Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Где је тај светли извор, шта је Та истина прва, далека? Не води ништа у те краје! Све дубља и црња је река. Да најзад с чистог захватим врела! Да спојим извор и ушће!
Почнем јутром онде где вечером заста, Увек држећ чврсто краје златне нити; И мој дан безмеран усхићено свити, С песмом јата болно распеваних ласта.
у гранама бора, Две мирне галије с црним заставама; Две жене у црном, на молитви, неме; Две поноћне реке кроз краје од кâма; Два гласника бола који кроз ноћ стреме.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
он ужива, Сунашца њему неста на истоку, Па гле га опет на небу високу; Све обасјало, што с' досад утаја, Те рајске краје милог завичаја.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ВОЈВОДА ДРАШКО Валијеро, и већ не знам како. СЕРДАР ИВАН Пита ли те што за ове краје? ВОЈВОДА ДРАШКО Пита, брате, не знам ни сам како. Ја изидох пред њим с Грбичићем, поклоних се како ми рекоше.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
срце, у трзању жучном, Процвили страшном песмом без мотива; О, у те дане да ми се пренети У непознате, егзотичне краје, Предео далек, где ће ме узети Природа добра с душом мојом, да је, К’о добра мајка, утеши, уљуља У сетној песми
Скоро ћу чути н последњи фијук Гломазног, црног и димљивог влака Што ће те вући у далеке краје, Равници снега и пределу ледном, Где као земља заборава да је, Што ће нас вечно раставити једном.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
ужасна простора, - овај простор што би ова жица са танчином св'јетлом проникнула у простору оном ужасноме, кога краје ја један постижем, би ти био само једна точка! Ум је само један без границе, сви су други кратковидни уми.
у њем су ужасне, разљућене највишом крајношћу - студ и огањ, раздути бурама, спровођени страшним олујама, на све краје царства Сатанина страшном хуком хоре непрестано у противне своје вихорове.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
1845. Васа Живковић У НОЋИ Куд ме вуку чудне сласти Кроз улица тамне краје, Зашт’ ми маме силне стасти Тешке срцу уздисаје?
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
жуди која вечно траје, Песма усана што се крвљу росе И преко вода чежњу страсти носе, Купећи сунца и цвеће и краје, Жуд лудих ноћи када разум стаје Да спусте теби на усне и косе И да усаде у зенице твоје Мирисе, звуке и звезде и
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
ТИЦЕ СЕЛИЦЕ ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО Лет, лет, тичице мале! Лет, лет, лет! Где топлије сунце сјаје, Лепшу земљу, лепше краје Чува за вас свет, Лет, лет, лет! Лет, лет, тичице мале! Лет, лет, лет!