиме даље било... НАША ЗАГОНЕТКА Гласити првак из Ораховца, крај Призрена, Хамза Вукашиновић, бејаше по свршеној берби приредио гозбу својим работницима.

царство, глас му је био једна језива тужбалица док се војске не сударише: он тада подиже главу и обори очи на Хамзу крај оџака, који га побожно слушаше. Онда плахо размахну гудалом и закликта страшни сукоб и лом.

Чекала је тако да му се придрема и да затражи да га води у хижину крај куће и положи у немеку сељачку постељу. Напољу настала тиха и топла летња ноћ, а село се већ смирило од журбе и жагора.

Затим дохвати врч с ракијом и наже не одмичући га све дотле докле му пијаном не испаде из руку и не разби се о преклад крај огњишта.

У неко доба Богдана се подиже и протрља очи. И виде да је свему крај. Приђе и још једном погледа мужа. Тога тренутка јој постаде јасна стара истина да се с овака пута тешко кад ко враћа.

А није дуго чекала: ни до на крај села није стигла а високи пламени ступ жарио је и Калудру и сва околна брда... ДВЕ ЖЕНЕ Обична ствар.

Натраг, умукните једном од Косова!.. И кад се све ућута, она клече крај сина и поче да га глади по образима. Дуго, нежно, болно за околину. Бледа као смрт а пркосна.

На глави имаше избледели фес и око њега увијену пртену чалму, од које одужи, ресасти и мало извезен крај висаше му низ леђа.

Са те његове пажње Арнаути су га већ славили крај свакога огњишта. Рату је његова задруга дала све што је имала: и људе и запрегу и жито и опрему.

Њега то штрецну, па намргођено пружи своју пушку не домаћину но једном другу и нареди им да седну ту крај Врата. Па онда пође к челу одаје, к огњишту и стаде с десне стране где је прво почасно место, и где се беше отегао

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Па онда тише, тише, И никад, Никад више — Свему је крај. »Јавор« 1888. ШТО СЕ КАСНО УВИЂА (По Жан Полу) Сладости меру праву Свако је дознати рад, И дозна, — Али кад?

Кроз јата добрих звезда, крај сунца, крај месеца, Разгледô ј’ све што до сад није видô, знао, Већ близу наше земље осетио је умор, Привлачила га

Кроз јата добрих звезда, крај сунца, крај месеца, Разгледô ј’ све што до сад није видô, знао, Већ близу наше земље осетио је умор, Привлачила га земља и међ’

(Можда још и сад у пола знамо Под овом травом кога имамо.) Дуго је вила овдена чала Крај гробна крста дрвена, мала, И кад већ дрво трулеж заплени, Долази камен да га замени: Кад већ и нами црвоточ прети,

Прошло опет пет-шест дана (сад ће бити крај). Посла опет баб’-Анушка, то јест царица, Посла гарду да доведу деду рибара.

— Поврати се деда рибар својој старици. Ту сад очи разрогачи: све је кâ и пре. Малена им кровињара лежи крај мора, На прагу је баб’-Анушка тужна, невољна; На руку је наслонила лице плачевно, Уз њу стоји распукнуто старо

ми нико није рекô Да сам мргода; Па кад знадох смешкати се Кроз живота вај, Зашто бих се мргодио Кад је свему крај. Дођу л’ деца да ме виде У последњи дан, Нећу да им мрка слика Протрзава сан.

Пазите, браћо млада, Ја ћу га створит’ сада, Макар да немам дара. Узме се форма стара Стих по стих у њу пада, Крај се са крајем склада — И форми нема квара. Још јаче силом прегни И форму јаче стегни И — готова је стварка.

), и остале тричарије. жидски, чивутски, јеврејски. задор, задорица, свађа, задевица. зона, земаљски појас, крај. зôр (тур.), жестина, ватреност. изрјадно (цркв.-слов.), изванредно, изврсно, одлично. ица, суд који хвата по оке.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЈОВАН: Е, мајстор Митре, само ја могу ш њиме на крај изићи! Чи је так панове? Ми сме друзја. РУЖИЧИЋ: Да поразит тја Вулкан молнијеју својеју.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

НА ПОКОЈНИКА 38 ИX ПОЧЕТАК ЗАБОРАВА 39 Х ИЗМИШЉАЊЕ СВЕТА 40 XИ ЗАЧАРАВАЊЕ 41 XИИ ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ 42 XИИИ КРАЈ ПУТОВАЊА 43 XИВ ПРОПОВЕДАЊЕ ЉУБАВИ 44 XВ МАГИСТРАЛЕ 45 ПОСВЕТА ЕЛЕГИЈА 46 ЧЕТИРИ ПЕСМЕ О СНУ 48 ЦРНИ ЈАМБ

Неуспела љубави ока и варке уздрхтале У један крај много приснији ме смести Где реч има вредност судбине и подсвести Где су величанствене сенке а ствари мале.

А нема љубави, доказ је ова обала и ова вода. Труну остаци уклетога брода Крај ватре којом не хране се дани. Х ИЗМИШЉАЊЕ СВЕТА Крај ватре којом не хране се дани Изобличени облици од жестоког

Труну остаци уклетога брода Крај ватре којом не хране се дани. Х ИЗМИШЉАЊЕ СВЕТА Крај ватре којом не хране се дани Изобличени облици од жестоког раствора Сна и празнине.

Под земљом ће се наставити трајање започето. О све што прође вечност једна бива. XИИИ КРАЈ ПУТОВАЊА О све што прође вечност једна бива. Сен која беше дрво траје.

Ту изгубљено сећање пустињу храни. И крај ватре којом не хране се дани Закопани лелек и ненађено благо стоје. Љубави моја мртва а ипак жива О све што прође

је пошла према граду а града нигде Четвртога дана сазидаше ћеле-кулу од лобања и шкргута Петога дана шума је скупљала крај реке обезглављене лешеве Шестога дана мало ватре заљубљено налик на сунце Седмога дана не запеваше анђели Осмога дана

у трбуху ветра зелена горо неба и звездо моје крви стране света су се отимале за њихову смрт која је била почетак а не крај путеви су их тражили по целом свету нема их профил њиховог одсуства чува ноћ зеленгоре њихове су смрти најдивнија

Нема тајне. Свирала се руга. Ругоба и чежња Изједначише се пред крај лета. Сјајне Заблуде ватре ништа не савлада, Интриге сунца у плодовима гласним.

или пасти Једна ноћ другој ноћи пут Додирнут циљем светлости Мрак цвета у врту — када научите Да говорите биће крај песми ЦРНА ВАТРА Ноћи о ноћи трострука ватро Једном ватром убијаш Другом ватром лечиш Трећом се ватром шалиш (Трећа

Краков, Станислав - КРИЛА

СМРЋУ 29 ВИ БЕЛА БАРАКА 43 ВИИ 47 ВИИИ У ЛУДИМ ШУМАМА 49 ИX ПОБЕДНИЦИ 53 Х НА ЈУРИШУ 56 XИ СПОКОЈСТВО 66 XИИ КРАЈ МРТВАЦА 69 XИИИ ПОЛОМЉЕНА КРИЛА 72 XИВ СТУДЕНТ СА ПЛАВОМ БРАДОМ 77 XВ РАСТАНАК 81 XВИ 86 XВИИ ВЕЧИТА РАДОСТ 91

Она је климала чупавом брадицом, и ругала се. У шатору се чуло пљускање воде. То је посилни поливао команданта. Крај свога жутог сандучета поручник Лука је пробао појас за спасавање, који је при искрцавању, сигурно за успомену,

и сву топлоту јулског дана, коју су неке дуге крстарице из далеких тропских вода донеле као страшну источњачку болест. Крај пута су били жути аеродроми, са којих су полетали преплашени авиони, и кружили по избледеломе небу као узвитлале птице.

По улицама су цветала женска тела замагљена као чаше у баровима. Пук је продирао дуж кејова, крај којих се низале поворке катарки као оголеле борове шуме.

Руке су биле троме и нису отресале прашину са чакшира и леђа. Масна кецеља и коса залепршале се и крај строја. — Господине официру, господине официру...

Војници говоре како анђели смрти лежу уз самртнике. Авијатичар је и крај сломљене ноге био румен и леп дечко. У бару је пијани Шкот са руменим коленима подизао коцкасту сукњицу, и подносио

Дуга сенка од станичних зграда падала је на њих, и само се на месечини светлуцало скупљено оружје, крај кога су корачали дремовни стражари. Било је доста тихо и чуло се хркање поспалих.

Било је урањено и маљаво. Осећао је на себи топао отисак жене, која је лежала успала крај њега. Имала је прћаст нос, и њене црне косе мрсиле су се преко мишице пробуђеног. Светлост је откривала смешано одело.

По селу се црнеле порушене куће. Неко је износио побијену децу. Једна раскинута лешина лежала је крај разривене јаме на пољани.

Златни одблесак пливао је још по језеру, које се увлачило у влажну сенку. Крај обала се згрчиле криве куће као преплашене. — Ух, љут је да се побаци од њега... Румени ордонанс се закашља.

публика... публика... Официри се готово сви изгубили у тами. За шатором је неко напорно повраћао. Крај стола је још седео на ускоме сандуку капетан са подшишаним брковима и викао: — Марсељезу, Милораде, рђо циганска.

Хладно је од њих. Вода скаче несметано преко стена, хучи, пенуша се. Само је у вировима мирна као зенице. Крај обала се вуку гладне врбе, и шуморе приче риболова. — Пст... Војници се уставили.

Петровић, Растко - АФРИКА

ПЛОВИО ЈЕ ИЗМЕЂУ АРХИПЕЛАГА И КРАЈ ШУМА. С ЧИЈИХ ОБАЛА ПРИСТУПАХУ ПЕВАЧИ Половином децембра, по пучини приступасмо лагано тропима.

и дугоноги у парче мараме, па онда тесно у беле огртаче, чврсто као мумије, и спавају право као посечена стабла један крај другог. Са њима су жене на асурама, ликова окренутих увис и стегнутих песница. Рекло би се: какав египатски цртеж.

И то је прва чежња пред овим облама. Што више пловимо крај њих, склоп распореда овог острвља све је чаробнији. Сада је то једна бескрајна ривијера, чији најближи део има, усред

Већ одавна пролазимо по води крај сасвим мајушних црних дерана у малим вретенастим пирогама, истесаним из стабла, којима они управљају веслајући било

Они не долазе да виде брод, но се забављају по пучини кружећи један крај другог, као ове птице над нама. Догледима видимо да су широке дрвене степенице, којима се силази до кратких молова

Кафане са широким баровима, леденим пићима а крај њих сиријски и индијски дућани. Парк, огроман водоскок, читав базен.

пред Табуом да узму неколико десетина њих за рад на утовар и истовар доцније робе, враћајући их при поновном проласку крај села. Црни дошљаци испеше се уз конопац у лађу. Дуги, блештави, њина одећа састоји се само из једне обојене марамице.

Одједном побеђен од оволике лепоте ликова, боје и светлости, имам пуне очи суза. Враћање кроз поља пуна зричка крај чопора мајушне говеди. Аперитив, лед. На јутро Бадњег вечера чекам на пошти иза три дуга реда.

Овде прашума почиње већ од обале. Местимично је крај друмова раскрчена за плантаже а за сто година је, кажу, неће уопште бити.

закључује о ономе што се мени само чинило, већ нарочито што тако широкогрудо закључује он који је, да упозна који крај света, проводио у њему по двадесет и тридесет година. Ова врела ноћ је ноћ Бадње вечери.

Људи и жене перу неко биље. С времена на време пловимо поред урођеничких насеобина подигнутих на високим кољима крај саме ивице воде. Риболови. Плетена ловишта.

Рекло би се не светлост сунца, већ зрачење саме земље пред крај апокалипсе. Пред подне све је нагло светло и блиставо од сунца, страшног сунца чији су зраци, као отровна копља,

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

диже дим од Катунске стране, баш на самој нашој граници; изгледа као, да је упаљена Шпартаљева механа на друму и један крај села Катуна. — Тако! А јесте ли ви то добро видели? — Добро, ваше превасходство. — Дакле и ту продиру!

Прођемо кроз село Мрсољ. Оно је још горело. Неколико кућа крај друма могосмо видети изблиза. Све што је могло на њима горети изгорело је до темеља; дуварови пали један на други и

Само је пешадија у шанцу још ћутала не опаливши ни метка. Одједном крај шуматовачке косе у даљини указа се у виноградима једно одељење коњице, па се као вијор устреми нашем шанцу, витлајући

на бојноме пољу, још су це где где пушиле, а јутрењи поветарац доносио је до нас тежак задах од људскога печења. Крај једне догореле ватре лежи потрбушке један арапски труп.

затутњаше батерије, одјекнуше команде, постројише се батаљони, развише се заставе, официри на коњима појавише се крај својих одељења и цела ова се војска крете. Куда? Пруговачком дољачом на Липовац и Св.

— А ко гине у паметну, господине? Ко гођ гине, гине помало улудо. Мудријаши сједе код куће крај пепелишта. Ама по ђе-што мудрија је наша лудост но сва њина памет.

Чекај да видим чије ово име носи П... Т...... »на левој страни крај срца«« (чита на медаљи): »М. М. Обреновић ІВ. књаз српски.« А? Је л' тако? — Тако, докторе.

Ја једва уграби' овај проштац, па и то умало ти се не поби' око њега с једним буразером. Уватио он за један крај па вуче и виче: »мој је.

Уватио он за један крај па вуче и виче: »мој је.« Ја опет укрутио за други крај, па вучем и вичем: »мој је,« те се умало не побисмо, а проштац нити је мој ни његов, већ ко зна којега је јадника.

— Ништа, ваше високо превасходство, нешто пишем. Комаров се враћао с вечере, био је весео и зајапурен; седе крај мене. — Махните сад писање, доста смо ових дана радили; ваља мало и одахнути... Али шта је то?

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Ружа ми је мирисала Као слобода, Ил’ кâ суза, кâ молитва Тужног народа. А крај мене из облака Виле падоше, Беле виле говориле: Спавај, Милоше!

— Xоћy да буде Божија воља...“ ВИ Мишљасмо да ће дуго да траје. — Уђи-де мајко, — издахнула је! И крај је болу, и крај је муци; Издахнула је на левој ми руци.

“ ВИ Мишљасмо да ће дуго да траје. — Уђи-де мајко, — издахнула је! И крај је болу, и крај је муци; Издахнула је на левој ми руци.

“ XИИ Времену је, тако с’ чини, Вековечно вечит трај, Овом свету, тој празнини, Нигде почет, нигде крај. Вечност само?! — Е, па шта је! Е, па шта је простор тај!? Испунити кадар га је Један цигли уздисај.

Моје луче не јауче, Већ ме љуби живо, А ја сам је вером, надом, Животом даривô. Пољупци су њени дуги, Крај им се не знаде, Само што су отровани, Ал’ баш зато сладе.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Други вичу: — Ево је... — Терај отуда... — Сад је под креветом... — Побеже! Ларма се преноси на супротни крај павиљона, неко отвори врата и псето излете скичући. Наскоро се павиљон умири.

А на једноме зиду налазила се урамљена фотографија неке младе жене, која, опруженом десном руком, придржава крај вела, којим је обавијено њено тело. Пришао сам тој слици. „Ун тендре ѕоувенір, а мон Коѕта схéгі...

остане овако у рововима још једну годину, доживећемо да ће једног дана изићи изван ровова и наши и њихови, и објавиће крај рату.

Они су једини који сачињавају војску и свесно залажу своје животе. Сви ми остали ситни смо према овоме који стоји крај пушкарнице на мртвој стражи и звера у мрачну ноћ... Командир ме је гледао упитно. — Све је готово!

Увече смо стигли у неку њихову команду. Заборавио сам како се то место зове. Знам толико да им је ту база за тај крај Албаније. Било је неколико барака пуних џакова брашна. А укопали су и један магацин под земљу.

Тада баш груну хаубица. — А-ух! — узвикну Драгиша, увлачећи цигарету у муштиклу. — Да л’ ће овоме доћи крај? — Сматрај ово од сада као текући посао живота и продужи где си стао. Драгиша настави.

Стајао сам према њој. Гледала ме је грозничавим, молећивим погледом... Дисала је дубоко, а прстима савијала крај од своје блузе. Онда готово нечујно проговори: — Не свиђам вам се...

— Сањала сам вас — затим се нагло окрете и седе на супротни крај. Погледао сам на часовник. Тома је рекао да га чекам у „Цафé Модерне“. Устао сам. Сви навалише на мене да останем.

Мој млади колега обрати ми се: — Видите шта расте крај друма: Вербаѕцум флоцоѕум. Све оне визије далеко су од њега.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

се тога тиче, са сонетом је све у реду —, него у проклетству што неубедљиво, збуњујуће и неутешно звуче такви сонети крај истовремених и доцнијих хименеја и сваковрсних честитки аустријским надвојводама истога песника, и многих других

И речник, и синтакса, и убиствено схематична техника саопштавања овога језика, крај обилних могућности сваковрсних произвољности, и стварних искоришћавања тих могућности, стицали су током времена још и

Говорили су њиме, писали, крај свега, прави, једини наши тадашњи песници. Наталожило се, прво око осећања и мисли изречених у тим старим текстовима,

А гди ти је Ченеј, промисли само! Нема лепше от Новога Сада — земљи рај; Укорно је куда идеш, близ ченејски крај. Стан', промисли, постој, драги, не хитај! Пустиња је тамо, трава и поље, Гди поете веле, ти знаш боље.

Јован Пачић СУЈЕТНА ЖЕЉА МОЈА У ПРАДЕДОВА КУЋИ ЖИВОТ ЗАКЉУЧИТИ Крај дунавске ширне баре, Прадедова куће старе, Как’ у сену пребит желим!

Колико се над тобом Љупких р’јечи казало! Колико ли крај тебе Усана целивало! И ја с’ надах срећи тој, Дуго овдје чезнећи; Ну сни моји љубави Већ с’ одмичу бл’једећи, Већ

Да на врби ваљда роди грожђе! 1842. Никанор Грујић СИВА МАГЛО... Сива магло, ти не падај на ме! Крај мене су развалине саме, С којих туга најчешће полеће, Ту ни теби добро бити неће.

Биће па ће проћи и жалост и вај, Побледиће звезде — спомену је крај. И на гробу моме, вечном дому мом, Дићи ће се дрвце у расцвату свом.

Ја сам давно путник тај што носи јад, Ја сам онај који жићу бејах рад. И крај гроба свога, берућ стручак цветка, Певам песму своју немилог свршетка.

О, ти неуко срце, о срце драже од злата, Крај тебе цену губи најлепши алем камен. Развиј, дични попуљче, красоту и рајску милину, Проспи небесни мирис, излиј

зависна и изведена из туђе; али са језгром здравог националног инстинкта у себи, па ваљда баш стога и нечим дирљивим, крај све наивности, без које није. Хронологију и овој песми и Рајићевој преради Козачинскога драме одредио је Тих.

или слободнију, немачку верзију, — чини ми се да би прави узор њеној песмици заиста могао бити у малочас цитираној. Крај свега, ипак би било лепо када бисмо могли имати и ону највероватније баш немачку песмицу коју је Еустахија Арсић

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Он устаде, помилова га, извуче из стога два снопа зоби, метну пред бака, па леже крај њег'. Послије дугог полусанљивог, дрхтавог трзања превари га сан.

орлови огуљених, голих вратова и дугих, заоштрљених кљунова, почеше се вијати небом изнад стаја Рељиних и падати крај торова.

Умукле су и оне дрхтаве, приказне ријечи које су одјекивале с краја на крај збора и слатком врелином слијевале се у душу његову: „'Вала ти на твојој чести и чествовању, краљевино славна!

Прибра сву снагу и, посрћући преко сметова, потрча натраг. — Вујо! — очајно, силно јаукну и паде крај малог, с кога бијаху вјетрови снијег разнијели.

— Ено, оно тамо на крај села у 'ној долини, више које кô у сумаглици трепере двије јасике... Видиш ли? Видиш зар! Е, 'нође ти је био кућерак

Отпуши неколико димова, па поврже цигару на брвно крај себе, гдје их је још једно десетак лежало, само мало отпушених.

И берићет и ракија и људи и све, све!... Опогани се свијет, истрова се, па крај! Ни оне старе пјесне, ни оније' људи, ни оног весеља и шенлука, ни оног старинског јунаштва...

П. Кочић Чиста, свијетла судница. По зидовима висе слике великих личности. На десној страни од врата, крај прозора, сто, на лијевој такође сто. На столовима протоколи и некакве дебеле књижурине.

У јазавца вири само њушка из вреће): Добар дан, главати господини! Судац (на десној страни крај прозора, загњурио главу у књигу, па нешто мрмља).

Шједемо 'вако, ја и она моја бабетина, увече крај огњишта, па почнемо, штоно ви велите, штудијерати: ово је, жено, по закону, ово јопе' није; ово би могло бити по 'вом

То је њивица крчевина. Ја сам је искрчио, па велим: моја је. Око те је њиве царска шума. На крај њивице, управо кад се пође доље Маркановом Точку, стоји дирјек, убоден у земљу, с оне двије кô кантарске куке (С. Ш.).

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

ЈА ХОЋУ ДА СТВОРИМ ПУНО СНАГЕ ДЕЛО ЛЕПОТА Ти гледаш водопад како се пенуши, Слушаш фијук ветра крај речних обала, И осећаш маглу што штипа и гуши, Но не видиш сунце у бари сред кала.

Тишина: пролазност И вечност се боре. Све крај мене пада у њихове нити. Ала је ужасно с другим једнак бити! Крик један, пун страсти, зачу се у ноћи.

У дуге, кишне и јесење ноћи Крај разрушених гледам жртвеника. Бесциљан живот без вере и моћи Блуди по магли и грца без крика.

Видех је у реци у дан пун и врео, Где се прозри, сунцем прожмана до сржи. И Господ би пијан крај ногу јој мрео. Њен дах, ме кô ветар из пустиња пржи.'' Заћута, јер пред њим црн се вео смаче.

вина, Јецао у поноћ песму покајања; Луче нове вере хтео бих да дижем За векове нове кô знак васкрсења, Ја, што кô крај сфинкса у прашини гмижем, Ја, сулуди Јуда палог поколења; Апостолским звуком симфоније једне Певао бих химну што

Уморно је сунце стварања и нада, А дубока поноћ гробнице расклапа, Прошлих дана крај нас тече маскарада, Где Ум, трошни старац, Сумњом се поштапа.

О, пошли муње!... Но за сенку славе Они ће дати отупела чула И мрети свесно крај дедовских кула, Да. Пошљи клетве и безверје страве.

Твој осетим стисак, задршћем без јава, Цео зид се један кô завеса смакне И ја видим само ред смрвљених лава. Крај њих леже књиге, папируси трули, И гомила мозга што већ продре свуда, Ловори што нису звуке среће чули: Мрави

И стрпљиво су сносили пауке, Што пили су им крв боговског жара И Богу Себе пружали су руке. И, осамљени, крај својих ватара Вере су нашли у песмама снова. И сад у оку њином се одмара Сен давно мртвих северних богова.

Што мене за свог кумира је хтела. И дрхтао сам крај раскоши што је Нудила своје мирисе и боје. И тад утекох сав стидом обливен.

XX Звиждала је зима, кад смо овде били Крај овога жбуна, што сад зелен листа, По коме пролетњег сунца сјај се блиста.

И тихо јецам сред вечери позне. XXИВ Сав сјај што нећу крај мене се јати, Сва празна ласка страсно ме целива И хучном игром жуђен идол скрива И оргијама сунца ход ми прати.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Баш пре неки дан опет ми је рекао: „Кад би се ми ородили, господине капетане, где би нам био крај!” АНЂА: Говорила сам јој, није да јој нисам говорила, али кад га дете не воли.

Друкче не могу с тобом да изађем на крај. АНЂА: Па не говорим ја за твоје зло. МАРИЦА: За шта год да ми говориш, нећу да чујем, разумеш ли ме?

) Почећу да лупам све по кући, па им се мора досадити. Друкчије не могу изићи са њима на крај. И онако, кад бих што случајно разбила, говорили би ми: што лупаш као да си заљубљена?

) Ја ћу са Јосом да примим лево крило и ударићу на Кнез-Јевтин бунар, крај Мила папуџије, па ћу избити иза Општинског кантара, те с ове стране Европе. Ви ћете, господине капетане, бити центар...

ВИЋА: Добар је овај Милисављев план, господине капетане! ЈЕРОТИЈЕ: Бре, господине Милисаве, где би ти био крај да си остао у Војсци па да освајаш тако Европе. Овај план ти паре вреди. Само, не рече шта ћемо са г. Жиком.

Жикиним превија у колено и полази лево, те пробија зид над вратима практикантске канцеларије. Десно од задњих врата, крај зида, стара дрвена клупа и на њој маса аката, која су с једне и друге стране подупрта по једном циглом.

И МИЛИСАВ, ЖИКА, ЈОСА ЖИКА (испија крчаг воде, па кад га је испио, додаје га Јоси, који стоји крај стола): На! Има ли који да чека? ЈОСА: Има. ЖИКА: Колицина су? ЈОСА: Има их тако пет-шест. ЖИКА: Ух!

Е, мој синко, мали си ти да мени промакнеш! Другачији па са мном нису излазили на крај, те ти ћеш! Јеси ли почео, господин-Вићо? ВИЋА: Јесам! КАПЕТАН: Је л' казао име, презиме, године? ВИЋА: Јесте!

(Збуни се, не зна шта ће.) Овај, како да кажем... Чекај, молим те! Ко пише то писмо? ВИЋА (загледао је крај писма. Злобно): Пише га ваша ћерка, господине капетане! КАПЕТАН: Шта кажеш? То не може бити!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Тај је процес ишао природно, углавном неометан неким политичким обзирима или пуризмом филолога. Пред крај 19. века јавио се, прво у есејистичкој прози, тзв.

посветио бројна дела црквене поезије и једну реторичку похвалу, поштујући канонски модел обредних књижевних врста. Крај 13.

Банална љубавна фабула о двоје младих које раздваја најпре младићев пут у други крај а потом смрт драге лирски је вишеструко надограђена визуелним и аудитивним сликама природе.

Савремена књижевност Почетком трећег и најдужег периода, који обухвата савремена књижевност, означио је исто толико крај једног рата колико и промена друштвеног система.

У београдским часописима ускоро почињу полемике, које ће правог маха узети почетком 50-их и трајаће до пред крај деценије.

Ћосић ће се затим, у Коренима (1954), тематски вратити на крај прошлог века и у више обимних романа (серије романа) даће драматичан развој и обрте у друштвеном, идеолошком и

Слично Селимовићу, Бошко Петровић (1915) после песама и приповедака први роман Долазак на крај лета објављује тек 1970. Његово најзначајније дело је, међутим, импресивни Певач И-ИИ (1980).

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Скори свећа крају, Данак црној ноћи — Ал’ крај моме вају Никад неће доћи! 1856. ЈОШ... Један дим још, једну чашу, Једна песма, једна сека!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

КАП 8 ЗОРА 9 ЂУРЂЕВЦИ 11 САН У ПОДНЕ 12 ГРОЗД 13 ДАФИНА 14 ВЕЧЕРЊЕ 15 ЉИЉАНИ 16 БИЉКАМА 18 ВЕЧЕРЊА 19 ЧЕСМИ КРАЈ ПУТА 21 ПОЗНОЈ 23 ВРБЕ 25 СУТОН 27 ТРУБА 28 СЕСТРИ У ПОКОЈУ 30 БДЕЊА 32 МОЛИТВА 33 ГОСПИ 34 БОЖЈАК 36 ДВЕ

Бона, кад клоне дан, приклони главу рамену мом, горама у руј. ЧЕСМИ КРАЈ ПУТА Ронила ронила ми дробну кап у сретање.

ИВ Смилуј се, смилуј, Боже мој, Код ногу ти се склоним ја И спим у сенци твојих крила. Где крај свирепој ноћи, где крај? Срце ми плам, срце ми плам. Запеваћу за Господа.

Где крај свирепој ноћи, где крај? Срце ми плам, срце ми плам. Запеваћу за Господа. О дане, де прени, славо моја, Леуте дај твој златни звук И

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

једино осећајући око себе утутканост, сувоту простране собе, мекоту и топлоту постеље и напољу широку бескрајну, до на крај света топлу ноћ.

Изгледало је да је цео тај крај вароши где је била њихна улица, одакле се чула свирка, песма, заједно и он са њима се веселио и терао свадбу и да ће

Како све зна. Све погађа. Не треба ништа да јој се однесе од особе којој хоће да се гледа, до само какав конац, крај од његове одеће. И гледа у каменове које пушта у воду. Баба Стана оде. Оде на колима.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Не сеје се у »расипан« месец (СЕЗ, 19, 11). Ако умре сиромах, па се нема ништа да закоље, онда се на горњи крај софре меће главица б. л. (ТРЂ, КНР, 36). Литература: Мојо Медић, Бијели лук и нокат, Јавор, 1891, 189 ид.; Тих. Р.

корена писак, и те ноћи Арнаутину су вуци поклали све што је у тору имао, »крај чопора паса који нису ни ланули«. Кад је тај бор, у јуну 1932, извалила непогода, сељаци су корен и један део стабла

Место у које је ударио гром вала окадити б. (СЕЗ, 19, 391). Пред крај свадбе, кад сватови треба да се разилазе, бивају они накађени б. (іб.

с.), али је и ту в., која и иначе лечи од грознице, народ поштовао. Код села Оштарија (модрушко-ријечки крај) била је некада поред неког лековитог извора велика света врба, по којој је и извор добио име Врбица.

са те вечере после је лек за ране (СЕЗ, 40, 81). Пред крај бербе, од последњег чокота г. прави се »Богу брада« (СЕЗ, 17, 17; 212). Празник г. је Преображење.

у врло свечаној форми, ин аллер Форм, наште срце, причешћује, исто онако као и нафором, о Божићу (ЖСС, 169, шабачки крај; ГЗМ, 6.

У Ц. Гори верују да се на црном д. скупљају вештице (Караџић, з, 1901, 188). Д. није добро држати крај куће, јер ако жила од њега под кућу дође, цела ће кућа изумрети (ГЗМ, 19, 1907, 320).

— Култ л. је од давних времена у декаденцији, вероватно је да је та декаденција отпочела још пред крај паганизма. Данас липâ нема у нашим крајевима много; међутим, велики број топографских имена по њој, много већи но по

Кад је вршај, не ваља на гумну јести, јер ће се п. гламничити (СЕЗ, 32, 37). Кад се п. оврше, не сме се хлеб пржити крај ветре, јер ће бити гада у п. (ЗНЖОЈС, 7, 149).

На Косову пољу тога дана жена закоље на гумну, крај стожера, петла и носи на њиву орачима (СЕЗ, 7, 321). Кад се сејање доврши, онда се, »ради берићета«, једе »пшеница с

Њу држи и душовађа, по народном веровању у Лесковачкој Морави: »Кад св. Ранђел стане самртнику крај ногу, тај може још и оздравити, али ако је он крај главе, па у десној руци држи мач а у левој ј.

Ранђел стане самртнику крај ногу, тај може још и оздравити, али ако је он крај главе, па у десној руци држи мач а у левој ј., онда томе више нема спаса« (СЕЗ, 70, 1958, 395).

Ћипико, Иво - Пауци

Помало би радио, и штедио, и стицао. Што му се мари за друго! Доста је да крај с крајем може да завеже. „Али овако, нећеш никада крају; гдје је то?

гледа некамо неодређено, на махове загледа се у њу и, наједном обгрливши је, вели: — Машо, ја бих с тобом овако до на крај свијета! Би ли ти пошла са мном? Да некамо побјегнемо... Хоћеш ли? —Што говорите?

А сада одлази да види свој родни крај, мајку, море, небо и поље све то обасјано сјајем љетнога приморја. На догледу мора поздрави у њему као неку објаву

Не знам што да вам пишем; још осјећам сву сласт што је проживих овога часа крај живога мора. У мени је срећа; све се око мене топи у љубави, но вас нема...

— Како су ми се опалиле од траве! — проусти. — Испраћу их... И пође до на крај, пригне се и урони их у море... Затим се поврати онако мокрих руку, с којих се је циједило море, и пљесне њима.

Бидан, доша' је кост и кожа! И жена попође и разгрне платнени, пожутјели застор што је дијелио кућни простор. Крај застора задржи у руци да Иво прође први. За њим дође Марија. Овај дио куће бијаше попођен, пространији и мало надигнут.

Иво попође обалом до на крај моста. Наслони се уза зид и загледа у млаке валове. Очима је пратио сјенке што се гоњаху по пучини и круну свијетлих

Укућане нађе око огњишта, ма да није било студено. Марија смјестила по кући и најпослије прислонита се уза зид, на крај куће, у мраку, докле пламен с огњишта није допирао.

Нигдје никога, а подзимњи дан — пуст и суморан. Девојка се диже, убрише сузе и попође по испраним плочама све до на крај гробља, изнад којега се надвио го рат до у само море.

бетежна чељад и гдјекоји младић што не имађаше чиме да у свијет пође, или не могаше одољети срцу и оставити свој родни крај. Иво затражи службу код судбених власти, мислећи с увјерењем да ће такова служба најбоље одговарати његовој нарави.

— Нема вјетра, пусти нека стоје отворена, да гледам у ноћ! — одговори Иво. Доктор се премјести на други крај стола. — Јеце ли чули, докторе, кога су именовали за претсједника црковинарства?

котрљање пијеска што га вали, враћајући се, за собом повлаче; и кад се вал врати, док не стигну други, бијели се крај.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Доротеја сам затекао на купању. Најпре сам угледао његово мршаво кљусе како куња привезано за јову. Крај кљусета, на три-четири корака даље, лежао је самар преко кога је била пребачена мантија.

Изгледало је да му се бедро почело распадати. Прошле ноћи сам бдела крај његове постеље. Била сам у паници. Нисам знала шта да радим.

Говорио је да сам копиљан (што је било тачно) и да су ме нашли крај раскршћа у глуво доба ноћи (што је било претерано: нашли су ме крај врата манастира Сопоћани, пред зору, увијеног у

сам копиљан (што је било тачно) и да су ме нашли крај раскршћа у глуво доба ноћи (што је било претерано: нашли су ме крај врата манастира Сопоћани, пред зору, увијеног у комад тежиновог платна).

Говорио је дуго о томе да је Лауш добротвор и заштитник, да је као такав и задобио рану бранећи овај крај од разбојничке најезде, да смо ми незахвалници и да брзо заборављамо учињена нам доброчинства.

Јелена Било је мучно. Игуман је седео скрушено и утучено на постељи крај Лауша и правдао се. Овај честити старчић испео се горе, к нама, да би показао колико му је стало да сачува

Тек тада смо схватили колико је Лауш морао бити несрећан. Имати крај себе у постељи ту равнодушну лутку, тако недодириву и одсутну, било је горе него да је уместо ње крај себе држао

Имати крај себе у постељи ту равнодушну лутку, тако недодириву и одсутну, било је горе него да је уместо ње крај себе држао највећу ругобу, неку грбаву или кљасту женетину али с мало ватре међу ногама, кадру да задршће на додир

Ледена госпа − тако је зове. Ледена девица. Забундала се јер јој је хладно. Увече, кад хоће да легне крај свога човека, уместо да се скине као све друге жене, обуче још једну од својих хаљинетина.

Гледала је у Доротеја. Ушли смо код Лауша. Он стоји крај уског прозора. Дакле, већ је устао. Толико се опоравио да шета по соби и гледа доле у вратимљску долину.

ленчарили, доконо ћаскали; разбашкарила се ту она у глибу, житком смрдљивом блату, прострла свој огртач, одложила крај себе косу и кези се на нас. Ми смо у сатрулим поњавама, угушени смрадом, врућица нас испија, бунило нам брка мисли.

Човеку би требало омогућити да умре крај потока, под крошњом каквог гранатог дрвета у цик зоре. Кад би ми било дато да сам изаберем место и време своје смрти,

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Ал' шта сте стали? С вина тог Врте се до и лузи На тирс наслоњен дрема бог, Крај њега моји друзи; И свуд се шири покој благ, Дубрава мирно спава; Не трепти чисто лахор драг, И нигде жива јава!

Под њоме, у немој даљи, под велом маглице сиве, Зелена спавају поља и влажне црне се њиве; Крај сниских ограда свуда висока трава се пружа, Где бршљан узвијен ћути и дивља вије се ружа.

1885. ПОСЛЕДЊИ ГОСТ Поноћ је одавно прошла. У крчми никога нема, Осим крчмара старог, што згурен, крај топлог плама, Претура дебелу књигу. Напољу мртвило влада, И ситна кишица сили и густа царује тама.

1885. Т* Под нама лисје шуштало је жуто, Крај мене, душо стајала си ти; Мирна си била, - ах, и ја сам ћутô, Обојим нама тужни беху сни.

То беше узор оних дана, Кад је у младом срцу мом, Трептала бледа Татијана И романтични Ленски с њом. Кад сам по сву крај Пушкина Лепота женских сневô чар, И плашио се Ањегина, И неговао срца жар.

жарко, Варљиве слике ваше: кристалних вода сјај, И сниске, кудраве шуме, и сунце над њима јарко, Прохладни, мили крај. Ал' где је кристална река и сенка питомих шума? Преда мном рудине пукле и равна пола та...

1889. ПЕТРАРКИ Крај пустих обала цветних, у празник бесмртне Ладе, Болном и чистом песмом здравећи бурни свет, Ти си певао љубав у којој

Умреће истине људске, и море столећа тавни' Покриће гробове њине. Ал' светли живи Крон, И с њиме, крај зрачног трона, у чистој, небесној правди Живеће вечно он. 1889.

На сниском огњишту старом Огроман мачак дрема крај огорелог пања, Кад вихор налети јаче, он лено отвори очи, Па зевне немарно дваред и опет спокојно сања. 1889.

тело без духа свог, По теби павит се шири и гнусна змија се краде, И гавран суморно гракће с каменог врха твог. Крај влажних зидина твојих гомиле камења стоје И урна бачена лежи...

Месец је изгрејô бледи И тама обале крије. Ено и Ада-Кале, где празни чардаци стоје Као скелети страшни. Крај платна сурваних давно, Убоги рибари блуде и мреже бацају своје Кад вече онеми тавно А брод се с тутњавом жури, и

орден златног руна, Али му на глави неће бити круна Него, место круне, чаков или капа; Одборници биће гомила сатрапа. Крај његових ногу скупиће се звери: Медведи, мајмуни, мачке и пантери.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Она се неће ускоро озидати, јер је то плавни терен Дунава. Сада, у рану јесен, потсећа тај крај, са својим џбуњем и травом, пресушеном од сунца, на американску савану, а ускоро, када се Дунав разлије, потсетиће ме

Та је звезда удаљена од Земље 230 светлосних година, па зато видим Земљу онако како је изгледала под крај седамнаестога века, јер је светлост која је тада са Земље пошла таман стигла до мог ока.

ЊЕГОВ ТОРАЊ И ЊЕГОВИ СВЕШТЕНИЦИ Београд Ви сте, дакле, драга пријатељице, спремни да путујете са мном до на крај света. Пружите ми Вашу руку да је пољубим и задржим у својој, јер ћемо одмах на пут. - Куда? - До колевке астрономије.

бивше Турске царевине, но у давној прошлости, која је текла од пре шест хиљада па до пре две хиљаде година, тај крај изгледао је друкчије него сада.

Ноћ се спустила, али се на хоризонту румени пун месец, а алеја палми показује нам наш пут. Крај тога дрвореда пресечен је, као тестером, огромним здањем.

Једне непроспаване ноћи, седећи крај отвореног прозора своје собе, увидео сам да се, баш тим захтевима, заметнуо у крилу конгреса један велики научни

Љубопитљиво смо ослушкивали све разговоре вођене у тој просторији. Дознасмо - то беше пред крај другог столећа пре Христа - да је цела пергамонска краљевина потпала под римску државу, а Пергамон постао главни град

Јер кад бих поштено признао да долазим из Београда, погледали би ме попреко; Београд и мој родни крај лежаху тада у Турској, земљи неверника и непријатеља хришћанства. Пословица лепо каже: „право твори, а истину збори.

Са Хуком је тешко изаћи на крај. Нема научног проблема о којем он није размишљао, па му зато свака туђа идеја изгледа као крађа његове својине.

Ономе крај прозора нисам добро начуо име. Претседникова фотеља још је празна. Сада сам тек опазио да иза ње, на нарочитој полици

Без тих вијадуката галерија, усека и тунела, не могу ни да замислим овај крај. Па ипак је овај храст, на чије сам се дебело стабло наслонио, гледао пре седамдесет година градњу ове железнице.

још нарочиту срећу да Вам који несташни облачић не поједе испред носа целу појаву, због које сте путовали на други крај света.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Ми ћемо ти хвалу дати, Хајдмо, хајдмо док је мај, Хајдмо сви у гај! Славуј ће нам попевати, Док не буде дану крај, Ми ћемо се наиграти, Весел' ће нас мили мај – Хајдмо сви у гај!

– ЂАЧКИ ЈАДИ МИЛАН КУЈУНЏИЋ АБЕРДАР Каткад ми се чини небо Грдна совра мермерова. А крај собе облачићи То су јата ђаволова.

ДАРОВИ ОД ПРИРОДЕ (Одломак) МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА) Огњевито сунце Весело је сјало Крај пелена цвеће Миром мирисало; Зелено је било У горама грање, Орило се славно Славујско певање Лаки поветарац

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ТАШАНА (умирена, љуби му руку): Ох, хвала, дедо! МИРОН (навлачећи епитрахиљ, један крај меће Ташани на приклоњену главу): Тако, наслони, одмори главу, чело.

С десне стране, од некадашње толико велике двоспратне куће са читавим редом соба, види се само крај од неколико Ташаниних соба, чији су прозори готово запушени густим решеткама. У те собе пење се степеницама.

А и она једва га умири, једва га поново доведе, положи у постељу, покрије, и утутка. И док год он не заспи, она седи крај њега... И тако сваку ноћ, по неколико пута. Па бар, кад није бесан, да је као сваки други, као човек.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

” Сети се једнога дана мајсторица Ристана — „Дошло ми као у сан” — неког лековитог блата крај манастира у Санџаку. Мајстор Коста сачека лето, и не казујући ником ништа диже се с ћерком на далеки пут.

„Па шта! Ако је рак, није лав.” Срба је такође већ на гробљу, али на оном, крај салаша. И можда се крстача госпа Нолина баш од чежње за својим драгим посинком, онако чудно издигла и усправила.

невидљивим конопцем прикачен је за катарку госпа Нолину и бог те пита где затрпани костур лепотице Талијанке из Трста. Крај гробљанског бунара, дала је госпа Нола сахранити несрећног пијаницу ветеринара, а после је ту дошла и Пава ветеринарка.

— Штета што јој Бог не даде да неком буде рођена мајка. — Ту стаде ударати земља по сандуку, и један од оних крај ивице гроба рече гласно и узбуђено: — Мати је то била, света мати! Бог нека јој буде добар и милостив, лака јој земља.

Промичу ти кајиши, коњи те не вермају.” Лети, на седишту крај ње, вечити штаубмантл, који никада не облачи, само седи на њему.

веруј ми, Тодоре, долазило ми је да с памети сиђем... Јулицу држи и спрема поочим крај жива оца и мајке... Видиш ли ти тај рачун! Живот, мој Тодоре, прождире као гробље.

Било је то једног септембра месеца, пред крај већ, кад је позна јесен на прагу, и кад је вече као ноћ. Још је то после подне наишла и олуја и јака киша, и небо се

Девојчица је била нежна некако од опште немоћи, што се научно каже: била вегетативно биће. Кад стане крај фикуса, и она је биљка која се боји да буде помакнута са свога места. Наравно да је све то знала паланка.

(Занимљиво је да се госпа Ноли по други пут није дало да оде у свој крај, да отпрати вољеног оца до гроба, или му бар стигне на подушје. Једаред, све је било спремно, разболео се гос-Тоша.

— То нећу дати ја! Не трпим попове, ни ваше ни наше! Неће Лука у попове, не дам, и крај... Осетих да сам се осрамотила, и да сам можда и дете изгубила, али моја шлајферка баш ништа, само уговор потврдила.

А нико од нас није видео тог оца с којим се толико хвалисала, нит јој кад дође ко до њеног „наш крај, наше планине...” Сирота госпа Нола. Мало се доиста заморила од тог живота без личних амбиција и задовољстава.

Зар је теби апс занимање и забава, ако Бога знаш?!... Доста с Грком! да изађеш једаред на крај ти с њим, кад он не уме с тобом. — Обојица имамо доста крајева! — Престани шалити се. Болесна сам. — Настаде тајац.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

— Но шта се даље Роману збило, видићемо у трећој части наше повести. »Шта, зар је већ крај?« Крај, госпоже. Никаква ствар ’нако брзи не зактева крај као шала и шегачина. Што је дебља шала, то краћа мора бити.

— Но шта се даље Роману збило, видићемо у трећој части наше повести. »Шта, зар је већ крај?« Крај, госпоже. Никаква ствар ’нако брзи не зактева крај као шала и шегачина. Што је дебља шала, то краћа мора бити.

»Шта, зар је већ крај?« Крај, госпоже. Никаква ствар ’нако брзи не зактева крај као шала и шегачина. Што је дебља шала, то краћа мора бити. Што је суптилније друштво, то се она брже прекратити мора.

лукавство, подвала; мучки напад КОЛИЧЕСТВО — количина КОНАЦ — (1) циљ; на тај конац »с тим циљем, у ту сврху«; (2) крај, завршетак КОНЗУМО (итал. цонѕума) — (из тргов. и економ. речника) потрошња, трошење добара КОНТА (итал.

цонто) (из тргов. и банк. речника) рачун КОНТРАКТ (лат.) — (брачни) уговор КОНЧИНА — крај, смрт КРАСНОРЕЧИЈЕ — лепоречивост; беседничка вештина, реторика КРЕШТЕНИЈЕ — крштење КРИТИКЕР (нем.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

они је пију На коленима под столом Мачеви им тихо реже У чанцима на столу Огледа се вечерње небо И на небу крај сутрашњег боја На десну руку венцоносца Слеће кос и зачиње песму КОСОВА ПЕСМА Ја кос Црноризац међу птицама Склапам

смрти На чеоним костима се пресијава Страховито памћење Из очних дупљи Гледа до на крај света Црна видовитост Између крезубих вилица Заглавила се Голема последња псовка Око смрти зазидане у кули Лобање у

укротитељи громова На вама показују вештине Нама сте камени длан На вама читамо црту живота Никад јој нисмо видели крај ВРАЧАР ПОЛЕ Срео сам те старче пастиру Усред белога града Пролазио си нешто после поноћи Огњеним пољем

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

њему побунили застарели погледи нашега друштва када ју је једном затекао у положају спартанске краљице Леде а сликара крај ње као лабуда.

Одмах, на првоме кораку по рођењу, но без мојега учешћа и кривице, направио сам збрку у кући. Бабица, која је бдила крај постеље моје мајке крепећи се румом, објавила је да је дете које се родило женско.

да се родим као син богата оца, можда какав неодољив фатум који лебди нада мном; тако да предосећам да ми се пред крај живота може још и то десити да на седам дана после моје смрти мој лоз добије главни згодитак.

Једном је мајка месила и метнула тесто у карлицу, покрила марамом и ставила крај пећи да јој тесто нарасте. Ја сам, играјући се око карлице, сео у то тесто, и дао му такав облик какав се ниједном

па стајао пред врата на улици са рукама на леђима и чекао ујутру и по подне судско и среско чиновништво, које је крај наше куће пролазило, те им качио реп одостраг.

Одмах затим, што сам уосталом ја и очекивао, ушла је читава комисија у моју собу да се увери да ли ја спавам. И ту, крај мога кревета, отпочела је комисијска полемика о питању: да ли ме треба овако у сну истући или треба ствар одложити за

Сви једнолики, сви безизразни и сви балави, па ипак — ко би то тада рекао — ту су, један крај другога, седели: будући министар и будући разбојник, будући епископ и будући зајмодавац, будући робијаш и будући

У нашој дечјој машти су сад већ све госпође у вароши личиле на нуле, а све цифре крај њих на њихове мужеве. Чак су нам поједини људи изгледали слични дотичним цифрама.

Све су то ствари које су нашу дечју машту необично занимале, али, морамо признати, и помогле да крај азбуке научимо и цифре и да тако свршимо основну школу. Хајдемо дакле у гимназију!

Али наш секретар иде тако далеко да ставља знак дивљења чак и крај фразе: „Ти си магарац!“ Е па зар то не значи компромитовати не само тај знак већ и целу граматику, јер ако је ко

Митад-паша, као валија нишки, необично је сурово кажњавао крађе и отимачине. Вешао би лопова за пар пилића, а крај обешенога стављао би предмет који је украо, како би свако видео зашто је онај кажњен.

Почео сам: Нетко беше Кондија бимбаша, Беше Конда из малене Маћедоније, Из мале Маћедоније крај Поломља, Па он где год дође води Ту су њему броди.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

98 ЖИВЕ ЛЕШИНЕ ОСТАЈУ 101 СМЕЈАЛИ СМО СЕ ГЛАДНИ... 106 НА ИВИЦИ ЖИВОТА 115 КРАЈ МУКА... 120 САН ИЛИ ЈАВА 126 ОСТРВО СМРТИ 133 У ФРОНТ!

варнице, па ће рећи: — Сва је несрећа у томе што су војници приликом овога одступања наишли баш на свој родни крај. Сада треба да оставе жене и децу, старе родитеље. А и сами виде да за овај моменат отаџбини нема спаса.

Али када поднаредник добије дебљи крај, е то је мало необично. Увређен је понос старешине. То ја знам... Под нормалним приликама, ја то никад не бих учинио.

Људи покривени преко главе шињелима и шаторским крилима лежали су крај утуљених угарака. Преморени коњи стењали под амовима. Стражари су мрзовољно зурили у ноћ... У селу је кукурикао петао.

Али, и људи заостају. У многих су отекле промрзле ноге, те остају седећи крај пута. Нити они моле за помоћ, нити би им ко могао помоћи.

Било је доцкан. Слабине су се тешко надимале, а ребра излучена, као сводови на вијадукту. Приближавао се крај. Животиња је гризла земљу... Драгиша се заплака.

Опет беспуће, и опет заостају изнемогли, лежећи на путу. Стигли смо пред вече у један крај обрастао ситном шумом. Овде ћемо преноћити. Батерије наилазе. Један војник из шесте батерије поведе се и паде.

— Ама шта има да видите? — брани се Душан. — Он, како је почео, овако треба да заврши. — Деде, прочитај још крај! ... Стога молим команданта, да уважи овај мој одговор. Ветеринар пука...

Кад је мост завршен, војници су прешли, вукући собом и један крај конопца на супротну страну. Требало је прво извршити пробу.

Требало је прво извршити пробу. Везали су коњу један крај конопца око врата, а они на супротној обали држали су други крај. 3атим је коњ приведен уз обалу.

Требало је прво извршити пробу. Везали су коњу један крај конопца око врата, а они на супротној обали држали су други крај. 3атим је коњ приведен уз обалу. Животиња, као да предосећа опасност, поче да стриже ушима.

Нагази на чврсту земљу, те журно истрча. Сад је Војник опет пренео један крај конопца. Да се не би много задржавали, војници су везивали по четири коња. Напред је био најјачи.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

корак једног детета, за покрет његов у ходу, А аероплани и птице пролећу кроз облак И цепају га ритмом дугих песама Крај Охридског језера и манастира светог Наума За мирни пут бескрајни и дубоку набрану воду, Раскидам облак над вама.

Када се у срце усели пролеће, Младост се као ћилим пољем продужава, На рубу чијем девојче дивно спава: Ја крај ње милосно лежем, да је вежем Рукама за себе и за даљине; И пољупци су укуса слана, Цветне девојачке главе као бокори

Или је једини грозд окачен о лозу, Као сок из тебе сише туберкулозу. Под врбама је писао песме, Крај вода је сањао девојке; Зажарене му биле јагодице грозничаве На помисао: да једне малене дојке Никада додирнути не

Под кишом куршума, пуковничку нареднику однесе заповест: Напред, на јуриш! Једини се крај пуковника нађе он; Сам од једне гранате би закопан.

Зар цео свет, зар ће на њему све то, јурнути кроз зрак; Ја не разумем, откуд се онда судара влак крај једне реке. Па замишљен сам, а плах, И не знам, којим правцем из смрти: нисам ли увек Онако јак ...!

И то записах ја крај једне реке И амин! ФАБРИЧКИ ДИМЊАК У ПЕЈЗАЖУ И КАНИБАЛАЦ ЧЕКАЈУЋИ НОВОРОЂЕНОГ Претворио је гле, сав труд у густу

Ко пева о хлебу и о глади! Улицама и крај биоскопа, пред глумицом младић богоради: Прислушкујући: Из желудца Вам се диже опере неке арија! Она: О не! о, не!

О, па дивна је та Скадарлија! Два војника крај друма седе, Говоре о вашкама и о сељанци, Затим о оном што се не једе Бар у војсци и железничкој станици: О кокошци

су тако меки, и река није дубока; Ма куд да пођемо, будало, багро, иста нас смрт чека, Иста нас баш смрт чека, крај миле сељанке, У војсци и железничној станици.

Те никад њеног одлакшања дочекати нећу, Смрт ће мене најзад растурити сутра; Умрећу. Кад? У хладна јутра. Два војника крај друма седе, Па усхићено гледам њина лица млада: Ко би рекао да ко хуље Од старице што их примила Украше осам динара!

А заспим увек пред крај вечере, Служавка свлачи небо, дан и мене, Па баци ноћи да нас прождере: Тек јутро нађе кости разнесене.

Мајко, отац мој беше ли звер Крај тебе, ил' само историчар: јер и сâм ја звер? Нашто ми сав овај живот и пролазна му чар, Мајко, ако и ти - моја колевко

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Дивота! Дечак се наже и напи воде, па од досаде поче да у извор баца грумичке земље. Кад, изненада, крај самог свога уха зачу уздах. Ко би то могао бити? Осврте се Ведран лево, осврте десно: нигде никог!

Ни милосрдна рука не би га нежније наставку пута предала. Дечак клече и спусти мраве на крај ливаде. — Упаднеш ли у невољу — зови нас!

— Можеш их мењати! — човек у црном спусти врећу крај Дрвосечиних ногу. — А можеш их и бацити, ако ти се прохте! — црног огртача и црне капуљаче, наједном нестаде.

— Дрвосеча још једном пређе руком преко лица, али брадавице није било, чак као да му се и нос смањио. Деца која су крај њега пролазила гледала су га у чуду. — Шта је то са Смешним Лицем? — рече једно.

Дај свиралу! Низ образ младића клизну суза, саже се и помилова пса који је дрхтао крај његових ногу, али даде свиралу Златокосој. — Проклета била! — полете једна жена к Златокосој.

— Не одговарај на љубав мржњом — плакала је али младић је одмахивао руком и продужавао свој бег. Већ је и на крај земље стигао, и ивице неба се дохватио, кад девојка крикну: — Као пас ћу за тобом ићи, опрости ми, опрости...

— рече риба када се дечак успуза на њу, па полете као галеб. Је ли му то ветар звиждао крај ушију или је риба певала? Није могао да одреди.

— Ево ти је! — спусти Софроније златну лубеницу крај пријатељевих ногу И звизну некако тихо и умилно један, па други пут, а из воде која се тамнила у дубини, као беличасте

Мајка се збуњено осмехну. Шта и да учини друго, кад није могла да види да насред кревета крај дечака спава Принцеза. ВАРАЛИЦА И СМРТ Био једном један Варалица, али какав!

Како да га њеном сину да? Како да превари вештице—чуварице, суру орлушину и белу змију које крај извора чувају стражу? — Превари? — узвикну мајка, а кроз главу јој прође прича о Варалици.

Мајко мајчице, окрену се Варалици свет око главе. »Ово ти је, будало, крај!« помисли али га сенка орла прелете. Једва корак даље од стене стрмоглави се орлушина и рече људским гласом: — Не

Али шта ће Варалици мртве вештице? — Шта тражиш? — питају га углас, моле. — Да ме проведете крај беле змије, док гутљај живе воде узмем после идите куда вас ноге носе! — осмехну се Варалица. Зашто ли ћуте вештице?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Иза њих назире се башта, улични зид са великом двокрилном на свод капијом и цео крај вароши са разасутим крововима кућа, прорешетани врховима и гранама дрвећа из башта.

Свирка и песма бурнија и све ближа. Почиње да се разабиру дахире, звон чампара и песма: Крај Вардар ми стајаше, Т’нке пушке фрљаше. МАРКО (одлази ка капији и враћа се радостан): Газда, газда!

Уз песму, свирку, улазе Коштана, Стојан, Салче, Гркљан, и остали. КОШТАНА (певајући и играјући): Крај Вардар ми седеше, Т’нке пушке фрљаше. — Ја не жалим снагата, Жалим срмали јелек, Хај, хај, срмали јелек!

ТОМА (задовољан): Ех, када би још и то! А бакшиш хаџијски! И то не целу песму. Крај само. Он много казује. Она мртва а свекрва мисли да од ноћног првог миловања и целивања још не може да се освести, и

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Спремни коњиц фркће, ногом копа, бије, Као да би на пут господара звао... Зора је. Ми деца крај мајчина скута У дворишту стали, срце нам се тресе — Отац, ево, свима из јаспрене кесе По маријаш вади за сретнога

Већ је на крај стазе. Сада брвно води Преко уске реке што кривуда луком; Старица не стрепи, она напред ходи, И слободно хвата за

кров њене душе, кô селица летом, Враћају се светле успомене дана Кад је децу дивну, као стабла с цветом, Гледала крај орних плугова и брана.

1918. РУЧАК У издртом сукну, под мурвом крај пута, Прекрстио ноге на рапавој плочи, И ту ломи комад хљеба отврднута И главицу лука уза њ слатко смочи.

Кô на дажди класје, кô различак плави, Ја дршћем уз њеног срца топло било. Све тако, крај реке, греје ме и крепи, А кад бела зора с песмама се јави, Кући носим пуну прегршт звезда лепи'. 1912.

А ти у љуљајци па се њишеш ти'о, Кô на међи један мак црвен и мио. Ја крај плота стојим, гледам у вас двоје; Једнаке сте као капље на цвијету!

Тужио се не бих, па век цио Да ме гази и ногама тупка. (Срце збори:) О, да сам јој јастучић, крај стола Где јој игле забодене стоје, Када би ме не знам како бола, Бод би био радовање моје.

Вај, често у сну спрам мене Тај среће сине крај, Но попут празне пене У зорин ишчезне сјај. 44 Љубио сам те и љубим јоште, Па нек се сруши свет цео, Из рујина

У крви посрну витез, С клецањем кући див миче.'' Кад ја сахрањен будем, Тад је крај ове приче. 47 Они су кињили мене, Гњеву ме гоне бледом, Једни љубављу својом, А други мржњом и једом.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

“ Косовска битка значи крај самосталне српске државе. Убрзо после тога Турци су ставили под своју контролу земље Вука Бранковића: „Скопље су му

, да је мисао о Вуковој издаји, у вези с поменутим околностима, поникла баш у главама тих људи који су до пред крај XВИ века покретали безизгледне, очајничке буне.

Кад је то видео, Марко се одвојио Од другова, обукао калуђерско рухо и сео крај шарене чесме — не би ли ту зауставио девојку.

Кроз песму о њему кретали су се слободно широм рођене земље, с краја на крај, и чистили је од уљеза, пљачкаша и крвопија.

Тада је настала и изрека: „Бог вас чувао сењске руке!“ Сами Млечићи нису били у стању да изићу на крај с ускоцима, те су затражили од аустријског двора да се ускоци „уклоне из Приморја, а барке њихове да се спале“.

Муја Хрњицу убио је из засједе у Петровој гори побратим му потурица Мехо Катарица; Омер је изгубио главу панувши крај врела Коренице у бусију Стојан-харамбаше, а Халил пао је под Бањалуком у чети крајишника што су се, оцрњени пред

— истиче се на крају „јање за заклање“; у другом случају стих „не имао од срца порода“ преноси се с почетка на крај — зато што се понавља пред женом која тим делом клетве треба да буде највише дирнута; у трећем случају Марково кршење

Ћеклићи, Бјелопавлићи, Озри(х)нићи, Пипери, Његуши, Васојевићи и где се племенска организација „одржала до пред крај XИX вијека“) даван „најжилавији, скоро непрестани отпор турским завојевачима“, па је према томе овде — може се

историја него историја антагонизма једног краља и једног жупског племића и као таква могла би да се веже за сваки крај и за свако време откако је отета лепа Хелена па све до XИX века, кад су у Србији, усред устанка, морале бити

Хоћу градит цркву Раваницу у Ресави крај воде Равана; имам блага колико ми драго, ударићу темељ од олова, па ћу цркви саградити платна, саградићу од сребра

12 БАНОВИЋ СТРАХИЊА Нетко бјеше Страхинићу бане! Бјеше бане у маленој Бањској, у маленој Бањској крај Косова, да такога не има сокола.

називаше, пијан дервиш оком разгледаше, па му мучну ријеч проговара: „Да си здраво, дели-Страхин-бане од малене Бањске крај Косова!“ Плану бане, препаде се љуто, те дервишу турски одговара: „Бре, дервишу, несретна ти мајка!

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

За све што га чека Не би се ни рађо У виду човека Већ би био птица Или вредна пчела Или само багрем Негде на крај села А МАЗЕ ТАТИНЕ Мамине мазе На чистоћу пазе А татине мазе На чистоћу газе Мамине мазе Једу док је тазе А

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Бабе су шапутале да је уклет и да никако није добро ноћу крај њега пролазити. Зачас те, каже, може шчепати ледена рука непозната чудовишта и повући за собом под зашаптане сводове

Сахрањен је на самој ивици Гаја. Крај његова гроба, под крушком дивљаком, за врелих љетњих дана хладују чобани. Окупе се око камене надгробне плоче без

кад се ту, кажу, крије страшно чудовиште дрекавац, које за кишовитих ноћи својом продорном дреком испуњава читав крај. Па ипак, ипак... чим је из Гаја чуо глас кукавице, дјечак је главачке јурнуо у шуму.

оштећен, друго „хм“да ми треба игла и конац, а треће „хм“каже да ми ваља наћи нешто од чега ћемо начинити поједени крај обода. — Може ли какав комад лима? — упита Стриц. — Та није твој шешир црква па да га лимом крпимо.

Премирао је на сваком кораку, заустављао дах и затварао очи само да што лакше промакне крај уклете приказе. — У-ух, умакох жив!

— повика Мачак скоро кроз плач. — Само се јави! — Аха, јеси ли се уплашио, кажем ли ја! — јекну Јованчетов глас крај самог његовог ува и лампа поново сину. — Не бој се, ево мене. Кренуше даље све поред зидова пећине.

— Хајдемоте ножице лагане, крај крчмице, крај моје драгане! Кад се сељаци искупише код кнежеве куће, дебели газда Ваљушко строго их погледа свију

— Хајдемоте ножице лагане, крај крчмице, крај моје драгане! Кад се сељаци искупише код кнежеве куће, дебели газда Ваљушко строго их погледа свију редом и запита:

Јурио је кроз Гај као поплашено ждријебе, али му се од страха све чинило да он то још увијек стоји у мјесту, крај страшне рупчаге, а дрвеће шашаво јури крај њега, проскакују испод њега жбунови, налијеће и шиба га љесково пруће.

али му се од страха све чинило да он то још увијек стоји у мјесту, крај страшне рупчаге, а дрвеће шашаво јури крај њега, проскакују испод њега жбунови, налијеће и шиба га љесково пруће.

Удрите кромпирима! Крај колибе је лежала повећа гомила кромпира које је тих дана Вањка Широки довукао као резервну храну.

Жандарми су стигли, строги и наоружани, али прекасно: Николетина је већ био одмаглио с неким ћумурџијама чак на други крај планине, да у некој шумској ували пали ћумур, дрвени угаљ.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

МИРИ БОГА С ЂАВОЛОМ 214 ИГУМАН СИЛОАМ И ЛЕЊИ МОНАХ 215 ЛАВ И ПУСТИЊАК 216 ТРГОВАЦ И СМУК 217 КОНАЦ СВЕТУ 218 ЦАР НА КРАЈ СВЕТА 219 ЧЕТИРИ РАЈСКЕ РЕКЕ 220 ГОРЊИ ГРАД 221 ЈУДЕЈСКЕ ПОВЕСТИ 223 СОЛОМОНОВ ГРЕХ 225 ШАРЕНА РИЗА АХАРОВА 227 О

Садање, ако би колико дуго много то злопатење било, хеле опет, опет, кад год, има му крај. Ако не друго, а оно смрт је сваком покој.

Наш живот, кано брзи коњик хитро иде да нас стера и скупи на крај света, концу нам житка овога. НЕСКАЗАНИ СЕ СУКОБЕ СНАХОДИ ...

И све је то на свету постало врло угодно за проводење нашега живота, свуда мери доходно; зна се докле коме допирање и крај, што ли, за колико и докле ли што траје. ПОСЛЕДЊИ ДАН Видео сам небо ново и земљу нову.

ГОСПОДАР ВОДА Обладати ће он од мора до мора и свим реками од крај до на крај земље. Пред њега ће припасти с поклоном Јетиопљани, штоно су црни Арапи, и његови му злотвори прах са

ГОСПОДАР ВОДА Обладати ће он од мора до мора и свим реками од крај до на крај земље. Пред њега ће припасти с поклоном Јетиопљани, штоно су црни Арапи, и његови му злотвори прах са земље шмркати ће

кад у лађи возећи се думенџија и возари спавају лађа самовољно плава, — куд је ветар окреће, туда и ходи, ама гдегод у крај и сама се прибије ако и шеврда тамо овамо по води, — такођер и ми.

То се је здесило било у Француској горе земљи, у граду именом Кремону. ЦАР НА КРАЈ СВЕТА Та тек ево овде да би на коликој страни и преко света хода било, а нашао би се који каки гдегод милостиван и

Да се уразумиш: ако те ко бедом обноси, не снебивај се, ни се јазби за то, но све мотри нашто се крај доконава, а иза зла свакад се бољем надај, тек исто ако драговољно поднесеш коју тугу!

Оставише га једва духата и одоше. Оста он лежећи му крај пута крмечући; не може се никуд ни макнути. Сотим путем у своје нуријско му село пролазећи, неки поп виде га где се

По томе прознаше га да је сам Господ. А Симон Петар не имаде кад од жустрине жељне чекати док се у крај на лађи извезу, — а го бијаше, гажећи по води уз мрежу, — него тек опаса се са свученом кошуљом, скочи с барке у море,

хеле он доплива у крај, да се брже ш њиме састане. Кад извукоше мрежу с рибом, сто и педесет и три теке великих риба бијаше — моруне, што ли

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Само духну на нос: „Хм! Јага, што је џимпир! Анасана!“ рекну кад Манча прође крај њих, па се од силна чупкунлука ломи кад иде, а накривио фес на једно око. — „Ех црна Јевдо, што роди сина чапкуна!...

на рад босоноге девојчице с мотиком на рамену, те је то Мана утолико чешће вукло у поље и зеленило, и правило му — крај оних природних лепота — теферич још пријатнијим. А Мане је волео да теферичи.

и за лепу Зону није имало дражи оно што је већ победила и залудила, него је интересовало и дражило оно што равнодушно крај ње пролази, што је не гледа и не осврће се за њом.

— Колико само пута кад она прође тако некуд са својим стринама или теткама крај његова дућана, а он у дућану ради и опази је, а зна отприлике куда ће и којим ће се улицама вратити, — колико пута

А кад се сретну, а он се учини као да је и не види, па хита крај ње као да му је богзна какав посао за вратом!... Или опет тако ради у дућану, а посао навалио као никад; ради, удубио

Само се једаред десило да је прошао крај Зоне, па га неки ђаво натентао — и он се окренуо за њом. Погледи им се сукобише јер се и она окренула за њим, али је

у Србију само пиво као пиће познавао, упознао се овде и с вином; потреба државна изискивала је те је дошао баш у онај крај где је црно жупско вино било мало скупље од воде.

Недељу дана после овога испричанога у прошлој глави, кад је измећарка Зонина, Васка, прошла крај Манина дућана, а он сам био у њему, добацила му је у пролазу: „Бата-Мане, поздравила ти се Зоне!

И зато није ни чудо што није уз пут приметио буљуке сељанака и сељанчица у њиховом живописном оделу како промичу путем крај њега.

Други пут би их задевао или се бар искашљао пролазећи крај њих, а сад их није ни приметио, иако су се кикотале гласно и гуркале се пролазећи крај њега и задевајући оне њега.

или се бар искашљао пролазећи крај њих, а сад их није ни приметио, иако су се кикотале гласно и гуркале се пролазећи крај њега и задевајући оне њега. Тако је силна љубав и тако силно заноси она човека!...

И то је охрабрило Манчу. и први пут кад прође Васка крај дућана, а он био сам, зовну је. — На дом, ете, здраво ли су ви? — запита је Мане. — Здраво!