Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
о деснују, стоји ми интендант Аћим, иначе мој тетак, а с лијеве интендант Вачкоња, кога у чело и у торбак зна свака крајишка баба. Око нас нека ријетка шикара под снијегом, а нешто као видим да смо и поприлично далеко од мјеста гдје се пуца.
Момчина мирно слуша и добродушно бобоњи: — Е, кад би дао бог да се и то дочека. ПЛАВИ ЛОНЧИЋИ Коначно и Шеста крајишка бригада напушта брда роднога краја, Подгрмеча, и креће некуда према Врбасу, води ладној.
— На Врбас, Дуле, за унуком! — одјеца стари. — О, мој Васо, мој Васо, гдје је Врбас, гдје ли Прва крајишка! Није то за твоје године. — Остави, синко, идем ...
И он волио орахе, жива људска душа. КОЛИКО ЈЕ САТИ Даноноћно у борби, без предаха и одмора, гура чувена Крајишка дивизија од Аранђеловца према Београду.