Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
А Иве ће на то: — Светога ми крижа и блажене дивице мајке Исусове, тил сам и ја тебе то питати. Кад поглеђим твоје лице, тил би рећи нисмо.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Овди нема ни дви чаше дропињака! — Има, крижа ми, готово пун бардак! — рећи ће њеки Зубатац, наднијевши се. Сви прснуше у смијех.
Вире ми, ја га и заборавија бија. Је ли галијотâ шта? — Није, дујо, крижа ми, него, колико ми се чини, баш је мудро дите. — Таа-ко! Е, е „нова нева свака је ваљана!“ доведи га посли к меника.
излазећи, простријеља га очима, па рече опрхо: — Лако се искалити на нејачем и на млађем, али није право, а, крижа ми... — А шта, крижа ти — плану жестоки Срдар — шта би било да сам тебе, а? де?... Раздвојише их одмах. — О, о, о!
— А шта, крижа ти — плану жестоки Срдар — шта би било да сам тебе, а? де?... Раздвојише их одмах. — О, о, о! — поче тихо фра-Блитвар
Сад, зашта то чини? Ћути ли, може бити, да ће брзо умрити? Баш је и Барица ништа ружна снила... — Остави, се ћаћа, крижа ти, снова, него ајде право на оно шта си тија рићи! — Па јето шта: ове ће јесени бити благо код стрица, па... овај...
Ха-ха-ха! Стани болан да попијемо по једну кафу заједно. Та браћа смо, болан!... Јесмо, крижа ми, браћа, госпоја. Ово је слуга вратарски...
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Таква је, на пример, »доскочница трава«: она »расте на праведникову гробу из крижа при земљи«, и помаже »да се човик никад не смете, него да може свакому одговорити« (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 118).
Ћипико, Иво - Пауци
Око сат по подне скупило се мало да не све село код крижа на раскршћу, откле се је закретало у варош. Изишли су момци, дјевојке и дјеца; изишла је постарија чељад да се опросте
— обрати се су дан старијему брату. — Било је у први мрак, ја сам се с братом враћао с радње. На раскршћу, код крижа, нашли смо њих двојицу да се свађају. Цирило Јосу тура да гре дома. Он није хтио „Зашто ћу дома?” одговара. — „Хоћеш!