Употреба речи крв у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

— Христос, спаситељ људи, народа и векова, ове је страсне седмице испио горку чашу да својом крвљу у крв свију народа и свију векова улије аманет: једнакости, братства и слободе. — Идите, гините за слободу!

— Идите, гините за слободу! Гоните угнетача њена!... Идите, помешајте своју племениту крв са крвљу пострадавшега за вас и за род човечји!...

гонисмо насилнике с огњишта нашега, у другој, положивши оружје, мирно примисмо гладне тиране са далеког запада да ону крв што после жестоких бојева заостаде, да је сад питоме немачке стенице кап по кап исисају... . . . . . . . . . . . . . .

Сигурно је мислио: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо — а шта добисмо!... Браћа наша и деца наша у крв запливаше да из ње изваде потомству своме најдрагоценију бисер-шкољку — па...

Истом је пре четири дана легао у постељу... Први дан и ноћ бацао је крв. Други дан, изјутра, беше миран, световао је мене и децу, говорио нам је и о вама.

У њу се вино точи, а она се не опија; њу пипају најнежније женске руке, а њојзи не јури крв у мозак; на рубин-усницама неке одважне кокете нема да задршће та сува кост, та мртвачка глава...

— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила

“ рече отац. А чича Марко продужи: „Веле да Тиса топи спахијске земље...“ „Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ „Дошао је и комесар...“ После тога настаде тихо шапутање.

Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...

Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити. Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...

Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ „Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто

џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ „Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

У исто време орли и гаврани, гледајући битку и њушећи крв, долете са свих страна, облећући и падујући се. „Нисмо ли ми луди — реку ова два непријатеља — да се овде деремо и

Ужас напада на човека читајући историју и видећи колики је немир и вражда међу људе уведена; неповина и праведна крв проливена; царства и краљевства пропала и од варвара опустошена била; наместо небесне слоге и љубови, адска вражда,

и человеческому роду вредителна мудрованија, којима су се материним млеком задојили и напунили, и која су им се у крв и у мозак замесила и претворила.

уђе ноћу уједну ковачницу, Тражећи ту што за јело; нађе пилу и почне је лизати: окрвави језик, но мислећи да је та крв из пиле, не престане лижући, док себи сав језик не излиже.

Погани су, проклети и вечне срамоте достојни неких места обичаји гди, за осве |тити крв једнога, оде нечовек пак убије другога који томе ништа није крив.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Писана је иста чаша и вашима, и нашима: у мртвом свету, крв ће наша преживети у вàшима! ШЛЕМОВИ 1. Озбиљни Енглези, с лицем у каљузи, с носем крај цвета чији мирис неста!

ко леднички цвет, разазнах у мраку још страшнији свет: жена с брадавицом ко исисан црв доји врану млеком црним као крв; а жохаре људи једу, улов тих, и бдију, да жохари не поједу њих; ено и у небу, уз шумарка руб, засветлуца звезда

- Петар и Милоје, - око чега? - око тога ко ће испред кога! Крв се са кнежева рашири у народ и, дубље него мачем из облака, расцепи се, расколи српска земља - на шта?

Ко каже да у светлост? Иду у мрак, из ког се и звер, престрављена, враћа, иду кроз крв, кроз коју не могу мужеви, иду кроз грех, кроз који не смеју браћа!

Газе прсте, газе зубе, газе уста! На ђоновима разносе брашно и крв! Зар се никада ниси запитао зашто су ти обули те чизме?

да допуни тежину света, на тас, на све то, из руку висина, капље крв, на крв прамиња снег. Вук Караџић на сто, на други тас, мастионицу ставља као тег.

да допуни тежину света, на тас, на све то, из руку висина, капље крв, на крв прамиња снег. Вук Караџић на сто, на други тас, мастионицу ставља као тег.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

базрђанбашу, с којим се врло пазио, који позна да је отрован и који заповедила му се даје млого благо млеко и од патке крв и друго што је базрђанбаша знао употребе, те је много бљувао, и тако га поврати, јер није био сав филџан попио.

живот, него те само молим, немој ме бешчесном смрћу морити, но сабљом којом се јунаци губе; а знај, Фочићу, да ће моја крв и пред Богом и пред људима теби досадити!” — Он је хтео скупљеном народу говорити, но Фочић повиче: „Водите и̓ даље”.

и кад сељаци, Зеочани, дотрче, а они из куће почну викати: „Агина је заповест, агина је заповест, умирите се, рајо! Крв за крв нека иде”.

Крв за крв нека иде”. И да би се синовац кнежев и сељаци уверили, да је Турчин заиста убијен, отворе врата они Турци и избаце

стричева хата (што је Гушанцу дао сто дуката, али је добар био), те се вас дан тукосмо и прегонисмо, док хату удари крв на уста и на нос; ја га у логор доведем, пак мањка.

И сва се ордија поделила на две стране, и хоће крв да легне међу нама. Зато неће ниједан поћи. Но ̓̓ајдете да вас изведемо на оно место, одакле смо вас и узели, а наше

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

ништа више. Док ти на један мах уђе у воденицу повисок човек црвена као крв лица; уђе нечујно, рекао би врата се и не отворише.

— Добро гледај, море — вели му чича Мирко — да не прсне на те или на нас кога крв. А ти, Ћебо, одмах залиј аџијазмом. Чувај да не излети лептирак!...

Само што је претурио ногу преко ноге, руке пружио поред себе, надувен као мешина, сав црвен, чини ти се сама је крв, једно око склопио, а друго му отворено. На прсима му се познају две ране од пушке, али готово обе зарасле.

Молио их је да се окане, да не буне народ; говорио им да се воли и уклонити куд било, него да легне, боже сачувај! и крв због њега. Аја, све узалуд! Ко ће Зарожане одвратити кад што науме!

— Ето онога с потером, може осакатити кога! — Вала, не бежах му више — рече Пурко задуван па макар крв легла! — Вала, ни ја! — прихвати Ћебо. — А станите, лопови! — чу се оздо глас Живанов. — Ено их, Живане! Удри!

— Одмичи, море! — продера се Ћебо иза букве. — Сад ће крв лећи! — А ти ли си, Ћебо! — подвикну Живан, па потеже из пушке на онај глас. — Зар тако?

Само се чује: — Држ' се, Пурко! — Ха, пас ниједан! — Овамо, људи, изгибосмо! — Не дајте, крв леже! — Станиде, Живане! — Ух, погани Ћебо! — Уједе ме пас, ја! — На пешкир, завиј! — Није ништа.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Јер најсветији путир што се изли на олтар отаџбине Србинове, беху груди ваше; крв коју тада пролисте и данас је благодет Србину...

За њу се у то доба није ни знало. Или ако је ко баш био веома љут, он је псовао „душу”, „паприку”, „врежу нецпећну”, „крв материну” итд.; али то је било врло ретко. Године прођу док се псовка чује...

И ускипе му бујна млађана крв... — Није девер! — рикну он. — Није девер него погани џелат!... То ћу ја теби бити!...

И најзад он паде ничице и покри лице рукама... Заптио слух, притајао дах, решио се на све: што је — ту је!... Крв му јурну у главу, и као нека мала несвестица помрче му свест за часак... Наскоро дође к себи.

Али је умор био веома велики. Руке, којима се опирао о земљу, дрхтале су; сваки рибић на телу играо је... Крв је нагло јурила по жилама, као планински поточић кад се вода у њега слије; лепо је осећао како се понегде згусне и

тавне ноћи: дубок и таван, и неодређен и силан, и тајанствен; глас који те раздрага, али ти од њега и памет стане, и крв се следи; глас који те убија, али и крепи — према расположењу душе твоје... И од ове горе ухвати га страх.

И створи му се страшна слика пред очима: Као он мртав... Из главе му лопи крв и мозак... Отац, мајка, браћа, снахе, синовци, синовице – све јада и нариче... Њега спуштају у црну земљу...

— Да ми је да осети!... Па да га више заболе његови греси него муке којима бих га мучио!... Његова рођена крв треба да се узбуни против њега!... Да ми је измислити казну која би му душу убила!... И, јурећи шумом, уморио се.

Хтеде нешто рећи, али на осмејку оста... Иако је дошао у хајдуке, иако је знао да као хајдук мора крв нролевати, опет му ово дође ненадано, наједнапут...

Он се саже, узе његов нож, али му се одједаред навуче мрак на очи... Видео је само сенке пред собом и нападао их... Крв му је врила, месо горело, рибићи играли од силне ватре... а он је пролетао по друму као махнит...

Па још кад је ту старост, кад је једна нога у гробу, кад се сваког тренутка очекује смртни час — а крв твоја и срце твоје блуди по дубравама, презајући од сваког шушња, а ти немаш ни наде да ћеш га видети — онда је

Ваљда хоћете да вам га прстом показујем?... Ја... И Маринко се сруши као подсечен пањ. Алекси само јурну крв у главу. Он не знаде шта учини. Али кад смотри Маринка на земљи, он му клече на прса, па исука нож... да га закоље...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ДАЛМАЦИЈА Из Сплита Са капеле једне, са старог врхунца, Полагано звони. Све је мирно тако. На водама лежи крв вечерњег сунца, Дими се, и хлади, и мрзне полако.

У светло јутро тога дана, Бацајућ семе, рекох: — Буди У мојој бразди крв титана, Идеја силе сва у груди! У простор бачен глас што стреми, Да га небеса буду пуна!

Мину са својом свитом целом И љубав с њеним болима, Са пажевима и са велом, Плачна у златним колима. А крв још пуна жеђи бесне — Жеђ мача и кад мирује! — Да сваком чашом о под тресне, Као кад тиран пирује.

Да ми жеђ осете кобну и све вишу Очи што су туде дуго светлост пиле, Као вир две овце са руном од свиле, Као крв две ноћне сабласти што сишу.

Поломисте више колевки, о срама! Него херојима отвористе ракâ. Подависте више њих у постељама, Него што сте у крв срушили јунака.

Ова иста поља што крв једних зали, Уродиће другим причешћем и хлебом; И траг ових истих што су данас пали, Видеће се сутра како светле

Јер је отаџбина само оно куда Наш зној падне где је крв очева пала; И плод благословен рађа само груда Где су мач захрђан деца ископала.

Као твоје ждрело што не зна да скрене, И међе су срца неменљиве, преке: Наша душа има боју наше стене, И наша крв тече куд и наше реке.

Његова стара крв загревала је јаја под њим, у којима су се полако зачињала три црна живота. Двестагодишњи гавран сву ноћ снева мутни

Стари гавран, успаван сада у гнезду, осети како се у њему узбуди сав бес инстинкта, и како навали крв као ветар и као пламен. Од тога у опнама јајета под њим пренуше се и слатко затреперише тек зачети животи...

Нејасна носталгија и неизвесна туга умарале су њену крв и њено тело, који су били исти као крв и тело у љиљана. И у топле ноћи, када је ваздух пун златне звездане прашине, и

Нејасна носталгија и неизвесна туга умарале су њену крв и њено тело, који су били исти као крв и тело у љиљана. И у топле ноћи, када је ваздух пун златне звездане прашине, и док на мрачним зидовима спавају мирни

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Лепо да му кажу: Нâ ти, брате! Хвала теби који си за нас пролевао крв, и таке ствари... Човек је, у неку руку, то се види — како да кажем? — изгубио ногу, иде на штаци!

Али зато он не може тражити сад да буде саветник. Видите: сваки онај који је пролио крв за своју земљу треба да се рачуна у срећне, јер се одужио својој мајци, својој земљи.

Ја бих лепо из куће у кућу. Уђем унутра — седи газда и једе питу од ораха — „А, ти једеш пите?” — „Једем!” — „А је ли крв јефтинија од пите? А камо ономе онде с ногом?” — „А шта ме се он тиче?” — „Ха, не тиче те се је ли? дај овамо, докторе!

” Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета. Попу се одсјекоше ноге. Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати „молитву од крвотеченија”.

Подилази му крв на очи, оне су влажне и лице гори као у грозници. А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота.

Двојица тројица метнуше попа у кола. Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв. За њима пристадоше још неколико кола. Народ се искупио.

Однијесмо попа кући. Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве. Још је дисао. Намазасмо му уљем изгоријело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му

којима се „проводи љубав”, стоји целу ноћ пред авлијским вратима и чека се „љубавник”, па се после цмака док не удари крв на нос, а не дајући себи никаква рачуна под богом.

Попеску не могадијаше дуже издржати. Он намигну на ме, па се окрете Максу: — Ви као да сте с поља где се гази крв? — рече он, погледајући мене и Туманова. Макс хтеде да остане хладан. — Ха, — рече он — није баш тако опасно.

— питао је дон Карлос. — А зашто баш на рапире? — питао је Туманов. — Јер је то довољно за задовољење части: потече крв — рекао је лајтнант. — Па онда је још простије да дуеланти пуштају себи пијавице — рекао је Туманов.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Сад се лепо влада, и сви су с њим у кући задовољни, а нарочито поп-Спира. Он се одобровољио и не тражи више његову крв.

Јефта не памти да је за четрдесет година свога бријања и ординирања у селу икоме, на пример, прао главу и заустављао крв недељом пре подне. Такви се случајеви дешавају тек после подне.

— А где је вама кафа, госпођице? — Ја не пијем! Тáта каже да узбуњује крв и не дâ спавати. — А пијете ли бар белу кафу? — Да. — А пунш? — Не. — А гефроренес? — Да. — А ајскафе? — Не.

Биће свега доста к’о воде. Није дакле ни Јула била »каменита стена«. Онако једра и здрава, и она је осећала, и њена крв је бујније струјала у жилама, срце јој јаче било, образи се запламтели жаром који се једном и никад више у животу не

кад све село, па и сам Нића боктер, спава, кад је ноћ тако лепа, звезде тако лепо жмиркају с тамноплавога неба, и крв кључа и кипи у ова два будна заљубљена створа?!

— А, да, пàрдôн, пàрдôн!... Дакле, до тог доба су се и којекако слагале; ал’ од ото доба, крв и нож, крв и нож! Једна другу и да не види! А већ, додуше, и пре се једна на другу тужила.

— А, да, пàрдôн, пàрдôн!... Дакле, до тог доба су се и којекако слагале; ал’ од ото доба, крв и нож, крв и нож! Једна другу и да не види! А већ, додуше, и пре се једна на другу тужила.

— Док нарасте, биће послушнији!... Сирома’ Бечлија, зажелио се прашине! Бадава, види се одмах што ти је бачка крв! Воле прашину! — рече смешећи се, и пољуби Раду. — И мама сме у кола, је л’ те?... Јел’ те, попо?..

Ала и не знаш шта ваља!« каже ми бáба... »Е, сад баш видим лепо и признајем те, каже, да си мој син, и моја крв, што кажу. Та Бирцлијин си ти, па није ни чудо!

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Познајем ја таке старе јединице; те знају на памуку крв сисати. Кад неће као што ја хоћу, нећу никако. — Ништа, добра ће она бити за чика-Гавру.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Наједанпут неко чудно осећање строгости као проструја кроз саму његову крв и он лепо опази како се један оштар набор прикупи и стеже између његових обрва.

снажном и дрхтавом страшћу расте, шири се, избија у пуном бесу ове необичне, ове луде звездане ноћи кад је пена и крв узбуњивала ослепљену машту до помрачења свести и кад је атмосфера, чудна, пуна неке пантерске накострешености, неког

И све оно време између прошле демобилизације и нове мобилизације, то је привремено, а ово је стално. Јест, крв то је стално, а привремено је вереница и само је ово стварно, а оно је тамо неки имагинарни свет.

никад ни скидао нисам; и пуним, палим, гађам и гушим се у диму, дајем нишанске тачке и остојања, гледам понова носила, крв и ране, слушам високе команданте што се љуте и псују на телефону са великих даљина, спавам сваку ноћ обучен и обувен,

рат, чији се крај и расплет не може сагледати и који га са оне висине идеалног и мирисног неба, понова баца у крв, у ране, у смрад и пакао, можда у смрт. Па шта? Је ли човек дужан да се баш сад одрекне оне слатке, оне красне среће?

Ето у тој страсти, у тој грозници зарила сам јуче онај твој мали нож у руку па сам сисала своју рођену крв. Ох, како је слатка била та крв. Ох, зашто си ме додирнуо?

Ох, како је слатка била та крв. Ох, зашто си ме додирнуо? Нека је проклет онај тренутак кад си ми први пут прса притиснуо, кад ме је први пут твоја

на свој начин (међу њима има много лифераната а и без њих се не може) и да ни они немају баш са свим покварену крв, као што је он некад погрешно и неоправдано веровао.

Јер она узаврела крв је увек готова за измирење и ње се не тиче ништа. А једно после подне, док је он оперисао чиодама на карти, дођоше

оне топлине коју је оцећао y почетку ишчезе сасвим пред црним предвиђањима последица оног злочина од кога му се крв мрзла у жилама и за који је покушавао да се оправда.

једнога... једнога забушанта, сама си казала... Она сачека да замакну официри и са оном мирноћом живаца што леди крв, одговори просто: — Шта ти је, шта ти је, лудо? — Одвратна, необуздана животињо... једнога... једнога забушанта...

ме носи мојој вереници, и у свима влаковима што на све стране разносе ране и срамоту, и тифус и шкрофуле и лиферанте и крв и сав други ужас над ужасима? Јер шта је то победа, и може ли је данас бити?

Африка

То исто сунце што је на нашим ширинама добри и мили друг, под чијом се топлотом пријатељства расцветава наша крв, овде је за белца највећи душманин, једини непријатељ који га прати у стопу и с ким се не може измирити.

Зато ће они играти гомбу можда до поноћи, када ће осетити да у њима бије крв силних љубавника и да ништа више ту крв не може зауставити до сједињење са природом.

Зато ће они играти гомбу можда до поноћи, када ће осетити да у њима бије крв силних љубавника и да ништа више ту крв не може зауставити до сједињење са природом.

би био и од закона када би растргао и своју другу снаху, или малога шурака, или било ког другог члана своје породице. Крв и тело породице дају највећу снагу.

И одмах ме је зато, за тренутак, Африка унела у себе и показала ми своје било, кроз које бије крв врућа и тамна; своје срце, чији облик није као нашега срца, већ је мрачно и тешко, теже од њене земље и болније и

Његова крв била је без престанка само огорчена, љута, болна. Свака звер око њега могла је живети слободно, безбрижно и страсно у

да је баш зато што је од такве крвне расе он живот примио тако горко и охоло, а тако: горко и охоло презрео своју крв. Научио је да носи каск, батину, платнене ципеле, да пије вруће пиво и филтровану воду која се осећа на земљане крчаге.

језици пењу се уз небо, запаљујући га скоро до зенита, а онда се одједном све црвенило враћа оданде, сливајући се као крв. Ноћ ће бити без месечине и звезде се још не пале, тако да кад стижемо на језеро помрчина је савршена.

За то време говори пословно, гласно као наши свештеници. Одсеца главу и точи крв на камен. Безглава кокош одлета онда далеко између нас, трза се, баца по земљи.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Тек тада је настала права лудорија. Отимали су сабље хусарима, који нису били, још, омирисали барут, ни крв људску, у биткама. Тукли су их, пљоштимице, њиховим, сопственим, сабљама и изували им чизме.

На челу формације, јахао је мајор Трифун Исакович, гологлав, са раном на глави, на којој се крв била усирила, али се још црвенела.

Кроз завој, на темену, црвенела се још усирена крв. Морао је да се брани од мува, којих је, на тој чатрњи, као и стршљенова, било, много.

– Не дамо људе да ору и копају, за Херрсцхафте! Ми смо привилеговани национ! Крв наша је расута широм Европе. Ово је наша земља, на сабљи добивена – мит дем Сäбел!

Видеће се, сутра, за урин‑доктора. Крај свег беса, и гађења, да он, који је за царство крв пролио, мора да се тако крије, при доласку у Вијену, Исакович је све то, што му се те ноћи десило, отрпео, мирно.

Та варош им је узимала, увек, и мита, и права, и крв, а није им ништа давала, сем обећања. Пошто Павле, крај свег јахања у битке и ратове, на бојишта у иностранству, није

Видев да ће међу њима пасти крв, Павле нареди кочијама да стану. Насмеја се и запита Грка: да ли долази и стриц Јанко?

Насмеја се и запита Грка: да ли долази и стриц Јанко? Исакович је имао гадан обичај, да се смеје, пре но што у крв загази, као да ће да пије вино. Гарсули му онда добаци да је, да целива његову руку, и тај Јанко долазио.

Они гаје некакву надежду, али за војнике и официре надежде, у Аустрији, више нема. Аустрија им је крв попила и сад их напушта. За њих више овде нема места. У том се слажу сви официри и сви би пошли, само да је Бестушева.

Чинио се као да неке гугутке у њима кликћу. Ти кошчати мрки, сасушени, људи, са брда и планина, огрезли у крв, у крвопролића, као да су били заборавили да се смеју, па су се сад смејали неким ситним тичијим гласовима.

А пошто нисмо вични немецком језику, или ретко, варали су нас у папиру. У последње време, право да му каже, крв им је јурила у главу, кад виде аустријски шешир и нојево перо. Доћи ће дан, кад ће они зажалити за нама.

Скакуће као медвед, кад му роди сина. А каже да би дао, сад, крв за њу, из гркљана. Нек му тражи све богатство овог света. Па онда?

Теодосије - ЖИТИЈА

себе називаше, и као што је, по Соломону, срце осетљиво као црв за кости, тако је и њему жалост за оним стварима крв испијала и мозак успоменама изједала.

примамо и не помишљамо да је то прост хлеб или вино него само то тело Христа Бога нашега и сама та света и животворна крв његова, изливена за живот света.

остало што је узакоњено над таквима, и обновивши га свег вепом православља, удостоји га да прими пресвето тело и часну крв Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

„Каква је то корист, по вашем наговору заробити се многим јелима, дебело тело и узаврелу крв имати, и душу многим страстима у гресима утапа ти?

Јер тело и крв царства божијег не могу наследити, рече божаствени апостол. А страдање моје и тешко живљење што их овде носим за све

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

У одлучним тренуцима нема савијања, нема попуштања, нема средњег пута: „у крв ће нам вјере запливати, биће боља која не потоне.

“ Наша је „да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу“. Као што је напред речено, ова дубока народна свест

Било је година када то није ишло само на десетине. Тако се беговска крв мешала са словенском крвљу, као што се турска и арбанашка крв измешала са крвљу становника маријовских.

Тако се беговска крв мешала са словенском крвљу, као што се турска и арбанашка крв измешала са крвљу становника маријовских.

Узајамност међу једнима и другима била је толика да су заједнички плаћали крв приликом умира крвне освете и светили заједничку увреду и убиство.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

им лептире од својих осмеха И дивљач од својих зуба Да лове да време убијају Каква ми је то па игра 6 Корен ти и крв и круну И све у животу Жедне ти слике у мозгу И жар окца на врховима прстију И сваку сваку стопу У три котла намћор

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Осетих како ми колена дршћу. То је то. То је то, Боже мој! Сви су ми се зглобови растварали, а крв постајала тешка и врућа као растопљен метал. - Сада више не!

име, прошиштао нешто кроза зубе, али то је било тек онако: по спретности са женама он је сматрао да је Влада његова крв. Једино што није признавао као своју особину било је Владино двогодишње стажирање у општем списку на медицини.

Нисам познавао ни крв, ни секс, иако не тврдим да то у Каранову није постојало. Ја сам познавао нешто друго. Познавао сам људе којима је

Одједном сам се осећао као да је неко извукао сву крв из мене и дланови су почели да ми се зноје. Та цура ту, и Рашида и моја мајка, зашто су ствари тако идиотски уређене,

В Целу сам ноћ провео на нултој тачки температуре. Крв ме је сопствена издавала при помисли на црвену мрљу која се пењала низ насип.

оклоп и за себе, али нисам имао времена да мозгам о томе: Рашида се већ вртела око скеле а уста су јој била црвена као крв. - Шта си радила с тим устима, ако бога знаш?

У мојим годинама они су... Боже мој, у мојим годинама! Хватам себе како се смејем осећајући како густа и топла крв јури кроз моје жиле, а онда ме, а да ни сам не знам како, захвата равнодушност. Није ме стид.

Видео сам само златно прамење њене косе, али и то је било довољно да осетим како ми крв постаје густа, и топла, и луда као најлуђи коњи у галопу. Свечаност се убрзано завршавала, јер је био већ један сат.

У густом ваздуху лета осећао сам своје споро кретање кроз простор и крв како ми бубња у ушима. Чинило ми се да ходам читаву вечност, иако је то био стари навикнути пут, оивичен проћелавим

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Чамча му узме из руке, па покаже грофу. Гроф узме боцу у руке, гледа је према светлости: боја као крв, а бистро. Звони по слугу да му отвори боцу. Кад отворе, гроф сам сипа у чашу, кошта, све му мири.

Црњански, Милош - Сеобе 1

онај један, за силовање, шибе, кроз цео пук.“ Тако је, ето, решено да се Славонско‑подунавском полку покаже крв, још пре но што стигне на Рајну, људска крв, и то његова крв.

“ Тако је, ето, решено да се Славонско‑подунавском полку покаже крв, још пре но што стигне на Рајну, људска крв, и то његова крв.

је, ето, решено да се Славонско‑подунавском полку покаже крв, још пре но што стигне на Рајну, људска крв, и то његова крв.

За тренут широм отворених очију, стаде, у том га други ошину посред лица, тако да усне препукоше и да крв шикну. Тек тад поче да трчи под пљуском што га је шибао невешто, по глави, врату, грудима и леђима.

Госпожа Дафина нађена је, онесвесла у мраку, лежећи у локви крви. Од ње је две недеље отицала крв и никакве јој бабице не помогоше.

је висио прав, с главом опуштеном толико да му се лице није ни видело, но само коса и проседи брци, са којих је капала крв.

Изненада, пребацивао им је да су гори од тих војника што просипају крв и живе као Цигани, којегде. Пребацивао им је да су криви што се свет сељака и што они, трговци и занатлије, никако не

Некада толико питом да није могао да убије ни муху, нити да закоље овцу (говорећи да је грех пролити крв), био је постао најлукавији и најнемилосрднији пљачкаш, кога су се, у оборима и на лађама Аранђеловим, бојали као живе

радо причао, описујући како је врискала и видела, у мраку, на води, свога мужа, у облику жабе, из које је цурила крв, па онда, у постељи, расеченог напола, затим целог целцатог, у белој пећи, са исцурелим очима.

Хапшење и суђење његовог најстаријег официра, Пишчевича, капетана шидског, разбеснело га је толико да му је крв ударила на нос и да се почео гушити. Највише га је, међутим, потресао крај те војне.

Узврпољивши се, рече јој да одлази. Осети како му се, као та киша, на неко семе у дубини земље, што клија, слива крв у глави на једну блештећу, звездану тачку ума, последњу што му остаде чиста у мислима, непомична и непролазна, у

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

за ткање и предење (вретено, вратило, мотовило, гребени), затим делови људског тела који могу заменити целу особу (крв, нокти, млеко, длаке итд.). Симболи плодности су: јаје, земља, јабука, вишња итд.

притиска, полно тек сазрела девојчица врши извесне ритуалне радње ради плодности у браку (наноси менструалну крв на чело, а воду којом се опрала просипа под родно дрво).

Она, наводи Миодраговић, не сме да носи смеће у кецељи, јер ће јој дете кад се роди бљувати. С обзиром да је крв (животињска и људска) такође магијски опасна и „нечиста“, трудници је забрањено да пређе преко крви (од заклане

¹⁴² Вештице су зле нарави, нападају људе и сисају им крв. Оне нарочито нападају људе „слатке крви“, и најрадије малу, лепу и напредну децу, и настоје да им срце поједу.

) ноћу напада људе, а још више нејаку, малу деду, притиска их, зауставља им дах и сиса им крв. „На дјетету се море лахко познати, када га мора притискује: изиђу му по прсима модрице и отечено лице.

Дете, пише Тешић, мајка доји две године, а ако би га и даље дојила, оно не би сисало мајчину него „Христову крв“, а од тога „ништа грђе нема“.²¹ У неким крајевима дете се доји и по две до ти године.

(Вук, бр. 2953) — Већа глава више главобоље. (Вук, бр. 539) — Млада крв вели „скочимо“ стара „седимо“. (А. Ш., НП, 1976) — У стара глава, у млада снага. (Л. Ш.

(Новаковић, С., СНЗ, с. 41) — Имам руке а не радим; имам ноге а не одим; имам главу а не мислим, а најмилије ми је крв да пијем. (Костић, П., ГЕМ, 1930, с. 134) — Улажа вино гони из јелића костелића. (Новаковић, С., СНЗ, с.

⁵ Сви мушки чланови који живе у једној, ма колико великој задрузи сматрају да су „једна крв“. Синови остају у кући и углавном се никад не одвајају од ње, а поготову не за очева живота.

Већи значај придаје се у народу генима мушког родитеља, односно сматра се да је очева лоза „јака крв“, а мајчина „танка“. За развој детета, сматра се у народу, веома је значајна и друштвена средина у којој оно одраста.

Бандић, Д., „Ка опозицији мушки пол — женски пол у религији Срба“, ЕС, 6, Београд 1985. Бандић, Д., „Крв у религијским представама и магијско-култној пракси нашег народа“, ГЕМ, 37, Београд 1974. Бандура, А.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

пријатељство каквога цара, и замке каквога кнеза и дужда, робовања код хана Ногаја, битка код Лима и Велбужда, крв људска што се у боју просу, остану негде иза врата, иза прозорског смеха и сјаја, за час дана кад буду сами као звук

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

На игранкама су избијале туче – најпре врисак, затим шиштав звук поцепаних ревера, и кратки ударци у гужви. Крв на једној белој, уштирканој кошуљи. Фокстрот је заменио танго, а свинг – енглиш валцер.

Европа нас, наиме, није хтела! Желели смо да јој понудимо своју свежу крв и осећајност провинцијалаца, а она је од нас примала само фолклор и фудбалере.

Гадиле су му се полемике, зла крв што би се узмутила у време додељивања важних награда, задимљени Клуб књижевника, у који се улази кроз злобне погледе

читавог призора, да наоштре нож, очисте секиру; зашто су гледали пред себе у земљу, коју ће за који трен натопити крв из њихових жила? Зашто? Зашто? Шта су могли да изгубе кад су већ стигли на врата смрти?

Матавуљ, Симо - УСКОК

глас крви брата твојега виче са земље к мени. И зато да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твога из руке твоје! Кад земљу узрадиш, неће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и бјегунац на земљи!“...

Тако их је ђакон нудио редом, али владика, одједном, из небуха рече: — За крв међу Катуњанима нека суде игуман Ђорђе и војвода Бошковић. Ријечанима и Катуњанима приморци Крсто и Вуко.

Сви га мичемо на душу, по твоме законику, нâко, рече сердар, да га убију твоји војници, да послије његови не траже крв од нас.

— Хоћу, господару, не од страха но због образа — одговори несрећник, коме се крв поврати у лице и исправи главу... — Чувах стоку у страни више нашега села, па заспах.

И запита: — Шта је ту жалосно, Крцуне!? — А то, што постаје туђа! Оно, истина је, крв остаје крв, али од тога тренутка туђим људима постаје покорна!...

И запита: — Шта је ту жалосно, Крцуне!? — А то, што постаје туђа! Оно, истина је, крв остаје крв, али од тога тренутка туђим људима постаје покорна!... Онда долази пета здравица, која се зове „добре молитве“.

— Није никаква рана, заправо! — поврну медик. — Зрно је прошло кроз месо и није ни дохватило кост! Нâко је исто лила крв и рана се мало запалила! Двије, највише три недјеље, па ће и устати.

Угледао се писар на свога господара! — Ја сам друго, ја сам Црногорац! — А и он је кућић и чојковић! Крв је јуначка иста у цијелом свијету!... Таквим разговорима започе посједак пред ручком.

Онда, пред лицем опасности, прену се у њој јуначка крв и прикупив сву снагу савлада слабост, те запита сасвијем мирно, најобичнијем својим гласом: — Теби се, тајко, не

Најзад проговори: — Па и кад би то било, зар је то разлог што хоћеш домазета!? Ја зебем е ће се због ње крв пролити и једва чекам да је удомим, а ти пронађе ново зло, зато, тобоже, што су се они једно у друго загледали!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Један просјак овако умује: Ајд, ајд, мучи, болан, боле је и вако нег о тежаклуку живити и своју крв пити.“ (Велики рожданик Малише Сердара) Иако би се, по многим наговештајима, узрок такво стање морао тражити у

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Али ваљда неће и Маџари лећи да им секу дуван на глави! ШЕРБУЛИЋ: Ми ћемо за отечество наше и саму крв пролити. НАЂ: доста зло кад смо до тога дошли, да крв проливамо. СМРДИЋ: А шта знамо.

ШЕРБУЛИЋ: Ми ћемо за отечество наше и саму крв пролити. НАЂ: доста зло кад смо до тога дошли, да крв проливамо. СМРДИЋ: А шта знамо. Је ли истина да нам долази маџарска војска? НАЂ: Тако се говори.

ЛЕПРШИЋ: Ето тако! Народ се тукао и крв проливао, па зашто? — Ни своје власти да не може имати. СМРДИЋ: Али како то сме бити? ЛЕПРШИЋ: И ја се чудим.

ЛЕПРШИЋ: Шта, Србљи! Овај срам да подносимо? Не, у ком ври српска крв, на оружије! ШЕРБУЛИЋ: На оружје, макар сви изгинули! СМРДИЋ: Тако и јесте. Шта се имамо бојати?

ШЕРБУЛИЋ: И ја тако кажем. СМРДИЋ: Зар смо ми зато крв проливали? ШЕРБУЛИЋ: Тако је. СМРДИЋ: И толико страдали. ШЕРБУЛИЋ: Већ то бог један зна!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Он прокламује да вера не опредељује народност, но језик и крв, и да су исто тако Срби и католици и муслимани. То је за оно доба била нова и смела мисао, од првореднога значаја за

Политичко-национални интереси и страсти код њега су изнад еванђелских хришћанских учења, и он пева како му је турска крв као жртва милија »него уље из кандила и измирна и кадила«. Он има сасвим световно и филозофско образовање.

У приповеткама као што је Двадесет шести, Поремећен план, Туђа крв, Катанска буна има извесног реализма и локалне боје.

и 1881).102 Шездесетих година пише неколико историјских приповедака (Манзор и Џемила, 1860, и Крв за род, 1862). Из тога је доба и његов чувени чланак Србин и његова поезија (1860). Од 1862.

Из тога доба су Ђурађ Бранковић, Манзор и Џемила и Крв за род; осамдесетих година опет се вратио на то поље, и из тога времена су његови недовршени историјски романи

Роман Нечиста крв изишао је 1910. у Београду. Поред тога има од Станковића још известан број приповедака растурених по разним листовима

Али он је сву ту бојазан разбио својим романом Нечиста крв, у коме се осетила неисцрпна снага његова, зрелији таленат, веће књижевно искуство, шире схватање књижевности,

о природи коју је описивао, може се применити на његове прве приповетке: »Све се диже, буди, све се пуши као врућа крв, одише снагом, свјежином...

Милићевић, Вук - Беспуће

страхоту те, тако казане ријечи; он је у њој чуо и кратак, убилачки пуцањ са зрном које пробија чело; чуо пад, видио крв, трзање, мучење и кратку агонију у локви крви која отјече финим, скерлетним млазовима.

Обневиде очи и узаври крв, замахне проштац и одјекне негдје у пољу кубура кремењача. И ударају цестом по војнички чизме жандарма, тресу им се

и јечећи; на раздрљеним рутавим грудима и на обнаженој десној нози до изнад кољена, видјеле се ране с којих отјецаше крв коју му жена заустављаше, испирајући ране ракијом. Једно момче из комшилука одјашило је било по доктора у друго село.

Он је погледа: она сјеђаше с рукама у крилу, с обореним очима, с лицем у које је ударила крв, с облим грудима које су поигравале.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— Море, каква администрација! Борац јеси ли, питам те ја, к’о ја што сам, и крв пролив’о и ране добио у бомбардирању! — Море, у главу сам рањен; у главу, прико!!...

Море, да ти наточим од срца кашику крви, ако ти је само поможено! — Море, каква крв! — вели Јова. — Друга је мука овде! Мала плата, а скупоћа велика, а поштен човек не може да аванзује.

над сваким да изрекнете суд, е, реците ми сад сами, али онако по души реците: који је тај смртни кроз чије жиле струји крв а не сурутка, ко би овом сиренском гласу одолети могао?

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

је црвено, Као да је крвљу обливено, Ао сунце, као небо ово Тако беше црвено Косово, Од србињски тешки палошина Крв с' отвори кâ морска пучина, Дивно ли је тада Србаљ био, Дивно л' сваки главу заменио, Дивну л' крвцу злотворску

Ој мачкови, скотине несите, Јесте дивне, јесте племените, Ви мишева своји не би јели, Крв и мозак само пити тели, Лепо ли би знали како ваља Од човека правити богаља: „С књигом свани, с књигом и омркни,

“ Србин кликну, а не виде Украј себе пијавица Што с' уз њега пењу, вију Да му само крв испију. 16. Ој ви губо, губо гадна На српскоме телу дивну! Да л' имена ваша јадна Да у песму турим кивну?

Глену врати — за час тили Кô мрави га свег промили. 112. На вратима нешто бело — Крв му стаде, кад га згледа, Зној му ледан проби чело; Тео б' устат, ал' се не да, Зборио би, оће уста, 670 А им нема

Бледа као бледа стена, Ледна као груда леда, Ни што чула, ни видела, И крв јој се уледела. ВИИИ Веће тако јоште сада, Што ће бити још замало?

Ох ту његов грдни јаде! Кад сунашце понестаде, Кад завичај слађан ману, На срдашцу љуту рану, Када из ње крв потече, Заш' не пусти да истече? И у свет се јада(н) вину, Оде, ето, у туђину.

Зар те пушке већ не бију, Зар ти мачи крв не лију, А стрмен је та висока, Зар јуначка не зна скока, Чега с' плаши, чега с' боји? Само брже, ето згоде!

И пролази данак свети — Шта л' ће ноћ донети? Сунце сакри лице своје, Кâ крв небо црвено је, Ма де с' она гора вије, Још је пуно црвеније.

ох глени је, Па ако ти то јад није, Онда још га и не било — Ма што ради њено мило? Бој се бије, Крв се лије, Јест њих само шака уда, Али чине дивна чуда.

„Сад ће, сад ће“, жељни зборе, Изиђоше већ из горе, Ма траг иде право к реци, Они њиме лети, теци, И до воде крв видеше, Али то им и све беше. Њега неста. Како? Ко зна?

“ А када се Крајина отвори, Онда рече: „Ето зора зори... Збогом, земљо, амо ти, неверо, Ма крв брацка пукла кâ језеро!“ Па у Турке одметну се клете, Свеза чалму, довати се Цвете.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

питања у наредников „тефтер“, а кад жандарми замакоше низ пут, иза њих остаде свијет сав опустошен и остуденио, крв као леденица. За шта да се прихватиш, чему да се радујеш?

Пази, пазидер тамо по асфалту, ено крв тече као поточић, то видим први пут у свом вијеку. Илија се, коначно разбистрен, широко огледа око себе, принесе

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

СУЉО: Пробај то тако Хасанаги да накитиш! Овде се, бре, буђамо четири месеца, перемо крв, привијамо траве, а из какве смо пуцњаве добауљали! Ја сам још наглув од онога пушкетања.

охола моја госпођа, неће јој се господској нози у логор, међу касапе и главосече, у војној болници смрди, види се крв, војска неокупана, образовање на врло ниском нивоу, хигијена равна нули, истим ножем секу и нокте и хлеб!

ХАСАНАГИНИЦА: Знам ја какве сам рукаве прала! МАЈКА ХАСАНАГИНА: Што нико није морао, он је морао. Крв коју теби не би ни понудили, он је морао да прима као почаст! ХАСАНАГИНИЦА: А крв се враћа...

Крв коју теби не би ни понудили, он је морао да прима као почаст! ХАСАНАГИНИЦА: А крв се враћа... МАЈКА ХАСАНАГИНА: Он је почео одакле је могао почети. Друго си ти.

И сад, када је дочекао радост, види шта чини! Значи да је пометен, да не расуђује, да му је у главу ударила крв, и да му треба помоћи. То је лудило, беже, а у лудилу нема намере!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Али то чешање беше грчевито, са стиснутим прстима. Докопа се за чело и косу и поче се грепсти тако јако, да крв потече. И он се све више и више драо, осећајући као неку насладу у топлини крви која га поче обливати по лицу.

Почеше и мушице налетати на лице, крв и прашину, он се није бранио, већ је само за колима трчао, гледао, а из грла му се отимао промукао, туп глас налик на

Брисаше она ону крв, прашину и зној а све му се ближе и ближе примицаше. — Кажи, кажи зашто си такав? — пита га она.

Друго неће ништа... Мучимо се — одговорила она. — А не, не! Добро је пошло оно. Не пометај га... Познаје се чија је крв! — рекао он.

Са зајапуреним лицем и кô крв рујним устима дође она и до мене, заста — па онда голом до лаката, белом ручицом зграби воде и попрска ме. — На!

Отимам јој оно ћупче, а она се тресе, грца, брани се и несвесно припија уз мене. Из зажарених јој образа тек што крв није канула.

Ох, а шта тражи? (Ма да је знала.) Што је не оставља већ једном? А да каже мужу — не сме. Јер, какав јој је муж, и крв би потекла... А овамо опет с њиме се виђа; говоре, он јој долази, и муж јој не зна зашта је све то...

Свеж, чист и сјајан зрак греје их, те им крв бризга у једре образе. Они раде, кидају младе изданке. Из реке душе ветрић, а из пожњевена поља, стрњишта, допире

— Ех! — нехотице, изненада полети јој усклик из дна груди. И брзо се сагиње да сакрије радост и као крв румене образе. — Немој, Стојане! Хајде да се ради. — Не, не... — муца он. И остраг, испод пазуха, хвата је и стиска...

— Ти ли бре, псето?! — викну он гушећи се и дохвати штап те лупи Станоју по глави. Шикну крв. Станоја се поведе и, сав обливен крвљу изиђе, дође до бунара, испра главу, мету дуван на рану, те крв заста.

Шикну крв. Станоја се поведе и, сав обливен крвљу изиђе, дође до бунара, испра главу, мету дуван на рану, те крв заста. И, метувши руке под појас, клатећи се, оде погнуте главе... И ваљда зато стрина га је пазила.

Брзо бре, ено комшије већ тринаест товара, а ми?... Их!... И брзо се сагиње, муља бесно, а рука му се црвени као крв од грожђа. Одвојих се од трешње и седох до једног чокота. Нисам хтео да идем тамо код њих.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

све До сада у сурог орла та је навада, кад пабирчи у бојно у поле да тражи себи плуће најбоље, најбоља срца и најбољу крв, на најбоље јунаке му је стрв; на кукавице, издајице, гад, ни самртна га не понуди глад. Еј, поносити, врли брале мој!

Паучином си сапет у крили', гмизави паук по теби мили, шеће се по твом срцу стрвену, сиса ти плаву крв и црвену, а ти зар живиш, зар очекиваш? Заставо моја, заставо тројна, свијено срце народа бојна, о чему сниваш?

цичу, сметове, снеге, да круне прште на челу живу, корице мрзну о сабљу криву, ни крвав порфир да згрије крв! а камо л' крвник у плашту сиву, а камо л' паук, а камо л' црв!

слава сит, да, лакоми на блага твога мит, изневеримо драго име Срб, у онај народ де се прелије ливена толко душанова крв, што теби може зборит смелије, угледније што те је славит знао, — мислиш ли тако, онда нам је жао: до страшног суда

и конака мека, дозволи оче, оче допусти, хришћанска милост да је у двор пусти: була је, каже, побегла од паше, ал' крв је наша, дете је наше; и ономад једну одбисмо жртву: сутра је у снегу нађосмо мртву!

тамница му цели бели свет, и тамница му љубавни му јад; ал' тамнице би све те поднô рад, да није једне што му пије крв: да није народ Фулишћаном стрв; ту тамницу, тај оков да је стрест, кривице своје немилосну свест!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

оног истог дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо, а ти да му један нешто учиниш!

— Ти мене мораш убити — вели опет крава — и нека ти је проста моја крв! Мени и онако нема више овдје живота, него ти лијепо мене уби, па ме закопај, да ме не би душмани дирали мртву.

Грме топови, море, небо се пролама, сијевају сабље, звече ханџари, јече рањеници, — све огрезе у крв. Бране се војници, јер немају куда, но која вајда кад ниједног оклопника посјећи не можеш.

завидити, но ја тебе завидим јер не знаш зашто мене кућа овако добро жири, а знаћеш и ти кад будеш до мало дана моју крв локати. ЗВАЛИ МАГАРЦА НА СВАДБУ Дријемао магарац над празним јаслама, док неко закуца на врата од обора.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

(У ЈЕДНОМ КРАЈУ ПОЗОРИЈА СЕЉАК, ТРИ ЂАКА СТУПЕ ПЕВАЈУЋИ.) МАРКО: Добра воља, врућа крв, лаке ноге јесу ступци, на којима цео свет почива. Млад човек све ово има, зато он и највеће вниманије заслужује.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ТРИФИЋ: Мајстор Срето, твоја је жена у опасности, него гледај те зови доктора да јој пусти крв. СУЛТАНА: Пустили те у гроб, орјатине један! Тако се са женом поступа?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

А више им крв по вољи: Одисеју, овна кољи — у грозници чело гори, То на моја уста збори Елпенор у ноћној мори — Дане, зором

Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта Макар несвесно ода. Не смем да иштем више. А историја кошта: Крв ипак није вода. Крф 1985 — Београд 1989. (9.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Е, па чини ми се да видимкао неку мачку коју је прегазио камион од пет тона; е, па та ме мрља подсећа на крв разливену по асфалту, помешану са слепљеном длаком и смрсканим ребрима.

Препиремо се тако недељу дана око послужења, газећи крв до колена, освајајући једну по једну ствар. „Зашто деци не послужиш нану, то је здраво за желудац!

Ако већ нисте знали: постоји само једна ствар ужаснија од Београда лети — то је Београд зими! Изг1еда да крв није вода и да сам прихватила бакутин аристократски поглед на свет. Гледајући у августу 1970. шетаче кроз ста.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

ЖИТОМИСЛИЋ Кукаст облак крај Неретве крпи прслук после жетве. Крвопилац где крв пије, игра рубац од мантије. Грабеж-сенке, при фењеру, вечерају грех-вечеру.

Фита се пита с ижицом шта је... Улиј у путир са требника крв. Бједи се леди - не чаврља чрв.“ Тамјан удахнув, склопи корице литература.

ИВ По пуклом слуху још ми цвиле чавли. шупљином зјапи рана ми под ребром. О Пелен-звездо, горку крв ми спали: с крвником ја сам као мајка с чедом а Службу чека моје звоно глухо да макар једном бруј ми такне ухо!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

“). Доктор није више ништа могао, и да му мајка није извукла крв, данас га више не би било. — Долазимо баш сад од њега. Прозире се сав као цвет.

— Данас сам први пут устао и нарочито су ми се ноге осушиле. Да мама није дошла са пијавицама и пустила ми крв, шта би било са мном! Стари рибар је ишао по соби као дадиља.

Неко ко је у ропцу, чије је тело расцепано, који губи крв. Неко који умире, кога убијају. То је крик који је изашао из крви, као каква звучна експлозија из сусрета крви,

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Гле, напасници у мехуру сунца, крв их купа! Ми пољем ширимо руке наузнак легли, потоци теку низа стране ко дуге сахране.

Земљи сам близак, она боље памти речи но крв; у недра ћу јој казати, загрљен са зовама, све што о љубави знам. Мали је ваш мач да читавој земљи главу посече.

Посечен бих, и голуб ми застаде у грлу, цркви се с рамена сливала крв. Звона су звонила с атлантских мора, а главу су моју носили на југ и север, с врха копаља на врхове кубета.

БАЛКАНСКИ ПУТОПИС Полако иди кроз мале цркве не питајући за пут, поздрави се с дрвеним рукама светаца огрезлим у крв и млеко, гледај у сводовима џамија дрхтање белих змија, подеси своје време по кућним сатовима вечности, сагни се

заставе ни војник не може све да издржи опет га у неки поход зову или су то знамења да више не пролива своју крв и понуде се над шљивиком слегле кнегиње предусретљиве и сликар из најбољег доба војсковође музеји галије и висећи

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

СИМКА: И мени. Ама, чим сам те видела, а мени заиграло нешто овде. Боже мој, што ти је крв рођена! АГАТОН: Осећао сам ја још од првога дана кад сам те видео!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Други је са увијеним лицем, а около очију види се усирена крв. Било их је са пребијеним рукама или ногама, у неких су завоји крвавили и сви су имали подједнако паћенички израз...

По шумама има још рањеника. Сносе их у шаторским крилима кроз која капље крв. Ту је и завојиште. Згрчени, леже рањеници на земљи, чекајући на ред. Неки умиру.

Иако је до малопре пуцао, људи су га сажаљиво посматрали и подвезивали ногу да задрже крв. Причекасмо да се затрпају ровови, да бисмо могли прећи. Радили су журно заробљеници, јер су их они и копали.

Неко јаукну... Коњи издужили вратове, очајно се одупиру, а возари полегали и бију мамузама, да већ и крв цури из коњских трбуха. Али се „Ескило“, рудни коњ, пропе, из све снаге запе и повуче сам топ, а потом устукну назад.

А поглед никако да се одвоји од обезглављеног трупа, одакле крв лагано отиче, људска крв, а поточић се пробија кроз прашину и ситно камење као црвена трака, коју људи кидају својим

А поглед никако да се одвоји од обезглављеног трупа, одакле крв лагано отиче, људска крв, а поточић се пробија кроз прашину и ситно камење као црвена трака, коју људи кидају својим ногама.

Ама де! — одврати Танасије. Кроз ровове су носили мртве. Глава у једнога преполовљена, и крв се измешала са земљом, а на место главе види се само безоблична маса. Руке су још млитаве.

Али сада нам се крв следи од ужаса... Хаубичка зрна заошинуше готово изнад глава и са лудачким налетом рину гвожђурија иза наших леђа,

Војници га одмах раскопчаше. На телу не беше ране, а међутим крв му непрестано иде из уста. Сигурно је контузован од удара земле. — И мене нешто бапну у раме!

Рекосмо му да седи и да се не замара. — Море, људи, није мени ништа! — он скочи, али се загрцну и крв му јурну на уста. Мртвачко бледило се расу по лицу његовом и он се наслони на земљани зид.

Он је кашљао и пљувао крв... Ми га нисмо могли изнети, а са стране нам нико није могао прићи. У ишчекивању смрти дочекали смо и подне.

Засипа крв војнике, који журно цепају кошуље да би му запушили рану. — Сеци руку! — виче неко. — А-а-а!... А-а! — допире умирући

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

увуче главу у рамена, па нервозно звера очима, час у Љубицу, којој се образи одједном зацрвенеше, као да ће сад из њих крв бризнути.

ће већ доћи, па нека их он води; и онако није досад био у цркви, одговори она жучно, а образи пламте, црвене се као крв... Кад Стојан оде пред Гојка, овај већ писаше нешто љутито.

Па онда једно уво, па друго, па гледај га онако чуљава како се превија, а крв шикља... Па онда забоди једном у трбух и реци: ово ти је, господине писаре, за онај први разред...« »Не, не...

се изви, и док се он обрте да види какво је то чудо, оне сухе руке падоше на Љубичине јабучице и за тренутак обли јој крв цело лице.

Даље, даље грозни и страховити призори!... Даље... црне одвратне сенке!... Овамо је живот, где кључа и кипи врела крв... Овамо, да се живи !... да се живи !... После неколико недела цело је село знало за односе Љубичине и Влајкове...

Да су десет пушака наперене на њу, лакше би јој било... шта је ово... он пије крв очима!... И она осећа како јој се крв леди, камени под тим страшним самртничким погледом.

Да су десет пушака наперене на њу, лакше би јој било... шта је ово... он пије крв очима!... И она осећа како јој се крв леди, камени под тим страшним самртничким погледом. Узе јој се цело тело, не може ничим мрднути...

Задахну га дим од барута... А доле на поду бели се онакажено, слабо лице, из уста тече крв... — Братићу!... Браћо!... Помоћ!... дрекну он и истрча на сокак, вичући по селу из свега гласа.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Ако га заковчаш за мацке, а да му кожа не попуца под опутом, ко да га ниси ни заковчо! Кад га шинеш, а да те крв све до капе не попрска, ко да га ниси ни шино, је л разумијеш? Не разумијеш. Столица се не прави сàдвије ноге!

Начелник ама ни а! Само ти клону у ону јунећу крв! БЛАГОЈЕ: А причају да је убијен у кревету! МИЛУН: Ко прича? СИМКА: А шта је било са Анђом?

ВАСИЛИЈЕ: Код Шекспира дувају буре и воде се борбе, крв се слива с точка на точак, брекћу машинерије које раде на крв, шкрипе и окрећу се сви зупчаници и точкови неба и

ВАСИЛИЈЕ: Код Шекспира дувају буре и воде се борбе, крв се слива с точка на точак, брекћу машинерије које раде на крв, шкрипе и окрећу се сви зупчаници и точкови неба и земље, котрљају се планете, круне и главе!

Има падавицу — даш му лист кантариона, корен божура! Има болесну крв — даш му корен љубичице, лист кадуље! На убоје и чиреве стављаш боквицу, је ли тако? ДРОБАЦ: Боквицу.

СОФИЈА: Па то си ти налетео кад сам се враћала? ДРОБАЦ: Ко да си ми скинула крв са очију! СОФИЈА: Ја ти скинула? Види ти њега, молим те! И сада, наравно, видиш, очи ти се отвориле! Кажи шта видиш!

БЛАГОЈЕ: Курветино! СОФИЈА: Пустите ме! ГИНА: Шта си се острвио одједном? БЛАГОЈЕ: Крв ми је пала на очи! ТОМАНИЈА: Нашла си кога ћеш да китиш цвећем! Содомисту!

Из мрака, са исуканим дрвеним мачем, пред њих искорачи Филип.) ФИЛИП: Гледајте ово дело, грдну крв, гледајте ту на земљи леша два! Ударац моје деснице их обори! За јаде је моја плата то!

(Јелисавети): А, кад су изнели оне лешеве, и кад их је Филип видео, је ли рекао: „Гледајте ово дело, грдну крв, гледајте ту на земљи леша два...” ЈЕЛИСАВЕТА: „...ударац моје деснице их обори, за јаде је моја плата то!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

1919. ХИМНА Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв. Завејаше горе мећаве снега, Несташе шуме, брда и стене. Ни мајке, ни дома не имадосмо, селисмо нашу крв.

Наш Бог је крв. Завејаше горе мећаве снега, Несташе шуме, брда и стене. Ни мајке, ни дома не имадосмо, селисмо нашу крв. Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв.

Ни мајке, ни дома не имадосмо, селисмо нашу крв. Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв. Расцветаше се гробља и планине, расуше ветри зоре по урвинама; ни мајке, ни дома, за нас нема, ни станка, ни деце.

Оста нам једино крв. Ој. Она је наш страшан понос. ГРОТЕСКА Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир.

Монаси страсни голи се секли, крај буктиња страшни, и клекли у ћилим ваших тела што крв и миро проли на оштар шљунак, којим су боли и пекли ране колена прашних.

Мутним би оком гледао по небу, како тама и ужас расту. А из жила плавих, набреклих од хода капала би крв и вода, на клечећи женски стас. БОЛЕСНИ ПЕСНИК Нисам човек, крв ми је млака само роса далеких румених облака.

А из жила плавих, набреклих од хода капала би крв и вода, на клечећи женски стас. БОЛЕСНИ ПЕСНИК Нисам човек, крв ми је млака само роса далеких румених облака. Развратан колут под очима мојим печат је шума, са болом својим.

Кад бих још једном осетио да волим, волим? НАРОДНИ ВЕЗ Крв ми везе вез по души, страшћу ме животиња гуши, и тка ми у живот тло: завичај мој, равницу што зре где пијан распасан

као небо надамном не марим шта ће са мном, пун смеха, смрти, стоке и греха, на мени судбином тамном вез везе моја крв. ЉУБАВНИЦИ Нико нас неће поделити више, на добре и грешне.

Тела ће вам се изгубити и крв бити све тања и тања; занемели ћете љубити врхове цветних трешања. Долазим скоро а доћи ће и дан кад ће досадање бити

Рањеници тешко умиру од пушчаног метка. Од артиљеријског брзо. Жваћу крв и зуби су им, као и чела, разбијени. Руси су, на Злота Липи, праштали живот, доброћудно, онима које би у шумама

ускакању у руски ров, ударен кундаком по носу (ја и данас мислим, случајно), у гужви која је настала при разоружању. Крв ми је, међутим, лопила тако да су ми груди биле натопљене крвљу.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

И ЦРВЕНЕ РУЖЕ 2 АНЂЕО СМРТИ 5 РАЗБИЈЕН КРЧАГ 7 ХРИСТОС У КРЧМИ 10 МУШИЦЕ 12 ПРИЧА О ЂАВОЛУ 15 КУКАВИЦА 17 СИРОТИЊСКА КРВ 19 МУДРИ СЛУГА 23 НОЋ У ПУСТИЊИ 25 ЈОВАН ПУСТИЊАК 27 ХРИСТОС НА ПУТУ 29 МИРЈАМ 31 МАГДАЛЕНА 33 ГОЛГОТА 35 ЛЕГЕНДА О

Осети да му је на души лако и добро, крв му се умири и он, како му се чинило, постаде сасвим други човек. Једнога јутра, рано у зору, кад се гора будила и

СИРОТИЊСКА КРВ На престолу великог Римског царства седео је у давно време један цар, који беше рђав човек а још гори владалац.

му старац рече: — Не мучим ја тебе, царе, него ти мучиш мене; јер ја, царе, не смем примити новац у ком је сиротињска крв. Цар задрхта. — Крв?! — промуца он. — Крв и сузе сиротињске, царе! И старац се саже.

Цар задрхта. — Крв?! — промуца он. — Крв и сузе сиротињске, царе! И старац се саже. узе један златан новац па га преломи.

Цар задрхта. — Крв?! — промуца он. — Крв и сузе сиротињске, царе! И старац се саже. узе један златан новац па га преломи.

И старац се саже. узе један златан новац па га преломи. Онда цар виде како у новцу заблиста црвена, свежа крв и кану доле на мермер. Цар пребледи. — Видиш ли ту крв?

Онда цар виде како у новцу заблиста црвена, свежа крв и кану доле на мермер. Цар пребледи. — Видиш ли ту крв? Ето, узми ти, па разби ма који комад злата или драгог камена из твоје ризнице, И из њега ће бризнути крв.

Ето, узми ти, па разби ма који комад злата или драгог камена из твоје ризнице, И из њега ће бризнути крв. Цар не одговараше ништа. само дрхташе као у грозници.

Крај његових је ногу клекла— Румена крв је из њих текла... Некад је на њих скупоцен лила Нард, А сад им грдне ране мила Очајних суза горком росом, С њих

Некад је на њих скупоцен лила Нард, А сад им грдне ране мила Очајних суза горком росом, С њих отирала својом косом Крв... Најзад јој стражар приђе ближе... Опомене је да се диже И отера је сузну, бледу...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Али, проста крв моја, јер ће ти зраци слободе обасјати тебе, сине мој; обасјаће вас, децу нашу. Пођи, синко, пољуби ту свету земљу кад

и нашем народу; иди и, на понос оца свога, на добро употреби слободу, а не заборави да је ту земљу оросила и моја крв, крв оца твога, као што је вековима росила племенита крв витешких и славних прадедова твојих...

и нашем народу; иди и, на понос оца свога, на добро употреби слободу, а не заборави да је ту земљу оросила и моја крв, крв оца твога, као што је вековима росила племенита крв витешких и славних прадедова твојих...

употреби слободу, а не заборави да је ту земљу оросила и моја крв, крв оца твога, као што је вековима росила племенита крв витешких и славних прадедова твојих...„ Код тих речи отац ме загрли и пољуби, и његове сузе покапаше по моме челу.

Сетим се да ми је отац нешто причао о једном чувеном граду где су наши пролили силну крв, а као кроза сан се опомињем како ми је говорио да баш тако некако и лежи где две реке теку крај њега.

Реците ми ви, реке миле, да ли са тих гордих зидина поносног града спирате крв предака мојих?“ — Све немо, све ћути, а мени као да нека слатка слутња, неки тајни глас вели: „То је земља коју

могао би који од команданата на југу земље употребити војску да оружјем притекне у помоћ нашим грађанима и да пролију крв анутску.

Неко сломио ногу, неко руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају вођу мрко, попреко и стењу од бола, а он ни главе да дигне.

„Баш ми крв у жилама племенита, и ништа друго!” — помислих у том тренутку, и с презрењем погледам на једног простака што баш у тај

су такви простаци у врло малом броју, а необично ми беше пријатно што је мени бог дао фино срце и племениту, витешку крв наших старих.

али ми ни за тренутак не смемо заборавити да смо потомци врлих предака, да кроз наше жиле тече племенита, јуначка крв наших ђедова, оних див-витезова што ни зубом не шкрипнуше умирући за слободу и за добро нас, њихових потомака.

али ми ни за тренутак не смемо заборавити да смо потомци врлих предака, да кроз наше жиле тече племенита, јуначка крв наших ђедова, оних див-витезова што ни зубом не шкрипнуше умирући за слободу и за добро нас, њихових потомака.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

стара и дуготрајна, као што су моје године, влажна и тамна, као што су моје очи, студена, као што је моје срце, моја крв... Чини се и сунца нема, угасило се, а за њим се, постепено, примиче хладна ледена смрт... смрт без васкрсења...

Само осећаш како фијуче ветар поред ушију и тутњи земља, а на очи све више наилази крв... Све се стопило у једну брзу и бесну масу...

На једном месту с леве му стране више појаса пробушена чоха, и на том месту види се крв. Фишеклије, патрони, нож, револвер, — све оно што је задавало страх на живу човеку, сад стоји без значаја, без циља,

Чудим се само шта сам чекала досад... — Шта!... ја црн?... А ти?... ти што ми цедиш крв као вампир, што ме систематски мориш да ме у гроб отераш! ... Ево ти врата!...

Можда је привукла племенска крв. Све то може бити... Али може бити и друго. Тета је ушла у оно доба, кад се живи само љубављу.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Ако се ње ко дотакне, верујте да ће ми то крвљу платити. ЈЕВРЕМ: Уха, где си ти отишао! Што спомињеш, брате, крв? Што имаш ти ту крв да мешаш, остави крв на миру! ИВКОВИЋ: Хоћу само да вам кажем.

ЈЕВРЕМ: Уха, где си ти отишао! Што спомињеш, брате, крв? Што имаш ти ту крв да мешаш, остави крв на миру! ИВКОВИЋ: Хоћу само да вам кажем. ЈЕВРЕМ: Немој, брате, ни да ми кажеш.

ЈЕВРЕМ: Уха, где си ти отишао! Што спомињеш, брате, крв? Што имаш ти ту крв да мешаш, остави крв на миру! ИВКОВИЋ: Хоћу само да вам кажем. ЈЕВРЕМ: Немој, брате, ни да ми кажеш. Не волим ни да ми се каже: крв.

ИВКОВИЋ: Хоћу само да вам кажем. ЈЕВРЕМ: Немој, брате, ни да ми кажеш. Не волим ни да ми се каже: крв. Најбоље је ја и ти, овако кад смо сами, и да не разговарамо о политици; ми смо фамилија кад смо сами...

ЈЕВРЕМ (више себи): Тако, дабоме, ето то је фамилијарни разговор кад се говори о слатку од ружа, а не крв! Х СРЕТА, ПРЕЂАШЊИ СРЕТА (из џепа му вири ролна црвених плаката): Добар дан, добар дан желим!

”... (Врло задовољан досадањом садржином, прекинуо је читање и погледао задовољно у Даницу.) Моја крв, посланичка крв!... (Чита даље.) „На овоме светоме месту које ћу ја као ваш представник заузети”...

”... (Врло задовољан досадањом садржином, прекинуо је читање и погледао задовољно у Даницу.) Моја крв, посланичка крв!... (Чита даље.) „На овоме светоме месту које ћу ја као ваш представник заузети”...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

и одсеченом турском главом у левој руци, а фустанела му је изгледала као највећи кринолин, а из одсечене главе тече крв ужасно дебелим млазом као вода из жљеба кад дигнеш уставу па потече на воденични точак.

Обојица се заљубише у њу тако страшно да је у кући био крв и нож ради ње, а све у присуству госпође начелниковице! Она је, наравно, више симпатисала сину него оцу, и била је

Једноме су сручили читав сланик соли док су му зауставили крв. Сви се разиђоше, а Сретен пре свију. Отишао је раније да опише тај догађај.

— Учитељу, што правиш! — вели му охрабрени ћир Ђорђе држећи чашу пуну воде и нудећи Срети да је попије и да умири крв. — Шта је, шта пише у новинама!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Цвет му је златан, капа зелена Ко торањ џамије из једрена, Док му кроз жиле бризга крв Не црвена, већ пихтијаста и ледена. Што је пихтијаста, то још дед, Ал зашто је хладна као лед?

Те године — ох, среће моје! — Дадоше ми оловку црвене боје, Црвену ко крв кад се пролије, Ко залазак сунца изнад Голије. И док још беше орна и нова, Исписах њоме многа слова.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

3. Дотле она није имала крви; сад је добија, постаје црвенкаста, крв проструји по њој кроз фине капиларне канале и животињица добија изглед обичне глисте.

корала, ове морске лепезе, ови сунђери, све то живописно допуњује шаренило свих могућних спектралних боја: црвене као крв, ружичасте, љубичасте, оранжасте жуте, зелене, плаве у свима ниансама.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

бих, драга, рикнуо бих тада Као бик погођен зрном посред чела Што у напорима узалудним пада Док из њега бије крв црна и врела...

Неко их стеже, а не видим ко је, Ал̓ чујем како шкрипе кврге гнусне, Под силном стегом прште кости моје, И крв из рана на махове пљусне. Неко их стеже, а не видим ко је. Јаук и писка свуда око мене.

НАСЛЕЂЕ Ја осећам данас да у мени тече Крв предака мојих, јуначких и грубих, И разумем добро, у то мутно вече, Зашто бојне игре у детињству љубих.

И презирем тугу, заборављам бољу, Јер у мени тече крв, предака моји̓. Мученика старих и јунака који Умираху ћутке на страшноме кољу.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Већ је у крв она прекупата стопут твоју, а стотину нашу! Виђи посла цара опакога, кога ђаво о свачему учи: „Црну Гору покорит не

сабље турске, што на вјеру праву не похули, што се не хће у ланце везати, То се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу. Све су наше главе изабране!

Жрец Европе с светога амвона хули, пљује на олтар Азије; ломи тешки топуз азијатски свете куле под сјен распјатија. Крв праведна дими на олтаре, ћивоти се у прах развијаше. Земља стење, а небеса ћуте...

Не шћесте ли послушат Батрића, кунем ви се вјером Обилића и оружјем, мојијем уздањем, у крв ће нам вјере запливати, — биће боља која не потоне! Не сложи се Бајрам са Божићем! Је л' овако, браћо Црногорци?

У крв си се мени претворила! Истина је, ово није друго до гомиле костих и мраморах на којима младеж самовољна показује торже

ВУК МИЋУНОВИЋ Пи, сердаре, грдна разговора! Што су момци прсих ватренијех, у којима срца претуцају крв уждену пламеном гордошћу? Што су они?

Барјактару дариват Европу — грехота је о том и мислити! Веља крушка у грло западне. Крв је људска рáна наопака, на нос вам је почела скакати; препунисте мјешину гријеха! Пуче колан свечевој кобили.

Кад крв проспем ради своје вјере, не бојим се клетве, ни другога. Како пушка пукне на Цетиње, грохота ће бити на све стране.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Борисав Станковић НЕЧИСТА КРВ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Борисав Станковић НЕЧИСТА КРВ Садржај И 2 ИИ 11 ИИИ 16 ИВ 20 В 28 ВИ 39 ВИИ 45 ВИИИ 51 ИX 54 Х 57 XИ 64 XИИ 71 XИИИ 75 XИВ 79 XВ 82 XВИ 90 XВИИ

НЕЧИСТА КРВ И Више се знало и причало о њеним чукундедима и прамдедама него о њима самим: о оцу јој, матери, па чак и о њој

А што у Туркиње, у неверу? Јер код њих, була, пошто по четири њих само једног мужа имају, то им је врела и мека крв. Пију оне човека! И зато објашњавао је старац и он сам, син му, такав је, блед, сув и танак; више женско но мушко.

додира, чак и од шума и бата нечијих корака голицаво трзала и слатко увијала, када јој се од самог погледа мушких сва крв у главу пењала, ноге јој за земљу као приковане остајале и када је осећала да ако би тај мушки овамо к њој пришао, да

црвених ћилимова, трнула је светлост од сунца, које залазећи иза брда, сноповима је обасипало варош црвено, жарко, као крв. Међутим из вароши све је више и више нестајао онај жагор.

Али проливену крв да не почисти, да би се по њој сутра, када гости дођу, видело како је цело јагње заклато а не да је са касапнице на

за себе, није удовац, још мање без деце, већ ето за сина, који је готово још Софка поче осећати како ће кроз грло сву крв и сву утробу избацити, јер тако поче да се надимље и од бола, неизмерна јада, да стење. Али се брзо трже.

су се он и Ахмет, иако овај Арнаутин, туђе вере, у манастиру пред калуђером побратимили и то пијући из расечених руку крв један од другог. Од тада за њих двојицу није било вере, ничега.

И зато је била обучена у раскошно одело, у тешке, црвене као крв шалваре, са великим жутим колутима од срме око џепова и ногавица.

Дочекивала их је све са ужагреним очима н као крв руменим устима, чак и навлаш обојеним, јер је знала да ће те њене ужагрене очи и румена уста тумачити се да су

Софка, овамо у постељи, готово се обезнани, јер осети да се нема више куда, нема наде, спаса. Крв ће лећи, све ће побити, а она ће морати бити његова... Али је брзо освести и скамени шум испред њене собе.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

ја сам ипак задовољна, када У вече, све кад сном мртвачким спава, Извадит’ могу с болом срце своје Из кога липти крв (пуно је јада); На њему твој је урезан лик.

То је силазак земљи где многа крв ми лопи, Безброј идеја, нада, нежности где ми лежи; То је мистика што ми и ум и срце топи И тупи ритам смрти —

И струји Младости крв ми по жилама свелим; У мојој души певају славуји Под хладним небом октобра и зиме. И над тим колом, и над земним

Вршиће пос’о распадања црв... А наша срца, сузе, мозак, о! Храниће, кажу, к’о и наша крв, Нов живот нечег другог, знам ја то!

Јер се негде бој сад бије, Пушке праште, Крв се лије За ловоре славе таште. Ове ноћи, кобне, лепе, Многе душе Ћутом стрепе, А топле их сузе гуше.

Јер се негде бој сад бије, Пушке праште, Крв се лије За ловоре славе таште. НА ПОЉИМА МИРНИМ ПРОХУЈАЛЕ БИТКЕ Руди хоризонат мистичан и црвен; Крила страшног

ИЗ 1912 С првим жутим лишћем и они су пали Јесени ове у дан какав мокри, На пољима хладним која страшно зали Крв, киша, а трупље засеја и покри. Доносе их редом с далеких равница Оборене мачем, у борби и лому. Носила се нижу.

хероје, те велике људе, Што су мирно своја оставили рала, Огњишта и куће, и нејач, и жене, И чија црвена, топла крв је пала По земљама што су сузом заливене.

Поћи у крвав и трагичан бој Што бесни, тутњи, комеша се сад; Где падају жртве, где се кости мрве, Потоцима где се крв црвена лије, Где се задња, тешка, мрачна борба бије И Слобода где се с Тиранијом рве.

Али док је крв му још прскала врућа Копаља шуму и душмана лесу, А он страшни пример свом потомству дао, — Тужно, иза њега, или

И у ноћи, које гаврани се плаше, Наше бесне страсти, с маскама што крију, С перверсним весељем крв живота пију — Расточено вино у бизарне чаше...

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Ти лијепо знаш што си ти нама, наша перјаница и наша дика, а што смо ми теби, твоја крв! Бог драги зна, а и ти, јесу ли твоји јади и наши јади! Ама нећемо тако!

тога“, наставља Господ обративши се сину, „ову ломну гору под нама, гдје те лако весело примише, гдје људи, од вајкада крв лију ради тебе, синко, њу ће овај снијег, бар за њеко вријеме, одбранити од њенијех крвника; мирни ће бити ти мученици

Мјесто да се усне састану с уснама и стопê у топли цјелив, удари га нешто студено, као гвожђе, и помјери му зубе; крв му покуља из уста... Ово потоње, заиста се и догодило.

С тога скушиче се у разговору с најпрва, запиткивајући за домаће, за родбину — и омање ствари. Али бујица је крв у тијем годинама и срце премашује тајне разлоге; частољубље је главни покретач у томе добу.

растући тако, без прећеране његе, развише се и оснажише куд и камо боље од Венцела који кан’да бјеше нашљедио материну крв.

Међу мноштвом рањенијех заробљеника, Њемци поведоше и Јана. Рана му не бјеше тешка, но за дуго лежао па му се крв источила. Пошто се извида и каза род и постојбину своју, Њемци га предадоше у Ћесарију.

„А што ћу даље причати? Немам шта! Остадох тунак као прикован. Видјех да је истина што људи кажу да крв притеже. Сјетих се, онако кроз несвјестицу те бацих капу крај Илије па побјегох.

„Мир, људи!“ загрмје Владика. „Истину је рекао, ја знам. С његове стране та чегрст није притрунила да се крв пролије, а што ће мени, под исповједну казати, то се вас не тиче!

Кад се сви изредише и пошто звоно преста, Владика проговори: „Бајице! Земља је зинула да попије крв једнога вашег брата! Ја сам овдје да у име Божије, као његов слуга, и у име своје као Господар ваш, правду дијелим.

Јуначки ми замијени Милуна, те ми је он данас усред срца! А мио ми бјеше како га видјех; нешто ми га крв дава. А и он, сиромах, душом бјеше прионуо уза нас, одмах с почетка, но зазор му бјеше, шта ли, да остане, те

Ја зебем е ће крв с ње пасти, па бих је рада маћи што прије, а ти затезаш до сад. Сад си се опет предомислио, па хоћеш домазета, хоћеш

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Тако ме туђе очи не водиле! Тако ми ова пушка срце не понијела! (показујући пушку). Тако ми се вино на крсно име у крв не прометнуло! Тако ми се крсна свијећа не угасила! Тако ми се кућа не ископала!

Колико му одовуд стопа, толико одонуд година! Колико хљеба појела, толико јада имала! Ко те изда, издало га љето! Крв платио на свом дому! Куд год ишао, ваздан кукао!

— Свој своме и нехотице братује. — Тешко овци која се туђи свог крда. — Туђа крв браћу дијели. — Најгора је птица која каља своје гнијездо. — Свака птица к своме јату.

— Стар се во не учи орати. — Тко је бога измолио, и море изловио? — Траг по трагу иде а крв по жилама. — Уза суво дрво и сирово гори. — Учувао нас бог од млетачке галије и турског балије.

Потом вукодлак излази ноћу из гроба и дави људе по кућама и пије крв њихову.. А у вријеме глади често га привиђавају око воденице, око амбара житнијех и око чардака и кошева кукурузнијех.

“ — Пиштим, вели јој Петар, сретоше ме анатемњаци, па ми снагу строшише, кости поломише, а крв попише!“ — „Не пишти, Петре, не цвили, — вели му мајка Богородица, — него иди Дони бајалици нека ти душом одуха, нека

(Коса за кошење траве) 120 — Свој дроб ије, своју крв пије? (Свећа — лојана или воштана) 121 — Сито цвили, гладно ћути?

(Веверица) 153 — Ни везено, ни решено, свукуд златом нарешено? (Змија) 154 — Ни ранар, ни видар, а свакоме крв пусти? (Комарац) 155 — Озго јаре, оздо јање, спријед шило, остраг виле?

(Конопља која даје и која не даје семе) 180 — Жуто је, — смиљ није; зелено је, — јед није; црвено је, — крв није? (Дренов цвет, грање и плод) 181 — Звоно, а не звони? (Цвет у висибабе) 182 — 3елени се као шума, а шума није?

наш стари и клијенити дјед видје кнеза млада, снажна, горопадна и сложен као сунце у луци, пољубише се и један другом крв алалише, а мој покојни дјед пригну му главу да га кнез посјече, а и кнез, као што су га свјетовали, одмах дједу ми

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

19. ЂАВОЉА МАШТАНИЈА И БОЖЈА СИЛА. Крене једно јутро царев син у лов. Гацајући преко снијега почне му точити крв из носа, па гледајући како је крв црљену по бијелу снијегу лијепо виђети помисли у себи: „Ох да ми је вјенчати ђевојку

Крене једно јутро царев син у лов. Гацајући преко снијега почне му точити крв из носа, па гледајући како је крв црљену по бијелу снијегу лијепо виђети помисли у себи: „Ох да ми је вјенчати ђевојку да је бијела као снијег, а румена

по бијелу снијегу лијепо виђети помисли у себи: „Ох да ми је вјенчати ђевојку да је бијела као снијег, а румена као крв!

Кад дође пред врата од авлије црковне угледа три коња, једнога црљена као крв, другога црна као угаљ, а трећега жута као чафран, ђе обигравају тамо амо около гробова и около цркве.

Ондар он замоли своју жену и она му рече: „Пушти ми крв испод ове звијезде, па нека свако јагње од ње само лизне језиком а главу сваку помажи њоме по доњој усни, па ће се

а ако рече да је побиштеш по глави, обишти је, па пребирајући њезине косе гледај наћи ћеш једну длаку црљену као крв, истргни је и бјежи натраг, па ако се она досјети и за тобом почне трчати, баци јој најприђе везену мараму, па

Али враг који вазда о злу настоји, потакне ову маћеху да није могла своју пасторку колико крв на очима виђети, и много би је пута шћела убити или ђе обестрвити да је од свога мужа смјела.

оног истог дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо! а ти да му један нешто учиниш!

У вечер слуга царева сина но- | сећи вечеру ђевојци, не нађе струк босиока, него по камари страшну крв; досјети се своме злу и бојећи се, да га царев син не смакне, побјеже из града онога.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Ако ли у светлости његовој ходимо и заповести његове чувамо, да је и сам светлост, заједницу имамо са њим. И крв Исуса Христа, Сина његовог, очишћава нас од сваког греха.“ (И Јн.

светињама, јер много је причешћивати се и живота, као што рече и сам Христос: „Ко једе моје тело и пије моју крв, у мени борави и ја у њему“. (Јн. б, 56) И затим: „Ако не једете тело моје и не пијете крв моју, немате живота у себи“.

(Јн. б, 56) И затим: „Ако не једете тело моје и не пијете крв моју, немате живота у себи“. (Јн. б, 53) И божаствени апостол јавља: „Ко се прилепљује Господу, једно је тело“, (І Кор.

као што је ово и речено, али због људске немоћи и дела тешког не заповедамо, „јер ко недостојно једе тело и пије крв Господњу, крив је телу и крви“, (И Кор. 11, 27) рече божаствени и Духоречити и први међу апостолима Павле.

“ (Јн. 19, 15) и „Крв његова на нас и на децу нашу!“ (Мт. 27, 25) Јер многим знојем и трудом обнови се ово запустело место и сврши се.

“ (Јн. 19, 15) и „Крв његова на нас и на децу нашу!“ (Мт. 27, 25); да се приброји њима. Јер он је трипут јадан и трипут проклет, ма ко био

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

АНЂЕЛКО: Погледај само колика му је чворуга! Ко да му детлић извирио из главе! Дајде нешто да се заустави крв! ИКОНИЈА: Натруни дувана! Уво му крвари, расечено, виси! Сасвим у фронцлама!

Кад би се нашо неки камен за куцање... (Сагиње се, и тражи камен) Шта је сад ово? Крв? Опет крв? Значи, нема нам спавања ноћас! Не спава се мирно близу крви! Ајде сад опет облачи капут!

Кад би се нашо неки камен за куцање... (Сагиње се, и тражи камен) Шта је сад ово? Крв? Опет крв? Значи, нема нам спавања ноћас! Не спава се мирно близу крви! Ајде сад опет облачи капут!

Имо чворугу оволикачку, праву чвонту! Ко да му детлић извирио из главе! А уво расцепљено, расцопано, крв само липти! Нико не може дудари онако како уме дудари најрођенији!

Тачно нако како сам мислио: чворуга! Ко да му детлић извирио из главе! А уво расцепљено, расцопано, крв само липти! ТАНАСКО: То је чворуга оног маторог! МАНОЈЛО: Заврћи ту ногавицу! Наравно, гука!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Време младости, у ком крв наша ври и мисли непрестано лете, не допушта нам доста постојанства да се сами са собом забављамо и да од себе далеко

Ништа, на пут, на пут! Једно нам остаје желити, сиреч да наша деца и унуци бољи и паметнији буду.| Моја крв, која, благодареније богу, почиње утољавати се и умиривати, не вара ме више с сујетнима надеждама, нити ме чини зидати

Колико ли је богоугодна кратка молитва вернога солдата који иде за отечество своје и за цара свога крв своју пролити!

Народ ваља саветовати и учити, а не срдити; силом се с њим ништа не може учинити. Народ је кротак и покоран; крв ће своју до потребе за своје старије пролити.

на исти начин при матерњим прсима држала и својим млеком [х]ранила, оживи жеља моја за њом, колико да је данас умрла, крв њезина која у мени тече, почне с већим устремљењем тећи, срце ми се смуштава, саме сузе теку.

Кад какво мечтаније ума ужеже му мозак, подбуни срце учини да сва крв у њему узаври! Био сам у то време у четрнаестој години возраста, ненаучен нимало пешице ходити; отићи из града у

Никад у мом веку нисам дотада толику силу калуђера скупа видио. Била ми се почела крв возмуштавати и јежити кожа, као да сам се хотео препасти, кад ето ти упази[х] однекуда два малена калуђерка, који

— старозаветни лик меморијал — споменица месецослов — календар, црквена књига Крис — Крез кричати — викати кров — крв кроме, кромје — осим кротост — благост кукуља — кабаница купац — трговац купечество — трговина купически —

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

у суду зашто то тако учини, убица одговори: „Није ми, валај, жâ шта сам га убија, али не би никад прижалија да сам му крв пролија, јер је њиова крв тешка и деветом колину...

убица одговори: „Није ми, валај, жâ шта сам га убија, али не би никад прижалија да сам му крв пролија, јер је њиова крв тешка и деветом колину...

— Тако је! тако! — заграјаше сви. — Дакле, јево шта је. Малоприје сам рекâ, да ми немамо зле примисли на нашу крв, јер у крви је милос и крипос, а при том богољубнос...

— Јере!... Јуре!... Баре!... Шимета! Јесте ли ми браћа! За муку Исукрстову, за св. Франу, не дајте да се крв пролива... Ајме! ајме! у-ју! јо!... Стипане, Стипане, немој дите!...

“ — сину му кроз памет и крв му се запламти од бјеснила, те зашкргута зубима... Сад видје себе у фратарским мантијама на помамну коњу, са голом

Даклен, видиш да је ствар неразумљива! А њему ће Тетка: — Мој драги Брне, од добра ића јача је крв, па је јача и болест. Зато тебика особито уди спавање посли ручка.

Па онда ће блаже: — А како би било, Думе брате, да ја живим ка и до садак, а да чешће мећем пијавице, да се крв разриди, а? — А-а — рече Думе.

— Ма шта ти дође? Како ти дође? — Не знам. Уђе ми сотона у крв; ухвати ме протезавица, ваљам очима, шкргућем зубма, а рука ми сама тражи нож или пушку. Најслађе ми је заклати...

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

И песма: да л плави вир? Или кап пала на зид? Само је будила мир. РУКЕ БОЛА Дај речи густе ко смола И речи као крв неопходне За наше празне руке бола Подигнуте у светло подне.

Глупи те уморио лов По пољу и по добу. И све док живи у дубу Безгласни тихи црв Нека се и твоја крв Повуче у мук. А трубу Младости нек затрубе Други за друге и грубе. О врати се о врати.

плавог — рука скоро сања Да су јој прсти постали цвет Па тужно и весело миришу Крај руже која је скупила свет И крв и тајну и усне које сишу Са друге усне смех и смрт. О најлепше се липа смеје — У самом ваздуху као густ врт.

О како ћутиш под тим дрвима Где ти је место коб одредила Да лежиш одсад сва побледила Без трунке боје коју крв има. Још увек си под мојим негама: Проносим стазом воду кофама И квасим зелен хум у жегама.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Дрхтавица је све гласнија. Мислим, пуцкају кошчице риба, јер се под леденом кожом, топла као крв, вуче заробљена река. Зажелим да је избушим ножем и огрејем прсте на њеном топлом шикљању.

У липовој кори доносе децу. Пси лају по њиховом трагу. И од глади постадоше курјаци. У Тим протицањима крв нам се искварила. И наружила се земља од погашених огњишта. Две зоре никад на истом биваку.

Гурну руку у недра и помери је с леве на десну страну. Злато суво зашкрипа и Ту шкрипу крв разнесе по свим жилама. Стиште кесу да угуши глас жутих наполеона, да их не чује ноћ.

Док га довуку до куће, смрзнуће се. Његов леш косо лежи у тами, наслоњен на њу и покривен њоме. У бради се згрудвала крв. Груди су исцепане. Најежи се, ледене су ноздрве ветра, а дах му увек заудара на даљине.

Није због ђинђува пред дућаном... Некада, било му је слатко и крв да проспе за овакву гомилицу жутог сјаја. Кад се свршило то некада? Не зна Му међу. Шта ћете ми?

говори „мушки“, и све што је жена, и та гомила живог песка у који пропада, не, он се успиње некуд, само не зна куд, крв му се споро успиње од пета, гушћа од катрана, налива га, он може, мора, јачи је од њих.

— Стани!... Стани мало. Шкрипа замре на дну бубних опни. Коњи фркћу, тресу главама. Гриве гребу очи. Језа гусне крв. Неиздржљиво је. Раскопчава горње, последње дугме капута. — Знојави су ми коњи, господине. — Ништа им неће бити за...

— Платићу ти више него што заслужујеш. — Сад сам сигуран да си син Аћима Катића. Познао бих његову крв у пуку војника — окрену се кочијаш и осмехну, лижући иње с бркова. — Пет пута сам ти рекао да нисам.

Наши путници воле да причају. Брже им време прође. Путеви су лоши... и он, таљигаш, зна Аћимову крв. И каква је то Аћимова крв?... Крупне речи, а сељачки изговор. Политичка хајдучија, да, то су наши политичари. И он.

Брже им време прође. Путеви су лоши... и он, таљигаш, зна Аћимову крв. И каква је то Аћимова крв?... Крупне речи, а сељачки изговор. Политичка хајдучија, да, то су наши политичари. И он.

цвећа у венчићима на зидовима и стари мирис ове собе, само ове собе на свету, потече свим његовим жилицама као крв.

А добар говорник, пас. Каква би он сила био у Скупштини. Моја је То крв... Европа ми упропасти дете... Несрећник. Аћим засузи. — Имаш ли још нешто да кажеш? — оштро упита. Тражиће имање.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

кроз вијуге, као кроз недоходе, пролазе ситни животи и слушао стабло како ћути и како му сок, као и ГосподарЈованова крв, одудара од тишине. Није се бојао: под руком, на кори, оцећао је било дрвета а на себи његову сенку.

Прашина кроз коју је пролазио, дизали су је и други ухапшеници, иза и око њега, сивкаста и густа, улазила му је у крв, у дах и слегала се у неком прамраку што се, свуда, отварао у њему.

У тај мах, у њему су се сукобиле све жеље и осетио је како му надолазе дамари, а кожа се тањи, а крв тутњи као непојамно крдо.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Скотија се бесомучно стрви, А мој Србин неће жалит' крви; Крв ће тећи потоком и реком Где се сузе ронише лелеком; Крв ће тећи преко српских страна, Ал' ће суза бити

Скотија се бесомучно стрви, А мој Србин неће жалит' крви; Крв ће тећи потоком и реком Где се сузе ронише лелеком; Крв ће тећи преко српских страна, Ал' ће суза бити убрисана; Полетеће велико и мало, Да одбрани што се српско

Презрите братства покор и клетву; Што небо даде, погаз'те ви! Та није л' грешно, није ли грозно Крв деце ваше гледамо ми! А где је помоћ, ил' суза братска, Ил': „Јуриш, роде, за брата свог?“...

братски руку стеже У туђем св'јету за вас пелен цвјета; За ове крше све вас, све вас веже: Име и језик, братство и крв света. Остајте овдје!...

Неко их стеже, а не вадим ко је! Ал' чујем како шкрипе кврге гнусне. Под силном стегом прште кости моје, И крв из рана на махове пљусне. Неко их стеже, а не видим ко је! Јаук и писка свуда око мене!

Нејасна носталгија и неизвесна туга умарале су њену крв и њено тело, који су били онаки исти као крв и тело у љиљана.

Нејасна носталгија и неизвесна туга умарале су њену крв и њено тело, који су били онаки исти као крв и тело у љиљана.

оно чудно и огромно сунце, што чињаше некада да све око њега живи, да лишће има мирис сна, и да види белу и хладну крв статуа где струји кроз мирни камен, и чини да и он живи и пати дубоком и силном страшћу људи.

И у мојим груд'ма жар млађани тиња, И моје је срце чежњом опијено. „Ил' мислите, можда, ја сам хладна стена, Да крв не тече у жилама мојим; Не варајте се! Сит сам селских цура! Ја бих да Вашу наклоност присвојим!

Сваки у мисли утонуо своје. Ни откуд гласка. На житне пољане Омара јулска жестином припекла; А крв из моје још скорашње ране, Капља за капљом, лагано је текла.

Плинула је широм крв и љубав жарка, Извидаше ране од Видова дана: Наш је данас Прилеп Краљевића Марка, И малена Бањска Страхињића Бана!

Размрскане главе лежи гуја шарка, Крв, кап по кап, тужном робу што је пила; Пренула је снага Милоша и Марка, По горама нашим опет пева Вила!... В.

Попа, Васко - КОРА

ПЕПЕЉАРИ Мајушно сунце Са жутом косом од дувана Гаси се у пепељари Крв јевтиног ружа доји Мртве трупце чикова Обезглављена дрвца чезну За крунама од сумпора Зеленци од пепела

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Бледи мршави сколар тринитског колеџа развио се на очинском тлу у снажног младића. Кроз његове жиле текла је здрава крв, његове очи су се светлуцале, његов изглед био је пун снаге и самопоуздања.

„Нема ли томе лека?“ „Као једино средство лекари му, у већим или мањим временским размацима, већ годинама пуштају крв, а то га слаби“. „Овде је математичка наука постала жртвом друге једне науке, медицине.

Но, нажалост, није било тако“. „Знам, милостива госпођо“. „Крв је текла потоцима!“ Она пребледе и уздрхта целим телом; њене иначе бистре очи замаглише се.

Обузета страшном визијом, поче да виче дрхћућим гласом: „крв, крв!“ Узех је за руку. „Опростите ми, драга госпођо, што сам Вам вратио у сећање оне страшне дане“.

Обузета страшном визијом, поче да виче дрхћућим гласом: „крв, крв!“ Узех је за руку. „Опростите ми, драга госпођо, што сам Вам вратио у сећање оне страшне дане“.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

“ А кад ми нека течност уђе у рукав неко је опет казао: „Пустите му руку, нек' исцури.“ Уплашио сам се да није крв, јер знам да сам једног тренутка помишљао да убијем студента, па у том страху подигох главу.

— М... М... мањ ако није што... што... што сам... тражио превод за му... му... музику. Па понова пљашти ашов и крв све више подилази под широке, подбуле образе, док дежурни чита листу његових грешака. — Битанго, џукело, наказо!

— било је, да ви ш, и силом. — Е баш вам тако и треба. Ми наши, бајаги једна крв, па нас гледате ко Турке, ко најгоре душмане, а кад Шваба притегне, ви се после сигурно кајете што сте нас отурали.

Е видиш, ја се гнушам и бежим од оне отаџбине која од мене тражи крв мојих плућа, којој сам ту крв и дао, а која ми данас не да ни да се довољно надишем.

Е видиш, ја се гнушам и бежим од оне отаџбине која од мене тражи крв мојих плућа, којој сам ту крв и дао, а која ми данас не да ни да се довољно надишем. Нека ме задужи, па ћу јој се одужити.

Али француска је то крв, несрећниче, она је француског порекла, ти то и не знаш, а ја сам се распитао... Зауставила се и на теби, разуме се.

Он је лежао раскречен полеђушке на бетону и топла, густа крв текла му је из уста па слазила низ браду на раздрљене, рутаве груди које су га болеле, док се по уснама била згуснула

нечим страшним, тупим, онда обема песницама једновремено са обе стране у вилице и слепе очи, осети како му сва крв јурну у срце док се у свести све поново замрсило.

А после опет зазвечаше велики, тешки кључеви и кобна нека тишина и језа завлада. Само је крв јаче зашикљала на уста и уши и брже капала низ браду и чупаве груди које се надимале.

А болови су били намртво онесвешћени и крв је капала по бетону у пени. У страшној кући, неумољивом и језивом претњом милело је вребане као потајно, лукаво и

униформисано лице нареди да се брзо спрема, па му је помагало да се усправи и мокром крпом брисало му усирену црну крв по лицу и врату.

Браво! Ето тако! — Све, све ћу казати: упропастили су ме, убили су ме, крв су ми пили. А ви, ето, говорите ми братски и зато вам хвала.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

И, као што увијек бива, тања крв претегне, и слабост надјача снагу. У том и јест невоља, у том лежи опасна снага слабости: што она нагриза, растаче, и

Из сурог, голог планинског залеђа. Чист оштар зрак и глад у желуцу као да прочишћују крв и оштре вид. А млијеко, одатле, бива чисто и густо, крепко, кадуљски ароматично. Драгоцјено.

Свијет иза мене као да је опустио: као да је тај болни запад исисао из њега сву крв и упио у се све зажагрене очи људи. Осјетих да ме с леђа бије хлад.

Поштеда и обзир који сам тада зарадио добро су ми послужили у том натезању с њим. Резигнирано је гледао како слабија крв односи коначну превагу и растаче здање које је дугим истрајним маром подизао: и последњи изданак ето одлази од куће да

Кроз масу је проврвјела празновјерица да крв бесмртних продужује живот смртнима. По улицама сте могли видјети ројеве косматих смртника сакупљених око лешине каквог

сте могли видјети ројеве косматих смртника сакупљених око лешине каквог бесмртника: на кољенима, побожно су јој сисали крв испод грла... — Како то: „лешине бесмртних”! Цонтрадитио ин ађецто!...

Бесциљна носталгија што изнурава и тањи крв попут неке душевне леукемије. А ако смо мало крупнији формат, чак Wелтсцхмерз. Ето, то је наше!

А ако осјетљивост и фантазија нису крв и месо умјетности, не знам што би друго била умјетност. Стропови и куполе људских здања, ма како високи били, убрзо

То га је ваљда друг у игри „смјерио бабуљем”, а њега облила крв, па се завукао у лужину и ударио у плач. А мати га дозивље с прага, у великом љетном поподневу: „Радивојеее!...

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Хоћеш да те молим — викну Пантовац и опсова светињу, па завитла ножем и удари га по глави. Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он истога тренутка, као звер, јурну на зликовца и удари га ножем у раме.

Наједаред случајно погледа низ равно поље, и крв му се следи од страха, што му изазва ова изненадна коб. Далеко пред њим касаху на коњима три жандарма.

А сад, зашто је толики народ нагрнуо у хајдуке? — То му је, брате, у крви... така му је погана крв: чим што мало, он у гору. То је једно. А за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имати највише право.

Сад је био присебнији и одлучнији, није га потресла проливена крв: напротив, он се спремао да сад тек засуче рукаве и почне прави посао.

Стадоше да се ређају чаше са препеченицом све чешће и чешће, а Ђурица постаде разговорнији и веселији. Крв му појури живље по телу, а пред очима стаде да се хвата она пријатна и блага измаглица, што наступа после јакога пића.

Извадивши половину рама ,погледа напоље и сва му се крв следи, окамени се... Две челичне цеви стоје наперене на њега и две главе, необичне и нејасне, вире оздо...

Па то је она и довела ове курјаке !... Јест, ено опет показује !... А-а-а !... узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, наиђе на очи, обневиде..

Попадоше на њега још тројица, четворица... начини се гужва, гомила... Савладан је, побеђен... И мозак, и срце, и крв, све се следило, умртвило... ништа не осећа, не мисли, не живи...

Види где је ударена. — Код Петра су завоји и стаклета — одговори Митар. — А, ево, у груди! ... — рече он, угледавши крв на десној страни груди. — Јадница, сумњам да ће преболети... Што уби ову девојку, несрећниче ! — обрте се он Ђурици.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

оног истог дана хад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили с њиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо, а ти да му један нешто учиниш!

Он јој обећа све, а на то ће лија: — Одсијеци своме коњу главу, па ми дај да му испијем крв, јер сам ти јако глађана, па ти ондар узјаши на ме, и ја ћу те зачас превести у другу царевину и ти ћеш, драги мој,

Нато скочи најмлађи син са коња, поводи ноже, закоље коња, а лија, онако гладна, прискочи и попи му сву крв, па како је гладна била, једва јој је и стигло крви. По томе заповједи му да сједне на њу, и они ти јуначки крену даље.

Једне ноћи усни царев син ђе му некакав чоек каже да закоље то своје дијете, па ону крв да ухвати и пошкропи онај камен слани, да ће одмах оживети опет чоек.

— Ти мене мораш убити, — вели опет крава — и нека ти је проста моја крв! Мени и онако нема више овдје живота, него ти лијепо мене уби, па ме закопај, да ме не би душмани дирали мртву.

а ако рече да је побиштеш по глави, обишти је, па пребирајући њезине косе, гледај наћи ћеш једну длаку дрљену као крв, истргни је и бјежи натраг, па ако се она досјети и за тобом почне трчати, баци јој најприђе везену мараму, па

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

КРИЛА 198 ПРВИ ПОЉУБАЦ 200 РОБ 204 ЗАДОВОЉСТВО 207 ТАЈНА 210 НОВИ ДАНИ 212 ПРОЛЕЋНА ПЕСМА 214 ПЕТ ПЕСАМА 217 КРВ И ДОБРОТА 219 НАРАШТАЈ ГРОБОВА И СУ3А 222 ПРОЛЕЋЕ 1915.

Не беше ми боље. И остадох тако у колевци тужној Са нимало знања и без моје воље. И не знадох да ми крв струји и тече, И да носим облик што се мирно мења; И да носим облик, сан лепоте, вече И тишину благу к'о дах откровења.

И не знадох да ми крв струји и тече, И да беже звезде из мојих очију, Да се ствара небо и свод овај сада И простор, трајање за ред ствари

Наједном се тргох. К'о да неко иде? Мис'о моју прели крв ми узрујана. Ја бежати почех. Да л' ме когод виде? И синоћ сам био поред твога стана.

И сад, кад приђу моји дани стари, Дани велики, ал' мртви за мене, И твоје очи, и усне пламене — Једино што се крв моја зажари.

Дотле нек струји и нека ме сише Крв моја и жеђ за животом грубим, Кад ничег нема достојног да љубим: Ја сам те вол'о, ал' не умем више.

Знам, дете нећу никад бити више. Са старом драгом нећу опет поћи Срећним незнањем, где живот мирише На крв и љубав и вео поноћи. Спава сан среће, к'о дан после кише, У дну сутона који неће проћи. Спава сан среће.

Нама доћи неће Снови што се крију, Забуна живота коју крв покреће. К'о хаљину чију, Меку и у свили, Носили смо прошлост као срећу свију. Прошли су априли.

Ал' кад освојисмо обалу Јадрана, С ужасом нам трубе знак повратка даше: И ми остависмо крв из својих рана, И наше заклетве, и гробове наше. И гле! сви гробови испратише живе!

Ја нисам слутио, у данима туге, Устанак народа и појаву рата: И док крв је текла, осећ'о сам дуге, Отворено, небо, ране сваког брата.

ИИИ Уживања трају док крв ври и тече, Мисао је болест заразна и стара; Жена ничег нема сем тела и груди, И моћ да привуче, заведе, очара, И

не чу како бије, А ноћ не виде поглед што му гори, И жеђ живота под којом се вије, С којом се као са осветом бори. Крв као савест не даде му спати. А шта му могу помрчина густа И шуме мрака — шта му могу дати?

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Тамо ми се догодило нешто од чије ми се и саме помисли касније ледила крв у жилама. Била је то моја друга пустоловина у цркви.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Светом ради тога што је ту проливена хришћанска крв у време битака Срба из Идвора против турских освајача. Свака посета том старом селу освежавала би приче о херојским

Покаткад би полетео неки двопек тачно одмерен и ударио би ме у главу. Тада би ми српска крв ударила у образе и љутито би погледао насртљивца.

су бранили групу у средишту догађаја, али се није чула ниједна псовка нити се примећивала жеља да се пролије нечија крв. Студенти треће и четврте године посматрали су све то са стране као судије.

Он је могао све да издржи у боксу, што ми је потврдило пословицу ”крв говори”. Пре краја друге године студија моје колеге су ми признале да сам шампион не само из грчког и математике, већ

Ћипико, Иво - Приповетке

Али ипак, у први мах, у њој је нешто чисто задрхтало и потерало јој живље крв у главу. Упре врата. Види да су закључана. Није било сумње, — нема никога у кући.

свјетује их и опомиње да се чувају скитача Митра из Скадра, јер су га сигурно послала Османова браћа да освете братову крв.

Али у Спасоју поджегла се младићка крв: не може да издржи а да не упита брата Османова рашта их срамоти, а при њиховој муци.

Одреци се врага пакленога, а пригрли овога, — и показа руком на крст, — који је за те пролио своју драгоцену крв! — Клекни!

А да није тога, нека ђаво носи њу и њену погану крв!... — Говори ти што хоћеш, кад си одумио! Ја не знам ништа, — опет се јави жена. —Мучи!...

мирно гледају како жена дреши конопац са живота му, и после како му водом испира рану на глави и брише му згрушену крв са образа.

безбошца!... Убиј! А кад угледаше крв и замрзла човека, поплашише се и разбегоше у редове литије. И литија суче се издржљиво, побожно, полако напред, уоколо

Мајка и кћи простреше се по Марку. Стара куне и жали, а Божица на коленима гледа Марка замрла, бледа, окрвављена... Крв му се из главе пуши, пада на земљу и нестаје је...

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

њеног чела трава заборава или успомена није важно (3) нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек спирају крв (Итд.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

познато, по много чему другачија књижевноисторијска контекста, за два периода у развитку српске књижевности: Нечиста крв је писана током прве деценије овог века, у време српске модерне, а Сеобе у другој половини двадесетих година, у време

Неки критичари и историчари књижевности Нечисту крв описују као реалистички роман, усредсређен на друштвено прераслојавање у једној балканској вароши после ослобођења од

Борисава Станковића роман Нечиста крв1 спада у ове друге. Не зато што би тај наслов сам по себи био рђав. Напротив.

2 Чини се да је у Станковићевој првој замисли да напише нешто дужу приповетку под насловом Нечиста крв била садржана теза - у књижевној прози крајем XИX века прилично помодна - о психофизиолошком изрођавању, и то на двама

Софка није згрешила, као Ташана у причи једнако као и у драми; нити је попут ње кажњена. И Нечиста крв није роман о греху и казни.

4 Стога је занимљиво поближе видети шта то и како Софка унапред зна, предвиђа и слути. Нечисту крв, зна се, приповеда невидљиви (неперсонализовани) аутор.

Занимљиво је да Нечиста крв у првој објављеној верзији почиње такође ноћним пејзажом: кроз мрак се назиру силуете неких грађевина, друге се губе,

Боље говорио турски, па чак и арапски; бољесе носио. ”19 У коначноме свом облику Нечиста крв и започиње баш таквим подсећањем на Софкине претке.

Ко његову прозу тумачи, па и Нечисту крв, данас више не може а да се тиме посебно и пажљиво не позабави. Али пре тога ваља рећи шта анализована реченица доиста

„Тада он набаца реченице, скраћује их, изражава се нејасно, погреши у изразу, претера у опису” 43 Премда га је Нечиста крв одбијала, песник Јован Дучић за Станковићеве је приповетке, кад су се појавиле, мислио да им ваља дати прво место у

наведемо још само Бранка Лазаревића, критичара који је, насупрот Дучићу, са несуздржаваним похвалама дочекао Нечисту крв: „Његове мане, сем једне или две, задиру више у област умешности неголи уметности; то су мане које, углавном, имају

Она се чак диже до теме једног заиста великог романа. Отприлике када је Нечиста крв већ била штампана, Андреј Бели започео је писање Петрограда.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Кад кроз њега Проговори класична крв, а лице поцрвени као турчинак... У Друштву беше и Спаса Чемерикић. Спремио се да са Димишем Мишетевићем види Лондон.

Па се вазда у том присетим Мет Фираје и његова последња погледа. „Е, прото Дејане, проста ти сва крв, али тад... тад си требао да будеш јачи од себе.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Теши себе како зна. Та што бунцаш! Буди свесан! Гле, крвав си, модар, блед. „Ујео ме голуб бесан, Па му пуштам крв на мед.“ Дај ми руку да опипам Жилу како бије. — „Хе! Немам руке: њоме сипам Белу клетву поврх ње.

претња, а хајка већ данас, А при овој хајци рачунају на нас, На увреде оне, боле српског рода — Али стан’те мало: крв још није вода.

шта ли круна кобна (Па још кад је гледам са гледишта гробна), И шта је порфир, та румена чоја На којој се ни крв не познаје твоја, Јер је једна боја; И шта је скиптар, ма над пȍлом света, И онда кад му ни мравак не смета?

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

расте док у двострукој тишини слепе је очи слуте Санта Маріа делла Салуте ДИС О моје сунчано порекло та потонула крв Нека се заборави пријатељство дрвећа и птица Нека се земља развенча са сунцем Жица од воде проденута кроз уши боља је

куца И запаљени ветар на почетку дана снива Ноћ у моме гласу више не дозива просторе изгубљене које поседују сунца Крв моја заспала под каменом не бунца због пакла из земље ископаног ко жива Овде камење пева и птица се скамени сива Овде

Она је део предела што спава. Помешана с ветром док ћути у сјају исцрпем будућност у свирепом болу што сања крв лета и пакао у рају.

Сен која беше дрво траје. Буди Испод свога имена које буди Рука са цветовима крв што себе окива. Завршиће се путовање остаће тиха брда, Сива празнина ветар који блуди, Место које нема места у жељи

ИИИ Сам у сну своме — ко ће да ме спаси! од свега мало пепела у рукама за буђење ми оста кад угаси крв моја име што га рекох мукама.

од свега мало пепела у рукама за буђење ми оста кад угаси крв моја име што га рекох мукама. Крв моја има име једног цвета; да узберем то име у слеђеној крви хоћу за њу што кроз моје ужасе мирно шета, кад звери беже

сунце И то је одбрана земље Колико је земље иза нас Толико је снаге у нама И то је одбрана земље РЕQУИЕМ И Моја је крв мој пут до тебе прелудијум То је земља авај понекад често понекад исувише, баштина ветрова и оних што имају мање него

ѕцріптум Црвене птице пиће нам с усана видети их нећемо вриштаће траве у облацима кржљавим чути нећемо ИИИ Крв откуцава кораке и смрт и једне вечери после живота крв престане да буде птица постане змија у трави па свуноћ деца

их нећемо вриштаће траве у облацима кржљавим чути нећемо ИИИ Крв откуцава кораке и смрт и једне вечери после живота крв престане да буде птица постане змија у трави па свуноћ деца плачу мртви су на левој страни узалуд упаљене ватре чекају

Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривим под челом ми поледица и дан поражен. Реч крв! најлепша реч која се не сме. А колико птица и звери у крви мојој преноћи!

најлепша реч која се не сме. А колико птица и звери у крви мојој преноћи! Можда изван мога срца и нема песме, јер крв је ванвремена мастило без моћи. Реч жудња! једина још смисао не нађе; И птица у паклу кроз тужну ми главу.

Песмо празна и звездана, тамо, твој цвет ми срце слаже, кроз крв шета, ако га уберем оставља ме самог, ако га напустим за леђима ми цвета. 1957.

Краков, Станислав - КРИЛА

Било је зелених који су тровали, жутих који су опијали, и црвених који су рушили. Били су црвени као крв из плућа Казимирових.. Грудоболни су увек пророци рушења. — Ма ћути, ћато, шта наричеш.

У кланцу је још тутњило. Писар Казимир је обилазио око шатора и шапутао посилнима: — Света крв човека пролива се немилице... Чујете ли? Грми... Сваки прасак је нов весник смрти... Зашто слични сличне убијају?

Душко је ишао за њиме радостан и весео. Крв му се заскорушила на раздртом лицу. Са поносом је показивао на огребано месо и на куршумом раздеране чакшире.

Мајорове су очи биле затворене, кркљао је и окрвављеном пеном квасио дебеле а бледе уснице. — О... о... о... Крв је избијала на грудима, и лила се преко суре блузе. Војници су расекли и раздрли блузу са прсију.

Војници су расекли и раздрли блузу са прсију. Указаше се маљаве груди по средини пробијене. Црна крв се лила по маљама и беломе месу. Лице се грчило од болова. — Ду—шане... убише... децу... децу моју...

— Ду—шане... убише... децу... децу моју... Душан је клечао, и гледао са ужасом у бело месо и крв по њему. Притискивали су завој на рану, кад одједном угледаше под раскопчаним појасом како из огромног, крвавог отвора

нешто грмну, и сруши га на земљу. Тешка црна киша земље сручи се на њега. Жиле набрекоше на глави, и зазуја крв по ушима. Нека је тежина на њему. Тешко се подиже, и земља поче млазевима да пада са њега.

Опет је у бараци било све бело и мирно. Чуло се само како кркља ваздух и крв кроз цевчицу забодену у једне рањене, расечене груди. Онда се поново појавила бела сенка баронице Ивон.

Није било довољно светлости. Дим је грозно гушио сушичавог Казимира. Кашљао је, бацао згрудвану крв из плућа, а осећао је бол туђих рана. Велика љубав ширила се из њега. Али то је било само изјутра. Тада је и говорио.

Било је нечега на врату — вилица која се клатила и мало косе. Осећао је по себи крв, но није знао да ли је његова или туђа. Нешто је прошло кроз њега. Поглед се укочио.

Петровић, Растко - АФРИКА

То исто сунце што је на нашим ширинама добри и мили друг, под чијом се топлотом пријатељства расцветава наша крв, овде је за белца највећи душманин, једини непријатељ који га прати у стопу и с ким се не може измирити.

Зато ће они играти гомбу можда до поноћи, када ће осетити да у њима бије крв силних љубавника и да ништа више ту крв не може зауставити до сједињење са природом.

Зато ће они играти гомбу можда до поноћи, када ће осетити да у њима бије крв силних љубавника и да ништа више ту крв не може зауставити до сједињење са природом.

би био и од закона када би растргао и своју другу снаху, или малога шурака, или било ког другог члана своје породице. Крв и тело породице дају највећу снагу.

И одмах ме је зато, за тренутак, Африка унела у себе и показала ми своје било, кроз које бије крв врућа и тамна; своје срце, чији облик није као нашега срца, већ је мрачно и тешко, теже од њене земље и болније и

Његова крв била је без престанка само огорчена, љута, болна. Свака звер око њега могла је живети слободно, безбрижно и страсно у

да је баш зато што је од такве крвне расе он живот примио тако горко и охоло, а тако: горко и охоло презрео своју крв. Научио је да носи каск, батину, платнене ципеле, да пије вруће пиво и филтровану воду која се осећа на земљане крчаге.

језици пењу се уз небо, запаљујући га скоро до зенита, а онда се одједном све црвенило враћа оданде, сливајући се као крв. Ноћ ће бити без месечине и звезде се још не пале, тако да кад стижемо на језеро помрчина је савршена.

За то време говори пословно, гласно као наши свештеници. Одсеца главу и точи крв на камен. Безглава кокош одлета онда далеко између нас, трза се, баца по земљи.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Обилазећи царске друмове, Расматрам села, гледам трагове Куда су бесни Турци јурили, Па свугде крв... По дивном Левчу, Куда је срндаћ некад весело Кроз густо лисје липа мирисних Са мудрим оком извор тражио, Сад

И чисто читам твоје болове Из оне капи што је у око С крвавим умом мрко канула. ГЛАВАШ: И све се овде у крв створило: Из крви свака ниче мисао, А свакој мисли смрт је основа!... (Меће руку на нож.) Да убијамо, Раде!

На мојим груд’ма крв ти усахну!“ То онда није могла чинити. А данас? Кô да на друму крчми Турцима — Пред кућу сјајан цимер истиче: На

Сасвим зароњен! Од њег’ ни ђаво нема помоћи! РАДАК: Кô да вас не знам ја! Ту чивитарску, каишарску крв! Кол’ко да нађеш згодан изговор, Сву драгу ноћ си коњски радио Да сопствен чамац водом напуниш. „Па ето, вид’те!...

РАДАК: Спремно је све. ГЛАВАШ (гледа по гомили бегунаца): А, Ђенадије!... Оче! ЂЕНАДИЈЕ: Главашу храбри, За крв сам своју продô благослов!

ХАЏИЈА: Хајд’ напред само! Овакви часи груди надимљу, А крв ће њима терет лакшати Што ми на теме баца судбина! (Главаш с Хаџијом одлази. Чује се споља поновљено пушкарање.

ИСАК: А по чем’ судиш, брате Станоје, Да ти је љуба данас отишла? ГЛАВАШ (показује му поремећену собу и крв на дувару): По овој крви и по овоме. (Показује на шамију и пиштољ.) ИСАК: Овде је сила употребљена. Она се бранила...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Прво силан уздах и бледило, а после ми крв тако појури у главу да сам је чисто чуо како са шумом струји по жилама. Пред очима ми се замагли и ја сам видео само

а из њих и у њих куљају ројеви мува; на слепом оку види се црна мала рупица коју је куршум прожегао, око ње запечена крв. Смрад да те угуши...

Смрад да те угуши... Улево стоје гомиле меса, раздробљених костију, комади подеране одеће, сва се гомила запекла у крв и увелико прелази у трулеж.

крвавих пољана смрти и развалина, где немаш куд поглед бацити, а да не угледаш најпакленију слику страшнога разорења. Крв и кости, и рашчупане утробе, и растрзани удови, и одсечене главе, и опет крв и кости, и неизмеран смрад.

Крв и кости, и рашчупане утробе, и растрзани удови, и одсечене главе, и опет крв и кости, и неизмеран смрад. У глави се мути, стомак се грчевито стеже, повраћао би од смрада, ти би да бежиш, али нога

умној тами, те тиме праве од људи зверове; проклетство свима силницима, рад чије славе и моћи тече драгоцена људска крв по бојним пољанама; проклетство убилачким ратовима који се воде да се покоре или одрже у покорности народи.

У бојном урнебесу има још неке дивље поезије, која заноси, а после ту је још све свеже: свежа крв, свеже ране, још свежи, топли трупови.

и стињили се као лепиње; два чопора оваца, што су била у вагонима, претворени у крвав качамак, са кога се још цеди крв и точура на насип; тело машинисте одбачено на 20 корака. Глава му откинута и откотрљала се далеко од трупа...

ми притрча, дрхтао је од раздражења као јасиков лист сви смо дрхтали; просто це тпецао сваки кончић живаца у нама; крв насела на очи, уста це запекла. — Ово је ужасан положај, рече ми Кирилов.

« Код једне гомилице нађосмо средовечна Црногорца. Завезао образ неком прљавом пешкирином, кроз коју му просанула крв, па чачка своју металну симсију. Уза се држи пушку са прслим и расцветаним грлићем. Кад пођосмо ми, пође и он с нама.

Пешкирина му спала, те му из отворене ране на образу струји крв, а ногавица му сва мокра од крви из ране на бутини. »Бућкало« је лако рањен у главу.

Био сам црн од пушчане гари и прашине, сав изгребан, разбарушен, доња усница прсла од жеђи а крв умазала сву браду. — Шта, јесте ли рањени? — Нисам. — Хвала богу. Али где су наши коњи?.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Али дрво понајлепше Често гризе црв, — И ја често, врло често Снивам бој и крв. Уједаред, изненада Може куцнут’ час, Јунацима на милину, Врагу на ужас.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Испод нас је текла локва крви. Једноме рањенику шикљао је млаз крви из вратне жиле, и крв је шкропила војнике лево и десно. Један дохвати шаку земље и затисну му рану.

Наш војник му притрча, одупре се ногом о леђа и једва извуче бајонет. Бугарин се тресао, из уста му покуља крв, а прстима је грчевито рио земљу. Однекуд долете куршум и удари мога посилнога, који је ишао поред мене. Приђох му.

Пред оном оградом лежао је мој водни официр разбијене лобање и просутог мозга. Једноме војнику из врата куља крв. Прилегох уз њега. Не смем да се макнем, да не бих одао знаке живота.

Неко кука. Један испред мене лежи иа леђима и крв му куља из уста, а он немоћно забада прсте у песак. — Напред, изгинућемо овде! — викну неко. Скочили смо.

Уздигао је руке и отворио уста, као да хоће нешто да ми каже, али већ поче да се тресе и крв му удари на уста. На његовом врату видела се велика рана... Глава му клону у страну.

На његовом врату видела се велика рана... Глава му клону у страну. Крв је текла из његове ране и црвен поточић цурио низ камење. Прасак се разлеже свуда наоколо.

Посао јој одлично иде.“ А они знају да крв није вода... А овај се рат, као за инат, одужио унедоглед. — Знаш... жена је ка мазга — објашњава чича Данило,

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Оружија сва моја враг мој затупио, перо своје са мојом сабљом заоштрио: у крв моју умаче, на ме злобу пише, чада моја ногами газећ, злобом дише.

“ Ал’ безгласна стоји судба, Око ње је ужас, страх; Дечанскога крв облива При подножју њеном прах. У сузама Душан тоне, Котрља се страсти смет, С пребијеном воштаницом Осветљава гениј

Сабље звече, Брда јече; Крв се лије, Срце бије. Коњи вриште, Мајке пиште, А јунака ране тиште. Сложно, браћо, Србин бије; Милош гди је?

зверску му душу; Трупина лежа у праху, и једва у кршје је свучем, Светла скинувши јој ватрена ножа и удесне пушке. Крв су заметнуле свиње, а коња сам пратио натраг, Кријућ оружје у шупљем деблу, а тајну у грудма.

Камо нам разум? Када се варати дајемо једном неискусном дечку, Коме у жилама крв ври, душа с’ у пламену вије, Те му је тесна постојбина, тражећи широка света.

наскоро пожелити здравља; Али она за то онда слабо мари Кад с мозак заврти, врућа крв зажари, Но игра и скаче к’о мува без главе Дотле док нестане сваке за лек траве, Док ју не нападне несвест и

От оца ми остала Лепа дара три: Име Срба, мач и крв Што м’ у срцу ври; От матере свети дар — Српски језик н олтар — Има сваки српски син, Прави српски син.

Одмах сетим се мог сна, и у недри ми срце Штрецне, и сва ми умах крв у жилама стане. Ал’ ми у исто доба и мајке вера и кћери Света чистота вољу несташну тесно сапну.

Сигра кивна на недра, а копче недру неверне, Победу руке мушке каже згужвана чипка. Нема ту мира за крв, ни благе за главу ведрине Кад те од куће тера бљутка самоћа у луг.

Док се мени зелени Српског луга стан, У туђинском презирем Рају љубве сан: Српству верно служити, Крв за српство пролити Завет свети остаје Срба Милоша. А песник П. Н.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

БОШКО: Да црне несреће, Што нам у црну земљу донесе! БОГДАН: Хајд’, да проливамо крв! Ал’ да је знати барем узрока, За кога тече последња кап. КАП. ЂУРАШКО: За Венецију... БОШКО: Бог је убио! КАП.

светиње Којој се пуци света клањају Поотварамо вреле изворе, У којим никад још не пресуши Дедова славних витешка крв.

БОГДАН: Нећемо никад себе продати — Ни своју скупу крв. БОШКО: Па ни за штампару. БОГДАН: Ни за лепоту Те набељене Светлости! БОШКО: Хајд’мо, Богдане!

А зар ту жртву не заслужује? Та поглед један ока њезиног Сву крв да плати срца рањеног — И моју, и моје браће крв!... ТРЕЋА ПОЈАВА У двору кнежевоме.

А зар ту жртву не заслужује? Та поглед један ока њезиног Сву крв да плати срца рањеног — И моју, и моје браће крв!... ТРЕЋА ПОЈАВА У двору кнежевоме. Јелисавета, капетан Ђурашко, а затим кнез Ђурђе и Станиша.

А данас браћа... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ми нисмо браћа, — подла неверо! У нама није једна крв! СТАНИША: И није! Син рођени ја сам Иван-бега, Ти копиле часа ћудљивога.

живот отрује; Ал’ ти си, душо, божји анђео; Па док си сишла доле на земљу, У лету ти је планула крв, Па сада сањаш — сањаш ужасно! ЈЕЛИСАВЕТА: Е, сан је, сан!

ДРУГИ СЕРДАР: А још га више мрзи пук! ТРЕЋИ СЕРДАР: Мамићемо га на стрв. ЧЕТВРТИ СЕРДАР: На ону скотску, турску крв!... ВЛ. ВАВИЛА: Вељи је господ, децо!

Да ме прогони?... Да ме мушкета?... Је ли то Иван-бегов син... тај Ђурђе?... Је ли то она крв, она косовска, Што је још и за Лазара кнеза, Најмању корист српског народа Својима груд’ма верно хранила? ВЛ.

И ја сам крив?... А он нас продаде! Ја крив?... А ти уз њега пристаде! Ја издајник?... А ви сте примили За крв народа ропску наплату! Три пута десет новца сребрног. — И ја сам крив?... Ви, јуде безбожне! ВЛ.

) А откуд и докле ћете ви? МИЋИЋ: До тебе, господару! ШУЛОВИЋ: Распорено ти срце доносим, Заустави му крв... ти, кнеже, мо’ш Једне ријечи брзим мелемом Мо’ш ми залечит рану дубоку, Или у срцу сву крв следити...

ти, кнеже, мо’ш Једне ријечи брзим мелемом Мо’ш ми залечит рану дубоку, Или у срцу сву крв следити... ВУКСАН: Дођосмо, господару, и ти, госпођо, За Радоша вас нашег молити. ЈЕЛИСАВЕТА (кнезу насамо): „Нашег?

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Све се диже, буди, све се пуши као врућа крв, одише снагом, свјежином. — Свануло већ! — протегну се Лујо, протра очи и погледа око себе.

— Немој, господине, да на мене пане проклетство: да сам угасио своју крсну свијећу; да сам оставио своју крв брез куће и кућишта, а на 'ваком данашњем земану! Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе...

Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе... моја крв, Бог ти сваку срећу дао! — преклиње покојни Мијо, а сузе му теку низ образе кô киша. — Ми, стари, не можемо ништа.

“ — Јесам се, вала, баш те пјесне шјетио! — потврди Симеун. — Али се загазило. Мора се гавељати. Нашједе ми крв на очи. — „'Оџа, на џамију!“ Моле, преклињу. — „Вакасуз је, честити господару... царски сине!“ — преклиње 'оџа.

Курво кучко, Парто калуђере! Јесте ли ми конак приправили? — гигија и попјева Асан-бег. У мени узавре крв. Поче ођећа на мени од некакве силине и пасјалука пуцати.

— Ама шта је то већерас, ако за Бога јединог знаш?! Уби ме, не мући ме више. Алал ти крв, уби ме! — преклиње Асан-бег. Алал ти крв и овог и оног свита. — Шта је теби, Асан-беже, вечерас?

! Уби ме, не мући ме више. Алал ти крв, уби ме! — преклиње Асан-бег. Алал ти крв и овог и оног свита. — Шта је теби, Асан-беже, вечерас? Да се нијеси збиља, Бога ми, уморио? Е, баш ја ништа не знам!

Сјаши, узјаши! Узјаши, сјаши! Узјаши, сјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Срце му препуче. Удари му крв и на нос и на уста, и на уши и на очи. Стра'ота, браћо, погледати! Шта би вам, дјецо моја и Србови моји, више дуљио?

У тренутку се облише дебели млазеви страховитог водопада као крв црвеном свјетлошћу. Ја сав задрхтах и стресох се У страхобном шумењу разлијегао се као јаук, лелек и шкргут зуба, а

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

лупа, јауче и пије, Затим тражи песме дотле нечувене, да тај бол без бола из груди му гоне, И ја праскам, бесним, крв струји кроз мене И стотине струна у свести ми звоне. У коштац са судбом!

Крик Цара Јудеје пригушен се чује: ''Жено млечна тела, жедан сам те врло! Мој дан пун је зиме, старост крв ми трује, С распуклих усана руј ми време стрло, Срце ми је восак, гнојава ми недра, Сув језик приону за увело грло.

''Доста! Гаси луче, спржи цвећа ките! Свежине ми дајте и свечаност мрака! Смрди крв и уље и свилене рите! Мира, вечна мира, без животна знака!

'' И, док покајници у сузе су бризли, С ножем у ноћ јурну, крикнув пун силине: ''Уријина крв ће очај да ми спере!'' А Град Свети спава под велом тишине. Страст је закликтала на лешини Вере.

Шкрипе трошне кости и уди што вену. Модре, црне нокте у песак зарива. Из уста просипа крв и жуч и пену. Отворила уста, умире и снива Бесни танац, раскош Иродова дома. Бели осмех модрим лицем се разлива.

о страсна царице сатира, И сажежи косе и разгубај усне, И разлупај мрамор нимфијских кумира, И рашчупај недра крв на њих да пљусне. Дубоко у мене зарила си нокте.

блуди: Дршћући те грлим руком што сва пече, Пропињу се теби испуцале усне, Душа хоће вечност пољупцем да рече, А крв у кап једну стопи се и згусне.

И тако вечно ове исте стопе, Крв нова сити. О, земљо олује, Мрко ти чело страшне капи шкропе И чудне химне изнад тебе хује!

Видиш ли чете што не знају стати, Што, онемеле, у сутону свести, Сен снаге скупив у челичне пести, Стег у крв боду, где се очај јати? О, пошли муње!...

И стрпљиво су сносили пауке, Што пили су им крв боговског жара И Богу Себе пружали су руке. И, осамљени, крај својих ватара Вере су нашли у песмама снова.

Јер с поља твојих крв још није спрана, Кости синова по дну ти се ломе, Кô привид видиш војске које громе: Још памтиш јаук после свежих

О, како јуре, стижу, Стегове дижу, Вију, Рију, Крв се пенуша, Груша, Комеша. Леш до леша. Циктај стреса Сложене 'рпе меса.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

На другој страни нека песма. КАПЕТАН: Аха, песма! Оружје, крв, револуција, слобода... То, то, читај, бога ти, Вићо! ЂОКА: Ја бих вас молио! КАПЕТАН: Је л' хоћеш да признаш?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Нико као он у роману Нечиста крв (1910) није тако смело понирао у душевни и чулни живот, нити је с толико драматичности приказао однос између

Откривен је, уз то, цео један мало познат свет градске а старе балканске културе. Нечиста крв је први српски роман који је у преводу на више европских језика добио ласкаве критике.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Презрите братства покор и клетву, Што небо даде, погаз’те ви! Та није л’ грешно, није ли грозно: Крв деце ваше гледамо ми!... А где је помоћ ил’ суза братска? Ил’ „Јуриш, роде, за брата свог!“?...

Милионима народи пиште, Милион груди просипа крв — Милионима пале кућиште, Милион људи гмиже кô црв. И милиони долазе смерно Јевропи гордој на холи суд: „Не може

На петоро... двеста њи’ је, Све низама помамније’! Да л’ остати у бој љути?... У крв ћемо утонути... А утећи?...“ ..

Засикташе ножи љути, Зазвечаше пушке танке, Црне пушке белгијанке: „Буљубашо, жена бежи, А у нашој крви лежи Крв косовска, крв јунака, А крв така Не затрепта од Турака!...

ножи љути, Зазвечаше пушке танке, Црне пушке белгијанке: „Буљубашо, жена бежи, А у нашој крви лежи Крв косовска, крв јунака, А крв така Не затрепта од Турака!...

пушке танке, Црне пушке белгијанке: „Буљубашо, жена бежи, А у нашој крви лежи Крв косовска, крв јунака, А крв така Не затрепта од Турака!...“ Тако рече пет стражара Крајишника, граничара; А пушке им огањ бљују.

“ Буљубаша виче стари, А синови граничари Реч му другу не шчекаше: У рукама њиховима Ханџари се заблисташе, А крв лопи срца жива Са челика и сечива...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Ронила ронила ми дробну кап у сретање. То женик свате проведем. Крв пјаним бризга на ресе, занаго, сејо, мре ми на руци невеста.

Једе, а поједене неманска већ утроба их вари зле у гору крв. ИИИ То тма кад мува пауку, преситости је огладнети за глађу. И похоти то боловати за скрнављењем.

Сагорети — пречистој дар. 3 Ожеднела је земља, огладнела Агнец-Сина, крви крв, тела тело. Жртвени преклати нож силу крина.

О, да му Господ уморну прихвати душу! Мре он, а на чему остасмо ми? Света пресахну Лазарева крв: небесно небу, земља без душе. Агарјанска ђорда, ни три дни хода, за леђима нам ту, до костију засеца у тело.

Појав’ се, појави. Дај твоју крв, Омириши крв, омириши живот. Отргнућу те од земље. Појав’ се. Појави. Ватра ме гори, о ватра изнутра.

Појав’ се, појави. Дај твоју крв, Омириши крв, омириши живот. Отргнућу те од земље. Појав’ се. Појави. Ватра ме гори, о ватра изнутра.

Твој лук, Јонатане, никад није промашио. Видим пала тела и крв рањеника. Твој мач, Сауле, увек је махао. Саул и Јонатан!

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Б. је и средство против колике (ЗНЖОЈС, 14, 76). Горки б. са шећером лек су за оне који пљују крв (о. с., 67). »Ко хоће да се не опије, нека наште срце поједе пет горких бадема« (из србуља, Софрић, 12.

песми »Бог ником дужан не остаје« (Вук, 2, 5) растргнута је коњима невина, лажно оптужена Јелица: где је од ње капала крв, ту је расло смиље и босиље. У планини, на месту где је краљ Вукашин убио цара Уроша, никао је усред зиме и леда б.

— С друге стране, в. л. је свето растиње (»од ње је света крв«), и на њу не сме ни вукодлак, ни икакав зао демон: зато ако они гоне човека, најбоље је да се склони у виноград

Г. је табуирано на дан Усековања, нарочито црно, »јер то подсећа на крв која је текла из главе светога Јована« (СЕЗ, 14, 72; 19, 65; ЗНЖОЈС, 5, 278). На дан Јелине Горчице (14. ИX п. н.

Ендивија, штрпка. У латинском тексту Луіћеве Љекаруше њен сок препоручује се да га наште срце пије онај који пљује крв (ЗНЖОЈС, 14, 68). ЖАЛОСНА ВРБА Трауерwеіде (ѕаліx бабyлоніца). Жалосна врба; јадика; јадиковина (Шулек). О ж. в.

12, 1900, 150; 4, 147), код сичије (ібідем), промуклости (ЗНЖОЈС, 14, 60), као облог за ране (ГЗМ, 4, 147), и када иде крв на нос (ібідем). ЖУЧЕЊИЦА Wегwарте (ціцхоріум інтyбуѕ). Жучењица; женетрга; водопија. У Шулека 39 назива.

Жучењица; женетрга; водопија. У Шулека 39 назива. Народни лек код хемороида, и кад је рђава крв, и мокраћа одвећ жута (ГЗМ, 12, 1900, 152). У Луіћевој Лјекагуші лек од сушице (теј, ЗНЖОЈС, 14, 66).

зауставља се крв кад се извади зуб (ЖСС, 320); да би жена лакше родила, завајају је водом са срцем из зове (ЖСС, 193); з.

Маховином са граба кади се од урока, плача и страве (С. Тројановић, Ватра, 188). Њоме се зауставља крв, а са сирћетом ‹је› облог против хроничног реуматизма (ГЗМ, 4, 154). МЕТВИЦА Полеј (ментха пулегиум).

Најзад, неимар удари брадвом, наопако насађеном, у оморику, из ње потече крв, и проговори глас да ће ћуприја остати и тога дана и до века (ГЗМ, 6, 368, народна песма). Али о.

(ЗНЖОЈС, 7, 149). Кад је вршај готов, у околини Ниша коље се уз стожер петао, тако да сва крв сиђе у п.; петла поједу посленици, а окрвављена п. употребљује се догодине за сејање.

Тетивика, титивика (Шулек). Теј од т. је народни лек код болести желуца (ГЗМ, 12, 1900, 152), и када коме крв »стане« (коме је крв »дебела, па не може у жилама да иде«, ГЗМ, 20, 1908, 352).

Ћипико, Иво - Пауци

Разбољевши се, од тога дана већ се није младости ни здравља науживао. Сељаци говораху да му се крв следила, а љекар је нашао болест опасном.

Чисто код тебе осјећам некакову сласт у животу... Чудо божје, како је ово изненада надошло; потегла нас крв, е, није друкчије! ... Видиш, стид ме је рећи: јаче ме ум носи к теби него к жени... Ма нека и жене, родиће ми сина!

Раде је гледа обасјану пламеном, одскачу јој образи руменилом, а узвраћена горња усница учини му се црвена као крв, дрхти.

свога дората, неосамарена, гола, који по други пут зарза кад угледа Раду, замагли му се испред очију и чисто тога часа крв му наврије у главу и, предосјећајући несрећу, затвори за собом врата да коња макне с мајчиних и жениних очију.

— Однио му лед два прста, — вели кућни старјешина, — а бојим се изгубиће их, замрзла у њима крв као срж у одсјечену дрвету! — А зар Илија није дошао кући?

— понавља више пута. Раде осјети како му крв у главу долази и магли му се пред очима, али издржа; шкрипнувши зубима, савлада се и мирним кораком изиђе из цркве.

— онога који је крв наше крви, у здравље нашега народа обију вјера! —Добро је! — упада у ријеч газда Јово. —Познато нам је — прослиједи

Ту му се поглед устави; и гледајући у паучини уловљене, поређане, бескрвне мухе, помисли: — Многи ли им је паук крв испио .... Одсјече ми главу! — шапне за се, сврнувши изненада поглед на господареву јаку, нарозану шију...

— Не знам ја. Нимају потрибу од човика. Јема их па не мисле друго него за јиће и спање. Млака им је крв. А мени је никако потриба да ми човик заповида ...

—Не могу, зашто да вам лажем!... Така је у мени крв! —Па настави искрено: — Ма да је могуће да останем код вас, не би' вам била невирна, а нећу вас нигда заборавити...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Врх стреле ће бити замочен у крв црног јарца и окићен канџама слепог миша. То ће се све одиграти на неком пропланку са бујном травом, поред сувог

Зној, крв и смрт, та три основна обележја војникове судбине. Очекујемо да нас Лауш позове. Нестрпљиви смо и узнемирени.

Само то. Рекла би да сам ја грозни немоћни старкеља у чијем телу одавно нема плама и чија се крв претворила у мутну сурутку.

виде Богдана како се копрца у самртном ропцу, поготово ако би му смрт била тако ружна — распорени трбух из којег куља крв и нечист. Нарочито би се наслађивале оне мршаве мрцине из штала. Зато сам се повукао. Ћутаћу и чекаћу.

Требало је да знам где ми је место. Корак иза. Они требају моју крв и моје мишице. Ништа више. Зашто ће усраном себру мозак, што ће му срце? Димитрије Доле се разгорела свађа.

Окрећем се јер више нисам у стању да се уздржавам. Ужас! Лауш, стар и уморан. Одсечено му је лево уво. Липти му крв низ жуту кожу и чекињасту браду. Василије Сунце пржи. Гори камењар. Слаткасти задах лешина у распадању.

начин као и они сами, или да их држим далеко од збивања, натеравши их на пост, бдења и молитве, док око нас пљушти крв и падају главе?

на носеве моје браће у Христу, зажариле би се њихове водњикаве очи и сладострасна дрхтавица би узбуркала њихову млаку крв. Само таква покора би имала неког смисла.

Сваки голицави жмарац појединачно. Да ми се од бола кида утроба, да ми покварена крв липти из сваког дамара и да ми душа очајнички вапи за спасењем.

Најпре је почело од мене и Анке. Кажу: оној женској је потребан човек. У ње је кипућа крв, а кад је већ тако, онда јој одмах вала наћи неког с ким ће то радити под окриљем свете брачне везе, у брачној постељи

Када се нашао међу њима, оно што је умео да види била је само патња убогаљених и крв која липти из отворених рана. Око себе је чуо вапаје умирућих. Били су тако беспомоћни.

Сада су имали прилике да им натенане, на сламку пију господску крв. Видели су у својој пустој уобразиљи своје одличнике ту одмах на столу међ чокањима ракије као дебеле беле црве с

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Ах, није он сам: Хиљаде гину на распећу своме, Хиљаде људи ждере жар и плам! У крв огрезну, трупином се покри, И цирк, и форум, и поље, и град, И снова вера из крви се диже, И снова светли заблиста се

Јуначки каприс ме мучи гледајућ одважност мушку Са којом походиш кланце, где орли с кликтањем лете; Крв ми у главу нагне, - ал' кад ти угледам пушку Душа ми задршће само, А срце нагне у пете. 1889.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Толико лепа да се ни њено име не може равнодушно изговорити. Зато га сада и не спомињем, да бих очувао хладну крв и одржао се на висини објективног историчара.

Услед уобичајених женидаба са рођеним сестрама, истањила се њихова краљевска крв као фини, али много преливани чај.

То сам и радио. Са димом дувана и мирисом каве излетеше кроз отворени прозор стид, очајање и бес. Ја осетих како ми крв струји живље по жилама, мисли буде у мозгу, а самопоуздање у срцу.

Свађа препуњена простачким псовкама, претвори се, на послетку, у дивљачку тучу, проли се и крв. „Одједном наста тајац. „Митрополит, митрополит!“ шапутало се од ува до ува.

Онде на Земљи владају такве прилике које су нам неподношљиве. Тамо би нам крв узаврела, а о другим опасностима и да не говорим.

Заробљени Титан стење, бесни и надима се толико да му оклоп пуца, а из пукотина куља црвена крв. Та крв, пламена лава, светли, тамни, усирава се и каменим арабескама шара оклоп, који је невидљива рука наново стегла

Заробљени Титан стење, бесни и надима се толико да му оклоп пуца, а из пукотина куља црвена крв. Та крв, пламена лава, светли, тамни, усирава се и каменим арабескама шара оклоп, који је невидљива рука наново стегла и

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Али ти си — ти! Ташана! Ташана, какву до сада не видех. Ташана, која ми је ушла у крв, која ми се упила у мозак! ТАШАНА (поникнуто): Ћути! Ћути!

РЕШИД БЕГ Ти на аву? Ти твоју фараонску циганску крв да охладиш? Ни када умреш, па ни тада нећеш бити хладна. Него, кога ли код које, или неке наше буле, или неке

Ослобођаваш младе удовице од црнине и строга живота, да би се бациле невери у загрљај, а крв и веру поганиле! Ох, Мироне, не Божји угодниче већ развратниче, блудниче!

(Оде.) ДИМИТРИЈЕ (оде за њим). Пауза. Улети Стана и нариче. СТАНА Куку, снашке, куку, снашке!... Крв ће да легне. Већ цела варош узбунила се. Турци полетели да га бране од ових наших. Истрчи Ташана.

МИРОН Знао сам ја то и зато потрчао. Знао сам ја то, чим сам чуо пуцњаву између њих и наших, да ако тамо неће крв пасти, мораће овде. Па зар крв, крв и само крв? ХАЏИ РИСТА и ОСТАЛИ Па, дедо, не знамо... нисмо...

Знао сам ја то, чим сам чуо пуцњаву између њих и наших, да ако тамо неће крв пасти, мораће овде. Па зар крв, крв и само крв? ХАЏИ РИСТА и ОСТАЛИ Па, дедо, не знамо... нисмо...

Знао сам ја то, чим сам чуо пуцњаву између њих и наших, да ако тамо неће крв пасти, мораће овде. Па зар крв, крв и само крв? ХАЏИ РИСТА и ОСТАЛИ Па, дедо, не знамо... нисмо...

Па зар крв, крв и само крв? ХАЏИ РИСТА и ОСТАЛИ Па, дедо, не знамо... нисмо... МИРОН Добро сам дошао да видим, јер би ви после, као увек,

ХАЏИ РИСТА Па нешто мора да се сачува... вера и Бог. МИРОН Зар је Бог и вера за крв? Зар Бог хоће крв на земљи, а не животе? Чујте ме: проклећу вас. СВИ Не проклетство!

ХАЏИ РИСТА Па нешто мора да се сачува... вера и Бог. МИРОН Зар је Бог и вера за крв? Зар Бог хоће крв на земљи, а не животе? Чујте ме: проклећу вас. СВИ Не проклетство!

Чујте ме: проклећу вас. СВИ Не проклетство! МИРОН Проклећу вас, што веру и образ у крв претварате. Проклећу вас, да вам ни чукун-унуци главу не дигну, у цркву не уђу, у столове не седну.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

” — „Шта ти је, Коста? ја у шали, а ти... — „И за шалу треба памети.”— „Ма, лепо ја теби говорим да је Риста твоја крв“ — „Иди, лези, и не прави без нужде земљотрес!” Риста је био по лику и стасу сушта мати. Али нарав није била материна.

„И зар сад моје најбоље дете да носи у себи крв оног старца који већ ни за мене није имао снаге да се родим здрав и јак као и други свет.

Црно у зеницама јој се сузи у две оштрице, и поглед некуда утекне. Као да више не гледа, само унутрашњост ради у њој, крв и срце. Тако без погледа у овај свет, а иначе уморна, могла је у вечерње часе да хода по соби читав сат.

Баш је тако с Јулицом. Ту се две крви нису могле слити. Сада је нешто нарочито крв вуче мајци... Куд је и ја и доведох овамо да доживи ону несрећу.

Ја сам мислила да она у овој кући постане боља госпођа од мене, али у њој је проговорила и зрела девојка и она друга крв... Шта Бог да. А моје је да помажем ... Али ћу ипак још покушати да... требала сам то израније спремати.

У Јулици се одједаред појави снажна жена и поштен човек. Перчинова крв. Писала је сестри: „Пошаљи ми неко слушче, ако ко хтедне на ову несрећу доћи, и неговаћемо Лазара и трпети га докле

Жалост утолико већа. — Требало је да буде несрећна и проклета, па да се у њој покажу човек и крв — говорила је госпа Нола, плачући горко и без уздржавања.

Старим нагло. Једем, срце ми у салу, вели доктор Мирко, и не ваља, вели, што ме једнако у потиљку боли глава. Крв притискује мозак. каже мој доктор Мирко... 'Ајд нека притискује; свако свој пос'о зна и ради.

— Ух, што ме ова лева рука заболи понекад; то су ножеви. Нису ножеви, каже ми доктор Мирко, него је крв... Проширена велика жила, вели, и треба пазити.

На једном образу има знак: повећи младеж непријатне модро-црвене боје, као да је крв подишла пода њ. То га ружи, ако ту страну лика окрене.

Чика Јова, наравно, за јеврејство нема одговорности. Он је наша крв, наш адет, наша глава и срце. — Бранко се засмеја — глава и срце — смућкани, као код свих нас Срба.

Она чува крв отаца, а зато се није бојала од удадбе за Србина, и зато је родила правог Јеврејина. Она обожава Павла, али га тако

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

) ТРОСКОТ — врста корова (полyгонум авіцуларе Л); пусти-баба-коњу-крв (Вук) ТРПЈЕНИЈЕ — стрпљење ТРУД — врста гљиве која се, просушена, употребљавала за потпаљивање ватре кресивом

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

лица Не бојиш се никога До родитеља громовника ВЕЛИКИ ГОСПОДИН ДУНАВ Велики господине Дунаве У твојим жилама тече Крв белога града Њему за љубав устани на часак Из своје љубавне постеље Узјаши највећег шарана Проби оловне облаке И

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

најпре била слична одвратноме октоподу који је пружио осам кракова са сисаљкама на врху, од којих сваки посебице пије крв несретној жртви која би упала међу кракове те опасне животиње.

Прва је љубав ујед комарца, који не инфицира крв већ те само натера да се почешеш. Прва је љубав једна врста регрутације, при којој се неко огласи за способна с тим

се први пољубац учинио као чаша пенушавог шампањца, од које на уснама осетиш неку сласт, затим ти узавре и узбуди се крв, засјакте ти очи и замути глава.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Био је гологлав, а лице му се није видело од крви. Са чела је, у широким млазевима, текла крв и натапала његов шињел и војнике који су га носили... Спустише га на земљу.

Он само уздахну и климну главом. — Раскопчајте му блузу! Пипамо га, загледамо, али нигде крви. — Ево на чакширама крв, свлачите га — повика Лука. Положисмо га на земљу, али на њему не нађосмо ране...

А где је ударило? — запита командант војника. — Баш уз нас... — Откуд на њему крв? — Један је погинуо, а има и рањених... — А да ниси ти, бре, рањен? — Нисам... — Откуда ти крв на руци?

— Откуд на њему крв? — Један је погинуо, а има и рањених... — А да ниси ти, бре, рањен? — Нисам... — Откуда ти крв на руци? Војник покуша да дигне руку, тада пребледе, и забезекнуто погледа.

Гру! Гр-ру! Онај опет стење, јечи... Та људи су зверови. Доста! Гру-у-у! Господе!... А Луки тече крв из носа. Неко говори да је разорна ударила у ивицу заклона и убила телефонисту, а поднареднику разнела ногу.

Али коњ се од пуцњаве узнемирио, те једва попесмо поднаредника. Био је рањен у груди и пљувао је крв. Замичемо журно. Још једна окука па смо спасени. Али баш покрај пута лежао је телефонист Милија.

Наиђосмо на један поточић, поред којег је седео рањеник и прао већ усирену крв са ране. Он нас и не погледа. Ваљда му је доста и његових мука.

Требало је нешто предузети. Али, моју пажњу привлачи војник коме куља крв из уста, јер је на његове груди свом тежином пао коњ, и поврх њега се копрца, те му ломи ребра.

Као из даљине допирао је нечији глас: „А јаој, браћо, моја нога!“ Преко главе разли ми се нека топлина. Крв поче да ми јури низ чело. Нешто заковитла пред мојим очима и мрак се спусти.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Убићу каквога гнусног сањалицу, место сенки засадити му зелени врт по лицу; то крв из мене говори! Ситости, ситости, свуда на хиљаде!

Гле, сипам крв, звезде и сало у овај пехар; можда и претерујем меру алкохолства... али од планинске воде ја не нађох нигда мисли

– обећавало веће Освете за крв, за јед, за ову ноћ у винограду: Кад избезумљена од ужаса не могаде ипак побећи од мене, Но само псујући показиваше ми

ЗИМСКИ РЕПЕРТОАР Скок је преклане кокоши у небо Крв точи, И револверски пуцањ, То: грамофонска плоча, У обртању, прстом својим изазвати арију, То: гнездо ластије у

И ја постах рад њега људождер. И пиј ово вино, јер је моја крв! Ија и рад њега постах крвопија. Сам такође волим страсно облик, мирис, укус, и лепоту, хлеба.

ко негда у детињства дане, Премда бљујем сваки час, и руке су ми избљуване; Ти више би можда волео да је на њима крв, Ја одбацујем сваку савест, рад тебе да сам црв; Удицом твојом рањеног желуца, не сносим више хране, У овој мрачној

тешком својом уносило му у сан мучења, Имађах отворене вене, засечене дубоко на рукама; На кључ је била крв ... На кључ је у њих Сунце утеривало своја лучења; И никад сувише није пекло на грудима.

се страшно на прозоре: Кидах застор, затварах окна, трзах нагло, пун беса; Са треском окно одруби руке; видех жиле, крв, жива меса, Ја видех све то; куках, урлах небу, у патњи, очајању; И вих се по поду, црв сам не ви се, тако кад, у

Још те видим Сунце у свом животу. Погледај моје су руке одрубљене, Крв лопти на кључеве. О те руке, руке, благости дотицања!

Јао, Боже, јао, он ми је био друг; јао, Боже, јао, та ја сам га волео. Ево гологлав, крв се слива из мојих уста. Дижем ову унакажену руку теби.

Увек ти бејах присан. И онда. И онда такође. И када је потекла први пут ова крв из мене. И када те зажелех малочас иза затворених врата. Крв, крв, Сунце, дубоке сенке. Експлозије, јутра, дрхтања.

И онда. И онда такође. И када је потекла први пут ова крв из мене. И када те зажелех малочас иза затворених врата. Крв, крв, Сунце, дубоке сенке. Експлозије, јутра, дрхтања. Сунце Ти, сићушни створе, како се усуђујеш!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Врежу купине никада није ни видео, а она се за лист његове ноге закачила, кожу му цепа као свилу, крв тече. — Ах, проклетнице! — зајаука дечак и поче да сабија у земљу купинову врежу, да је гази и кида.

Међу прстима бљештали су му хладни и оштри листићи врбе од жеженог сребра исковани. Са прста му је капала крв. Сунце се баш рађало. ДЕЧАК И ПРИНЦЕЗА У шуми од бетона расту стаклене куле.

Нешто је о сурој орлушини жена рекла. Ово је било птиче, али јаукнуло није, мада му је из повређеног крила крв текла.

— Мирише људска кост! — рече вештица леђима окренута Варалици, а њему се заледи крв кад угледа хрпу камења из чијих су се очију круниле сузе. — Однекуд иза мојих леђа мирише. Погледај! — Нисам ћорава!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

А тамо, кажу, сада човек не сме ни да приђе. Песма, оро, пушке! Па и крв често легне. СТАНА (уплашено): Јао, Васка, јао! Зато мајка целе ноћи седи. Нит уздише, нит плаче. Само седи, чека.

(Врача, размештајући зрна): »Постеља му празна, пут далек и крвав«! (Пренеражена одгурне сито): Не, Господе! Не крв! Молим ти се, Господе! Ништа њему да не буде, а све на моју главу! Син ми је, чедо! Што рекох да не буде!

ТОМА (Арси, стајући пред Коштану): Сви! Само она не! АРСА (убезекнуто): Хаџијо! ТОМА (показујући на Коштану): Крв ће за њу! Шура си ми, брат, род — дирни је само, крвник си ми!

Да само ја слушам твој глас, гледам твоје очи, лице, снагу... Ко те само погледа, крв му испих! КОШТАНА (расејано, неугодно): да... нико... СТОЈАН Нико! Ни Господ!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Кô жедна биљка што мре у самоћи, За тобом и ја гинем жеђу истом. За усне твоје мени сада треба Крв зоре ране н пламен рубина, За лице пјена са морских ширина, За очи сунца и плавога неба.

Гдје су наше муке?... Гдје су наше жртве? Зар не чује нико: све јаче и јаче Крв наших отаца како љуто плаче И како се тресу оне кости мртве? Тешко нама!...

Овдје у болу срца истрзана Ја носим клетве свих патња и мука, И крв што капа са душманских рука, То је крв моја из мојијех рана.

Овдје у болу срца истрзана Ја носим клетве свих патња и мука, И крв што капа са душманских рука, То је крв моја из мојијех рана. У мени цвиле душе милиона; Мој сваки уздах, свака суза бона Њиховим болом вапије и иште...

У њој су снаге, у њој твоје силе. У њој је лијек за срце што плаче, У њој се врела наше крви лију, — У ту крв свету упи' жиле јаче.

Сјутра, кад оштри заблистају српи И сноп до снопа као злато пане, Снова ће тећи крв из моје ране — И снова пати, сељаче, и трпи... Сву муку твоју, напор црног роба, Појешће силни при гозби и пиру...

Из коса кô свила, Из њедара њених, са лица и чела Падале су руже, и свака је била Као крв црвена. И док се сврх села Плава, танка пара у прамењу купи. Она ми се пригну па, сјајна и врела, Пољуби ме.

У пољу, уз реку, шушти јечам зрео, И, кô крв, са гране руди воће слатко. Мали дрвен торањ, као стража нека, Уврх села стреми.

руку стеже — У туђем свијету за вас пелен цвјета; За ове крше све вас, све вас веже: Име и језик, братство, и крв света. Остајте овдје! ...

''Ја ћу, драги, тихо спустит Руку поврх рана тијех, И крв неће више тећи, И нестаће бола свијех.'' Ја не могу устат, драга, Крв из главе тече моје; Кад ми тебе украдоше,

'' Ја не могу устат, драга, Крв из главе тече моје; Кад ми тебе украдоше, Сâм сам зрном пробио је. ''Ја ћу, драги, увојцима Затворити ране ти'о;

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Својим презирањем противника он подсећа на Хајдук-Вељка, Који је го до појаса и у као крв црвеним чакширама пролазио кроз средину турске војске и одовуд и одонуд.

и Млетачке Републике, и кад год би те земље заратиле против Турака, они су листом устајали и нештедимице проливали крв.

Писну дете кано гуја љута: „Јао бабо, посеко ти руку!“ А беседи Новаковић Груја: „А не бој се, Стево, чедо моје! Крв не иде из бабине руке, него иде крвца из конопца“, Многобројни су и разнолики хајдучки ликови који су сачувани у

као зраци мађијског сунца — продирао у земунице, у уџерице, у бедна станишта гладних и неодевених, у срца утучених, у крв обесправљених, и преображавао робове у хероје.

Песме које описују тај живот идиличан и крвав, где се лила и крв и млеко у исто доба, имају каткад слике тог живота сасвим реалне, интимне, детаљне.

је и остало, све рањено и искрвављено“ одмах илуструје Милутином који „носи десну у лијевој руку“ и коме је „коњиц у крв огрезнуо“. А то је дало прилике Милици да постави једно од најважнијих питања: „Зар издаде цара на Косову?

они тако бесјеђаху, ал' ето ти слуге Милутина, носи десну у лијевој руку, на њему је рана седамнаест, вас му коњиц у крв огрезнуо; вели њему госпођа Милица: „Што је, болан, Слуго Милутине? Зар издаде цара на Косову?

Вели њему незнан добар јунак: „Нека има, незнана делијо; ако бог да и срећа јуначка, совра ће му у крв огрезнути, бога ми ћу њега објесити баш о вратим’ бијела Прилипа: давно ми је брата погубио, погубио Мусу Кесеџију“.

Млав-планино, кравава крајино, чудно ли си у крв огрезнула, млоге ли си мајке ојадила, млоге сестре у црно завила, удовице у род оправила!

Млав-планино, крвава крајино, чудно ли си у крв огрезнула, млоге ли си мајке ојадила, млоге сестре у црно завила, удовице у род оправила, — да од кога, веће ни од

иде девет Томковића; они воде Личког Мустај-бега свезанијех руку наопако, с њим поредо Тала од Орашца, — сав је Тале у крв огрезао, јер се не да савезати Тале, јер је Тале јунак на мејдану; с њиме воде Бојичић-Алију од Цетиње, града

Тек што стари у ријечи бјеше, ал’ ето ти Сењанина Ива, — сав му вранац у крв огрезнуо, на Ивану седамнаест рана, носи десну у лијевој руку; догна вранца пред бијелу цркву, па говори остарилој

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

њезином ручицом, он се од среће почео тако топити да му се чинило рањен је из четрдесет пушака и ево му истече сва крв.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

не теку тако воде поточне, коконо што крваве реке теку, како да се је на нами извршило Давидово прорицање: »Преложи у крв реке њине« и источнике њихове, зато да се не имаду одашта напити.

Моли, пресвета дево, сина свога, којино је рад нас своју крв излио на крсту, да би ради источења његове крви, стала у нас та крв војиштанска и међусобна, што се на земљи

пресвета дево, сина свога, којино је рад нас своју крв излио на крсту, да би ради источења његове крви, стала у нас та крв војиштанска и међусобна, што се на земљи пролива од злих људи.

Крвоточива она жена кад се је прикојасила за скут сина твога, и таки престаде јој тећи крв од ње. Тако и каде се докосне наша крвопролитна земља твоме омофору, таки ће на њој престати свако крвопроливање.

И што наш господин јоште чини на води? Посвећује све воде, а и зли, личући му на крв. ПЕСМА ЉУБАВИ И СТРАХА За кога је страх, — страх да му је! А коме ли ваља имати част и поштење, част буди му!

АДАМ Месо од земље, кости из камена, очи од воде, крв од росе, пара и одихивање од ветра, разум, памет од облака, умље с анђелске брзине...

МОЈСЕОВ ШТАП Мојсеј воде мисирске преврну у крв прекрштајући му с оном палицом, и многу другу казан наведе ш њоме и напусти на Јеђиптене: пруге гусенице, шашке, жабе,

И тадар се је крстила с Христовом крвљу и водом кад је Христос прободен био и два млаза — крв и вода — истече. А откуд она глава онде дође (само гола кост!)?

Промисли се о том и не напи се, него просу ону воду. »Где ћу — рече — ја да лијем људску крв! аратос било таквог пића!« Оста код воде жељан.

»Најте вам — рече — новце ваше, аратос их било што сам за њих згрешио. Некриву крв издадох!« Они му на то рекоше: »А што је нама до тога? Ти да патиш ако је некрива крв.

Некриву крв издадох!« Они му на то рекоше: »А што је нама до тога? Ти да патиш ако је некрива крв. Нисмо те на то нудили, нити те је ко силом нагонио.

У неко доби, поче му војска ручати: један му официр узе сомун хлеба, разреза га с ножем да једе, и потече крв из хлеба!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

! А шегрт Поте га гледа блесасто и пипа главу, и гледа да се није и крв пролила. — Куде си гу чуја и научија, ете, туј песну, ешеку ниједан палилулски?!...

— Како ништо?! Теке, истин’, што гу треба да си работи, кад си је чорбаџијска крв!... — А што је па теб’ ти за њума? Ти-ти-ти-ти, што си гу њој, та да си, ете-те, пи-пи-пи-тујеш за њума?!...

Знаје што је злато, и како се, ете, злато топи!... Машалах, Манчо, — неси забадава син на Ђорђију!... Ђорђијина крв!... Ашкољс’н!... — Ама неје ништо било! — одвраћа је Јевда. — За друго ништо зборисмо! Како да бидне!...

Али се Мане није тек онако звао чапкун-Мане, није забадава био син чувеног Ђорђија и братанац још чувеније Доке, био крв њихова, — па се није задовољио само тиме да јој окрене леђа и да на другој страни потражи утехе, него је пре тога хтео

“... — „Части ми моје, куне се Милисав (стара земљоделско-шумарска крв!), части ми моје и ове ми причести, — то јест, куд ја одох — ово није вино, — него ове ми ракијице и овога благослова

Мане, Мане је мајстор за тако нешто. Чапкун-Мане, Ђорђијин син, кријумчарска стара крв, — он је и нико други пустио тај проклети глас, који Замфировима не да спавати.

девојачку срећу да убијеш!... — Ама, несам, нане... — брани се Мане. — Јеси, јеси, несрећо, познавам ја Ђорђијину крв!... Ђорђијо, Ђорђијо! — Несам, нане, — брани се и куне Мане — жива ми... ете-те... — Деде, деде, мори... Закуни се!