Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Тако се сврши „совјет“. Разиђу се. Господар Софра прегледа дућан, па оде Кречару, да се договара. Кречар је баш био код куће. Богат човек. Ту је већ код Кречара. — Добар дан, Јово.
— И то је у реду, упадне Кречар. — Друго баш ништ’, само још новац, па је све готово. — Дакле хоћемо ли, Кречару? — Свршено је. — Дај руку. — Ево, ја носим десет хиљада! — Ја двадесет. — И ја двадесет. — Ја тридесет.
„Ауспрух”, и тај је у реду. Приближава се четрнаести дан. Чамча журбено трчи од господара Софре ка Кречару, све уређује, само да се шта не заборави; већ је и сам склопио за се једну хиљаду форинти; све је уредио како ће
Чамчи није на ино, разбере се, и почне опет којешта преклапати. Но, он опет не дâ мира Кречару, пробудио га. — Кад мени не даш спавати, ја опет не дам Кречару. Шта си ме пробудио, Чамчо?
Но, он опет не дâ мира Кречару, пробудио га. — Кад мени не даш спавати, ја опет не дам Кречару. Шта си ме пробудио, Чамчо?
— Друго ништа? — И половаче ракије. — Је ли добро вино? Да коштам. — Јово, донеси из кола чутуру — рекне Софра Кречару. — Јер моћно вино? — Та није рђаво, код нас рђаво вино не роди, а ни сам рђаво не пијем.
Вечера је готова. — Софро, Кречару, хајде да вечерамо, све је већ у реду. Кад уђу у собу, али јело се носи. Чамча им каже како је до тога дошао и смеју
Гроф проба „ауспрух”; истоветан је са мустром. Извади новце и исплати. Чамча прими у руке и преда Кречару. — Но баш мило ми је што сте ми то донели, сутра ми је баш имендан, свети Станислав, доћи ће ми млоги гости, господа;
Шљахтец је позив учинио у име грофа, али о Чамчи и Кречару ни речи. Њих није нужно том формом позвати, јер и један и други је само „купец”; доста кад их је накратко гроф позвао.
Није то шала: бити шљахтец па не знати са Пољацима говорити ни латински, ни пољски, ни француски. — Дед, Чамчо, и ти Кречару, сад ми да се куцнемо за срећног пута, па ти, Чамчо, отпој ми оно „Изведи из темнице душу моју”.
” Најглавнија је била ствар што Чамча тако профитира. Господару Софри и Кречару чисто џигерица расте, кад виде како већ платно пролази.
Дођу у варошицу Р., и ту је баш вашар. И ту ће се одмарати. — Чујеш ти, Софро, и ти Кречару, и овде је скупо платно, ’ајд’ да га продајемо, тојест ваше! Мисле се, питају за цену, добра је, профита доста.