Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
А ти, брате, крока веселога, Кад туд минеш, де сети се тога, Па уздани, па сузицу проли, Цвет не дирај, веће ајде доли, Не кидај га,
цвати за те, Ајд' ти тамо, а ја ћу онамо Де без цвећа трава расте само, Без дрвета, без икаква жбуна — Два, три крока — ето мене туна.
А ти, а ти, куку мене“ — Тако с' госпа на њ раздера, Скочи преда њ, ногом лупи... Он три крока назад ступи. 139. Она за њим: „Па сад дође?“... Скочи, крочи, па га стиже, У лице му руком пође...
крену; Већ је близу, сад још ближе, Већ до мртве ето стиже; Страшно око на њи паде, Они поше уназаде, Два-три крока поступише Па се опет скаменише.
висини, Последњи се њему чини; Па ка земљи спусти очи, Онда једном стазом крочи, Поред једне стене сави, Два-три крока па с' устави. Гроб пред њиме, ох чиј' ли је?
Љуљну с' Бајко, прснуше му очи, Два-три крока још унапред крочи, Онда паде, али грдне јаде Јоште мртав Турцима зададе: Три Турчина собом оборио И на нос им
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
’ па устави коње, а натегни мале пушке. Кад тамо, ништа! И тако све на измјену на свакије десет крока. Богами, чињаше ми се, иза сваког стабла, иза свакога грмића да је засједа.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Корача и носи и радост и јаде У туробној тами својих позних днева; И још два-три крока, па под брегом стаде, Где споменик с орлом двоглавијем сева. Прекрсти се, мермер целива и очи Подиже.
Некада један витез је био Ћутљив и сетна ока. Вечно је сневô и све се крио, И лутô трома крока. Он беше сметен, дрвењак прави, Спотицô би се, и где се јави Све цуре кикоћу с бока.