Употреба речи кроз у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Сиромаси! Ја сам их видео. Беху то бледа, увела лица. Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе. Хтео је красти. Сиромах! Можда је и гладан био?...

После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога живота... ...Као кроз сан сећам се њега, мога оца. Сиромаха! Беше вечито болестан.

Кажу: бог! Божја воља... А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?... Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...

ше...“ „Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор. Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...

Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!... Он мора доћи, мислила сам. Поноћ је...

Поскапаћемо од глади!“ Они слегоше раменима и ћутаху... Наша је кућа последња у брежанском крају. Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.

И њега, мога љубавника?... Тако сам у мислима и заспала. Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све

“ И он се примаче да ме опет пољуби. Ја сам се отргла од њега и бегала сам. Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...

Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш... Сваки види да си патник, па вели: иди с миром

Глас јој танак, веле да пева као вила у гори, ал’ мени, рекао бих, кроз мозак дере. Нос јој је мало прчаст, широк, па су момци и њега хвалили; уста јој беху румена, напућена.

После тога се вратимо кући, али кроз друге, празније сокачиће, у којима беху само две-три циганске чатрље. И ту је било све мирно као у гробљу, само понеки

Кад смо прошли циганске колибе, окренемо десно кроз један густ браник који се са нашом кућом сучељавао... Ту смо одахнули. Отмица беше извршена.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Најпосле ето ти нам и лисице, која кроз врата вирећи: „Како си, стриче?” пита. „Зло, моја мила ћерко, та ходи ближе да ме нагледаш .

| 32 Лисица лакома Лисица упази у колиби чобанској сир, млеко и месо. Провуче се кроз тесно оканце, и тако се наждере да после с пуним трбухом нипошто не могаше извући се. Јао њој и помагај, што ће цад!

Курјак верује и оде, а кад у уречено време дође, нема пса напољу; зове га ови кроз прошће, опомињући га о уговору. „Кад ме други пут нађеш пред авлијом", — одговори му пас — „не чекај свадбе”.

лисица и кокошке У одсуствију петла види лисица много кокоши у једној авлији, и не смејући ту на њих ударити, каже им кроз плот да је мир учињен међу свом животињом, и да се сад не имају бојаши кокоши лисица, да могу слободно по пољу шатати.

Слуге, видећи непознату псину, шчепају га за реп и за ноге, пак с њим кроз пенџер. Ови сиромах лупи о земљу, и бојећи се да му се јошт што не пригоди, скочи и начне бежати, јаучући.

— „Пак јошт питате?” — одговори гаров. — „Толико сам пио да нисам ни врата погодио куд ћу изићи, него сам скочио кроз окно.“ Наравоученије Која полза онима казивати наше нешчастије који ће нам се ругати и смејати?

За колико осећамо сладост јела и пића? Само док нам кроз грло прођу, пак ту ти им конац. Свака радост у којеј срце, разум и душа участија нејма, бесловесна је, и како брже

Неки коваран и злохитар из комшилука пријак некако кроз плот на месечини привреба нашега старине љубовна дела и потајене састанке. Шта би друго подозрео него оно што јест.

затворена у кошари, кад ето ти однекуда курјачице, која, не могући к њој уљести, почне јој говорити споља, завирујући кроз ограду: „Сестрице, по свој прилици ти се мислиш опрасити; зато сам ти ја на помоћ дошла.

| 145 Бик, теле и пастир Бик, пролазећи са устремљенијем кроз ниска шталска врата са своји силни рогови, пребије горњи праг.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

У АУШВИЦУ 66 ДОЛАЗАК КОМАНДАНАТА 67 ПЕСМА О КОМАНДАНТИМА 68 ПЕСМА О НОШЕЊУ ОДСЕЧЕНЕ ГЛАВЕ ДУШАНА РАДОВИЋА КОНДОРА КРОЗ СЕЛА И ПРЕКО ПЛАНИНА ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ 69 НА ТРИДЕСТОСМОГОДИШЊИЦУ БИТКЕ ИЗМЕЂУ ПАРТИЗАНА И ЧЕТНИКА НА ЈЕЛОВОЈ ГОРИ МЕСЕЦА

ПИЈАЦА 137 РИБАРНИЦА 139 ЛАЊСКИ СНЕГ 140 ПИТАЛИЦА МЕЂУ КАВЕЗИМА 142 КОШАВА 145 ВАГА ВУКА КАРАЏИЋА 147 ПОГЛЕД КРОЗ ТРИ ПРОЗОРА 149 УПОРИШНА ТАЧКА 153 ИВ 154 ЧИТАЛАЦ НА РАЈЦУ 155 МИКЕНА 156 ЧИТАЈУЋИ СРПСКОХРВАТСКУ ЛЕКСИКУ РИБАРСТВА

Лети ветар пун сена, мој вранац не може да спава Чувај се вранче да те она не погледа Дошла је, с белим шеширом, кроз грање, У зори где се пуши, пун магле, црни стог Пљускали је таласи класја, у мрачном небу иза ње Севнула муња

предвечерња узбуђења И предвечерње знаке светлости и саму зору Поље мокро од росе, скамењен пламен стења И ову реку кроз шуму, широку блиставу и спору Све то затварам својим ребрима, и тај звук, И твоју мрачну главу која светли у мени,

Мала бакља пшенице у ветру пуцкета Све, шýмом и дрхтањем, ватру подражава Она је празник, недеља усред лета Кроз кров без црепа видим њен прозор у лози Пред њим се дрво, с крошњом од сазвежђа, пали Мој вранче, сутра је ујак у

радиш везиљо Заставу везем Шта радите стражари Палимо зборне ватре Шта радите орачи Преко кланаца преко река Кроз планине пуне долина Под кнежев барјак журимо Шта радиш кнеже Име потомству завештавам Шта радите архијереји Ми

Ако се ниси у вучје доба вучјим гласом огласио! Синуло ти сунце из ветра, из брата, из рибе, кроз храст, из намерника, из потока!

ОДГОВОР НА ЗДРАВИЦУ Дај Ми, Боже, пут ко свилен кончић, дај ми брда ко макова зрна: ваља мени кроз иглене уши! МОЛИТВА Да намирим она дрва! Да оберем онај грашак! Да претребим онај пасуљ!

Ко је тај што ме гони и води кроз ватру битке и огањ грипа да једем, спавам, трунем у води, а кров ми само стара липа?

8. После педесет година (цветања или мрења? година тешких чамотиња? увирања ил врења?), кроз петролејски сумрак и сјај, по невидљивој црти, враћамо се у родни крај, из туђине, сна или смрти.

Ко отац, пре пола века, сад син, док пада ноћ, због мириса хлеба и млека, на пушку ставља нож. И кад се унук, кроз век, у зори пуној магле, го до појаса, док шкрипи снег, над кантом воде нагне, и пљусне лице, и рашири се вид

Од родитеља ме језа хвата, од синова бежим кроз иглене уши, пред сестрама се кријем у мишју рупу! Брат ми ударцем цокуле просипа супу, а о небрату и да не говорим!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Отац ми је причао: кад су Немци хтели војну на Турке да подигну, слали су му прокламације те је он бацао кроз прозор у џамије ваљевске, но Турци не поплаше се, него кад виде да ће рат почети зађу по селима и покупе све оружје од

Али Хаџи-Мустафа-паша, кад се утврди мало у граду, потпусти некога Турчина, те Кара-Смаила, кад је из амама изишао, кроз прозор једне куће из пушке убије.

кад су ишли везиру поради пореза, поведу среске кметове, најбоље газде, који обуку се у најсиромашније хаљине, кроз капу пропали перчини, кроз чакшире колена, кроз опанке прсти пропали, а кад дођу тамо код везира повичу: „Аман, аман

поради пореза, поведу среске кметове, најбоље газде, који обуку се у најсиромашније хаљине, кроз капу пропали перчини, кроз чакшире колена, кроз опанке прсти пропали, а кад дођу тамо код везира повичу: „Аман, аман за царево здравље!

среске кметове, најбоље газде, који обуку се у најсиромашније хаљине, кроз капу пропали перчини, кроз чакшире колена, кроз опанке прсти пропали, а кад дођу тамо код везира повичу: „Аман, аман за царево здравље!

Сад се ови јаничари у тесно нађу, док један Цинцарин каже им лагум, куда се провела вода, у горњи град, те ти они кроз онај лагум све побушељке до у горњи град, а близу џамије имаду од лагума врата, све како који изађе, ваљајући се уђе у

четири да̓ије) шта раде од раје и од поштени̓ Турака. Ја сам први кроз рупу у град ушао, пак сада, да смеду, узели би од мене и ово село (Уровце) и себи присвојили; но и у мене је јоште

Ја му то рекнем да би ми помогло, а не би̓ му остао да контроманцирам, да бих морао чалму везати па кроз Београд проћи, јер знам како ме очекују.

„Зато ти, кнеже Пејо, ако мислиш царев кнез бити, а ти иди царском човеку Дел-Амету, који је ферман донео, и кроз који ферман не може нас ни пушка ни топ нити какво друго оружје убити.

” као крадом, али то све Немци знаду, али кроз прсте гледе. Све четири дахије седе у граду и излазе на бој са крџалијама, које је Кучук Алија под плату довео.

ти двојице на коњима иду, и кажу ми, да се само два сата задржаваше Турци у граду, пак се опет натраг вратише и одоше кроз Китог.

Јоште каже: „И ја ћу на другом чамцу потерати нешто олова да продам у Адакале, и тако ћемо кроз Ђердап заједно проћи”. — „Помози Боже — рекосмо ми — то је јошт боље, јер ми ионако нисмо Ђердапу вешти.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Кад тамо, а оно — два назимета неког Симе Иванића провукла се кроз плот, па ришкају око увратина. Сиромах Сима! Сад ће имати посла! А то је један поштен човек. Није богзна какав газда.

— одупре се Сима у инат. — Два назимета само што се провукла кроз плот, па хоћеш дваест врећа?... Е нећеш, бели! — Јест, два назимета!

Ако смо се и споречкали... људи смо! богами, газда-Рако, не брини се ти! Рака удари навише, све уз поток кроз трње да га ко не угледа. Сима не хте кући, него окрете наниже механи. Пуна механа селака.

Лепо га, кажу, понесе у облак као перце, а у жиљу му заплетен човек, црн као угарак, а закачене му на уста, па кроз образ и леви и десни, две куке кантарске, и око врата му уплетен кантар читав онако са синџиром и јајетом...

Свет је овај ионако пун јада и накарада. Али што баш све накараде писати, те, ни за што ни кроз што плашити поштене људе? Што се не би написао какав леп капетан?!

уђе у кафану један робијаш од оних којима је скинуто гвожђе, па слушају при полицији гдегод; пред вратима, види се кроз стакло на среди, стоји жандарм. Робијаш узе неку дугачку флашу пива, па пође.

Он, сиромах као згранован, улете у кућу. Сви се загледасмо шта му би сад! Док, ништа ти бог не даде — груну пушка кроз једну баџу, а мој се Узловић преврте, баш ни ногом не маче!... — Уби га! — зачуди се Пајо. — Уби, дабоме.

— Што твој кантар? Не виде ли то, а? — рече Трпко и показа му неку крпицу поденуту кроз један ланчић на кантару, и на крају као запечаћену црвеним воском. — Овија кантар, море, капетан го потврди!

'Оди да пазаримо: памука, вунице, марама лепих. Оди, пријатељу, рува лепа!...« А сиромах сељак пролази као кроз шибу. — Еле, у таку једну болту стаде на занат тај мали Мојсило Пупавац.

знојева, који су заједно са машћу од чварка или сланине, којом су чича-Ташану ћери и снаје мазале перчин проседи, те кроз овај пролазили милионима пута и то тако да се не зна управо које ће се име том облику феса дати, фес или смесе милиона

У тај мах сену муња и кроз онолику хуку од кише и воде чу се опет кикот код Савке. »Јуф! Ено оног лудака још ту! Ено ували се!...

Придиже се те свуче чакшире, које беху још прилично мокре. Кад има шта видети. Некакав грдан врањ упао му кроз пармачу у чакшире, па га то жуљи. Узе га и погледа колики је, кад и на њему однекуд пише: »25!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Лазар се мењао у лицу. Горела му је црна земља под ногама... — Хоћеш ли, јапане?... Он нешто промрмља кроз зубе, па окрете леђа и пође. — Па стани мало, да разговарамо! — рече Станко. — Морам одети марви помам! — Е, добро!

смождити!... И, не знајући шта ради, он скиде капу па опучи корачати. Топло илинско сунце пробијаше кроз густо лишће, а његови светли зраци падаху овде-онде по земљи. Он је горео и без сунчеве топлоте.

Ово је неки измет... плаче!... То беше што и надраженом псу палица кроз плот... Само што погледа Маринка страшним погледом, па јyпнy као звер... У тренутку се вратио.

Он застаде, дршћући, а хладан зној поцури низ слепе очи и лице... Ватра је била велика, сјајна; пробијала је кроз густу шуму... а пламен је лизао све више и више... И он осети топлоту тога пламена...

— Да га убијем!... — А куда ћеш онда? — У гору! — сену му кроз главу. — Јест, у гору!... И кад тамо будем, онда се не сме нико такнути Јелице!... Она само може моја бити!...

јули. По самом јутру видело се да ће дан бити веома топал. Први зраци сунчеви чисто су пекли кроз онај чисти ваздух. Кмет Јова уранио, умио се, молио богу, па, по свом давнашњем обичају, изишао до свога кованлука.

Јуче је, браћо, у нашем селу учињена крађа!... Нешто проструја кроз оне старине. Наста жагор као у кошници... Из тога жагора једва се разабра један глас: — А коме је учињена крађа?

А он је стајао блед, укочен као колац. Као да му стотину врелих куршума и хиљаду оштрих ножева прође кроз његово несрећно родитељско срце... — Да си стену извалио, више би се осевапио него што си њега родио!

Осећао је како га пирка хладан ветрић и како га крепи... Са чела му нестајаше бора... Гледао је кроз гору румени запад, а он, обасјан руменилом, као да се смешка на њ... Диже се.

И оприча му све. — А како ти је име? — Станко Алексић. Харамбаша поћута мало. Затим промумла кроз зубе, више за себе: — Старије је јутро од вечера. Кад сване, видећу. Па се окрете дружини: — Јоване! Јовица!

а кроз то зелено лишће видео је како звезде бледе. Бела јасна пруга пробијала је кроз шуму, и она постајаше све руменија, док

а кроз то зелено лишће видео је како звезде бледе. Бела јасна пруга пробијала је кроз шуму, и она постајаше све руменија, док се не појави јарко сунашце...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Пред вртовима океан се пружа, Разлеће се модро јато галебова; Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа Шумори ветар тужну песму снова.

Затим крик. То крикну буљина на пању. Рибарско сеоце полегло на стену, И сишло у затон; и кроз маглу млечну Једва се назире, кô кроз успомену. Све је утонуло у тишину вечну.

Рибарско сеоце полегло на стену, И сишло у затон; и кроз маглу млечну Једва се назире, кô кроз успомену. Све је утонуло у тишину вечну. Ни шума, ни гласа; само једнолико Избија часовник ког не чује нико.

Кап за капљом клизи низа мрачне стене; А кроз разнобојна окна једва доспе Месец, да нечујно хладно сребро проспе По ногама свете неутешне жене.

И траје све, као из клетве, Кроз празна и печална места — Сав мирис далеке жетве, И горки мир свега што неста. ПЕСМА МРАКА Све војске ноћи језде,

Хулим у мисли коју родим, А тобом трепте моје струне: Не видим пута којим ходим, Али су очи тебе пуне. СУНЦЕ Кроз мој сâд река тече, Света и обасјана; Увире сва у вече, Извире сва из дана; Светла реч Бог што рече Да плоди тло

За тобом трагам кроз све продоре, Жено, злим морем слутње тучена — У месечеве светле одоре И магле звезда сва обучена.

Приказе сву ноћ слазе с тавана, Сто ножа моје руке требају! Ноћас ме кроз мрак, као Гавана, На раскршћима маске вребају. Како су тамне ноћи звездане, И страшне замке празних путања!

Тад су пред тајном што је морила, Сва уста ствари проговорила. Творче, кроз олуј и кроз ћутање, Слушам све твоје сјајне гласове; А чекам кад све минеш путање, Пољем кроз наше светле класове,

Тад су пред тајном што је морила, Сва уста ствари проговорила. Творче, кроз олуј и кроз ћутање, Слушам све твоје сјајне гласове; А чекам кад све минеш путање, Пољем кроз наше светле класове, Крај пута к

Творче, кроз олуј и кроз ћутање, Слушам све твоје сјајне гласове; А чекам кад све минеш путање, Пољем кроз наше светле класове, Крај пута к мени атому скривеном, Да приђеш у те часове: И ословиш ме правим именом.

ПУТНИК Ја сам тај путник што је кренуо У предисконско прво свитање, За путем увек пут променуо Међ звездама кроз вечно скитање.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Добро ће бог дати! Страховита и безутешна мисао сену ми кроз главу. Та ово је слепац! — А? — упитах ја очима Јоцу. Он ми руком показа таблу више главе болесникове.

” Неки ме хладни зној обузе. Ја побегох из собе и седох на једну клупу у ходнику. Кроз отворен прозор пиркаше са оне липе сладак, миришљав дах. — Не! — рекох ја. — Већи је онај горе и од мога друга Јоце!

слушао сам после вечере њене тихе приче о „катанама”, о владици што је у самоубилачкој намери скочио с горњег ката кроз прозор и остао мртав на месту, о Ђорђу што је радио с мојим оцем, о мом стрицу који се разболео и умро чим је на стару

Мало пре окупан, крај чаше вина, кроз дим од дувана, љушкан њезиним слатким причањем — гледао сам је и мислио. Много сам мислио, много.

Одмах се дигнем. Кака је била мама! Како блага, лепа, тиха, озбиљна, свечана! Причала ми је много. Пола кроз сузе, пола, опет, намргодивши се и севајући њеним благим и озбиљним очима.

— Отиди опет кад стигнеш! — каже ми мама. — Отиди, јави му се; обиђи га, сиромаха, док је још овде. Каже да ће кроз који дан натраг у Н. — Натраг! А што? — Богами, у оној муци и невољи ја не знам ни шта ми је говорио.

Коса и обрве биле су јој плаве, те је зар тим више одскакало оно црнило, као што кроз земљане опкопе јасније и значајније вири грло топовско. Стаса је била средњег и снажног.

тако смо много пушили, да се у нашој великој соби ништа није видело, и шеталица од сата као да се лактовима гурала кроз дебео дим. Ђорђе је дошао да се опрости. Одлазак је ту, све је већ спремно.

А она је била — затворена књига! Ја сам сваки час покушавао да кроз дим од дувана прочитам штогод, али на њену лицу стајаше, као на насловном листу каке књиге, нешто крупно и неразумљиво.

Некад, причала ми је мати, био је он сасвим други човек; а и ја се сећам, као кроз маглу, како ме је често држао на крилу док сам био сасвим мали, правио ми од зове свирајку и водио ме са собом на

Ћути племенита душа. Гуши се. Ни суза нема више. Оне теку кроз прси, падају на срце и камене се. дан за даном, а оно све по старом. Доносио је често пуне вишеке новаца.

Упрегао га у кола, а столицу турио на дућанска врата, па кроз варош рррррр!, да све излеће калдрма испод ногу. Ми смо већ били огуглали, само је мати плакала и бринула се.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Иначе никаквих других новости нема већ поодавно. Засада је најновија ствар која је занимала село била та што кроз који дан долази нови учитељ на место старог.

(јер је његова чреда била) зачуди се кад чу неки нов непознат му глас, па приђе северним вратима на олтару и провири кроз њих да види ко је то. Тако се нови учитељ представио на вечерњи својим будућим суграђанима.

? А, таман посла! — Зашто, забога? — Па тако ето, не шикује се то вама, код нас толиких... — Не, не, кроз дан два само, па ћу одмах да се уселим у школу... а дотле ћу се стрпити већ.

Бар код мене није тај обичај. Ви’ш ти то њега!... Него манимо се тога сад, па како би било да вас проведем мало кроз село до школе... — О, молим, молим...

Била је сретна преко сваке мере, и једва је чекала да му кроз дан два дâ што му је обећала ако се лепо покаже. А обећали су му, код куће, да ће му купити чизмице са мамузама и

онога прекрасног Јосифа из Старог завета, како се отима похотљиве госпоје Пентефринице, и како бега, шмокљан један, кроз прозор, а оставља јој у рукама свој горњи капут који ће овај мало после послужити као цорпуѕ деліцті.

Ни онда није умела од чуда ништа да прослави, па ни сада. И сада да је неко убацио споља кроз прозор читаву цигљу и полупао јој сав порцулан, не би се тако скаменила гђа Сида као кад је чула глас гђе Персе.

пуни амбари, а котарке очекују кукуруз, а кукуруз изредан, па нађикао, гледам га баш јуче; хуланер на коњу да прође кроз њега, не би се видео; а клипови к’о левча дугачки. Ал’ ће паор да побесни, враг му баби! И добро је, и не ваља!

Различних и по пôлу и по годинама старости и по сталежу, а највише је било Меланијиних. Кроз цео албум било је највише њених фотографија у разним позитурама, изразима, разном оделу, у разном душевном

Она му нешто говори, а све гледа овамо на нашу капију — баш лепо сам видила кроз избијен чвор на капији — а он се само смеши.

« па се даље шета. »И-ју! Е, та баш не зна шта је ни стид ни срам!« чуди се и вели гђа Сида гледајући кроз чвор на капији. »Гледај само, каква је; уфатила момка к’о крља, па га не пушта!

Ту је једнога лепог дана имао прилике да види кроз баштенски плот Јулу како се зајапурила плевећи башту, и да је чује кад пева.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Чак и кад се месец од мутна неба или облака не би видео, он би опет к њему у правцу, у ком би се назирао кроз облак, ишао, лутао. Људи, слушајући то његово певање и лутање за месечином, говоре: — Бекче пијан пева.

После неколико година дрвари је нашли у тој огради од камења, њеном жељкарнику, мртву, згрчену. Жељке пробиле се кроз ограду и одмилеле у гору а она остала ту и била већ почела да се распада кад су је нашли мртву.

За то и самог пашу протерали што био допустио зидање. Изговор им је био: да не дају толику високу цркву што ће кроз њене прозоре моћи хришћани у њихова, турска дворишта и хареме да гледају.

они то нису чули, већ би исто онако продужавали да се вуку, иду, замичу по другим маалама, кућама, једнако дерући се кроз ноћ. — А, Турци, а, а!...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Мати му је остала удовица, а Љуба, прошавши кроз мање школе, постане шегртом трговачким у једном на гласу дућану. Ту се он тако владао да је сваком шегрту за мустру

Ако може бити што, а оно да буде набрзо; ако не, оно нека ђувегија изостане. После неколико дана пропутује кроз С. господар Зевалић и мало се код Редића заустави. Зевалић је био земљак Чекмеџијићев. Баш је добро дошао.

Већ три пута размеће карте, али опази кроз пенџер два страна на колима. Фрајла Варвари поче срце куцати. Спреми карте и гледа кроз пенџер: хоће ли скоро изићи из

Фрајла Варвари поче срце куцати. Спреми карте и гледа кроз пенџер: хоће ли скоро изићи из бирцауза где су сврнули. Један прост момак иде из бирцауза управо Калајићкиној кући.

Господин Стева Гледић човек је око педесет година, но још угледан. Прошао је и он, као и многи, кроз разне незгоде живота; имао је имања, па је пропао, па се опоравио, и сад га у околини држе за доста имућна човека.

Марко устане, љуби матери руку и препоручи се. Кад изиђе напоље, дочека га Мица. Она је из друге собе кроз кључаоницу гледала и све чула. — Све је у реду, Мицо, скоро ћемо се сасвим спојити.

Сви се чуде. Стану пред кућу Алкину. Алка је већ извиривала кроз жалузије. Срце јој јаче куца, ето јој живе жеље Миливоја.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Па кроз све оне гомиле журно и нарочито важно, засузила од неког задовољства што држи у рукама последњу новост, гура се лактови

Та кобна и судбоносна вест која је ово после подне као гром, са узбуњене улице, упала кроз његов отворен прозор, најпре га је поразила, па је као неко што је очевидац док се на његове очи руши кућа сазидана до

Наједанпут неко чудно осећање строгости као проструја кроз саму његову крв и он лепо опази како се један оштар набор прикупи и стеже између његових обрва.

језиво леденог у у жар, Христић је, опијен неком мистичном милином у чудној органској успомени утисака што му прођоше кроз све жиле, наједном стао осећати нешто као бесан и неиздржљив насртај пожуде.

се обузда, он је са оном бујном физичком одважношћу и са душом уздигнутом и мирном све дотле пролаз ио право и часно кроз живот. После се оженио јер је веровао y, после свих мука, попуно заслужен угодан, миран и радостан живот.

Баш у то време и док је штаб оне разбијене дивизије, што се у највећем нереду пробијала и даље кроз кукурузе ломећи их, журно одмицао друмом Бог би знао где, један армијски аутомобил, за којим се вукао огроман реп

А тек кад га понеше он је баље загледа и осети још нешто: како га она и још кроз сузе посматра чудно пажљиво, некако животињски.

И оно злочиначко закопавање карабина, то срамно уклањање трага кривице, па још срамније скакутање на једној нози кроз кукурузе све докле га неки пешаци, што их је срео на путу, са оним добродушним, детињским сажаљењем, не узеше на леђа,

где се налазио као батериски осматрач и зашто, кад је рањен, није прошао кроз завојиште своје дивизије, него отишао на другу страну и негде у туђем превијалишту добио први завој као и све остало

горња усна грчила и подрхтавала, зној цурио са образа и цело лице преображавало у неку ружну маску која је шмрктала кроз нос и кезила се гадно.

једнога... једнога забушанта... поред мене, преда мном. Она се засмеја сатански: — Вараш се, рањен кроз сред груди, зато је овде, није као ти. — А ја шта? Шта кажеш? — Ти? Ти два пуна месеца лечиш једну огреботину.

отпочне какав било разговор, а до Јуришића искрпљена девојка са већ исушеним шкрофулама и погледом стално управљеним кроз прозор, али тако да се Јуришићу чинило као да она стално гледа у њега.

Африка

Цео дан хоризонт је покривен тешком млечном запаром кроз коју се сунце слива као растопљено олово. Море, које је иначе толико прецизно по својим ивицама, меко је и густо као

“ Оставили смо ерхипелаг Лос, продужили кроз вече. И била је већ сасвим ноћ кад се приближисмо Конакрију, главном месту француске Гвинеје.

Шалупа није уопште осветљена, баца на нас облаке отровних гасова, и иде изгледа читаву вечност кроз потпун мрак. Чак и у ноћи се осећа чађ под руком, где год се ова спусти.

на два спрата, са чардацима, са широким прозорима и решеткама, са светлошћу која пробија из њих на све стране кроз танке зидове. Гомила црнаца која вуче пус-пус, опкољава нас и намеће своје услуге.

И поред тропскога у изгледу ових зграда, кроз чије се прозирне зидове јасно види све што се у њима догађа, Конакри је провинцијски град, пун грања, засада и шорова.

Шаљемо још по две-три девојке из кућа кроз које смо прошли, и ево је пуна мала просторија, њих и дечака којих се у почетку нико не стиди.

“ У речици која протиче кроз саму варош, испод мостића, жена узима једно журно купатило, остављајући зачас на страну прање рубља.

“ Врућина није била прекомерна. Балет марсоена, на стотине, у непрестаном превртању по пучини и кроз ваздух. Заморени остају за нама. Само један пар, под првим огледалом воде, упорно, чини се „задихано“ прати нас.

Жене, које се укрцавају за пут, дизалица брода пеца котарицом из чамца; црне, уплашене, оне прелетајући кроз ваздух пружају руке нагдо као да би да се понова врате пучини. Чаробни марсоени са лицима медуза.

ГЛАВА ДРУГА ПРОЛАЗИЛИ СМО КРОЗ ПРАШУМУ; ПИРОГОМ СЕ ПРОВЛАЧИЛИ НИЗ БРЗАКЕ; ДОТИЦАЛИ СЕ ТАМНИХ НАРОДА, ЧИЈА ЈЕ ЛЕПОТА ВЕЛИЧАНСТВЕНА После дугог

Одједном побеђен од оволике лепоте ликова, боје и светлости, имам пуне очи суза. Враћање кроз поља пуна зричка крај чопора мајушне говеди. Аперитив, лед. На јутро Бадњег вечера чекам на пошти иза три дуга реда.

Идемо аутокаром у Бенжевиљ, седиште гувернера. Аутомобил пролази најпре кроз село у ком смо били вече раније, затим га шалупом превозе преко лагуна обраслог густим „пото–потоом“, непроходном

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Што сам ти узио, да чуваш кућа, или да гледиш на пенћер, на младо официр? О, сиромах кир Јања, мораш да пропадниш кроз неваљало свет! ЈУЦА: Сад да пропадне кроз мало леба што се у кући појело!

О, сиромах кир Јања, мораш да пропадниш кроз неваљало свет! ЈУЦА: Сад да пропадне кроз мало леба што се у кући појело! ЈАЊА: Кучко проклето, што ми дајш ватра у моју срцу? Есмо ручали како фиршт?

ЈАЊА: Какву жицу? ЈУЦА: Катици на гитар. ЈАЊА: Кирије имон! Колико сум крајцари већ дао кроз то проклето гитар! ЈУЦА: Гитар-мајстор је већ пет сати због жица пропустити морао.

Охо, чекај мало! (Забрави брата куд је Јуца изишла.) Е, тако! (Отвори сандук.) Ама ово проклето Јуцо може да гледи кроз рупа. Кад види новци, зови поусталију, и ми убии. (Виче.) Душо Јуцо, душо Јуцо! Ено ћути пасјо веро! Оћи да ми убии.

Сиромах Јања, твоју је срећу црно! Да узмиш штап, да идиш код цркву, да седиш и иштиш крајцара кроз твоју нестрећу. МИШИЋ: А ко ће да чува што је остало код куће? ЈАЊА: Шта има код кућа?

ЈАЊА: Ама, ис то онома ту теу, аспра, бре, аспра! ДИМА: Ден ине! ЈАЊА: О куга ди си, да прођиш кроз моју уву и изиђиш кроз његова уста! десет хиљада форинта, бре! ДИМА (маја руком): Епајсун. Знаиш што, кир Јања?

ДИМА: Ден ине! ЈАЊА: О куга ди си, да прођиш кроз моју уву и изиђиш кроз његова уста! десет хиљада форинта, бре! ДИМА (маја руком): Епајсун. Знаиш што, кир Јања?

Црњански, Милош - Сеобе 2

крај те Махале, и Темишвара, прошла су била, једног дана, у пролеће године 1752, црна, путничка кола и ушла у град, кроз капије, које су чувале тобџије.

успео да наметне подунавским пуковима униформе, које Аустрија заводи, а да није успео ни да их натера да своје мртве, кроз варош, не носе откривене, до гробља. Нити да ушоре своја села.

А на нос је стално дизао наочали, као да их облачи и свлачи. Није пропустио никога да прво, кроз наочали, погледа. Иако је Енгелсхофену било јављено о доласку оберкригскомисара, старац није сматрао да треба да га

Гарсули прелете погледом ту одају и тесни алков где је била постеља, а прелете, кроз прозор, погледом, и утврђења, и утрину, која се надалеко видела.

Енгелсхофен је ћутао. Није скидао ока са Грка, али је ћутао. Имао је ледене, плаве очи, које су гледале кроз густе облаке дима из камиша. Енгелсхофен је био дужи од шест стопа. Кад је јахао, ноге су му допирале коњу до колена.

Тај човек мора да је имао гладног оца, па је сав саздан у зависти. Мора да су га родитељи спремали за попа, па говори кроз нос, а само је случајно залутао у војску и дочепао се Двора. Да би њему, Енгелсхофену, ето, загорчао последње дане.

Он, Енгелсхофен, дозволио би им то и насред Беча. Ако своје мртваце носе кроз варош и цмачу, па шта онда? Не траже они то и од Бечлија.

Тај део куће још се осветљавао из пушкарница, а ложио кроз старе земљане пећи, цепаницама, споља. Неколико соба са патосом изгризеним од пацова и мишева, ту, служило је за

Прелетао је погледом људе као да завирује у ред буба и паукова. Кроз јеку војничких труба, кроз дреку команди, колона је за то време почела да се лелуја и маршује ближе павиљону, који је

Прелетао је погледом људе као да завирује у ред буба и паукова. Кроз јеку војничких труба, кроз дреку команди, колона је за то време почела да се лелуја и маршује ближе павиљону, који је био подигнут крај новог

Та егзерциришта и ти темишварски видици били су део и његовог живота. Били су као неки разбијени прозор кроз који је он, ипак, могао да сагледа своју прошлост.

Гроф се био збунио. Наређење је, из Беча, гласило да је забрањено носити мртваца, кроз варош, у откривеном сандуку, и да мртвачки сандук има да се поклопи и закује, чим погреб пође из куће.

Теодосије - ЖИТИЈА

О, ми, од немудрих безумнији! Како онога кога с толиким трудом кроз многе дане гонисмо, и у руке ухвативши у једном часу испустисмо? Како смо били безумни!

А сви га примаху љубазно и распитиваху се о путовању кроз Свету Гору, и видевши га уморна и како се променио у младом лицу, мишљаху да је то због његовога босоногог многог

А он це покори игуману, рекавши: — Воља Господња нека буде кроз тебе на нама, часни оче! и могли су га видети где вредно жури да послуша братију, и свима помаже у потребним работама

који није хтео да ожалости сива самодршца, а они к њему говораху: — Код тебе, у земаљској војсци, прво смо кроз тебе засијали, и поставши благонарочити, били смо светодршци, а сада с тобом и ми војујемо у војсци небеског цара, и

и обојица постадоше добар пар под једним кровом, заједно станујући, једно мислећи и једно да виде надајући се, кроз труд и молитве и пост Бога тражећи.

А овај чувши ову реч, која је пролазила кроз његово срце као копље, промени се, припаде, и сам с благороднима поче молити светога говорећи: — Не остави нас у овај

тај превелики гроб преподобнога наводни се благодаћу Светога Духа као морем, преливајући се врењем мира, и излажаше кроз све првашње изворе, тако да нису успели да га сабирају у часне сасуде, него је и цркву напојило и облагоухало.

Такође и многи од светих, по речи његовој, многа дела изнад природе човечјег устава у име његово учинише. Тако и кроз ове свете данас од Господа догодило се чудо пред очима нашим, велим — преко преподобног оца нашег Симеона и господина

Цар узе овога у помоћ, и рекоше светоме: — Не одричи се апостолскога избора преко нас, који нам Бог кроз Духа Светога јави у срце наше за тебе. Прими и наш савет као благоподобан.

Из Каламоније свети дође у град звани Корак. Одатле опет кроз много дана и бедним путовањем, с Божјом помоћу, стиже и у Велики Вавилон.

они ће њему: — Послушај нас, оче свети: мало што окусивши, развесели душе наше да ти се не би, због невоље од нејела кроз многе дане, пре времена смрт догодила. Сва, дакле, земаљска добра за која знаш у нас су твојим молитвама.

Константинов Град, у коме се свети поклони светим црквама, и у манастиру Пресвете Богородице који се зове Евергетида кроз много дана одморивши се, даваше да му се набаве свакакве потребне ствари и часни црквени сасуди и увек тражећи свете

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Али, Јужни Словени нису прошли кроз онакав историјски развитак и нису културно онако израђен народ као нпр. Французи, Енглези и Италијани.

Више но код осталих Јужних Словена овде су очувана стара презимена, па чак и надимци поколења, кадшто кроз векове. Са оца на сина се предају имена предака; потомци их памте; знају њихову постојбину, узроке и прилике њихова

варијетета најбоље ће се видети на попречном етнографском профилу од Београда до Боке преко Ветерника, који пролази кроз велику шумадијску етничку групу са више мањих, кроз старовлашку са сеничком, и кроз племе Васојевића или кроз етничку

профилу од Београда до Боке преко Ветерника, који пролази кроз велику шумадијску етничку групу са више мањих, кроз старовлашку са сеничком, и кроз племе Васојевића или кроз етничку групу брђанских и херцеговачких племена до Ветерника

Боке преко Ветерника, који пролази кроз велику шумадијску етничку групу са више мањих, кроз старовлашку са сеничком, и кроз племе Васојевића или кроз етничку групу брђанских и херцеговачких племена до Ветерника — групе које припадају северном

пролази кроз велику шумадијску етничку групу са више мањих, кроз старовлашку са сеничком, и кроз племе Васојевића или кроз етничку групу брђанских и херцеговачких племена до Ветерника — групе које припадају северном варијетету; од Ветерника

брђанских и херцеговачких племена до Ветерника — групе које припадају северном варијетету; од Ветерника профил иде кроз групу староцрногорских и сродних племена, затим кроз бокељску етничку групу, и ове припадају јужном варијетету.

групе које припадају северном варијетету; од Ветерника профил иде кроз групу староцрногорских и сродних племена, затим кроз бокељску етничку групу, и ове припадају јужном варијетету.

— Карактеристика државе и понашање за време криза. — Интелектуалне способности. Правећи етнопсихички „пресеск“ кроз јужнословенско становништво на западу, и то у правцу од истока према западу, наилази се најпре на истоку на шумадијски

Ниједном од ових недостатака Шумадинац неће учинити милост и прогледати му „кроз прсте“. Нигде у јужнословенским земљама не постоји више живе искрености; нигде више склоности за исмевањем.

веселост и склоност за шалом остали су народна карактеристика чак и за време балканских ратова и повлачења кроз Арбанију. Демократска осећања.

Шумадијско су друштво чиниле у ствари велике задруге. Власт задружног старешине је кадшто била наследна кроз више нараштаја и тако је трајала непрекидно навика за заповедањем.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Дневник је био прилично оштећен. Види се да га је газда носио са собом кроз трње, ноћу кроз росну траву и по прашњавим таванима.

Дневник је био прилично оштећен. Види се да га је газда носио са собом кроз трње, ноћу кроз росну траву и по прашњавим таванима.

— одједном видим себе како бјежим кроз траву с рибом у зубима. Још се и не окренем, а рибе већ нема. Јесам ли је појео, нисам ли — не знам, образа ми!

Ено још једног мјесеца, вири из ријеке! — А ја опет видим један како гледа кроз прозор моје крчме! — повика крчмар гледајући у прозорском стаклу слику мјесеца. — Брже унутра да нам не попије ракију!

На томе столу, кроз дуги низ година, било је попијено толико ракије да би се од ње могла начинити једна добра киша за читаву државу,

Од бола и страха ја крвнички дрекнух, а они... Чуо сам само фијук вјетра кроз високу траву поред ријеке. Ехеј, да су мени тако брзе ноге, ишао бих свако јутро да Жућу вучем за реп.

Људи ће од њега по три дана бјежати, а он ће им се кроз прозор у кућу завлачити и под креветом спавати. Око необичног човјека окупи се зачас велика гомила људи.

— Дедер, брзо прореци! — узе да се врпољи мачак. — Из невоље се можемо извући само кроз рупу на овоме џаку, а ту рупу треба проширити — скромно закључи миш. — Ево, ја ћу се подухватити тога посла.

— Мачак иде нечујно као сјенка, а то што лупка у мраку кроз кућу... то ће прије бити неки мали, малени коњић с тврдим копитима.

Идем ја да то провјерим. Иако су га Брашнов и Сланинко од тога одвраћали, Миш пророк одјури кроз мрак преко дворишта и увуче се у кућу. Брашнов и Сланинко само се згледаше. — Сироти наш војвода!

Држао се сланине са све четири шапе и само кроз нос гунђао: — Драги мој Мишу пророче, чим се наједем, загрлићу те, пољубити и пролити сузе радоснице због нашег

Једва се извукоше напоље кроз неку рупу под кровом, а кад су већ били у дворишту, мачак Тошо командова: — Јаши ме, Мишу пророче, тако ћемо брзо

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

је извадити из патоса клин Мајстори онда кажу Не ваљају клешта Развале им вилице поломе им руке И баце их кроз прозор Неко други затим буде клин Неко други клешта Остали су мајстори ЖМУРЕ Неко се сакрије од некога Сакрије му се

НА МЕСЕЧИНИ Шта је то сад Ко да се месо неко снежно месо На мени хвата Не знам шта је И кроз мене ко да тече срж Нека хладна срж Не знам ни ја Ко да поново све почиње Неким страшнијим почетком Знаш ли шта Умеш

да се волиш 9 Бежи чудо И трагови нам се уједају Уједају за нама у прашини Нисмо ми једно за друго Стамен хладан кроз тебе гледам Кроз тебе пролазим с краја на крај Ништа нема од игре Куд смо крпице помешали Врати ми их шта ћеш с

чудо И трагови нам се уједају Уједају за нама у прашини Нисмо ми једно за друго Стамен хладан кроз тебе гледам Кроз тебе пролазим с краја на крај Ништа нема од игре Куд смо крпице помешали Врати ми их шта ћеш с њима Улудо ти на

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ: Рећи ћу вам ја. Моја жена и ја били смо синоћ у позоришту. Кад смо се после једанаест вратили, прошли смо кроз ову собу – овде је одмах наша соба за спавање – и, колико сам ја видео, све је било у реду.

Довољно је већ тежак удар што знам да ме вара! (Бори се.) Па ипак, мучи ме, мучиће ме, мучило би ме кроз живот. Зашто не бих испио до дна чашу горчине која ми је намењена? (Отвара писмо и загледа потпис. Нов наступ узбуђења.

То сте ви, господине Петре? Овде инжењер Марић. Хтео сам да вас обавестим да извесно време нећу бити овде; међутим, кроз два дана је рок вашем потраживању.

Драга моја голубице, остао сам сасвим без трошка, мршав сам као зимски комарац. Кроз два-три дана имам нека примања, али дотле би ли ми могла позајмити око 200 динара.

Тиме је сам себе огласио за покојника. АНТА: Па јесте... али овај... ако се он опет тамо кроз три године јави? СПАСОЈЕ: У томе случају твоја година не гине.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Тачна, као и увек, католичка црква откуцавала је подне. Кроз Три минута то исто ће учинити и православна, доводећи во искушеније попа Доментјана да Луки Црквењаку скреше све по

Некада смо ишли у исти разред, али после његовог покушаја да наставницу избаци кроз прозор, он је престао да иде у било који разред.

Зурио сам у полутаму ишарану зрацима сунца који су као разнобојни рефлектори продирали кроз шарена окна. Поп је о греху и покајању а то је било оно што је личило на мога оца.

Због тога је путовање од скеле до њене куће иза гробља трајало мали милион часова. Кроз све то ја сам пролазио као кроз сан, чак сам осећао и дивну неодговорност каква се осећа само у сну, али је Рашида

Због тога је путовање од скеле до њене куће иза гробља трајало мали милион часова. Кроз све то ја сам пролазио као кроз сан, чак сам осећао и дивну неодговорност каква се осећа само у сну, али је Рашида постајала нестрпљива.

Било је нешто око једанаест и пензионери су већ заузели сва места око водоскока. Кроз прозор који је гледао према тргу видех Атамана како руком даје неки знак, а онда још и Миту, који је седео три клупе

Нисам даље морао да гледам. Знао сам: договарали су се за ново писмо. Посматрајући, затим, Меланију како у пролазу кроз ходник клима главом фискултурнику, а лице јој се расцветава, зарекох се даја нећу бити тај који ће написати ново писмо.

јер је хтела да буде добар активиста, али је мимо њене вољу из ње излетало да овај или онај није никакав човек. Кроз испуст на прозору клизио је густ и златан млаз светлости и Недина глава, ухваћена њиме изгледала је као Предићева

ако се неки предмет потопи у воду...” итд. Гласови су им били пискави и неодређени, а кроз стаклена врата видело се како једна према другој нагињу своје златокосе главе.

Сада сам био готово одрастао, али нисам желео ништа. Ход друга директора кроз двориште био је као наилазак црног ветра. Просто сте могли да осетите како ствари постају за нијансу грубље и сивље.

Покренут нашим гласовима, корацима, чиме ли један је жабац високо и отегнуто почео своју љубавну песму. Кроз три минута одазвало му се неколико стотина барских лепотица.

Мала вештица је трчкарала поред мене као да читавог живота није ништа друго радила већ се провлачила кроз шевар. Рекох јој да сам гладан као курјак и да ћу скоро, ако се не извучем одавде, почети да брстим трске.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Нек’ буде три дана. Сад збогом! Имам посла. После три дана поручите ми. — Збогом. Ја ћу опет кроз дућан напоље. Поглед бацим још једаред на Софију, добро је измерим, па јој речем: „Збогом драга“, а девојка се смерно

Канда ме муња поразила, тако ми је то „збогом“ кроз срце прошло. Е бадава, људи смо, заљубио сам се. Мучно чекам трећи дан; кад ево баш трећи дан пред вече пошље госпођа

Провалише кроз врата. Први капетан лоповски. Тек што се промолио, а њега господар Софра силним ударцем наџаком по челу.

Дођу до једног села. — Чамчо, ми смо забасали, ми кроз ово село нисмо прошли. — Ништа зато, доћи ћемо опет на прави пут. Путују читав дан; све нова села.

Једну је имао слабу страну, а то је да је слабо учио, но професори су му, због осталих његових добрих својстава, много кроз прсте гледали — премда није био без талента. Но није чудо.

Код оца, у дућану, више је био, у почетку, газда него шегрт. Млађи га звали „млади господар”, па није ни прошао кроз шегртску школу, у коју није хтео ни ђаво да иде. Па онда у економији, по школама, у подруму.

Живад, опет, добија болест, па поцрка, и Пера никад не може да се протура кроз једну добру годину, па у нужди опет све продаје.

Већ кад је у Сан-Паолу, посетиће најпре стародревну цркву Сан Гіованні Пауло. Па онда свуд редом пролазио је кроз неколико дана без престанка лагуне, риве, канале, фондамента, „Ріва деі Сцхіавоні”, „Пијачету”, „Маркову пијацу”,

Готово сваки дан је ишао у позориште, и то највише у „Феніце”, и то кроз „водену” капију. Забележио је све како се даме носе, од горе до најмање ситнарије. Имаће шта код куће приповедати.

Неће ниједна да је прва, јер иначе би се ранг смањио. Шамика гледа кроз прозор у салу, нема још „хотволеа”; ту је само кнез с неколико одборника, и њихове кћери, али они неће почети док

— Додуше, може се и после Ускрса. — Како фашанге прођу, одма’ ћу корак учинити. Сад мало нек још кроз балове прохујамо. Код Чамче ће сигурно бити још који бал, па ћемо их, опет, ми у госте позвати.

Сала од страха готово празна. Кад али кроз велика врата улази делија, јашући на магарцу. Већ је насред сале. Магарац пун прапораца на „шабраку”; јахач у белим

Црњански, Милош - Сеобе 1

У ЊЕМУ, ЗВЕЗДА Магловити врбаци испаравају се још од прошлог дана, облаци се ковитлају све наниже. Дубина, кроз коју протиче река, мутна је и непроходна. Земља је тамна, невидљива и кишовита. Шуми и хуји баруштина иза мрака.

Капље кроз трску, капље, и, мада је густа тмина, види како једна жаба скаче, све ближе и ближе. Испрекидан лавеж паса и испрекидан

пламенова, тумба се у неком шаренилу у непрегледну даљину, у недогледну висину и бездану дубину, док га киша, што кроз трску прокишњава, не пробуди.

И шум што изазва, протегливши врат, чу, јер толика још тишина била је пред кућом. Кроз пукотину чамовине, међутим, примети танку светлост што је продирала и освести се сасвим. Било је време да иду.

Прскајући блатом дрвеће, траву и псе око себе, нагнао је коња низбрдо, ка Дунаву. Измаче лелеку и дреци и прокаса кроз влагу дрвећа и грања. Киша је престајала да пада, али се земља ронила под коњем, кад почеше да се спуштају.

Уморан од јахања и журбе, сад је погледа другим очима и, пришавши јој, поче да је љуби, кроз своје разбарушене брке.

брату, у Земун, савете за купање млађег детета, мање ћерчице, која је имала неку болест на кожи, уверавања о свом путу кроз Штајерску и Баварску, о кратком рату, у коме ће једва и бити бојева и, најпосле, о својој верности и о свом повратку.

сва, као луда, кидала са себе сребрне плетенице, дугмад, свилене пришивене цветове и чипке, вичући и понављајући, кроз плач, све исте речи, све иста преклињања.

Док је она намештала, полумртва, хаљину, да би изишла пред свет са мужем, он се, прекрстивши се тајно, отрже кроз врата, чим чу пуцање бича, и нађе лице у лице с братом.

Дете поче да га милује рукама, хватајући га за сребрне кићанке на клобуку, смејући се, кроз плач. Над ритинама и врбацима почело је да се ведри и крај кола зачуше се прве шеве.

Кас копита, шкрипу точкова, дечји глас, у који се спуштаху и клик шева и грактање врана, слушао је као кроз сан, који га је мешао са кишовитим облацима што су се све више испаравали, јер је иза њих било, негде, безмерно

Песма оних у чамцима, кроз безмерну тишину, тамо доле, допирала је до њега једва чујно, као испод земље. Над брдима и шумама међутим, што се

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

обично „немим језиком“, казује девојци с које стране да очекује суђеника: „После вечере удавача узима орахе и баца их кроз камин (оџак, димњак).

Тако, на пример, у Скопској котлини препоручује се да девојка скине прстен мртвацу с руке, и то устима, а онда кроз њега да погледа момка кога је изабрала. Кажу, да ће се он одмах силно у њу заљубити и узвратити јој љубав.

„Изнад Катлановске Бање је на брду један шупаљ камен, кроз који се уочи петка или недеље провлаче нероткиње и старе девојке да би добиле децу, односно да би се удале.

Тако, на пример, изнад Катлановске Бање уочи петка или недеље нероткиња се провлачи кроз један шупаљ камен да би добила децу.

исто чине и нероткиње у другим крајевима: на пример, у Горњој Пчињи ове жене долазе на Вражји камен — ту се провлаче кроз шупаљ камен, остављајући на њему неки прилог (вуну, чарапе и сл.).

).²⁵ Несумњиво симболичко представљање порођаја јесте и магијски поступак пропуштања семена кроз одећу: „Кад невеста пође на венчење, њена мати узме семенке од конопље, које спусти младој у недра, те са њима иде на

³⁸ У Херцеговини верују да ће, ако трудница дâ нероткињи „кроз плот три пута залогај меса из уста у уста“, онда и ова затруднети.

Пожеге, и овај поступак: кад се нека жена порађа, нероткиња треба прва да прихвати новорођенче и да га затим протури кроз своја недра. За разумевање језика магије плодности важно је знати време када се обављају ови обреди.

⁴⁹ Обичај је у нашем народу да се млада при уласку у младожењину кућу провуче кроз савијен мушки појас. Негде се, на пример у Херцеговини, још пре свадбе, кад се девојка прстенује, а другде (Фоча) при

⁷ У шабачком крају, да би породиља лакше родила, кроз недра јој пропуштају јаје да падне на земљу.⁸ (Широка употреба јајета у овим обичајима објашњава се веровањем да ће се

Један од таквих магијских поступака јесте да се породиља провуче кроз обруч (од каце) који је сам пукао. Или, у истом, шабачком крају, каже Милићевић, чине и ово: „Муж се раскорачи с

и ово: „Муж се раскорачи с раздрешеним гаћама, држећи свитњак од њих у руци, а породиља — жена његова — три пута му се кроз ноге провлачи, и при сваком провлачању муж је свитњаком бије по крстима.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Кудељници сиротој пред насилником закони моји биће уместо штита. Ни робу праведном, ни незнанцу што кроз царство ми хита, нити иком треба да их се боји, само кривцу ће се сурово судити, али не суровије него што у закону

певају владике и патријарси, златна кандила нек горе у олтару, нека кудељница покривач детету преде, трговац који кроз царство караван тера нека на узглавље спусти златну пару, нека себар јагње мартовско донесе, нек кћер дарују сви који

Све јарице и озимице, сваки струк јечма и зоби што земљи кроз бусење проби; све ражано златно зрње, све пшенице белице које себарска овеју гумна и ветрењаче себарске у царске да

О ЦАРСКОЈ МИЛОСТИ Да судије пролазе кроз царство широм и буду весници милости царске. Кад опази судију царства, да се ко спава украј туђих стаја, коме су

За калуђера коме сваке ноћи на сан долази како лети о деснују љутог змаја кроз гору која звездом ромиња, а под крилом му, украдена, однекуд из раја, најлепша од младих монахиња.

ЗА ПАСТВУ СРЦА Царе Душане, тражим помиловање за трагикомичне гњурце и водиче кроз лабиринте срца бескрајне, за понирање у себе жедне, за недоследне због доследности неке тајне, за вероломне због

ЗА ЗВЕРИ ОКЛЕВЕТАНЕ За грабљивице и звери оклеветане, за вукове што се кроз забран стари, у летње дане, спуштају смирено као кардинали, за лава у прашуми што сањари као песници романтичари, за

За свачију заблуду тужну, за храброст усамљену и излишну, за тајне што су проговориле кроз зовину свиралу недужну. ЗА ВРЛИНЕ У МАНЕ ПРОМЕТНУТЕ За оне што се због врлине претеране, међу људима

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

У ТРИ 31 ЖУЖИ 34 ПИСМО 37 ТЕРАСА 39 БОИНГ, БОИНГ 44 ЈЕСЕН 48 СЕЗОНА ЛОВА НА ЗЕЧЕВЕ 49 ЧУДНОВАТИ ПРОЛАЗАК КРОЗ ГРАД САРАЈЕВО, БЕЗ ЗАУСТАВЉАЊА 50 ДЕРВИШИ СИНАНОВЕ ТЕКИЈЕ 54 БЛАГОСЛОВЕНО ВРЕМЕ ДОСАДЕ 58 ЧУДО СЕ ДОГАЂА БЕЛ

& Катан«, или излизани комплет »Мике Миша«, али ценио сам напор светог Николе да се баш на свој рођендан провуче кроз унакрсну ватру немачких »флакова« од двадесет милиметара, кроз мрежу балона и рефлектора, и да баш мени убаци поклоне

напор светог Николе да се баш на свој рођендан провуче кроз унакрсну ватру немачких »флакова« од двадесет милиметара, кроз мрежу балона и рефлектора, и да баш мени убаци поклоне у чизму.

Стара госпођа, која ме је чувала, памтила је различите војске по томе ко јој је више изгазио тепих док је пролазио кроз трпезарију да закуца нову таблу. Каже да су Черкези ипак најгори. Они су улазили са коњима.

Враћали су се трамвајем који се споро пробијао кроз играче, ознојени и узбуђени од победе и љубави. Неко је лежао у прашини јецајући »Веза, веза - држи везу ...

« У то млађе камено доба технике уђе у моду и скакање падобраном. Падајући кроз облаке према Батајници са искрпљеног крила »потеза 2«, девојчице су понављале у себи: »Учити, учити и само учити!

У соби седи дечак а из ушију му иду жице. Оне пролазе кроз таван затрпан старим стварима, кроз напукле црепове обрасле маховином, а онда се пењу у небо.

У соби седи дечак а из ушију му иду жице. Оне пролазе кроз таван затрпан старим стварима, кроз напукле црепове обрасле маховином, а онда се пењу у небо.

чак ни глас, већ само знак којим се тај раскошни звук обележава — неко случајно сачувано време што попут острва плута кроз таму бившег доба. На првомајској паради 1949.

Бангави Зека вири кроз скалу, тачно на оном месту где пише Хилверсум П, и описује нам шта се догађа напољу. На кутији седи наш инструктор са

Детектор се слуша кроз слушалице на ушима.) У то време живела је испод нашег стана једна девојка. Звала се Јелена. Ни она није отишла на

у Србији, у Југославији, на Балкану, у Европи, на планети која се зове Земља, у сунчевој галаксији, у свемиру кроз који плови та планета, хладећи се...

Матавуљ, Симо - УСКОК

Та граја, одјекујући кроз уске, кривудасте улице которске, разбуди и заплаши грађане, те за тињи час прозори се начичкаше главама и почеше

Опет стари јади!... Кад граја утоли, слободнији грађани потекоше ка црногорским вратима, гдје кроз маглу видјеше на бедему збијене и уврстане солдате.

Опћински начелник конте Пијеро Б., први вијећник конте Марко Ивановић, још један властелин и три трговца прођоше кроз гомилу.

— Сâм! — Јеси ли побјегао из Котора? — Да. — А кад? — У подне. Крцун кресну огњилом о кремен, те кроз варнице сви ближи видјеше стасита младића с фесом на глави. — Откуда ти фес на глави, кад си ти ћесарски солдат?

Сви једва дођоше к себи од чуда, Крцун потоњи; али како се морало ходити кроз невидјелицу и како им ноге клизаху по снијегу, не могаху ријечима исказивати шта им је на души.

Ово су ти наши обичаји навече Божића. Овако ти је свуђ кроз Црну Гору, па и по Приморју, по Херцеговини, по Босни, по свој Србији и бог те пита докле, ђе гођ има Србаља, а има

двије богате оружнице, полицу за стôне судове, два велика шарена ковчега, у једном углу разбој, у другом враташца, кроз која се доиста ишло на кулу. Мирећи глад, Јанко би радо намирио и своју испитљивост.

Гост, оставши у кући, стојаше као укипљен. Приђе му Милица и пружи му малу пушку. Кроз осмијак И пламен очију као да му дјевојка говораше: „Ево ти обиљежје јуначко, млади ускоче! Разумиј овај дар!

Разумиј овај дар!“ Његове очи такође плануше, а рука му задрхта, примајући оружје. Густ, тих снијег падаше кроз црну ноћ.

Кад Јанко испали своју, почеше се одзивати из најближега браства, па из осталијех, те кроз тишину и влагу, разлијегаше се силна грмљавина. Кнез се врати у кућу вичући: — Оро, ђецо! Оро! Сви нагрнуше за њим.

На таваници бјеху необојене греде и даске, кроз које је пирило. До његова кревета бјеше други, сличан, од буковине, просто отесан, испуњен сламом, застрт пустином.

Ускок изиде из куће. Снијег падаше једнако крупнијем меким пахуљицама кроз топал ваздух. У дворишту бјеху с обје стране читави брегови, а средином иђаше пртина од кутњега прага до дворишнијех

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: Ајде шта си луда. Познајем ја, ти ћеш бити срећна с њим. ДЕВОЈКА (кроз плач): Нити знам каква му је кућа, нит има ли што, него ајд па прстен.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Твен, Сент-Егзипери, Кестнер и Жигмонд Мориц били су нам, на првим корацима кроз живот, поуздани у питањима добра и зла.

И поред тематског обнављања, и благог озрачавања неким од процеса кроз које песништво у ХХ веку пролази, дечја песма се у суштини не развија; тешко је замислити у ком би се правцу она и

да се одлучила на надградњу, морала би да прође кроз низ преобликовања, да се угради у сложеније системе симбола, у којима би се, на крају, осећала тек као пригушени звук,

Тако је поезија, кроз промишљено самоубиство, успела да нам се представи у ембрионалном облику, и да сачува везу са свим изворима, менама

промишљено самоубиство, успела да нам се представи у ембрионалном облику, и да сачува везу са свим изворима, менама кроз које је прошла.

авангардног жртвовања за велику ствар, од критичара се тражи да према њему буде посебно обзиран, да му гледа кроз прсте. Он је предводитељ о чијем се раду не сме судити строго и отворено. Он је лучоноша, неодговоран и недодирљив.

је превише патетичан, али лажан није: То су збори, то су гласи Којима се прошлост краси, Што продиру кроз свет мрачни Са гробова оних зрачни' Спајајући громким јеком И божанском силом неком Спајајући

И кроз тај нас је свет Змај први провео: чворак је Змајев чворак, и сви цигански коњи јесу потомци Змајева циганског коња.

Али потреба за игром ни тада не престаје. Вучо у њу уноси нов садржај, даје јој посебан правац: кроз игру се врши насртај на друштвени поредак, изводи се нека врста пробе за друштвени преврат.

Вучови дечаци настоје да проникну свет, да га кроз игру освоје, да се одбране од његових зала. Они се самоваспитавају; на поуке одраслих или се не ослањају (Петићи,

Дај ми, чиле, једну руку Да не тражим даље, Прозборих кроз своје тек израсле маље, а и одговор је такав: На брзу руку рукопомоћ тражиш, Прешна нужда није, Јер две руке

све: и тематска опсесија, и највиша вредност живота, и надахнуће, златна мера доживљавања, морални кодекс, лупа кроз коју се посматра свет и суди о њему.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Јер, кад су се цепали протоколи, ви сте гледали кроз прозор, а ја сам напред ишао. ЖУТИЛОВ: Зар вам није доста што сте член?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

писмени, каткада и неписмени, куповали су своја места од владика, и да би истерали свој трошак, отимали су од народа. Кроз цео XВИИИ век из грађанства и народа дижу се жалбе против злоупотреба црквених људи, истиче се потреба да се њихова

Старе »мештре« заменили су нови »магистри« који су прошли кроз нарочите педагошке курсеве, боље обезбеђени и независнији од цркве; школе су добиле световнији карактер, у њима се

готово сасвим напустио, а изгледа да је и сам Суворов био незгодан човек за тежак посао који му је био поверен. Кроз школу је ипак прошао приличан број младих ђакона, па и одраслих свештеника, који су научили словенски и нешто

и православног осећања, одржавали су сталне и блиске везе са својом домовином и били жива веза између Руса и Срба. Кроз цео XВИИИ век осећа се код Срба утицај не само руске цркве но и руске просвете.

ЈОЗЕФИНИЗАМ Српска књижевност на крају XВИИИ века претрпела је исти утицај и прошла је кроз исто ступањ развића који су прошле књижевности других народа у Аустрији тога доба.

ИИ. ЊЕГОВЕ ИДЕЈЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНИ УТИЦАЈИ. — У своме духовном развијању Доситеј Обрадовић је прошао кроз неколико разних ступњева.

И он је за ту идеју не само као рационалист но и као Србин, као члан народа који је кроз цео један век био изложен суровим верским гоњењима.

Иако је Србија пролазила кроз цео један низ династичких и политичких криза, њена просвета и култура су стално напредовале.

писао стихове и оснивао »водолечилишта«, измишљао нове плугове, радио са кошницама и са платном, оснивао пиваре. Кроз живот иде као фантаст, одушевљен, занесен, и Вук Караџић га назива 1838. »лудим човјеком«, вазда у екстази.

ДУХОВНО ОБРАЗОВАЊЕ. — Као Доситеј Обрадовић и Вук Караџић, Његош није прошао кроз редовне школе и сам се духовно образовао. Код бококоторских калуђера учио се само основној писмености.

У ствари то је еп сведен у дијалоге, у којима има много високо лирског елемента, нарочито у мислима владике Данила, кроз чија уста је сам Његош говорио. Било је покушаја да се Горски вијенац игра на позорници (1897. у Карловцима, 1902.

Када је писао Горски вијенац Црна Гора је преживљавала тешке дане, као у време владике Данила, и кроз уста владике Данила у свом спеву Његош је казивао своја суморна осећања и црне мисли о судбини српскога народа, као

Милићевић, Вук - Беспуће

Снажни млазеви разбијали се о прозор кроз који су они гледали, и циједили се низ стакло. Људи с уздигнутим јакама, и жене, прихватајући сукње, журили се, трчећи

млиновима, рушећи се шумним и запјенушаним слаповима који прскају и шире хладноћу око себе, губи се у кланце кроз које се провлачи стијешњена и изубијана између стрмих, одсјечених литица које сијеку воду.

са црном иструлом шимлом, малим прозорчићима, неједнако изрезаним у дрвету, високим праговима, отвореним вратима, кроз која се црвени дрхтава ватра на огњишту. Гавре Ђаковић се диже, рукова се хладно с друговима и изиђе на улицу.

Он се журио кроз ту гомилу свијета, не марећи да опази икога, да се осврне за којом женом, да поздрави кога или да коме врати поздрав.

Његов воз пројури и стаде одједном; из њега куљну мноштво свијета и, пролазећи поред њега, ишчезаваше кроз једна врата. Он се попе у кола и стајаше на прозору.

дизао очи, видио је њега, вазда једнаког, с истим држањем, истим преплашеним очима, испод истог големог завежљаја. Кроз отворен прозор ударао је вјетар и уносио оштар ноћни ваздух; машина сипала кишу варница које су се гасиле; бјеласале

ломљавином мртвачку тишину заспалих поља; наличио на немирну и несрећну животињу која јури преко мртвих предјела, кроз једну вазда исту ноћ, као да тражи пута кога нема.

И навикао се касније, као што се човјек на све навикава. Послије му је годио онај студени дах који је провејавао кроз замрзлу кућу. И он у њој замираше полако.

амбицијама и свим оним немиром који заталасава и гони напријед; он страхује од вјетра који пролази дрско и извиднички кроз собе, да му не однесе тај замрли живот, да не донесе свјежине, кретања, струјања, буре, међу ове занијемјеле зидове.

И кроз кућу као да одјекну братов звонки глас, као да се разлијеже његов весели смијех, као да зазвекета његова сабља коју је

И поново звонила соба од његова гласа, поново се разлијегао његов весео и звучан смијех кроз читаву кућу, са топлом и дјетињском добродушношћу. Тада су се посљедњи пут видјели.

на затвор и послије тога на безнадан живот у изгледу; из страховања да се сам не кори безутјешно и не каје горко кроз цио свој живот, и из жеље да сачува остатак имања од кога је он и сувише потрошио, своме брату, он је био наумио да

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Па ипак је некад боље бити и непозван, па седети лепо са »костгебером« сву ноћ, па кад дође на њега ред отпевати кроз зубе по једно »Рождество твоје«, него да ми се деси на први дан Божића оно што се десило Павлу Постиљоновићу кад га је

Јова би отрчао у пошту, сео на своје место и шефа дочекао. Тако је живео Јова кроз сва четири годишња времена и дочекао Божић лета господња 1891.

Прошао већ и св. Никола са славама и стереотипним разговорима на њима, и Божић, ту кроз који дан. Све се ужурбало да га што боље дочека. Устумарао се свет, а нарочито домаћице наше.

А, прико, да си ме нешто онда видео! А ја тек само искривим моју јегерску капу, па кроз Абаџијску чаршију у Београду, а тесак ми на дугачком лагираном каишу.

Поче се као кроз маглу присећати свега оног што се десило о ручку; многе слике му изиђоше пред очи. И њему дође нешто тешко, паде му

— Но, то је баш лепо од тебе! А да шта сам ти ја? — протестује Каја мало као болно. — Видим ја! Види Јова и кроз даску! — Јест, — прихвата Паја — а шта смо ти ми обоје: госпоја Каја и ја?

колика је сума? — Па четири стотине динара, драги прико. Треба ми, па не могу да чекам. А кроз три-четири недеље имам, истина, да примим повећу суму, е, ал муке прико, што мени сад треба, па ми дуго да чекам.

ви што онако хоћете над сваким да изрекнете суд, е, реците ми сад сами, али онако по души реците: који је тај смртни кроз чије жиле струји крв а не сурутка, ко би овом сиренском гласу одолети могао?

за којом задевене беху једне двојнице, мало краће од учитеља, а танке као учитељеве ноге, које се лепо провиде кроз танко српско платно. Школа је била доста лепо намештена. Било је свега што школски законик прописује, па и нешто више.

поче о њему да прича, наравно, мало објективније, у светлости данашње науке, онако критички, — кад се уједаред помоли кроз врата чупава глава Пује фамулуса, који га одазва мало напоље. После неког времена врати се у школу, али не сам.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ Пева путник, па силази Кроз камење низ планину, Пут се вину, он упази Дивне драге и долину. Гледа путник с стене голе: „О красоте, о дивоте!

1843, 5. дек. ВРАГОЛИЈЕ Момак иде враголан, По гори се шири, Леп је кâно лепи дан Што кроз гору вири. А са горе крај потока Стазица се дала, Једна мома милоока Ту је рубље прала.

Лаки ветрић осмену се, Листак лиска дирну, Бели данак покрену се Па кроз липу вирну. Липа брсне гране шири, Шапће дану сјајну: Вири, дане сјајни, вири, Али чувај тајну. 1843, 6. дек.

“ Па полете пред милога, А он клону с коња свога — Ао јада изненада! Глава њему разбијена, Рука десна саломљена, Кроз завоје крвца лопи, Јадна мома руке склопи: „Па зар тако, драги мој!“ „Само, душо, кад сам твој.

Пирну ветрић, од земље ме диже, Помаче ме, па све сунцу ближе, Кроз облак ме злаћани погони, Кроз злаћани и румени они, Боже мили, чуда големога!

Пирну ветрић, од земље ме диже, Помаче ме, па све сунцу ближе, Кроз облак ме злаћани погони, Кроз злаћани и румени они, Боже мили, чуда големога!

Мачем бијеш, мачем сечеш, Мачем себи благо течеш, Благо турска глава сува, Кроз њу ветар горски дува. Ој соколе далматинче, Дивна мора дивни синче!

Глете, браћо, кроз прозора само, Како месец дивно сјаје амо, Амо сјаје, на нас погледује, Познаницим' својим се радује, Ајде' мо

Ово реко, Пегаза ободо, Те управо небесима одо. Па кроз облак, сад мањи, сад већи, Прођо један, прођо други, трећи, Па ударим тад на један таван, Таван облак, облак

Стругнем јадан онамо Пегазу, Ал' се збуним, те промашим стазу, Па ударим кроз камење неко, Бог поможе, већ мисли утеко, Уједанпут зину пакô на ме, Та јаруга, брате, пуна таме, Оцек страшан, ао

Живо дакле намастиру крочи, Док длан о длан, вратима докрочи, Муну кроз њи, поред кујне муну, У тај часак лаган ветрић дуну, Замириса са ражња пециво, Заигра се моје срце живо, Гуско!

донесе нама бела дана, А мени се млађаноме чини Као мачак ноћу на сланини, Кад што шушне, а он од стра скочи, Па кроз таму засјају му с' очи. Ој давори, учитељи клети, Да чудне сте и дивне авети!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

У својим ноћима с највише мјесечине, ти си наслутио ту апокалиптичну неман с косом смрти и проговопуо си о њој кроз уста свога јунака, Брке. Једног дана ти си је и видио, реалну, овоземаљску, остварио се твој страшан сан, твоја мора.

има неко доба како ме, за мојим радним столом, освоји црна слутња: видим неку ноћ, прохладну, са звијездама од леда, кроз коју ме одводе незнано куд. Ко су ти тамни џелати у људском лику? Јесу ли слични онима који су тебе одвели?

Пржиле су га многе страхоте кроз које сам пролазио, али коријен је остајао, животворан и неуништив, и под сунце поново истурао своју нејачку зелену

и мала бена, а около су регатале жабе, па уз ту крекетаљку ниси знао јеси ли још на земљи или заједно с мјесецом рониш кроз расперјане навиљке облака. ТИ СИ КОЊ У нашој кући сваки члан фамилије имао је своје госте.

јесен обично су увијек били празнични, сјајни и пуни шапата, па ме тако повуку и ошамуте да не знам куд бих прије: кроз кукурузе, низ поток, уз бријег.

! Ноћу се изненада тргнем иза сна: вири мјесец кроз прозор, гори читаво двориште, а бљештави посјетилац уноси ми се у лице и шапуће: — Хајдемо!

Још ми у срцу кљуца туга за долином и остављеним дједом, али кад ми кроз крошњато дрвеће букне у сусрет, сасвим изблиза, огроман мјесечев пожар, ја све заборављам и узбуђено протепам: — Ево

— Ђеде Петраче ...— заустим кроз стегнуто грло, а стари потукач, погађајући моју неизречену дјечју тугу, спремно надовезује: — Идемо, делијо, идемо.

А тек наша јутарња враћања са млинарења! Свако од њих било је свечано побједничко наступање кроз поља, увеличано нашом натовареном старом кобилом, иза које сам ја весело каскао и потркивао.

Најављују га туга и несаница, а на крају све то проговори кроз пјесму. Однекле с појила, кроз сив сутонски пепео, провуче се невесела арија: Маријано, коње да продамо, да заједно у

Најављују га туга и несаница, а на крају све то проговори кроз пјесму. Однекле с појила, кроз сив сутонски пепео, провуче се невесела арија: Маријано, коње да продамо, да заједно у Босну бјегамо.

Бог зна ко му је та Маријана за којом он сваког прољећа тугује. Па да, с њом би он да оде некуд у ову провлажену ноћ, кроз тамне шуме гдје сабласно стражаре у бијело обучене невјесте, дивље трешње.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХАСАНАГА: Овде сте ме на носилима донели, је л тако? Капало је из носила, кроз платно, колико сам крварио! Рана до ране, не знаш којој ћеш пре да притекнеш! Је ли ико верово да ћу преживети?

Стоји у цвећу до колена... Мирише као ливада, киша и дуван... Стоји и чека ме, а тело му и кроз одећу светли... Али после је дошло и дете. Па сам мислила: како ћу тамо дете да пренесем?

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Преко овог ти нећу прећи! Да си ми рекао насамо, па да ти некако и прогледам кроз прсте! Али овако, пред светом! Ово ти никад нећу опростити! Ово нисам заслужио од тебе! Ово је чашу превршило!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

А глас му је био крештав, јак и иш’о кроз нос. Ни на једном месту није се задржавао. Ишао је од куће до куће по махали.

Димитрија уђе и стаде пред Тодом. — Шта ћеш, Димитријо? — упита га она кроз плач. Он диже главу, па кад је виде онако уплакану и врелу, поглед му се смрачи и засврбе га нешто око слепих очију.

Тек што сунце да зађе. Отворио сам оба прозора гостинске собе и бех засео те читах неки роман. Светлост је долазила кроз прозоре и јасно осветљавала све. Одједном уђе и ти. Стаде до мене.

С мајком спремаше ми ствари. Чарапе, кошуље, пешкири, све ситнице, читава девојачка опрема, за час прође кроз твоје руке и наслага се у мој сандук, помеша се са дуњама, јабукама и крушкама, које ти кришом гураше, да нико не види.

Хладовине истина беше доста у соби али ипак беше и жеге која пробијаше кроз завесе у полутаму... Раскомоћен, у оној полутами, читајући, чини ми се Мопасана, раздражен, узаврео и стискајући вреле

Влага потока још више ме дирну. Мека, сочна трава набујала, а више моје главе склопило се грање и лишће. Кроз грање пробија месец те осветљује тамнозелену воду која полако жубори, промиче, беласка се и милећи прелива се преко

И онда, када ја прелазим преко потока, идем кроз вашу башту, долазим пред кућу где ви, усред дворишта, на простој асури, ти и мајка спавате.

Свршаваш већ. Погледах је зачуђено. Њено смежурано лице беше покривено тамним пегама. Стиснула смежурана уста, а кроз кожу виде се десни. Тек сада спазих да јој је још оно старо одело али већ уласкано.

Чудна и тешка туга обузе ме. Мати спремаше вечеру једнако причајући о теби. Почесмо вечерати. Вика се утиша. Одједном кроз рупу на собним вратима, чу се твој тих, дрхтав глас: — Тето, ту ли си?

На теби беше поцепан минтан и једно велико парче откинуто од лакта висаше ти; кроз шамију провириваше твоја коса занемарена.

Чак сам се бојао да је мртву видим, већ сам кришом бацао поглед кроз прозор у гостинску собу у којој она беше спремна да је види свет и припали јој свећу више главе.

Погледах око себе, а зимски дан већ увелике свануо. Кроз хладан ваздух, проткан као неким растуреним власима магле, почеше летети са свих страна, као залутале, пахуљице снега

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Карловац румен; је л' од радости, ил' је то зрака срдитог жара? сунце већ седа; кроз облак густи продиру светли његови зраци, кô зрачни, сјајни подупирачи, што сунце држе да се не спусти.

Еј, ропски свете, под отим небом! еј, звездице сјајне, штрецави жуљеви на божој стопи! Ваљда кроз вас проби цикут и вапај мученички, па кроз свако тако процикнуто место провиру знаци божје милости танко, штедљиво,

еј, звездице сјајне, штрецави жуљеви на божој стопи! Ваљда кроз вас проби цикут и вапај мученички, па кроз свако тако процикнуто место провиру знаци божје милости танко, штедљиво, као што владари на земљи колајне

небо, Олимп потопљен, и себе сама милост просећа, већ ледне вале кô да осећа, — потресло га је, задрхтô је кроз, у колених му чисто зимогроз! и још титански тај подругљив смеј — да силан роб! ох да сиромах Зеј!

Буновно се дим за димом вије кô и пре, на прозору слике шара од којих се мре. ПОСТАНАК ПЕСМЕ Сунашца на залазу кроз прозор пада жар, оданде на твој адиђар, са њега на дувар.

Запали срце моје, из њега сину зрак, кроз ока твога камен драг просинуо је благ. Па и он је у боје разишао се цео, још лепши шар је разапео на листак овај бео.

Ил' уста она можда медена што толики испричаше нам плам? Кроз уста та је прошô пољубац што старе своје њиме целује поштовалачки млади нараштај; ал' још та уста, још то није Вук.

А кога зову, кога ли маме синови таме? Зар оног ком је, жив док је дисô, кроз оба света летела мисô, пасала смело невиђен свет? зар томе мора нас тек да слуша обестељена, слободна душа?

плам, просевкује сумраком сводовским, осевкује боговска ступила; ал' жешће још у грудма вођевским просевкују кроз разбор им и суд Самсонова јуначка чудила.

Тад ми се она од онуд јави, к'о да се Бог ми појави сам: у души бола лед ми се крави, кроз њу сад видим, од ње све знам, за што се мудрачки мозгови муте, Ѕанта Маріа делла Ѕалуте. Дође ми у сну.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

А следећа генерација, Вукова, која је наставила и проширила рад свога учитеља кроз часописе и посебне збирке, није никако могла наћи начина како да измени ниски пиједестал на којем је овај дивни торзо

Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету дође у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: — Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију!

Онда се он упути кроз ону планину и нађе ловца, и назвавши му бога, запита га: — Брате, чуо сам да се ти знаш с тицама разговарати, а оне

Овај се онда полагано провуче кроз дувар и прикраде ка асталу, па на овом што нађе, све поједе и попије, па онда ону шарену свијећу изнад главе промијени

Кад то види царска кћер, онда замоли свог оца, да онога роба, којег је прије три године дао затворити и којега она кроз дувар опажа како дише и дуварове креће, изведе, и да огледа његово јунаштво.

Они му покажу. Браћа пођоше на ону страну. Идоше кроз шуму три године, док дођоше у оно мјесто гдје је Грбо видио свјетлост. Уљегоше у град, кад тамо нема никога.

Пошто краљ виђе да неће мање од триста дуката, врати их натраг па им рече: — Даћу вам триста дуката, кроз годину, али ме поштено служите.

— Свијетли краљу, не могу друкчије избавит коња, јер је насред велике ријеке начињена штала па мени ваља много ронит кроз воду док дођем у шталу. Одмах краљ нареди те му се начинише хаљине.

Кад се наврши четрнаести дан, ево ти краља пред Грбину собу и рече: — Пружи прст, Грбо, кроз кључаоницу да видим јеси ли добар за ражња.

Удри једном, а залеће јој се сјекира, па сва упаде у биљу; окрени, обрни, не може да извади. Кад то виђе Грбо кроз кључаоницу, рече краљици: — Шта се, госпојо, мучиш! пусти мене да ти то исцијепам па ме онда закољи.

— Хоћу, — одговори краљ. Пошто краљ уљезе у кућу, Грбо брже боље за њим затвори врата. Краљ поче промаљати прсте кроз шубаре, а Грбо поче ударат клинце.

Милош и Дивоња путујући кроз шуму дођу до једне пећине и намисле да се ту стане. Милош се и опет хранио из Дивоњина рога, а Дивоња је ишао сваки

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Чекам, чекам, нема јела; најпосле промолим главу кроз пенџерић, да видим шта је. Али кад ме одунуд звизну, куме, пођоше ми сузе на очи, а ја натраг! Пита ме гост, шта ми је.

МАКСИМ: Какав аларм? ЈЕВРЕМ: Опколили људи кућу, као да ће на јуриш да је узму. МАКСИМ (гледи кроз прозор). Који је то враг, та ја нисам никоме дужан. СОФИЈА: Ваљда су чули да ћемо давати бал.

ИСАЈЛО: Ено га, у соби. ШАЉИВАЦ: Децо, мени се чини, да ћете ви да страдате од доктора. Отоич сам видио једног ући кроз пенџер, мал’да није докторов разум украо. ИСАЈЛО (гледи у Манојла): Биће тај ђаво.

Ко је улазио у собу. ИСАЈЛО: Нико, него нам је један човек казао да се неки провлачио кроз прозор. Тако је кад сте тврди, па нећете да метнете гвожђе. ДОКТОР (претећи): Ја оћу да ми се разум нађе.

Ово може бити врућо, а може бити и ладно. Може бити сувоврућо, влажноврућо и меко. МАНОЈЛО (смеши се кроз зубе): Уху! Не смем да говорим, а казао би нешто. ДОКТОР: У врућом пределу ветар је усијан.

(Исајлу) Гди си нашо ово? ИСАЈЛО: Ја прођо кроз књигопечатњу, а оно пуно људи тамо, отимају се за ове листове и смеју се нешто.

Шта приноси потписивати се др и др, а овамо погрешке правити, које се и ђацима не могу кроз прсте гледати. ШАЉИВАЦ (врши главом): Ко би се надао овоме, какав сте малопре били?

Зар онај боље руча, који осам врста јела кроз грло пропусти, од оног, који се од једног наситио? (Покупи новце и метне у џеп. Затрпавајучи рупу.) Мој комшо!

Сад ће свет да пропадне, што ти ниси видила овај обичај. Као оно је боље било, кад девојка вири кроз капиџик, кад пролазе момци. СТАНИЈА: Вири јакако, а неће да стреља човека у очи ка нека змија. 10.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Ако не буде нагазила на штогод, да нисам Срета. Пело ти, а чекај, платићеш ти то двоструко, могу ја и кроз пенџер, немај ти бриге. Или ћу те начинити као што си била, или ћеш сва бити мешина. (Пође к пенџеру.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

ко нападали снег, са грана, А можда помак пламена што лизне Ивицу листа јесењег платана, Ил можда дух залутао у собу Кроз закључана врата празног стана, Ил давно лето макну се у гробу — А можда је то била она Ана; И звук и слика, мало

2 Ја уснем поред тебе тек кад зора Запара ноктом дно неба кроз гране — Па знам кад сањаш, знам и какав сан је, Да ли паслика врта или мора.

На југу пролеће расплиће чворове мокрих ветрова, Смрт има мокру сенку док пролази кроз зид. (9—10. ИИИ 1986) ФРАГМЕНТ Делимично по Пиндару Лепота која твори све сласти смртницима Истину ће да твори од

несавршено има довршен облик; Зато је онај мудри неимар Пантеона Пробио куполу кружно, на самом врху, да би Кроз отвор сишло небо у светлости, у пљуску, По својој осовини, да видљив буде знак; Зато је протомајстор љубави, и он

Слабо вас нешто видим У омаглици дана. Пред невидљивим храмом отвара се и бриди Незацељена рана. Хоћу да кроз звуке шкљоцања камера, Одломке безвезних разговора летњих, Провучем тај шапат; моја је намера Да пошаљем сигнал кроз

кроз звуке шкљоцања камера, Одломке безвезних разговора летњих, Провучем тај шапат; моја је намера Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи И кажем: ипак мирно почивајте; Није ово подне оно што нас спаја, Него једна повест која дуго траје, А

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Добила си петицу из „Познавања друштва“ а не познајеш ни своју рођену фамилију, и не знаш: да су те гледали кроз прозор све док ниси замакла за ћошак, а да су те пре тога: покривали по ноћи, прали ти гузу и посипали је

), облачите се онако још спавајући и ложите пећ, па роните кроз јутарњи смог да купите кило полубелог, пакет бутера, јогурт, кифле мортаделу и, „молим вас, триста грама млевеног, ако

Е па, лујике су непрестано у покрету, непрекидно луњају, лелујају и ландарају кроз варош са оном обавезном великом торбом, комбинацијом коферчета, вреће за спавање и несесера.

на веома старом магнетофону марке „Грундиг ТК-46“ Анчин монолог, од чега је најмање три четвртине приче било испричано кроз уста пуна кикирикија, а остатак уз обавезно грицкање семенки.

Знате, јуче ми је био рођендан. Не, није било никаквих журки! Ни поклона. Ничега! Ронила сам кроз своју сопствену депресију, све до дна, све до дна. Шта сам радила?

Правим најпре мало реда унутра, купим отпале даске и бацам их преко оних новина, а затим слушам како пећ пуцкета. Кроз прозор кабине види се река.

Сама у старом „Чамцу“, лепо се видело како сузе падају (клик-клак) на палубу, а затим кроз расушене даске одлазе да се улију у Саву, а онда у Дунав, па у Црно море, које се такођер негде улива, само не знам

Јутро је почињало његовом чувеном реченицом: „Шта оће опет тај гитлер?“, а кроз три дана се најозбилније припремао да изађе на демонстрације због окупације Пољске, Једва смо га смиривали говорећи да

би опет све заборављао јер смо му давали онај први број из комплета, у коме је Хитлер тек почињао да се афирмише кроз пивчугу. После његове смрти у септембру 1965. припала су ми тестаментом сва одликовања која је исподобијао.

—Одакле ти одликовање? — дрекну на мене. —Од деда Гаврила... — процвилех кроз плач. —Па зар Карађорђеву звезду с мачевима на ланац? Где ти је кућа?

носе своје једино свечано перје, као да уопште имају још нешто за облачење у ормару, како зрике полусклопљених очију кроз трепавице премазане свим фарбама света, а колико пре пола сата мазнуле су у купатилу шминку својој старијој сестри.

У тихим летњим вечерима пролазе блудећи као да су се богзна куда упутиле, а шта? У најбољем случају савиће окуку кроз Скадарлију, мазнути лепињу са гулашем, па натраг — у бункер на ћорење!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

КОЦЕЉЕВА 12 КОВАЧИЦА, ОПОВО 14 ЦРМНИЦА 15 ИИ 16 ТРШИЋ 17 ГРК 18 ЧОКЕШИНА 19 ТРОНОША 20 У ЧАЈНИЧУ 21 КРОЗ ГОРАЖДЕ 23 ЖИТОМИСЛИЋ 25 ПРИЗРЕН, ГЊИЛАНЕ 26 А БИСТРИЦЕ, ТРИ БИСТРИЦЕ 28 ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА: ДУД СВЕТОГА

ЧОТ У божуре сенке тону с перунике у сутону. о зрцало од облачка укреше се тамна тачка и лепрхне преко Чота кроз пређицу од живота. КЛЕНАК У решетку иза Кленка заплиће се рог јеленка.

Златно пиле громово мрси лишће лозово: Ковачица, Опово. Кроз мрштење глогово креше сунце богово: Ковачица, Опово. Звркне зрно бобово. Облак, руно овново: Ковачица, Опово.

У Чајничу знају жреци ину причу: ко у Стоцу залепрша о злом коцу, тај осване у Благоја и Достане. КРОЗ ГОРАЖДЕ Косиш ли то или жањеш бело жито? Шта ли сија? Сањамо ли и ти и ја? Од незгоде, теби поноћ - мени подне.

У опсени, тешко теби - тешко мени. Мој Горазде, струји печал кроз Горажде. Хватам сену, жива птицо у пламену. ЖИТОМИСЛИЋ Кукаст облак крај Неретве крпи прслук после жетве.

БОРАЊА І Сур детао у граб кљује, у граб кљује, поручује телеграфски, све кроз сиже: тек је душа зрнце риже. Праскозорје са Борање црвенилом сноп оджање и облије трбух змији у светлосној

Ништећи се собом самим, мислим зрачим - а ја тамим. И мерећи стварно стање, губим жицу, губим ткање и промећем кроз празнину празан чунак и тишину.

ІІІ Скруњује се у резиме Роѕа алба место риме, а уз рефрен пламен лиже: тек је душа зрнце риже. Кроз поднебље полуседо, дан и поноћ, упоредо, једући се, док се топе, од две сенке нулу склопе.

Собна светлост с окна тоне у смех свеца са иконе. Кроз босиљак врх колевке зрца стакло петролејке. Прокапњује златно уље на троношце и црепуље.

Глуво доба, глувница: гуја преко дувара и два пара волова. Пропух чунке промеће успари кроз упретке. - Шкрипне штапац с разбоја и прошкриње шкрињице (у вријеме разброја међу будним стварима): Једног давног

Бајалица забаје: Кошутице, устукни: чекају те сватови и о трну врпчице у шумарку лесковом, гдје свијетле чешљеви кроз вилинске маказе. Извуци се, кртице: пламти лампа лептиром, бијел-лука чешњеви љускају се с вјèнчића.

- Има божјег удјела у кућевном жубору, у зрцању с иконе, у пјесмином распјеву: Крпљен живот, крпија а кроз прсле прозоре прелама се Србија. ІІ А кроз прсле прозоре прелама се Србија бехарају маџарке.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МАРКО: Шта, процес? И процес да терам кроз тебе? А, нећеш ти мени ту млого мудровати. (Увати је за руку и доведе до Башића.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

На крају шуме кућица стоји, тугује у њој мачак Шепа, кроз прозор гледа, часове броји, пјетлића чека зеленог репа, док тамо негдје, на стрмој коси просуто перје кишица роси.

Бездана ево ко поноћ сушта. Доље се јунак у корпи спушта. Небојша прави! Зар није, кажи?! Подземно царство кроз таму тражи.

Делија момче кроз гору граби, иде у најам опасној баби. У дивљем кланцу вјетар свира, и вода бучи низ тјеснац стрми, злаћана зрнца

плаве и чудне приче преде ли, преде: „Пођем ти једном, делијо стара, у лов са мачком Пекмеза цара, идемо журно кроз неку раж у правцу горе Дебела Лаж; у мене пушка одлична роба, ваља ми више од шупља боба, у њега топуз из дрена

Напољу дотле кроз пејзаж дивни и санке клизе дједице Мраза, звјезданим прахом искри се стаза. А близу куће, под прозор сами,

“ Отиде Мачак по уској стази, кроз честар зелен опрезно гази, на сваки шушањ у шуми пази, трагове звијерки пажљиво њушка, спремна му стоји шкљоцава

Мудријаш хвата стазицу пријеку кроз маховину, простирку меку, чуљећи уши, тихо пјевуши: „Пијетлићу драги с батака два, у дубок лонац носим те ја,

„Сад сам ти, Пијетле, скувао чорбу!“ Путује Лисац прастаром шумом, уз камењаре хајдучким друмом, чуљећи уши, кроз нос пјевуши: „Пијетлићу драги с батака два, у дубок лонац, носим те ја, добро је тамо, ја нисам груб.

Уа! С неба је пао! Читаве ноћи звијезде је крао! Погледај за њим — блиста се траг!“ Потрча Мјесец брже нег очи, кроз врата шмугну, у кревет скочи, а сврака опет галаму ствара: „Побјеже скоком! Држи га, стара!

„Небојша пази, опрезно гази, опасност вреба на самој стази!“ Јунак се лати за сабљу бритку, синуше токе кроз дуги брк, и коњ се пропе, спреман у битку, а чета нагну у луди трк. Провири бака кроз облак сив.

Провири бака кроз облак сив. „Унуче драги, био ми жив!“ На земљу Мјесец свјетло точи, пољану малу зрацима таче, а онда стаде и шири

“ Весело пара сину у трави, а дјечак скочи, повика: „Стој! Ово је цванцик сребрни мој!“ И опет чу се кроз облак сив: „Унуче добри, био ми жив!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

На Већем има једно двадесет кућа. — Могу ли вечерас прећи тамо? — Свакако. Поштанска лађица биће овде кроз један сат. При повратку она се дотиче Већег острва; можете са њом поћи. Само не знам како ћете се вратити.

Она остаје овде минут или два, колико да измени пошту. Колико је сад? — Пет. — Биће тачно кроз један сат овде. — Мислим да имам и сувише времена да се испнем до врха села.

која иде право између два реда камених кућа, испод античких утврђења и над језером, две или три главе ме гледају кроз прозоре. У једним вратима неколико људи и деце. — Добро вече. — Добро вече, господине. — Јесте ли рибари?

Киша почиње крупним, ретким капљама. Муж и жена одлазе по нове џакове. Тада се кроз језерску траву појављује друга барка, црвена. Старац и један млади човек отворенога погледа веслају стојећи. Његов син!

Потрошио је више милиона да га претвори у замак. Млади маркиз... — Долази кроз два-три дана, — додаје жена. — Стара маркиза је већ тамо. — Воли женске радове; ваше девојке мора да су добре везиље?

— Ове зиме је језеро било смрзнуто? — Четрдесет и два дана. Младићи су одржавали пролаз кроз језеро, таман колико да се провуче једна барка. Требало је дан и ноћ одржавати га. Не би иначе било хлеба.

Замак се више не види, заклоњен полудивљим парком. Капија је отворена и ја продужавам кроз парк немајући намере да дођем до замка. Лево на кратком пропланку човек чува две огромне краве. — Лепе животиње.

Ја сам ловац. — Колико вас има послуге? — Сада смо четрдесет. Али ће са господином маркизом кроз два дана доћи још двадесет. Шофери, механичари, собарице и лакеји. Хоћете ли да видите замак? — Не верујем.

— Довиђења. Кажете тридесет литара? — О, врло често и више. — Довиђења. Пролазим опет кроз село. С једне и с друге стране, жене и луди гледају ме љубопитљиво. Кажем свакоме: добро вече!

— Има ли рибе? — Врло мало, млади господине. — Али ће за вечеру бити довољно? — Можда. Продужавам кроз биље сасвим уз обалу; газећи сваки час погрешно на камен који се не види.

Ваљда бих једино волео да птице ћуте: али ни тога нисам свестан. Враћам се истим путем скоро кроз мрак. Вода је сад светла и звучна. Код недовршене грађевине сусрећем оне рибаре, који су се ту близу искрцали.

Једино што примећујем јесте да један од њих носи нешто велико и као плетено од трске. Видим кроз то комад неба. — Шта је то што носите? — За хватање јегуља. — Имате јегуља у језеру?

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Ал' кад топли, благи ветрић Са жаркога југа пирне, И заблеје бели јањци Кроз долине наше мирне; Од мирисног благог јутра Док се сунце још не смири То ће цвеће брати деца, Миле сеје и пастири.

По пољима травним разлеже се јека, Одјекује небо и гора далека. И кроз тихе равни поточић кривуда, А песме и свирке разлежу се свуда...

ПЕСМА Шарен лептир шири крила Кроз пролетњи свет, Па их свија задовољно Са цвета на цвет. Кад помамни оркан душе И помрачи дан — У бокору рујних ружа Он

Копрена дубоког мира Увија поља и равни. Румене пруге се гасе — И бледи месечев зрак, светило небеских двора, Кроз маглу диже се већ — и нема, дубока тама Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора. Све грли мир и сан.

ЛАКУ НОЋ! Лаку ноћ, лаку ноћ! Сунце тоне за планине, И последњи трне зрак; Кроз пољане и долине Прикрада се црни мрак. Свуд спокојство тихо влада, Лахор шуми, роса пада, Лаку ноћ!

Свуд спокојство тихо влада, Лахор шуми, роса пада, Лаку ноћ! К'о шуштање мирног мора Кроз тишину бруји глас, То анђео поврх гора Тихо слази међу нас... Лаку ноћ, лаку ноћ!

МОЛИТВА Кад јекну звона с црквице старе, Тихано, бôно, кроз ноћни мрак, А суво грање зашушти благо, Љубећи први зоричин зрак — Светиње пуна, душа ми леће Тамо, где вечни борави

Анђелским крилом нека ме штити Кроз живот овај мучан и клет — А смрт кад дође, нек са мном онда, Ка небу зрачни управи лет!

У засенак њен По уској стази ја се будан крећем И слушам шумор кроз дубоки мрак И гледам земљу, окићену цвећем И жудно пијем миришљави зрак.

Уокруг мене тишина је само, Кроз брсно грање бледи месец сја — Ја блудим даље... Ал' куда? и камо? Нит' разум каже, нити срце зна!

Ал' осећа грање, па се тихо свија, Осећа га лахор, па слатко ћарлија. И анђео мира, кроз дубоку таму, Спусти се пред олтар у пустоме храму.

И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји, Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тада Кроз мирни прошушти дом — ал' и то губи се брзо, И сан лагано пада...

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Ни сада не устајем кад ме бýде – страшни суд ли је, шта ли је – кроз прогризене уши ми вичу: Устани некрсте и тело своје покупи!

Много се бунара у кнежевини отвара ноћас да посечене главе јунака сутра у бистрину века векова приме. И вук је кроз коби питом постао, а траве у подрумима мог двора подивљале подижу камен.

сутра тек, иза седам брегова прићи ћy дворима обећаним, сиротиште је тамо за сироте чију поворку водим ево за руку кроз ноћ. РАЗГОВОР НА БОЈНОМ ПОЉУ Беше то празник.

Ево се утроба моја са подземљем сложила, а до пролећа плода дуги су векови чекања. Са свећом по ноћи крстарим кроз своје корење, коме ли ће тамо у даљини, на излазу пећине јутро моје крви да сване и када, и на коме језику?

И закон трајног срца нека влада крај срушенога града. БАЛКАНСКИ ПУТОПИС Полако иди кроз мале цркве не питајући за пут, поздрави се с дрвеним рукама светаца огрезлим у крв и млеко, гледај у сводовима

Нада мном стражар мотри да л ће промаћи виле. На градски је улаз стао ветар са свитком вести за овај дан. Кроз отворен прозор видим спава господар с руком на балчаку. И његово тело је мач један кажем и дижем очи.

Ја треба да се вратим граду који ме посла, који видим кад сунце провуче руку кроз крзно облака и на брду ми се причини осветљен двор или на крају падине море те викнем неку жену, а мислим на луку.

Које је то племе? Рогоз се пробија кроз снег, стојим на месту где ће долетети птице и почињем да разумевам Словене.

Ту кроз црни орах балканске лобање пролазе браћа као сенке под епитрахиљем и космополити, иду кроз пећине где се батрга чов

Ту кроз црни орах балканске лобање пролазе браћа као сенке под епитрахиљем и космополити, иду кроз пећине где се батрга човечија рибица, додирују изнутра слепоочне жиле вреле као коњске сапи и чују десно шта кују

Сад бирај, царства ти се нуде, битка се и кроз облаке вуче. Зло је и горе, иза гроба се опет туче и добру твоје сени двојници худе.

Лазар је гура натраг у бој и шлемом на узбуну зове и гледа тог душмана тако спремног да сече и гризе и главом кроз зид да рије, да се дере дању и ноћу, да не устаје са жене ни са злата и да се дан за даном бије.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

МИЋА МИЋА (он је последњи пошао уз степенице и попео се већ на први степеник, па кад спази Даницу, која долази кроз средња врата, он се врати): Ах!

и одлазе у задњу собу, из које ће даље по кући цуњати, тако да ће се у идућој сцени још једном појавити те видети кроз стаклена врата како пролазе кроз ходник. Овом приликом, прелазећи преко сцене, и не обзиру се на Даницу).

ће даље по кући цуњати, тако да ће се у идућој сцени још једном појавити те видети кроз стаклена врата како пролазе кроз ходник. Овом приликом, прелазећи преко сцене, и не обзиру се на Даницу).

(Одлази са осталима.) ПОЈАВА ВИИИ ДАНИЦА, ТЕТКА ТЕТКА (долази кроз средња врата): Где си дете, забога, што се задржа толико? ДАНИЦА: Па ето, нисам још ни послужила госте.

ДАНИЦА: А пре те кућице где смо становали? ТЕТКА: Зар се не сећаш? ДАНИЦА: Сећам се, али као кроз сан. Мало, поплочано двориште, једно дрво, и... Тада је мама још била жива, је ли? ТЕТКА: Јесте! ДАНИЦА: А тата?

ПРОКА: Е, па хајде, бога ти, пођи! МИЋА (који је стално извиривао кроз стаклена врата не би ли спазио даницу): Није потребно да иде пријатељ Агатон, ево га адвокат иде овамо!

Одмах ћу се вратити. (Оде.) ПОЈАВА XИИ АДВОКАТ, АГАТОН АГАТОН (најпре провири кроз врата, па кад види и увери се да је адвокат сам, излази): Баш, једва сам чекао да останете сами.

Само, једно бих вас молио: можемо ли и кад можемо наставити овај разговор? ДАНИЦА: Кроз шест година, кад ме прође жалост. МИЋА: То значи никада? ДАНИЦА (слеже раменима). МИЋА (полазећи): Онда...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Равница као да тоне у неки бездан, лагано нестаје, а над нама још увек лебди млечни одблесак већ зашлог сунца, и кроз њега жмиркајући затрепери по која звезда. Те вечери, јула 1914, умукло је већ било и блејање оваца.

Само један стражарио је покрај ватре, која је тихо пуцкетала. А и он је дремао. Лежао сам на покошеној папрати и кроз пукотину на кровињари посматрао једну сјајну и светлу тачку, која се померала лагано, нечујно, још мало, још мало, и

— А шта ћемо са оним „цвећкама“... зараженим? — пита кроз смех један са риђим брковима. — „Маркираним“? Е, бато, њих бих ставио на расположење регрутима, као покретне нишанске

Биће изведен пред ратни суд и стрељан... Јесте ли разумели?... Маса нешто процеди кроз зубе у знак разумевања и остаде нема и укочена. Униформа, онај челик... параграфи... дисциплина...

Траилу заиграше мускули на вилицама, шмркну кроз нос, и стави руку на груди: — А не, не, жива ми деца... Ах, фирија дракулуј!

да размрсе оне силне каишеве, да пронађу крај уздама и запрежницама, гурали се између коња, онда подизали камуте, кроз које су коњи сами провлачили главе.

Живојин, као за инат, командује да се људи пожуре и Крста возар, сав црвен у лицу, бије коња ногом у трбух и кроз стиснуте зубе псује: „Ах, кинезо, и ко те створи!

Водници, напред! У галопу смо пришли и поздравили. Командир нас је гледао мрачно и строго. Онда срдито, кроз стиснуте зубе, савлађујући љутину, проговори. — Чули сте... и више да се то није поновило! То је ваша дужност била.

Тада ћете примити нова наређења. Јесте ли разумели?... На своја места! Кроз батерију се пронео глас да ћемо вечерас кренути, јер су посилни причали како је наређено да њихови официри морају

мараму на уста, да би се заштитили од прашине што се таложила по лицу, обрвама, трепавицама, па и на тој марамици кроз коју се дисало.

У пролазу кроз село народ је износио воду, воће, давао је хлеб, што је све послуга радо прихватала и делила са возарима, који нису

је то у једном селу покрај Мораве, када је Танасије Првуловић излетео из једне куће са закланом кокошком, па је махао кроз ваздух да би јој после лакше перје почупао. Видела га цела батерија, чак и командир.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Настаде прави лом. Клетве, претње, па богме по мало и псовке, онако кроз зубе, све се то просу пред ово двоје јадника, који дођоше да заложе сву своју снагу за добро и напредак орловичке

— Ваша је много светлија и веселија. — Јесте; хајдемо сад тамо. Изиђоше обоје и прошавши кроз велики простран ходник, уђоше у мању, светлу, лепо окречену собицу.

Старац се узврпољи, уздахну дубоко, као да му откидају парчета жива тела, па кроз плач прошушка: — Ово ми је унуче једина потпора; то су ми и очи и руке, па да ми њега узмете.

Гледаћемо... Она изиђе у двориште. Пролазећи кроз ходник, смишљала је како ће да викне децу, да их окупи око себе, али чим стаде у дворишту, опколише је жене са децом.

— Прво запишите рачунаљку; без ње не могу ништа радити, а требаће ми кроз месец дана. — Рачунаља... а шта му је то ? пита је кмет, као бајати зачуђен.

Па као прави каваљер фијукну прутом кроз ваздух и смешећи се рече: — Да понесемо оружје... Зли су им пси. — Јесте. Јуче вас у мало не исцепаше.

Зли су им пси. — Јесте. Јуче вас у мало не исцепаше. Ја гледам кроз тарабу како не умете да се браните, одговори му она и зацену се од смеха, сећајући се јучерашњег призора, кад пси

— Хе, оно је било изненада... био сам збуњен. Они прођоше кроз сеоски сокак, по коме лежаше ситна, истуцана, лака прашина, у коју упадаху ноге до чланака.

И кроз то једноставно зеленило црвене се кровови кућа, беле се на њима димњаци, а из њих се извили далеко и право у висину бел

се спрема за легало; све се то спојило у један самобитни, нарочити звук који се носи преко воћњака и кућа, продире кроз густе облаке прашине, што су се понегде подигли, па се према сунцу преливају и светле неком љубичастом бојом, — носи

Има времена, други пут... — Е онда до виђења. Лаку ноћ! рече она и климну главом кокетно, па се обрте и уђе кроз вратнице у своје двориште.

— Лаку ноћ, рече он за њом, прихватајући се шешира и гледајући кроз сутон необичну силуету, која се удаљаваше од њега Испод пуних китњастих шљивових дрвета.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Угледа је лијепо Сунашце, Угледа је кроз јелово грање — Кол’ко се је ашик учинило, Трипут је се Сунце заиграло, Па одвуче лијепу дјевојку, Да је узме себи

59. Шта се сјаји кроз гору зелену? Да л’ је сунце, да л’ је јасан месец? Нит’ је сунце, нит’ је јасан месец, Већ зет шури на војводство

“ 111. Текла Сава на камену сама, На њој Мара платно бијелила. Мајка Мару кроз три горе звала, Мара јој се кроз девет одзива. “Јеси л’, Маро, платно “Нисам, мајко, ни до воде дошла.

“ 111. Текла Сава на камену сама, На њој Мара платно бијелила. Мајка Мару кроз три горе звала, Мара јој се кроз девет одзива. “Јеси л’, Маро, платно “Нисам, мајко, ни до воде дошла.

132. Јово Ружу кроз свирале зове: “Ајде, Ружо, да чувамо овце, Ја ћу овце а ти ћеш јагањце.“ “Не смем, Јово, караће ме мајка.

Штоно ми се Травник замаглио? Еј, да ли гори, да л’ га куга мори? Дјевојка га оком запалила, Еј, чарним оком кроз срчали пенџер. 143.

Нијесам се јунак оженио, Веће ’оћу с тобом о јесени, О јесени која прва дође!“ 168. Не гради пута кроз воће моје.

“ 243. Цуцу, цуцу, кобиле, Кудар сте ми ходиле? — Кроз бегове долине; Гору с ногам’ кршиле, Јова мога будиле. 244.

267. Бога моли моја мила дика Да се облак на месец навуче, Да се луче кроз пенџер провуче. РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ И ИЗРАЗА Абер (хабер) - вест, глас авлија - двориште акшам ђелди

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Мишљење? Са таквом главом, као што је твоја? Ти верујеш да је то, што пролази кроз твоју главу, неко мишљење? Ти мора да о себи имаш неко веома високо мишљење, кад тако мислиш! Шта каже, „ја мислим”!

Показаћу свету црн гвоздени пањ: дрвеним мачем пресечен наковањ! Кроз мрачне земље, што са ланца лају, с дрвеним ћу мачем поћи на аждају!

Ко очи и уста. Или ко разне шаре. Па туриш унутра свећу. И свећу запалиш. И поклопиш оним поклопцем. А свећа изнутра кроз оне рупе сија! СОФИЈА: То мора да је лепо! ДРОБАЦ: Понекад тако сија по пешес тикава! СОФИЈА: Лепо причаш.

СИМКА: И куд ћете сад? ВАСИЛИЈЕ: После педесет метара, можда ћемо бити у Енглеској! Кроз пет минута, можда ћемо стићи у шеснаести век!

Кроз пет минута, можда ћемо стићи у шеснаести век! ЈЕЛИСАВЕТА: Кроз пусте земље, испуњене плачем, крећемо у ватре са дрвеним мачем! СИМКА: Нек вас Бог чува!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

И галије од Неретве, црне и крваве? И песме и мачеве наше дуге и тмуре? И једра и весеља, урличућа кроз буре? Заборавио си њине тешке, мрачне главе?

ПАРТЕНОН Не волим веселост пролетних башта, нити да ичија душа продре кроз свилу мог црног мушког плашта. Нашао сам суморну сласт тела, као ветар звезде у грању по гробљу, слађу него душа.

О колико пута тад устајем сам, погурен и црн па се загледам кроз мутан прозор у пропланке далеке. И осетим да ми није доста љубав невесела.

да ћу, овог пролећа, закашљати ружно и видим витак стас, преда мном, што се рони, верно и тужно, сенком и кораком, кроз воду што звони, у небеса чиста. И, тако, већ слутим да ћу, скоро, душу сасвим да помутим.

Већ давно приметих да се, све, разлива, што на брду зидам, из вода и облака, и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом, да ме љубав слаби, до слабости зрака, провидна и лака.

Већ давно приметих да се, све, разлива, што на брду зидам, из вода и облака, и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом, да ме љубав слаби, до слабости зрака, провидна и лака.

И, тако, без тела, душа ми је невидљива, и невесела. Једног пролећа, и ја сам горко знао да, кроз свирале девојачког ребра, здравље дајем.

А, место свог живота, знам да, по видику, тај осмех расух, над сваким телом, голим, и, над земљом овом, кроз коју Арно руди, пун звезда и зрака, мој се шапат слива, у измождене груди, јер се, у пролећу, све то опет

И, место своје судбе, са ужасима новим, сусрећем давни живот, болан, и прозрачан. А, кроз ову земљу, свилену и прозирну, чим, уплашено, спустим девојачко тело, кроз маслину мирну, видим, далеко, опет, лишће

А, кроз ову земљу, свилену и прозирну, чим, уплашено, спустим девојачко тело, кроз маслину мирну, видим, далеко, опет, лишће свело и завичај облачан.

Кад изнемогнем, и мога распадања талог сливаће се у таму, кроз река наших муљ и слив, у земљу која ври, на дну блата устајалог.

Све су то биле, дакле, пролазне само сени, на које сам, кроз благост, и жалост, и тишину, стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чисти, прах?

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Белих ружа није више било на свету. Грех је заразио и људе и земљу. Прођоше многе хиљаде година а руже су кроз цело то време биле црвене, а белих никако није било.

ХРИСТОС У КРЧМИ У крчми је пуно дима од јефтина дувана, пуно срамотних речи и безбожне псовке. Кроз маглу се виде црвена, пијана лица, закрвављене очи: сељаци пију и свађају се.

МУШИЦЕ На пропланку, у једној планини, пасао је стари пастир стадо оваца. Сунце је залазило и кроз шумска стабла протурило руковет косих зрака у ком је, као у каквом вијору, опијен сјајем заходнога сунца, играо рој

— Кукај, кукај сад! — довикиваше му жена кроз плач — кад се ниси могао смиловати и нахранити оног сиромашка... Ја сам ти лепо казала да ћеш се кајати.

— Не, царе! — одговори старац кратко и одлучно. — Па зашто? Кажи ми, не мучи ме више! — молио га је цар скоро кроз сузе.

ХРИСТОС НА ПУТУ Обилазећи градове и села На работу је пошо свога дела. Пут га поведе тога лепог дана Кроз млада поља сунцем обасјана.

сијаше невиним осмехом, Још незаражен смрћу нити грехом Вечном лепотом вечитога склада— Кад алʼ изненада— Идући путем кроз поља Он срета У распадању леш једнога псета... И, гадећи се, глас Петров га трже: „Рави!... Стрвина!... Обиђимо брже!..

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Подигох очи небу, клекох на колена, и кроз сузе узвикнем: „Боже велики! умудри ме, послушај молитву сирочета које се потуца по широком свету тражећи домовину

Онај слеже раменима и рашири руке у знак чуђења, погледа ме и процеди кроз зубе: — Јест, то је заиста нека земља. — Како се зове? — упитам. — То не знам.

Једва сам могао корачати кроз ту масу славних луди што ме окружују и гуше се ко ће се прогурати ближе мени. Чак се неки и завадише око тога, а чули

— Немам. — Колико ти је година? — Шесет. — Па још ниједан орден?! — Ниједан. Повикаше гласови кроз масу, као оно на вашару кад се чудовишта приказују. — Чујте луди: човек од шесет година без и једног јединог ордена!

Гушање, граја, врева, тискање све јаче и јаче, а из свију улица се свет згрће и наваљује да продре кроз масу да ме види. Најзад дође и до боја, те се умеша и полиција да уведе ред.

Ја стадох гледати низа се и око себе да ли није шта необично на мени, али ништа не приметих. Тако сам прошао кроз толики свет и нико ме нигде није узимао на одговор. — Што не лајеш?

пре подне примао сам честитања од најотменијих грађана; а довече ће мог коња провести око девет часова с бакљадама кроз улице, и затим ће бити игранка у првом хотелу, где имају приступа нај отменији грађани.

Стану, гледају, блену, па једни одлазе, други дођу, и тако у свако доба стоји око хотела велика рула, а кроз њу се мотљају продавци листова и књижица, и деру се у сав глас: Нов роман: „Чудан човек“, свеска прва!

— А ако се кроз који дан отвори извоз свиња, шта онда мислите? — упитам учтиво и радознало. — Ништа простије: пошаљем други поверљив

Наравно, кроз све је то било испреплетено оно одушевљено громогласно: „Живео!“ Дуго је трајало док се сви ти обреди извршише, а кад

“ Дуго је трајало док се сви ти обреди извршише, а кад се дође крају, засвира музика кроз све улице, а свет је шетао горе-доле увеличавајући тиме свечаност.

Кад се све то без опасности изведе, онда ће неколико чета, са заставом, промарширати победоносно кроз улице, уз громке ратоборне звуке музике, а војници морају корачати оштро, тако да им се при сваком кораку љушне мозак

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

омиришеш је па приђеш шептелији, загризеш онако на грани, па осетиш како ти усна за усну пријања а кроз грло пролази сама медовина. Сит си, трбух хоће да се провали, па опет штрпкаш.

Таман се добро загледаш, кад — а одоздо, кроз лишће чујеш: туп — туп — туп, па тек; цврц по самом челу — и орах се скотрља на траву...

С друге стране врљика, отуд из чајира, начетили се гојни теоци, њушкају овце кроз врљике, или од дуга времена скачу једно на друго; најстарији вочић, да би се допао петомесечној кравици, гицне се

Шушти изгажена слама, кроз коју пропадају тешка, једра зрна, па, чегрљајући кроз парошке, падају на гумно. Тресу се виле у хитрим рукама, срце

Шушти изгажена слама, кроз коју пропадају тешка, једра зрна, па, чегрљајући кроз парошке, падају на гумно. Тресу се виле у хитрим рукама, срце све брже куца, а са чела падају крупне грашке зноја...

Наступа чудна ноћна тишина, кроз коју се од једаред зачује јасно и снажно тиктакање ветрењаче... Шушти плева и слама, подузета силним ветром од кола,

друго и треће, па видиш да нема ништа лепше ни слађе од тога врелог и слатког плода, што ти, као најчистија медовина, кроз грло пролази.

Кад уђосмо кроз врбљак у реку, па отпоче да одјекује лупање плоча по камењу и затим бућкање по води, мени се поче дизати капа на

Идем преко авлије, а очи ми се не одвајају од рпе, што је сложена баш више вајата, на равној ледини. Кроз помрчину светлуцају пламенови од луча, а око њих се виде само главе, спреда осветљене, а около умотане помрчином.

густу помрчину што се над земљом прострла, али су слабачки њихови зраци, тупе су њихове стреле за густу копрену мрака, кроз коју се тихо поткрада лагани поветарац, те целива знојно лице уморног радника и задише га свежим, животворним миром....

Слабо светлуца бледи пламичак лојанице, једва му зраци продиру кроз густи мрак, те показују тамне предмете, поређане около. Не види се лице ниједног радника, но чује се много....

То ви је највреднији и нераздвојни друг српског радника: он га срета још првог дана, кад свет угледа, он га прати кроз цео живот, на свадби, на слави, на састанку, на моби, на сваком раду и залудничењу; он га прати и у гроб, па и после

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Уосталом, чак и кад би друкчији наслов био, знамо ми и сами да су скоро избори, не мора То кроз новине да нам се каже. А, дедер, овај, преврни унутра. ДАНИЦА (отвори новине). ЈЕВРЕМ: Има ли што?

ЈЕВРЕМ: Добар дан! ПАВКА: А ја вас баш гледам кроз прозор, па кажем Јеврему: ево госпа-Марине право к нама. МАРИНА: Баш добро што вас видим, газда-Јевреме, те да вас

СПИРА: Па зини, брате, али кад зинеш, а ти бар кажи нешто паметно. СПИРИНИЦА: А теби већ памет цури кроз капу! Ма'ни се... (Пљује га.) П... пп... п... п... п... да ми те не урекну! СПИРА: Е, Мицо, ти опет тражиш?

МЛАДЕН (одлази). СЕКУЛИЋ: Е, па хајде сад и ја на посао. А овај, и ти се, газда-Јевреме, упути, нпођу мало кроз кафане; седни с овим и с оним, обећај овом ово а оном оно; поздрави се и с оним с ким се и не познајеш.

Откуд он може да буде кандидат? Пење се на куће и леми олуке. Дође неки странац и водиш га кроз варош да му покажеш знаменитости, а Лаза чучи на крову.

већ читао новине, ту дође и телеграфиста који прича да на десно уво уме да чује интернационалне телеграме, кад пролазе кроз жицу, па ту писар из начелства који зна шта је поверљиво дошло, па онда ту ми сви остали.

СРЕТА: Како да пробаш? ЈЕВРЕМ: Чекај да видиш. (Погледа најпре на врата леве собе и затвори их, завири затим кроз кључаоницу Ивковићеве собе, а затим куца на врата.) Данице, Данице! (Гунђа сам за себе.) Гледај ти, молим те, ње!

СРЕТА: Тако је то, дабоме, кад ти је он у кући. ЈЕВРЕМ: Нешто, хм, нешто! (Затвори врата кроз која је Даница отишла.) Ето, сад нема никог.

(Враћа се гомили и нуди поједине да говоре.) КАФАНСКИ МОМАК (прогура се кроз гомилу и прилази Јеврему подносећи му једну хартију): Послао господин Секулић да се плати. ЈЕВРЕМ: Шта је то?

ИВКОВИЋ: Ја теби кажем, а ти реци оном коме треба! ЈЕВРЕМ: Није те ни срамота: за један говор потегô кроз новине да се жали! ИВКОВИЋ: Нисам се жалио, ја сам само изнео да си и ти прешао у опозицију. ЈЕВРЕМ: У опозицију?

И да се иселиш. ИВКОВИЋ: Чуо сам! ЈЕВРЕМ: Из срца твоје кћери могу још данас, а из квартира кроз петнаест дана. ЈЕВРЕМ: Ја енергично кажем: још данас! ИВКОВИЋ: Данас је избор! ЈЕВРЕМ: Ако је твој избор, и мој је!

ИВКОВИЋ: Ја се надам! ЈЕВРЕМ: Сигуран посланик! Пише депеше против свога таста. (Баци му згужване новине кроз врата.) На ово па да се закитиш! ИВКОВИЋ (баци му згужване црвене плакате): А ево теби! Читај ово па се поноси!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

И Ташула се увек тада љути, клати јако главом кад иде, а убрза ситно као коза, шапће нешто цинцарски кроз зубе и ревносно брише крпом све што стигне, али се труди да притаји гнев свој.

Пружио и захватио па држи, ништа не испушта, а сваке године принавља поштогод. Тако ће то бити кроз неко време. И то осећа, и гаји наду на то, мали Зац, али још су му слабе силе, још није време.

Затурила се на стражњем сицу удесно и пружила ноге улево, па само виче фијакеристу да тера кроз сокаке, а за инат, још једаред, и по шеснаести пут, поред госпође начелниковице.

Пред бољим кафанама стане па поручује пиво, плаћа одмах и даје обилан бакшиш, а затим наређује да се тера даље кроз сокаке. Ето, после таких збитија и чудествија дошла је пре десетак година амо у ово село, где се већ увелико обикла.

Е, то мало није ишло у главу ћир-Ђорђу, али јој је морао гледати кроз прсте ради других многих добрих страна њезиних. Била је добра кућеница.

лице, зажмирио очима као мачак љубимац кад га добра старица, протекторка, чеше иза врата; тад би му мило било, па би кроз зубе пропустио: »Хе, хе слатко зенско!

вељу жалост Сретину, а на срамоту овога века) право гласа, оне имају права да се интересују, да бар, како наши кажу, кроз плот гледају ту политичку борбу, имају, накратко, права да се грде.

Тек видиш зељова где излети подавијена репа на три ноге, па шиша кроз сокак и не осврне се нит’ пусти аваза све док не дође под кош у своју авлију. Тек оданде лане!

Поваздан тако седи у механи или пред механом. Мало говори, само ћути па звиждуће или певуца кроз зубе. Опкорачи столицу, наслони се на леђа од столице па се љуља тако.

* »Стари режим је пао, завршује Срета овај допис (који је овде у најкраћем изводу изнет а који се у новинама отезао кроз три броја); пао је, да новијем, сувременијем места учини. Закон природни; логика догађаја. Пивар Сантер.

— Вичите: Живели! — Живели! — продера се Мића »Официр«. — На живот и на здравље! — пусти кроз зубе ћир Ђорђе. Живели! Зито! — Тако! Тако ваља! — вели Срета задовољно.

Несум неки чиновник, изелица од дваесешести и пијавица народна!! — рече ћир Ђорђе скоро кроз плач. — Не треба то теби ништа! Ти само мене слушај, па их изваљај овамо! — рече Срета.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ПО ВЕТРУ 253 ГДЕ СУ ОНИ ВЕТРОВИ 254 ВЕТАР И ПАПИРИЋ 255 ШУМА ПОД СНЕГОМ 256 ЗИМСКИ СУМРАК 257 КАП 258 ПЛАМИЧАК КРОЗ ПРОЗОР УЧИОНИЦЕ 259 ЗВЕЗДЕ 260 НОВЕМБАР 261 П.П.П.П.П.П.

Код кревета бди мама; светиљка дрхти кроз тмину, И ветар, око зидина, као пас љутит кевће. Дошао и Џон Хохохонд, отпасао револвер, скинуо шеширчину Стао уз

снег кад ојужи, Са нечим топлим и ведрим испод очних капака, Зажелевши да се то вече доброте продужи До краја живота кроз живот свих дечака.

Размишља дечак о сунцу као о лепој причи, Која се дуго преноси и кроз сећања множи; На мангупску фуруну сунце личи, Стално гори, а нико га не ложи.

деца нису крива што су жива. — Бог убио, лопто, ко те измислио! Корача седи професор кроз тишину без краја, Ногу пред ногу, низ дугу улицу, пешке, Кад, гле, поред цркве: Дечаци, гужва, граја, Утакмица!

Ближи се ручак, Одмакô далеко дан, Цврчи цврчак, Сунце корача кроз стан, Сваки час се мршти мамино лице: — Нема ни хлеба, ни Цице! Не може мама више мирно да послује по кући.

Оставила је поквашен веш, млаз по поду кривуда; Мршти се и крши руке, уздишући, И погледа кроз прозор, незнано куда... Нема хлеба, нема Цице, Па како да човек не изгуби живце!

Ко је још видео тај дан У коме човек остари?). Кажем вам, децо, као кроз сан: Чудноват дан. В Саобраћај стао, насред сквера Два кондуктера играју кликера!

Пред зору, у савани, шта се може видети Испод зеленог месеца, што као лист гори? — Једна црвена птица полагано кроз гране лети, Можда је то сунце које корача ка зори.

Месец кроз прозор зраке разлива, Последњи у ноћи Жуња уснива. На Дорћолу, На Дунавском молу, Има један сат, И један интернат.

У Ђушиној неко није заврнуо чесму Па мали млаз воде беспомоћно цури. Спавачи, одасвуд, хрчу кроз отворене прозоре, А кухиње су празне, млаке, неме. Необријани скретничар поздравља касне возове.

” „Не, ту нису умешани ни Лондон ни Токио, Ово сам ја сâм у бесаним ноћима открио, Вртећ се у постељи, тапкајућ кроз одаје, И питајући се шта ми то недостаје ...

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Бродови, који иду из Европе за Антиле, пролазе поред те области, покашто и кроз њу саму. Често се каже да се јегуља рађа у Саргаском Мору, што није погрешно ако се под тиме подразумева западна

У томе се заливу њена вода загреје, па тако загрејана излази из њега кроз Флоридски Мореуз као топла Голфска Струја.

Океан, од америчке обале до европске, њена је температура непрестано за 9−10 степени више од температуре воде кроз коју пролази.

на домак обала средње и јужне Европе или Северне Африке, друге до обала енглеских, норвешких, данских; треће прођу кроз Гибралтарски мореуз, улазе у Средоземно море, из овога у Јадранско море, и приближе се обалама.

3. Дотле она није имала крви; сад је добија, постаје црвенкаста, крв проструји по њој кроз фине капиларне канале и животињица добија изглед обичне глисте.

Оне при том искоришћавају и најмање пукотине кроз које је тешко веровати да се могу провући. Јегуљице на тај начин доспевају и до врло удаљених слатких вода, за које се

се на обалу гротла, враћају се на понован лов, и то тако траје по дан-два, док јегуља одједном не нестане, да се кроз одређено време опет помоле и сакупе из неких тајанствених рупа и испуне гротло.

Зато јегуља нема ни у рекама што утичу у поменута мора, јер би оне, пре но што уђу у те реке, морале проћи кроз мора у којима за њих нема услова за живот.

Брзина је различита према води на коју јегуља у своме путовању наиђе. Пролазећи, на пример, кроз Балтичко море, где наилази на велике разлике у температури, осветљењу и салинитету воде јегуља се у путу задржава, или

на који начин посредно, а у којима се, по свој прилици и завршава романтични живот јегуље после свих чудноватих фаза кроз које је она до тада прошла од свога рођења на томе истом месту, где се тај живот и почиње и завршава.

и песак које су понели са места где су се одронили; 4˚ песак са пешчаних обала и песковитих равница бива ветром ношен кроз ваздух на велике даљине; крупније честице падају ближе обалама, а ситније ветар носи далеко, док се и оне не сталоже

несавладљива препона да се могу међу собом мешати организми два мора везана каналом, јер организми не могу пролазити кроз такву воду.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ, кроз башту цвећа пуну, И кад кроз облак бледи месец сине, Повиће цвеће своју росну круну И зајечаће сетне виолине.

И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ, кроз башту цвећа пуну, И кад кроз облак бледи месец сине, Повиће цвеће своју росну круну И зајечаће сетне виолине.

О, да л̓ разумеш, драга, страшну беду, И осећаш ли невидљиве узе, Видиш ли кроз ноћ на лицу ми бледу Крваве очи и стиснуте сузе?...

Тело ти је у филиграну љуска Кроз коју блиста кротка душа твоја, Из очију тих бистрих благост пљуска, Врлинама ти већ не знам ни броја; Ал̓ знам: за

О гледај поља и планине модре, Ко ромеже се, ко из сна се буде, Кад зрак сунчани кроз облаке продре. О, заборави љубав, патње, труде, Отвори душу и очи ти бодре И дуго гледај те планине модре.

мујезин с танког минарета, док пода мном шушти непрегледно жито, И на месечини плави кукољ цвета, Узвикнућу громко кроз пределе неме, Да обузме сваког неверника страва: ''Јест, само је она лепотица права, А ја њезин пророк за вечито време!

А кад је понесу у град паланкини, Бледу, кроз редове борова и смреке, Сетно наслоњену на јастуке меке, — Задрхте од чежње редом сви перчини...

ЧЕКАЊЕ Чекам у сенци једног старог дуда Да месец зађе и, скривена тамом, По уској стази што кроз ноћ кривуда, Да сиђеш к мени чежњивом и самом. Чекам, а лењо пролазе минути, И сати бију на торњу далеко.

боју Сви песници на језицима свима, Кад не би тако у глухој самоћи Тешио срца што се чежњом гуше И љупким сјајем кроз бескрајне ноћи Везивао све растављене душе!

Сад кроз жиле моје струје крви разне, Ја ропћем и певам, ја кунем и славим, И корачам смело, без страха од казне, Кривудавом ста

у прозору стоје; И све да буде тужно, све да буде Као да свуда јече болна деца, Растапају се чежње као груде, И све кроз сутон пригушено јеца; Па кад на мене падну усне твоје, Да зајецамо и ми, обадвоје...

Осетим каткад тајни лет Кроз ноћ, док ћути вир; Стресе се лист и стресе цвет, Па опет влада мир. То роса, тихо као сен, Пада на лист и цвет, И

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Гордо лежи велики војвода под кључевма крви благородне, кâ малопред што гордо иђаше, страшном мишљу прсих надутијех, кроз дивјачне тмуше азијатске, гутајућ их ватреним очима; кâ малопред што гордо иђаше к светом гробу бесмртног

На Симуњи¹ стигосмо сватове, те убисмо обадва Алића, а кроз Турке несрећну невјесту. Ту смо грдно образ оцрнили и од Бога дио изгубили. КНЕЗ ЈАНКО Боже драги, чудна договора!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

год би Софка са осталом децом хтела из радозналости да оде горе и види га, па пењући се на степенице почели да вире кроз решетке од ограде на доксату, испред његове собе, он приме|тивши их, го, само у гаћама и кошуљи, висок, блед, почео би

осталом децом, која, навикнута, одавно би заспала, не би никако могла да заспи, јер би једнако допирало до ње одозго, кроз таваницу, његово поцупкивање. Па тек, када би тетка отишла, да га лечи!

Цело јутро јури и трчи кроз башту. Не могу да је задржим. Само кида цвеће и баца. Софка, једнако осећајући на себи његову руку и грлећи му колена

Матер метао на крило, расплитавао јој косе и једнако певајући грлио би је и љубио у лице и уста. Кроз неколико дана враћали би се кући. Отац истина као уморен, као повучен у себе, али зато мати пресрећна.

“ — од тада је мати не пусти саму. Од тада капија није смела да остаје по ваздан отворена. Софка сама ни на капију, ни кроз капиџик у комшилук, па ни међу саме женске, није смела да оде, а да је мати не прегледа, не види како је обучена.

И то не оде на капију улицом, већ кроз капиџике, баште, куће, како би се са целим комшилуком видела, са сваким здравила, и онда преким путем отишла у тај

| И заиста, Софка после неког времена кроз прозоре одозго угледа Магду. Изишла из комшилука и иде оном улицом која води право горе у чаршију, где је пазар и где

Софка је знала како је сад Магда са тим шегртима навлаш прошла кроз комшилук, да би сви видели Ту басму за Софку и завидели јој.

После, пред вече, кад се поче дан клонити, било је време да се иде на гробље. Звона већ стадоше да продиру кроз гужву и вреву из вароши.

А заиста, више њихове улице, кроз капиџике, из споредних улица, где нема метежа, већ се чује како иду жене, старке и слуге ка гробљу.

И кад за њом и Магдом затвори капију, она се брзо, готово трчећи, испе горе и кроз прозор отпоче их одгледати. Виде како мати јој иде чисто поносна и радосна.

Али одједном се трже. Кроз прозоре више ње, играјући се и добивајући ружичасту боју од црвених ћилимова, трнула је светлост од сунца, које

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Прокапљује. Ноћ. То је тишина веселих очију Са танким велом мистерије звука, С полусном среће кроз ту песму тију, Тако далеко од животна хука К’о срећа звезда, и сна, и младости. Ноћ.

Прокапљује. Ноћ. Добро ми дош’о, тренуте радости! Знај, моје срце за звезду је сваку Везано златним концем и кроз таму Облака ових, кад мис’о на раку Не пада ни уз воњу земље саму. Ноћ.

У ПРОЛАЗУ ЈУЧЕ... У пролазу јуче кроз сјајну дворану Крај мене, с човеком — ја га не знам ко је — Ледена лица, к’о пôд онај што је, Ти ми лагано, као

Месечина. Кроз алеје сане Туга веје, и шуморе гране. Ишао сам. Ал’ свемиром целим Блед се немар, тиха туга шири; Свет са болом

Та наде, снови нису болу криви! Хајд’мо! — О види величанство пóља, Трагично друштво кроз која ме води: Огроман видик, неслућена дóља. Снивана поноћ над њоме се своди.

цели; Задрхта душа као небо цело; И маса звезда са неба се просу На тугу, јаде, љубав, срећу рâну, На мртву душу кроз јутарњу росу.

И разлива се ваздухом, и моћно, Нов живот мисли, та визија течна, Кроз свест, и нерве, и окриље ноћно. Живот кроз душу набујало струји.

И разлива се ваздухом, и моћно, Нов живот мисли, та визија течна, Кроз свест, и нерве, и окриље ноћно. Живот кроз душу набујало струји. Ја имах вере, и верујем снóва; У мојој души певају славуји Под хладним небом октобра и зиме.

И као уздах, туга овог света Шумеће зраком немирно и спретно Вест смрти наше с багремова цвета, Кроз поља, простор и поднебље цветно.

Јесен... Свуда јесен! ВАТРЕ СПАСЕЊА Ватре спасења у даљини букте У свести мојој. Кроз ноћ црну лете Гвоздена кола. Задихано хукте. Промичу брзо мутне силуете.

јесен, ведри дани кад застуде, Тужну ми једну свечаност приреди, Са помпом мојих спомена што блуде Видиком старим и кроз сумрак бледи. Историја славе, полета и пâда!

И путници смо туробни што грéмо Кроз намргођен свет облака, чуда; Ћутање наше дубоко је, нéмо. Вода се морем свуд око нас пљуска, Прелива сумњом и

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

А кроз ваздух, кроз густу маглу, што напунила бјеше уске, кривуљасте улице которске разлијегала се древњава и плач жена и дјец

А кроз ваздух, кроз густу маглу, што напунила бјеше уске, кривуљасте улице которске разлијегала се древњава и плач жена и дјеце.

“ рече заповједник, дочекавши Которане на уласку. Господа, дишући као цигански мјехови, протискоше се кроз војнике. Конте Пјеро, пошто прошапута нешто са својима, отисну се од њих, те се примаче к ивици бедема.

Дан је био ведар, сунце је гријало, као што само у нашем убавом Приморју у то годишње доба гријати може. Кроз сунчану свјетлост вијаше прашина, што се дизаше са испреметанијех платненијех труба и другог еспапа из дућана.

било, биће их било до тридесет, што мушкијех што женскијех глава, застало у шупљаји бедема, па да хоће да се отисне кроз врата. Мичу се грају, нукају се да налазе, али се тај грунак не расипље док се не начме.

На те његове ријечи, отисну се из гомиле двоје момчади, једна дјевојка и невјеста једна, те изиђоше кроз капију; остали шљедоваше њихову примјеру; од њиховијех корака стаде топот по дрвеноме мосту, а сијавица удари с брда.

Кад минуше мост, он се протиште кроз гомилу и оде на десно, пут Праћишта, предводећи своју четицу. Приморци, које пут вођаше на лијево, зауставише се

дивни плод господскога соја, што се у брда станио те живио животом простим и природним, а од старог преимућства, кроз вјекове задржао љепоту тјелесну, понос и јунаштво, што је и њој на лицу одсијевало.

Вјетар суну кроз отворена врата и пови пламеном, те осташе у невиђелици. Солдат се још боље приби у нугао. „Ха, Милице, луч ужди!

„Па ћемо те оженити, је ли де Милуне?“ упита Марко, провлачећи прсте кроз косице дјетету. „Оцу зенити се, боме!“ одговори дијете. Сви се насмијаше. „А коју ћеш узети, де?

Учени Марин Болица, властелин которски, на измаку ХВІ-тог вијека путовао је кроз Црну Гору те у својој књизи узноси љепоту слога, особито црквенога и каже да је та грађевина на част бившем Господару

“ Калуђер сједе на широку столицу према слабоме огњу, обори главу, па извадив из џепа бројанице стаде пуштати кроз прсте зрно по зрно.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Поређења су често у употреби и као пословице (Промеће се као оџа кроз поњаву, Прошао као Петроније на Брајићима итд.).

“ Или — одговор попа на питање сељана да ли зна писати: — „Знам, али пошто се осуши не знам читати,“ итд. Кроз питалице је спроведен и необично добро дат лик једног новог незапаженог народног шаљивца, Раје.

Сам начин њихова излагања, обично кроз градацију, као и само њихово мистериозно казивање, уз разна обредна средства, осим тога и непосредно обраћање болести

Због своје каквоће: да их је тешко без пажње и напора изговорити, оне су погодно средство да се и нормално дете кроз забаву учи правилном и смишљеном изговору, ломећи језик и казујући ствари по логичном реду; осим тога нарочито код

Уста ти се позлатила! Хиљадили се такви јунаци! Б) ШАЉИВИ Дао бог да био црн кô лонац, танак кô конац: кроз чибук прошао и у лули ноге прекрстио.

Сачувао те бог као јаје с тавана! Све ти црно, а очи бијеле! Смеле те најтеже мађије! Сунце ми те кроз воду гријало! (тј. да се утопи). Траг ти се по злу познавâ! Трње вро, по трњу ’одио! Узма те узела!

Понио се као да је добио бијеле пчеле. Промеће се као мачка међу стаклићима. Провукао се као пас кроз росу. Ради као кртица. Раширио се као жаба на води. Ретко као бела врана. Сед као овца. Сиромах као црквени миш.

Не би му ни ораха из руке узео. Не би оћутио, да му сто узлова на језику свежеш. Не би га пољубио ни кроз девет поњава. Не вјерује ни својим очима. Нема на њему ваљане ни длаке. Нема ни две вијуге у глави.

Кад те опанке подереш, ја ћу ти купити друге (рече се у шали босу чељадету). Кроз плот ткато, коцем сабијато. Куни ми кућу ђе стоји (рече се у шали ономе, који се жали да га зуб боли).

— Раса не чини калуђера, ни мантија владику. — Сребрно седло не чини добра коња. — Коњ се кроз длаку не хвали, него кроз брзину. — У опорој љусци слатка језгра. — Не једе се све што лети.

— Сребрно седло не чини добра коња. — Коњ се кроз длаку не хвали, него кроз брзину. — У опорој љусци слатка језгра. — Не једе се све што лети. — И пањ је леп обучен и накићен.

— Туђа мајка зла свекрва. — Свекрва — свекрива. — Кад се матер зове, небо се отвара. — Богу се иде кроз мајчино срце. — Сваком своја мајка мила. — Мекано је крило материно. — Мајчина љубав, дјетиње весеље.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ Воденичар, видећи Турчина ђе трчи на коњу, поплаши се, и, неимајући кад питати, зашто ће и кроз што да га посијече, да Ери своју капу, а Ерину баци на главу, па изнад воденице бјежи уз брдо!

“ У том се мачка украде међеду из очију, па кроз траву дође на гувно, и тражећи миша стане шушкати по слами. Свиња подигне главу, да види, шта је, | а мачка помисли од

57. Лијеска тролијеска, у лијесци огањ гори, и у огњу човек стоји. 58. Мастан каиш кроз земљу прође. 59. Међ' коњма расло, међ' женама играло. 60. Мељ меље навр јеле, шарено се вижле пење, да и оно умеље.

157. Шта је тврђе од челика. 158. Шта је у кући ново нетесано. 159. Шта капу на глави држи. 160. Шта кроз воду иде, а воде се не довата. 161. Шта на воду иде, а воде не пије. 162. Шта на себе живо месо једе. 163.

163. Шта на тавану бити не може. 164. Шта о клину висити не може. 165. Шта у гори без мозга лаје. 166. Шуто јуне кроз гору гуди. ОДГОНЕТЉАЈИ. 1. Преко леда. 2. Љеб у пећ. 3. Зуби. 4. Писмо. 5. Ротква. 6. Овца и јагње. 7.

а царева га кћи стури с крила, па притрчи брату своме, те се с њиме пољуби, па онда узевши га за руку стане га водити кроз све собе.

” Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, змија на врату | чобанову звизне, а

Иди с Богом, али за главу своју ником не казуј, јер ако кажеш комегод, одмах ћеш умрети.” | Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све што је на свету.

а снаха јој рече: „Кад пођемо легати, ја ћу извадити кључ из врата, па кад се стане скидати, онда ћеш га видети кроз рупу.” Кад мати тако види свога сина, онда стане мислити како би учинила да он онаки остане до века.

Кад га први сан ухвати, жена му полако извуче кошуљу испод главе, и матери кроз пенџер дода, а мати је одмах баци у ватру.

Кад најмлађи брат дође на ону воду и стане ходати покрај ње мислећи како би прешао на ону страну, угледа га кроз пенџер царева кћи, па заповеди момцима те га превезу и доведу преда њу.

Путујући тако дође у једну велику шуму и идући кроз њу нађе једну седу матору девојчуру под једним грмом где спава, па измахне штапом те је опали по стражњици, а она се

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Видиш ли да вера поможе делима његовим и кроз дела испуни се вера? И збише се књиге које веле: „Верова Авраам Богу и урачуна му се у правду и другом Божијим назва

(Пр. 4, 27) Трудове плодова својих јешћеш. Блажен јеси, добро ће ти бити. Журећи се кроз уска врата и тесним путем који води у живот вечни, (Мт.

свог ратног противника победио, него они који трче добро, који се труде, који се подвижу и који трпе трудове од борби. Кроз многе невоље, рече Господ, ваља вам ући у царство небеско. (Д. А.

опет, неписмен, или онај који ће трговати у њој, него да изаберете онога који хоће и жели ходити тесним путем и да уђе кроз уска врата. (Мт.

Владичице Богородице, и молитвама блаженог и преподобног и часног господина и оца Симеона, прођох, што се каже, кроз огањ и воду, цео и сачуван, и неповређен, пак, ичим. И дођох са часним моштима у Хвосно.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Каже да ноћу не спава од дилеме, пуца му глава од дилеме, толики је карактер! ИКОНИЈА (провиривши кроз врата): Вала, да продаје прокисо сир, провриштало вино, и лубенице дебелкōре, па не би моро баш толико!

А ево и киша, видите, како пљушти! Колко вам имам? ЦМИЉА: Седамсто. ЈАГОДА: Колко је народа! Треба се кроз ову масу пробити! МИЛЕ: Ја с човеком стојим овако!

Сигурно би се сетила, да сам је видла. Познајем сваког у фасу. Ето и ви. Дошли сте први пут, а да вас видим кроз десет година, знала би. Дајде две ђуроваче! СКИТНИЦА: Требало је да се венчамо четрешесте.

ИКОНИЈА: Шта? ВИЛОТИЈЕВИЋ: Кажем, требало је прво допере руке. Како ће кроз варош с крвавим рукама? ИКОНИЈА: С крвавим рукама? Цмиљо, шта је с том комовицом?

АНЂЕЛКО: Кажеш, убица ушо преко крова? ИСЛЕДНИК: Од гараже. Па после уз олук, па на веранду. Па са веранде кроз прозор право у собу, па по тинтари са флашом вињака! Седам — осам — девет пута!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

(Готово је гура, те ова тихо силази, под степеницама натиче нануле и губи се лево). НАЦА (долази с десна иза куће, кроз воће, отрчи под степенице): Тетко, је ли истина да је бата дошао? Отац био у цркви и тамо чуо, и послао ме да видим...

С лева, врата за Васкину собу отворена; с десна, два прозора кроз које се виде лиснате воћке. МЛАДЕН (стоји у дну и ослушкује, ако би га Васка позвала, да је послуша).

ЈОВЧИН ГЛАС Е, пријатељи, ето то је та Јовчина кућа, имање. Широко колико зид овај држи чак тамо; а дубоко тамо кроз воће, тамо до на крај вароши и даље, даље, у поље, у гору... ГЛАСОВИ ПРИЈАТЕЉА Ау, пријатељу!

(скидају се сами с коња, предају их својим момцима с фењерима, који прихвате и Јовчиног коња, и воде их лево, кроз воће). ПРВИ ПРИЈАТЕЉ (свирачима, сеоским са гочем и зурлама): Ви ту доле, пред кујном. Одморите се. Док затреба.

(Баца свећу у њеном правцу, те се угаси и котрља низа степенице.) МАРИЈА (иронично): »Дошло«? Ко зна колико, али кроз који дан можда ће да роди... (Пометено силази, бежи у кујну.

Сви силазе. Дају знак и свирачима доле те се придружују мучке. Неко с фењером их с лева дочекује и води кроз воће, где су коњи и остали, па ће кроз капиџике да се изгубе заједно са лелујавом светлошћу више фењера).

Неко с фењером их с лева дочекује и води кроз воће, где су коњи и остали, па ће кроз капиџике да се изгубе заједно са лелујавом светлошћу више фењера).

На среди огњиште а горе баџа с ватром која и осветљује; са стране долапи; прострта асура; кроз прозоре у дну се види мркла ноћ. Ветрови фијучу. СТОЈНА (распрема, извлачи из долапа постељу, намешта крај огњишта).

) НАЗА И ЗУЛФА (покупивши разбацан новац, беже лево, без лупе, у чарапама). Пауза. Кроз фијук ветрова чује се крик Зулфин: Аман газ...!, загушен шаком. Рзање коња, топот све даљи. Урлик пса, прекинут такође.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

„Кад је тако,” шчепа он моју торбу, „а ти ’ајде са мном.” Прођемо кроз собу попову и кажемо му да ми полазимо. Стане он молити да му не чинимо те срамоте, да ће пропасти ако то чује стара

Тиска се кроз народ и за худим својим старцем пристаје и људма мира не да. Полазећи из корабља, запитам шта сам дужан за превоз

Два цела месеца задржим се ходајући по различни неисказане красоте мести | и кроз Триполицу, древље зовому Мегалополис, отечество Филопименово, пређем у Навплеон, и ту нађем корабаљ за Атонску Гору.

У том манастиру нађем неколико Болгара монаха, од којих један одведе ме кроз Кареје у Хилендар. Како ми је жао било чути да је учитељ Евгеније, не могући трпити ту којекакве калуђерске кабале,

Преко дан лепо време; такове музике и појања — ван да опет ту. Око неко доба ноћи пођемо кроз широки канал; кад ти ту нападне на нас такова стра[х]овита бура да нико није већ мислио главе на суво изнети.

Преко високи[х] апенински[х] гора и кроз именовате градове предивне тосканске державе, друге недеље, на наше воскресеније, дођемо у Ливорно, гди отпразнујемо

би да у свој тој земљи на неколако фати дубљине ништа није него вода, коју свако јутро и вече чрез малене каналиће кроз сву башчу навраћају и древеса напојавају.

Пут нам је био кроз Лемберг, Пољску и Слезију. У Бреславији, трговци имајући дела свога, задржимо се седам дана, и чрез Лајпсик пређем у

Пређемо кроз различна владенија, градове и лепа места Германије, које кад би[х] хотео подробно описивати, одвећ би дуго било.

Пак гди је то све сад? Нигде! Нестало, пропало и ишчезло да му ни трага нема, како год ластавици која кроз воздух лети! А списанија просвештени[х] науком умова?

што сад већа част знаменитији[х] у нацији нашој, како свештенство, тако и мирјани, имају очи отворене и нећеду већ ни кроз наочари, јошт мање кроз туђе очи да гледају, но сами својима богоданим зеницама проницатељно и скроз сматрају шта је

у нацији нашој, како свештенство, тако и мирјани, имају очи отворене и нећеду већ ни кроз наочари, јошт мање кроз туђе очи да гледају, но сами својима богоданим зеницама проницатељно и скроз сматрају шта је што.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Кушмељ — зато што бијаше веома рутав, Чагаљ — стога што је био сух као кука, а Шунда — због тога што је говорио кроз нос.

— Лажеш! — рече Осињача кроз плач. — Мучи, жено, мучи, немам ја кад, а могâ би липи ствари изређати... Дакле, разумија си све, па сад га води!

Возари изведоше Брну, па легоше под ракиту. Стриц и синовац пођоше мучећи кроз дубраву. Лишћа још бјеше на старој древади, али још више шушњарка по ледини.

Два ђакона сврнуше лијево, кроз велика врата, над којима бијаше икона и кандило. Бакоња је мислио да је иза тијех врата њека светиња, али кроз њих

Бакоња је мислио да је иза тијех врата њека светиња, али кроз њих допираше оно „благовоније“ које допире из манастирске кујне. — А јеси ли кад бија овди?

Одатле уђоше у кујину. Пред високим огњиштем стојаше постарији фратар, љевајући чорбу кроз гвоздено цједило. Бакоњи се учини чудновато да редовник врши таке послове; причека докле онај положи лонац, па приђе и

Они су чатили молитву, па почеше покретати столице, па се зачу звецкање посуђа и онда мрмољење кроз нос. Бакоња се примаче вратима и видје она два ђакона пред налоњом: један чати, други прати очима.

У предњој бјеше велики орман књига, четири наслоњаче, диван, а по стјенама њеколико слика и један часовник са утезима. Кроз друга врата видјела се Наћварева ложница, у којој такође клопоташе један часовник истога облика као и први.

— кличе Барица уставши. — Немој стрико, казаћу све, ако ће ме ћаћа и убити — једва изговори Кењо, а зној му проби кроз чело. — Ди је кон!? — брекну Бакоња. — Ди је коњ!? — понови Кушмељ. — Коња на сриду, губо од губе! — рече и Барица.

Послије тога изашао би Бакоња и обрнуо би другим лактом тријема, противнијем правцем од кујине, те би закуцао и ушао кроз једна врата између ризнице и гвардијанових соба. Ту је била књижница, а у исто вријеме и „скула“.

У праскозорје сва четири звона огласише јутрењу, али им се звук једва могаше чути кроз вјетрењу хупу. Фратри, огрнути кабанима, протрчаше тријемом од цркве.

Фратри и ђаци таман изашли из цркве, а кроз велика врата уђе у двориште висок сељак у буковичкој ношњи. Чудан ђаво. Глава му обла, очи велике и сијере као у ћука,

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

УСПОМЕНОМ НА ЈЕДНУ ПАНОНСКУ СОБУ 59 КРЛЕТКА 60 НОВИ ПОВРАТАК 61 ТИ ОДЕ ПРЕ СВИХ 62 У СНУ ТЕ НЕМА 63 НЕ ПРОНЕСОШЕ КРОЗ ШПАНИЈУ ФЛОР 64 СЕДИМ НА ТВОМЕ ГРОБУ 65 ТИ СИ МОЈ ЖИВОТ ВИДЕЛА ИЗ БЛИЗА 66 УМЕСТО ДА У СВИЛУ ЛАКУ 67 ЗАР САД

И глув већ за реч што лупа У слух о тешка врата Проћи ћеш кроз ред клупа До места где се мрак хвата. Пуст као стабло без сока Застаћеш зачуђен тако Са светом и птицом ван ока.

Ми смо нити Које вежу нерођене са мртвима. Нема краја. Прислонимо на зрак ува: Кроз шупљине између нас ветар дува Што времена по два спаја.

Са стране: само трске и баре Са жабљим и гуштерским скоком. Ми идемо помно кроз све то, А слутимо: жита, ражи, Хлад, неку љубав без лажи, Неки цвет, нешто свето.

О знамо и још шта нас чека На путу кроз ово лето: Прах, неко заспало псето. И — можда: булка далека. О знамо ми, знамо, знамо, Ал ипак корачамо.

ВИДИК Тај мали видик — што кроз прозор видим — И мене мотри с хиљаду очију. Гле: како гране издужују шију. (Ја им се смешим — хоћу да се свидим.

је и река (ал мртво корито): Само среброст шљунка, песка, трулост пања И чудна светлост — ни сутоња ни дања — Што се кроз лишће цеди ко кроз сито.

корито): Само среброст шљунка, песка, трулост пања И чудна светлост — ни сутоња ни дања — Што се кроз лишће цеди ко кроз сито. Памтим и једну раван пуну хлада Као одмакнуту од света и вике Рођену за главу збуњену од града.

Димила се ватра, с травњака, у дрвореду. Као да гори гнездо: кроз вруће решето Излетале су кокице — ко птице низ све то — И мешале се са цветом на воћки, налик снегу и леду.

Из мозга низ ждрело усов леда клизи. Пун снега, нахерен ко торањ у Пизи: Чкиљим кроз замрзло окно мога вида. Крвна булко, што си цветала у жили, Куд то цвет свој расу у љуспице леда?

Од ње се више одвојити нећу. Чим завесу макнем: већ на мене слећу Димљиве латице цвета кога нема. Ево бежим кроз њу, из ње, али споро. Мање ми се ноге као у корњаче.

О мој оклоп поноћ куца ко о звоно. КАЛЕМЕГДАН Где је музика што се некад чула? Где је чисти ваздух што струјаше Кроз завесе са реке (уз корове и шаше) Преко руке, као миловање дева с кула?

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Људи мога корена ћутањем морају да се бране. Понекад, обично после вечере, зове ме Аћим у своју собу. Кад би неко кроз прозор гледао, могао би само да. види: једна према другој клате се две браде. И ништа више.

Снагу ћуја да му дам, кад постане човек, кучића се не плаши, а Србија је велика. — И зато се ти мучиш? — прошапта кроз цвокот Ђорђе, посумња да ли је Тола чуо и рече гласно: — Да ти није мене, поцркала би ти од глади.

Погнут, брзо прође кроз празну и млаку механу заливену жућкастом светлошћу, задахом ужеглог лоја и загашеног огњишта.

Мокра је и брада. Мокри су и дукати. од чега су му уста слава? Отужно му је. Уста су му отворена и из њих, кроз бркове, као из малог меха, шишти дахтаво са укусом зарђалог ножа, злата, свињске коже. Велика гашњача утрну.

вијуга пут: изгубљен вунени конац што се одмотава поред обале и једне и друге Мораве, стешњен врзинама, провлачи се кроз пола и шумарице, у јесен крупна роса, чавке и врапци ките трње и дрвеће, пут се пропиње кроз ретка села и ређе буљуке

врзинама, провлачи се кроз пола и шумарице, у јесен крупна роса, чавке и врапци ките трње и дрвеће, пут се пропиње кроз ретка села и ређе буљуке дућана и механа, пут недељама траје до Земуна, месецима до Пеште.

Ђорђе сиђе с кола, стаде и загледа се у густ дрворед јасенова заривен у таму. Као кроз сан чује: — Облизнила ти се жена, Толе! — Јесу ли мушки? — Оба мушка! Тола отрча низ пут. — Еј, ти, трапавко!

Беше то друге зиме њиховог брака. Он се вратио с пута и, кад су ушли у собу, кроз танак осмех као некоме другом а не њој намењен, дуго су му се белели зуби. Обазриво га је посматрала.

Такав глас има само кад му гризе врат у оном свом лудилу. „Мушки, мушки“, задавила се. За њим кроз незатворена врата улете и ветар у кућу. Стаје на корак од ње, спуштених руку, стиснутих песница.

Симка се примаче ватри, зима кула кроз врата, у дебелом, густом, упреденом курјуку није јој хладно. — Шта ти је ноћас? — прошапта и смалаксало се прекрсти.

Спусти се на миндерлук поред прозора, поче да срче каву, пуши и, наборана чела, вири кроз прозор. у белом диму снега и ветра Мијат једна умирује угојене вранце што, њиштећи, туку копитама у санке, а јутро се

Ти причаш као да шамараш луде. Наш народ воли тешку и спору реч.” Ни једну реч: „Долазим” , мисли Аћим гледајући кроз ледени вез на стаклу у пут поред јасенова, сада још више у белом диму вејавице.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Дуго и страсно, младић јој је целу ноћ нешто шапутао, али кроз решетке није могао да прође. Нити је он могао унутра, нити она напоље.

Само је у струји ваздуха, који је долазио кроз отворени прозор, треперила орошена паукова мрежа, а преко целог неба сјао златни траг водећи према крупној, усамљеној

Око ње је брујао град, али кроз прозор своје подрумске собе могла је да види само стопала пролазника у непрестаном покрету. »Куда ли иду? Шта траже?

А онда, наједном, као да је с неба пала, улете лопта кроз прозор. Дечак, који је трчао за њом, чучну и загледа се у дубину. — Па, овде има неког?

»Вероватно је пошла по храну?« помисли Ђаволак и загледа се у њу. Смешно поцупкујући, девојчица се с муком пробијала кроз смеће, али није испуштала малишана. — Банг, данг! — према њој полете чичак, а девојчица се следи.

Је ли могуће? Протрљао је очи, али и даље је било све исто. Преливена месечевим сјајем ливада је била сва плава, а кроз плаву траву ходао је плави јелен. — Па, ја то сањам? — дечак се замисли. — Не постоји плава трава, ни плави јелен!

Постоји ли? — Изнад саме своје главе дечак чу нечији кикот и трже се. Осим јелена на ливади никога није било. Само је кроз ретке облаке лутао месец. — Да није то плави јелен говорио?

Звезде су се кикотале, отресале сребрни прах са косе, зујале као сребрне пчеле кроз ноћ, зачикивале га. Све му се вртело у глави од њихових ситних гласова. — Шта тражиш?

Она подиже увис своје сребрнасто лишце с угашеним очима, а дечаку прође кроз главу: »Зар она не зна да је поток који протиче кроз пећину лековит?« — Умиј се водом из потока! — шапну јој.

увис своје сребрнасто лишце с угашеним очима, а дечаку прође кроз главу: »Зар она не зна да је поток који протиче кроз пећину лековит?« — Умиј се водом из потока! — шапну јој. — Прогледаћеш!

Мален је и светлокос, светлоок сав прозрачан. Погледај кроз прозор и видећеш га како скакуће од звезде до звезде, читаво небо обигра. А сад, спавај! Мораш бити здрав кад дође...

Сунце је већ квасило стопала у мору и расле сенке дрвећа. Није ни приметио како према њему кроз прозрачно плаву воду почињу да се пењу гране корала. Трже га тек риба која му се на длану преобрази у златоперку.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

то светлосно чудо стиче и комеша над границом која никако није случајна јер је ту, можда баш на том прелазу, некада, кроз деценије, стајала Стамбол-капија, највећи од улаза у град, опкољен шанцем.

Непријемчив за ужас који је носила собом, палисад је није пропуштао. Морала је у град на главна врата, кроз Стамбол-капију и, обично скривена међу вреће жита, улазила је право у гладна уста.

преко утабане теразијске ледине и заустављали се, пре но што уђу, на пустари пред Стамбол-капијом, по којој су се, кроз љигав и смрадан кал, гонили чопори полудивљих паса.

) Господар Јеврем јаше као што је некада јахао кроз Мачву или преко добара у Влашкој, само што сад пролази између аутомобила а аутомобилисти га не примећују: нарочиту

себе, младог, како у јутра непромочива од блеска, пљуска лице овде, на Сакачесми, корак од раскрснице, а онда пролази кроз малу капију, сасвим сличну оној под цреповима, улази у Доситејеву Велику школу, а преподнева трају, наизглед иста као

Можда је и он већ био уморан? Ни Јеврема више није хтео да саслуша, само је гледао кроз њега. И кад се није могло лепим, морало се ружним. (Да ли? Више није цигуран.

Ишло се кроз баште, кроз капиџике, кроз пролазе којих давно нема, кроз мокар густиш и крхо– тине трајности над развалинама и ру–

Ишло се кроз баште, кроз капиџике, кроз пролазе којих давно нема, кроз мокар густиш и крхо– тине трајности над развалинама и ру– жичњацима.

Ишло се кроз баште, кроз капиџике, кроз пролазе којих давно нема, кроз мокар густиш и крхо– тине трајности над развалинама и ру– жичњацима.

Ишло се кроз баште, кроз капиџике, кроз пролазе којих давно нема, кроз мокар густиш и крхо– тине трајности над развалинама и ру– жичњацима.

И свуда кроз сенке, дивље и питоме, које су се мрсиле око колена, заплитале стопала, и мирисале. Дежмекасти Господар Јован лаким

Тако је било и касније. Кад би јахао кроз пространства, поред Дунава, оцећао би над собом стари сунчани бездан, и светлости како одасвуд надиру и трепере, у

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

9 ИВ ДЕД И УНУК 11 В СИРОЧЕ 13 ВИ РИБАРЧЕТА САН 16 ВИИ ЂАЧКИ РАСТАНАК 18 ВИИИ ВРАГОЛИЈЕ 27 ИX УКОР 31 Х КРОЗ ПОНОЋ 32 XИ ЉУБАВ 33 XИИ 34 XИИИ КАД СЕ СЕТИМ 35 XИВ НА НОЋИШТУ 36 XВ МИЛА 37 XВИ ПИЈЕМ... 39 XВИИ ЈОШ...

Мачем бијеш, мачем сечеш, Мачем себи благо течеш: Благо турска глава сува, Кроз њу ветар горски дува! Ој соколе Далматинче, Дивна мора дивни синче!

Бр. Радичевић ВИИИ ВРАГОЛИЈЕ Момак иде враголан, По гори се шири, Леп је ка'но лепи дан, Што кроз гору вири. А са горе, крај потока, Стазица се дала; Једна мома милоока Ту је рубље прала.

О да чудна љуљушкања, Да т' подиђу мрави! Лаки ветрић осме'ну се, Листак лиска дирну, Бели данак покрену се, Па кроз липу вирну. Липа брсне гране шири, Шапће дану сјајну: „Вири, дане сјајни, вири, Али чувај тајну!“ Бр.

Већ недеља дана прође Како ми не дође!... Јао злато, тако т' Бога, Та како си мога'?! Бр. Радичевић Х КРОЗ ПОНОЋ Кроз поноћ нему и густо грање Види се звезда тихо трептање, Чује се срца силно куцање О лакше само кроз густо

Већ недеља дана прође Како ми не дође!... Јао злато, тако т' Бога, Та како си мога'?! Бр. Радичевић Х КРОЗ ПОНОЋ Кроз поноћ нему и густо грање Види се звезда тихо трептање, Чује се срца силно куцање О лакше само кроз густо грање!

КРОЗ ПОНОЋ Кроз поноћ нему и густо грање Види се звезда тихо трептање, Чује се срца силно куцање О лакше само кроз густо грање!

Ту близу поток даљину пара, Ту се на цвећу цвеће одмара, Ту мене чека ашиковање О лакше само кроз густо грање! Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре, К'о груду снега врело сунчање О лакше, лакше,

Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре, К'о груду снега врело сунчање О лакше, лакше, кроз густо грање! Ђ. Јакшић XИ ЉУБАВ (1-18) 1 Љубим те, љубим, душо, Љубим те, рају мој!

А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, у празнину

Пренес'те их, браћо моја мила, Поред оног убавог Белила, Кроз Карловце, где сам младост пров'о, Па на оно мирно Стражилово; Ту још једну стару отпевајте, Ту ми, браћо, кости

“ Ђ. Јакшић XЛВИ ОТАЏБИНА И овај камен земље Србије, Што претећ' сунцу дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама О вековечности прича далекој, Показујући немом мимиком Образа свога бразде дубоке.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

њихове различне доказе непостојност колеба ужасна: све њих мисли наједно сабране друго ништа не представљају ми до кроз мраке жедно тумарање, до нијемог једног нарјеченија, до погледа с мраком угашена.

зрака од св'јетлога сунца; ти како си круг земни прешао, уску сферу безумног метежа, ја сам тебе пазити почео, кроз гомиле провео громовах, којима је ваше поднебије вазда тешко и претоварено.

у пропасти бездне мраковите - тако теку изобилно луче са добротом својом бесамртном у просторе опширнога бића. Кроз валове небесне свјетлости миријаде лећаху кометах са наглошћу својом прекомјерном на све стране тамо и овамо: неке

зањат поезијом; к престолу му св'јетломе мирови из мрачнога царства изницаху, ка у ноћи од страшног пожара кроз облаке од густога дима што ројима избјежају искре к своду дивну неба плаветнога, презирући несносну стихију.

уљегоше у густе полкове врага неба, а несреће оца; ка дв'је лађе крилах надутијех када иду ускијем каналом кроз покрите снијегом равнине, - тако они кроз бијеле масе. погубљене војске пролазаху.

а несреће оца; ка дв'је лађе крилах надутијех када иду ускијем каналом кроз покрите снијегом равнине, - тако они кроз бијеле масе. погубљене војске пролазаху.

И крилата погоди стријела на средину војске богохулне, ту се с гњевом огњенијем разби: хиљаде се кроз отпадну војску од ње страшних разјеча громовах.

Попа, Васко - КОРА

нестаје тама Челичне гране хватају Пролазнике за руке Само непознати димњаци Слободно ходају улицама Просеченим кроз нашу несаницу У олуцима звезде нам труле 6 Бдиш ми у бори између веђа Чекаш да се раздани На моме лицу Воштана

уједа 13 Руше се стубови који небо држе Клупа са нама полако У празно пропада Зар да довек чамимо У каменом ћутању Кроз очи кроз чело Речи ће нам проклијати Разбежали се дани Зар да довек чекамо сунце Да нам се кроз ребра

се стубови који небо држе Клупа са нама полако У празно пропада Зар да довек чамимо У каменом ћутању Кроз очи кроз чело Речи ће нам проклијати Разбежали се дани Зар да довек чекамо сунце Да нам се кроз ребра зажути Слушамо како

каменом ћутању Кроз очи кроз чело Речи ће нам проклијати Разбежали се дани Зар да довек чекамо сунце Да нам се кроз ребра зажути Слушамо како нам срца У грлу мртвих стубова лупају Истрчали смо из груди 14 Очију твојих да није Не би

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милутин Миланковић КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске

Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милутин Миланковић КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА Садржај УВОД 1 ПИТАГОРА 9 ДЕМОКРИТОС 27 АРИСТОТЕЛЕС 45 АРИСТАРХОС СА САМОСА 64 АРХИМЕДЕС 86 У

запитах не бих ли, користећи се својом библиотеком и својим знањима, могао предузети какво научно и забавно путовање кроз царство тих наука и упознати се онда лично са њиховим творцима као што ми је то успело са Демокритом.

Слично путовање сам некад, као разоноду од тешког научног рада, са успехом предузео и описао у своме делу „Кроз васиону и векове“, при чему сам се ограничио на астрономску науку.

у таквим приликама, када нисам ни мислити могао на научни рад и објављивања његових плодова, предузех своје путовање кроз царсво наука, како сам га упознао својим знањима и књигама.

из историје тих наука применио сам, са пером у руци, а себи самом за пријатну разоноду, када сам писао своје дело „Кроз васиону и векове“ које је нашло лепа пријема у нашој и страној читалачкој публици.

Ту сам писао своје дело „Кроз царство наука“ којим сам предузео да, у виду слика из живота великих научника, предочим главне етапе развитка

Послератне прилике нису омогућиле да се цело то дело отштампа у целини. Године 1950 објављено је оно под насловом „Кроз царство наука“ у знатно смањеном обиму јер сам у њ уврстио само појединачно обраћене животописе Питагоре, Демокрита,

причвршћене на прозрачној, кристалној, лопти, сфери која се обрће равномерном брзином око оне осе која, пролазећи кроз нашу Земљу, продире ту сферу код поларне звезде“. „Тако је!“ узвикнуше Питагорини ученици. „Сфера!“ настави Питагора.

Почео сам своје путешествије у шумовитој долини која се зове Темпе и кроз коју бујни Пенејос тече између Осе и Олимпа ка Јегејском Мору.

„Изишао сам на обалу пред храмом богова Амона, Муте и Хона. Кроз стубове тог храма, више од десет људских стасова, видело се плаветнило неба, а цео огромни храм, са својим обојеним

Сунце се приближавало већ увелико зениту, а сенка држаља застава сузила се у кратку тамну мрљу кад ме пропустише кроз капију и изведоше пред Рехмозиса. „Он ме дочека пријатељски, а кад ме упозна изближе, прихвати ме оберучке.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Али кад сам погледао кроз прозор и спазио велики жут крст на цркви, учвршћен на кугли исте боје, учини ми се: као да видим насмејана огромна

Падала је брза киша и капи као сузе сливаху се низ замагљено окно. Кроз то окно ја сам из мрака могао да посматрам мокре шине и вагоне и како носачи, пљаскајући по барицама, жураху с

И са изазивачким држањем пошто позва своју жену, која се иза његових леђа нешто мало видела, да му следује, процеди кроз зубе: — И ми смо, ваљда, платили карте.

Да бих ипак све то заборавио устао сам и гледао кроз прозор. Киша више није падала, али мрак беше потпун. Тада се сетих да сад наилази месташце где се мој побратим венчао

Као да ми је срце било ишчупано... 3 Кад сам се пробудио, протегао и погледао кроз прозор воз је највећом брзином јурио моравском долином. Ја спустих расклиматано окно и ослоних се.

Рекао би човек да лети кроз божије рајске баште, да осећа дах Бога и у осећану како тај дах божанске чистоте прожима цео свемир чини му се: да ће

Занесен неисказаном лепотом овога јутра ја сам сатима гледао кроз прозор, заборављајући и на књиге које сам понео и на циљ мога пута и на све друго.

Још је било врло рано и светлост је кроз сасвим мали и четвртаст прозор, који је личио на апсански, улазила бојажљиво у земуницу, као да поштује умор официра

Јер ја не могу седети док ме саслушавате, очекивати пресуду, ја не могу... то би био црн живот проћи кроз сва та мучења. Ја имам и других брига, личних, фамилијарних...

доживети од онога што осећа дете кад га буди сунчани зрак и славуј, колико сам се пута напрезао да замислим: како опет кроз сан слушам онај исти жумор свемира и осећам сав онај, буран, пун страсти дах зоре пролећа, кад је ваздух сав од мириса

А ТИ СИ је толико надувао! Не претеруј и буди уверен: да би официру као ти што ,си прогледали кроз прсте и много већу, Много тежу грешку.

Пошто кроз сузе и журно изменисмо неколико речи ми се, обојица, упутисмо пешке кроз варош све док не стигосмо у касарну.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Сутрадан су опет дошли по ме, извели ме из собе на нечујним бијелим колицима, провезли кроз празне звонке ходнике и угурали у лифт.

А то није свеједно. То је можда једна од малобројних ствари које нису свеједно. Кроз притворене капке провукао се сноп зрака и одразио на бијелом стропу слику вањског свијета: видим као на неком екрану

Имам осјећај да бих без те њене прћије био прошао кроз живот зазиданих ушију и с непробојном опном на очима. Што ћете! Људи воле све своје, па и своје слабости.

дјетињства како је навече пред лијегање, кад је мислила да ја већ спавам (док сам напротив притајена даха жмирио кроз трепавице), дуго стајала расплетене косе гледајући у његову слику на комоди.

као што се сеоска дјеца спремају за недјељу, за бијелу недјељну кошуљицу и за кротку звоњаву звона с цркве на главици кроз проријетки ваздух прамаљетног јутра. Саосјећам с дрвећем. Мислим да и оно дуго унапријед слути промјене времена.

далеко, над сухим пјешчаницима пустиње или над ледењацима сјеверних мора, предосјећам унапријед угоду која ће се, кроз борбу циклона и антициклона, најзад излећи, и већ као да ћутим на отврдлој кори свога дебла и на осјетљивом лику

Тада нам се људске јединке, са теретом својих душа, крећу кроз празне, пусте просторе, као у књигама Достојевског. А под старост, опет прогледамо на природу.

— Тјескоба безгласног доживљавања „кроз стакло”: проматрање зеленкастог живота у акварију. Кошмарски зачарана непокретност збивања.

Дадиља је шетала моју узнемиреност кроз празне одаје, започињала приче, трудила се да ме забави и растресе како је боље умјела.

Наивно сам помислио да се осмијех на сликама ваљда наслика најпослије. Очи су гледале право у нас, кроз нас, као што гледају очи човјека изведена из самице.

и неспознат, непрепознат, макар и прерушен у своју супротност, у игру потитравања с ништавилом, у жеђ самоуништења, кроз читав живот витлао и пратио. XИВ По сунчану дану, смрт се дјетету привиђа као немогућност, као чисти бесмисао.

куцање на сусједним вратима; затим слиједи оно посјетилачко нарочито дискретно-обазриво отварање и провиривање кроз одшкринута врата милим очицама. А онда прве, без подлоге живахне ријечи при сусрету.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа. Станка је и Јовицу чекала две

Капци, на једином прозорчићу, беху заклопљени, и само неколико сјајних зракова продираху кроз пукотине стара дрвета. То му беху једини гласници дана, који владаше на пољу срећноме свету.

— Води га! — викну капетан пандуру н диже се од стола. Као у неком бунилу и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем спрату и, не проговоривши ни речи, уђе у апсану и паде на сламу.

— Води га! — викну капетан пандуру н диже се од стола. Као у неком бунилу и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем спрату и, не проговоривши ни речи, уђе у апсану и паде на сламу.

У оним пукотинама, кроз које му данас допираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани. »Смркло се, мора бити« — рече у себи и стаде да

Прозор се лагано и опрезно отвори. Струја свежега, хладнога ноћнога ваздуха појури кроз отвор, право на њега, и он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха. — Ђурица!

Ти мислиш ја се шалим, кад што радим. Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао. В Свиће зора. По целој варошици, кроз коју кривуда, тихо жуборећи, малена речица, надвила се бела влажна магла, те заогрнула својим лаким покривалом целу

Сакупи се велики збор пред канцеларијом. Капетан разгледа проваљено место; рупа беше мала: изгледаше да се не може кроз њу ни глава провући. Људи се чуде, зевајући и протежући се.

— викну капетан, и сва се она гомила крете за њим к вратима апсанским. Радисав откључа браву и отвори врата широм. Кроз ону рупу продираше светлост унутра, те се одмах, на први поглед, могло видети да је апсана празна.

Макну ногама једаред, дваред... И док си тренуо, нестаде га, провуче се кроз рупу. Настаде необична граја. Изиђе капетан, па кад му казаше шта учини Марко, и он се заинтересова, па позва ковача

После му се чини да лепо види жандарме и пандуре на коњима како веругају кроз густо жбуње, па застане преплашен; погледа свуд око себе, па, видевши да га обмањује рођени страх, потрчи напред што

Ђурица га погледа зачуђено. »Шта ће то сад — помисли у себи — да скачем кроз прозор напоље ?« Али кад устаде с постеље и угледа кроз ону рупу друго прозорче, зачуди се веома.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Идући тако, наиђе на неку велику шуму, и упути се једном стазом. Ишао је тако читав дан кроз ту шуму, а није могао нигде никога да види; тек после неколико дана наиђе на једног старца где поред ватре седи: —

Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, змија на врату чобанову звизне, а змије

Иди збогом, али за главу своју ником не казуј, јер ако кажеш коме год, одмах ћеш умрети. Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све што је на свету.

Па пође пред њим. Малиша ће те за њом, а она ти га уведе, побратиме си драговићу, у некакву пећину. Када га проведе кроз пећину, дођоше на једно велико поље, а насред поља велики сто, а на њему се змијски цар курисао, а цијело поље

цареви га кћи стури с крила, па притрчи брату своме, те се с њиме пољуби, па онда, узевши га за руку, стане га водити кроз све собе.

Кад га први сан ухвати, жена му полако извуче кошуљу испод, главе, и матери кроз пенџер дода, а мати је одмах баци у ватру.

Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету, дође у другу велику варош и идући кроз варош, повиче опет једна ђевојка са чардака: — Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију.

од млина, хукну колико може више, а од оне његове силе сва дјеца разлећеше се куд које, неко на панту, неко напоље кроз баџу, еле ниједно не оста у млину.

Чим мене угледаше, скочише на панту, хоће кућу да сруше на ме, а једни кроз баџу да ми не дају побјећи, једва сам жив умакао од њих. ОЧЕВ ТРС Оно био у старо доба старац и имао три сина.

На то се сажали старац и рече кроз плач: — Сине мој, најмлађи си и најлуђи си, видим да си дечко, и да се не бојиш.

Узјаши на ме! — викне, и кренуше на даљи пут у трећу царевину. Ишли дуго, ишли, и кроз горе и кроз доле, и преко поља и преко ливада и вода, док једва једном стигли у трећу царевину.

Узјаши на ме! — викне, и кренуше на даљи пут у трећу царевину. Ишли дуго, ишли, и кроз горе и кроз доле, и преко поља и преко ливада и вода, док једва једном стигли у трећу царевину.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Тада тихо скидам плочу са гробнице својих дана, И спуштам се, дуго идем кроз редове успомена, Кроз сва места из живота заборавом претрпана; Ту застајем, одмарам се под покровом од времена.

Тада тихо скидам плочу са гробнице својих дана, И спуштам се, дуго идем кроз редове успомена, Кроз сва места из живота заборавом претрпана; Ту застајем, одмарам се под покровом од времена.

Је л' да и сад тражиш мене? Срећа ми је с твојим гробом; Твоја цура нагло вене. ОГЛЕДАЛО Кроз свест и нерве чујем да корача Сенка тишине и нејасна мира, И густа магла лагано се збира У покров бола, у завесу плача.

Моја јесен ступа; иде моја зима. Ал' ја ћу са срцем ићи све до гроба Упорно, кроз борбу и кроз видик сиви: Ту ћу га спустити, нек у смрти живи. Ал' ја ћу са срцем ићи све до гроба.

Моја јесен ступа; иде моја зима. Ал' ја ћу са срцем ићи све до гроба Упорно, кроз борбу и кроз видик сиви: Ту ћу га спустити, нек у смрти живи. Ал' ја ћу са срцем ићи све до гроба.

И док земља мирно прима цвеће, Као ваздух умрле цвркуте, Моја мис'о лагано се креће Кроз гробове у мртве минуте. Гледам доба изгубљено, тавно, Где у хладу бајки се одмара; Видим прошлост по'абану давно, Век

Она беше слика девичности, Без свог венца, бела и невина, Лутала је кроз тај живот прости, Лепа, мила, као башта крина.

И док земља мирно прима цвеће Као ваздух умрле цвркуте, Моја мис'о лагано се креће Кроз гробове у мртве минуте. УМРЛИ ДАНИ УТОПЉЕНЕ ДУШЕ Још једном само, о, да ми је дићи Испод живота свет умрлих

ПРОМЕНАДА Кроз отворен прозор, несташан и мио, На завесу ветрић невидљиви слеће, И њоме се игра безбрижан и чио; Ноћ на пољу лежи,

Поноћ и сунце одјек су менама. Заволи себе кроз несреће круте И мене с њима. Нек лепоти путе Покаже младост док је још са нама. Осмехом душу и ране заклони.

Док она сања и мирно се креће У тајне, с драгим, кроз срећу и цвеће, У ложу мисли — нико и не слути, Блажено дете што толико ћути.

Улица је била покривена мраком, Кровови и куће тонули у тмину. И ја сам се крет'о лаганим ,кораком Као чувар мртвих кроз алеју њину. Бојажљиво приђох до прозора твога: Модра, бледа светлост на завесе пала.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Једне зимске ноћи, оца су позвали да обави хитан посао и док је ишао кроз планине које су врвеле од вукова, коњ се уплашио и збацио грубо оца на земљу.

Понекад би чак остајала тако постојана у простору иако сам могао руком да прођем кроз њу. Ако је моје објашњење исправно, требало би да је могуће приказати на платну и учинити видљивим слике било ког

очи, ја неизбежно прво видим уједначену врло тамну, плаву позадину као што је небо у ведрим ноћима без звезда. Кроз неколико секунди ова позадина се прожме великим бројем светлуцавих зелених мрља, распоређених у неколико слојева који

Одмах затим линије постају светлије и цео простор бива посут тачкицама трептећег светла. Слика се полако креће кроз видно поље и за десетак секунди нестаје на левој страни, остављајући за собом прилично непријатну и тупу сиву

Радне обавезе и непрекидна бујица утисака која навире у нашу свест кроз сва врата сазнања, чини данашње живљење погибељним у многочему.

Преживео сам страшне болести и пролазио кроз разноврсне чудновате незгоде а то што сам данас здрав и крепак - право је чудо.

У нашој новој кући нисам био ништа друго него заточеник који је кроз прозорске засторе посматрао непознате људе. Био сам толико повучен да бих радије лицем у лице стао пред разјареног

Ни Архимед (Арцхимедес) који је трчао го кроз Сиракузу и из свег гласа викао “ Еурека”, није оставио већи утисак од мене.

На излазу из шуме сјатило се хиљаду врана, дижући ужасну грају. Кроз неколико минута птице стадоше да нас гоне и убрзо нас опколише.

Свакога дана сам се у мислима пребацивао кроз ваздух до удаљених места, али ми није било јасно како ми то полази за руком.

У једном од својих изума намеравао сам да пошаљем писма и пакете преко мора кроз цеви положене на дно у сферним посудама које би могле да издрже хидраулички притисак.

Пумпна станица која је требало да потискује воду кроз цев била је тачно прорачуната и нацртана и све остале појединости су биле детаљно разрађене.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Средовечни људи били су у борбама за време мађарске буне, а млади су тек прошли кроз походе у Италији 1859. и 1866. године. Један старац био је у битци код Асперна у којој је Аустрија потукла Наполеона.

И још данас ми је пред очима слика његове главе без косе и дивног чела над густим обрвама кроз које су светлуцале његове дубоке утонуле очи, светлећи као месец кроз иглице старог бора.

главе без косе и дивног чела над густим обрвама кроз које су светлуцале његове дубоке утонуле очи, светлећи као месец кроз иглице старог бора. Од њега је народ Идвора учио историју српског народа, од битке на Косову пољу 1389.

Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућност пун вечне славе”.

После ове рецитације, учитељ би покушавао да специјалним начином говора кроз нос у неком извештаченом, свечаном тону, допуни излагања старијег ђака.

Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућност пун вечне славе”.

После ове рецитације, учитељ би покушавао да специјалним начином говора кроз нос у неком извештаченом, свечаном тону, допуни излагања старијег ђака.

да ли сам ја заборавио оно што ми је често говорио да грмљавина настаје услед тандркања кола светог Илије када се вози кроз рај и да ли ја мислим да тај Американац Франклин који се играо змајевима као беспослено дерле, зна више о томе него

Једна од вештина било је сигналисање и дојављивање кроз земљу. Сваки дечко имао је брицу, нож са дугом дрвеном дршком.

Вежбајући, постали смо стручњаци за ову врсту сигнализације. Запазили смо да се звук много брже простире кроз земљу него кроз ваздух и да чврста земља боље преноси звук од растресите, узоране земље.

Запазили смо да се звук много брже простире кроз земљу него кроз ваздух и да чврста земља боље преноси звук од растресите, узоране земље.

И тако румунски крадљивци стоке, који су се ноћу тамо крили, нису могли чути наше сигнале којима смо се дојављивали кроз земљу и нису нас могли открити.

Ћипико, Иво - Приповетке

Бродице и чамци, привезани уз обалу, на махове се крену, гоњени наглим валом што о зид боље пљусне. Кроз конопље бродова фијукне удар ветра и у исти час затресе гранама оближњих дрвета.

И мали се Марко расплаче. Суседа Јурка није могла да изговори ни цигле утешљиве речи. Блене у њу и нешто кроз зубе мрси. Мушки, као да није њихов посао, ћуте и пуше. Не чује се него јецање и кукање мајке и сина.

На улици чељад се око њега купи: смију се лудоме сељаку, а њему се чисто блијешти; нешто кроз зубе смрси, па, постиђен, пожури одатле, да негдје изван града одахне.

—Брзо, па постави трпезу! — јави се госпођа, вукући се лијено из кухиње, застаде код прозора и гледа кроз стакло доље, у блато и каљуже слабо покалдрмљене улице.

Изишавши кроз градска врата напоље, осјети се као и увијек слободнија, и нешто се у њој преокрене, одахне. А вечерас је и живља,

Лице просиње, купа се у његовој свјетлости, осјети топлоту и испред засјенутих очију, кроз затресене трепавице, бљесну јој сијасет шарених боја.

Па слатки осјећаји, донесени с поља, кроз тијесне улице, поступице се стишавају, док се не слегоше и посташе у њеној души као клица у зрну, ишчекујући свјетлост

Уоколо свијет се журно разилази. Лазо посвршава послове око пртљага, а она гледа кроз отворена врата у зимњи сутон...

Помогао би јој, али како? Дошао је да стече новаца, па да се врати, а она, ето хоће да га омете. Гледа кроз прозорчић на улицу и премишља. — С тобом бих и на крај свијета! — отргнувши се сама од њега срамежљиво једнако јеца.

Послије, кад се сватови и заручница спремише, прате их све до цркве. Пролазе између сурих сеоских кућа, кроз тијесне, засјенуте улице, — а пред кућама блатно је, — ријетко када на тлеху сунце се покаже.

Мало ниже, поред њега лежи Медвјед, а испод њих, кроз уски тјеснац, назиру се Близанци, једнаке величине, један до другога, са уоколо сијасет шкрапа, — сури, голи, на

Тијесне ћелије, мрачни ходници још се разазнају; газим по сувоме тлеху, а кроз прозорчиће, тек што би главу промолио, долази споља весела дања свјетлост, но не може да продре пуна у унутрину.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

тим истим јединицама реактивира дуго слагано колективно искуство и памћење, као и да се то искуство и памћење преломе кроз духовну муку и стрепњу нашег савременика.

приповетке, уопште нису могле разумети док у њима нисмо препознали врло старе слике и значења који нам дотичу кроз два канала дијахронијског културног памћења: фолклорномитског и византијскохришћанског.

На томе дугом путу кроз време у њима нису само с колена на колено и од једног до другог песника (или групе певача) старије слике преслојаване

Међутим, кад овако, у један мах, и сасвим кратко, поређамо етапе кроз које је његова поезија прошла, остаје скривено какво је место и значај она имала не само у књижевном развоју него и у

Довољно је пажљивије читати да се примети још нешто: кроз стабилну метричку схему, наиме, тако вешто се води говорни низ да се његова синтаксичка рашчлањеност стално налази у

двају полова“, па онда додаје да она „избија, дакле, равно из оне тачке где су се таква два противна правца укрстила“. Кроз ту тачку у вечерњој песми „Међа“ пролази она „црта“, она опсесивна слика „страшне међе“, границе живота и смрти, „што

Све што сазнајемо о везиру види се и прелама се кроз призму овога, отприлике, двогодишњег животног исечка. Јер то су границе и саме приче, као оквири на сликарскоме

Ево најпре целе, уосталом изврсне строфе, с подвученим примерима: Чим у жудњи опасах бедра друмом журним кроз горе, Стид ме би...

Тако, на пример, колико год да је снажна, слика „опасах бедра друмом журним кроз горе“ измиче нам чим покушамо да је из иреалне преведемо у реалну.

песник паралелно даје прелепу слику орахове дворане, која у огледалском одсликавању тече као река, и отицање песама кроз сопствену душу у поља далека.

Поља с језером у чији понор, одражавајући се, силазе брда: Кроз огледала отиче орахова дворана као река. И све песме песника Кроз душу моју отичу у поља далека.

И све песме песника Кроз душу моју отичу у поља далека. У поља, где огледајући се језером брда силазе у понор [...].

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

– ... А, звала вас је? То је друга ствар. Па онда изволите у које доба желите, она ће, извесно, кроз који час бити код куће. – Молим за ваше име? Др Нинковић, секретар министарства спољних послова.

КАЛЕНИЋ: Ја сам, знате, род, по женској линији. СОЈА: Па ето, ја сам женска линија, али вас не познајем. ДАЦА (кроз зубе): Чудо! ВАСА: Па добро, како по женској линији, чији си ти?

(Она напред, за њом Дара, а за овом сви остали.) (Пауза) (Задња се врата полако и пажљиво отварају и кроз њих протура Чеда главу. Он посматра и ослушкује, и кад чује ларму, брзо се повлачи и затвара врата.

ЖИВКА: Па нисам ја то писала. ВАСА: И каже: биће кроз који час министарска седница. Министар унутрашњих дела му је саопштио да ће се на седници говорити о томе.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Хаџије и родбина пролазе кроз сплет танано разлучених обзира: следовао би јој отров, али ће деца остати сироте; децу може преузети њен отац, али би

Наиме јесте то, али није само то. Изузетан је уз то положај који јој је Станковић дао у роману: не само што је кроз њена чула преломљено, непосредно или посредно, готово све што се у приповедању изблиза опажа, него је и свест њена

пут приказан с једне стране као кретање у све мањи и све затворенији простор, с друге као игра таме и светла: крећу се кроз таму и маглу, толико густу да се и по образима осећа, а испред њих светли фењер који носи шегрт; замичу у чаршију, и

његовој кући, у сусрет им светле два на капији обешена фењера; улазе у двориште, и већ се види велика осветљена соба а кроз дрвене решетке промицање сенки; прелазе кућни праг и у предсобљу им слуга изнад глава држи упаљену свећу да би у мраку

Из чаршије, са чесме пада вода. На студеном и мутном обзорју избио месец, и једва пробијајући кроз влажне облаке, осветљава целу варош и околна брда неком мрко-гвозденом светлошћу”.

Приповедач гледа унутра, интроспекцијски, а креће се уназад дуж свога памћења, и кроз помало замагљену копрену успомена, што Станковићевом тексту и даје ону толико пута већ истицану поетску каквоћу.

Занимљиво је да Нечиста крв у првој објављеној верзији почиње такође ноћним пејзажом: кроз мрак се назиру силуете неких грађевина, друге се губе, и само у кући већ давно удате и оронуле Софке гори жута

Јер је код Станковића било врло јако и превагу је умело да однесе двоје: једно је кретање времена уназад, преломљеног кроз сећање, све до ране младости и детињства, што је узајамно повезано и са топлим породичним, кућним животом; друго је

Најзад се кроз ову не само психичку и не само телесну, него кроз целовиту психосоматску муку пробија нова временска раван из дубине

Најзад се кроз ову не само психичку и не само телесну, него кроз целовиту психосоматску муку пробија нова временска раван из дубине јунакињиног памћења: „А сећа се свега.

Не би смела да се макне, а камоли врата да затвори, већ у жарку румен што је улазила на прозоре и трнула кроз собе у башту она би откопчавала минтан, разгртала кошуљу на прсима и посматрајући с чежњом и болом своја пуна, као

уз варирања понављане реченице „Било је то пред Ускрс” - догађаји су при описивању стилизовани као прошли, и као да су кроз сећање пропуштени, а види се и кроз чије.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Одметнуо се био у шуму као и сваки немиран дух. Да је султан чешће, као раније, пролазио кроз ове крајеве, јамачно би и њега уочио као и његова земљака Синан-пашу, као Соколовићеве — Херцеговачкога и Матскога,

Качаник, Демир-Капија и велики путови ка Серезу и Битољу бејаху његово поприште. Његове пустоловине власт је гледала кроз прсте, јер се одликовао у свима ратовима и угушивању побуна, да му је надимак капетан пристајао и као пустоловном

Заголица га безобзирна таштина. Први је он човек сад у Гори, у Броду, мора и његово дете у последњој свечаној поворци кроз село бити као кнез. У злату и на хату као валијин син.

Оди, бре стари пес!... Крајем лета након две године после овога спушташе се низ Вардар кроз Демир-Капију караван са призренским трговцима.

Кад кроз њега Проговори класична крв, а лице поцрвени као турчинак... У Друштву беше и Спаса Чемерикић. Спремио се да са Димише

Горе у новим конацима чета низама са заповедником, безброј заптија са својим чаушима, који после кроз нахије Треба да спроводе народ са сабора.

прваци из градова и нахија, свештенство и манастирски војвода Омер Џанковић, који непрестано срче грку каву за кавом, кроз шалу куди Колашинце, а уверава игумана да воли Светога Петра „боже прости као да је он, Омер Џанков син, прави онај

Буљугбаша се тргнуо од ових речи и заустио нешто да одговори, али ончас мало сагао главу као застиђен и пошао кроз сабор са десет сејмена, Арнаута и Колашинаца. Обучен бејаше у турску заптијску одору са знаком чауша на левој руци.

Управо као поручен за строга буљугбашу и, у исто време, за отмена царска измећара. Соко. Али наступа кроз светину некако поткошено, без снаге и воле.

— грмнуо стари прота као да су громови тога тренутка ударили кроз црквене пећине. — Јесам, прото, и не мучи ме више ради закона нашега, цркава и манастира!...

За све остале који су му се до земље клањали, једва је, не гледајући их, кроз зубе цедио: — Арно, бре рајо, арно!.. Због овога је све православно у Охраховцу бежало од Хамзе Вукашиновића.

Зар може помазан човек прећи у турску веру? Кад се зна да се тај знак хришћански ни кроз векове не може са чела избрисати?

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

или жељо... Ил’ спомене... шта л’ бијаде? А она ми канда шапће Кроз тишину благе ноћи: „Нећу ти се никад вратит’, — Ти ћеш к мени доћи.“ ВОЛЕО БИХ ЛЕЖАТ’ МИРНО...

Данак мори, сунце жеже, А ви, ноћи, тако свеже. Отац стари, месец бледи Кроз облаке доле гледи, Гледајући кроз облаке Сребрне нам шаље зраке.

Данак мори, сунце жеже, А ви, ноћи, тако свеже. Отац стари, месец бледи Кроз облаке доле гледи, Гледајући кроз облаке Сребрне нам шаље зраке.

Око твога златног трона Подигô бих ђулисаде. На шест хата арабиских Возила би с’ кроз ливаде. Ја бих теби сваког данка Срце моје давô с нова, Уз то приде нових двора, Дивних села и градова.

Он не тражи светлост Да се њоме снажи, Светлост је у њему: Он топлоте тражи. Светлости је дато Да и кроз мрак сине Песничка топлота Без топлоте гине. 1889.

„Шта, зар да ме плакат’ виде!“ Јунак сузу зна да свлада. Савлада је усред јада. Свом горчином кроз свет иде, Носи своје неизвиде, Уме живет’ и без нада.

Стале очи и краљу и свима. Дивна мома, јесте, анђô прави, Лепше нико нит’ виде нит’ снева, Рајска радост кроз лице јој зрачи, На уснама љубав се осмева.

На челу јој још жарчији зраци, Лице сија, душу ти опија, Дуге власи живи су таласи, Кроз њих буја електрична струја.

Нене очи и гледат’ је тешко, Искре бију, огањ у те лију: Све је живо, љупко, примамљиво, Муња жêљâ кроз срце те стреља.

Ал’ ако се кадгод из сна Ти пробудиш, с одра скочи Па погледај кроз прозора Дивну слику мирне ноћи. Ти погледај ћилим ови, Ким нас ноћу Бог покрива, Трудна тела душа чиста Да што

Развио крила видећ’ широки простор свуд; Први пут ето рају окренуо је леђа И летео је, ни сам не знајући куд. Кроз јата добрих звезда, крај сунца, крај месеца, Разгледô ј’ све што до сад није видô, знао, Већ близу наше земље осетио

А ја с драгом мало ниже По руке се држећ’ топло, Кроз груди нам струјао је Као мајски миомир. Поточић је жуборио Као песма путникова, А над нама облачићи Низали се,

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

АНЧА: Од бели костију, што се гледи кроз њега. ФЕМА: Право, Анчицема, и ја ћу да постанем кратка вида. АНЧА: Верујем, милостива госпођа. (Забележи.

АНЧА: Може, милостива госпођа. ФЕМА (узме наочаре и гледи кроз њи): Коми фо!... Пропопо, Анчицхен, како се ноблес тамо гди си служила унтерхондлује? АНЧА: Лепо.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

та потонула крв Нека се заборави пријатељство дрвећа и птица Нека се земља развенча са сунцем Жица од воде проденута кроз уши боља је него црв Отишао Изашао на врата којих нема у свим водама зелени пси ме траже Овде нико не долази одавде

којих простор гњије Он је збуњени златник и двосмислени раст Мутне речи све дубље која чека на нас Да нам срж клијањем кроз кору пробије.

Крв моја има име једног цвета; да узберем то име у слеђеној крви хоћу за њу што кроз моје ужасе мирно шета, кад звери беже зле у наше речи ноћу. Те звезде — с њима ко и без њих ноћ.

бродолома у њиховим последњим очима створена је историја поука за остале: људи су мртви а не смртни сунце ће проћи и кроз наше очи неизмењено В Узидали вас у зид невидљиви и сви сте били спремни да умрете једни у другима и било је

Реч жудња! једина још смисао не нађе; И птица у паклу кроз тужну ми главу. О горко море за моје беле лађе кроз исписани предео и вербалну јаву! Реч смрт!

Реч жудња! једина још смисао не нађе; И птица у паклу кроз тужну ми главу. О горко море за моје беле лађе кроз исписани предео и вербалну јаву! Реч смрт!

Верујем, да бих могао да говорим да изађем из себе с надом на повратак, макар кроз пустињу до места где горим, макар кроз смрт до истинских врата. У погрешном распореду речи утешно време можда ћу наћи.

Верујем, да бих могао да говорим да изађем из себе с надом на повратак, макар кроз пустињу до места где горим, макар кроз смрт до истинских врата. У погрешном распореду речи утешно време можда ћу наћи.

Верујем, мада без наде ући мора у ноћ, у заборав кроз који се простирем, та песма без завичаја, та птица без гора, да смрт своју не издам, да живим док умирем.

Песмо празна и звездана, тамо, твој цвет ми срце слаже, кроз крв шета, ако га уберем оставља ме самог, ако га напустим за леђима ми цвета. 1957.

Неважно Спрема у свему виђеном поразе Оку и уху док сазвежђа силазе Кроз левак цвета у земљу, престрого Штиво корењу. Ту сам изнемого.

Главо све даља од срца мом праху Трулеж у цвету отрезни и целу Ноћ кроз пределе без наде, у страху, Празно и земљано вапи звезду белу. 1958.

Краков, Станислав - КРИЛА

Ипак се Душко мало умирио видећи да коза његову оцену није појела. Сандук је лежао пред њиме немоћан, и кроз његове распукле даске испадале су хартије на све стране.

”Смртна опасност”, висило је између бодљикавих жица. Знали су да ће једног дана кроз зрак и жице струјати вести о њима... те су вести биле црвене, рањаве...

— Ко говори о смрти? Музика је свирала. Један плави дечко, без ратне спреме, радовао се што пролази кроз град у коме се смеје једно око Светога Сергија, и плачу анђели на свили над мртвим телом Исуса од злата.

— Четири драхме, господине официру, — цвилио је мали Грк, и вукао босе ноге кроз прашину покрај уморних војничких редова. А по улици се још ваљале коре, крпе и стаклад разбијених боца.

Сећао се и Мија. — Ех, дабогме да смо имали успеха. Те каквог. Душко је добио пољубац од мале Викторије, кроз ваздух; на вас се, чика—Јоцо, много смејала она чупава Вида, камењарка, а Андрија са победоносном трбушином и она

Очи су сијале у мраку. Одједном се замаглише. Мека бескрајна туга за нечим што је изгубљено разли се кроз тело. Би готов да заплаче. — Матора луда. — Трже се и затресе незадовољно својим рашчупаним брком.

Крили се у шибљаке и хлад гранатог дрвећа. — Ф...ф...ф... Нешто је црно летело кроз ваздух. Бомбе су трештале. Дим је избијао из села, са поља. По небу су прскали шрапнели.

Апарати се спуштали ниже, окретали у месту, бацали разорне терете, потом се пели и промицали кроз расцветане облачиће. — Грам, грам, грам... Облачићи се хтели прикачити на крила апарата.

Радост је била на површини, и до ње се увек долазило. По језеру су лудовале рибе. Шуме су биле мирне и зелене, но кроз њих се провлачило сунце, И играло по пропланцима.

Неколико се рамена стресе. — Напред, напред... Са свих страна села трче људи. Пролећу улицама, јуре кроз дворишта, разваљују ограде, и избијају врата са кућа. Чутурице весело певају на мршавим куковима.

Само се једна огромна леђа, нарасла од ранца, одигла од земље. Леже непомично. Жене у кошуљама беже кроз воћњаке. На кметовој кући истакнута је бела крпа. Предају се. Неко помиње бомбе.

— Опкољени... ракетлу, ракетлу... Узаман је официр викао. Војници су бежали као помамљени. Јурили су кроз врбе, и скакали преко реке. Вода је избијала увис млазевима око њиних ногу.

Петровић, Растко - АФРИКА

Цео дан хоризонт је покривен тешком млечном запаром кроз коју се сунце слива као растопљено олово. Море, које је иначе толико прецизно по својим ивицама, меко је и густо као

“ Оставили смо ерхипелаг Лос, продужили кроз вече. И била је већ сасвим ноћ кад се приближисмо Конакрију, главном месту француске Гвинеје.

Шалупа није уопште осветљена, баца на нас облаке отровних гасова, и иде изгледа читаву вечност кроз потпун мрак. Чак и у ноћи се осећа чађ под руком, где год се ова спусти.

на два спрата, са чардацима, са широким прозорима и решеткама, са светлошћу која пробија из њих на све стране кроз танке зидове. Гомила црнаца која вуче пус-пус, опкољава нас и намеће своје услуге.

И поред тропскога у изгледу ових зграда, кроз чије се прозирне зидове јасно види све што се у њима догађа, Конакри је провинцијски град, пун грања, засада и шорова.

Шаљемо још по две-три девојке из кућа кроз које смо прошли, и ево је пуна мала просторија, њих и дечака којих се у почетку нико не стиди.

“ У речици која протиче кроз саму варош, испод мостића, жена узима једно журно купатило, остављајући зачас на страну прање рубља.

“ Врућина није била прекомерна. Балет марсоена, на стотине, у непрестаном превртању по пучини и кроз ваздух. Заморени остају за нама. Само један пар, под првим огледалом воде, упорно, чини се „задихано“ прати нас.

Жене, које се укрцавају за пут, дизалица брода пеца котарицом из чамца; црне, уплашене, оне прелетајући кроз ваздух пружају руке нагдо као да би да се понова врате пучини. Чаробни марсоени са лицима медуза.

ГЛАВА ДРУГА ПРОЛАЗИЛИ СМО КРОЗ ПРАШУМУ; ПИРОГОМ СЕ ПРОВЛАЧИЛИ НИЗ БРЗАКЕ; ДОТИЦАЛИ СЕ ТАМНИХ НАРОДА, ЧИЈА ЈЕ ЛЕПОТА ВЕЛИЧАНСТВЕНА После дугог

Одједном побеђен од оволике лепоте ликова, боје и светлости, имам пуне очи суза. Враћање кроз поља пуна зричка крај чопора мајушне говеди. Аперитив, лед. На јутро Бадњег вечера чекам на пошти иза три дуга реда.

Идемо аутокаром у Бенжевиљ, седиште гувернера. Аутомобил пролази најпре кроз село у ком смо били вече раније, затим га шалупом превозе преко лагуна обраслог густим „пото–потоом“, непроходном

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ИСАК: И жедан, јест! И глад и жеђ ме, бедног, умори. ВУК: А да си го и нâг, То већ ни слепцу не би прикрио: Кроз капу ти је коса пропала, Кроз гаће вири наго колено, Баш кâ у лонцу леђа рачија Што се у врењу хитро премећу,

ВУК: А да си го и нâг, То већ ни слепцу не би прикрио: Кроз капу ти је коса пропала, Кроз гаће вири наго колено, Баш кâ у лонцу леђа рачија Што се у врењу хитро премећу, Отварајући гладном желуцу Још већу

По дивном Левчу, Куда је срндаћ некад весело Кроз густо лисје липа мирисних Са мудрим оком извор тражио, Сад човек онде, страхом присиљен, Прикрива нејач, обучавајућ

човек онде, страхом присиљен, Прикрива нејач, обучавајућ Да гласа свога писком тананим Науче лајат, ил’ као сова Кроз поноћ нему гласно крештати, Како их Турци не би познали... ГЛАВАШ: Страхота!

ГЛАВАШ: добро ти, бако, бог дао! СТАНА: Лутам ли ја, Ил’ ова стаза на пут изводи Откуд ћу скоро старим очима Кроз тихи сутон варош угледат?... Та Смедерево!... Децо, каж’те ми!

) Шта велиш, душо? Има л’ у цара и најмоћнијег Овако харем да је намештен? Далеко тамо брда, планине, Кроз њих се хучне реке ваљају, Те даље носе тешке бродове С богатом робом сјајног Истока, А тамо видиш старе грмове Где

ИСАК: Робови ћуте, А тврди камен нема поздрава. ГЛАВАШ: Јеси ли редом све обишао? ИСАК: Све! Кроз пукоти сам зида дебелог, Где кључа нисам могô добити Гледао њине бледе образе На којима је страшна очаја Дубоке

Каква је, Хусо, она баба што се око врата шуња?... Да је ноћу видим бих од ње у свијет бјежао! ПРВИ ТУРЧИН (гледа кроз прозор): Та то је она ноћашња вјештица те нам издаде хајдуке... Баш никоја друга до она!...

ПРВИ ТУРЧИН: Љепше, вјере ми!... ТРЕЋИ ТУРЧИН (гледа најпре кроз прозор, а после се окрене баби): А би ли, бабо, што ’но кажу, и мртва сина могла познати? СТАНА: Куку! Зар мртва?...

Довела бих ти кћер!... СУЛЕЈМАН: А је ли доста реч? Син ти до данас није погинô... СТАНА (показује кроз прозор на бедеме): Још ово гробље — тврде бедеме — Онаки цветак није китио Кô што је дивна глава његова!

Откуд жеље те Што се у мојој души стварају, До лудила ме, чисто, заносећ?... (Гледа кроз прозор.) Сирота жена! Једнако љуби уста блеђана Потпори мртвој туђе старости!... Сад јој баш Ћерим нешто шапће...

Потмулу јеку гласа његова Кô терет неки носе ветрови На слабо уво удаљеноме. КОЛЕБАН (гледа кроз прозор): Још са њим иду тројица. ХАСАН: То није досад чинио! КОЛЕБАН: Нешто се данас друкче сетио.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Зајечар, Неготину па даље низ Дунав, а други окреће јужним правцем и иде тако до варошице Алексиначке Бање; ту прође кроз бањски кланац, па се опет подели на двоје, један крак окреће југоисточно на Алексинац и Делиград, а други југозападно

напустити, он се истим друмом повуче даље Алексиначкој Бањи, и ту се заустави у Бањској клисури, да у згодном теснацу (кроз који, као што већ споменух пролази друм и иза кога се одмах грана удвоје, те води један на Алексинац а други на

Лешјанинових положаја није било никаквога удобног директног пута и баш су сад одређени читави батаљони да пресеку пут кроз Луковицу планину, која се у дужини од 30 километара пружа од Делиграда Лукову.

а ваздухом се разлила нека прозрачна светлост, нека блага тишина, неисказано свежа, величанствена и заношљива, а кроз ову тишину проламала се тутњава топова, као звуци удаљене грмљавине.

Местимице облаци дима су тако густи да су јасне сунчане зраке једва пробијале кроз њих. То су дакле Турци попалили сва села у нишком пашалуку, која смо ми били заузели, крстили их »Новом Србијом«, а

Мени се стеже срце од бола при овом ужасном призору и при помисли да ће можда и она села која се сад онако дивно беле кроз густо зеленило воћњака, за мало час буктати у пламену и постати црне развалине.

Ту су ти војници од свију родова оружја: пешаци, коњаници, тобџије, пијонери, болничари. А кроз ово море од људи снују на све стране коморџиска и болничка кола, тобџијске каре, сеном натоварени коњи, чопори волова,

— Не ругај це вери, безбожниче — рече кроз нос попа, па оде даље. — Па како ће твоја молитва помоћи војсци, кад ни мојој левчи не може да помогне.

Да потпомогну његово кретање, Турци пустише са свога десног крила до Мораве доста јаку коњицу, за којом се кроз кукурузе провлачио доста дугачак пешачки стрељачки ланац, а за овом су марширале три повеће колоне.

Овај одблесак спочетка се силом пробијао кроз густину дима, после је бивао цве јачи и светлији, док напослетку није избио под небо, као грдан пламен.

Пролазећи кроз мостобран на левој обали Мораве, где је било наше војске, пуковник Комаров ми рече: — Каква гробна тишина овде влада!

Ми смо ишли у источном правцу; пред нама и за нама ишли су друмом батаљони војске и батерије. Друм је ишао кроз моравску равницу засејану кукурузима.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Распламтела си љубав, И разлила си сјај Задахнула си цвеће, Повратила си мај. Отворила си чесме Кроз горе убаве, Оснажила си песме Да славу прославе.

А гробове наше раставила ј’ злоба, Ох, та ја се сећам и мог црног гроба, Где сам дуге ноћи, кроз векове дуге, У пепелу чувô жеравицу туге, Жеравицу бола, ово срце мало, Док се није самом Богу додијало, Па нас

Од ране ће на срцу ти с’ Драга створити, С њоме можеш о том санку Мило зборити. XЛІВ Кад прво сунце Кроз гору сине, На роси видиш Где дршће свет; Цветак се прене, А по мирису Познаш да дршће У души цвет.

Не чују се гласи, речи, Струји мисô, Кроз коју је рајски тамјан Замирисô. Пришô би јој, али не смем И не могу, — Та и ја се поиздаље Молим Богу.

Кликнем: Оче, мајко, љубо, Друзи, децо, сејо моја! И сузе се моје суше На светлости тога споја. Кроз смрт само ваља проћи, Па ћу с’ и ја с њима слити, Ако л’ тамо нема ништа?! — И тад ћемо једно бити.

Сваком сјаје једна звезда Кроз тамнину горких јада, Сваког теши ова звезда — А зар за ме нема нада!? Зар ти ниси увек била Мелем цвеће мојих

Рука ми се натраг трза, — Тај обичај кује бес. Ох, што нисмо сада онде, Где је „дивљи“ обичај; Место гроба кроз ломачу Јурне пламен, сине сјај, Ја бих смело потпалио Тај жртвеник, одар њен, Да трулежу, да гњилежу Отмен плен.

“ XXИИ Ох, како је сиво, тамно, Кô да није данак сванô; А небо је тако мутно. Као око исплакано. А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, У

Чујеш вечност како бруји, На њеном се сунцу згреваш; Кроз душу ти вера струји — И ти не знаш да то сневаш. XXXИ Од муке се песме вију; Рад лека се сузе лију, Ал’ ко пита

Ал’ кад стиснем болно чело, Кô кроз сан се сећам свега, — Да сам увек тајно зебô Од проклетства данашњега. XЛВИ Док имах срећу пуну, Свету је нисам

ЛXВИ Месечина кад прелије боле, И кроз јаде дуне поноћ сива, Замирише од горе до доле, — И обоје у једно се слива.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Из даљине као да допире неки жагор, док у једноме моменту не зачусмо јасно нечије: „Уре, уре!“ Застали смо. Кроз ноћ се разлеже команда: „Нож на пушку!“ Одвезао сам бомбу и откопчао револвер. Зи-у! Зи-у! — звижде куршуми.

— Извежбали су се, оца им њиног! — додаје Мишић. — Чују они још издалека шум гранате кроз ваздух и склањају се. — А где ћемо ми, несрећни пешаци? — продужи Светислав.

Не потраја дуго, а кроз ров се довуче до мене мој водни официр. Шапатљивим гласом саопштио ми је како војници немају муниције.

А четворица да иду одмах и нађу муницију, где знају. Да бих био сигурнији, прођем кроз ров и саопштим то исто и војницима. Ватра је била замукла целом дужином нашега рова. Али Бугари су још увек пуцали.

Завладала је тајанствена тишина. Наредио сам ипак највећу опрезу. Сви војници били су у клечећем ставу и зурили кроз пушкарнице. Осматрао сам непрекидно и ја... Била је ведра ноћ и пред нама се назирало на даљини до двадесет метара.

Моје размишљање прекрати ордонанс, који ми јави да ме зове командант батаљона. Вукао сам се готово побауљке кроз ров и прескакао преко војничких ногу.

Неки непријатан осећај је прострујао кроз моју душу... Небо је било титраво плаво. Врхови планински онако обасјани сунцем изгледали су као насмејани.

А ови су преко телефона сигурно закукали, те око подне престадоше са гађањем. Колико сам могао видети кроз пушкарницу, цео плато био је покривен лешевима наших и бугарских војника. Да вас мука спопадне.

То он, човек, наређује хладно као да је пред нама неко игралиште за тенис. Мислио сам шта да радим... Посматрао сам кроз пушкарницу.

Наши стрелци из рова нишане. Бугари претрчавају, хтели би да се склоне. Гранате туку у гомилу. Кроз тресак експлозија разлеже се јаук. Прашина пурња и над положајима се растеже у прљави застор.

— Лези, лези! — чули се гласови. Гррр-у — грми рововац. — Нема наређења. — Побиће нас наша артиљерија... Кроз ров се разлеже жагор. Људи су приправни на скок. Из бугарских ровова излете нечија рука.

Људи су приправни на скок. Из бугарских ровова излете нечија рука. Чује се неко брујање, и кроз тресак граната заори се песма: Спрем’те се, спрем’те, четници. Силна ће борба да буде... Грр-у! Гру!

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Опаке политичке ругалице, које ништа не чувају и никога не штеде а све прљају и искривљују, цветају кроз читав XИX век; боље их је и не знати, јер често лажу: једна од њих, срочена у мрачној редакцији Српског народа, овако

Ко се пробио кроз његову купусару од 380 страница велике осмине, у којој је 364 песме а преко 11.000 стихова, док то ни близу није све

Калуђерски живи сасвим сека-Неда, Нит' хоће у очи коме да погледа; Затвори се сама к'о дувна у кући, Кроз пенџер погледи, ником не да ући. Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити.

— мишљах ја у страху, Заборавих у невољи чернооку снаху, И помилих у буџак, да дохватим сабљу, Главу, кто се помоли кроз пенџер, да зграбљу.

— Сад ће кто кроз пенџер промолити главу, Или с мојих врата обити ми браву, — Мислим ја у себи и на сабљу гледим, А от страха и трепета

” Тајно се спремише људи, и жене, и деца и старци. Дрвена веће зашкрипаше кола кроз шуму и гору; Рикање, блејање с мекањем смешане даваху гласе.

божје око Срба озарити, Хоће ли се кадгод сунце опет нам родити, Љубвом, слогом и јунаштвом крст и образ белит, И кроз силне ове муке вечном славом светлит? Где срце бије, Ту с’ светлост вије Сербији. 1839.

Милош Светић МАТИЈА БАН МОЛБА ПОТОКУ Поточићу, сребрну Који ваљаш водицу, Камичкима клопочућ Кроз нијему шумицу, Као да јој шапућеш Неку слатку тајницу, Колико се у теби Б’јелих лица опрало!

име наго, А јунак мора све силе и страсти, Све ползе своје, и живот, и благо, Да жертвује кад види да ће спасти Кроз самог себе отечество драго; И личне борбе морају да ћуте Кад хидре општу пропаст нагло слуте.

Но мамица — Бог јој дао! — Тко би то к’о она знао, Папу све кроз слатке речи Приволети да не пречи Нигда кад је воља нас Уживати вес’о час!

мисли виспрених, танког из Облачка дивно, сјајна к’о зеница, Трепћеш одозгор, пут блистањем Зрачка светлаш му кроз магле мутне! Дижу се жара из чистијег силе Земника умног тамо куд ји мило Позива поглед твој; дижу се, Ал’ бадава!

Мора л’ то бити да се човек роди Овде, и време своје да пробави? Има л’ пут земља који кроз гроб води? Може л’ се преко да с’ овде не јави. Ил’ је баш нуждан живот од сто лета Да се отворе врата другог света?

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ПРВИ ДЕО ПРВА ПОЈАВА У кнежевоме двору Јелисавета гледа кроз прозор. ЈЕЛИСАВЕТА: Не, то није моја Венеција, Невеста сјајна мора зеленог; А то што гледим, тамо далеко — Те

ме знам да не чека, Нит’ море прска сјајном радошћу С весала бритких бисер сићани, Да ме на груд’ма свију милина Кроз тиху румен зрака сунчевих С песмама чилих гондолијера Овако сетну тихо проводи. Чека ме? — Али ко — не каза?

РАДОШ: И опет велим да је сатана Кршећ по мраку гвозден огрљак Кроз трошну земљу, црне слојеве, Копајућ гнева оштрим ноктима, Проринô земљу, презрô подземност; Да оног дана, дана

(За себе). Још питам ко? Убица неки, или очајник, Коме је поглед људи омрзô, Те веће сити сунца божијег — Кроз поноћ рију као кртице. (Радош им отвара врата. Бошко, Богдан, Станиша, Станојло и Мира улазе.

ПЕТИ ДЕО ПРВА, ДРУГА и ТРЕЋА ПОЈАВА [Турска војска, у којој су Станиша и његови људи, надире кроз Црну Гору.] ЧЕТВРТА ПОЈАВА Црногорске бусије Капетан Ђурашко, Катуновић, капетани и остали Црногорци пуцају. КАП.

— КНЕЗ ЂУРЂЕ: А тебе где обранише Крвници ти?... ПЕРЈАНИК: Кадно сили невјерниках уступисмо, те бијућ се кроз гомиле крвниках ухватисмо згодне кланце под Урошевијем стијењем, ђе не капетан Ђурашко устави да и потоњу снагу

— ВЛАДИКА: Давно је, сине, Откад ми вида мутне зенице Кроз дуге ноћи залуд чекају Блаженог санка сјајне образе — Ал’ залуд, залуд — одбегоше ми Крепећи санци душу брижљиву.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Петар Кочић ИЗАБРАНА ДЕЛА Садржај МОЛИТВА 2 ЈАБЛАН 3 КРОЗ МЕЋАВУ 7 ГРОБ СЛАТКЕ ДУШЕ 17 МРАЧАЈСКИ ПРОТО 23 ЗУЛУМ СИМЕУНА БАКА 29 ИСТИНИТИ ЗУЛУМ СИМЕУНА БАКА 34 МЕЈДАН СИМЕУНА

Кад Јаблан поједе жито, леже и он код свог доброг друга. Дубока страховита тишина. Влажна свјежина шири се кроз ноћ. Млак вјетар подухива преко кућâ, што се у полукружном, непрекидном низу протежу испод планине.

Кровови, обрасли маховином, једва се распознају, према мјесечини, од зелених шљивика кроз које стрше. Само се гдје-гдје бјеласка нов кров.

Лујо задолига. Јаблан стоји поносито на мејдану и риче, а планински врхунци силно — силно одјекују. КРОЗ МЕЋАВУ Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати.

По четрдесет, педесет кућне чељади радило је на њивама његовим, са којих су се у врелој сунчаној свјетлости кроз планинско, небеско плаветнило ломили и кршили дрхтави и задихани гласови, а пуна и забрекла снага прштила и пуцала

прелијева!“ — прошаптао би, дрхћући и угушујући ону страшну кобну мисао која би му тада синула кроз главу. И рађало је, и расло је, и напредовало је: жене се близниле, овце се близниле, козе се близниле, а улчек

Рељу нешто жигну кроз срце. Он само махну главом и пође, шапћући, пун слутње: — Ово се спрема мећава. Знам ја Змијање, знам ја ћуд нашије'

О страшне ноћи и мећаве — ђе ће ми ово убого сироче моје главу изгубити! — шаптао је старац и пробијао се свом снагом кроз мећаву.

Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте сјенке. Само се гдје-гдје кроз размакнуто грање пробија сунце, просипљући зажарену свјетлост у снопљастим млазевима по дивљачној, мљечикастој трави.

— Лијепо! Слатке Душе оно је гроб... Он се подиже на кољена и пружи руку између два врхунца, кроз које се бјеласало село доле под планином.

Још има једног пса. То му је, како кажу тежаци, сва сермија и родбина. Ено му се већ види кућа кроз воћњак! — викну Стевица, и глас му као мало задрхта. Облачан, влажан, тежак дан.

од причања, па тромо ступа преда мном уским, утабаним путићем, који се као испребијана змијурина вијуга испред нас кроз засијане њиве. Тешко, густо, овлажено жито мрачасто се прелијева и повија.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

БОГОВИ 59 ЈЕСЕН НА ВАРДАРУ 61 ХИМНА ПОКОЛЕЊА 63 ПОСЛЕДЊИ ИМПЕРАТОР 72 ЈЕЗЕРА 75 ОЧИ 76 МЕЋАВА 79 КРОЗ ПУСТИЊУ 80 КАО ПРОМЕТЕЈ 82 СИНГИДУНУМ 84 БЕЗ ДОМОВИНЕ 86 СЕЈАЧИ 88 НА ОСТРВУ 91 НЕРАНЏИН ЦВЕТ 93 БЕЗ УЗВИКА 94 ПЛАВА

и пије, Затим тражи песме дотле нечувене, да тај бол без бола из груди му гоне, И ја праскам, бесним, крв струји кроз мене И стотине струна у свести ми звоне. У коштац са судбом!

(1911) МАЧЕВИ ДАЧКИ, СЕКИРЕ ЈАПОДА... РАЗВЕЈАНЕ ВАТРЕ Кроз векове дуге пале се и трну Ватре лудске моћи, вере и сазнања, На њима се греје Ум пун покајања, И, застрашен, њима

Сунце мучно бије кроз облака слој, Развејава бура расцветани бадем, А ја залуд мирис, залуд сунца крадем, Јер јулских је дана све то мањи

И сад у оку њином се одмара Сен давно мртвих северних богова. (1913) ЈЕСЕН НА ВАРДАРУ Уморно клизиш кроз поља голема Мрк, кô да слава рику ти помела; Твој лом кроз кланце, пун даха с опела, Звони кô одјек напукнута шлема.

(1913) ЈЕСЕН НА ВАРДАРУ Уморно клизиш кроз поља голема Мрк, кô да слава рику ти помела; Твој лом кроз кланце, пун даха с опела, Звони кô одјек напукнута шлема.

И урла пустош буђена из сна И цикће поноћ погледа рисна, А разјарена Деца Дана Стижу кроз пустош, где се сурвава, Где се од ноћи дан ужасава, На плави, цветни кут Јадрана.

Но гле! Последњи херој срамног чина Замахну мач, јер кроз ноћ кô да спази Два плава ока тек рођена сина. (1913) МУЧЕ МЕ ТВОЈЕ ОЧИ НИКАД СТАЛНЕ ЈЕЗЕРА Греју ме твоје

Очи, ја у вас тонем препун снова, Мир пружате ми, докле из даљине, Преко гробова, кроз светост тишине, Кô позив чујем нови звук ветрова.

Све је пусто, као да клетва приступа. Кроз тишину гробну храстова и ива Ни погребно звоно не чујем да лупа. Кô надгробне плоче стрче брда сива И глечере густа

У тој јези као и богови сами Да су се пред болом у амбис повукли. Само бели бездан пахуљице веје. (1915) КРОЗ ПУСТИЊУ Лутасмо пустињом одмереним ходом Без огњишта свога, огољена раја, Али сумња нашим не застре се сводом.

(1915) КАО ПРОМЕТЕЈ У кланцима се моја душа вије И чини ми се они исти кланци Кроз које прођох, где се патња крије, Стежу ме, кô тамнички ланци.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Похапсићу пола среза ако не може другаче, па ћу онда решето, па сеј. Што је чисто, прође кроз решето, а што је сумњиво, остане па се праћака као рибица у мрежи. А ја само бирам. (Тобож вади из решета једно лице.

ЈЕРОТИЈЕ (Јоси). Где је он? ТАСА: Ево га чека. ВИЋА: Он је процуњао кроз варош, мора да је наишао на какав траг, чим се овако брзо вратио.

штапом по поду): Ја мислим овако: да господин Вића са Ристом пандуром прими на себе десно крило и да крене одавде, кроз Милићево сокаче, па кроз Милетину башту, да избије с оне стране Европе.

овако: да господин Вића са Ристом пандуром прими на себе десно крило и да крене одавде, кроз Милићево сокаче, па кроз Милетину башту, да избије с оне стране Европе. (Сви прате пажљиво и иду за Милисавом гледајући у врх штапа.

Застане спазивши га и посматра га): Је л' то тај? А? То си ти, је ли, голубе мој? Дакле, ти си? А изабрао си овуда, кроз мој срез, а? Е, мој синко, мали си ти да мени промакнеш! Другачији па са мном нису излазили на крај, те ти ћеш!

Је л'... 'ајде реци! XXИИ ЈОСА, ПРЕЂАШЊИ ЈОСА (промоли главу кроз врата, не смејући да уђе): Депеша. КАПЕТАН (скочи као опарен): Депеша? Дај овамо! (Шчепа му. Јоса се повлачи.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Поетско виђење прошлости кроз епске ликове народних јунака морало је у усменом систему бити веома развијено, морало је постојати јака потреба за

двојној композицији Немања свој владарски подвиг излаже набрајањем ратних успеха и старањем о цркви, а морални подвиг кроз изнијансирану исповест о својој души и одлуци да се замонаши под именом Симеон.

О своме времену Данило сведочи кроз биографије трију личности из владарске породице, везаних емотивним и идејним спонама.

Тако у дворској средини, као и пре, настају списи који кроз лик једног јунака објашњавају положај и идејне основе Лазаревића. Нова династија ствара свога светог претка.

најбољих, најубедљивијих и тачних објашњења, како о социјалној тако и о историјско-политичкој појави хајдучије, даје кроз песму најпознатији хајдучки харамбаша - епски лик Старина Новак.

Зато Марко и оре царске друмове и тако онемогућује Турцима кретање кроз српску земљу, зато и крши прописе турског султана и у време Рамазана чини све што им је супротно, а онда се на прекор

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

24 ПИЈЕМ... 25 ПАДАЈТЕ, БРАЋО... 26 КРОЗ ПОНОЋ 28 ЉУБАВ 29 ЦРНОГОРАЦ ЦРНОГОРКИ 31 НА ЛИПАРУ 33 ПОНОЋ 35 ЈЕВРОПИ 38 ОТАЦ И СИН 40 ОТАЏБИНА 42 ЈЕДНОЈ НЕСТАШНОЈ

ЛИПАРУ 33 ПОНОЋ 35 ЈЕВРОПИ 38 ОТАЦ И СИН 40 ОТАЏБИНА 42 ЈЕДНОЈ НЕСТАШНОЈ ДЕВОЈЦИ 44 КАРАУЛА НА ВУЧЈОЈ ПОЉАНИ 46 КАО КРОЗ МАГЛУ...

Уздрма се кула, звоно се занија, У цркви се чује молитвица тија, Ужегу се саме погашене свеће — Кроз немо двориште неки дух пролеће. На челу се бледом, где је круна сјала, Светитељска светлост дивно заблистала...

На челу се бледом, где је круна сјала, Светитељска светлост дивно заблистала... Тихим ходом прође кроз дворану стару, Поклони се трипут светоме олтару, Па ишчезне опет у поноћном мраку... Тако царе Лазо доходи Горњаку.

Та Србин кипи, кипи и чека — Ал’ не да ђаво... ил’ не да бог! 1861. КРОЗ ПОНОЋ Кроз поноћ нему и густо грање Види се звезда тихо трептање, Чује се срца силно куцање; — О, лакше само кроз

Та Србин кипи, кипи и чека — Ал’ не да ђаво... ил’ не да бог! 1861. КРОЗ ПОНОЋ Кроз поноћ нему и густо грање Види се звезда тихо трептање, Чује се срца силно куцање; — О, лакше само кроз густо грање!

ПОНОЋ Кроз поноћ нему и густо грање Види се звезда тихо трептање, Чује се срца силно куцање; — О, лакше само кроз густо грање!

Ту близу поток даљину пара, Ту се на цвећу цвеће одмара, Ту мене чека ашиковање; — О, лакше само кроз густо грање!

Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре Кô груду снега врело сунчање; — О, лакше, лакше кроз густо грање! 1861. ЉУБАВ 1. Љубим те, љубим, душо, Љубим те, рају мој! А осим тебе никог, До само народ свој.

1872. ОТАЏБИНА И овај камен земље Србије, Што, претећ сунцу, дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама О вековечности прича далекој, Показујући немом мимиком Образа свога бразде

У свакога пушка танка, Дуга пушка белгијанка, А готова да запара, Да зарије са танетом Ил’ са љутим бајонетом, Кроз редове људског блата — У колове Азијата; Па да онда у нереду Црну цевку, пушку бледу, Турском крви обојади, Њеном

1875. КАО КРОЗ МАГЛУ... Као кроз сиву маглу Што само сине зрак, А гушће облак дође, Да већи буде мрак, — И она само сину, Да

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

ДВЕ РАНЕ Убод ли, то буја убиству, то љубим. Врео врх мачу зажуди до балчака у тело. Јер и кроз рану, и тише тим, призивљу се бити. Ал’ две се отворе. Преболи те зададох, моја без пребола, брале.

3 Тајна то тајни, за даљу некуд мену отвори вид. И обневиди око, где прогледала душа непробоја кроз тврди прострели зид.

3 И чудом, у непроход ме сплету, путање исправе се криве; и радосница суза ороси ме кам. 4 И кроз голет ме, у маху, дах заструји априла.

4 И кроз голет ме, у маху, дах заструји априла. У самоћи то не остадох сам: тајно је кроз потаје моје, знам, нога њена била. 5 И неспокоји у покој сви оживе. Са бездан са извора потеку воде свете.

И радост моја теби, дародавче, руменилом да окади просторе. 2 И молим ти се, урвина твојих кроз понор бистра ме проведи, у мени да се небеса твоја огледну.

ИМАЛО МАЛО ГОЛУПЧЕ Имало мало голупче, Гуги ми гугило мало. За риђу змију кроз недођију Гини ми гинуло мало. Змија га једом зачедила, На дојци се скотурала, С млеком да једа подоји, Гини ми

Облаци праве блистав му шатор И глас му хуји кроз олују, Поклонимо се Творцу Богу. Славимо Вечнога, Бога Израиља, Славимо Вечни Израиљ, Израиљ.

И пева језик мој пророчанство, Као што трска пева у књижевника руци. Ти најлепши сине човека, Коме с усана и кроз пој Милина бије надалеко Нек Божји благослов те прати на вовјек.

Вечни Бог је тврди бедем живота мог. Нашто ми, нашто страх? Зли кад у великом броју Налете да прождру мој пут, Кроз шуму мача и копља Јасни поглед мој продре као дан. Нек на ме пође сва сила у бој, Бог ми је моћни штит.

Нек на ме пође сва сила у бој, Бог ми је моћни штит. Кроз бојну вреву мој глас чу се тад, Не зна дух мој за страх. ВИ Милост, о милост, Боже мој, И сажаљење твоје ми дај.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Узимала би или плетиво или опрано рубље да шије, крпи и гледа кроз прозор на двориште, башту, капију, улицу. И онда би настао онај после ручка кућни, тих мир. Чудан и чисто нем мир.

Младен кроза сан чуо би како отуда кроз кујну допире очев глас. Пун, кратак и понизан. Уз то звек новаца и извињавање: — Нисам могао више, нано.

И само то. Ништа више. Једино што су јој уста била збрчканија, стиснутија. Онако седећи, одударајући кроз излог, у дућану, на тезги, до чекмеџета, са уздигнутим и до прса јој приљубљеним коленима преко којих јој је била

Оно на лицу им исписано задовољство у спремању за празник који ће кроз који дан да осване. Да онако, као пре, мирно, ограђено, сигурно, њихова кућа стоји.

раздањује и дан осваја, почиње отуда из дна чаршије, из доњег Врања, и са винограда око Асанбаира, чисто продирући кроз редове топола што су испред вароши, да долази и брише чаршијом свеж, хладан ветар.

Младен му пошље. И, заиста, одмах чује и кроз излог види како бесно растворен Младенов тевтер подноси сину, псујући га: — Ево, слепче! Види! Види како је све чисто!

Њене беле шалваре, широки рукави минтана јој прозрачни и осветљени сунцем, чине да јој се још јаче кроз њих види, оцртава, младо јој весело тело. Младен види како њега гледа.

била празна од пролазника, мирна и тиха, отуда из улице, њихне куће, као год са сваке свадбе, допирање свирке, меко, кроз ноћну хладовину и тишину гротање, извијање грнета, ударање дахира, песме Циганака.

Нарочито ако је топла, летња ноћ, теже му је. Теже му пада када пође кући кроз онај мек, нежан маалски сумрак. Улица готово празна, мирна. Кроз коју од капија ако из куће продире светлост.

Теже му пада када пође кући кроз онај мек, нежан маалски сумрак. Улица готово празна, мирна. Кроз коју од капија ако из куће продире светлост. Више улица, изнад зидова, диже се и склапа дрвеће, лишће.

Уто дође ч̓а Марко. Видео га је кроз излог. Али не виде да се, као увек, зауставио испред дућана да по обичају уседне на ћепенак и сунча се, већ виде како

Ретко се међ њима задржавао. Колико пута увече, кад дође кући, види да су још ту. Кроз осветљене прозоре виде се окачене њихне колије, стајаће антерије.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Скупио и саставио Нишевљанин (Павле Софрић). Београд 1912. ТРЂ, КНР; ННЖ — Тих. Р. Ђорђевић, Кроз наше Румуне, Београд, 1906; Наш народни живот, 1—10, Београд, 1930—1934.

и обеси уз вериге (да брани новорођенче од вештица, ЖСС, 194, Стиг), или се (такође од вештица) маже њиме новорођенче кроз седам дана по рођењу (СЕЗ, 17, 534 и 535), или се метне поред новорођенчета, заједно са ножем (ГЗМ, 6, 1894, 667), или

Поред породиље мора бити б. л. обично кроз 40 дана (Караџић, 1, 1899, 246; 4, 1903, 118; ГЗМ, 6, 1894, 670); или јој се б. л.

л. веша о врат или о десну руку (СЕЗ, 17, 72), или јој се ушива у капу (ЖСС, 194), или је њиме мажу кроз 7 дана после порођаја (СЕЗ, 17, 534 и 535); такође јој се б. л.

л. који је проникао кроз главу убијене змије (ЖСС, 196; Караџић, 4, 1903, 195). О Ђурђевдану меће се б. л. у торбу са семењем које се, у

нарочито лековит онај лук који је био уплетен у венац од ивањског цвећа, о Ивањдану (ЖСС, 133), или који је проникао кроз змијину главу (Караџић, 4, 1903, 194; СЕЗ 32, 41), или који је о Бадњем вечеру био на столу (ЗНЖОЈС, 19, 118). Б. л.

прати Србина кроз све озбиљније прилике у животу, од рођења, где се младенцу кита б. у освећеној води до узглавља меће, до смрти, где му

(СЕЗ, 19, 1913, 166); б. у великој капи, смиљевцу, који млада носи кроз 40 дана после венчања, такође је апотропајон (упор.

Овакво схватање, по свој прилици, дало је повода за извесне свадбене обичаје у којима је битно гледање кроз б. или б. венац. У Призрену кад прстенџије улазе у вереничину кућу, она треба да их кришом погледа кроз б.

или б. венац. У Призрену кад прстенџије улазе у вереничину кућу, она треба да их кришом погледа кроз б. (ТРЂ, ННЖ, 3, 111). На Косову, кад сватови улазе у младино двориште, треба да млада погледа младожењу кроз б.

(ТРЂ, ННЖ, 3, 111). На Косову, кад сватови улазе у младино двориште, треба да млада погледа младожењу кроз б. и да рекне: »Ја те гледам једним оком и нагледах те се, а ти мене са оба не можеш« (іб., 3, 123).

шећера, намењујући једно себи а једно младожењи, па кад ујутру угледа сватове, треба младожењу и њих да погледа кроз тај венац« (іб., 12). Понекад се приликом таквог гледања исказује жеља за добијањем порода (іб., 92).

Ћипико, Иво - Пауци

— Не ваља добре муштерије одбацивати. Платиће он, забиљежи му двојструко на рачун, па мирно. Васо проведе Раду кроз подрум и, нузгредно, показује му велике пуне бачве, над којим о гредама висе сила исушених пршута.

А кад Васо бијаше сит и вином и мрсом, повратише се ка господару. Надстојник уђе први у дућан, па се кроз конобу, не рекавши господару ни ријечи, извуче у двориште.

Петар оклијева и нешто прогунђа кроз зубе. —Што си забринут? Што је? —А што ћу ја вама? —Ништа! ... Кад купиш оба дијела, продаћеш их мени за исте

Петар их дочекао и уведе у дућан. Напоји их ракијом. Па их поведе кроз чаршију, тобоже у шетњу. —Ево, — љутито вели, — ја ћу купити ваше дијелове; знам да бацам новац на пут, — и устави

Јуче ме чекао на уреченом мјесту, у огради иза цркве. Чека он тамо... а ја вирим кроз одшкринута кућна врата... Ха, ха! Ма чуј, Раде, — преврне — стид ме рећи... —Зашто? Реци!

Хтједе да се поврати, али радомилост да их по дану види превлада, и крене даље. Био је кроз оно два мјесеца, у друштву, три пута овдје, у овој улици.

а жељну љубити... премишљаше, осјећајући сласт у животу, задовољан и весео Раде, гледајући кроз прозор на замичуће, у хитњи, винограде, поља и дрвета... А жељезница с тутњавом јури ка његовоме крају...

Не продире из њих дим, не навија се над крововима, нејак је да кроз снијег продре, као да је у тим кућицама утрнула се ватра и већ нема у њима живота.

Напољу је силно вруће, јер одбљесак сунца чак кроз застрти прозор продире и газди очи засјењује. У читању прекиде га листоноша; у хитњи предаде му јутрошњу пошту:

наступа и носи са собом и сунце, и зеленило, и свјежину, и једнога јутра чисто се зачуди кад погледа даље кроз прозор и угледа иза поља шуму већ свијетлу, зеленим листом заодјевену.

Свака два корака застајкује, а устави се испред пространог трага мјесечеве свјетлости што је ушла кроз прозор и пружила се по поду.

„Па да видимо како ће ти трговина ићи за руком!” заврши писмо газда. Уто кроз подрум уније у дућан госпа Пава, разбарушене сиједе косе, кратка врата, задихала се и ознојила.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Предвече је његова упорност морала проћи кроз искушења изван граница људске издржљивости. Стезао је шкрбинама доњу усну, колутао очима, знојио се, тихо јечао, слао

је да га нађе у тамном вилајету, у заумним световима, на чије га је капије довео Јевђеније, као дечак који проводи кроз шуму слепог старца.

Имао је силно богатство и стотину отреситих и бистрих људи прекаљених у дугим ратовима, решетаним кроз сва сита и спремних на све да би удовољили жељи свога господара.

Током злопаћења по Усори у потери за Брзановим пљачкашима, кроз јесењу тмору и маглуштину, сви смо носили, ушивене у појасе, амајлије које нам је Јања дала на растанку.

Сам Прохор ужурбано се и нервозно мувао лево-десно кроз светину и давао, с времена на време, упутства двојици копача: Митру Питићу, манастирском меропху (кога је изабрао зато

Он ме је одмерио једним оштрим погледом и окренуо ми леђа тако да сви виде колико ме презире. Загомилао је кроз гужву посматрача покушавајући да побегне од мене. Хтео сам још понешто да га приупитам, па сам га пратио у стопу.

Било га је тешко стићи. Кракат и виши за главу од мене, иако се пробијао кроз гомилу. Уграбио сам прилику, кад је застао да Митру објасни нешто, пришао му и рекао како је оно са глоговим трњем

„Глогово трње се употребљава против нечастивог.“ Прохор је побледео. „Ја нисам нечастиви“, просиктао је кроз стиснуте крњатке зуба. „Зато ти ово и говорим“, рекао сам. „Пући ће брука.

Натронтала се у некакве незграпне хаљине, умотавале главу у мараме. Само су јој дивне очи боје лешника извиривале кроз прорез.

Худа таштина, одговорио сам. Худа великашка таштина. Хоће да дише чист ваздух изнад задаха себара. Улазимо кроз тешку капију од дебеле храстовине оковане гвозденим плочама, кроз вреву и комешање људских и коњских телесина из којих

Улазимо кроз тешку капију од дебеле храстовине оковане гвозденим плочама, кроз вреву и комешање људских и коњских телесина из којих базди тешки воњ муке и печали.

Пењемо се сте пеницама изнад штала и складишта и улазимо кроз другу капију у мало округло двориште око којег су тескобно поређане одаје Лаушевих војника и послуге.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

1880. МОЛИТВА Кад јекну звона с црквице старе, Тихо и бôно, кроз ноћни мрак, А суво грање зашушти благо, Љубећи први зоричин зрак Светиње пуна, душа ми леће Тамо, где вечни борави

Анђелским крилом нека ме штити, Кроз живот овај мучан и клет А смрт кад дође, нек са мном онда, Ка небу зрачни управи лет! 1880.

Јест, и сада често, кад те кроз ноћ гледам, Укажу се људске горостасне сени: С размрсканим грудма, са челима бледим, И уснама хладним у крвавој пени...

Немир ми стискô уморене груди, Несрећно срце што љубити зна! Кроз тиха поља срдашце ми жуди Далеко тамо, у бајнији свет: Да злато своје иза санка буди Уз гласак фруле, уз уздисај клет.

Озарен буктињом славе, Он тајом жуди, ил' кроз ноћ суморно блуди, Кô бледи призрак умрлих снова и јаве И тихом песмом, и благим небеским гласом, Он с тугом буди

Што се мути зора сјајна? 3ашто тужи цура бајна? 1882. НА ДРИНИ Кроз тучна поља и питоме равни, Срдитим током, у недоглед тавни, Ти шириш твоја шуштајућа крила, О, Дрино, водо мила!

Било је вече. По небеском вису Кандила бледа сипала су зрак, И будни попац певао је близу, Кроз тихо вече и дубоки мрак. о, бајне ноћи!

већ, а он је стојао будан; И снова тавна ноћ распусти чаробне власи, А он је сневао сан - и прекор из сна га трже, Кроз бурни, цели град, што тајни збораху гласи, и он је чуо сам: Несрећни Тибуло наш, богови нека га штите!

До врага с њоме! Занос тај Студеним зраком сјаје О, Хебо моја, вина дај! Заборав оно даје. Кроз овај мили пољски свет Лахора бледо крило, Ширећи неми, благи лет, Лелуја цвеће мило.

И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји, Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тада Кроз мирни прошушти дом - ал' И то губи се брзо, И сан лагано пада... 1883.

Копрена дубоког мира Увија поља и равни. Румене пруге се гасе И бледи месечев зрак, светило небеских двора, Кроз маглу диже се већ - и нема, дубока тама Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора. Све грли мир и сан.

Ја љубим онда, ја верујем онда, Срећне младости обузме ме крас, И моје лире дрхтајући звуци Свој сањалачки кроз ноћ шире глас: Прошлост је гробље. Преко сурих плоча Тумара седа старост.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милутин Миланковић КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела

Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милутин Миланковић КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ Садржај ПРЕДГОВОР 2 И ВОЖЊА ДУНАВОМ СПОРАЗУМ О ГЛАВНИМ ТЕМАМА ПРЕПИСКЕ 3 ИИ СОБА ЗА РАД

ВОЖЊА ДУНАВОМ СПОРАЗУМ О ГЛАВНИМ ТЕМАМА ПРЕПИСКЕ 3 ИИ СОБА ЗА РАД ПРИПРЕМЕ ЗА НАМЕРАВАНИ ЛЕТ КРОЗ ПРОШЛОСТ 6 ИИИ КОЛЕВКА АСТРОНОМИЈЕ ВАВИЛОН, ЊЕГОВ ТОРАЊ И ЊЕГОВИ СВЕШТЕНИЦИ 9 ИВ ПЛОЧИЦЕ СА КЛИНАСТИМ ПИСМОМ,

ХАЏИЛУК У ВАСИОНУ 203 XXXВИИ ОПРОШТАЈ СА ОЧИНСКИМ ДОМОМ 209 КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ ПРЕДГОВОР За време летњег одмора 1925 године, проведеног на семериншким планинама, учинио сам

Српске“ тридесетак својих писама која су, са још неколико њих, отштампана 1928 године као засебно дело под насловом „Кроз васиону и векове. Писма једног астронома“. Касније сам то дело превео и на немачки, прерадио га и знатно проширио.

Наш пут ће нас водити кроз васиону и векове, али и живот земаљски. Ето, такву, без утврђеног плана и система, више поверљиву него научну,

Кад год сам ушао у тај храм науке, ја сам се осетио као прогоњен бегунац, који се спасао међ зидине манастира, кроз које његови прогониоци не смеју да кроче.

ИИ СОБА ЗА РАД ПРИПРЕМЕ ЗА НАМЕРАВАНИ ЛЕТ КРОЗ ПРОШЛОСТ Београд Почињем да се постепено привикавам на варошки живот, боље рећи да га са великим стрпљењем подносим.

Други украс моје собе је велики романски двоструки прозор кроз који се - иако се његова окна перу у најизванреднијим приликама отвара диван видик на Дунав и преко њега.

Тако видим, кроз тај варошки прозор, како годишња доба пролазе једно за другим. Вечером, кад ме сутон, слаба електрична струја, умор,

до Алционе, главне звезде Плејада, које наш народ назива Влашићима, ја онако са висине гледам на нашу бедну Земљу кроз духовни доглед који савлађује све даљине.

Његова дивља војска куља кроз капије тога града. Језа ме хвата од ње, али се стишава при помисли да је мој положај на Алциони изван домашаја њених

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

у целини не може представљати дечју лектиру, али се први део триптиха, именован као „Дете и тица“, користи у те сврхе. Кроз наоко свакидашњу сцену игре детета и птице која се грубо прекида вишом силом/сплетом околности (мачка уграби птицу

околности (мачка уграби птицу пред очима детета) песник слика прву спознају о тамној страни живота која, представљена кроз симболичко обличје мачке/грабљивице, вреба иза безбрижности детињства.

„Рибарчета сан“ („Циц“) такође пева о суочавању инфантилне свести са стварношћу и разочарењу које оно доноси, али кроз знатно блажу ситуацију; однос јаве и сна.

основу песме „Сироче“ Ђуре Јакшића (1832–1878); дечји јади сирочета исказани су, као и у другим песмама овог песника, кроз његов поетски дијалог са природом и „гором чарном“. Она, за разлику од људи, саосећа са судбином детета.

века, књижевност за децу у другој половини века задобија ширу књижевну публику кроз часописе за децу, антологијске изборе различитих приређивача и писаца и прве оригиналне песничке збирке/циклусе.

МАТИ ЈОВАН СУНДЕЧИЋ Дјетињства њежног у првом цвијету, Кад не знах да ли живим на свијету; Па кад ми најпре ко кроз тмину Познања искра у духу сину: Чим ли ријеч стекох заупих звати, Најпрво Мати, – најпрво Мати!

Волим тице Лепо поје, Волим поље Зелено је. Волим шуму, Њене висе, Листала је, Зелени се. Волим поток Кад у гори, Кроз павите Зажубори. Волим реку, Језеранце, Беле овце И јагањце. Волим дрво Кад зелени, Волим небо Кад румени.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ПРВИ ЧИН Соба велика и пространа, али са навученим завесама кроз које једва продире светлост. По рафовима скупоцени сахани и друго посуђе од сребра и злата. С десне стране улаз.

У дну, један до другога, два широка, покретна прозора, кроз која се излази на балкон, и кроз која се види цело двориште патосано калдрмом, па и сама кућна капија, двокрилна, на

У дну, један до другога, два широка, покретна прозора, кроз која се излази на балкон, и кроз која се види цело двориште патосано калдрмом, па и сама кућна капија, двокрилна, на свод, као и остале зграде око ње:

пута, кад стану да му говоре и не дају да узме тебе, он, ако је тога дана још и тебе видео гдегод, на каквој капији, кроз какав прозор, он се онда од дерта запије, и дубоко у ноћ дође кући.

Ако морате због деце, што треба они кадгод да ме виде, онда отворите два отвора, оставите две рупе, па нека ме кроз њих гледају.

МИРОН (уплашено): Од кога? (Досећајући се): Ама да те ко не плаши? Да ти ко ноћу не досађује, или штогод кроз прозор не убацује или чак можда покушава да и сам код тебе уђе?...

ХАЏИ РИСТА Па ако се уморе, онда ти у наручје једно, а ја друго, па напред кроз чаршију! (Узима децу у наручје): Охо, охо, ха! Сад ми је овако мило, драго. Сад можемо да идемо.

Сад ми је овако мило, драго. Сад можемо да идемо. (Мирону понизно): Ти, дедо, пошто идемо кроз чаршију, нећеш с нама? МИРОН Да, да ја ћу после вас, улицама, унаоколо.

Ташано. (У наручју с децом и осталима одлази.) МИРОН (устаје и заогрћући се мантијом гледа кроз прозоре да ли су сви отишли). Хајд’, и ја да идем!

И овде, испред твоје куће, скривен у какав кут, целе ноћи гледао кроз прозоре, да кроз њих, кад проминеш, на завесама бар твоју сенку сагледам...

И овде, испред твоје куће, скривен у какав кут, целе ноћи гледао кроз прозоре, да кроз њих, кад проминеш, на завесама бар твоју сенку сагледам...

Не смем да их загрлим, ижљубим. Моје су руке нечисте: оне више не припадају само њиховом оцу. Али могу децу бар кроз рупе на вратима да последњи пут видим. (Прилази отворима и кроз отвор гледа): Слатка моја децо! Погле како се играју.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Али је било јасно да ужива у оном нечем продирућем што имају предмети метални. Шор је вирио кроз свих пет прозора. „Свуда јој се нешто цакли; требала се Санџакуша удати за кломфера.

” Па онда узе скоро кроз плач говорити: „Нећу да ме савест једе, нећу да чиним неправду и силу, нека ради шта хоће, нека иде куд хоће.

Хтео је да наложи ватру, па оставио. О ручку није ручао, о вечери није вечерао. Шор није више завиривао кроз прозоре. Нико од укућана није пришао да што пита или предложи.

Сигурно онај други, кад их више и нема. — Паула ћути. — Што си се сплела? Де, реци ми лепо да кроз овај прозор видиш свако јутро сунце. — Не видим. — Госпа Нола, опрезно застаде.

Сива сукња, нека блуза, од истог сивог штофа капут до колена, натраг с прекачком, а кроз ту прекачку, ако је ветар, продевена марама од вунице, да греје крста. Коса црна, зализана, у тврду пунђу стиснута.

— Отац наш је био севдалија: лепо уздисао, лепо певао, лепо ћутао и кроз сузу гледао. Јулица нема око Бошка Перчиновића, али има његову сузу.

Цвеће у том гвожђу изгледало је заробљено и тужно. Каранфили се промаљали кроз шипке жудно. Изнутра по прозорима, још и дрвени капци.

рођака и познаника, који су живели, разговарали, везивали се и истребљивали се на начине како се то ради по паланкама, кроз односе и сударе малих калибара.

Па неко кајање и самоосуђивање, што се кроз безазленост и доброту Тодорову провукла у ову кућу. Па страх од великог новца и поседа, од живота који сав има

Око десет сати, кад су већ пошли да легну, чуло се одједаред, кроз густ ваздух, сасвим добро, да се на друму зауставила кола.

Отворише капке, и чуше кроз стакло да се неко врло учтиво распитује за пут до неког мајура и неког села. Разговор тај се прекину као ножем

Муж њен, разбијене лубање, лежи на поду мртав. Уста зачепљена, поцепан, изгребен. Јулица се кроз несвест трза и јечи. Госпа Нола јој приђе, стаде је трести и јаким гласом по имену звати.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

који је петнајсту годину већ навршио био, оседлавши коња, којега њушка дим издаваше и копито варнице крешаше, пође кроз предел Египет. — »Г. сочинитељ, опростите што вам жустрину прекидосмо.

придене себи крила (познато је, вештице крила и реп имаду), намаже се машћу, очита своје »ни о пањ, ни о кладу«, прне кроз оџак, и док сте, фрајлице, погледали како вам стоје уста, већ је код Романа била.

Најпосле се госпоја Судбина, која је ту на Олимпу спавала, пробуди, провири у неглиже кроз пенџер и видећи очајаније ове бедне страдалнице: »Шта је то?« викне.

прекрштенима рукама усиљавају се мртваца представљати, други упражњавају се очима нигда не трепћати, гдикоји најпосле кроз руке или ноге, или другу какову част тела дају трње провлачити, и проче, а то све само добродетељи и истине ради, која

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

увис и увире у сунце Поље се под нама усправља Сустижемо небеског коњаника И своје звезде веренице И летимо заједно кроз плавет Одоздо нас прати Опроштајна песма коса ВЕНЦОНОСАЦ СА КОСОВА ПОЉА Држи на длану своју одсечену

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Кад сам му пришао, он се ослони на мене и рече ми: — Посрћем, посрћем кроз живот, јер су ме сви пријатељи напустили. Ах, лакше ми је наћи путе небеске но стазе живота.

Путеви су нам били различити. Оно ја што је поникло из мога првога плача прошло је кроз живот заливајући се сузама. Оно је у свету видело само зло и невољу; све му је било мрачно, све туробно, све суморно.

и улагало све своје напоре да је реши; оно се заривало у сваки проблем, застајало пред сваком тешкоћом, и тако ходило кроз живот прегибајући се под теретом брига.

Оно ја што је никло из првога мога осмеха прошло је кроз живот са осмехом на уснама, гледајући све око себе веселим погледом и ведре душе.

Увидео сам да је грех према човечанству одузети човеку бригу. — А јеси ли бар познао живот кроз који си прошао? — Не, јер од брига нисам могао дићи главу.

— А јеси ли бар познао и видео живот тај? — Не, јер нисам кроз сузе могао ништа познати и ништа видети. Узе реч и онај трећи, што се смејао: — Разглавио сам вилице смејући се, јер

Томе трећем, који је смејући се кроз живот и животу прошао своју стазу, поверавам да испише ове листове моје јубиларне књиге, јер он је једини видео живот.

Како сам тада, приликом овога лепога хришћанскога обреда, добио кијавицу, ја је се никад више нисам опростио и ево је кроз цео живот вучем, те могу слободно рећи да сам ја своју религију искијао.

Прва реч коју сам, свестан њенога значења, рекао била је: „дај“ и од тога доба, па кроз цео живот, ту реч кад год изговорим, изговарам је свестан њеног значења.

Једном сам опет, кад сам остао сам у соби, бацио кроз отворен прозор саксију са цвећем, једне маказе, једно везено јастуче и мајкин курјук, који умеће у косу, те, радознао

јастуче и мајкин курјук, који умеће у косу, те, радознао да видим где леже ти предмети, нагао се па и сам стрмекнуо кроз прозор на улицу. Могла би се чак направити и статистика тих мојих подвига.

просуо супу себи у крило; три пута сам упадао у казан у коме је била спремљена вода за прање рубља; једанпут сам испао кроз прозор; једанпут турио сестри прст у око; два пута сам пао низ степенице са горњег спрата и откотрљао се на доњи.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Над разбојиштем се разастрла магла од дима и прашине, кроз коју се видео повремени блесак наших топова. Иако потамнео као земља, потпуковник Петар се шалио да би охрабрио нас

Неки коњи су јурили без јахача. Топови у бесомучном налету руше ограде, обарају дрвета, пробијају се кроз врзине, преко јендека... — Свршено је — рече потпуковник Петар. Бежали смо низбрдо. Сретосмо наше сеизе са коњима.

— Осетио сам ја неку тишину и сад сам баш пратио поднаредника да ухвати везу са пешадијом... Без ларме! — Викну кроз стиснуте зубе и оде међу војнике. Свој задатак извршио сам и премишљам да ли да се вратим.

— Поднаредника Светомира — рече неко. — Дај ми твоју пушку!... Марш, животињо једна! — издра се командир кроз стиснуте зубе. Зажалио сам тренутно што и моје мамузе не праве ларму.

Крцкали су топови. Моји нерви затегнуше, као да бих хтео својим прегнућем да стишам шум, који се разносио кроз ноћ. А још увек смо ишли баш њима у сусрет.

Негде десно свитну нешто. Не знам да ли је близу, или далеко... Ноћ је стигла, непрозирна и густа. Кроз тишину нечујно одмиче занемела батерија.

Нисам имао куд. Стид ме је било од људи да бежим, а и страх ме да се упутим сам кроз ноћ, у којој свакога момента може планути пушка. Командир притајено уздише.

Кад наиђосмо најзад на друм, мучно стање ишчекивања је врхнуло. Био сам готов да безумно полетим кроз ноћ. Одмицали смо споро, да се не би још издалека чуо шум.

Тако ваљда мора бити. Или су моји осећаји толико утрнули, да више нисам свестан својих поступака. Тада кроз ноћ одјекну команда, као крик: — Батерија галоп, маррш! Зарих мамузе. Ветар писну.

Ветар писну. За нама се занија батерија и као оркан полете. Ближимо се. Она ватра нарасте као огромна буктиња. Кроз пусту ноћ се разлеже тресак топова и удар коњских копита, и кроз заглушну хуку допиру крици, као из пакла: „Ура, ура,

Ближимо се. Она ватра нарасте као огромна буктиња. Кроз пусту ноћ се разлеже тресак топова и удар коњских копита, и кроз заглушну хуку допиру крици, као из пакла: „Ура, ура, ура!...“ Ево смо... порта... Силуета цркве... Неки људи...

По старој навици својој да обилазе око кућа, застадоше пешаци пред воденицом и почеше да провирују кроз разређене даске. Унутра је тињао жижак И они затражише да им се отвори. Да се мало одморе, а и да понесу, ако што нађу.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

“ БОДИНОВА БАЛАДА Кроз огледало отиче орахова дворана као река. И све песме песника Кроз душу моју отичу у поља далека.

“ БОДИНОВА БАЛАДА Кроз огледало отиче орахова дворана као река. И све песме песника Кроз душу моју отичу у поља далека.

ил' руно, алга по њему леже; Са дна језера ловцу дижу се испарења: Отрован њима ловац малаксава, усамљен, без лека; Кроз душу отичу ми песме у поља предалека, Кроз душу, кроз млака огледала углачаних река, Све до чудних језера којима

ловцу дижу се испарења: Отрован њима ловац малаксава, усамљен, без лека; Кроз душу отичу ми песме у поља предалека, Кроз душу, кроз млака огледала углачаних река, Све до чудних језера којима небеса силазе у понор, Силазећи матицом својом

се испарења: Отрован њима ловац малаксава, усамљен, без лека; Кроз душу отичу ми песме у поља предалека, Кроз душу, кроз млака огледала углачаних река, Све до чудних језера којима небеса силазе у понор, Силазећи матицом својом ко шибљику

Искрашћу се кроз поље бело Тамо где је друга четврт месечева, Засмејати се тамо охоло И коракнути на четири стране; Љубавно дише моје

Ево овако ћемо умрети: Без гласа, тихо, мирно, Кроз тиху ноћ сребрну, А по језеру заспалу, Отпловиће Смрти чун; Искрадем ли се кад сија месец пун.

Чим у жудњи опасах бедра друмом журним кроз горе, Стид ме би... видици, бескрај, пароброди запловише море; А као тикве журне у пољу, Као хлеб врућ, извором Сањам.

и путовања, за славу и путовања, са друма За корак једног детета, за покрет његов у ходу, А аероплани и птице пролећу кроз облак И цепају га ритмом дугих песама Крај Охридског језера и манастира светог Наума За мирни пут бескрајни и дубоку

Сва је митологија умрла била заувек. Тако отпочео нови неки раздрузгани живот: На аутомобилима црвеним који су јурили кроз ноћ И између кућа Војника четири држала се усправно, Па затрубише увертиру смрти, разоравања и победе, За њима

Купало, убави деран, пролеће, Са звеком ратном и смехом у моје срце слеће деран. Кроз твоје руке протичу воде И зато, гле, све реке су црвене, А још су само очи ми зелене Да по њима мог брата малог

невесте затегнути бедра: А позно у ноћ кад све спава, Док звездани слап слива се на жито, Јулије Цезар, мој пријатељ кроз векове, Погледом ме као светом водом крштава, И припрема на дела јуначка. О пролеће дивотно, све са тебе полуди!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али, узалуд је обилазила око чамаца, узалуд улазила у мреже! Превелика су била окца мреже. Риба је пропадала кроз њих и опет доспевала у старо, досадно друштво риба и ракова. Седефна ружа слушала ју је отворених уста.

Никога није тражила. Скоро и заборави на приче о цвећу и облацима, кад сенка нечијег тамног тела суну кроз воду, нечија је рука зграби, отрже с дна и поносе у висине. Је ли прошао тренутак? Или је читаву вечност путовала?

Више, све више пењао се Месец. Нежно, све нежније шумела је шкољка. А ујутро, сунце провире кроз прозор и виде како наслоњени једно на друго спавају дечак и шкољка.

— говорио је, и уместо да следи Сунце пратио лет вилин-коњица и пролажење ветра кроз траву. Три брда у даљини, као три прозрачна мехура сапунице, привлачила су га више од свега.

Тихо, сасвим тихо пролазио је кроз уснуле редове сунцокрета. Мали сунцокрет је бдио, узалуд покушавајући да пробуди браћу.

с очију и, док су браћа спавала, он је подизао своје златасто лишце увис дивећи се спором и свечаном месечевом ходу кроз сребрне поноре неба.

Како да без неба цвет процвета? Пође малишан даље. Кроз камене клисуре улица бујица га луди носи, притиска, гура, о камене зидове лупа као да је шљунак неки...

Кроз камене клисуре улица бујица га луди носи, притиска, гура, о камене зидове лупа као да је шљунак неки... Кроз дечакову кичму прође језа: утопиће га људска река!

Како и не би? Свуда око њих треперило је жуто море песка и нигде ни друге Капљице, ни другог Цвета. Је ли чудо што им кроз главу прође да су јединствени, да су сами самцијати на свету?

Немир путовања потресао је Капљицу од врха до дна и жудња за одласком ускоро постаде јача од привржености Цвету. Кроз саму срчику Цвета прође језа: сам! Сам сред пустиње. Сам под окрутним оком сунца! Сам!

Њен Цвет у пустињи цвета само једном у сто година! — Вратићу се, вратити! — викну Капљица. — Стићи ћу тачно кроз сто година, чујеш!

У исто ово доба, на истом месту — чекаће је кроз сто година. Нека путује, зар није то сама хтела? Путовала је Капљица, путовала, ко зна колико је путовала!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Отворена двокрилна стаклена врата, а с леве и с десне стране широки прозори са дрвеним решеткама. Кроз њих се види балкон са својим у бојама и резбаријама дрвеним стубовима. Око балкона и прозора пужа се лоза и дивља ружа.

Строго, зналачки посматра Коштану, себи): Силан глас... Али доста. КОШТАНА (продужава песму): Аз ли те гледам кроз маре У тија џанфес шалваре, Где тихо минеш по дворе, Како јеленче кроз горе.

(продужава песму): Аз ли те гледам кроз маре У тија џанфес шалваре, Где тихо минеш по дворе, Како јеленче кроз горе. Не знајем ништа за себе, Бре, леле, леле момиче, Момиче, зумбул девојче, Погибох душо за тебе!

Свирив ми они и појев. Т’нко и високо кроз ноћ и на месечини свирив. А из серај и башче, куде младе жене и девојке око шеврдан и на месечини оро играв, грнета

Иза њих примећују се виногради кроз чију средину води широк, прав песковит друм. Из даљине чује се свирка сватовца. Доцније на друму почну да се назиру

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

софу жути шебој сади, До шебоја ђурђиц и каранфил мио, Уз црвен каранфил феслиђен се свио, Па кад вјетар духне кроз мурвине гране, Мариним цвијећем миришу све стране.

младо сунце сву му душу грије, И ја снова чујем звекет твојих гривна, По лицу ме тиче твоја коса дивна, Док мјесец кроз врбу чисто сребро лије... Кисељак, 11. јула 1903. НАШ СТАРИ ДОМЕ Наш стари доме, како си оронô!

прије, Не чује се хитри точак да удара; Кô бол један што се у дну душе крије, Остављена ћути воденица стара... Кроз видњачу малу, гдје у сухој трави Само студен гуштер полагано шушне, Не јавља се млинар са шалом на глави, Нити

Гди је клетва, гди је?... Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те, И све те гледам, кроз сузу што лије, Гдје береш слатке, распукле гранате. 1910.

Гордо у уздању пати, Још има Бога и распете трајно С ловором чека вјечна слава мати... Ја склапам очи и кроз снове тајно Ја видим зору поврх твојих грана Гдје руже баца божански и сјајно...

Вај, ја бих топла загрљаја хтио... ...Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си? Нијемо гледам кроз потоке сузе, По оштром мразу теби душа блуди — Вапије, цвили... Пита ко те узе, О, ко те трже са мојијех груди...

Ја ћу с вама вући ваше тешке мреже, Да, прекаљен тако напором и радом, Једном гордо пођем, с новом ватром младом, Кроз маглу злих дана свом завјетном циљу. 1906.

Прве звијезде у сутон роне; Сав пожар неба тихо се гаси, И гласи Вечерњих звона звоне И мирно теку Кроз вечер меку.

1907. СВИЈЕТЛИ ПУТ Ноћ. Миришу смреке и кадуље свјеже. Мир. Не пјева славуј са ноћишта своји', Само хучна вода кроз ждријело реже, Док црн крупан јелен над понором стоји.

Но ја добро чујем ход, кораке вјечне Невидовних снага што кô стража бдију, продиру кроз камен, земљу, тмине рјечне, Плијене и носе и ниште и бију: И бога и небо, живот и саздање, Све у исто доба.

Судба је моја кô судба ратара: Плодове своје текô сам у труду, И моје чело много трње пара. Као ријека кроз отпорну спилу, Својом сам снагом своје нашô путе, И гордо гледô свих препона силу Вјерујућ, Боже, у љубав и у те.

Ово је крлетка топла душе моје; Кроз њен мали прозор она лети, поје, И сјај златни пије из небеских купа. 1912. ЛУЦИФЕР Силан и голем у ноћ лети,

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

војним потребама), насељени претежно муслиманима. Народ је живео у селима, у натуралним односима, кроз патријархалну породичну задругу (која је била једина чврста друштвена и економска јединица).

Човек има утисак да то нису речи, него ватрене птице које лете од нараштаја нараштају обасјавајући путеве кроз таму векова: Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима.

у којој Марко смртно рани Андријаша, и овај му на самрти поручује да не казује матери о томе кад се кући врати, а кад кроз гору пролази, да „кликује“ Андријаша не би ли се разбегли од његовог страшног имена „клети гусари“ горски.

код цара Душана у песми се показује као велики јунак: кажњава шићарџије, убија на мегдану краљевог заточника, стреља кроз прстен јабуку, прескаче три коња и на њима три пламена мача, познаје по браћи Роксанду, побеђује троглавог Балачка

Својим презирањем противника он подсећа на Хајдук-Вељка, Који је го до појаса и у као крв црвеним чакширама пролазио кроз средину турске војске и одовуд и одонуд.

овако исто, само додаје да се на Косову с кнезом Лазаром нису борили сви подједнако, него да су неки „гледали кроз прсте“, те да је „због те невере, зависти и неслоге неваљалих и неверних људи била изгубљена косовска битка“. Али ни М.

Према Константину Филозофу, дакле, Лазар и његови ратници задобили су „небеско царство“ по божјој вољи и кроз борбу. Мисао о небеском царству које задобијају храбри ратници веома је стара, много старија од хришћанства.

Дакле, небеско и земаљско царство не искључује једно друго; и у једно и у друго пут води кроз борбу. Овакво схватање небеског и земаљског царства настало је у свом првобитном облику још у родовском друштву, пре

“ Код Константина Филозофа до небеског царства такође се долази кроз борбу, али кроз борбу која мора да се заврши поразом. Како ствар стоји са божјом одлуком о поразу?

“ Код Константина Филозофа до небеског царства такође се долази кроз борбу, али кроз борбу која мора да се заврши поразом. Како ствар стоји са божјом одлуком о поразу?

Неких педесетак година затим већ се говори о људима који су „гледали кроз прсте“, о „невери, зависти и неслози неверних И неваљалих људи“.

И у XИX веку као и у ранијим вековима, и у устаничким логорима као и у хајдучким и ускочким дружинама, кроз болне звуке гусала и као нож оштре и звонке десетерце одјекивао је кроз кнежеву клетву неумољиви поклич отаџбине: Ко

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Сунце да кружи Све нечему служи Чамац да се реком плови Мамац да се риба лови Песма да се лепо пева Муња да кроз облак сева Молба да се нешто моли А мајка је да се воли ДОМОВИНА СЕ БРАНИ ЛЕПОТОМ Домовина се брани реком И

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

С њима се укршта траг лисице, а понекад и злоћуде дивље свиње која се спусти с блиске планине. Кроз јаругу, дубоко у Гају, мрмори узан поточић пун трула лишћа и брзо се губи у тијесну камениту понору.

— чудио се мали харамбаша. — Како? Шта ја знам како. Има ти она за те ствари нос. Само се упути кроз шуму и — њуц, њуц! —ево је усред Гаја, на Тепсији. — И стане уз дрво, гледа нас! — допуни га Јованче.

— А буде ли кишовито и сутрадан, шта онда? — зашкиљи Мачак. Прокапаће и кроз најгушћу крошњу. — Е, тога се већ нијесам сјетио — простодушно признаде Стриц.

Да је био дан, испод тога огромног товара, видјеле би се само магарчеве ноге, дио њушке и једно уво које је вирило кроз рупу на географској карти, и то баш негдје између Бихаћа и Травника. — Напријед, Сивче!

Како ли је само наоружан, све звони! Лазар и Стриц на крају су једва ухватили магарца и за улар га повели кроз Прокин гај. Пипајући, спотичући се и звечећи товаром, једва некако догураше до логора Тепсије и ту растоварише Сивца.

— Казаћу код куће да сам ноћио у млину. Мачку се није враћало самом кроз шуму, па поче да га страши: — А зар не мислиш на вука? — Нек на њ мисли магарац — прогунђа уморни Стриц.

ВИ Рано јутарње сунце тек што је почело овдје-ондје да се пробија кроз густе букове крошње и да пали по шуми весела окца, кад се Лазар Мачак опрезно ушуња у Прокин гај.

— За тобом. — Враћај се одмах. — Нећу! — Враћај се кад ти кажем јер ако те... Стриц попријети шаком и пожури кроз Гај, али мали опет крену за њим. — Марш натраг, чујеш ли!

— А ја ћу се на дрвету и оженити, па кад ли те моја дјеца појуре штаповима кроз Гај! — запријети Стриц. Николица забринуто погледа уз дрво и замишљено чупну носић, па се истом нешто досјети и

— Грр, шта тражиш, зликовче?! Непозната скитница сунула би нато кроз мрак попут свјетлице, а Жуја би наставила да сањиво цвили: — Николица, Николица!

Поскочила је увис, претргла узицу и као суманута јурнула кроз Гај и стрпала се на свог нераздвојног другара. Ваљала се и превртала с њим по меком прошлогодишњем шушњу, лајала,

Мали одметници нису баш били увијек гладни, нити богзна какве изјелице, али како је само било пријатно, послије трке кроз шуму, сједити поред котла који крчка над огњиштем и чекати да се кромпир скува.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

И ко би тај, толико несвестан био путник, видећи пред собом кога где пропаде кроз лед у јаму, да би и он тамо натратао и за њим би се увалио? Него запанти оно зло место, те и другом каже да се чува.

мозгом јерно слово божије живо и послено је а пооштрије је више од свакога мача с обе стране оштра, те пролази човеку кроз тело му и душу, и пронузује све чланкове и мозгове.

До времена потом пак Сав просут и ниушто обрнут. СМРТ Да не превари смрт И уљезе кроз та вратца наша, Штоно се чувства осећња наричу! И подругат ће се Нашем грохотноме се смејању!

нашу главу, те попусти људе, наше злобнике на нас, да нас газе и сатиру, и језичаска Луна са своји рогови избоде нас кроз то, зашто нисмо право ктели чинити друг другу, и полако пак полако свој закон, недеље, велике годове, свечане дне и

стрепи небо и земља и воде, и свако му се колено поклања на небу и на земљи, и оно што је доле, под земљом, — не кроз које анђеле, серафиме ли, или преко које друге му слуге, али сâм собом к нама недостојним говори свршујући и сведочећи

Од то доби, тим млечним горе путем кроз капање од богородичиних сиса, многа крштена дечица од сиса помрла понајвише, туштена к небу врве тамо одлазећи

И онде је видео неопалиму купину и из оне купине проговори му Бог кроз ангела, учини му чудотворну ону тачку и посла га да има ш њоме извести од фараонова ропства израиљски народ у обећану

они проврвише одонуд на ову страну, дотле и фараонова сва сила сулудо за Израиљи гонећи утрташе и они сви оним путем кроз море. А Мојсеј са своји пешаци са суха гледаше то како они на кочија и на коњи оружато хите за њима.

Поклопи све Јегиптене доле на дну и махом их свију до једнога погуши... Потом тога, путем пак кроз камениту ходећи земљу толико дана воде нигде ни за лек. Опет на свога им воћа зло викнуше.

Кад вода са земље спаде, она и остаде онде, те кроз њу и прозва се лабно оно место, да речем лепо на виделу пред градом брдашце.

Али, за тај му посао покара га Бог, те њега Давидов фертмашал с мало људи разби, пак бежећи му кроз шуму на коњу, замоташе му се власи о дебелој, високој грани! Прође коњ испод њега, а он оста висећи за косе о дрвету.

Дванаист година што у шанцови лежаше под њим тобоже за инат, а за љуту невољу кроз божију заповест ваљало им је то подносити.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

па се кришом насмеја; ваљда и њему смешно дође при помисли какав би смешан изгледао шегрт Поте кад би заиста вирио кроз плот у чорбаџијску башту и уживао у призору описаном у песми.

разговор и пита, Замфир само кратко одговара; чини се љут, ћути, срче кафу и пушта димове, густе димове, и гледа кроз прозор у страну. Паши већ помало досадно. — Опет мењају чибуке и доносе друге кафе, а Замфир једнако ћути.

— Не ли те пита, а ти си сал ћутиш! Замфир слеже раменима, пушта густе димове и гледа у страну кроз пенџер. — Која ми фајда, честити пашо, и да си зборим? — рећи ће у неко доба чорбаџи-Замфир. — И кому да си зборим?!

Иза куће је пространа авлија, а иза ове дубока башта с капиџиком у црквену порту, кроз који капиџик пролазе чорбаџи-Замфирови у цркву на јутрење и на краће молитве.

Ставријо? — „Зар гу не знаваш, рече ми. Из циркус пеливанка, она летошња, што рипаше кроз б’чву, ете, неје, рече, кроз б’чву, веће кроз обруч... што се, рече ми, потепаше заради њума.

Ставријо? — „Зар гу не знаваш, рече ми. Из циркус пеливанка, она летошња, што рипаше кроз б’чву, ете, неје, рече, кроз б’чву, веће кроз обруч... што се, рече ми, потепаше заради њума. Ја гу, рече, испрати’ до железничку станицу!

Из циркус пеливанка, она летошња, што рипаше кроз б’чву, ете, неје, рече, кроз б’чву, веће кроз обруч... што се, рече ми, потепаше заради њума. Ја гу, рече, испрати’ до железничку станицу!

Тада би обично Мане испружио шију из оног свог малог дућанчета, као гуска из гушчарника кроз летве, и ословљавао би је речима, као што се обично деца ословљавају; а затим би је редовно запитао за њену старију

— А мајка плаче, ударе јој сузе на очи, па је јури папучом из собе у собу и преко басамака, а Зона се смеје кроз плач, па вели: — Ама, ја ћу ти умрем, нане!... Прођоше три и нешто више година.

А међутим и не оде у дућан, него удари опет кроз неке друге сокаке; а накривио фес, па га кићанка све бије и куцка по плећима, па се ломи чапкунски.

издахнуо већ; звезде трепере с неба, тихо вече се спушта на земљу, а из грла срећна и весела млада света разлеже се кроз тихо пролетње вече сетна песма у којој се исказују бескрајна туга, стара туга, вечна као и човечанство: Да знајеш,

— викну ужаснути Мане. — Какав „голем нишан“?... — Што, зар ћеш сал да гу гледаш? Да лижеш мед кроз шише?... Тој ли? — Ама јок! За прошење ич не беше разговор. Како да гу просим?! Који су они, а који па ми!