Употреба речи краја у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. — Хајд’мо у болницу! У болницу! — повика гомила. — А моје вино? — уздахну механџија.

Али код мога побратима беше, како женидба, тако и живот буран и необичан... Ако ти се не спава, учитељу, слушај ме до краја! Тужна је то приповетка, сећаћеш је се довека. — Приповедај, Миладине. Ја радо слушам приповетке...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

” Пак овом „О, да ми је!” нејма ни краја ни конца; подобно је врућичини у којеј колико више ко пије, толико му се већма распаљује жеђа.

” — „Чуј сад” — одговори змија — „и оно што јошт ниси чуо а ваља да чујеш ако си рад знати ствар од краја до конца. Оно дете хтело је убити змију садерати јој шарену кожу и навући ју на свој штап, зашо га је она ујела и

Није доста: рече тако ови, а онако они. Томе никада нема ни краја ни конца. Рекао је ко је што знао и мислио, ”Колико глава толико капа”; но разуман човек ваља да сазна зашто је ко

Чини им се дакле да тим годинама неће бити краја ни конца, и зато, као онај у Евангелију богатац, говоре души својеј: „Ј ед и и п иј, м и л а д у ш и ц е, и м а ш

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Али су Турци у једне собе већ ушли и запалили, те кућа с једнога краја гори, а наша војска прелази преко Топчидера, али не може брзо да пређе преко воденички̓ брана.

Тако низ Дунав путујемо до Рама. Сад не знам или онај први или други дан возили смо се у захожденију сунца близу краја, док ето из куће човек сиђе поближе Дунаву, запита чији је чамац. Возар одговори: „Наш је̓.

Ово сам ја казивао како је мени мој отац казивао, од горњег краја Сербије и око Београда, Јова Протић пак од доњега краја Пожаревца и до Видина; јербо Чардаклија је тек скоро пред наш

Ово сам ја казивао како је мени мој отац казивао, од горњег краја Сербије и око Београда, Јова Протић пак од доњега краја Пожаревца и до Видина; јербо Чардаклија је тек скоро пред наш поход из Цесарије прешао, а Теодор Филиповић (Божа) у

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

То је неки шантави Веса, неки врљоки Голуб и неки Бороје из доњег краја. Људи који не воле да запињу грбином око тешког пољског рада, него радије ошљаре око механе и кланцају чак у треће

— Трчи бре, млеко да се донесе! Шта чини тамо! Момче отрча навише к чајиру. Ћир Трпко настави причати до краја свој сан. Мало-помало накупи се повише сељака у механу. Заметну се ту разговор о свачем.

И хођаше зло проћи да не наиђе чича Митар из доњег краја, онај што плете кошнице, с две кошнице што их је у потоку негде горе оплео, па једну натукао на главу, а другу ношаше

— Нећемо ја! — прихвати неки Јован травар из горњег краја. — Није то, болан, шала, закопати нахоче у сеоски потес!...

Затим увуче некакву грдну кладетину, дугачку сврх човека! Метну је поред ватре, с једног краја потури јој неки пањић, па је покри и намести тако као да неко лежи.

На један мах сав устрепта од милине, поче журно и грозничаво превртати листове... Указ се отегао с краја до на крај свих две стотине табака! Господину министру ударише сузе од радости.

горњег дела кола Ље — одиста (за појачање одречне реченице) љуљ — уродица у пшеници Макља — нож са дршкама на оба краја, служи за дељање дрвета мал — иметак, благо мала ручаница — доба ручања (око 10 часова), ужина маса — имање

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Дан за даном освитао је све црњи и жалоснији!... Па... нигде му краја не видиш!... Људи беже од тебе као да си кужан. Толико ми пута беше дошло да кидишем на овај јадни живот!...

— Јуначки! — потврђује Станко. И мораде поново присести и попу опричати од почетка до краја. Они слушаху његову живу причу с највећом пажњом. — Па шта је било с Луком? — упита поп Милоје. — Зар погибе? — Ко?..

— Јавио сам и Луки, и Јакову, и Вожду!... Ово је страшна сила!... Кад сване, погледаћеш са шарампова, па ако видиш краја, чини од мене шта хоћеш!... — Дакле, много их! — Много!... Као у мору песка!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

У олуј сунца и у мракове, Као Реч чиста некад бачена, Свих праоблика носећ знакове: С краја до на крај нит провлачена.

као из далека Залутале птице у светлости маја; У песми су њиној гласи других река, И на крилима им сунце другог краја.

Ти ниси у себи јер ти нема краја; Твој говор почиње музику свих вода; Речи су ти конци у ткиву свег сјаја; Идеш, кô молитва, од земље до свода.

твојим отровима; И сјај твог осмеха узе блесак маја: Твоја је лепота у стварима свима, Твој кобни чар нема имена ни краја.

свога змаја, И виле бродарке покрај свију река, На сваком раскршћу по један краљ чека, И старински напев пољима без краја.

Све је тамо било као и пре. Али он није више био онај исти. И није могао да позна те сунчане обале родног краја. Болно, он затвори очи и погледа у себе.

И гле, тамо он виде све онако као што је било некад; непрегледне обале са дрвећем и сенкама, које су ишле до краја света; и бледе статуе у којима је узрујано струјила бела крв страшћу и заносом; и једно огромно сунце које је

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Одавно је већ било звонило на вечерње. Дан се клони својему крају, а у нашој души иста она пучина нигде краја да видиш, само се облаци све гушће гомилају. Све постаје несносније, страшније и очајније. — Боже, ти на добро окрени!

да мало придрема, али тад се зачу кроз Мртву ноћ равномерно лупање точкова и узвикивање оних што мере воду с предњег краја лађе; па онда пиштаљка стаде будити успавану послугу на станичној лађи.

Кад уђе у собу, а он лежи на кревету који је начињен од кухинских врата под која је подметнуо на четири краја по пет шест цигаља. На ногама му панталоне, а горе само кошуља. Босоног лежи и чита некаку купусару. — Помози бог!

— мера за тежину (око 3,2 г) дуел — двобој ђем — гвоздена шипка (жвала) која се ставља коњу у уста; за ђем су са оба краја причвршћене узде ексцес — испад, изгред, преступ емфатично — извештачено, високопарно ждрепчаник — попречна дршка

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А после, ако ћемо шта, оно и није село, него варошица. Та колик је само онај Велики сокак с краја на крај, па колико тек малих сокака има, а сви су широки! Зато ниједан није калдрмисан, а није никада ни био.

Авлија пространа, отегла се читавих дŷж њивâ, да једва можеш довикати онога с другог краја авлије. А у авлији свачега; једно богатство достојно зависти. Ту су шупе, амбари, голубињаци.

После читања чека их »јаузн«, а после овога излазе и шетају се испред куће и разговарају, а разговору заљубљених никад краја. Шетају се тако већ у мрак.

— И-ју, ала је безобразан! — прошапута Јула кад онај поче песму, али је зато опет пажљиво до краја послушала! Е, баш је безобразан! А затим уздахну, па стаде даље да копа. — Је л’ он само берберин... — унцут је он!

Јули жао баш озбиљно. Час криви, час правда себе, ал’ опет на крај краја, кад озбиљно помисли, па шта је то тако баш страшно казао; та ено и у песмама, трукованим још, — па шта се све не

Тако сам утишкавала и, што кажу, крпила! Е, ал’, бо’ме, и томе је било краја! Док су мене слушали, и док сам ја могла... било је и којекако.

— Ју, страсна и велика! А какав то фелер има? — пита Пела зачуђена. — Та зар је један, слатка. Не знам ни с кога краја већ да почнем! — Ју, рођена — чуди се Пела — а ко би то рек’о?! — Ето, прво, не зна немецки!

У њега увукоше и неке Швабе из другог краја села, а међу њима и Сепла сувачара и жену му Бетику и ћерку Кредлу. Сепл је из поштовања према поп-Спири као лојалан

Заплакала се и Јула, и глас је издаде. Свати је разрешавају од даљег певања, јер је и њих све растужила. И не би краја хвалама са свију страна; хвалише и песму и песника и певачицу.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

По њему, чим се он укаже с краја улице у којој мртвац чека, за сарану зна се већ да онда за њим иде поп и друго што треба. Такав је увек.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

још као са девојком добро познат био, па није морао око ње много етикеције правити, него је могао одмах са другога краја шале започети.

Процеси дуго трају, пролазе месеци и године, и још краја нема. Често се сведоци преслушавају, све нови и нови. Нестане из акта дуплике, па поремети цео процес. Опет пик наново.

Бабоња то изјашњава за криминал, па иште истрагу — инквизицију. Сад се тек ствар заплете, богзна ко ће јој краја видети! Рогозићу се већ досадило што тако дуго траје, а заплет све већи. Сад тек види да ће га Бабоња надмудрити.

Никад мира! Поче и он куњати и добије суву болест, која је подуже трајала. Ипак је подлећи морао, а краја процесу није дочекао. Алка остаде удовица, а покрај тога у кући неограничена госпођа.

Сиромах Марко! Таква глава, па вечит мученик, у кући женин роб. А Миливој, слабије главе а боље среће, од почетка до краја лако је и добро живео. Често више вреди срећа него мозак. Мица умре без порода. Алка остави након себе диван пород.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Онда, са скрштеним рукама и замишљен пређе неколико пута собу, с једнога краја на други. Под његовим тешким корацима шкрипао је и угибао се иструлио патос.

Јест то поуздано знам, а друго: да ће овај рат појести моје нерве до краја и да се он никада свршити неће. И све оно време између прошле демобилизације и нове мобилизације, то је привремено, а

онаквог његовог држања у последње време, шаљу и одређују на све ризичнија места и да би он једнога дана, пошто нико краја не може сагледати том страшном разрачунавању, најзад морао платити главом. То је сигурно.

Умакао сигурној смрти, уверен да новим опасностима нема краја, Христић је одлучно и огорчено одбацио помисао да се врати у батерију.

Па се то врзмање понавља непрестано тако и Јуришић неможе да примети ни једног јединог међу њима који би с једног краја стигао на онај други.

Африка

Разговарамо са њима. Долазе из Ливерпула и иду за Буенос Ајрес. Случајно питам једнога из кога је краја. „Из Спалата!“ одговара он на италијанском. — Јеси ли Хрват? — питам га нашим језиком. — А шта бих био?

Он прима путнике али их више не искрцава све до краја карантина. Петнаестог вечера од оног када сам се укрцао у Марсељу посетио ме је Вуије, да ми каже да је гром који је

човеком који има истовремено: и мисао што схвата наше осећање, као и осећање које појми нашу мисао; који, са другог краја живота, коме ми тек идемо, пружа нам насмешено и пријатељски руку), такво исто чудо, таква иста узвишеност, као што је

неколико година да је администратор Пруто начинио једну велику аферу поводом једнога од дванаест тајних удружења овога краја. Тицало се друштво Вихиби чији су чланови чинили праве покоље у селима.

Дискусија досадна и без краја: „Ја стезао, ја стезао ти, ја стезао мене!“ за час се више није чула иза нас; већ само покаткад који наш корак под

од које Фонтен гради себи филијалу налазимо једнога црног младића, Фонтеновога повереника, који није родом из овога краја и чије су прве речи да не може више у овој пустари.

Његов снажни врат пламти на сунцу. Ја се уистину грдно забављам овим својим смешним предузећем: доћи са краја света, као, једино, да бих учинио радост и испунио жељу неких младића са мароканских планина.

Кроз чаршију покривену зеленим вењацима; уз брдо, кроз улице препуне света, магарића, бициклиста и деце. Никада краја.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Небо се после, опет, спусти на ту празну земљу као плава завеса. Све до краја XВИИИ века, у том краљевству ратови су били чести.

Глас му је био промукао, али је покушавао да буде љубазан према свом госту, до краја. Скромност, повученост, Исаковича била му се допала.

Томе се мора учинити краја. Мора! Чак се и Марија Терезија била решила. Кад је Исакович, дакле, стигао у Срем, таквих официра, који траже

До краја свог живота, могла је, после, да понови, у себи, тај глас, који јој је те ноћи мрмљао, немецки јаучући, као од неког бо

која су се помаљала из даљине, код варошког ђерма, а после дан, два нестајала, у даљину, у шумарке поред друма, све до краја октобра.

Берба грожђа почињала је тек крајем октобра – по календару папежника – на дан Јуде, Симеона. А трајала би до краја новембра. Пре почетка бербе, међутим, при таквим поласцима, Токај је обично спавао.

Оне, који су, међутим, из Бечеја, пошли, пратила је нека несрећа, од почетка, до краја. Те исељенике био је уписао капетан Сава Ракишич.

сви нађемо опет у Кијеву да бисмо људски живели и да и Бог и људи виде да смо у љубави којој само смерт може учинити краја.

мраку, као у том шумском, испреплетаном, покрханом, грању, међу тим сенкама, кроз које га је коњ носио, а којима краја није било, прођоше, још једном, људи и жене, од којих се недавно био растао.

у Кијеву, и како су насељени у своју Нову Сербију, те приче никад нису биле исте, нити се чинило да икаква смисла, и краја, имају. Ни у Павловим причама о томе, боље, није било.

Зеленило равни, траве које су биле преконоћ никле, пружале су се, у долини, далеко, као неки ћилим до небеса, коме краја нема.

у мозговима тих сербских исељеника, постаде неко велико привиђење, једно уверење, да постоји земља, толико огромна, да краја нема. Честњејши Исакович, Павле, нарочито, осети радост што живи, кад је то видео.

Теодосије - ЖИТИЈА

обете: Од зачећа детета од природне законите љубави и од постеље одлучићемо се, и свако за себе у чистоти тела све до краја живота сачуваћемо се.

А Бог, готов да услиша молитву и жељу слугу својих, и његову жељу испуни и подстаче га да дође к родитељима из краја данога му.

од свију зала сачувао, и сада опет када Христу одлазиш, измолићеш од њега својим молитвама, њему угодним, до краја покров животу мојему од зла, и нећеш оставити у светим.

Изгледало је као да поје са некима другима, а није нико могао разумети. Дошавши до краја псалма, рече јасно ово: „Свако диханије да хвали Господа“!

Радост — што се удостоји да види оца, како је до краја подвиг свршио и украсио се сваким добродетељима, и што га је послао напред као топла предстатеља у молитвама Христу.

И не само ово, него и потребно манастиру и разорено назидавши, обећа да ће се до краја живота бринути за њих. Има и други манастир Светих четрдесет мученика у месту које се зове Ксиропотам.

је српска земља у великој невољи, као у некој тескоби, опустевши од много плењења и проливања крви, пропадајући до краја од глади због неорања, тако да су се многи разишли по туђој земљи.

српском јави нашу истиниту љубав, и не заборављај да се молиш за нас, да твоје учење остане у нама и да га Бог до краја делом сврши.

И тако, до краја својега благодарећи Бога, у руке његове предаде душу своју. Блажени Јоаким патријарх, дошавши са епископима и са

Дакле, колико је могуће, побрини се да их донесеш из туђег краја у своје отачаство. Краљ се због овога веома обрадова, и пославши најчаснијега од својих благородних људи к својему

Овај свети бејаше из краја хвостанског у Диоклитији, из неког села које се зове Уњемир, син благоверних и благочастивих родитеља хришћана, који

Све ово стално помињући, унижењем многим пред Господом себе смирујући осуђиваше. Тиме и до краја живота безбедна од бесова душу његову Бог хтеде да сачува, али и да објави у пустињи трпељиво и многострадално му у

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Човек уопште тежи томе да прецени своје суграђане, нарочито оне из свог родног краја. Има врло вештих проматрача који опазе само неке психичке особине, док неке друге не виде.

Утицај земљишта и природе. — Динарски људи су интимно везани за земљиште и природу свог краја. Код њих нема великих вароши, доскора није било ниједне која би имала 100.000 становника.

Ова тако висока народна свест још се више развила за време Турака. Од краја ХВ века она се брзо и нагло ширила из области Рашке, Хума (Херцеговине) и Црне Горе у свим правцима.

Друго једно муслиманско братство из истог краја, Вучедабићи, слави као „славу“ Св. Арханђела. Ове су успомене особито живе код мухамеданаца источно Од Неретве.

Услед прилика које смо напред показали српска национална свест у Босни и Херцеговини знатно се појачава од краја ХВ века, а динарски мухамеданци због тога су постојали још већи непријатељи православнима.

Ови Романи, Латини, Далмати, били су добро познати све до краја средњега века. Они су дуго одржали наслеђене установе општинског уређења у далматинским варошима, основаним за време

и 1815. године. Сви су нови досељеници, који су у јадранске области дошли од краја XВ До краја XВИИИ века, припадали патријархалном становништву, већином ерског варијетета, и говорили огромном већином

и 1815. године. Сви су нови досељеници, који су у јадранске области дошли од краја XВ До краја XВИИИ века, припадали патријархалном становништву, већином ерског варијетета, и говорили огромном већином штокавским

Од краја ХВ до почетка XИX века Загора је била широка необезбеђена зона по којој су се водиле непрекидне борбе. У њој су се насе

Цела је Загора од Ријеке до Боке Которске, почевши од краја ХВ века постала зоном ускока и хајдука. Млечићи су успели да у далматинској Загори организују пандурске чете, којима

у јужној Француској, после варварске најезде. Цивилизаторски утицаји из доба млетачке владавине, од ХВ до краја XВІІІ века, оставили су, такође, многобројне трагове у обрасцима приморске архитектуре.

Један је од њих, Которанин Вите, израдио план једне од најлепших цркава овога доба, Дечана у Метохији. Од краја ХВ века се у Далмацији рађа српско-хрватска књижевност, која је била на врхунцу у Дубровнику крајем XВИ и у XВИИ веку.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Тако ћу, најзад, стићи и до краја ријеке, а посао неће бити готов. Забринути чича опет скаче у кола и вози даље, а кад поново наиђе на дубок вир, он се

Мачак Тошо и Миш пророк тек су били мало одмакли од свога џака кад се с другог краја њиве јави један жалостив псећи глас: — Аууу-ваууу! — завијао је непознати — ко ли ће ме ноћас заштитити од мрког меде!

Јурио сам га, јурио све до краја свијета и кроз једна врата на граници истјерао сам га сасвим из свијета и залупио врата. — Жив жив!

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

нам се уједају Уједају за нама у прашини Нисмо ми једно за друго Стамен хладан кроз тебе гледам Кроз тебе пролазим с краја на крај Ништа нема од игре Куд смо крпице помешали Врати ми их шта ћеш с њима Улудо ти на раменима бледе Врати ми их

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

АЖДАЈА НИЈЕ У ДОБРОМ СТАЊУ 14 СЕЋАЊЕ НА АСПИДУ КОСАНУ 15 БАБА РОГА 16 АЖДАЈА СВОМ ЧЕДУ ТЕПА 17 ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА 18 ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ НИ ПЕТ ПАРА Свет је постао без везе, све принчеви и принцезе.

ЗАПИС О ПАРАДНОЈ АЖДАЈИ На дан Првога маја у Београд је допутовала једна аждаја из пасивног краја. Никоме ништа није рекла, пошто је била сеоског порекла. Доколичећи тако по граду уврстила се у параду.

бићеш личност негативна, ругобице моја днвна! а твоја ће јадна мајка целог века да се вајка! ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА Једноме змају досади да жив, јер му је живот био страшно сив.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

СПАСОЈЕ: Што сте се толико задржале? АГНИЈА: Па знаш, забога, девојачким разговорима никад краја нема. СПАСОЈЕ (представљајући их): Господин Шварц, члан управног одбора „Илирије”, моја ћерка, моја сестра.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Овако ће, сигурно као што је сигурно да постојим, пасти укор. Било је три минута до краја часа, а један врабац отресао је крила у жбуну испод прозора.

објаснила да се опкладила да ни он, ни ја нећемо успети да по десетак сантиметара узаној огради скеле пређемо с једног краја на други. - И нећемо! - рекох. - То је педесет метара, отприлике. - Он се плаши. Он се плаши, Атамане!

и звиждучући прођох ка цркви на чијем се прагу сунчала Драга Падавичарка и још два или три просјака из мађарског краја. Ноге су им биле голе и пуне промрзлина и то ме погоди као ударац песницом у желудац.

Багрицки понови питање. Нисам знао и он ми уцрта кеца. То је поред оног из математике био већ други а до краја године било је нешто преко две недеље. Ако не будем пазио, провешћу лето бубајући. Или: да зарадим још једног кеца?

- прислонио сам њену главу себи на раме и неко је време миловао по коси. Чинило ми се да ће шмркати до краја свог блесавог живота, али је она престала с плачем нагло као што је и почела.

Градић се чинио као заспало дете, али то је било погрешно поређење. Караново ни у сну није спавало до краја. Као мачка која полусклопљених, сужених очију вреба миша, и Караново је полуотворених прозорских окана вребало

Једно такво стање њој је у случају крај тениског игралишта промакло и она то никако до краја није могла да опрости самој себи. Ушавши у град, покушао сам да се мрачнијим улицама некако довучем до своје куће.

Фрајери су као москити кружили око ње, а девојке, оне са стране, говориле да јој сукња виси с овог или оног краја. Није се видело да је то допирало и до ње.

- Хаџи-Николов ме је гледао као да сам амеба, вашка или већ нешто слично. До краја године имали смо још један час математике и он је то морао знати. То намирисано ђубре!

Кад постанем писац, говорим себи, купићу веспу. Биће то веспа каквом можете отићи и до краја света, ако вам се буде хтело.

Пивнички ми је, претпостављате, заломио кеца. До краја године ипак сам се некако докотрљао до тројке, мада ни то није важно!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Што се купаш у мору? — Фалио сам што сам тако писао, али фала богу кад се видисмо здрави! Радости нема краја. Ту се сад све унесе. Шамика је гладан, па седне с њима за сто и поруча.

Чамча је већ опет преобучен; тако и Кречар. Сад их заокупе, наздрављају; вици, певању нема краја. Пургерија сад се тек рашири. Троши се немилице. Чамча и Кречар морају да седну до Полачека и до господара Софре.

Кад вечерају, а Лујза весела, оца служи, смеши се, баца крадом поглед на Матилду, а отац ћути до краја вечере. Кад после вечере, Лујза устане, хоће да иде, ал’ је отац заустави.

Учинило им се канда сањају. Када се разберу, почне једно другом приповедати од почетка до краја све, укратко. Сад је Шамика тек дознао како је због луцкастог кочијаша изгубио Лујзу.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Зар хоће да на себе натоваре патњу, којој никад краја бити неће, сеобу душа својих, не само деце своје, промену вечну, која ће као креч у гробу до века да им гризе месо с

Пушећи све више, бројећи, без краја и без свести, бројанице, Аранђел Исакович живео је то неколико недеља сасвим узалуд.

Била је упрла очи, пуне црних тачкица, у таван, и не приметивши да је пренесена из једног краја куће у други. Старија паде, у први мах, плаховитом радошћу матери у крило, али је исто тако брзо и остави, играјући

Ускоро, слутила је сасвим до краја, како се догађа залазак Сунца, а исто тако и све појаве свитања, које је приметила, као кроз сан, пришавши свом

Стењући од бола у колима, чинило му се као да већ неколико дана пада нека киша, којој нема краја, у којој се сливају са њега не само жена и деца, већ и бивши његов живот и све што је видео.

га је обузимало исто тако плахо, после љутње, и онда би желео да са њима оде некуд, даље од оног живота и од оног краја.

која су Аранђелу Исаковичу изгледала вредна пуних кеса, љубазних осмејака и трговачких разговора којима не беше краја. Вук Исакович, да је могао, не би све то удостојио ни једног погледа, још мање Турску, куда су се неки селили натраг.

потоне у блату и суморној празнини јесени, тако је у то доба, у блатишту Исаковичевог насеља, у једном углу тога краја пуног баруштина и трске, пањева, рупа, и јаруга, стајала та колиба у коју се, као у рај, улазило.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

ОД ЗЛИХ ОЧИЈУ И УРОКА 90 „ГОЛЕМА МОЛИТВА“ И КРАЈ ПЕРИОДА „НЕЧИСТОЋЕ“ 95 ПРВА ГОДИНА ЖИВОТА 96 ОД ЧЕТРДЕСЕТОГ ДАНА ДО КРАЈА ПРВЕ ГОДИНЕ: ВЕРОВАЊА, ОБИЧАЈИ И ОБРЕДИ 97 ДОЈЕЊЕ 98 СПАВАЊЕ 102 КУПАЊЕ: МАГИЈА И ХИГИЈЕНА 105 ПОВИЈАЊЕ: ОБИЧАЈИ И

У многим српским крајевима када неко уђе у кућу док се жена порађа, не дају му да се врати све до краја порођаја да се не би дете повратило.

Од тада су мајка и дете ритуално чисти. ПРВА ГОДИНА ЖИВОТА ОД ЧЕТРДЕСЕТОГ ДАНА ДО КРАЈА ПРВЕ ГОДИНЕ: ВЕРОВАЊА, ОБИЧАЈИ И ОБРЕДИ ДОЈЕЊЕ Млеко као посредник између несоцијалног детета и мајке у веровању

⁷⁴ Тамо где се овај табу мотовише, на пример у Црној Гори и у Банату, каже се да детету не ваља до краја прве године сећи нокте зато што ће, када порасте, почети красти и бити лупежно.

Бројност и разноврсност ових табуа открива да народ верује да је дете до краја прве године посебно осетљиво, рањиво и подложно дејству злих сила.

Такође, и у оквиру истог краја, кажњавање зависи од пола и узраста детета. Било би јако занимљиво и корисно направити један „атлас физичког

јер су наше песме „испеване чистим племенитим језиком, без празнина у приповедању, разговетне и јасне од почетка до краја“.

60); Грбић, С. М., исто, с. 105. ²⁴ Лично саопштење (Милена Шћурић чула је за ово од старице из сокобањског краја). ²⁵ Петровић, В. К., „Неколико листића из народне педагогије“, Учитељ, св. 3—4, 1897, с. 233; Милосављевић, С. М.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

О ОДБЕГЛУ РОБУ Ако одбегли роб, био од Срба, Грка или Арбанаса, из моћне Византије, или било кога краја, потражи уточиште на двору цара, да роб такав у сва доба под његовим кровом нађе спаса; и највећи од царске

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Обе старе даме испекле су пуну ванглу уштипака од брашна које је требало да им траје све до краја рата. А била је тек 1943! Свакога јутра одлазио сам на нашу реку и чекао савезнике да се искрцају.

Кад у априлу грми, народ из тог краја и данас говори да то »Дуле Калпиш турира машину...« У то млађе камено доба технике уђе у моду и скакање падобраном.

једнога дана красти брисаче с аута који има регистрацију 75, можда ћу и ја једнога дана гледати друге момке из истог краја кроз двоглед наопачке? Само ако успели момци преведу са овог малог језика моју причу на неки огроман језик.

начињене од лукавства лисице, костију и коже, лоше ухрањени мишићи дечака који је упознао глад ратних дана, никада до краја наједен, чак ни у најбеднијој посластичарници најсиромашнијег од свих сиромашних градова, тај пресудни делић снаге

Кожа јој је имала укус пораза. Од тада верујем у предвиђања плећке. Две отмене птице не издржаше да до краја остану отмене. Упиташе ме шта, за име бога, налазим у једној обичној коски кад толико буљим у њу целе вечери.

Али, што су брже ишли, она љубичаста брда у даљини све су се више удаљавала, а камено поље као да није имало краја ни почетка. Нису више знали иду ли право или се, заведени каменим лавиринтом, врте у кругу.

Ако је, опет, оно била боља половина, каква ли је тек ова коју живим? Хоће ли овако бити све до краја? Шта ће се променити? Шта ми остаје још да чекам? Једну собу више? Два службеника више? Двоја врата више на аутомобилу?

Одлази сваког дана на перон број четири и сачекује воз из свог родног краја. Драго му је некако да једном види онај стари воз.

Келнер стави две горче кафе пред њих: — Пратим све што пишеш! — рече. — Мислим, не разумем баш све до краја, али људи кажу да си одличан! Неки адвокати који те читају. Стари Београђани! —Хоћеш ли »кент«?

Поново намештаљка! Знала сам то добро, али постоје још два бирања до краја сезоне: једно на Палићу, друго у Порторожу, а можда још једно негде где су виногради – »Мис бербе« или нешто тако,

Ти ћеш играти са њеним мужем, ја ћу плесати са његовом женом. Кад бисмо бар имали храбрости да идемо до краја, па да стварно разменимо партнере... Али, не! Малограђани! Остарићемо, уздржавајући се! Уосталом, већ смо и остарили.

Најзад, кад су већ помислили да путовању нема краја, а дух и удове им обузела отупелост, Ружина кућа искрсава с једином претходном опоменом, с лавежом паса, сасвим

Матавуљ, Симо - УСКОК

— А ко би те поче? — пита Марко. — А ко, нâко ђаво сâм! — рече драго. — Ко би томе краја ухватио!? Нема племена, а готово ни братства, да се не покрвише међу собом!

И та поворка, уз голе, љуте крше, под натмуреним небом, бјеше символична! Ти мрки ђетићи, према којима природа њихова краја вазда, и велике нације, које им, у часу невоље, ласкаху, поступаху маћински, с горчином у души, али с несломљеним

а то није значило што и данас, него људе из околнијех села, што састављају цетињско племе, из: Бајица, доњега краја, Бјелоша, Очинића и Угања.

Бјеху дошли: из доњега краја кнез Илија Ивановић и барјактар Јоко Шпадијер; из Бајица сердар Ђико Мартиновић; са Кчева војвода Мићо Перка Шалетина

Нека бог и за то излије свој благослов на твој дом и твоје братство! Од црквенијех врата па навише уза стубе, до краја ходника, људи се наврсташе на двије стране, да владика прође између њих.

На боља положише Јанка, на друга Крцуна, па их они однијеше до краја своје племенске границе. Одатле их четници пренијеше сами до његушке границе, гдје стигоше око два часа по подне.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

да ми нисмо у стању да се ослободимо уверења како постоји велики, главни ток уметности речи, и даје оно што се до краја у њ не уклапа самим тим подређено, мање вредно.

Дечја књига је до краја слободна, маштовита, разиграна и неодговорна, и својом љупком неозбиљношћу угрожава самодопадљиву, трагикомичну

Границе између сна и јаве отворено су и до краја потрте. Непосредни повод авантуре брзо заборављамо; као и у свакој игри, жеље се претварају у стварност: Коча плови,

свог простирања, дакле не с раздобљем од шесте до четрнаесте, или седме до једанаесте године, већ оним од почетка до краја света, од почетка до краја човека.

с раздобљем од шесте до четрнаесте, или седме до једанаесте године, већ оним од почетка до краја света, од почетка до краја човека.

Стриц Ниџо један је од изабраника ове дечје визије среће: повратник из Америке, неуморни зачињавалац, никад до краја уклопљен у оквире сељачке свакидашњице.

(Трешња с краја рата) Довољно је, дакле, да призовемо детињство, па да се у нама зачне једна чистија, слободнија чежња.

Доброта је у разумевању и подношењу. Гледање је до краја поједностављено, наивно: отменост у ставу и мудрост у понашању плод су вековног одрицања и уздржавања; смерност се

А та два перца на просушеној бразди чудо су непојамно, почетак једне тајне која, не имајући разрешења ни краја, надахњује радошћу. Узвишено и спиритуално пробија се из свакидашњег и обичног и душе следе неки само њима знан пут.

па се тако и завршава: позивом на маштање, на настављање једне игре која, ни у човеку ни у животу ни у књизи, нема краја.

рима удара као чекић у главу; њоме песник исувише успешно влада односима у свету да бисмо могли да му се препуштамо до краја. Песма се претвара у звучну разгледницу, без сенке неизрецивог без прелива.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Од краја XИВ века и у првим десетинама XВ века, стара српска књижевност почела је унеколико губити свој искључиво црквени и обре

народа колико та непрекидна верска гоњења којима су били изложени од првога дана свога доласка па, углавноме, све до краја XВИИИ века.

Верска гоњења, којима је народ био изложен све до краја XВИИИ века, појачавала су само и иначе јако верско осећање и власт јерархије, и Срби су се све више збијали око своје

Доцније, од краја XВИ века па до половине XВИИИ века, српске православне црквене књиге штампане су у словенским штампаријама у Влашкој.

јавља се нов српски лист. СРПСКОСЛОВЕНСКИ ПИСЦИ Последњи изданци старе српске књижевности допиру до самога краја XВИИИ века.

Српска поезија XВИИИ века постала је угледањем на побожну руску поезију с краја XВИИ и с почетка XВИИИ века, и тобожњи александринац Кипријана Рачанина и пољски тринаестерац Христифора Жефаровића

* Сви важнији писци српски са краја XВИИИ века убеђени су јозефинисти. Доситеј Обрадовић је почео писати за време владе Јосифа ИИ, у тренутку општег

Ту је, учећи децу, почео писати своје прве радове, и то на чистом народном језику тога краја. У маломе, његова књижевна делатност почиње од бављења у Далмацији. Прешавши 1771.

Ти сукоби су били стални, не само у саборима но и у црквеним општинама, и трајали су све до краја XВИИИ века, када се и државна власт у њих умешала, али више из непријатељских осећања према православној цркви.

Он има ону »речитост срца« коју су неговали писци са краја XВИИИ века, и често више осваја својом добротом и срдачношћу но солидношћу своје аргументације.

се служи старијим протестантским богословима и полемичарима, нарочито Швајцарцем Рудолфом Хоспинијаном, писцем са краја XВИ века.

Он својим животом и радом врло добро и потпуно представља једног српског интелектуалца и просвећеног световњака с краја XВИИИ века, једног од оних људи који су се тада у Европи, различно према земљама, звали: филозофима, енциклопедистима,

Милићевић, Вук - Беспуће

Он сиђе с кола, вукући предугачку шубу по снијегу и уђе у ходник, с отвореним вратима са оба краја, кроз који свираше вјетар са цесте у авлију. И уђе у собу, без куцања. Соба је била незагријана, хладна, неспремљена.

Он сам себи чини се смијешан и глуп, и не чекајући краја, изиђе, праћен погледима свију. Он се чуђаше тренутном нагону који га је овамо довео, љутио се на се у исти мах и

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Шта је даље с њим било, дознаће читатељ ако буде добар и стрпљив па прочита до краја ову причу. С поносом је пролазио наш Јова поред комшија, који, како се њему чињаше, пуцаху од зависти, јер су већ јуче

Никако није могао да дотера до краја, да им све прочита. Обично би један по један од слушалаца устајао извињавајући се да има посла, а Максим би га само

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

унапреда, И ето се узнемири, Узнемири, усплаири: „Гледај, гледај, та она је, Гле, на гребен веће стаје, Гле, на краја веће крочи, Сад ће, јао; сад да скочи, Ох, у помоћ, брже, брже!

ОПРОШТАЈ ДРАГОГ И ДРАГЕ Спеван до поле 11/12. увече; од поле до краја 12. /12. увече. Опроштај чини прву част песме. Драгу сам узео, као да нема у драгоме поверења.

Милета нам од лова ожедне И пожеле малко воде ледне; Од свог често ишâ завичаја, Ал' до овог још не дошâ краја; Зато јунак ето и не знаде Де студенца у гори имаде.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

је рука на мом рамену, а доље, у топлој долини, чека ме и мисли на мене онај други, добри, драго гунђало, који ће до краја туговати и помињати ме ако се изгубим у свом чудесном походу. — Ђеде Петраче ...

неминовно, с ивице неког брежуљка, пред њим ће у низини празнички бљеснути модра Уна, гранична ријека подгрмечког краја, а тамо, с друге стране — ехеј, мили мој! — и тамо, канда, има свијета, шупље је испод неба. Има, има ...

Још прије четрдесет година он је први пут кренуо с том историјом, али никад није стигао да је исприча до краја, и тако се грешна кума Стака већ скоро пола вијека бочи и путује с том својом срећном крмачом, а никако да обави посао.

— Ево нама пред богом адвоката, не би оваког нашао одавде до Цазина. Ех, Цазин! Име те вароши с краја свијета звекнуло је испред мене као сјајан сребрни талир-петача (од пет круна) и својим радосним циликом испунило ову

— отхукивао је узбуњени Дане Десница, закрећући очи од свога камарата. Тога истог прољећа одсели се из њихова краја десетак живљих породица у Босну, под планину Грмеч. Оде и Радина фамилија. Заувијек се растадоше камарати.

Никад га до краја нисам истражио (можда је и боље тако!), откотрљао сам се у свијет као презрео орах-коштуњавац (онај коме се ријетко

ПЛАВИ ЛОНЧИЋИ Коначно и Шеста крајишка бригада напушта брда роднога краја, Подгрмеча, и креће некуда према Врбасу, води ладној.

се магле, исто као и онда кад је у ђачкој клупи писао своје прве пјесме о зимском пејзажу овога истога свога роднога краја: Никог да сврати, завијан хан, босански тужни пути . . .

У опкољеном троуглу нашло се све из овога краја што је Нијемац четири године купио око себе, наоружавао, вјежбао и водио у борбе против партизана и у пљачкашке походе

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

СУЉО: Не знаш ти жене. Кад покажеш да хоћеш, оне неће, чак и кад им се из петних жила хоће! С њима ти треба до краја изокола. Али да видиш даље. Тако ти ја, ручо, па седим и пушим. Док ће ти она мени — да ти покажем сабљу.

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ти мени да претиш? Видиш ли ти овај штап? ХАСАНАГИНИЦА: Боље ти је да ме чујеш до краја... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Пусти је да каже, неће ти уши одсећи!

(Затамњење) ИВ СЛИКА ПРЕД ХАСАНАГИНОМ КУЋОМ МУСА: Кад једном почнеш да завидиш, готово је. Томе никад краја, никад се нећеш смирити. Па и да оно што је најбоље имаш у највећим количинама, опет нећеш имати све.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Из свега истицаше се твоја рука, рука женска, понизна, тиха, без смелости и јачине, али жилава, дурашна и истрајна до краја живота. Одједном се ти појави из куће. Брзо остави нешто и упути се капији да је што боле притвориш. Затим се врати.

Још с краја улице скидам капу, добро је угурам у недра, да ми је не би ко извукао, и палим свећу. Једва ако се прогурам до порте.

Здраве се. Софра пружена од краја на крај собе. Старији у чело, до њих старке, и тако редом, чак до краја, где су млађе жене, али оне ретко седе, већ су

Здраве се. Софра пружена од краја на крај собе. Старији у чело, до њих старке, и тако редом, чак до краја, где су млађе жене, али оне ретко седе, већ су или у дечјој соби где умирују и успављују малу децу, или у кујни и тамо

Кроз свеж, оштар ваздух, почео жагор, кретање... дан се белео. У том с краја махале, из неке механе допрли звуци свирке и песме. Она се још више охладила, премрзла од страха.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Још и сад кô да чујем то свето „вјечнаја”. а као да ћу га слушат животу до краја. И синоћ баш га чујем, већ доцкан пред зору, а неко кô да куцну на тамном прозору.

вечној муци вражија чепа по паклу вије, А ти се жељом искушитељке машаш очајно пропала раја, да паднеш опет са златна краја празне петељке: Та још ни репа ниси расплела од умиљаја цар-нападачу, траг му је још на скрхану мачу луба ти

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше.

— Боље тебе нашао, зете. — Гдје си? — Ево ме. Па му прича од краја до конца. Онда му цар рече змајски: — Та куд идеш, бога ти, прекојуче Баш-Челик прође и пронесе твоју жену, ја га

овце, а на њима јашу људи, и то тако да непрестано скачу с овце на овцу, и то је толика велика поворка да јој никада краја догледати не можеш.

Кад већ опази да је уже затегло, а он онда повуци! Кад већ уже прикупи близу краја, али има шта виђети: мјесто жене ухватио се за њега ђаво, с једне стране бијел као овца, а с друге црн као што и јест.

Син леже с краја, баба у средини, а снаша до дувара. Тако једну ноћ, другу, трећу, и непрестано. Досади се снаши што свекрва између њих

Кад и то не поможе, снаша једну ноћ у спавању запева: Драги с краја, злато до дувара, а у среди ко памети нема... Свекрва се пробуди и запита: — Шта то певаш, ћери?

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЈЕВРЕМ: Јесам ли ти казао, да се сила одбија силом? Само му покажи, да штап има два краја, пак ћеш видити, како ће одма ретерирати. СОФИЈА: Моја нарав није за то. Пре би могла какву шалу предузети.

СОФИЈА: Бадава, кад мора бити. МАКСИМ: Та гди је сикира, да убијем душманина! СОФИЈА: Пази, сикира има два краја. (Одлази.) МАКСИМ (сам, уплашено): Оваква није била. Сад је зло! 3.

ДОКТОР: Није слободно извртати, јер подлом и лукавом извртању речи нема краја ни конца. МАНОЈЛО: Ви се срдите, г. доктор?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Шкода што немам рђаву нарав да ти тај језични језик до краја ишчупам, да не проговориш ниједну реч, док си год жива. (Ода горе и доле.) Шта си се усићила?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

маглена, сумаглице златне, Облаци које мокри ветар ваја; Потоп разложен као дуг, на рате — Тако се може трпети до краја. (24.

Творца; И свет се не исцрпљује у слутњи Испомераног свог преображења — Но верност слутњи верност је поморца Који до краја има поверења У море. Слушај море: море тутњи. (22—30. И 1992) ДОДАТАК ДВА СОНЕТА О ЛОБАЊИ „...

у сржи метафора, Закон истоветног испод површине, Реквизит данског краљевића, прва Сцена у петом чину, што је краја Почетак; коштан отпад гозбе црва, Та неправилна калота, то кубе Покретне цркве, што истура зубе Да нит прегризе што

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Хоћете ли да знате шта се даље дешава? Обично вас одводе на нека места близу краја света, па онда пола сата улево, и ту на ваше очи почну да се укокавају од претеране патње, шта ли?

Затим прочитате да имамо највише свега и не дођете ни до краја чланка, кад оно, цап — нестало струје! Криза не знам ни ја чега смењује кризу не знам ни ја кога! Провалишка!

распродате, да их очекује најфантастичнији провод, мислим, да их чека ко зна ко, а овамо — труба, глуварење без краја и почетка!

Баш ми се допада да седим и буљим у ову једну те исту проклету страницу, испуњену од почетла до краја туцетима непознатих једначина и особа, и да цркнем слушајући ове масере, диск-џокеје, па да после лепо пада киша и да

Репризу ћу оставити вама. Уосталом, не може свако бити шашав до краја живота. Ја ту, наравно, немам чега да се плашим, ми смо талентовано блесава фамилија!

Моћна ствар! А кад неко на Ади Циганлији почне да везе о бекствима преко црте, онда никад краја причи. Било је ту још јачих случајева, прича госн Суле, на пример, 1954.

На часну реч, људи, тај момак није успео ни да поклопа до краја први џелато, а Талијанчићи га већ врну у милу ли му домовину!

И чега све нема у тим хитовима, Чарли; Цигана, крчми, муња и громова разних врста пића, сиротих мајки, родног им краја, птица певачица, кумова, сирочади,увелог цвећа, свачега!

Мислим, били смо прваци света у песмама. А погледај сад, Чарли! Одврти транђу до краја, кеве ти! Одвоји уво! И не остављај ме никад саму док свира, јер ћу начисто шизнути!

Па ако ни због Чега другог — мислим се ја у себи — обожаваћу Швеђане до краја живота само зато што су вас исфурали још с врата! Као: примају, али у кафани!

И таман када је полузамрзнути поп мислио да је читава ствар готова, френдови почеше да везу говоранције без краја и почетка!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Лепа старост: жижи вера с луталице калуђера. (Жубори ли крај Дунаја родно биље родног краја?) Пред Врч дрвен Арсенију простре светлост Метохију. Оно Поље опет пламти: епитрахиљ, божур златни.

Тамо где жетон и карта потребни нису, у леден-хладу, а на крајњем крају краја, у срцу мрака, очврслог, у метал сраслог - ту вреде злата: громке земље добовање, падине зрака, касови хитрих

Четвртак Петку: Не чекајмо госта у мраку неко Котарицу стеже! А Петак жално: Падај, пчело краја, „На крило изгубљеног раја“. Клопара точак климавог устројства. За мукла горја замичу колица земаљског тока.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Триста му мука! Ето ти пред нас рогатог вука! Репина дуга за њим вијуга...“ Распричан Мачак преде без краја и преко луле немарно пљуцка, очи му пуне зелена сјаја.

“ Боји се Мјесец, несташко пуни, па старки вели: „Де се закуни! Куни се баком, Сунцем и мамом и с краја на крај Кумовом Сламом, да ниси на ме нимало љута и да се нећеш машити прута.

“ Бакица приђе за корак ближе и десну руку до звијезда диже: „Кунем се баком, Сунцем и мамом и с краја на крај Кумовом Сламом, да нисам на те нимало љута и да се нећу машити прута.

Облак се шуља, долину целу прожима мрзлим дахом, дȃљи без краја, препуне сјаја, засипа модрим прахом. Испод олујног мркога гуња све се праћака рибица муња.

Кажи ми само, не буди љут, Колико беше дугачак пут?“ „Од нашег млина до краја села где стоји врба пет, од старе шуме до врха брега дотле се стере свет.

“ Следи се деда, шума занеме, настаде страшан мук. Одједном, с краја судијског стола, зарежа мрки вук: „У мени, браћо, од беса врије, пресуда ова праведна није!

Сећају ме се другови стари — откад заједно нисмо! — и јутрос, ево, из краја родног, овакво добих писмо: „Мој стари знанче, што ли ми радиш, одавно од нас оде?

—На далек пут вам одлазим, каже, испод небеског лука, где вечно Псето, пољем без краја, јури вечитог Вука! Од тога дана путује време, бескрајни теку сати, а Жуће нема, заувек нема, никада да се врати.

“ Мачак и Жућа у хладу млина мућкају главом читави дан, од врха главе до краја репа кроје и шију убојни план. Један и други како је бесан, неко ће пасти у шкрипац тесан . . .

На крајњој стази препреке мрви дјевојка црна, горштачке крви, с камена краја, мрких даљина, вјечито тужна, студена Дрина. С хуком се руши, не пјева ништа, помамно јури кроз разбојишта.

Ту су многе откривене тајне, кретало се у даљи бескрајне. Тамо прве испрео сам бајке о људима свога родног краја, затрепташе у чудесном сјају остављене стазе завичаја. Измакох се из ђачке крлетке у чаробну шуму приповијетке.

Око сваке наше биљежнице стегнут пропис, не можеш да дишеш, за сваку је строго одређено шта ћеш у њој до краја да пишеш: овдје бројке, по лејама уским, тамо српски, овамо француски.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Живот скулптора Челиниа. Решио сам да је прочитам путујући, и тако је читам већ две године, па никад краја. Морам чак да се враћам, јер заборавим шта је било. — Како се зове књига? — Живот од Бенвенута Челиниа.

Због тих људи који се до краја не осврну, детињство је пуно фабулозних бића. Покушавам да мислим. Хтео бих да смислим нешто пријатно и да из тога

Каква страховита ноћ метеора. Демонска! Зашто не демонска? То је један од положаја нашег сазнања у свему осталом. До краја ове ноћи (вечито!) човечанство не постоји. Његова мисао не постоји.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Миодраг Павловић СРБИЈА ДО КРАЈА ВЕКА „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске

аск.рс. 2010. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Миодраг Павловић СРБИЈА ДО КРАЈА ВЕКА ВЕЛИКА СКИТИЈА 6 СЛОВЕНИ ПОД ПАРНАСОМ 7 ЕПИТАФ СЛОВЕНСКОГ ПРАПЕСНИКА 9 ЛОВ 11 НАХОД 13 ТУЖБАЛИЦА РАТНИКА 15 У

ЗА СВЕТОГОРСКЕ МОНАХЕ 161 БЕКСТВА ПО СРБИЈИ 166 АПОКАЛИПСА ИЛИ УЖА СРБИЈА 187 ТО СЛОВО 211 СРБИЈА ДО КРАЈА ВЕКА ВЕЛИКА СКИТИЈА СЛОВЕНИ ПОД ПАРНАСОМ Главари су нас на јужне довели стране од безверја пијане, од снаге зелене,

Само мрак нисам био, но реч што се без краја понавља у сузама, у куту моје колибе. ЈУТАРЊИ ЗАПИС Свиће. Нећу да кажем ко сам.

Зло је и горе, иза гроба се опет туче и добру твоје сени двојници худе. Победа тамни, а поразу нема краја и ти који волиш вечна дејства клечањем својим постаде звезда и узгред, одрубише ти круну насред раја.

Тако ће све да се среди на два краја са два завршетка један у дну шуме у каменолому кад се последњи камен одвали прст што блиста посвећено и сведочи

да се намештај поломи и да се наложи ватра за нас јер јагње од злата не гори не треба мене критиковати због оваквог краја ја сам био помирљив и сасвим је извесно да сам весео (црно уопште није тужна боја) и много пута ми подвалише

у свом кутку зна даљи пут и наслов читавог уздања пуж који је у наше груди склања испред мрака испред пребрзог краја и памти корења кобна жиле са неманског списка он се врло мало храни још мање плоди само отвара ходник дуговечном

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Ама, ако се почнемо бавити тако разним детаљима, ми никад нећемо стићи до краја: него да одмах пређемо на ствар; да ми извршимо деобу наследства пријатељски и братски, као што и доликује једној

АГАТОН: Па чекајте, побогу, људи, да вам кажем ствар до краја. Овој девојци, видиш, ја сам већ дао благослов. САРКА: Ију, какав благослов? АГАТОН: Тако, верила се, удаје се!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Ђак, поднаредник. Потпоручник је превлачио прстом преко списка, погледа до краја, а онда се обрати капетану: — Нема га... — Е, иди у другу батерију, ено тамо!

Сунце је већ зашло... Сивкаста прашина лагано се таложила. Са једног краја логора допирала је монотона, отегнута песма војника, што је у многима будило сећање на родни крај.

Не знамо да ли то гађају наши или њихови топови, тек земља је дрхтала. Људи се невољно окрећу, сећају се родног краја и тишине домаћег огњишта. Још чисто не верују. Све мисле да ће нас ипак ова чаша на некоји начин мимоићи...

— Море ћути, богати, овако фино! Пристајем ја на овакву резерву до краја рата. Док ми стигнемо, а они завршили борбу, и тако покупимо само „шњур“! — вели Душан Поп.

Збијени у Мачви, опкољени водом са свих страна, јурили су пукови с једнога краја на други, да би одолели навали. Шуме су исечене, цркве порушене, куће попаљене. Земља је изгажена и усеви уништени.

А забрани од столетних храстова размештени на одстојањима па као да, шумећи, причају повесницу овога краја. Ветар ћарлија и повија таласасто већ зреле стабљике кукуруза, а сунце јесењим зрацима као да милује.

Чујем само ударе свога срца. Удахнем ваздух, и зауставим дах... Као да негде лево пуцају. ја прилегох. Ах, да ли има краја овоме — магловито мислим и сетих се команданта, који онако спокојно наређује. По пуцању увиђам да сам близу.

Са колико си пара пошао у рат? — Са један динар... — Па, да ли ће моћи да ти истрајише до краја рата? — Са могућом приликом сигурно, па ће и претећи нешто — смеје се Танасије, гурајући дуван у недра.

— Стали смо! — Ко иде? — Деветаци. — Вођа напред! Сви приђоше. Та знају се они одавно: из истог су краја, а ратују већ толико година. Виђају се сваки дан, разговарају о кући. У селу су комшије.

Нешто страховито груну лево. Нисам свестан себе, а коњ јури трком. Нешто прескочи... Чини ми се никад краја овој јурњави, а батерија као да одмиче испред нас. Ваздух пишти као фијук оне гранате, сагибам се, сада ће... сад...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Али свему има краја, па и овој погодби. Наредише да учитељица прима дванаест динара месечно а учитељ четрдесет динара одсеком на годину.

према сунцу преливају и светле неком љубичастом бојом, — носи се тај вечерњи звук и бруји далеко ширином, чак тамо до краја потеса, куда вијуга, зеленом долином, сребрнаста уска речица...

допире, пружила се час таласаста час равна поља, по којима су наизменце разасути потеси, села и шуме, и тако све до краја видокруга.

Љубица и Гојко стајаху неми, зачуђени пред овим ретким призором, очи им лутаху с једног краја на други, а по лицу се разлило усхићено чуђење.

рече Љубица, тражећи згодан израз, — како то нисте живели? — Како ?... понови Гојко. Од основне школе па до краја школовања одвојио сам се из родитељске куће и бринуо се сам о себи.

судови, вода, ципеле, трчкарање до бакалнице, до касапнице, а ноћу крпи се, пери се и учи... Све тако, без краја!... — Зар баш никад нисте знали за игру са друговима, шалу, забаве ?... — Никад.

— Разуме се, у моју уписницу. — Ево вам списка, па узмите озго или оздо редом... Тако је најбоље. — С краја ћемо, оздо. Гојко преписа имена на чисту хартију и таман да почне прозивати децу гласно, Љубица га заустави.

— Знате шта! узвикну он : урачунајте све до краја године, да се не мучите са овим лудацима. Ја ћу то са њима за час наредити.

у школу, греј се, па ћемо те звати кад нам устребаш, прекиде Веља његов монолог, који у овакову расположењу не би имао краја. — Шта је то, море, било ? Стојан дотрча к мени као луд... једва ме пусти да ручам. Ваздан ми избрбља којечега...

Зачу се само јаук Љубичин од бола, па онда њен хистеричан врисак... Писар се прену: види да овако неће никад бити краја скандалу, па дохвати жену за рамена и изгура је напоље.

Само ће у Орловицу доћи тек крајем месеца, јер је почео с другога краја среза. Тога истога дана дознали су и за Перу писара, да је осуђен на дугогодишње заточење.

— Жалите јамачно и сад? — Е, не могу довека жалити... свему има краја. Мислите ли да би вас овај ширет жалио ?... Љубица поцрвене и обори главу. Не би јој по вољи одговор.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Кућа ти је поклекнула, А шљеме се преломило, На плочу се наслонило, Камен сестри с краја твога! Кад пред родску кућу дођем, Кад погледам на прозоре: Три прозора три гаврана!

Почекај ме, сунце, на заходу, Да навезем брату зарукавје; Оба краја крила паунова, А на среди очи соколове.“ 232.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Током следећег Дропчевог монолога, са улице ће доћи и Филип. Продужиће до храстовог стола, и ту ће остати до краја сцене. Глумци без речи посматрају цео призор.

Ударац моје деснице их обори! За јаде је моја плата то! (Изненађење и пренераженост. Све што ће се говорити до краја ове слике, говориће се истовремено, панично, у великом узбуђењу.) МАЈЦЕН: Стража! ЈЕЛИСАВЕТА: Филипе!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Са мном су упућена у пук и судска акта, и, она су ме пратила до краја рата. Поменута млада жена, која, разуме се, није била шпијунка, није више пуштена, него је интернирана, до краја рата,

Поменута млада жена, која, разуме се, није била шпијунка, није више пуштена, него је интернирана, до краја рата, у Аустрији. У затвору у Сегедину слушао сам, први пут, за вешала.

Хтела је да остане тамо где сам се и ја нашао. Била је конфинирана на Ријеци, до краја рата. Моја је мати имала, и на Ријеци, како рекох, неку рођаку, удату за трговца Вују, и они су измолили да ме из

Идем, затим, колима до Иланче, друмом над којим гракћу вране, равницом мојом, која је сад пуста и нема краја. У том зимском вечеру цео мој дотадањи живот чини ми се једна фантазмагорија. Живот крџалија.

Како се брзо мрачи овде! Шест дана живим и ћутим у овом мраку. Око мене огромне сенке, које немају краја, и провалије, које немају дна. Све је од камена. Облаци никад да одмекшају, а из мора се диже огромно стење.

Цео тај дан био је тако весео. Лежао сам дуго, и гледао ту пустињу, која није имала краја све док није потамнела. Учинила ми се, тада, плава као Јадран, и то ме је сневеселило: сетило да ћу морати да се

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

По зеленим рудинама растурили се бели чопори гусака. У риту, одмах с краја, према селу, заклоњен врбовим џбуном, на једној џомби, седео је ђаво. Џомба му беше престо, а рит царство.

Под плавим небом дивотна дана Грми и звони, Гмижу тисући и милиони— „Христос воскресе!“ — ваздух колеба До краја мора, земље и неба... Ал зачас само... и мрак се густи На земљу спусти.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

“ Шерет неки чича, те ме баш тим својим почетком нагна да ствар прочитам до краја, а кад сам већ прочитао, хоћу да препричам и другима.

Свака од тих великих група људи истакла своју заставу, на којој је исписано име краја из кога је народ у групи, а испод тога речи: „За Страдију све жртвујемо“ или: „Страдија нам је милија и од свиња!

живео! — прекидоше говорника бурни и силни узвици; а кад се стиша родољубива маса, говорник продужи: — Народ мога краја лије топле сузе радости и клечећи на коленима захваљује премилостивом Творцу, који милошћу својом отклони велику беду

У свима листовима могло се читати како ће свесни грађани овога и онога места, овога и онога среза или краја, ценећи заслуге лекара Мирона, тако се звао, купити такав и такав скупоцени поклон.

Народ овога краја плива у веселу и радости због доласка Вашег на управу земаљску, јер је сваки тврдо убеђен да сте Ви са вашим друговима

листови (влада увек има по неколико листова, управо сваки министар свој лист — један, или два) да је влада довела до краја преговоре са страном једном групом, и да су резултати врло повољни.

да владини листови донесу белешку: „Влада енергично ради на остварењу новог зајма и сви су изгледи да ћемо још до краја овог месеца примити један део новца.” Свет се мало распитивао о Хорију, па престаде, а затим опет све по старом.

Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја. Где је и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас, ни мене.

она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем, и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама, о бедном стању у коме се налазе и заврши овако: — То нас нагони да оставимо свој крај и своје

Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже ни главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше; оборио главу, намрштен, ћути, лупка батином по земљи и мисли.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Све се посагињало, хитре руке трепте но и уста не залудниче. Смеј, шала, песма, разлежу се с краја на крај, а пред њима стоји зврка млатача и кукача; снажна мушка рука зацима старку маџарушу и, као киша, оспе се низ

Послушах десетаровицу и седох међу момчадију. Седео сам тако дуго и нисам речи рекао, а очи ми блуђаху с краја на крај....

Где ли им је памет?... Једна по једна ћушка се у средину, ал' ниједна није рада да буде с краја. С једне стране их је заклонила рпа, с друге Анђа и жене, али с треће и четврте нико, а отуд је баш највећа опасност:

Наједаред, с краја села чујеш танко — танко певање петла. То је петао из најсиромашније куће, мршав, а хитар и окретан, к'о видра.

Приђох соври, а тамо се радници већ умивају. Умисмо се и поседасмо. Таман да се прихватимо сира, а одоздо, са доњег краја совре, викну Анђа: — Море, девојке, камо вам Милица? Девојке се одиста зачудише.

— Кога чекате, господине капетане ? — викну неко из неосветљена краја. — Ја... чекам ја... Живко се загледа у онога, што му се приближаваше. — А, ти си, Милане... чекам жену и децу.

па тек изнесе ми лепу играчку. Тако ће и сад... Али, шта то они раде ?«... Д ете отрча до краја стазе, пружи вратић иза жбуна — и замре... Не сме више помолити главу, јер би је опазили.

и као у сну види да се тетица удаљује од ње ... Врисак! ... Очајно, конвулсивно бацање из краја у крај... и опет врисак без суза... Родитељи већ помишљаху на лекара...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

? (Сети се.) А, јест!... Не, није! Не знам просто ни с кога краја да Почнем... Е, ово је баш права ситуација. И дедер ти сад реци ми, шта да радим? (Размишља се и досети се.) Младене!

Добро, нека је и тако, али кад виде да је говор против владе, што се не устави, него запе па до краја? ЈЕВРЕМ: Како да ти кажем... знаш, некако му лако иде кад грдиш владу. Дође ти онако као од срца.

ДАНИЦА: И за тај случај ја имам план. Кад сам се већ упустила у борбу, ићи ћу до краја. Борићу се као прави опозиционар. ИВКОВИЋ: То је врло мушки од вас... Али...

Хвала вам, браћо! НАРОД: Живео! Живео! (Музика свира један марш све до краја сцене.) ЈЕВРЕМ (дочепа се за косу): Па овај украо мој говор!..

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Неуморан поборник и заточник слободе, истине и правде, осуђен је да га вечито гоне за та његова начела с краја на крај Србије као вечитог Јуду.

о стварима које су се сваки дан дешавале; о препиркама које нису излазиле из граница својих, које су од почетка до краја остале само препирке.

А ја само још толико додајем да је допис цео, од почетка па до краја, написан стилом Виктора Хига, јер и Срета је волео да се кратко изражава; кратке реченице, онако по француски.

Све онако асли француски. А почиње се допис овако: »Знам да ће вас интересовати да чујете што одавде, с овога краја. И право је. А зар сме друкчије да буде?! Зар не? Јесте! Мали узроци али често велике последице.

Донеше му »Српске Новине« и он их још једаред прочита с краја на крај; прочита чак и годишњи званични преглед неке апотеке у некој паланци.

А он је бог зна како рад био да се све то манифестује с много више ларме и галаме, па да се чује и прича с краја на крај.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ознојен, као снег кад ојужи, Са нечим топлим и ведрим испод очних капака, Зажелевши да се то вече доброте продужи До краја живота кроз живот свих дечака.

деца нису крива што су жива. — Бог убио, лопто, ко те измислио! Корача седи професор кроз тишину без краја, Ногу пред ногу, низ дугу улицу, пешке, Кад, гле, поред цркве: Дечаци, гужва, граја, Утакмица!

А небо, плаво ко лан, Потврди да је све био сан. Ал опет, до краја дана, Загледа се у лица знана, И, очију од неспавања црвених, Пита се: „Пеци ми,Боже, Где се кује завера мучка?

Из свих крошњи, у парку, одзвања Расправа о смислу постојања; Из триста грла диже се граја Око питања: има ли краја Тај свет, у којем чавке и вране Дречећи, чекају сунце да гране!

У каквој малој Невољи, муци, Знао је да се Нађе при руци. А овде, авај! Судбино клета! Ћути и спавај До краја света! А кад га једном Метла избрише, Рећи ће: „Новчић тај Не важи више!

Осетиће кору сомуна Од Цариграда, и од Солуна, Запршку од алеве паприке Са другог краја Африке; Суву цепаницу храстову На острву Ластову; Од испегланих кошуља И маслиновог уља Падне у занос, ко да је

Мучи ме загонетка Свих људских нараштаја: Где је почетак почетка, Постоји ли крај краја? Из књиге то не научи! Слушај кишу, њен ромор, Или ветар кад хучи, И чућеш одговор.

Похитајте, сви смо у заостанку: Добар је за ноћног чувара „Шипада”. Ономе ко дадне петобанку До краја живота ће да припада!

Свако се прави слеп и луд, Следи свој след, једе свој мед. Проклет час кад у везу с њима ступих, Не има краја мојим мукама!” Неколико пролазника, мало глупих Стоје, с новчићима у рукама.

Муци мојој хоће ли бити краја?” Кад би могао, деда би своје злотворе Смрвио, ко инсекте, и онда, Адио! Да му се изгледи бар мало отворе, О, шта

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Са тим бродом Шмит је 1920—1921. године прокрстарио Атлантски Океан између његовог северног краја и Саргаског Мора. Скуп— љен је драгоцен материјал који је све више доводио Шмита, до уверења да плодиште јегуља треба

Кад је брод стигао до једнор острва близу северног краја Нове Гвинеје, где је Шмит хтео да се са својим људима искрца да би добио обавештења о јегуљама којих има у масама по

миграције само по ограниченим просторима; туњ и јегуља су једине рибе које врше дугачка океанска путовања, са једнога краја земаљске кугле на други.

пловци са значкама, који су после хватани, па је, према пређеном путу и времену за које је пловак стизао од почетка до краја пута, одређивана брзина струје.

Море под површином и морско дно осветљава се помоћу јаког спољњег рефлектора, који се спушта у воду са предњег краја брода и који, са одређене висине на морском дну, баца јаку конусну светлост у правцу дна, осветљујући ово и све што се

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ЈЕДНОЈ ПОКОЈНИЦИ Оскудна природа роднога ти краја, Кржљава и бона, без сунца и маја, Где мртвило хладно као авет дира, Нек дâ твојој души благотворног мира.

А утеха је, Госпо, тако ретка! Никада краја наслеђену болу, И моје писмо, весело с почетка, Свршава тужним акордом у Молу.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Докле Турци све њих савладају, многе ће се буле оцрнити; борби нашој краја бити неће до истраге турске али наше... Нâда нема право ни у кога до у Бога и у своје руке; надање се наше закопало

КНЕЗ РОГАН Ефендија, ти не угонета око шта се ово окупило, но си с краја почео тањега. А мудар си и књижевник, кажу. Учио си књигу у Цариград, на некакву ћабу притврдио.

Од тога ти бјеху погинули, међу собом вјеру изгубили. Колике су с краја у крај Млетке, ту не бјеше ниједнога чојка један другог који не држаше за тајнога жбира и шпијуна.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И зато Софка, да би га сасвим уверила, мораде издржати до краја његов грозничав поглед. И он по том њеном јасном и отвореном погледу виде да је заиста истина, да се заиста решила

— А теби Јована! — одазва јој се увређен и срдит Васкин глас. — Миту, Миту, пуштајте! — одјекну С другога краја од оне раскалашне снашке, и видело се како бесно баца поглед на исту ону црномањасту девојку, која је купајући се

Сви, из целога села, као да су од једнога оца, матере, од једне куће, а не из читавога краја. И онда оне језовите приче, за које се у вароши знало, веровало, али се о њима не водило рачуна: како сви они, сељаци,

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

мирише доба раног маја; И као да се, неприметно, просто, На Идеал што је у сећању ост’о Наставља тихо један сан без краја.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

То је доброј души његовој бриге задавало и за убудуће. Но се нешто предомисли па започе с лакшега краја: „Да, да, измучили сте се!

Јан бјеше родом из сјевернога краја Ческе, од властеоске породице, којој је племство из давне прошлости потјецало а и данас постоји.

Не ћаше бити краја чуђењу дјеце, да их Павле не поведе. У кући, на главним степеницама, бјеше привезан један мајмун — то пријед никада

Могао би он сад помислити да се ругате с њим, а то ни дао Бог! Ја ћу, дакле, до краја догнати што сте ви почели!“ рече најмлађи од њих, црномањаст момак, ког се тек бјеше наусница хватила.

Нијесам гледао никога из Приморја ни из Црмнице...“ Ђакон застаде јер назрије гомилу људи преко поља од Бајичкога краја. Биће их било тридесет. Уза свакога стршаше дугачка пушка. Ђаконове очи да искоче, тако се избуљише.

Е, богами, синоћ до касно, баш до касно, мишљах и премишљах о ономе несретњему послу, коме ја краја не виђех. Чинаше ми се да гледам у амбис. Кадли се крај нађе, ето јутрос, нађе га ти, као да бјеху танки кончићи, а не.

Жена је ишла ситним а брзим кораком од деснога краја, као од Ријечке нахије. Човјек је ступао лагано од Бајица. Њих два бијаху већ близу манастира кад их угледаше.

„Шта си наумио? Једно или друго, чојече! Бијело или црно... Ред је, богами, да се томе краја дође!“ започе она. Сердар се не шће даље о томе, но се наже да се дигне.

рекох ја, па се прекрстих од чуда. — Ма ето, жено, ти се једиш, а нећеш да ме чујеш до краја! — Не иједим се ја! — Мираш је брат, ако не знаш, покојног барјактара Радоја!...

Осим тога тјелесни умор и дивни призори одумињаху нешто негове јаде. Ловћен и Штировник обиграо бјеше с краја на крај.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Био сам у млину. — Одговори у шали онај кад га питају: ето, почео си седети! Два краја и сриједа. — Одговори се у шали кад ко запита: има ли још много неурађено од каква посла.

— казује врана гаврану на разбојишту, показујући лешеве, а гавран јој на то одговара: Ја скраја! Ја скраја! Ја с краја! — Ја се мучим и носим, а деца крааду, крааду!

— Срећу за косе, а несрећу за роге. — Инат је несрећу родио. — Несрећа је дугорепа. — Срећа никада до краја не траје. — Не бој се никог, сем своје зле среће. О ВРЕМЕНУ — Време је најскупљи новац.

“ ЈЕРИНА И ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ Народ ужичког краја верује да ни Јерина, позната као „проклета“, а ни њен несрећни муж деспот Ђурађ Бранковић нису умрли, него због

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад већ опази да је уже затегло, а он онда повуци! — Кад већ уже прикупи близу краја, али има шта виђети: мјесто жене, уватио се за њега ђаво, с једне стране бијел као овца, а с друге црн као што и јест.

129. У једном брлогу дванаест назимаца лежи, а ниједан с краја није. 130. У једном суду и вино и ракија (па неће да се помијеша). 131. У мртвој кобили дроб говори. 132.

” Кад ово чу они чоек, зађе од извора до извора и почне их бројити редом по гори, али се помете и никако им броја ни краја није могао наћи.

Кад ујутру сване, она сиђе с дрвета и пође опет по шуми не би ли како из ње изишла, али шума све гушћа а краја никако.

Кад већ опази да је уже затегло, а он онда повуци! Кад већ уже прикупи близу краја, али има шта виђети: мјесто жене, ухватио се за њега ђаво, с једне стране бијел као овца, а с друге црн као што и јест.

Богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше.

“ „Боље тебе нашао, зете!“ „Гдје си?“ „Ево ме.“ Па му прича од краја до конца. Онда му цар рече змајски: „Та куд идеш, Бога ти, прекојуче Баш-Челик прође и пронесе твоју жену, ја га

Онда министар отиде опет спавати. Младога нашљедника царског изнесе срећа на једну секу подалеко од краја, али под једну пустињу, ђе никоме туда пролазак не бијаше, да би га избавио.

како га је министар они кад су били у путу, преко брода у море бацио, и како га је срећа на једну плочу близу краја нанијела, на којој је петнаест дана и петнаест ноћи живио о трави, која је при плочи прирасла била, и наком оволико

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Јер онај кога ја оставим по смрти својој у тој ћелији, тај да борави до краја живота свог незамењен ни од кога. Потом, опет, овакво правило дајем да бива: да се окупе игуман светог овог манастира

“ (Јак. 1, 12) Јер, изрече: „Који претрпи до краја, спасен ће бити.“ (Мт. 10, 22) Јер „не варајте се, браћо моја.“ (Јак.

Мати Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, нека буде ово делатно и стварно нама као и онима после нас до краја овога света, часним молитвама вашег угодника, нашег оца и ктитора Симеона.

Тропар „Помилуј нас, Господе, помилуј“ до краја; Слава „Господе, Господе, погледај с небеса и види“, и „Сада“, Богородичан глас шести ишти у октоиху; „Јединочедни и

Нека вам је знано о овом блаженом оцу нашем и ктитору господину Симеону, од рођења његовог па до краја: Рођење његово било је у Зети на Рибници, и тамо је примио свето крштење.

Мати Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, да буде ово што је написано и чињено, да ми и они после нас до краја овога века часним молитвама оца нашег и ктитора пазимо на оно што се говори, и последујући да чинимо све што је угодно

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

То, што сте устали здрави, и као живи, то је моја заслуга! МАНОЈЛО: Чекај да чујеш до краја, па онда види каква је заслуга!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

А мој љубезни читатељ само нек’ чека док сву ову историју од краја до краја очита, јер ће само онда моћи о свему управ судити.

А мој љубезни читатељ само нек’ чека док сву ову историју од краја до краја очита, јер ће само онда моћи о свему управ судити.

мала; да је и њи[х] толико, млого би и[х] било, ал’ опет би се ко надао да ће се кадгод курталисати; но њима нејма ни краја ни конца.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

У трећој страни затече још већу збрку. Ту бјеше прозора гдје би боље доликовала врата, и обратно. Најзад стигоше до краја. Тако једнијем гредом обиђоше манастир.

— Ма, ја, ка вељу да... — Чуј до краја! — прекиде га Бакоња. — Мени се сажали за тобом, па стадо молити стрица: „Немојте, дујо, док се ја не састанем с Кењом.

Дакле, слушај...“ Дундак мораде слушати сву исповијест до краја, све крупне и ситне грјехове Шкоранчине, чак и то како је крао дуван фра-Дувалу, па га слао оцу у град.

— Ди је Букар? — пита он. — Он се, брате, загнâ у сан, пак му остаје јоште доста докле допре до краја! — вели Дундак сједећи на прагу. Бакоња се издера, да је свима у ушима зазвонило: — Није до шале, зло вам јутро!...

Говорећи о јатацима судија настави: — Шве на Радека! Шве на Радека, а друга галијота шине краја на његово конто! — вели он. — А ди је то Радека?... Може он аривати ту, ту, ту, на шво мишто?

“ И сви остали фратри то помислише, али се старац у трен предомисли, те рече, зијехајући: — Онај... на крај краја фра-Баре има право, јер је примлого свитине, па... ноћас... не би... било... липо.

тријему, зловољнији него обично, кад му бахну кнез Кушмељ са торбицом о рамену и с тојагом у руци, па развуче усне са краја тријема: — Ваљен Исус, вра-Брне. Здрав уранија! — Откуда ти у ово доба? — пита фратар надувајући образе.

Сви заграјаше. Дувало и Блитвар стадоше уз Вртирепа, „који најпосли има дирита да каже шта мисли“. — Нека слуша до краја! па нека онда говори! — рече Тетка. — Нећу да слушам до краја!

— Нека слуша до краја! па нека онда говори! — рече Тетка. — Нећу да слушам до краја! — викну Вртиреп — него одма спочетка оћу да се то прикине, а ви који ћете да слушате његове писме, ајте у његову

— Ма стани, брате. Ти не знаш каква би се шкандала могла излећи из тога — рече Тетка намрштен. — Стани, да чујеш до краја.

синовац све учинио као оно сад, Брне би изишао тачно у осам часова, па би, једнакијем, одмјеренијем кораком, отишао до краја ходника па се вратио до другог краја, тако горе и доље четири пута, па би се вратио у собу, сио на најнижу столицу, а

би изишао тачно у осам часова, па би, једнакијем, одмјеренијем кораком, отишао до краја ходника па се вратио до другог краја, тако горе и доље четири пута, па би се вратио у собу, сио на најнижу столицу, а ноге дигао на кревет.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

НЕВСКОМ ПРОСПЕКТУ 42 КЊИГЕ 43 КУЋА 44 ДВОЈНИК 45 УРЛИК 46 БОЛЕСТ 47 СТАБЛО 48 О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА 49 КРАЈ ЈЕСЕНСКОГ МОРА 50 УМОРНА ПЕСМА 51 ВРАТА 52 КУЛА НА ПЕСКУ 53 ПРАЗНИНА 54 НА ДРУМУ 55 ЧАС 56 У ЧАРОЛИЈИ 57 НА

НИТИ Једном нас ту, где нас има, Неће бити. Ми смо нити Које вежу нерођене са мртвима. Нема краја. Прислонимо на зрак ува: Кроз шупљине између нас ветар дува Што времена по два спаја.

О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА Тај мук — да није звук без краја Што свуд сеже Па неки мир са криком веже Ил маглен дух са месом спаја?

О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА Тај мук — да није звук без краја Што свуд сеже Па неки мир са криком веже Ил маглен дух са месом спаја?

Тај мрак — да није болест сјаја? О сјај су само врата краја. КРАЈ ЈЕСЕНСКОГ МОРА Из високог сна ме буди морски блесак. Очи траже видик где је страна пета.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

(Важнија ти је радикалска демагогија од моје среће.) Истину да кажем, ја и нећу да следим твоју политику... (Кидај до краја!) Ја, оче, имам своја начела. — Нисам ти више отац! — Ко је то видео и чуо да се отац и син посвађају због странке?

и триња од жижака; мали човек са фесом седео је за тезгом, не зна због чега је морао да му пољуби руку, и ћутао је до краја те кратке и пословне посете. И сада чује очеве речи: „Писмен је толико и рачун зна да може око кантара да помогне.

продува је, поче песму, мала му је и сувише спора за његову радост, па се разигра и завитла у колу, дугом, ситном, без краја. Не обзире се на женине молбе, прекоре и клетве да престане.

ниже, над само његово чело, и лампа је у њега закуцана, па се њише и дими, и боле га очи у уморној дреци кафане, којој краја нема. Мокри столови дремају у жућкастој тмини, остарели од песница, песми и псовки.

Јер Бога нема... Како би га могло бити у ноћи која нема краја, прозори се тресу, ничим и нико не може њега да умилостиви и ако постоји.

Ројеви бројева ковитлали су се у отвореним очима и глави. Рачуну није било краја, никако да сабере. Стално заборавља почетне бројеве и поново се враћа на почетак, помажући се и прстима на ногама. ...

„Твој деда до краја живота остао слуга и воденичар. Да га памте, разлога немају. Ни ти га не памтиш.“ Од мене почиње живот наше лозе.

страх пред Богом био још мучнији, и мучнији од смрти, Ђорђе, и сâм страх пред Богом свемогућим, крсти се брзо и не до краја, десна рука мота круг по тмини док се не умори, пред богом мраком, богом тишином, богом црним јабукама.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Шта ли то носи у њој? Мали чистач се једва довуче до краја стазе, обриса зној са чела и, погледавши ка старици, крикну од ужаса. — Рибља Глава?

Још и не изговори Рибља Глава ругање до краја, кад риба, на којој је дечак јашио, зину и прогута старицу. Остаде на воДи само прстен сјаја, а из њега се издиже

Узалуд му рибице чешкале леђа. Талас је ћутао не мичући се с места. — Остаћу овде до краја света, ако треба! — зарицао се. — Ни погледати је нећу...

Мајка од среће занеме. Малишан се усправио! Проговорио! Њеној срећи није било краја, али старија браћа нису престајала с исмевањем. — Шта је то што ћемо видети? Да нећеш полетети, можда?

— јаје се подругљиво насмеја, а лепотица плану: — Ја ћу је наћи. Макар до краја света и века копала — наћи ћу је... — Лепотица рођена из Каменог јајета пркосно подиже главу и пође ка пустари.

А када прођоше та три дана, ево малих свирача! Скупи се цело рибарско село. Весељу никад краја, али и уходе су путовале, прерушене. — Ако је тачно да је њихова свирка лек, ми их морамо наћи!

Каквога ли шашавка, мајко рођена! Трачнице му иду од једног краја собе до другог, а он тврди да ће, једнога дана, изаћи кроз прозор и прошетати се долинама и горама чак до мора.

Зар није духовит? Зар није оштроуман? Мали воз постиђено саже главу. Његове трачнице иду од једног краја собе До другог, али на свом путу прелазе преко моста и кроз тунел. Испред тунела је скретничар начињен од шареног лима.

— патуљак задовољно климну главом. — А и тањир је леп. Остави га и иди! Следећи дан му је споро пролазио. Никад му краја! Једва се једном јавио месец. Дечак се у трен ока попе до врха, али само је папрат блистала на месечини.

Јој, мајко рођена! Још и не изговори жељу до краја — шикну вода, а жабац стаде гасити троструку жеђ. Истога часа са дечакова длана нестаде Мерсадове кожице. Шта ће сада?

Чинило му се да ће му се водени зидови истога трена спојити изнад главе, али не посрну, не окрете се, и стиже до краја стазе.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Може се претпоставити да то ипак није сасвим тачно, јер су, у усменом предању Београда с краја прошлог столећа, сачувана казивања која су се и онда, само реткима, чинила занимљивим.

Та књига, Историја Срба од почетка 1813. године до краја 1815. године, била је разгоропадила кнеза: он је, природно, своју улогу у српској историји видео друкчије но што је та

У игри у којој је испитивао мене код других, није приметио како се мења и он сам: и игра, изгледа, има два краја. Догађало му се да, у својим улогама, смањује одстојање према себи а повећава га према другима; догађало му се, све

Као и некада, Чукур-чесма је и сада средиште овог краја на падини према Дунаву. Истина, вода више не истиче, ни чесме више нема, али посетиоци које више нико не може да

На одрубљеној глави, причало се, очне су дупље биле празне. Отада је постао готово безбрижан: као да је до краја наслутио зашто се обрео, без вида, међу људима.

Угледала је, у тај мах, у небесима светлосни бездан и сазнала да милости нема, ни опроштаја, да ће је стићи све и до краја. И почело је да стиже, не полако него брзо.

изнад развалина Пиринчане, у јесен 1930, како је писала „Политика“, „остаци старог турског хана на Дорћолу, ругло овог краја, разрушени и уклоњени“.

Онима који добро познају историју овога краја није представљало напор да утврде да се круг подудара са средиштем ове раскрснице која се некада звала Дорт-јол, што,

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

„Из овог пехара Пиј у здравље цара, Селиме!“ Селим очи склопи, Златни пехар попи До краја. Силно ј' срце стег'о, Па замишљен лег'о На душек. Запалио лулу, Пољубио булу, Па - умро. Ј.

Ал' шта ме гони, те се умом крећем Међ' сјајне звезде, у пучине дно? Какве ме тамо очекују тајне? Има ли краја тумарање то?

Под плавим небом дивотна дана Грми и звони; Гмижу тисуће и милиони „Христос васкрсе!“ ваздух колеба, До краја мора, земље, и неба... Ал' за час само - и мрак се густи На земљу спусти.

давно прошла, зора руди, Сањива и бледа лица уокруг још се крећу; Свак стисн'о женску на груди, Па заједно прелећу С краја на крај, а ногом шарају слова Све нова и нова. Хтедох да запитам где сам, и што то раде?

Даница Марковић ЦЛВИИ ЈЕСЕЊА КИШНА ПЕСМА Тужно... Једнолик, дуг, и влажан Јесењи дан се тмури; Плаче без краја, болно плаче Суморан бескрај сури; У мртви сутон што се хвата Једначи, јеца весма - По трулом лишћу, преко

Тужно... Једнолик, дуг, и влажан Јесењи дан се тмури; Плаче без краја, болно плаче Суморни бескрај сури; И тужан, тужан ропац тајни Далеких слушам дана; Угушен јеца шум бескрајни, Тиши и

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

то су сунца, вожди созвјездијах: избјежају из мрачнога њедра по свештеној вољи миродавца; на небесна четир' краја иду да се крсте у бесмртну свјетлост, окруњени свјетлошћу вјечитом, на вјечно се царовање врћу.

Вељи јеси, творче и Господи, и чудна су творенија твоја, величеству твоме краја нејма! План небесах премудрост је вјечна својом вјештом руком сочинила: свеколике небесне равнине покрите су

Три дана су адски легиони непрестано за њинијем царем сипали се црнијем потоком с краја неба у утробу ада. Престрашно је ово позориште све ужасе много надвисило: кад падаху кривећи се полци у димљива

Попа, Васко - КОРА

је Да прегризе ту стабљику кукуруза Давно је то било У очима лепим Туга му се затворила у круг Јер друм краја нема А целу земљу треба За собом вући МАГАРАЦ Понекад њаче Окупа се у прашини Понекад Онда га приметиш Иначе Видиш

преко прага прешле Руку твојих да није Сунце не би никад У сну нашем преноћило 15 Улице твојих погледа Немају краја Ласте из твојих зеница На југ се не селе Са јасика у грудима твојим Лишће не опада На небу твојих речи Сунце не

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

сам много размишљао о тој ствари и увидео да Земља мора имати облик лопте којој се, путујући, не може никад доћи до краја њене површине. Та сфера је, као што сам већ растумачио, најсавршенији геометриски облик“. Он показа руком на море.

- Шта мислите, колико би наш опробани пешак Питеас морао да хода да са једног краја тог зида стигне до другога?“ Ученици одмерише још једном стас учитељев и његово стопало и сазидаше у мислима зид

Пут сазнања далеко је дужи од зида о којем смо сада говорили. На том путу не долази се никад до краја“. „Аутос ефа!“, потврдише сви у глас.

„Добро“, рече Питагора, „овога пута можете слободно рећи, ваш учитељ је казао: на путу сазнања не долази се никад до краја“. Питагора упре свој поглед на пучину мора.

Суви ветар дува преко целог краја, усковитлава облаке прашине, небо потамни, сунце се замрачи. Силна река сужава се и малаксава из дана у дан и оставља

“ Ученици извршише врло вешто то наређење. Питагора узе врпцу у руке, положи чворове почетка и краја оних трију дужи један на други и свеза их заједно.

„Ти познајеш, чуо сам, цело то огромно персијско царство?“ „Пропутовао сам га од једног краја до другог, пре но што се Египат отцепи од њега. Обиђох затим скоро све вароши обала Средоземног Мора.

Он означи једном цртицом место на којем је она била обешена и нацрта на оба њена краја два једнака терета, претстављена правоуглима.

„Ако оптеретим ову полугу“ расуђиваше он, „на оба њена краја једнаким теретима, остаће он у равнотежи, јер, због њеног симетричног облика и распореда оптерећења, не постоји

танак чврст штапић, који нема своје властите тежине, а чија је дужина једнака дужини полуге, нека носи на оба своја краја по половину замењеног терета.

обешена у својој средини, носаше на свом десном крају свој стари терет, претстављен правоуглом; испод њеног левог краја беше обешена средина оне нове, додате, полуге која је имала дужину оне прве.

Полуга је била обешена у тачки, удаљеној за трећину њене целокупне дужине од десног краја. Под том тачком био је обешен други од двају мањих терета. Архимедес упре поглед у ту нову слику.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

И кад сам му трећега дана, на растанку, рекао: — Побратиме, ти си увек био човек, остани то до краја, молим те — он се благо и постиђено насмешио: — Жао ми је што идеш. Тако ми је добро било уз тебе.

Онда умирен надом да ће му то бити сасвим довољно до краја, командант очува своје добро, увек ведро расположење, све док се једнога дана не догоди нешто због чега умало не доби

Капамаџијину школу у Бечу па га рат помео, раздрагана лица показује фотографију своје жене Цвијовићу, учитељу из свога краја, а овде до његовог кревета. — Видиш, и ја могадо' да се оженим у Београд. Мој отац ради с прве фирме, с гросисти.

Онда витло, подмазано катраном, зашкрипи. Са обадва краја размахну нечије снажне руке, и, за трен ока, ковитлац, ужас.

је готов да се за њу сав жртвује, онако, из једног најчистијег осећања, једино из тога осећања, и то да се жртвује до краја целим својим бићем, ако би тако могао бар донекле да ублажи оне њене муке, те да их заборави и понова почне лепо и

добро Јаћима и зна да га је у сами живац дирнула, па би он сад развезао о рату да би се и сама светковина завршила, краја нигде не би било, те га прекида и почиње да му се улагује: „Знам ја“, каже, „тебе, Јаћиме, да си ти патриот, и зар ти

Јаћим све нове и нове ројеве, глава му је уназад забачена, укрутио се, не да се Јаћим: „Бре, бре, вели, нигде ти овде краја ни конца нема! Да ми је само да ово виде Макарони и Мађарони, стра’ у пете да им сатерамо.

Крв злотворска да им се следи. Бре, бре, бре, вели, никад краја овој процедури.“ И док дефилују ови горди редови уздигнутих глава, газећи чврсто и машући рукама, Јаћим се живо труди

и да се догурало до оне крајње тачке и границе, толико опасне, и кад се одлучно мора кидати: па или остати тако до краја живота и на брак, ту тако важну ствар, више и не помишљати, или одважно и смело ући у нови живот, што би стварно

И тако, уместо да ствар одлучно изведу до краја, као што здрави разум и наређује, они се обично заустављају на половини пута, или само започињу и све се увек нешто

И шта? Као поштен човек ви се до краја држите ове везе, ви ту везу поштујете. Значи? Значи да и ви имате једну жену исто онако као ја у оној моралној и

— Наравно! На сваки начин. Пет година ја сам.. ја сам само о томе мислио и... до краја разрадио... — Како не? Дабоме! Како не?

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

није се дала више опозвати, а једанпут започето плаћање „сталија и контрасталија" морало се неумитно наставити до краја.

И тако без краја и конца. Од тих замишљања хватале су омаглице и понестајао дах. Нејако тијело сво је дрхтало. Слабила је сила што

И наизмјенице се јављају, огласују се из дубине — наша вјечита попудбина и наши стални сапутници, од почетка до краја. Њихов наизмјенични двопјев јесте предиво нашег живота.

што се уопште, по сили саме ствари, касно са сигурношћу освједочавамо о промашеном: о томе може да нас поуздано и до краја освједочи тек неуспјех.

Застати и ушанчити се на једној тачки прије тога можда значи не ићи до краја својих могућности, не остварити у потпуности себе. И зато, увијек даље!

Свака ситница, свака случајна подударност подсјете ме на њ. И тад се завезем у сјећања без краја и конца. Просто се гушим у њима. Тако ваљда већ бива у старости, под конац. Елипса се сужује и своди према свом крају.

свога меса, да га премости мостовима својих дуга: „напучио је своју груд слијепим надама да не види свом битку краја”. Све што је човјек у том правцу измислио и измаштао, све је то бог. И само то је бог. Бог је наличје Смрти.

Мрцварио се, невољник, недјељама и мјесецима. Луњао је улицама без краја и конца, до мртвог умора, до потпуне изнемоглости тијела, у којој као да је једино налазио нешто смирења.

Преврнуо сам неколико страница у књигама које ми је донијела, једну сам с муком догурао до краја, па их оставио на страну да одлеже неко вријеме прије него јој их вратим.

И ти грчеви с коцкицама шећера иза кулиса смјењивали су се с патетичним кликтајима на позорници све до краја представе у бесконачном низу чинова и слика. Цијелу зиму провели су у мјесту злопатећи се којекако.

Често сам пута касније, кад бих се у свијету састао с ким из мог краја, осјетио живу жељу да упитам што се на концу догодило с мојим стаблом-грдосијом, али сам се устручавао и с муком

одоздо сукљајима бијеле паре из локомотива које су маневрирале у кратким, засоптаним помацима, све док с другог краја није пошао према њему полицајац.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Пандур, што се вратио отуд с извешћем, вели да ће остати жив. Куршум је прошао кроз ребра, али с краја. — Е, па онда га је Ђорђе казао, сигурно. Шта Има још? — Сутра ће да дижу потеру.

Пред њима гори ватра, пламен се весело повија с једнога краја на други, а око ватре прште и пуцкају млади пурењаци, које један од дечака обрће и надгледа.

Нема краја њеним мислима... А о чему може да мисли? О кући, о селу, о мајци, о оцу... то није; она је истурена, избачена отуд, па

— Само једном, кад сам био мали. Сад се баш сећам... А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш? — Све ће жене из овога краја... па ћу и ја са њима. — Да ли ће ти дати без исповести? Знаш код нас попа не да ником, док се не исповеда.

Он га је узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо... После се већ морао клизати и падати, док не дође до краја... »И тај зликовац, који ме је упропастио, данас пружа пушку на мене.. .

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше.

— Боље тебе нашао, зете! — Гдје си? — Ево ме. Па му прича од краја до конца. Онда му цар рече змајски: — Та куд идеш бога ти!

Он, богац, рече цару све како је било, од почетка до краја, те, кад му је већ досадило копати дрвеном лопатом, он спопаде железну и у то га ухватила стража.

Кад већ опази да је уже затегло, а он онда повуци! Кад, већ уже прикупи близу краја, али има шта виђети: мјесто жене, ухватио се за њега ђаво, с једне стране бијел као овца, а с друге црн као што и јест.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Имао сам и ја веселих часова. ГРОБНИЦА ЛЕПОТЕ Да ли знате земљу с гробницом без краја Где станује дуга и живот пролећа? Ноћи где не беше већ тол'ко столећа? То је земља њене лепоте и маја.

Јер једнога дана, из другога краја, Ноћ и ветар био, и дувао јако, Па цвеће и младост умрли полако... После јесен дошла на сарану маја.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

правцу, због чега настаје напонска разлика од двадесет или чак четрдесет хиљада волти између горњег и доњег краја антене.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

године почетак краја аустријске царевине. Он је био зачетник буђења националне свести у царству Фрање Јосифа Хабзбуршког.

ме је спасавао прота Живковић и, само захваљујући његовом угледном положају, мени је било дозвољено да останем до краја школске године у свом разреду, пошто сам обећао да се нећу дружити са бунтовним дечацима који су јуришали на

Пријатно их је изненадило ово моје одушевљење и није било краја разговорима по сличним темама док, после неколико сати, нисмо стигли у Праг.

” Нисам издржао до краја песме и побегао сам у своју празну преграду за спавање, где сам се у потоцима суза гушио. Идвор, са својим сунчаним

Исте вечери наставила је да ме учи како се на енглеском зову ствари у трпезарији и, пре краја прве лекције, ја сам знао двадесетак речи које сам тако изговарао да је она била задовољна.

Мери у јужном Мериленду. Очекивао сам много од тога места, имајући на уму ”вилине” приче о раној историји овога краја. Посао ми се састојао од терања запреге са мазгама које су вукле култиватор по пољима засејаним кукурузом и дуваном.

Он је могао све да издржи у боксу, што ми је потврдило пословицу ”крв говори”. Пре краја друге године студија моје колеге су ми признале да сам шампион не само из грчког и математике, већ такође и из рвања и

Ово је ливада где си свако вече доводио коње чикошу да их води на пашњак. У то смо стигли до краја села, али је моја мајка наставила шетњу лаганим кораком све док се нисмо нашли на сеоском гробљу.

Ово је ливада где си свако вече доводио коње чикошу да их води на пашњак. У то смо стигли до краја села, али је моја мајка наставила шетњу лаганим кораком све док се нисмо нашли на сеоском гробљу.

Тада црквена звона не престају да објављују свадбе, а гајдаши и њихове веселе мелодије не престају да узбуђују срца с краја на крај Баната.

Тада црквена звона не престају да објављују свадбе, а гајдаши и њихове веселе мелодије не престају да узбуђују срца с краја на крај Баната.

Осећао сам се као обичан уметник када слуша Падеревског или Фрица Крајзлера. Доста раније, пре краја школске године, завршио сам први ”трајпос” курс из динамике под руководством Рута и усто још и допунио своје

Ћипико, Иво - Приповетке

Дигоше се. Цвета иде прва, а за њом Марко с напрћеном торбом на леђима. Он сада, када се дохватио краја, једнако мисли на свој мирни комшилук и бесвесно иде за мајком.

Вођа жандарски до краја га саслуша, па се и замисли. У часу се одлучио што да уради: „Злочин је учињен, убојице су пред њим, а за убиство нико

Два војника опиру се с краја да брод макну, и онда се вјешто укрцаше. Брод полако закреће, а она за њим гледа. И гледа јаку омладину на њему и

Пароброд зазвижди по трећи пут, полако се отрже од краја и помњиво обрне, па нагло заплови тијесним затоном. На први мах Цвијета не чује ништа но шум, и гледа у простор и

Па онда тугу замијени надошла осјетљивост. Дође јој непријатно на пароброду, зажели се краја, и преко воље назире складност околиша поред кога пароброд плови.

ништа друго до силни простор у коме се, као у сну, редом нижу мјеста у којима се силно људство креће, и нигда им краја нема.

Пролазе дани у великоме мору без јачих промјена. Пуста пучина, обавита танком маглом, недогледна, без краја, монотоно дјелује на њену природу, а безразложна туга, из које се на махове испољава воља за жинотом и срећом, мути

Ћутећки гледају се њих двоје милије и милије, а њој се очи и овлажише. Обоје у себи носе клицу из роднога краја, поджежену у путу свјетлошћу сунца и свјежином морске пучине.

бисмо брод, одговори он, погледавши на море прама другоме крају, па надода: — Није оно његов брод што је у по пута од краја; његов се по једру познаје. У разговору дјевојка истрже своју руку из његове и, мимоишавши га, одмаче од њега.

Свршетком зиме укрца се с њиме у његову бродицу. Марко сам прихвата оба весла и отисне се од краја. Антица му хтједе помоћи, но он се успротиви, вели: „Сам ћу још данас!

је, па лађе по пучини чекају свјежи маестрал да духне да их напријед потјера, а око рата рибарице страже рибу, док с краја рибари, опасани дебелим конопом, с натегом потежу мреже.

А сијева са свих страна; чамац очиглеце не може да ухвати краја. — Ено му је растргла једро! — повика на вас глас млади рибар, звјерајући живо очима у правцу нападнутога чамца, и

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Ми практично све до краја деветнаестог и почетка двадесетог века нисмо имали истински модеран књижевни језик. Он се код нас помало необично

У први мах уочавамо извесну, додуше површну, али оштру супротност. Претходна поезија, поезија српске модерне, с краја XИX и почетка XX века, у свом је средишњем току изразито усмерена ка општем – у природи као и код човека – опадању,

Чак би се могло рећи да је оно присутно већ на почетку његове поезије, па да је онда касније, јаче или слабије, али до краја проткива. Није, међутим, овај поступак у поезији лак, ни једноставан.

Оне су, последњом вољом песниковом, добиле место раскошног краја недовршене поеме о вуку, премда се у самој песми вук нигде не помиње.

При томе се и за једну и за другу књигу, кад их посматрамо са самога краја столећа, може рећи да су од трајне песничке вредности.

Таква песма нема свога правог краја, јер јој крај није програмиран у полазноме начелу њене организације. Није случајно што овакве Матићеве песме имају, с

с почетком који је некад доследно а некад повремено обележен синтаксичким понављањима, али зато уопште нема обележеног краја, па је стога његова дужина произвољна и није формотворна; с друге стране, ове песме очито теже да количински прерасту

Али четири наведена примера показују још нешто: тежња да се на оба краја стиха (или неког другог сегмента у песми) стави иста реч у истој граматичкој функцији – као што је у примеру (2а)

у песми) стави иста реч у истој граматичкој функцији – као што је у примеру (2а) субјекат тополе стављен на оба краја – доводи до особене синтаксичке симетрије и до обртања.

Другим речима, тежња да се синтаксичким поретком подједнако истакну оба краја стиха неминовно за собом повлачи и тежњу да тај поредак буде сачињен од две симетричне половине.

Јер, за разлику од неких других учесника у познатим полемикама, чија се мисао готово до краја исцрпљивала на равни кратковеких, дневних готово несугласица, Зоран Мишић је тада усред полемичке јарости свесно и

емотивну, стилску и ирационалну периферију, изгледа као да је одвајкада дат, а у ствари је тек у нашем веку до краја и строго изведен. И тек када је до краја и строго изведен, видело се, могло је да се види и докле његове границе сежу.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Је ли тако? ЧЕДА: Слушајте, ујка-Васо, ја сам вас слушао од почетка до краја и чуо сам све што сте имали да ми кажете...

ВАСА: Ама, Живка, побогу, стишај се и чекај да ти прочитам до краја! ЖИВКА: Прочитао си ти мени оно што ми је требало прочитати. ВАСА: Ама, смири се, тако ти бога...

ЖИВКА: Јеси, јеси, Васо, познајем ја тебе добро, матора лопужо! ВАСА: Пусти ме, молим те, да ти прочитам до краја. ЖИВКА: Читај, 'ајде читај! ВАСА: Хоћу, само, молим те, остави ту столицу! Не умем да читам кад држиш столицу!

'Ајде, идите кући, идите, нећете ваљда до краја да ми стајете на муку. Идите и немојте, ђаво да вас однесе, да ме оговарате, јер, ко зна, данас-сутра могу ја опет

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Врање Станковићево заправо јесте и у исти мах није што и збиљско Врање с краја прошлог века. Јер је ово друго грађа из које је створено оно прво; друго је помоћу књижевних погодби моделовано у

Има Станковић једну кратку приповетку, Нушку, која је - можда више од других - с краја на крај проткана динамиком. Нушка је приказана сва у покрету: увијање, кршење њенога младог тела, подрхтавања у

Али ако је уклоњен поступак, из текста није уклоњен, да тако кажемо, његов производ. Доследно, од почетка до краја романа, одржана је временска узастопност: проспективно се композиција развија од Софкиних предака до њенога порода.

„најприроднију” кривуљу протицања романескног27 времена: у композиционом погледу функционална убрзања времена на оба краја текста и успоравање, готово кочење у његовој главнини.

31 Софка није приповедач, али је зато повлашћени лик, привилегована јунакиња, па већ и стога с краја на крај текста осећамо њено опажање и доживљавање.

Нека као најпростији пример послуже Тодорине речи с краја ИИИ главе. Пошто се Софка већ задевојчила, мајка мора на њу припазити: „- Јер, забога, - говорила би јој тада мати,

Као прост и очигледан пример опет се могу поменути Тодорине речи с краја ИИИ главе. Што је пак у томе примеру такође занимљиво, и на шта ваља обратити пажњу, то је да су реченице дате са

Заправо већ у ИИИ глави - што се историјски поклапа са ослобођењем врањскога краја од турске феудалне владавине, са укидањем чивлука и враћањем земље чивчијама - сељачки свет се најављује не само као

, наиме, приповедач Миле обавештава нас да његов пријатељ из детињства Мита, коме он долази у посету, умире; али до краја приповетке остаје нејасно од чега болује.

Тако је, на пример, опис црквеног простора за време венчања доследно, од почетка до краја, пропуштен искључиво кроз Софкина чула и њену свест, па је стога и могао бити психолошки снажно драматизован.

Но утисак није случајан. По свему судећи, настаје зато што се читалац све време налази у јунаковом видокругу: с краја на крај приповетке гледа његовим очима, и дато му је да опажа оно - и само оно - што су могла опазити чула јунакова.

Откривамо, у ствари, да је текст романа с краја на крај проткан Софкиним субјективним углом гледања, који аутор само повремено занемарује.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Њихов је ово дан. Из боље су питомине, али из краја где се од зулума не зна за бели дан. Удариле су одмах по служби у снажне двопеве.

Прво зато што га је ипак у души волео, а друго — што је таква заповест њихова краја. Осим тога и сажаљење се пробудило. Без големога јада овакав се човек не враћа у државу друге вере.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Богатство је мило, драго (Но и туђа има зноја), А патњама, невољама Нема краја, нема броја. Зимом иде мука многа, Нема свако крова свога. Богаташи рујна лика, Сећајте се бескућника!

— Јаук, лелек, вâј. Радост ова спасоносна Нема краја, међе нема, Радост ова преголема Свем је Српству дар. И где год је српских груди, Из њих тамјан Богу стиже: Нега

— Где је данас снаге без труна очаја? Западô сам кадшто у сентименталност, Па и томе греху ево сада краја. Омладино драга, и теби сам кадшто У брк нашто рекô, никада ти ласкô; Под барјаком својим на трњу сам стајô, — А

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

себе биљкама због неба разапетог између прстију будим је због речи које пеку грло волим је ушима треба ићи до краја света и наћи росу на трави будим је због далеких ствари које личе на ове овде због људи који без чела и имена пролазе

Још мало и заћутаћу пред тобом, Док бдиш оноцветно над испражњеним гробом, Анђеле пред неумољивом лепотом краја Где је мир и зрелост песму заменила, И мрамор где мрмор вечне воде спаја Са каменом коме израстају крила.

Петровић, Растко - АФРИКА

Разговарамо са њима. Долазе из Ливерпула и иду за Буенос Ајрес. Случајно питам једнога из кога је краја. „Из Спалата!“ одговара он на италијанском. — Јеси ли Хрват? — питам га нашим језиком. — А шта бих био?

Он прима путнике али их више не искрцава све до краја карантина. Петнаестог вечера од оног када сам се укрцао у Марсељу посетио ме је Вуије, да ми каже да је гром који је

човеком који има истовремено: и мисао што схвата наше осећање, као и осећање које појми нашу мисао; који, са другог краја живота, коме ми тек идемо, пружа нам насмешено и пријатељски руку), такво исто чудо, таква иста узвишеност, као што је

неколико година да је администратор Пруто начинио једну велику аферу поводом једнога од дванаест тајних удружења овога краја. Тицало се друштво Вихиби чији су чланови чинили праве покоље у селима.

Дискусија досадна и без краја: „Ја стезао, ја стезао ти, ја стезао мене!“ за час се више није чула иза нас; већ само покаткад који наш корак под

од које Фонтен гради себи филијалу налазимо једнога црног младића, Фонтеновога повереника, који није родом из овога краја и чије су прве речи да не може више у овој пустари.

Његов снажни врат пламти на сунцу. Ја се уистину грдно забављам овим својим смешним предузећем: доћи са краја света, као, једино, да бих учинио радост и испунио жељу неких младића са мароканских планина.

Кроз чаршију покривену зеленим вењацима; уз брдо, кроз улице препуне света, магарића, бициклиста и деце. Никада краја.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Ал’ он је добар... једно узима, А друго враћа мајци несрећној!... Ал’ краја нема празном говору, Време је давно да се путује... Хајд’, Спасо, жури се! СПАСЕНИЈА: Ох!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Високо до неба! Око поноћи зачу се брза пушчана паљба. То је, људи, врило. Никад краја... Верујте ми, много је страшније слушати борбу изблиза, него бити у том окршају.

— О, јо, јо, јо... Полако! Доуцемент! — говорио је Влајко правећи гримасу на лицу... — Ах... никад краја овоме! Он припали угашену цигарету и настави. — Чекали смо око пола часа кад наиђе ордонанс из батаљона са заповешћу.

— Море, остави се размишљања. Ако почнеш тако, онда никад краја — додаје капетан Милија. — Е, размишљали бисте и ви, господине капетане, да вас неко привеже за кревет, као ово мене.

Поред њега лежале су пуне чутурице са водом. Враћао се у ров, па сео да се одмори и присетио се родног краја. Кад ме угледа, он стави свиралу у џеп и дохвати чутурице. — Одакле си, друже?

Ни хаубица их не може кренути. Седим синоћ у Турман-Махали и размишљам. Од почетка до краја терали су ме неки малери. Ама, што сам год покушао да се некако и ја мало извучем, није успело.

горе, кркорило је непрекидно, проламало се громогласно, још јаче, сливало се у урнебесну рику, па се ваљало с једнога краја на други... Природа као да је побеснела. Али изгледало је као да се стихија удаљује. Кишне капи биле су све ређе.

Кота је утонула у таму пакла, а челик рије, прашти бесомучно, урла без мере, без краја. Непријатељска артиљерија одговара. Али њена је паљба испрекидана... на махове бучна.

А брда ничу једно за другим као таласи на узбурканој пучини. Никад краја!... И нама је постало мучно. — Нису се ваљда борили на сваком од оних брда? — запита мој млађи колега.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

колико општи дух којим су се оплођавале њихове ма и чедне уметничке егзистенције; трагајући пре за њиховим обично до краја неоствареним намерама него испитујући њихово неретко само чемерно а редовно фрагментарно стихотворство, поново њега

Бранко је први савладао вешто што је свима њима остало до краја недокучиво. Но све то ова књига даје само овлаш и узгред; јер она је ипак оно што јој име казује: антологија старије

Кад се сташе окретати, Проговара младо момче: „Чујеш мене, Цвет-девојче! Ти погледај с једног краја Овог поља до другога, Лепшег од мен’ наћи нећеш; А погледај с једног краја Овог поља до другога Удаваче све до

Ти погледај с једног краја Овог поља до другога, Лепшег од мен’ наћи нећеш; А погледај с једног краја Овог поља до другога Удаваче све до једне, Од свију си ти најлепша.

Песма се онде зове Сатир; овде је прештампан одломак, почев од 34-ог стиха па до краја, а наслов песми сам дао ја. У једном рђавом стиху је једна реч изостављена, и то је означено угластом заградом.

да баш овде саопштим податак који међутим пристаје уз коментар многих сатиричних песама о жени у нашим песмама с краја XВИИИ и почетка XИX в. један од најранијих портрета зле (па и модом опијене) жене дао је код нас А.

До краја своје позне активности (последњи његови стихови које знам јесу они публиковани у новосадској Даници 1866—9) он није при

1847; и такав је остао до краја, такав био у целини. ТВРДИЦА (стр. 205). Прештампано из Серпског народног листа ч. 2, од 15. јануара 1842, стр. 16б.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Умукле су и оне дрхтаве, приказне ријечи које су одјекивале с краја на крај збора и слатком врелином слијевале се у душу његову: „'Вала ти на твојој чести и чествовању, краљевино славна!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Узбуђена дршће и губи се када Засити се, кад кô херој сабљу паше После много борби и пресит победа, Јер никада краја том нереду реда!

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

и почео зипарати, сакрио се напред, иза рафа за фасцикуле и ту се шћућурио и не дишући, те остаје на сцени све до краја.) АНЂА (покушавајући да му каже нешто): Јеротије! КАПЕТАН: Ћут'! МАРИЦА: Оче! КАПЕТАН: Ћут'!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

До краја десетог века језик тих превода постао је богослужбени и књижевни језик већине Словена, у простору од Јадранског и Егејс

Петнаести век доноси већ обиље података о постојању готово свих усмених радова и врста, као и њихове оцене. Од краја 15. до 19.

Оне су углавном епске тематике, и међу којима се налази и засад најстарији пронађени запис епске песме, забележен с краја 15. века.

У многим песмама преовлађује радосно осећање живота. Песме зависе не само од времена већ и од краја где су настале (сензуалније су у јужној и источној Србији, смелијег израза у градовима).

После два ослободилачка устанка (1804, 1815) у књижевност улази Србија, потом Црна Гора, делимично слободна још од краја 17. в., и други крајеви јужно од Саве и Дунава.

Али 50-их година јавља се нов нараштај песника, који доводи до краја његову песничку основу и с којима се романтизам утврђује као водећи правац.

прози" зато што је слично великом песнику приказивао народну историју и "начин живљења, мишљења, разговора" људи свог краја, користећи форме усменог приповедања и стил "пучког краснорјечја".

постромантичарским правцима, посебно парнасу и симболизму, извршивши велики утицај на скоро све наше песнике с краја прошлог и почетка овог века.

Приповедање у роману тече паралелно у садашњости и српској културној прошлости, од краја 18. в. па даље. Али суштина није у паралелизму и поређењу двеју стварности, него у трагању за дубљим историјским

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Из пакла овог за зраку некуд раја. Из греха да је неко свет. И муку овом, и мутњи, да није краја. За благослов тај на веки, на веки клет.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

У исто време из механа, такође из краја чаршије, неки његови вршњаци одлазе, а увек међу њима Стојиљко, друг његов, син попа Косте, јединац, толико мажен.

А једнако се смеши на њ. — Како ништа? Мајка јој, од беса, бола, поче брзо да са једног краја на други иде, баца дрва, намешта и виче да Младен чује: — И нека остане! Немам их више. Једно имам.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

(СЕЗ, 32, 1925, 108). Непрм-к. из туђег атара, провучен три пута девет пута кроз купину којој су оба краја срасла за земљу, меће се у амајлију (Караџић, 4, 198; СЕЗ, 7, 161).

Гроб једног вукодлака налази се у к. (иб. 187). Кроз купину којој су оба краја урасла у земљу врши се магично провлачење: на Ђурђевдан пре сунца, или иначе у пролеће, провлаче се испод ње жетеоци и

У народној песми из тога краја (ладарској) трандовило је сама девојка; остављено на средини покошене ливаде, оно вели Ивану ливадару: »Ко би мене

чува све до јесење сетве, кад домаћин онај црвени конац привеже за средњи прст своје десне руке, да га тако носи до краја жетве (ибид., 166). Семе се држи у белој марами — да би жито било бело (СЕЗ, 86, 94).

Ћипико, Иво - Пауци

—Није земан радњи, надовеза сувезник. —Али сувезниче, да побранамо! Привезаше брану, па почеше с једнога краја. Раде потрбушке леже на брану, сувезник боцну дешњака и волови повукоше.

Није ни изуо мокре обуће. У кревету сили се да мисли сведе на сјутрашњи дан, да премишља, да разложи... да завири: до краја у оно што га сутра чека, и чини му се да га то трагање по самому себи кријепи, снажи, али залуду сили се...

И већ једва истеже ноге и даље пропада, али ипак, рекао би, снага га не издаје: близу је краја, изићи ће... Кад изненада упаде дубоко у прљаву, каљаву воду...

Гуши се... Натеже се свом снагом да се извуче на ливаду, на суво... А близу је краја. Пружа руке да се чега дохвати... Зној га од муке пробио, викао би, али не може уста да отвори...

Против очеве воље свуче питомачке хаљине. Честит, надахнут најљепшим мислима, отпутовао је из свога врлетнога краја да се упише на свеучилиште међу слушатеље права. То бијаше први растанак од села кад није осјетио туге.

Можеш и ти доћи! Пођоше сви у другу собу. Пиеро је губио, Иво је чекао и чекао, но тој партији не бијаше конца ни краја. Дотужи му се. —Ја ћу мало изићи, рече играчима. —Слободно, — одговори му Пиеро.

Живио је као и остали ђаци, и привидно се не одвајаше од осталих; но собом из врлетнога свога краја бијаше понио и мирис живога мора и поља и свјетлост пуна дана.

Осјећаше се здрав, раздраган, у затишју свога краја, а око њега дрвеће и лоза пуне се, назупује се зеленило, трава избија, све хоће да искочи, да у се упије свјетлост

Дјевојка пође да га испразни, па хтједе да га сама настави на главу. Он јој помогне, прихвати га с једног краја и подиже. Згледаше се тренимице и лица им засјате, као да су одувијек заједно.

” све тако говорило једно другоме. Иво посматраше њихова насмијана обличја што нађоше срећу далеко од свога краја и сјећаше се двојице с којима је у дјетињству друговао.

Они се редом с њиме низаху, као да је и он један њихов вјечити дио, па се подаваше њима да га повлаче све до краја. * Једнога јутра пође раздраган к мору.

Часом застаде; занио се, тек што дише. Око му блуди даљином, граби отворену пучину до краја — све до тамо гдје се тек назире у прозирној магли и продире у небо...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Пипац ми је нешто јаснији. Тај белосветски скитач обрео се у Вратимљу пре три године и одлучио да ту остане до краја живота. Где тај све није био и шта тај све није видео!

Наредио би да се на каквој пољани окупи народ из краја у који је тек упао, да направи круг око ватре, где би он лично својом руком на распаљену ломачу бацао одела, кројена

Једна ипак остаје толико отпорна на мој труд да морам пристати да је домислим до краја. Наравно, Прохор, ко би други.

И о томе кад ће ко бити позван, када ће престати његов овоземаљски живот. Ми нисмо ту да би из нашег краја изгонили блудне душе, нити ми можемо мењати одлуку Свевишњег о томе кад ће кога позвати к себи.

Приредићемо вам скрнављење светиња да у грешноме сладострашћу уживате потпуно и до краја. Ништа више нећете морати. Ни клечати пред господарима, ни обделавати поља, ни понизно улазити у наше храмове, нити се

Али кад су једанпут пристали на анђела, онда је ваљало ту чорбу посркати до краја ма како одвратна она била. Нема тог манастира у Рашкој који се не би поносио видаром као што је Доротеј, преписивачем

Можемо лепо преживати наше лепе могућности. И Димитрије поче да набраја. Можемо отићи из овог краја и тада бисмо заборавили оно што су нам овде учинили. Измаћи се изван домашаја наших прогонитеља.

' 'Име, ми је легија' — одговори му — јер нас је много. И мољакао га је да их не потера из онога краја. Ту, на обронку брда, пасло је велико стадо свиња.

окрајак шуме, који је нека непозната сила повукла навише, чупајући га као кутњак из вилице, а није га ишчупала до краја, већ га је оставила да се ослања голим каменим панџама о тле.

Јер, то су очајници који знају да ће или поцркати или успети. А зна то и Лауш, намесник и господар овога краја. Мирно ће посматрати како Сабориште расте из године у годину, како дуж Белога потока ничу нове куће и како се пшенична

Хоће ли се ово одужити до краја живота? Одавде, из врзине у коју сам се сакрио још јутрос, прежам трен када ће џомбаста грбава стена изнад Мртваја

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Ал' шта ме гони, те се умом крећем Међ сјајне звезде, у пучине дно? Какве ме тамо очекују тајне? Има ли краја тумарање то?

сва, Валови столећа о коју се пене, Остављен и тужан дозивљем вас ја: Вас прогони зима у пределе југа, Из предачког краја мене гони туга.

Без цели и пута, Од постанка свога па до свога краја, Ви, вечито хладни, путујете мирно Без цели, без бола и без завичаја.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Мало иза тога појави се у сали сам патријарх са свим епископима који су га верно пратили. Радовању не беше краја, многи су плакали од узбуђења.

Када смо се у нашем детињству, пасући траву, попели на овај или онај брежуљак тога краја, видели смо у даљини поносну краљевску престоницу Пергамон.

змијаст и дугачак златан ланац обилази му око овратника, па иде кроз једну златну аграфу, која придржава оба његова краја, до џепног сата.

“ „Како Ви то мислите?“ упита га један са краја гомиле. „Каріѕіме аміце, и у науци има господских радња и ћепенака. Тамо горе, одакле долазимо, предаје кларисимус

А поред онога краја квадранта где му се налазила његова најнижа тачка био је сазидан један вертикални стуб који је на свом горњем крају,

У њу сам, у међусобном отстојању од једног педља, забо две чиоде. Узео сам конац, дугачак три педља, свезао му оба краја један за други, па положио ту омчу преко чиода.

Те рупице зову се жиже ове елипсе. Ограничена права коју сам повукао преко њих, од једног до другог краја елипсе, зове се њена велика оса.

астроном берлинске звездарнице Бремикер довршио своју карту баш тога дела неба, на којој је уцртао све звезде тога краја, посматране и снимљене прошлих година. Ту карту опремио је Гале за своје посматрање. Пала је јасна звездана ноћ.

Они ме сви добро знају, јер сам пред њима растао. Зато ме дочекаше као своје рођено дете. Нашем разговору не беше краја.

Ја нисам успео да своје рачуне довршим до краја, јер су ми недостајали потребни подаци о брзини обртања Венере око њене осе и о оријентацији те осе у простору.

Ми летимо даље, Ариаднино клупче показује пола милиона светлосних година, али ми не стигосмо до краја света. Куд год бацимо наш поглед, ми видимо нове и нове светове.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

смислу која се битно не разликује од Змајевих песама за децу; уосталом, Змајеве песме израстају управо из песама с краја 18. и 19. века.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Пљачкавица је моја, Марково Кале је моје, река је моја, Собина је моја. Ја сам дете овога краја. За мене нема Србин и Турчин, наше и ваше... (Одсечно): А ако ме вера одваја, вера ме неће одвојити!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

И деси се чудо. Нога ојача, Сека оживе и пролепша се, и врати се кући у сељачком оделу оног краја, као нека фина лутка. Али се и мајстор Коста вратио преображен.

Слаже пасианс, игра домине, чита новине, или неку „стару књигу”, што је значило књигу прича или песама из њеног родног краја. Па остави све, затвори очи и певуши.

Јер тај жупник, неки род и помоз-бог им јесте, верујте. Чим се где састану разговору краја нема. Швапчају, и све некако преподобно. А с малим Луком, да видите, ђаволски жупник само на мом језику разговара.

Можда би баш и требало то да чиним, ове деце ради. — Госпа Нола није довршавала ниједну од ових мисли до краја, али се неком мађијом мисли саме продужавале.

Сирота госпа Нола! Није слутила како је тешка и велика ствар бити мати до краја. Десетак дана касније, пред вече, госпа Нола седи у свом „књиговођству” и рачуна. Није баш ведра.

прашини као у амбизу; ја сраст'о с Лабудом, и вриштим с Лабудом, и ветар нас носи, и земљу не осећамо, и нигде краја пољу. А Лука наш чува круг око салаша, и појахује и одјахује и кад хоће и кад неће. — Смеј.

— Саслушао сам вашу причу до краја, зато да бих могао казати морал те приче. Сви знате да без наравоученија прича не може проћи, и да нам је то леп

Ако тргнеш неку гранчицу, извлачи се као да се одмотава, нигде краја. Ретко, баш ретко, та се дуга павит и прекине, али не у изданку. Где је изданак?

Павле је ојачао, али некако оматорио и огрубео. Кожа на лицу добила тон ружичаст; лице велико, нигде му краја нема од силне избријаности; много црне обрве Јове граничара, на оној црвенкастој кожи изгледају неприродне, као

Ситне ствари не вреди помињати; крупни догађаји су сасвим други на два краја света. Кроника паланачка не одмиче. Бео лист пред њом чека.

Љубоморно и неприлагодљиво дете подлегало је јачем и бољем, али до краја није подлегло. Борбен живот, страствен живот, ужасна је сила. Он мора бити или спасен, или убијен.

Треба резигнирати, смирити се... Ту су књиге, стари моји пријатељи, радост моја до краја живота.” Почео је, наравно, наопачке: да избегава Јану, да га не би ословљавала; и све је више читао.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

) — назив првог слова грчке азбуке (алфабета); од алфа до омега »од почетка до краја« АПЛИЦИРАТИ (нем. апплізіерен, из лат.) — применити АПОСТРОФИРАЊЕ (из грч.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

ли видиш на дну ноћи Златно и плаво Последња звезда у души Последњи бескрај у оку СЕНТАНДРЕЈА Бежала си до краја вечности Учинила још седам корака Према северу Извадила из рајске реке Лобању свог имењака свеца И на темену јој

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Да је на таквој ситуацији остало, ми би искористили победу до краја, али је дошло још једно изненађење. Лавеж пса пробудио је и момка који је спавао у кујни и овај се појавио на бојишту

Мојој радости, разуме се, није било краја. Одјурио сам кући, те загрлио и пољубио мајку, сестру, а млађем брату од узбуђења опалио шамар, пошто сам претходно,

је парница са школом једна од најкраћих процедура на свету, као и та разлика што човек кад догура једанпут до краја са школом, он тек онда вреди нешто, а кад догура до краја са браком, онда тек не вреди ништа.

на свету, као и та разлика што човек кад догура једанпут до краја са школом, он тек онда вреди нешто, а кад догура до краја са браком, онда тек не вреди ништа. Према свему томе, ја морам још много страна ове књиге посветити школовању.

— Остаћеш клечећи до краја овога часа, учећи за то време склањање заменице себе или се. Будеш ли био кадар научити то склањање, јавићеш ми се и

Будеш ли био кадар научити то склањање, јавићеш ми се и исправићу ти белешку а даљу казну опростити. Како ни до краја часа нисам „будем био“ научио то проклето склањање, остао сам на коленима све док није закуцало звонце.

И тако се, ето, и крај свих напора, не могу да сетим моје седме љубави. Осма ми је љубав од почетка до краја била по рецепту који је уопште усвојен за љубав.

би таква одликовања била врло подесна и у браку, али да нађе можда који други начин којим би се одужила онима који до краја испуне своје брачне дужности.

глумчев, у даљим чиновима малаксавају и завршавају се без икаквога ефекта, па је стога и боље не играти комад до краја.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Ух, неиздржљиво. Хладан ме зној проби. Гр-р-ру! Неки ме умор спопада, а глава заноси, као да ми се спава! Никад краја. Гр-ру! Гр-ру! Гр-ру! Гр-р-у!... Гр-р-р-ру! Гр-ру! Намах се све утиша. — Шта је оно?! — повика командант.

Неки су полазили али кад би видели да одступању нема краја, остајали су онако незаштићени насред пута. Било је то једне ноћи, бог би свети знао кога датума, јер смо сасвим

Бог свети зна кад ће они стићи своју команду. — Ах, животе, да л’ ти има краја! — јада се неко иза мојих леђа. — Овај, бре, не мисли да се заустави — говоре војници, мислећи на онога челнога

Изгледа као да подједнако жалимо једни друге. Не знамо ни имена места, ни планина, ни целога овога краја. Ваљда су напред извиђачи који то знају. А и не занима нас, јер сваки иде погнуте главе и гледа испред себе.

Али сад су се већ извежбали. — Но — рече једно вече потпоручник Драгиша — истераше једва до краја. А месец велики, сребрнасто сјајан, помаља се иза брежуљака, и блага светлост разлила се преко лимунових и наранџиних

Са гребена планинских куљали су Бугари као бујица. Наше чете и батаљоне пребацивали су с једнога краја на други, да би се зауставила њихова навала. Батерије су дељене и дејствовале по водовима.

Подилазим под Катунац. Случајно подигох главу, па ми се учини да његовој висини нема краја. Коњ је заморен па као да галопира једном ногом.

на свил’ну душеку“ и резолуцијама оних који нас из позадине, иза девет мора и деведесет гора, бодре да истрајемо до краја... Доцкан је. Сутра ми треба уранити. Кад добијем времена, наставићу даље...

Подајем се вољно томе осећању... Баш и да се изврне ауто и ми сви пропаднемо... Јер нашта све ово? Све је без краја и завршетка и цео свет се ковитла, као да су људи полудели... А и оно дрво се клати и церека, као онај Анамит.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Девојче потрча да их узбере. Али је тресиште ровито: више се никуд не може Него у дубину до краја. Девојка помисли: да ли је довољно дубоко Да јој се високо тело утопи. Па када се увери, насмеши се и опусти!

Најзад говорити слободно и до краја. Једном бар (једним дахом), макар вас начин говора у први мах и увредио, да би се могла изрећи цела мисао и да би се

се кореном среће, Нит удовољство да дође с њом, но мешање је с тугом веће, И од ужаса ево самог да у смрти је глупост краја.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Одлучи Дрвосеча да га нађе, па макар ишао до краја света! Али, на његово питање о Незнанцу у црном огртачу људи су слегали раменима.

Ко зна колико је ишла? Јурили су је облаци и надлетале птице, ужасавали врхови високих планина, а путу никад краја. Ој, како је уморан био 3рачак! — Ко зна постоји ли још увек твој Цвет! — рече 3рачак.

Шта мари ако и њих понесе? Капљици се, наједном, учини да с Цветом поново некуд путује, да путу краја нема.. Па и нема! ЦРВЕНИ МАКОВИ Жена је почињала већ да стари, али је туга што нема деце није напуштала.

сишла на земљу, а на високим, сребрнастим стабљикама играчице у црвеним сукњама трепере ли трепере: црвеном колу нигде краја. — Гле, неки су од њих зрели! — ускликну жена и набра читав сноп макових чахура. »Могла бих их понети собом!

— и не дорече она своју мисао до краја, а разлеже се оштар, танани писак. Огледало у њеној руци распрсну се и разлете на све стране. — Шта би?

СТРАШИЛО Као осмех заљубљеног ширила се равница од једног до другог краја неба. Златило се у њој жито и бостаниште с мирисним брежуљцима лубеница и диња, а сред бостаништа живео Старац и од

— Нема га! Зашто си га пустила да оде? — рече прва. — Не могу ја до краја света чувати његову стражу... — Мораш! Ко би донео траве? — рече друга и принесе шаку уху да ослушне.

Тако су и до краја града стигли, и ивице се пола дохватили, а метлу нису ухватили. Иза широког пола тамнеле су се крошње дрвећа.

Очистићу болничко двориште, да би болесници могли да отворе прозор.. — Жена још и не изговори до краја свој предлог, а метлица се подиже увис и крете к њој. Али, тек што јој се примаче, а нечија је рука зграби.

Узалуд! Поче се Угор спремати за смрт, кад се Хоботница присети и рече: — Отварај уста! До краја живота Угор није могао да одреди шта му је теже пало: Белутак или Хоботничин пипак? Узалуд је риба јаукала!

— Па, лети! — скиде дечак прашину с коњаника и златног орла. — Не закерај! — дечак још и не изрече реченицу до краја, кад орлић замахну крилима, притеже узду јахач, и рече: — Спасио си ме, момче, тражи од мене шта хоћеш, али не

— Али, отац се није враћао, а, растући, дечак је постајао све нестрпљивији да из свог сивог краја оде. Ко зна шта га иза танке црте неба чека? Широк је и шарен свет... — Морам отићи, морам, морам! — шапутао је дечак.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

пољу мога завичаја Не чује се пјесма весеља и жетве, Само шум жалосни робиње Неретве Хладан вјетар носи преко пуста краја.

Само шум жалосни робиње Неретве Хладан вјетар носи преко пуста краја. 1905. БОКА Наша мила Боко, невјесто Јадрана, Покривена небом кô од плаве свиле, Љепша си од твоје приморкиње

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У почетку они се сви јављају у исти мах и скоро у подједнакој мери, а неке песме су до краја остале лирско-епско-драмског карактера (на пример, тужбалице и сватовске песме).

Велики сељачки устанак избио је већ у првој четвртини XВ века. Од тога времена до краја хуј века дешавале су се само изоловане буне.

Од краја XВИ века почињу стални покрети против турске власти упоредо са све већим дажбинама које су проузроковане све већим потр

Митолошком односу према природи ништа није сметало. У томе погледу наш човек с краја XВИИИ и с почетка XИX века мало се разликовао од својих врло далеких предака.

низ устанака; заподенуло се дуготрајно хајдучко и ускочко војевање; настале су заједно са борбом сеобе из једног краја земље у други; вршило се све тешње повезивање целокупне сиротиње раје.

Оне певају н браћу Јакшиће, јунаке српске с краја XВ века, који су заједно с Бранковићима војевали против Турака, и представљају их нежно као идеалну браћу чију љубав

Српски писац са самог краја XВ века, којега су Турци при узећу Новога Брда (1454) као младића заробили и у јаничаре одвели, прича углавноме овако

Тако су се до краја XВИ века развили сви елементи косовске епопеје, и то лагано, и мало по мало. Пошто причање М. Орбинија, издано на свет

Тако су се до краја XВИ века развили сви елементи косовске епопеје, и то лагано, и мало по мало. Пошто причање М. Орбинија, издано на свет

Сем тога, од прве четвртине XВ века, кад е избио велики сењачки устанак, па до краја XВИ века против турске владавине јављале су се само изоловане буне.

А од краја XВИ века, кад су због све тежих дажбина отпочели стални покрети против турске власти и кад су се против турског феудал

Кроз песму о њему престајали су да буду робље. Кроз песму о њему кретали су се слободно широм рођене земље, с краја на крај, и чистили је од уљеза, пљачкаша и крвопија.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— повика Вањка. — Пази га само како се вуче. Одједном се дјечак пресијече у ријечи. Из димног облака, однекле с краја пољане, зачу се некакво кијање и кашљање, које је личило на зимско хрипање неке сипљиве кобиле. — Еј, чујеш ли ти оно?

— Ух, тога се нијесам ни сјетио! — одахну Мачак и живље опружи корак. У то исто вријеме, с другог краја шуме, упадали су у Гај учитељица Лана и Николетина.

Тамо се бори партизански одред њихова краја. — Ду-ду-ду-ду! — јасно се чује оштар митраљески рафал негдје удесно од бријега Лисине.

— Рат! — потиштено се јави пољар. Рат! То ли је, дакле, та страшна нељудска неман која из родног краја, из гнијезда њихова дјетињства, истргне вољену и познату ствар и за собом остави нешто ледено и туђе, без трунке

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ПОХВАЛА БЕСЕДНИКУ Тко људе уразумљује, Томе разуму његову нејма краја; Ко зна потајну Што лежи у чијем срдцу, Како тај књиге не би знао?...

се; толика ширина из њега би, да му гране преко река прелазе и шири се до мора и хатар му с хатари састаје се до краја земље. А све горе надвишује, те их покрива висином своје славе.

Те четврт сажежи насред града ватром до краја, а другу четврт такођер после наситно издроби и сажежи. И треће хисе около издроби, а четврто хисе израсцепај, те

милост и веруј неће ти то сношење напразно бити: и у заглибљивању под ногом се тврдо што находи, те не пропадне до краја човек, пак се извуче и повештији путу буде, како и овај...

Та и подретло нам од корена сведочи како смо зли и опаки, будавши с првом права винова лоза до краја лепа, пунородна, с хубавим грожђем, добро запајана с небесним капљами, у вис растући разгранато, — а сад само остала

Боље је за други пут и поизоставити понешто, а не то махом се обједанпут таки отпуштати с краја са завожењем у дубоке беседљиве широке дуљине као у морске пучине.

од крива ли нам човека што на силу преотели, све је то једно, ја ли слуге, слушкиње ли годиштну плаћу зауставили, до краја ли цело неисплатили, што но је све то душогубство...

Боље и лепше је што је мало навинуло се испраљати почвршће, неголи пало и сроњено до краја издизати. Помалу се умље бистри. Глуху на уху говорити.

Опрости нам, Господи, и послаби, смилуј се, господине наш, и немој нас до краја одметати ни злом предавати за наше бешчинство, ни пак што с нас скидајући, коју напаст, а на друге које да налажеш;

И тако му је надалеко онде раширио лозје, чак од мора до мора да је досегло, и од река до краја све васељене. Но сад, што о том винограду божију велите?

А но де о чему нам је извод овоме снижем сказивању, да већ и у то се мало с краја завеземо с указом. Те и ми тако по натури да учинимо ка што чине неке издалека дошле јабанџије, који но нису никад

Заплине ли човек, не ласно исплива: писмо се шири, ни га ко икад може прецрпсти, ни му краја наћи. Него колико је ко собом кадар поднети, толико учења и захвата.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

оне га не само слободније гледају него се и зауставе и разговарају с њим; а кад се праштају, не може човек да сачека краја. По неколико се пута рукују и вичу: „Ај’ са здравје!

“ па полети другим пречим улицама, с другога краја, само да се сретне с њом, да је види! А кад се сретну, а он се учини као да је и не види, па хита крај ње као да му је

док је он слушао на чифлуку омиљену песму, десило се оно око његове куће, — и критици и грдњама на њега није било краја. „Несрећа дрта!