Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
тешки палошина Крв с' отвори кâ морска пучина, Дивно ли је тада Србаљ био, Дивно л' сваки главу заменио, Дивну л' крвцу злотворску пролио, У њој данак дивно утопио. Ој сунашце жића мог убаво!
и чемера Лаж не види да је и невера, А не види де се гуја вије, Де му гуја насред срца седе, Де му гуја врелу крвцу пије, Крвцу пије, живо срце једе, Веће спава сладак, сладак санак, Ох каки ће бити му осванак!
Лаж не види да је и невера, А не види де се гуја вије, Де му гуја насред срца седе, Де му гуја врелу крвцу пије, Крвцу пије, живо срце једе, Веће спава сладак, сладак санак, Ох каки ће бити му осванак!
Дваест друга, дваест златних пера, Сваком вјера тврђа од камена, Њима вије, њима Милун бије, На све стране турску крвцу лије. Боже мили, да вељега чуда!
Крепко срце, ноге, руке здраве, Идем, мати, да наберем славе, Идем, мати, с врагом да се бијем, Душманина злобну крвцу лијем. Врази сужну домовину тлаче, Чујде, мати, како она плаче!
Борећа се за дом, за огњиште, Заш не проли крвцу на бојиште? Не би око сузама потекло, Не би грло јао мени! рекло Од големи, преголеми јада, Не би, брате, не би,
потоке и врела, Пољуби Србље, те соколе сиве, Пољуби мртве, пољуби и живе, Пољуби ране по груди, по глави, Пољуби крвцу што с' пуши у трави. Још љубну куле дивна Београда, Па онда зађе од голема јада.
Из тебе нам гуја сину, По срцу нас верне шину! 13. Проклет био, докле био! А кад мро, не умро! Крвцу своју мрући пио! Сам себека врата кро! Док ти душе што уцвели Не опросте, враже бели! 14.
14. Које Србин, хај на ноге! И на ноге поскочише; Ал' међ њима виде млоге Дено крвцу потурише И одоше у злотворе, — Ма и брзо Срб прегоре. 15. „Нека кукољ, нека иде, Бар је сама сад шеница!
А тврдо и Турци опасали, Опасали кано љута гуја, Глава њојзи Ћоровићу Муја, Па се бију огњем из пушака И просипљу крвцу од јунака. Туре оће, Србин не да стада, Пе ето ти с обе стране јада.
Познала га Ајка, повриснула, Мал' од јада тужна не свиснула Па га онда вади из мртваца, Те га носи и кроз крвцу гаца; Полаже га на зелену траву, Белу руку меће му под главу, И гледа га Ајкуна сирота, Не би л' нашла бар штогод
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Какав бол им мучи груди, И дубоки уздах буди? „Моја деца сузе лију, Јер их душман мучи стари, Душмански им крвцу пију: Турци, Немци и Маџари, Што слободан свуда није, Зато Србин сузе лије”.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Па сад је водиш, Да са дивотом створа њезина Поткупиш паши очи лакоме, Да продаш румен лица невина За румен-крвцу срца његова! Ал’ нећеш, веруј, стара грешнице!
Све гушћи дим!... Више пламена! Исаче, збогом!... Ти скачи тамо! Ја ћу кроз ова врата скочити, Овим ћу путем крвцу точити! ИСАК: Збогом, Станоје!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
РАДОШ ОРЛОВИЋ: Не познајеш ме!... Добро, Јам сам сен — Мртвац сам и ја, и мен’ убише, И мени крвцу сву исцедише, Па пођох рањен, мртав, без срца, Да срце видим свота порода, Ја сам Орловић!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Про'ода се горе до млинâ, па се пред мрак врати: — Још, вели, није дошô земан за крст часни крвцу проливати, за 'Ристову вјеру умријети. Донес'-де, Мићане, још један ардовић! Другог дана јопе' штуц на раме.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Наши преди су вековима размишљали о томе како гавран и вук разликују људску од животињске крви: Ласно ти је крвцу познавати: ак' удара ђетелином травом, то је, вуче, од љељена крвца; ак' удара јечмом и сијеном, то је, вуче, од
(Смрт војводе Пријезде) Како таде, тако и данаске: нијесу се нигда умирили, нити могу крвцу да умире, но и данас ту просипљу крвцу. (Женидба Максима Црнојевића) Јô Кајица, моје чедо драго!
војводе Пријезде) Како таде, тако и данаске: нијесу се нигда умирили, нити могу крвцу да умире, но и данас ту просипљу крвцу. (Женидба Максима Црнојевића) Јô Кајица, моје чедо драго! Дико моја свагда на дивану! Сабљо бритка свагда на мајдану!
и један Обренбеговић, да би њихова племена једно против другога довека ратовала: Нијесу се нигда умирили, нити могу крвцу да умире, но и данас ту просипљу крвцу.
једно против другога довека ратовала: Нијесу се нигда умирили, нити могу крвцу да умире, но и данас ту просипљу крвцу.
Он не смједе поћи у Косово за крст часни крвцу прољевати и за своју вјеру умријети“. Пак поћера коња на капију. Ал' ето ти старог Југ-Богдана и за њиме седам
Идем, сејо, у Косово равно за крст часни крвцу прољевати и за вјеру с браћом умријети“. Пак проћера коња на капију. Кад то виђе царица Милица, она паде на камен
триста јаничара, отидоше бијелу Костуру, Марко оде Светој гори славној, причести се и исповједи се, јер је многу крвцу учинио; па обуче рухо калуђерско, пусти црну браду до појаса, а на главу капу камилавку; па се баци Шарцу на
Ти се јеси крви научио, учинићеш крвцу о празнику“. Нуто Марку велике невоље! Мучно му је ићи без оружја, а још горе не послушат мајке: не шће узет ништа од
Јунак бјеше Црнојевић Иво, црно њему срце довијека! Крвцу гази, а богу се моли: „Дај ми, боже, вјетар од планине, да раждене ову маглу клету, да погледам и горе и доље: ко
Како таде, тако и данаске: нијесу се нигда умирили, нити могу крвцу да умире, но и данас ту просипљу крвцу. 52 СМРТ ЈОВА ДЕСПОТОВИЋА Разбоље се Деспотовић Јово у Сријему, у тој земљи
Како таде, тако и данаске: нијесу се нигда умирили, нити могу крвцу да умире, но и данас ту просипљу крвцу. 52 СМРТ ЈОВА ДЕСПОТОВИЋА Разбоље се Деспотовић Јово у Сријему, у тој земљи равној, у лијепу селу Купинову; на