Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
У Бошњаку смо остали пет дана, а шеснаестог августа зором кретосмо. Маршујемо поред већ зрелих кукуруза, пожњевених или изгажених њива и напуштених засеока.
— Капетан Станојчић се наједном уозбиљи, јер угледа команданта. — На своја места! Тек око десет часова кретосмо. Нико више и не пита на коју ћемо страну. Са нама трапуља полако и пешадија у бескрајној колони.
Мостови трен је прошао. Кретосмо и ми лагано. Опет застадосмо пред једним селом. Буновни сељаци, онако у кошуљама, гледају преко плотова.
И оде тако, са купусом. А готово су свима из торбе вирили клипови кукуруза. Сунце је већ зашло, када и ми кретосмо, и мало затим скретосмо у једну ливаду између кућа, где постависмо топове.
смех пешака, док артиљерци уздижу рамена и погледају унезверено, очекујући са нестрпљењем да се већ једном крене. Кретосмо кроз село. Наше је одступање дошло изненада, те жене наричу на сав глас: — Зар нас душманима остављате?!
Чекали смо до подне... Тада осматрачи јавише да су оне две батерије стигле на своје положаје. Кретосмо и ми Пред нама је тишина. Али лево од нас разлегала се брза топовска паљба.
Рекох командиру да то сигурно пешаци врше јуриш. Језиво одјекују пуцњи у мрачној ноћи. Кретосмо даље без предаха. Стењу војници, одупиру раменима о топове, док коњи брекћу под тешким теретом и једва извукоше оруђа
Сматрам да вам је служба релеја позната и зато одмах на извршене! Поздрависмо и ћутећи изиђосмо. Појахасмо, и кретосмо низбрдо ка селу Барошевцу.
Свакога момента зазиремо од куршума што, одбијени од земље, зафрчу изнад наших глава... Кретосмо право навише и јасно разазнајемо праскави пуцањ аустријских пушака. Сада смо у мртвом углу.
На положајима остадосмо само ми артиљерци, са онима мртвим. Кретосмо да разгледамо разбојиште. Необјашњиво нам је откуд оних двадесет мртвих наших и аустријских војника, готово на гомили.
Правац кретања је саопштен најстаријем официру и тачно у пет часова кретосмо и ми. Била је већ поноћ када се наш воз заустави на једној малој, неосветљеној станици.
Онда појахасмо коње и кретосмо лагано кроз мрачну ноћ, непознатим путем, у тешку неизвесност.. НЕ, БОГА РАДИ! Провели смо осам месеци у затишју, у
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
После пет минута кмет се врати на средину и нареди нам да пођемо. Кретосмо се. Свако срце јаче закуца, лица бледе, а доња усница, осећаш лепо, грчевито игра... Зађосмо у шуму.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Као човек врло мек и болећив ја попустих. Тако поседасмо обојица (он заиста као штап уз мене) и кад се кретосмо ја поздравих ону господу која ме отпоздравише, чини ми се, подсмевајући се моме сапутнику.
Прикривено, јер сунце наједанпут беше успело да рашчисти маглу пред ћувиком, кретосмо се један за другим напред. На једном узвишеном месту где се положај нагиње према непријатељској страни, а поред једне
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Штаб је био брзо готов, кретосмо се Алексинцу. Мени паде у део да поделим место у колима са штабним свећеником, г. протом Ј. Ј.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Али шта сам могао да радим... Једва су се некако сакупили и кретосмо. Али нисмо одмакли далеко, ауто наједном стаде, војници полетеше главачке из аутомобила и распршташе се по пољани куд
Јер сада настаје још већа узбрдица. Напунили смо и наше чутурице, и термосфлаше, да бисмо уз пут доливали воду, и кретосмо. На понеком месту поред пута спуштају се прави понори. А брда ничу једно за другим као таласи на узбурканој пучини.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Свеједно. Немамо времена. Јашите! Без ларме, говора, нико да не пали цигарету. Ти, стари, иди напред! Полази! Кретосмо лагано као при погребу. Крцкали су топови.
Дотле су се наше трупе журно повлачиле, и када смо добили нешто простора, онда кретосмо и ми. Прошли смо кроз Ниш, и заустависмо се на Курвин-Граду.
Лаганим кораком од замора прођосмо поред ове масе и кретосмо даље узбрдо. Нека тајанствена тама обавија нас, а ваздух као да гуши.
Одахнусмо када опазисмо да вода опада те коњ пође брже ка обали. Тада кретосмо и ми... Осећао сам како мој коњ несигурно гази, као да тражи сигурнији ослонац. Вода се пела.
Стигосмо најзад у Љеш, пред којим се налази Сан Ђовани. Али не кретосмо ка мору, већ лево, опет у неки крш, и наредише да ту разапнемо шаторе. Људе је обузело напрегнуто стање ишчекивања.
За непуна два часа превучени су тако сви коњи, и онда кретосмо даље. Покрај пута виђамо свеже хумке. На једној је само писало: „Српски војник, умро за отаџбину“.
Неко рече да сва јужна пристаништа тако одишу. Пређосмо на лађицу, где нас сабише као сардине, и кретосмо одмах обали. Чујемо већ и сирене аутомобила и довикивања на разним језицима. Наиђосмо поред једнога морског џина.
Онда људи натоварише на леђа торбе и сандуке, јер коња сада нисмо имали, и све по четири у реду кретосмо. Али на првој завојици угледали смо жалостан и мучан призор. Око десет мртвих наших војника лежало је поред пута.
Дугачка поворка плавих униформи отегла се поред морске обале и замиче за један рт, који је заишао у море. За њима кретосмо и ми полако, застајемо, опет ногу пред ногу. За нама остадоше пусти маслињаци.
Командири издвајају возаре који затежу дебео конопац — „пољску коњушницу“, где ће привезати коње. Рано изјутра кретосмо. Дођосмо у близину Солуна на једно огромно поље које се црнело од множине коња, као на неком предратном вашару.