Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Затим крик. То крикну буљина на пању. Рибарско сеоце полегло на стену, И сишло у затон; и кроз маглу млечну Једва се назире, кô кроз
Црњански, Милош - Сеобе 2
А и то се одиграло, брзо, као лепрш голубова. Павле је, за тренутак, био застао, као скамењен, а затим крикну, у сну, и поче да виче.
хтео да је отера – сажалио на ту, као одсечену, главу, на то лице румено од крви, која јој је јурила у главу, она крикну. Он је хтео да јој подигне главу, али она му не даде то, него му је шапутала, страсно, да јој је, тако, лепо.
Не остајем надежна, него знајем, никад!“ А кад то рече, крикну. Била је отишла, плачући, и наслонила се на зид, под капију.
У тренутку кад се осврте, крикну. Кроз мрак, и слабу светлост његовог фењера, који је био дигао изнад главе, угледао је силуету неких страшних, црних,
Да није, случајно, баш био спустио руку, перикмахер би га био, нехотице, заклао. Човек очајно крикну. Не жели, каже, да га вешају, за убиство. Показивао је капетану своју руку, како још дрхти. Иди, бедо!
Јуриш кобиле био је сад такав, да не би био могао, и да је хтео, да је обузда. Чуло се само како крикну: „Лиса!“ Официри видеше како јој диже предње ноге у висину, као на неком таласу и како животиња спушта те ноге, у
Кад га Укшумович потапша по плећима, и остави, и кад је пришао, ближе, Варвара окрете главу, и крикну, радосно. Пала му је, плачући, око врата, док га је водила у кућу.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Хтеде да виче, али га глас издаде. Кола се одмицаху и умало да се изгубе. Димитрија напреже сву своју снагу и крикну: — Аууу!... — Крик беше ужасан. Тода га чу, осврну се, позна га и заустави кола.
Очи ти беху као потамнеле и превукле се влажном маглицом. Приђох ти, али ме ти силно одгурну и крикну. — Не! — И побеже. И од тада се ти преобрази. Сам ти ход постаде опрезнији и мекши.
— несвесно отпоче Цвета да шапуће гласно, нихајући се напред и стискајући прса. — На месечини... Јаох! — крикну она сва престрашена и одступи корак уплашено, кад спази себе и околину осветљену од месеца, који беше за то време
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
” Вукосава Маждрука (баба-Вука) Благодушна ко овца (сорте мерино), Ал с очима ватреним ко у хајдука, Крикну: „Продаје се човек јевтино! Амо, озбиљни купци! Руци-рука! Продајем деду и све дедино!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Пре него што је стигао да исправи своју стрељачку грешку, официр паде и крикну: — Пали у месо! — Не, војско! Станите, децо!
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Је ли један тренутак или је читава вечност прошла док јој се очи нису навикле на промену светла? Девојчица крикну од чуда!
Шта ли то носи у њој? Мали чистач се једва довуче до краја стазе, обриса зној са чела и, погледавши ка старици, крикну од ужаса. — Рибља Глава? Откуд би на старици била рибља глава? — Баш је ово глуп сан!
Остаде на воДи само прстен сјаја, а из њега се издиже Сребрна ружа. Дечак, задивљен, крикну И загледа се у њу. Сав нежан, сав сребрнаст, цвет је ширио такав сјај да су и небо и земља блистали.
« —помисли. »Можда нема ни Каменог јајета, ни младића, ни бунара у пустари!« Лепотица уздахну и готово крикну од чуда: била је у подножју планине, а на врху је сјало џиновско Камено јаје. »Можда и сада сањам?
Уз помоћ конопца, један се попе на сами врх бора и крикну: — Па, овде нема никога! Узалуд су, затим, трагали за дечацима, чекали, па се снуждени вратили своме цару.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Ево случај - са ужасом крикну - с којијем је смјели владац неба свемогућства име получио, ал' Сатана открива таину!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Наједном он се грчевито прући, крикну, пробуди и звераше, али ме не спази. и као збуњен и мучен сном који није упамтио он се избуљено загледа у зид па
две-три сенке журно промакоше иза угла, па поред мене и сумњиво штукоше у ћорсокак, па мало после један глас дивље крикну: — Ево га.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— Напоље из куће, Циганине црни! Надвор и не плаши ми дијете! — крикну она поново и подиже пут њега ожег. Бејаше као лавица одлучила да му се, баци са тим јединим оружјем у руци докле једно
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
осветника, Два мрка вука — два Орловића — И оштре канџе крвљу крваве; Где писку чују слабе нејачи Ужасним грлом крикну храпаво И моћна крила стресају љути — Али... Што дрхћеш, звездо!... Страх?...
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Ала је ужасно с другим једнак бити! Крик један, пун страсти, зачу се у ноћи. То вран један крикну. Јато за њим грну. А он је кликтао, свестан своје моћи, И водио циљу браћу своју црну.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Ој, гробље, дођи и носи још једног одликаша! Много је и два! — Престани да хулиш на Бога, Бранко! — крикну Павле очајно и срдито. Шта ти је? Имаш ли или немаш благородства душе и Бога у себи?
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Тако и до језера дође и заустави се да још једном, у језеру, види небески цвет. Наже се над воду и крикну. Из воде, као из огледала, растао је ка њему лик високог, прекрасног момка.
Од разочарења, од ужаса жена крикну и пробуди се. Низ образ јој је клизила суза. Она подиже руку да је обрише, кад некакав танушни глас рече: — Пусти ме,
Огледало у њеној руци распрсну се и разлете на све стране. — Шта би? — крикну млада жена, па поче скупљати расуту парчад огледала.
Већ је и на крај земље стигао, и ивице неба се дохватио, кад девојка крикну: — Као пас ћу за тобом ићи, опрости ми, опрости... Младић се трже, застаде.
А онда: пред зору крикну галеб у небу. Трже се Маријан као да га је неко бичем ошинуо, узе чамац и завесла ка заливу где је старац бацио мреже
— Погледај се! — рече девојка као да одговара на његову мисао. Погледа Старац свој одраз у води и крикну. То пред њим није био Старац, већ момак усница тек нагарављених. — Сећаш ли се сада ко сам?
А онда једна мишица покуша да у сату свије гнездо, додирну клатно и сат поче да звони. — Духови на тавану! — крикну ужаснута мишица и сав мишји народ побеже иза греде. Убрзо су то учинили и пауци.
Мицко ће долазити. Више неће бити сам! Узе Радан патуљка на длан и само што не крикну од чуда: Мицко је имао његово лице, на исти се начин смешио, мрштио, прекрштао руке. Како то до сада није опазио?
Како је глатка, како је мека била, с наслоном у облику љиљана, као у срне витких ногу! Млада жена задивљено крикну, угледавши је, и полете дрводељи у наручје. Није требало било шта да јој каже.
Али, у истом том часу сликар крикну и баци четкицу у страну. Прекасно! Једна за другом нестајале су црте Царичина лика, а онда се, на очиглед свих, Царица